Sada se zaista nalazimo pred problemom sa dva amandmana. Gospodin Nikolić je apsolutno u pravu kada kaže da smo dobili sada potpuno nenormalnu tačku ovog člana 18. Prihvatanjem amandmana gospodina Srđana Petrovića dobili smo ponovo jednu tačku koja apsolutno nema potrebe da se nalazi u ovom članu. Vrlo je jasno definisano u tački 7 - "da kontroliše ugovore, prevozne isprave i poslovanje naručilaca prevoza, odnosno korisnika prevoza koji se odnose na prevoz."
Ugovor je, gospodo, ovde karta koju putnik zaključuje onog trenutka kada kupi kartu na autobuskoj stanici.
Tačka 6) apsolutno nema potrebe da stoji, jer ni u jednom ni u drugom obliku, i kada se utvrđuje identitet i kada se vrši kontrola, inspektor za kontrolu u drumskom saobraćaju nije kontrolor karata, on ima mnogo šira ovlašćenja, kao što vidite počev od tačke 1) Znači, nije on to lice koje treba da vrši kontrolu karata ili "ridža", kako ga mi zovemo. Prema tome, apsolutno je nepotrebno da tačka 6. u bilo kom obliku stoji, ni u ranijem obliku, ni u ovom novom, nakon usvajanja amandmana gospodina Srđana Petrovića.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već duže vreme čekamo da se pred ovom skupštinom i pred nama nađe jedan ovakav paket sistemskih zakona, koji će regulisati jednu veoma važnu i veoma bitnu, krucijalnu oblast našeg života, a to je oblast pravosuđa.
Do sada smo imali Ustavom garantovanu i proklamovanu podelu vlasti u našem Ustavu, u članu 9, gde se kaže da sudsku vlast vrše sudovi u Republici Srbiji. Međutim, nažalost, imali smo samo proklamovanu podelu vlasti, imali smo zapravo jedno nasilje izvršne vlasti, pre svega, nad sudovima i nad pravosuđem. Međutim, u toj čitavoj priči nije učestvovala samo izvršna vlast, već i zakonodavna vlast u prethodnom periodu.
Kada govorimo o ovom paketu zakona i o onome što on uvodi, moramo se osvrnuti na prethodni period i videti da zapravo mi nikada do sada nismo imali nezavisno i slobodno sudstvo, a tu pre svega imamo u vidu sudove kao institucije, a i sudije kao ličnosti, kao pojedince koji su činili to pravosuđe.
Imali smo period devalviranja, ponižavanja, kao i ruiniranja (materijalnog, stručnog, profesionalnog, i uopšte) sastava sudova u Srbiji. Partijsko sudstvo je kod nas dominiralo preko 50 godina. Veliki je uticaj izvršne vlasti preko ministra pravosuđa, veliki je uticaj zakonodavne vlasti preko Odbora za pravosuđe i upravu, koji je imao, i još uvek ima, kroz jednu odredbu Poslovnika Narodne skupštine, mogućnost da predlaže određene kandidate za izbor na sudijske funkcije.
Kada govorimo o pravnoj državi i vladavini prava, neodvojiv je još jedan institut i jedno načelo, koje je dominantno za ovu materiju kojom se mi danas bavimo, a to je nezavisnost sudstva. Nezavisnost sudstva pre svega, posmatramo kroz nezavisnost i samostalnost. Nezavisnost vidim kroz prizmu nezavisnosti suda kao institucije, nezavisnosti prema drugim organima i organizacijama, pre svega prema izvršnoj vlasti, ali i prema zakonodavnoj vlasti.
Drugu nezavisnost vidim u nezavisnosti ličnosti, pojedinca, sudije, na koga se ne može izvršiti uticaj, ili bar se ne dozvoljava sistemom da se vrše pritisci, da se vrši uticaj na te sudije i da dolazi do svega onoga što smo imali u prethodnom periodu, a to je korupcija, čak i vršenje krivičnih dela.
