Hvala vam. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, potpredsedniče Vlade, Srbija je zaista dugo čekala na zakon o restituciji, ali, moram da priznam da su očekivanja onih čija se prava regulišu ovim predlogom zakona bila znatno veća. Uvažavajući ono što ste rekli na početku, moram da kažem da ovaj zakon, nažalost, neće ispraviti već napravljenu istorijsku nepravdu koja je učinjena oduzimanjem imovine, ne samo nakon Drugog svetskog rata, već i u toku samog Drugog svetskog rata. Ovaj predlog zakona polazi od stanovišta – da, jeste, oduzeto je mnogo ali vratiće se malo.
Iako su se skoro sve političke stranke od promena 2000. godine zalagale za vraćanje imovine i to su uvrstile kao svoj prioritet, jedino je DSS, i na tome insistiram, jer vidim da je danas bilo spora oko svega toga, učinila prvi korak i krenula u rešavanje ovog problema. Naime, 2006. godine je donet Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je predviđao tri modela: prvo, naturalnu restituciju, naturalnu supstituciju, ono što je vrlo važno i na čemu insistiramo i, naravno, umesto obeštećenja koje se pominje u ovom zakonu, tržišnu novčanu nadoknadu starim vlasnicima. Kasnije je taj predlog zakona bio usvojen i u samoj Skupštini.
Sadašnja Vlada počinje da se bavi pitanjem restitucije zbog pritisaka iz EU i isključivo zarad eventualnog dobijanja statusa kandidata. To treba da se napomene i da bude jasno koliko ovde ne postoji volja da on bude prihvaćen u onom obliku u kom će biti pravično. U krajnjem slučaju, koliko je ovoj vladi uopšte stalo da ovakav predlog zakona zaživi, da on uspe, najbolje pokazuje to što je ova vlada prvo pokušala ispitivanjem ustavnosti zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama da u potpunosti izbegne ne samo naturalnu restituciju u čemu, hvala bogu, nije uspela, već i naturalnu supstituciju, jer se podrazumevalo da naturalna supstitucija mora da bude uneta i u ovaj predlog zakona, ukoliko već postoji u zakonu koji se primenjuje, doduše, primenjivao se, da budem tačnija u svom izlaganju.
Ovaj predlog zakona o kome danas raspravljamo nudi krnju restituciju, bez ikakvog modela naturalne supstitucije i to je upravo njegova najveća mana. Zašto niste predvideli da ukoliko nije moguće da imovina bude vraćena u naturalnom obliku, da ta imovina bude nadoknađena, odnosno nadomeštena nekom drugom imovinom iste ili slične vrednosti? Posebno nemamo razumevanja za to kada znamo da se u državnoj svojini Srbije nalazi jedan milion odnosno 1,3 miliona hektara šumskog zemljišta, a da su ukupna potraživanja građana crkava i verskih zajednica na šumskom zemljištu ne veća od 50 hiljada hektara, posebno ako znamo da su potraživanja građana na poljoprivrednom zemljištu pola od onoga što pripada Srbiji u državnoj svojini, a posebno ako znamo da su potraživanja građana na građevinskom zemljištu svedena na svega par procenata.
Bivši vlasnici imaju razloga da budu zabrinuti zbog onoga što ste vi izjavili, a rekli ste da će restitucija biti skromna. Moram da vam kažem, gospodine Đeliću, da restitucija ne sme da bude skromna. U taj postupak ili ulazite ili ne ulazite, ona mora da bude stvarna, a ne skromna. Kao prvo, da li će uopšte bivši vlasnici na bilo koji način biti pravično obeštećeni? Naravno da neće. Srbija će se ovde suočiti sa bezbroj tužbi koje će biti podnete sudu u Strazburu i onda ćemo tek naknadno da vidimo koliko se cena restitucije u državi povećava sa svakim izgubljenim sporom.
Da li je fond od dve milijarde evra, koliko ste predvideli dovoljan? Pa naravno da nije. Ali da pogledamo i sa druge strane, šta se dešava. Da li je zaista taj fond od dve milijarde evra koliko ste predvideli za novčano obeštećenje starih vlasnika, uopšte bilo kakav udarac na budžet, ili je to beznačajan udarac. Reći ću vam da će Srbija godišnje izdvajati 133 miliona evra, pa to sve puta 15 godina, a ako hoćete da se izražava u procentima, to će iznositi 1,5% godišnjeg budžeta Srbije.
Ako znamo da je deficit danas 4,5%, onda možemo da vidimo i da predvidimo uopšte kakav će biti deficit 2015. godine kada počnu da se emituju obveznice namenjene za ove svrhe.
Drugo, šta će biti sa ukupnim javnim dugom? Znamo već da se kao država i te kako brzo približavamo onom limitu duboko i debelo prezaduženih država, i mogu samo da pretpostavim šta će da bude 2015. godine kada on bude uvećan za dve milijarde evra. Iskreno me brine koliki će on da bude 2015. godine, ali verujem i potpuno to jasno izražavam da vas baš to preterano ne zanima, jer vi nećete biti u poziciji da tada budete u vlasti, i samim tim nećete biti u obavezi da sprovodite ovaj zakon. To je ono što je najvažnije. Zašto sve ovo govorim? Govorim zbog toga što smatram i ne samo ja, već i svi oni koji istinski shvataju suštinu problema restitucije, odnosno oduzimanja imovine, da ne postoji bolji način od način naturalne supstitucije, ukoliko je cilj, naravno pravična i stvarna restitucija, a ne krnja i provizorna restitucija.
