Više puta je za ovom govornicom, i kod obrazlaganja zakona i sada kada su amandmani u pitanju, koji su vrlo važni, govoreno i potpuno tačno izrečeno da je ovaj zakon veoma važan, sa čime se potpuno slažem, zakon koji treba da definiše budući vrlo značajan segment u društvu kapitala i uopšte u ekonomiji i finansijama, koje su i te kako potrebne, na takav razvijen, organizovan, zakonit način definisane i da postoje, da žive u ovom društvu, kao i u svim drugim razvijenim društvima kojima valjda i mi težimo.
Upravo iz te specifičnosti, potrebe za ovakvim zakonom, iz specifičnosti da taj zakon reguliše nekada veoma osetljive stvari, zakon ima rešenja koja, slažem se delimično, imaju relativno neuobičajene forme, u smislu da nisu možda prisutne u nekim drugim zakonskim predlozima i rešenjima.
Investicioni fondovi su jedna pojava u našoj finansijskoj sferi, nešto što će vezivati za sebe priličan kapital, barem se nadamo svi, a pre svega predlagač zakona, kao i ovaj parlament koji zakone donosi. Trebalo bi da se desi da fondovi vezuju za sebe i veliko interesovanje ulagača, ne samo onih koji imaju mnogo para, već i građana koji nemaju ne znam koliko para, ali imaju deo para koji žele da investiraju.
Očekuje se da se investiranje i te kako pojača preko investicionih fondova, ne samo investiranje iz inostranstva, a imamo potrebu da kao država, u nekoj dugoročnoj strategiji, imamo što više investiranja iz inostranstva, ali i da kroz ovakve investicione fondove prikupimo investiciona sredstva samih građana ove države, da kroz to investiranje taj svoj kapital negde oplode, stave u promet, u investiciju i da iz tog kapitala, kao građani ove države, pojedinačni i organizovani na različite načine, imaju neku vrstu zarade, da od toga mogu da žive.
Ne pričam ni retorički, ni potpuno prazno, hoću samo da istaknem da je vrlo bitno da ovaj zakon ima i određena, malo nespecifična zakonska rešenja u toj nekoj tehnologiji zakonopisanja. Zbog toga se i ovde, bar tako razumem neke predloge zakona, ubacuje rešenje u članu 11. da Komisija određene stvari utvrđuje, što je i njena obaveza. To ovaj zakon i neki drugi zakoni daju kao pravo, utvrđuju neke stvari, ali ono što je ovde često puta bilo istaknuto, ima mogućnost da proceni, ne da utvrdi, nego da izvrši procenu.
Procena je nešto što nije direktna zakonska obaveza, ni zakonska mogućnost, ali je potrebna kada su ovakve stvari, koje su vrlo važne da to postoji kao određeni stav, obavezujući stav, na neki način, te Komisije koja treba da vrši kontrolu vrlo važnog dela, velike količine para, a samim tim da vrši kontrolu obaveza koju određeni organi koji se pominju u ovom zakonu moraju da imaju upravo iz tog razloga.
Ono što je pomenuto, a mislim da je na kraju krajeva vezano upravo za ovo, da istaknemo, to je da se u prethodnom članu 10, u stavu 7. napominje da Komisija treba da proceni, jer samo to i može, ne može da neke stvari utvrđuje, ono što joj je dato kao mogućnost, da su dokazi iz ovog člana 7. uverljivi. "Uverljivi", takođe malo neuobičajen izraz, ali nam daje, ili daje Komisiji, jednu vrstu obaveze i prava da, u skladu sa onim što dobija kao mandat od onih koji investiraju, radi kako treba.
Dakle, da proceni da li postoji osnivački akt, društvo za upravljanje, kako on izgleda.
Naravno, bitno je da znamo kako izgleda to što je osnivački akt i da li se zaista odnosi, makar u nekoj formi, na pravi način na ono na šta treba da se odnosi ovakvo društvo, odnosno investicioni fond.