Nezavisnost i samostalnost se garantuje Ustavom, ovim zakonom, međunarodnim pravom, dobrim međunarodnim običajima i međunarodnim konvencijama. Sve to je utkano u ovaj paket zakona koji mi danas imamo pred nama. Osnovna crta koja ovaj paket zakona sledi čitavim tokom, u svih ovih pet zakona, je upravo ta dominantna crta nezavisnosti.
Drugi institut koji je dominantan je stalnost sudijske funkcije. Kada govorim o stalnosti, naravno, govorim o stalnosti sudijske funkcije, ali i o rezidencijalnoj stalnosti. Rezidencijalna stalnost se u ovom paketu zakona štiti i o rezidencijalnoj stalnosti ima pravo da odlučuje samo visoki savet pravosuđa, u tačno određenim slučajevima, u tačno definisanim slučajevima u ovim zakonima.
U ovim zakonima je prisutna i zabrana inkompatibilnosti vršenja sudijske funkcije sa drugim funkcijama.
I u prethodnim zakonskim rešenjima smo imali to regulisano. Nažalost, na otvoreni ili prikriveni način, sudije su pripadale ovim ili onim partijama, ovim ili onim organizacijama. Međutim, ono što je bitno i što se uvodi ovim zakonima je da se sudijama dozvoljava da imaju svoja strukovna udruženja, profesionalna udruženja, što smo mogli u prethodnom periodu da vidimo kao jedno od najvećih zala i protivnika bivšeg režima, zbog čega je sprovedeno proterivanje većeg broja sudija iz pravosuđa, upravo pozivajući se na to što su organizovani u svoje strukovno udruženje, Društvo sudija Srbije.
Jedna od bitnih stvari kojima se bavi ovaj paket zakona je pitanje razrešenja sudija. Do sada smo imali pitanje da se sudija razrešava nakon određenog ekscesa koji je imao u obavljanju svoje sudijske funkcije. Ovim zakonom se uvodi jedna mera gde se sudija u vršenju svoje sudijske funkcije upozorava na one propuste koje je imao u svom radu. Da li je to u profesionalnom smislu, moralnom smislu, u propuštanju i neodgovaranju svojih radnim obavezama, to je nebitno, ali se uvodi ta jedna međustepenica do razrešenja sudije sa sudijske funkcije.
Uvodi se institut imuniteta sudija i na neki način se izjednačava sa imunitetom drugih izabranih lica, koji su takođe u sistemu specijalnog imuniteta, recimo, primer je narodni poslanik i imunitet koji ga štiti. Takođe, sudije štiti određeni imunitet, te da o određenom oduzimanju imuniteta, odnosno postupanju po određenoj proceduri, dozvolu za to mora dati Narodna skupština, odnosno organ pred kojim je taj sudija izabran.
Sve ovo što govorimo je tesno vezano za materijalni položaj sudija i uopšte materijalni položaj pravosuđa.
Mi se još uvek ne nalazimo u fazi da imamo poseban sudijski ili sudski budžet, ali se o ovom pitanju mora jako voditi računa - gde će u budžetu Republike Srbije biti na vreme raspoređena efikasna sredstva, u dovoljnom obimu, za vršenje pravosuđa uopšte.
Kada govorimo, pre svega, o krucijalnim zakonima iz ovog paketa, a to je zasigurno Predlog zakona o uređenju sudova, uočićemo uvođenje novih sudova, pre svega apelacionog suda i upravnog suda, kao specijalnog suda.
Čućemo različita mišljenja da opštinski, odnosno okružni sudovi mogu suditi u prvom stepenu, odnosno da okružni sud sudi u drugom stepenu. Međutim, siguran sam da se na ovaj način povećava efikasnost i da će takvom raspodelom materije, pre svega o parnici, doći do toga da okružni sudovi sude u prvom stepenu o materiji koja će se eventualno naći u žalbenom postupku pred apelacionim sudom.
Apelacioni sud je postavljen centralno i odeljenja koja su raspoređena u tri grada su samo odeljenja tog apelacionog suda. Mislim da je to dobro rešenje zato što se ujednačava sudska praksa, koja je jako potrebna i uvek je dominantna kada se rešava po žalbi na određenu presudu u prvom stepenu.