Naravno, plašim se da se ovim predlogom zakona i to potpuno imam pravo da zaključim na osnovu svih diskusija koje su danas ovde vođene, čini još jedna pljačka sopstvenih građana, time što će imovina, odnosno stari vlasnici će biti minimalno obezbeđeni, a njihova oteta, opljačkana, oduzeta imovina će biti preprodavana po tržišnoj vrednosti nekome drugom.
Na osnovu svega ovoga što sam danas iznela i što su iznele moje kolege, sasvim je jasno da Demokratska stranka Srbije ovakav koncept restitucije nikada neće podržati.

Ovaj amandman se odnosi na reviziju. On je sličan amandmanu koji je podneo gospodin Miković. Potpuno podržavamo ovu argumentaciju koju smo sada čuli. Takođe, izražavamo svoj stav da bi trebalo prihvatiti amandman koji je podneo Odbor za pravosuđe, jer je on više nego suvisao.
Ovaj amandman, kao što sam rekla, odnosi se na naš zahtev da se visina novčanog iznosa, odnosno limita za izjavljivanje revizije, smanji. Mi smo predvideli da to bude osam hiljada, da kažem, evra, iako ne podržavamo predlog da se novčani iznos izražava u stranoj valuti. O tome smo govorili i onog trenutka kada je uneta ova izmena u sada važeći Zakon o parničnom postupku.
Potpuno podržavamo i ideju predlagača zakona da se ovakvim rešenjima dođe do efikasnijeg i ekonomičnijeg postupanja u sudskim postupcima. Dobro je što smo se na tom putu potpuno razumeli, jer je veliki broj naših amandmana kojima smo predvideli krajnje rokove, odnosno precizirali rokove za određene procesne radnje u parničnom postupku prihvaćen i to je dobro. Ali, smatramo da ovakva rešenja u parničnom postupku, koja se konkretno odnose na izjavljivanje revizije ne smeju da idu na štetu stranaka u postupku.
Potpuno je neprihvatljivo dozvoliti reviziju za sporove vrednosti iznad 100 hiljada evra, jer je to nešto što ne polazi od realnog života. Mislim da svaki zakon treba koincidira sa realnim životom, a realni život kaže da će ovi sporovi biti izuzetno malo zastupljeni, u procentualnom smislu oni će biti potpuno neznačajni.
Verujem da je predlagač zakona imao uvid u strukturu i analizu određenih parničnih predmeta, odnosno svih parničnih predmeta u Srbiji i da znam o čemu govorim, jer su ovi sporovi izuzetno retki. Recimo, ovde nas u parlamentu ima sa svih strana, dolazimo iz raznih sredina – Knić, Lebane, Lajkovac, da ne pominjem dalje neke manje gradove u Srbiji i potpuno je neverovatno da ako čak u takvim sudovima postoje uopšte ovi sporovi. Mislim da, s obzirom na to kakva je uopšte situacija u državi, koliko se teško živi, da je to neprihvatljivo. Mislim da sam potpuno u pravu kada ovako nešto iznosim.
Mislim da, takođe, više od polovine Srbije, da budem potpuno realna, neće biti u mogućnosti da izjavi ovakav vanredni pravni lek i da se ovakvim definisanjem vanrednog pravnog leka faktički on ukida, umesto što se obezbeđuje njegovo ulaganje.
Sada, takođe je za mene neprihvatljivo ono što je napisano u obrazloženju za odbijanje našeg amandmana, gde se kaže da bi promena visine limita otvorila put kršenju načela pravičnosti. Sada ako bih htela da budem potpuno cinična, onda bih mogla da kažem da će ovakvo rešenje zaista doprineti određenoj pravičnosti u tom smislu što ovakav vanredni pravni lek više neće važiti ni za koga. Hvala.

Hvala. Ovaj amandman proizilazi iz amandmana koji smo podneli na član 468, tačnije na sporove male vrednosti. Zaista želimo da ukažemo na problem koji je prisutan i koji će biti prisutan u našem parničnom postupku kada ova rešenja zažive. Opet pominjem da je vrlo važno i pohvalno sa jedne strane težite ekonomičnijem i efikasnijem postupku, ali nikako na uštrb prava stranaka u postupku i nikako na uštrb istine koja mora da bude prioritet u parničnom postupku, naravno ne samo u parnično-krivičnom, jer smo rekli šta smo imali onog trenutka kada smo raspravljali o tome, ali neću ponovo da se vraćam na tu temu.