Takođe, pravila poslovanja društva za upravljanje, naravno da Komisija treba da proceni, makar to bilo opet forma, kakva su to pravila poslovanja, jer ti ljudi treba da raspolažu, u ime velikog broja, verovatno investitora, i sa velikom količinom para. Trebalo bi Komisija ipak da vidi koja su to pravila. Ipak je to nešto što je vrlo specifično.
Takođe, pomenut je organizacioni dijagram društva za upravljanje. Opet se radi verovatno o formi. Ona može da bude menjana. Potpuno razumem, dolazim iz privrede, znam kako to otprilike može da se promeni, da li može da se poštuje ili ne, ali Komisija ipak u samom inicijativnom, inicijalnom početnom radu mora da vidi kako izgleda dijagram i da li može da pokaže ozbiljnost onoga čime treba da se bavi investicioni fond, odnosno da li ta dozvola sme da se da nekome ili ne.
Takođe, dokaz, to je često puta pomenuto, o organizacionoj i tehničkoj osposobljenosti. Neće toga biti, gotovo sam uveren, priča o stolicama ili visini plafona, nadam se da su to bile neke napomene koje su više retoričke.
Ne misli niko valjda da će time da se bavi, ali nešto od tih tehničkih osposobljenosti mora da bude prikazano kao dokaz, pre svega ozbiljnosti i spremnosti da se taj posao kontrole ili upravljanja investicionim fondom radi onako kako bi trebalo da se radi. Oni koji investiraju mogu da veruju da se to što se radi, radi zaista ozbiljno i u njihovu korist, ne na njihovu štetu.
Takođe, spisak lica koja će obavljati poslove portfolio menadžera, ovlašćenog revizora, sve to ne mora da bude nešto što će da procenjuje Komisija, ali mislim da je zaista dobro da Komisija kroz ovaj zakon, kroz ovaj član 11. ima jednu vrstu obaveze da iznese svoj stav i da se malo ozbiljnije bavi procenom, odnosno određivanjem uslova da li neko može da se bavi ovako velikim i odgovornim poslom, kao što je vođenje i osnivanje investicionog fonda. Znam da nije donet zakon o otvaranju takvih dosijea.
Znači, Komisija za hartije od vrednosti neće moći i nema takva ovlašćenja da ovim zakonom traži da joj se tako nešto stavi na uvid. Mislim da je u članu 11. stav 1. tačka 4) – "da se na osnovu dobijenih informacija može zaključiti da su lica koja poseduju kvalifikovano učešće podobna i pouzdana", to je u praksi neprimenljivo.
Znači, mora neki od ovih uslova da bude ispunjen, ili će podatke da daje Ministarstvo unutrašnjih poslova ili BIA, ili će Komisija da osnuje svoj ogranak koji će da se bavi špijunažom o nekom poslovnom moralu, biznisu ili slično.
Ako ispunite jedan od ova tri uslova, Komisija za hartije od vrednosti može da ispuni uslov predviđen u članu 11. stav 1. tačka 4). Drugačije nikako ne može ili će se jednostavno procena vršiti na osnovu toga da li je neko pripadao nekoj drugoj političkoj opciji ranije, kojoj političkoj opciji sada, koliko je političkih stranaka promenio, koliko je bio blizak ranijoj vlasti, a koliko sadašnjoj, jesu li u dobrim ili u lošim odnosima, itd.
Sama odredba da Komisija prikuplja informacije, a nije predviđeno zakonom na koji način i od koga ih prikuplja, daje za pravo samoj Komisiji da vrši određene zloupotrebe, jer će u jednom trenutku možda reći – određene informacije nismo mogli da pribavimo, znali smo da tu nešto nije u redu, ali nismo mogli da ih pribavimo i zbog toga smo morali da damo saglasnost, odnosno dozvolu za rad, zato što nije zakonom predviđeno kako će te informacije da primaju.
Verujem da će komisija za sprovođenje ovog zakona imati silne probleme, pogotovo kada su u pitanju neke definicije koje uopšte u praksi nisu primenljive i verujem da će često biti korišćeno da se komisija koja nije podobna i pouzdana, na taj način menja.