Upravni sud je takođe jako bitan, jer se na taj način sudovi opšte nadležnosti rasterećuju jedne ogromne materije, jednog ogromnog broja predmeta, kojim su se bavili do sada više godina.
Takođe, trgovinski sudovi, koji ostaju u sistemu specijalnih sudova, s tim što je samo promenjeno ime, na jedan dobar način pomažu da se određena materija reguliše preko tih specijalnih sudova.
Čućemo da su određene nadležnosti ili određena materija izuzeta iz nadležnosti Vrhovnog suda. Međutim, na ovaj način Vrhovni sud dobija mogućnost da se bavi svim onim stvarima koje su do sada bile u drugom redu. Vrhovni sud do sada je bio zagušen određenim predmetima, a na ovaj način će se to rešavati na nižim instancama, da će Vrhovni sud kao najviši sud u našoj Republici moći da se bavi onim stvarima koje su mu propisane Ustavom i zakonom.
Drugi zakon koji je od krucijalne važnosti je Zakon o sudijama. Već sam govorio o nezavisnosti i slobodi u radu i odlučivanju sudija. Ono što je novo u ovom predlogu je precizno definisanje ustavnosti i nezavisnosti i zapravo, u ovom zakonu je to definisano kao stalnost i nepremestivost sudije.
Sudija ne može biti premešten po ovom zakonu bez saglasnosti, kao i bez rešenja koje donosi visoki savet pravosuđa. Takođe, kod stalnosti, precizno je doneta odredba da, ako se za pojavi potreba za gašenjem tog suda ili za smanjenjem broja sudija, taj sudija ostaje sudija, samo što dobija drugo mesto preko visokog saveta pravosuđa.
Ono što je bitno kod raspoređivanja predmeta koje sudija dobija, što je definisano poslovnikom, kao i godišnjim rasporedomm, bitno je da se pridržava instituta i definiše taj institut u zakonu, a to je slučaj. Na taj način se izbegava da predsednik suda manipuliše dodeljivanjem određenih predmeta njegovim miljenicima sudijama, odnosno onima koji su mu manje mili.
Ono što je takođe dobro, a definisano je ovim zakonom, je i to da se u određenom broju članova definiše materijalni položaj sudija, tj. definiše se na koji način se određuje visina plate i na koji način se određuje visina plate predsednika suda.
Pošto sam prekoračio vreme, o drugim zakonima ću govoriti u drugom delu.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o poslovniku, najpre moramo obratiti pažnju na značaj poslovnika uopšte za parlamentarni život i za politički sistem. Na poslovnik moramo gledati pre svega kao na alat kojim parlament radi i obavlja svoj najvažniji posao, a to je donošenje zakona. Onaj drugi najvažniji posao, koji parlament ima, to je kontrola izvršne vlasti. Za taj drugi posao takođe je poslovnik važan.
Kada kažemo demokratija, uvek mislimo i na proceduru, a kada kažemo demokratija i pogledamo parlament, uvek mislimo na argumentovanu i kvalitetnu diskusiju i raspravu. Ta diskusija i ta rasprava uvek mora doneti kao rezultat dobre zakone i dobre odluke samog parlamenta.
O nesumnjivoj važnosti poslovnika govori i to da je jedan od naših najvećih pravnika, Slobodan Jovanović, dosta pažnje i dosta vremena posvećivao upravo problematici Poslovnika, a jedan je čak i napisao. Ovim izmenama koje danas imamo pred sobom, koje nisu celovito rešenje poslovnika uopšte, već jedno iznuđeno rešenje koje nam mora omogućiti brži i efikasniji rad parlamenta.