Smatram da istina ovde mora da bude prioritet, a da predlagač zakona istinu nije svrstao u svoje, odnosno na vrh onih prioriteta koje je trebalo da postavi kao takve. Primer upravo za tako nešto jesu sporovi male vrednosti. Podsetiću i dopuniću ono što je rekao moj kolega da su sporovi male vrednosti sporovi koji su izuzetno kratki, gde ne postoji pripremno ročište, gde se tužba tuženom ne dostavlja na odgovor, gde se svi dokazi izvode do zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu, gde se faktički odmah po zaključenju glavne rasprave presuda i objavljuje. Ono što je najvažnije, u žalbi na tu presudu nije dozvoljeno da se iznesu nove činjenice, odnosno da se predlože novi dokazi i zbog toga smatramo da će prava građana biti i te kako ugrožena ovakvim regulisanjem, zato što će, ponavljam, biti procentualno najzastupljeniji sporovi u našem parničnom postupku i da faktički parnični postupak u najvećem broju slučajeva će se upravo svesti na sporove male vrednosti.
Kao i kod revizije kada sam objašnjavala, mislim da predlagač zakona nije krenuo od realnog života, a realan život u Srbiji kaže da 1/5 građana živi dobro, a da 4/5 građana bukvalno preživljava. Zbog toga ove parametre o kojima neću naširoko da govorim je predlagač morao da uzme u obzir i da prosto realan život uvrsti u ono što je ovaj predlog zakona kako bi on bio uopšte i primenljiv, a kasnije i prihvatljiv.
Smatramo, i zašto ovoliko puta prosto ukazujemo na ove probleme, smatramo da stvarno nije dobro regulisana vrednost spora ni kod revizije ni kod spora male vrednosti i da je to zaista neophodno promeniti. Ne tražimo da naš amandman bude usvojen. Videli smo da i predlagači određenih amandmana dolaze iz vladajuće koalicije i da oni takođe izlaze sa istim zahtevima i mislim da je neophodno da o ovome još jedanput razmislite. Hvala vam.

Ovaj amandman se odnosi na dužnost veštačenja. Naime, predlagač zakona nije odredio rok u kom veštak može da da, odnosno mora da da svoj nalaz i mišljenje. Mi smo smatrali da treba ovde da intervenišemo, tako što ćemo postaviti određene rokove i ograničili smo veštaka na vremenski rok od 30 dana. On je dužan da u roku od 30 dana da svoj nalaz i mišljenje, a samo iz opravdanih razloga ukoliko nije u mogućnosti da to uradi, da mu se rok produži za 30 dana.
Prosto, znamo koliko ovakva nedefinisana rešenja mogu u praksi da dovedu do odugovlačenja sudskog postupka i smatramo da je mnogo bezazlenije reagovati kod ovakvih odredbi, da bi se omeđile, preuzimanje određenih procesnih radnji na neki vremenski period, nego zarad ubrzanja postupka da dođemo u situaciju da se određena prava okrivljenog krše. Mislim da to ne bi trebalo da predstavlja cilj predlagača ovog zakona.
Zbog toga smatram da je ovaj amandman suvisao i da ga treba razmotriti.
Primeri gde će doći do ubrzanja postupka, a na uštrb prava okrivljenog, najbolje se vide kod dostavljanja. To je samo jedan od primera.
Ukoliko lice kome je nužno dostaviti pismeno u određenom roku, ne bude na adresi gde treba da se izvrši dostavljanje, videli smo iz predloga ovog zakona da se to pismeno dostavlja punoletnom licu, članu domaćinstva, a onda nakon toga može da se dostavi komšiji, predsedniku kućnog saveta, portiru itd.
Znači, znamo iz prakse da ukoliko to lice primi taj poziv, odnosno primi pismeno i ne uruči samom okrivljenom, od tog trenutka za okrivljenog počinju da teku određene procesne reperkusije, jer postoji mogućnost da on dođe u jednu izuzetno lošu procesno pravnu situaciju, a sve zarad ubrzanja postupka.
Da bi izbegli takve situacije, mnogo bi bilo bolje da se interveniše u ovakvim bezazlenim odredbama, da se vremenski omeđi pravo, odnosno dužnost veštaka u kom on može da da svoj nalaz i mišljenje.

Ovaj amandman se odnosi na dostavljanje, toliko često pominjan odeljak u ovom predlogu zakona, smatram da nije adekvatno regulisano dostavljanje pismena okrivljenom i to onog koje mora neposredno da se dostavi. Prvenstveno što se ovde kaže da se to pismeno ima dostaviti licu koje je dužno da ga primi, a šta ako se ne nađe na mestu gde se dostavljanje ima izvršiti. Onda se dostavlja punoletnom članu tog domaćinstva koje je dužno da ga primi.
Prvo, zašto je dužno da ga primi i druga stvar koje su predviđene konsekvence u situaciji da on odbije da primi to pismo i da li uopšte tako nešto je predviđeno. Nije predviđeno. Zbog toga to treba brisati. Hajde, možemo da napravimo određenu vrstu saglasja u tome da treba da se dostavi punoletnom licu, ali tu treba da se stavi tačka. Ali vi to ne prihvatate, vi idete korak dalje i kažete ukoliko to nije moguće onda se to pismeno dalje dostavlja ili predsedniku kućnog saveta, ili portiru, ili komšiji. Ovde moramo da pođemo od realnog života, od toga da kažemo okrivljeni nije često u dobrim odnosima, komšijskim odnosima sa predsednikom kućnog saveta ili sa nekim komšijom.
Šta se dešava ukoliko komšija primi to pismeno, od tog trenutka počinju da teku rokovi, procesni rokovi za okrivljenog i on tom prilikom biva stavljen u izuzetno nepovoljnu pravnu procesnu situaciju, a da pri tom nije ni svestan da je dostavljanje izvršeno. Zbog toga smatramo da ovaj član treba potpuno drugačije regulisati. Mi naravno shvatamo problem da se okrivljenom u dosadašnjoj praksi daje mogućnost za razne zloupotrebe prilikom dostavljanja, odnosno pismena, ali to treba adekvatnije rešiti, a ne na način da to bude izvršeno tako što će njegova procesna prava biti ovom prilikom ugrožena. Hvala.

Amandman koji smo podneli odnosi se na dokazne radnje policije. Smatramo da je rešenje u stavu 2. izuzetno široko formulisano i da se policiji daju mnoga veća ovlašćenja nego što bi faktički ona trebalo da izgledaju.
Naime, ovim ovde stavom 2, kako je predloženo u predlogu zakona, se definiše da svaki dokaz koji je pribavila policija u toku predistražnog postupka može da bude korišćen u daljem toku krivičnog postupka, pa to znači dalje da se na njemu može zasnivati sudska odluka koja je apsolutno neprihvatljiva. Neprihvatljivo je iz više razloga.
Mogu da imam razumevanje zašto se određeni dokazi policije koriste u krivičnom postupku, primera radi, potvrda oduzetim predmetima, to je uvek bio dokaz i naravno da će biti, ali ovim što vi sada ovako definišete, podrazumeva se da svaki dokaz koji je policija pribavila u predistražnom postupku će biti korišćen. To je apsolutno neprihvatljivo.
Ako to sad sve sagledamo u pogledu onoga kako je koncipirana tužilačka istraga, onda ćemo da dođemo do zaključka koliko je uopšte neravnopravan položaj samog okrivljenog prvenstveno zbog toga što se sad, pored toga što se dokazi koje je policija pribavila koriste u krivičnom postupku, takođe, dokazi koje je pribavio javni tužilac u istrazi se koriste takođe u krivičnom postupku. Znači, ovde treba vratiti stvar na početak i reći da je tužilačka istraga nešto što mi prihvatamo, ali sa izuzetno velikim ovlašćenima tužioca i dokaze koje tužilac pribavlja u istrazi treba da imaju samo jedan cilj, a to je njegova odluka o tome da li će podići optužnicu ili ne.
Mi imamo razumevanja da se određene radnje koje tužilac odnosno dokazi koje je pribavio u istrazi mogu koristiti u krivičnom postupku, to je, recimo, situacija kada je do određenih svedoka odnosno njihovih iskaza teško doći zbog toga što ih više nema, jer su u međuvremenu duševno oboleli ili su umrli. Tada imamo razumevanja da se ti iskazi pročitaju na glavnom pretresu, ali to ne podrazumevaju određena druga krivično-pravna zakonodavstva uporednom pravu, već se podrazumeva da onaj dokaz koji je pribavio javni tužilac u istrazi mora ponovo da bude izveden na glavnom pretresu jer je to u pitanju stranački organ.
Znači, ne možemo da mešamo situaciju koju imamo sada u važećem zakoniku sa onom koju vi predviđate, jer dokaze iz istrage sada su mogli da budu korišćeni jer se radi o sudskim dokazima, a dokaze iz istrage koji je podneo odnosno koje je predložio, samim tim pribavio, javni tužilac ne mogu da budu korišćeni jer je on stranka u postupku, a posebno ne na ovaj način kako ste predvideli, dokaze koje je izvela policija mogu da budu korišćeni u krivičnom postupku. To je zaista nešto što ne treba da stoji u ovom zakonu, a ako već predviđate to i gde postoje opravdani razlozi, onda ovaj stav mora da bude potpuno drugačije definisan u smislu sužavanja ovlašćenja policije. Hvala vam.

Ovim amandmanom predložili smo tri nova stava u članu 299, jer smatramo da je nužno da neke radnje u istrazi preuzme sud. To su tzv. hitne sudske radnje onda kada postoji opasnost da one više neće moći da se ponove na glavnom pretresu zbog toga što, primera radi, svedok je ili bolestan ili prilično star, ili postoji neki drugi važan razlog zbog čega on neće moći da se pojavi na glavnom pretresu. Onda smo predvideli dve varijante, da ukoliko sudija za prethodni postupak prihvati predlog branioca i njegovog advokata da onda branioca i njegovog advokata pozove da prisustvuju izvođenju tog dokaza, a ukoliko odbije takav predlog, da onda o tom istom predlogu odlučuje veće neposredno višeg suda, odnosno neposredno viši sud u veću sastavljenom od troje sudija.