Ostala dva kriterijuma, kojima se rukovodio predlagač ovih izmena, su efikasnost i ekonomičnost. Zašto efikasnost - jednostavno, jer je potreban parlament koji će raditi brzo, koji će donositi zakone, parlament koji neće kočiti reforme, parlament koji će kroz poslaničku većinu ispuniti deo predizbornih obećanja, koja se odnose na donošenje novih zakona, i uopšte, zakonske regulative.
O ekonomičnosti nam govori, jednostavno, jedan detalj, a to je cena koštanja jednog zasedanja parlamenta i ta sredstva se uvek mogu iskoristiti adekvatnije, recimo za kvalitetniji rad radnih tela Skupštine, rad poslanika na terenu ili osavremenjivanje samog parlamenta.
Parlament je u prethodnom periodu, a to ne govorim samo o ovom sazivu parlamenta, već godinama unazad, zahvaljujući jednoj poslaničkoj grupi obesmišljen: dugi govori, napisani tuđom rukom, u smislu "bla, bla" govora, poslanika koji su imali uvek problema da pročitaju te tuđom rukom napisane govore. Čujemo da se poslanicima oduzima pravo da govore, a ja kažem da je nekima bolje da ćute, nego da govore svašta za ovom govornicom.
U svim evropskim parlamentima, rad parlamenta se odvija i van plenumske sale, to je rad u radnim telima, to su neformalni kontakti i svi ostali vidovi političke komunikacije u jednom parlamentu. Naravno, to sve podrazumeva da je opozicija konstruktivni oponent pozicije, koja je trenutno na vlasti.
Kada govorimo o ozbiljnosti parlamenta, samo jedan je pokazatelj ozbiljnosti parlamenta, a to je donošenje kvalitetnog zakona, koji su rezultirali kvalitetnom i plodonosnom raspravom. Predložene promene možemo posmatrati u više pravaca. Ja sam izdvojio nekih šest pravaca, koji se pre svega odnose na vreme i redosled diskusije, zatim kažnjavanje, mogućnost podnošenja amandmana, čitanje govora, jačanje uloge predsednika poslaničke grupe i samih poslaničkih grupa i interpelacije.
Što se tiče vremena, svima nam je jasno da se upravo ta opstrukcija i oslikava u tome da poslanici prosto jurišaju za skupštinsku govornicu i na taj način žele da opstruiraju rad parlamenta. Što se tiče samog vremena, predložio sam amandman koji se odnosi na proširivanje vremena za govornike koji su navedeni po redosledu, a što se tiče samog kažnjavanja, intencija predlagača je jasna, ali moram vam reći da se Pokret za demokratsku Srbiju ne slaže sa kažnjavanjem opomenom, jer opomena onda gubi pravi smisao same opomene, posmatrajući je kao nešto što prethodi izricanju same kazne, a to je oduzimanje reči.
Što se tiče amandmana, kao i mogućnosti podnošenja samo jednog amandmana, na jedan član zakona, ako pogledamo da je suština amandmana upravo korekcija predloženog zakonskog projekta, videćemo da tako kvalitetni amandmani u velikom broju slučajeva mogu biti prihvaćeni i od strane opozicije.
Što se tiče čitanja govora, o tome sam već govorio, ali još je poslovnik Kraljevine SHS, 1922. godine, zabranjivao čitanje govora, ali i poslovnik nemačkog Bundestaga govori da je u načelu zabranjeno čitanje govora, što naravno ne podrazumeva da se ne mogu imati beleške kod sebe, odnosno kratke teze.
Pošto mi je vreme isteklo, na kraju bih rekao nešto oko interpelacije. Interpelcija, kao jedno od najvećih dostignuća parlamentarne demokratije uopšte, može biti predmet diskusije samo oko broja interpelacija u toku jedne godine, odnosno broja poslanika za podnošenje interpelacije.
Mi se zalažemo da taj broj bude jedna petina, da bi određene opozicione poslaničke grupe mogle udruženim snagama da daju interpelaciju na određeno pitanje. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, Pokret za demokratsku Srbiju je podneo par amandmana na sledeće članove: na član 1, predložio je uvođenje novog člana 3a i na član 4.