Sve ovo govorimo zbog toga što smatramo da je neophodno predložiti veću nadležnost sudije za prethodni postupak, prvenstveno zbog toga što je tužilačka istraga, prvenstveno zbog toga što dokaze koje tužilac preuzima, odnosno koje prikuplja mogu da budu usmereni isključivo na njegovu odluku da li će podići optužnicu ili ne. Znači, dokazi koje tužilac, po hiljaditi put danas ponavljam, prikuplja u istrazi ne bi smelo da budu upotrebljeni na glavnom pretresu i da u daljem toku krivičnog postupka, jer oni isključivo imaju jedan jedini cilj, a to je da dokažu da li postoji dovoljno dokaza za podizanje optužnice ili ne.
Smatram da je ovde, ukoliko nam je cilj pravda, ukoliko nam je cilj dolaženje do efikasnijeg i pravičnijeg postupka neophodno da ovaj amandman prihvatimo.

Ovaj član 302. na koji smo mi imali potrebu da intervenišemo je izuzetno loš. On je loš član iz više razloga i pokušaću u najkraćem da objasnim u čemu je njegova suština. Radi se o preuzimanju dokaznih radnji u korist odbrane.
Onda kada okrivljeni i branilac predlože javnom tužiocu da preuzme određenu dokaznu radnju, zato što on nije u mogućnosti da to uradi sam. Javni tužilac ima mogućnost da je odbije i da je naravno, ne preuzme. Ako je odbije onda imaju oni pravo da se obrate tužiocu, odnosno sudiji za prethodni postupak kome se daje samo jedna opcija, a to je da taj predlog usvoji. Šta ukoliko ga odbije? Takvo rešenje ne postoji ovde. Takvih slučajeva će biti najviše.
Znači, branilac i njegov okrivljeni neće imati čak ni mogućnost proceduralne prilike da na takvu neku odluku se žali. Jednostavno ovde u ovom amandmanu, ovaj amandman predstavlja po našem mišljenju deo organske celine sa amandmanom ko je predložen na član 299. gde se povećava uloga sudije za prethodni postupak. To nam je namera i u ovom članu i predložili smo, da ako javni tužilac odbije predlog za preuzimanje određene dokazne radnje, da sudija za prethodni postupak to mora da uradi. Znači, da uradi ukoliko mu je u interesu dolaženje do pravde, do pravičnog rešenja. Ovo sve govori u kontekstu toga što na čvrstim dokazima i argumentima zastupa svoj stav, da su stranke u ovakvom definisanom krivičnom postupku izuzetno ne ravnopravne. Po ko zna koji put sam ovo ponovila i mislim da ovaj član 302. kako je definisan to i potvrđuje.

Cilj mog amandmana jeste preciziranje roka za podnošenje odgovora na optužnicu. Na prvi pogled bezazlen, ali nije jer okrivljeni ima pravo da podnese odgovor na optužnicu u roku od osam dana od dana dostavljanja optužnice, a mi kažemo od dana prijema. Naš amandman proizilazi iz onih odredbi koje se odnose na dostavljanje. Setimo se samo da određeno pismeno okrivljeni može i da ne primi, a da faktički od tog trenutka počinju da teku određeni procesno-pravni rokovi i zbog toga smo ovaj amandman predvideli da ne bi okrivljeni koji je u neravnopravnom položaju u samom krivičnom postupku došao u još goru situaciju.

Ovde se radi o jednoj izuzetno perfidnoj odredbi. Piše – predsednik veća može i bez predloga stranaka, branioca i oštećenog narediti pribavljanje novih dokaza za glavni pretres. To bi značilo, onako prostim tumačenjem, da bi on, po službenoj dužnosti, da bi to bila njegova redovna i uobičajena pojava. Ali, ako sada pogledamo član 15. stav 4. na koji ovaj isti član upućuje, onda se tu kaže da sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odredi da se takvi dokazi izvedu, ali ne da bi se utvrdila istina, već da bi se otklonile protivrečnosti između određenih dokaza koji su već ranije izvedeni.
Ovde ne treba fingirati da sud po službenoj dužnosti pribavlja dokaze, jer bi se osim tumačenjem ove odredbe to dalo zaključiti, jer on ovakvim konceptom krivično-procesnog prava nije viće uopšte obavezan da utvrđuje istinu.
Ako se zaista želelo to postići, onda upućivanje na član 15. stav 4. u ovom stavu 2. nije bilo uopšte neophodno. Onda je trebalo izbrisati član 15. stav 2. i onda bi to bila potpuno neka druga situacija od ove koju sada predviđate.

Kao što ste rekli, amandman je podnet na deo koji se zove – lica ovlašćena za izjavljivanje žalbe. U ovom članu je predviđeno da branilac može izjaviti žalbu i bez posebnog ovlašćenja optuženog, ali ne i protiv njegove volje, osim kada je optuženom izrečena kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina.
To rešenje je u apsolutnoj suprotnosti sa rešenjem iz člana 72, gde se kaže da je branilac dužan da na zahtev okrivljenog, ili uz njegovu izričitu saglasnost, izjavi redovni pravni lek i preuzme druge radnje u postupku. Znači, ova dva člana su u potpunoj suprotnosti jedan sa drugim i neophodno bi bilo da se usaglasi tekst ovog predloga zakona, ako ne u suštinskom smislu, bar u tehničkom smislu.
Ja se kao ovlašćeni predstavnik DSS više neću javljati. Ovo je poslednji amandman po kom sam uzela reč. Razlog zbog čega sam ovoliko bila aktivna jeste to da vas ubedim da ovo što radite sa Predlogom zakonika o krivičnom postupku nije dobro, da ovaj predlog zakona zaslužuje i to vrlo ozbiljno zaslužuje da bude povučen iz skupštinske procedure, ili ako se ne odlučite za tako nešto da bude ozbiljno dorađen. Hvala.

Zahvaljujem se.
Koliko je uopšte loš ovaj predlog zakonika najbolje pokazuje to što smo imali obavezu da intervenišemo već u članu 2. i koliko je loše rešenje koje se nalazi u članu 2. najbolje potkrepljuje činjenica što smo morali da podnesemo čak tri amandmana na ovaj član.
Ovaj amandman koji sam ja podnela odnosi se na brisanje stepena osnova sumnje, prvenstveno iz razloga što su takve definicije usmerene na uvođenje nečega što nije poznato krivično-procesnom pravu, a to je pretpostavka krivice. Naime, ove odredbe su u potpunoj suprotnosti već sa članom 3. Predloga zakona, kojim se kaže da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi u pravosnažnoj sudskoj odluci. Ovakvo rešenje koje je sadržano u članu 2. ne samo da je protivno ovom rešenju iz Predloga zakona u članu 3, već je protivno i samom Ustavu, a i važećim međunarodno-pravnim dokumentima.
Ovakve odredbe ne poznaju savremeni zakonici o krivičnom postupku i mene živo interesuje odakle je predlagač zakona, odnosno onaj koji je pisao ovaj tekst zakona, ovu odredbu preuzeo? Posebno je neobična ova podela na posredne i neposredne dokaze, koja nema apsolutno nikakav praktičan značaj prilikom odlučivanja. Ona ima isključivo teorijski značaj i njeno mesto, odnosno mesto za definisanje ovakvih definicija nije u ovom predlogu zakona.
Ali, mnogo veća primedba od ove koju sam sada iznela jeste upravo uvođenje pretpostavke krivice. Ovde se radi o izuzetno opasnoj nameri predlagača zakona. Ona svoj pun značaj dobija onda kada se upotpuni sa onim što predstavlja samu suštinu ovog zakona, a to je eliminisanje načela istine iz zakona i onda se tek shvata šta je prava namera ovog predlagača i onda tek dolazimo na izuzetno opasan teren prilikom same primene ovih odredaba. Hvala.

Takođe, kratka replika, dva minuta.
Nije sporno da postoji pojmovnik u Zakoniku o krivičnom postupku. Kamo sreće da je ovaj zakonik mnogo jasan, da nema potrebe da postoji pojmovnik. S obzirom kako je on pisan, neophodno je da postoji pojmovnik, ali koji nas neće još udaljiti od onoga što treba da predstavlja definiciju datog pojma. On nas izvodi na potpuno pogrešan put.
Kada ste obrazlagali tačke 17, 18. i 19, to su ključne tačke u ovom članu 2. Njima se posredno uvodi pretpostavka krivice, umesto pretpostavke nevinosti. Derogira se pretpostavka nevinosti. To je nešto što treba da postoji u osnovnom tekstu zakona, kao nešto što je nesporno.
Ako vi kažete, neću da citiram sve tri tačke, već za tačku 18. – osnovana sumnja je skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela, vi kažete da je to lice faktički učinilo krivično delo i da je ono krivo. Ovakva definicija ne sme da stoji u ovakvom jednom zakoniku o krivičnom postupku, jer treba da predstavlja temelj krivičnog postupka.
U krajnjem slučaju, šta će vam uopšte Zakonik o krivičnom postupku, ukoliko uvodite pretpostavku krivice, ukoliko ste izbrisali istinu kao osnovni princip krivičnog postupka, šta će vam onda krivični zakonik? Ako ste uveli tužilačku istinu sa neravnopravnim strankama, šta će vam uopšte onda krivični postupak? Jednostavno, osumnjičenog, okrivljenog ili optuženog odmah na startu ga osudite i gotova priča.

Ovo je tipičan primer nepotrebnog definisanja kojim se samo doprinosi prenormiranosti teksta Predloga zakona.
Naime, u članu 12. se kaže da krivičnu sankciju učiniocu krivičnog dela može izreći samo nadležni sud u krivičnom postupku koji je pokrenut i sproveden u skladu sa ovim zakonom. Pa, to se podrazumeva. Stvarno ne vidim razlog zašto bi ovakav tekst opterećivao tekst zakona. Jednostavno, to je jasno, jedino ako na umu predlagač zakona nije imao možda nešto drugo, da u Srbiji postoje preki sudovi ili neko ko nije nadležan za izricanje kazne u normalnom krivičnom postupku, tako da ovakvih mesta u zakonu ima mnogo.