Pre svega, na član 1. poslanik Pokreta za demokratsku Srbiju, gospodin Kovačević je podneo amandman kojim se briše uvođenje odbora za privatizaciju. Ne zato što smo mi protiv odbora za privatizaciju, već zato što smatramo da se resorni odbori već bave ovom problematikom i da se na ovaj način uzima deo ovlašćenja nekim odborima. Recimo, Odbor za industriju se bavi privatizacijom preduzeća i privrednih subjekata, a šta ćemo sa onim odborima u čijem je resoru, recimo, preduzeće koje se bavi informisanjem, odnosno ako se vrši privatizacija neke kulturne institucije. Smatramo da resorni odbori moraju učestvovati u tom postupku, u kontroli privatizacije.
Drugi amandman se odnosi na član 3a kojim se traži uvođenje kvoruma samo na početku sednice, prilikom donošenja dnevnog reda, zatim, prilikom izjašnjavanja, tj. glasanja za zakon, odluku ili bilo koju drugu odluku koja je pred Narodnom skupštinom. Član 3a ne treba obrazlagati, znači svrha je da se ne traži kvorum prilikom načelne rasprave.
Treći amandman koji smo mi podneli je na član 4. koji govori o vremenu i redosledu govornika, odnosno učesnika u diskusiji. O čemu se radi? U članu 4. stav 2. alineja 1. u toku pretresa predloga poslanik ima pravo da dobije još jednom reč preko reda, kada je zatraži, radi davanja obrazloženja u trajanju od pet minuta. Predlagač akta, da li je to Vlada, grupa poslanika ili jedan poslanik, dobija još pet minuta onda kada zatraži reč radi obrazloženja predloženog zakona, odnosno nekog drugog akta.
U alineji 2. koja govori o izvestiocima odbora takođe se povećava vreme za još pet minuta izvestiocu odbora, ali po odobrenju predsednika skupštine.
U alineji 3. predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe dobija još 10 minuta, znači ukupno 20 minuta. Pri tom, 10 minuta na početku i 10 minuta na kraju diskusije prilikom davanja završne reči.
U sledećoj alineji se povećava vreme za pet minuta predstavniku Vlade onda kada Vlada nije predlagač akta. Takođe, kada zatraži i preko reda u cilju davanja obrazloženja, odnosno rezultata diskusije i rasprave, ako se za to ukaže potreba.
Sledeća alineja glasi: "Ukoliko govori jedan poslanik, vreme može podeliti u tri dela, po 10 minuta. Ukoliko govori više od jednog poslanika, pojedinačno izlaganje ne može trajati duže od 10 minuta". Zašto? Da bismo uveli dinamiku u diskusiju i da se ne bi dešavalo da jedan poslanik koji je stručan iz određene oblasti bude za govornicom 45 minuta odjednom i da tako unese monotoniju u diskusiju. Njegova diskusija, i ako je jedini učesnik iz svoje poslaničke grupe, treba da se razbije na različite vremenske periode, kada će se argumenti suprotstavljati jedni drugima, tj. u skladu sa predloženom izmenom da poslanici različitih poslaničkih grupa govore naizmenično.
Ukratko, ovim izmenama člana 4. se želi postići i podići vreme određenim učesnicima u raspravi i umanjiti rigidnost novog predloga poslovnika, i uvođenje jedne dinamike koja je koncentrisana na donošenje što kvalitetnijih i boljih zakonskih predloga. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona koji je danas pred nama je jedan od zakona koji će se naći pred ovom narodnom skupštinom, sa ciljem da vrati ono što je opljačkano od srpskog naroda, a opljačkao ga je bivši režim i oni koji su bili bliski njemu.