Ovo nije tipičan primer, jedini primer, gde se polazi za nepotrebnim definisanjem, takvih primera je bilo i u članu 2, a ima ih i kasnije i kroz tekst celog zakona. Moj kolega Miroslav Petković, obrazlažući član 2. je rekao, takođe, da je nepotrebno da u tačkama 33, 34, bude definisano to šta je organizovani kriminal, odnosno organizovana kriminalna grupa, jer to je materija nekog drugog zakona. Smatramo da ovakvu odredbu jednostavno treba brisati sa ciljem da tekst zakona ne bude opterećen. Hvala.

Podneli smo, rekla bih, ključni amandman na član 15, kojim smo tražili da se izbriše ovo rešenje u predlogu, gde se kaže da sud izvodi dokaze na predlog stranaka. Mi smo smatrali da treba da stoji da sud izvodi dokaze po službenoj dužnosti ukoliko je istina ona ideja vodilja koja vodi sud i ukoliko je istina nešto čemu se teži u krivičnom postupku i naravno, ukoliko je cilj pravično presuđenje.
Izvinjavam se, nisam rekla da ću koristiti vreme od ovlašćenog predstavnika.
Ovo je ključni amandman koji ukazuje na potpuno pogrešnu koncepciju postavljenu u Predlogu zakonika o krivičnom postupku. Ne gajimo nikakvu ideju da će on da bude prihvaćen, jer se on u mnogome razlikuje od onoga što predstavlja osnovni koncept samog Predloga zakona. Ali, ovim amandmanom imali smo cilj da ukažemo još jednom na to koliko istina u krivičnom postupku, na način kako je to ovde definisano, uopšte više nije bitna. Ona više ne predstavlja nikakav imperativ u krivičnom postupku.
Odredbom da sud izvodi dokaze na predlog stranaka krivični postupak se pretvara u parnični postupak, gde sud odlučuje samo u granicama zahteva koji je postavljen u samom postupku. Sud više nije vezan niti istinom, niti je to u bilo kom slučaju njegova obaveza. To je nešto što neće sigurno dovesti do zadovoljenja pravde i upravo taj princip eliminacije, odnosno da kažem to pravilo koje je predlagač zakona uveo, a koje se svodi na eliminaciju istine iz krivičnog postupka, jer upravo naša ključna zamerka kada je u pitanju Predlog zakonika o krivičnom postupku.
Pored te ključne zamerke, tu je takođe i dokazna pasivnost suda koja svodi sud isključivo samo na nadgledanje kontrole ispravnosti dokaznog postupka. Iz svega toga proizilazi i potpuna neravnopravnost stranaka u postupku, kao što sam u načelnoj raspravi rekla, sa jedne strane imate javnog tužioca koji je deo državnog aparata i koji može računati u svakom trenutku na apsolutnu pomoć tog istog državnog aparata, a sa druge strane imate potpuno obezglavljenog okrivljenog. Koliko će on biti u mogućnosti da dokaže svoju odbranu, odnosno koliko će biti u mogućnosti da izvede na čistac one dokaze koji njemu idu u prilog zavisi od toga koliko će imati para. Koliko je siromašan on neće moći da angažuje adekvatnu odbranu, odnosno kvalitetnog branioca. Ukoliko je bogat on će to moći da uradi. To je princip kako se stranke ne dovode u ravnopravan položaj.
Da li će sada sa druge strane uopšte istraga koju vodi tužilac biti objektivna, da li će ona biti nepristrasna? Naravno da neće. Javni tužilac neće biti u obavezi da obraća bilo kakvu pažnju na dokaze koji idu u prilog okrivljenom. Pored tužilačke istrage koja će definitivno postojati i protiv koje, u načelnoj raspravi sam rekla, mi nemamo ništa ukoliko je jasno definisana, ali ona ovde nije dobro definisana, znači, pored tužilačke istrage postojaće još i paralelna istraga koju sa druge strane vodi okrivljeni i njegov branilac.
Sada se postavlja pitanje – kakve su šanse da oni samostalno obezbede dokaze u postupku? Mislim da su njihove šanse i te kako male, prvenstveno ako pođemo od člana 301. i 302. koji upravo definišu prikupljanje dokaza i materijala u korist okrivljenog.
Ovde se kaže da okrivljeni i njegov branilac mogu da prikupljaju dokaze, primera radi saslušanjem stranke, ukoliko lice da svoj pristanak za tako nešto. Oni mogu takođe da ulaze u privatne prostorije ili prostorije koje nisu otvorene za javnost ukoliko postoji pristanak onoga koji drži te prostorije.
Takođe, oni mogu od fizičkih ili pravnih lica da preduzmu predmete i isprave ukoliko oni daju saglasnost za tako nešto. Znači, oni nisu dovedeni u ravnopravnu poziciju. To je ogroman problem ovog zakonika.
Ako kasnije krenemo i pođemo od analize člana 302, tu tek dolazimo do zaključka koliko su oni neravnopravni. Ako osumnjičeni i njegov branilac smatraju da je potrebno da neku radnju preduzme, ako smatra da je potrebno, određenu dokaznu radnju, on će predložiti javnom tužiocu da to uradi. Sada javni tužilac nema nikakvu obavezu da izvede tu dokaznu radnju. On može to da odbije, taj predlog. U toj situaciji okrivljeni i njegov branilac se obraćaju sudiji za prethodni postupak, a sudije za prethodni postupak u ovom predlogu člana 302. ima samo obavezu, odnosno samo je predviđeno da on može to da usvoji. Šta ako se odbije? To će postati praksa. Šta se u toj situaciji dešava sa onom dokaznom radnjom koju treba da preduzme javni tužilac?
Čak ako krenemo od toga da javni tužilac i preuzme radnju koju od njega zahteva okrivljeni i njegov branilac, da li će on tu dokaznu radnju izvesti nepristrasno, korektno i onako kako to nalaže krivični postupak, odnosno ovaj koji je sada na snazi? Naravno da neće.
Sada, ukoliko idemo dalje, situacija na glavnom pretresu je još drastičnija. Sud može dati nalog stanci da prikupi dopunske dokaze, a samo izuzetno može da odredi da se ti dokazi izvedu. To nije njegovo redovno ovlašćenje, to je samo propisni izuzetak, da može samo da odredi izuzetno da se takva dokazna radnja izvede.
Koliko su stranke neravnopravne u ovom krivičnom postupku, najbolje pokazuje i primer da dokazi koje javni tužilac prikupio u toku istrage, mogu da se koriste u toku celokupnog krivičnog postupka. To je rešenje koje je preuzeto iz važećeg zakona. Tu treba praviti ogromnu razliku, zato što dokazi koje prikuplja sudija u sudskoj istrazi je nešto što je potpuno drugačije od dokaza koje prikuplja državni tužilac u tužilačkoj istrazi, jer je tužilac stranka u postupku.
Ne možemo podvoditi i dovoditi u istu ravan dokaze koje prikuplja sud i dokaze koje prikuplja javni tužilac.
Dalje, koliko su neravnopravne stranke pokazuje i to, čini mi se da je to član 287, ali to sada nije ni bitno jer je važna suština. Dokazi koje policija prikuplja se takođe mogu koristiti u toku celokupnog krivičnog postupka.
Nemam ništa protiv toga da se određeni dokazi koje prikuplja policija mogu koristiti u toku krivičnog postupka. To je, konkretno, potvrda o oduzetim predmetima, kada se od okrivljenog oduzima, primera radi, pištolj, meci ili bilo koji drugi predmet. Taj dokaz i činjenica se i danas koristi kao dokaz u krivičnom postupku. Ali, način na koji ste vi predvideli da dokazi koje policija prikuplja u predistražnom postupku mogu da budu korišćeni u toku celokupnog postupka je nešto što apsolutno daje mnogo velika ovlašćenja policiji.
Nadam se da predlagač zakona nije pošao od onih mera koje su bile ranije primenjene u našoj državi, kada su bile na snazi pojedine policijske akcije, "Sablja", gde su mnoga ljudska prava bila flagrantno kršena i zbog čega Srbija, a to je činjenica, morati da plati cenu. Znam da predlagač zakona, bar se nadam i pretpostavljam, nije pošao od ovakvih odredaba.
Šta je u stvari zaključak mog izlaganja? Ako ste tužiocima dali nadležnost da vodi istragu, to je sasvim opravdano. Onda, nakon završene istrage, glavnu ulogu u kompletnom postupku u daljem krivičnom postupku mora da ima sud, ukoliko je cilj istina i ukoliko je cilj pravično presuđenje.
Ovde se pošlo od potpuno pogrešne pretpostavke, da tužilačka istraga nužno mora da podrazumeva taj adverzijalni, odnosno stranački postupak, što apsolutno nije tačno, ukoliko pođete od uporednog prava, odnosno od primera u uporednom pravu, videćete da tako nešto ne postoji u mnogim zemljama. Recimo, ukoliko želite da uzmemo analizu, određenu zemlju koja je tipičan predstavnik kontinentalnog prava, Nemačku, tačno, tu imate tužilačku istragu ali je sud glavni i ima glavnu ulogu, odmah nakon završene istrage u toku celokupnog postupka. Sa druge strane, ako uzmemo tipičan adverzijalni primer, odnosno stranački postupak u SAD, tu ne postoji uopšte istraga u formalnom smislu, već postoji policijska istraga. Vrlo je diskutabilno koji uopšte dokazi koje pribavi policija mogu kasnije da imaju dokaznu snagu u postupku. Naravno, ne treba zaboraviti da u američkom sistemu postoji porota, koja vredno prati i ceni dokaze koje izvode i jedna i druga strana, i na kraju daje svoj zaključak.
Zbog toga, prosto analizirajući uporednu praksu i uopšte ovo što ste napisali u današnjem predlogu zakona o kojem raspravljamo u pojedinostia, mislim da je neophodno da se on doradi, prvenstveno u ovom smislu o kome sam sada govorila.