Pripadnici bivšeg režima su imali bujnu maštu kada je bilo u pitanju pronalaženje načina da se opljačkaju građani Srbije i da sve to uviju i zaviju u legalne forme, da to ima plašt zakonske forme.

U članu 1. zakona se govori da je u pitanju jednokratni porez na ekstra dohodak i imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti. Pre nego što kažemo koje su to pogodnosti, moramo reći ko je zapravo mogao iskorišćavati te pogodnosti. To su pre svega bili visoki državni funkcioneri, predsednici vlada, ministri, direktori velikih državnih i društvenih firmi, visoki partijski funkcioneri.

Neki od tih, tadašnjih, funkcionera, koji su bili u ovoj ili onoj ulozi i danas se nalaze sa nama u ovom parlamentu. U članu 3. zakona se govori o načinima, o iskorišćavanju tih posebnih pogodnosti. Nabrojano je 19 načina koji su bili najtipičniji i najprisutniji u prethodnom periodu.

Jedan od najprisutnijih je bio primarna i siva emisija novca, kao i kupovina deviza po zvaničnom kursu, kada je komercijalni kurs bio daleko viši i kada su se na razlikama u šticovanju i prodaji deviza zarađivale enormne sume novca.

Bili smo svedoci u to vreme da, kada su se rafovi u prodavnicama praznili, su se u isto vreme punili džepovi istim tim devizama pripadnika bivšeg režima. Jedan od načina na koji su pripadnici, oni koji su bili bliski režimu, zarađivali je sigurno i taj što je novac iz primarne emisije i sive emisije novca završavao u raznoraznim bankama, kao što je "Dafiment", kao što je "Jugoskandik", i nakon toga, iste te devize su izvlačili iz tih banaka. Naravno, ni rad "Jugoskandika", ni rad "Dafiment banke" u to vreme jednostavno nije bio moguć bez pomoći države.

Takođe, u članu 3. tačka 4. govori se o uvozu i distribuciji akciznih proizvoda. Svi vrlo dobro znamo o čemu se radi - o cigaretama, o kafi, o žestokim pićima, o enormnim zaradama na tim proizvodima. U to vreme se na jednom fri šopu i više šlepera dnevno cigareta prodavalo, a da država nije imala nikakvu kontrolu, i za račun fiskusa nije ubirala nikakve prihode.

Govorimo o vilama, o velikim kućama, o stanovima, o automobilima, o svim onim pojavnim oblicima, šta se zapravo radilo i šta su pripadnici režima radili. To su samo simboli bogatstva. Ono što su radili, koje su svote novca okretali, to se zapravo ne vidi iz toga.

U tački 5. se govori o još jednom načinu kako su oni to radili - uvoz i izvoz proizvoda na režimu kontigenata i kvota. Setimo se samo jednog klasičnog primera, a to je primer bivšeg predsednika Vlade, Mirka Marjanovića, koji je u isto vreme bio i generalni direktor "Progresa", setimo se samo kako je baš samo on i njegovo preduzeće moglo da radi sa robama kao što su gas, kao što su maline, kao što je pšenica, i svi ostali proizvodi, koji su bili visoko profitabilni.

Sem svih tih načina, da ih ne nabrajamo sve, ima ih 19, u članu 6. se govori o solidarnom jemstvu. Radi se o tome da svi oni koji su pokušali da na taj način što će registrovati firme, svoja preduzeća, na svoje sinove, kćeri i žene, izbegnu primenu ovog zakona. Međutim, i oni su se prevarili, jer principom solidarnog jemstva i oni će se naći pod udarom. Imali smo prilike da čujemo ovde, za ovom govornicom, da su neki i svoje kuće prijavljivali na svoje majke.

Bogaćenje na nesreći naroda, u vremenu kada se u Srbiji umiralo od gladi, je dokaz najvećeg moralnog posrnuća, koje je naša država doživela u prethodnom periodu. Imajući u vidu koji su to ljudi radili, sa kakvim moralnim karakteristikama, ništa drugo od njih nismo ni mogli očekivati. Ono što je osnovno u njihovom karakteru su udvorištvo, bezosećajnost i, jednostavno, odsustvo osećaja za zajednicu, za državu i za narod.

Ovaj zakon smo u predizbornoj kampanji obećali da ćemo dati Srbiji i građanima Srbije i zato ćemo ovaj zakon, korigovan ili ne kroz amandmane, sigurno dati građanima Srbije. Hvala.