Znači, niste uspeli da primenite odredbu iz člana 11. stav 1. tačka 4) i ne treba više da budete članovi Komisije. Zbog toga ćemo da predložimo Narodnoj skupštini, odnosno nadležnom skupštinskom telu, Zakon o hartijama od vrednosti je prošao, da vas zameni, a kako će da se sprovode ove odredbe to niko ne zna.

Hvala lepo. Samo da ne izmešamo neke tehničke i suštinske stvari. Ja ću samo na tehnički deo da se osvrnem. Dakle, zakon uopšte nije mali; naravno nije mali, jer je vrlo važan i ima više delova. Svaki od tih delova reguliše određene aktivnosti, segmente onih poslova i obaveza koje treba pre svega da obavlja Komisija u uređenju tržišta hartija od vrednosti.
Član 90. ima naslov – Kadrovska i organizaciona osposobljenost i tehnička opremljenost berze. Znači, ovaj član se odnosi samo na ove obaveze i ove uslove, a ne na neke druge. Na neke druge uslove, tu se potpuno slažem sa jednim delom obrazloženja, odnose se drugi članovi u drugim delovima ovog zakona.
Zato se ovde, pošto se ovo odnosi, ponavljam, na kadrovsku i organizacionu osposobljenost i tehničku opremljenost, govori, dakle, u stavu 2. o ispunjenosti drugih uslova koji se odnose na tu istu kadrovsku i organizacionu osposobljenost i tehničku opremljenost, tako da ne bude nejasnoće.
Smisao amandmana mogu da razumem, ali ne može da se veže za sam ovaj član, jer se nalazi potpuno u jednom drugom delu zakona, drugi deo zakona govori o tim nekim drugim osnovama. Hvala.

Cenim da se govornica parlamenta, kao najvišeg organa, institucije ove države, koristi u ... Ali, ne bih sada vezano za politiku, više bih o zakonu, pošto je ovde objašnjeno na šta se odnosi zakon i na šta ukazuju pojedini članovi.
Dakle, radi se o promeni naziva, sedišta i adrese berze; u pitanju je član 95, u stavu 3. se kaže: "Uz obaveštenje o promeni iz stava 1. ovog člana", o promeni naziva i sedišta, "berza prilaže dokaz da ispunjava uslove tehničke opremljenosti."
Ovaj deo bi trebalo da ostane iz vrlo praktičnih razloga. Berza na koju se odnosi ovaj zakon podrazumeva jednu savremenu berzu, ne berzu iz hiljadu devetsto i neke godine, kada se radilo potpuno u drugim tehničkim uslovima i drugim načinom rada. Ovo se odnosi na berzu dve hiljade i neke godine.
Svaka berza, da bi funkcionisala, mora da poseduje te uslove tehničke opremljenosti, jer je jedan od osnovnih tehničkih elemenata funkcionisanja berze pre svega elektronska komunikacija, bilo sa ljudima koji rade na berzi, sa ljudima koji su vlasnici hartija od vrednosti ili ljudima koji su zainteresovani za promet tih hartija od vrednosti.
Berza ne može da bude veličine Marakane, zna se kako berza izgleda. Komunikacija je ta koja pravi pravu sliku prodaje i kupovine i uopšte rada na berzi. Ta komunikacija se obavlja tehničkim putem, elektronskim putem i potrebno je da postoji odgovarajuća opremljenost same berze.
Da se vratim na sam član, on govori o promeni imena i sedišta.
Ovo zadnje se odnosi pre svega na promenu sedišta, kada berza promeni sedište, na nekom drugom mestu se nalazi; ona mora da dokaže da na tom drugom mestu upravo postoji ta tehnička opremljenost, pre svega vezano za odgovarajuću komunikaciju, ali tu je i arhiviranje i drugi poslovi koji se obavljaju odgovarajućom tehničkom opremom. Pri promeni sedišta treba utvrditi da li na tom novom sedištu postoji takva tehnička opremljenost.

Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, ova rasprava vezana za ovaj amandman možda definiše, u smislu predlagača i onog dela Skupštine koji će podržati ovaj zakon, ono što je suština jednim delom.
Samo bih se vrlo kratko osvrnuo u komentaru na deo rasprave i deo zakona koji je izazvao ovu raspravu kroz amandman na mogućnost da se iskoristi hipoteka na objekat u izgradnji. U ovom predlogu zakona ovo je jedno od najnovijih rešenja koja postoje i to je jedan od razloga.
Mogućnost davanja hipoteke ili uzimanja hipoteke na objekat u izgradnji, to je ono zbog čega će najvećim delom i G17 plus glasati upravo za ovaj predlog zakona. Rečeno je u ovoj raspravi, koja je zaista vrlo konstruktivna za razliku od nekih drugih rasprava, odnosno izkomentarisana je u negativnom kontekstu mogućnost upravo ovakvog uzimanja hipoteke, gledano prema bankama, jer je rečeno da banke mogu da iskoriste i mogućnost da se u svom bankarskom poslovnom odnosu oslone, odnosno zatraže hipoteku na drugi način, odnosno osiguranje na neki drugi način za kredit koji daju, a upravo je suština ovog predloga zakona mogućnost uzimanja kredita za stambenu izgradnju.
Nije samo to, ali je to jedna od poenti zakona. Naravno da mogu da iskoriste i drugu mogućnost osiguranja kredita, i to banke i danas rade, ali je to upravo problem. Ova mogućnost koja samo sada postoji ovim rešenjima pre ovog zakona je da banke upravo traže osiguranja koja nažalost najveći broj građana, koje zanimaju stanovi, koji nemaju stanove, nema. Najveći broj građana traže te kredite i nemaju mogućnost da daju neko drugo osiguranje koje banke do sada u onome što imaju kao zakonska rešenja mogu da iskoriste.
To je problem i to svi znate dobro. Naravno, svi ste vi, kao i ja, obični ljudi, koji se sreću sa problemima običnog naroda i koji možda imaju neke svoje probleme i znaju taj problem. Taj problem postoji godinama, otkako je počela mogućnost u zadnjih nekoliko godina da se uzimaju dugoročni krediti, krediti većeg iznosa, za koje banke traže odgovarajuća osiguranja.
Do ovog zakona građani kojima su trebali novi stanovi nisu imali šta da daju kao osiguranje. To je suština.
Najveći broj građana koji ima nešto što mogu da ponude kao osiguranje, oni već imaju rešeno stambeno pitanje. Onda već ima načina. Ako već ima neku kuću, onda će tu kuću prodati, pa će kupiti za keš neki novi stan. Ako ima dobre poslovne partnere koji mogu da daju određena pokrića takođe to isto rade, ali radi se o malom broju ljudi. Oni već imaju mogućnost nekakvog finansijskog osiguranja, finansijske sigurnosti ili neke druge sigurnosti.
Radi se o tome i svi ovde znate da veliki broj građana kojima trebaju stanovi nema mogućnost tog tipa i zato i traži stan da reši to svoje egzistencijalno pitanje. Dakle, ovim predlogom zakona omogućavamo upravo da banke pravno, radi se o nekim drugim poveriocima, ali banke da mogu da iskoriste drugu mogućnost, a to je uzimanje hipoteke na objekat u izgradnji.
Samo još jedna stvar, mislim da nije uopšte nebitno, da bismo razjasnili pre svega javnosti. Mi to svi dobro znamo. Ovaj predlog zakona nije obavezujući, to je vrlo bitno da znamo. Ovaj član nije obavezujući, on ne obavezuje banku kao mogućeg kreditora da mora da uzme hipoteku koja se odnosi na objekat u izgradnji. Mi samo dajemo pravnu mogućnost, koja do sada nije postojala, da banke kao najveći kreditori uzmu i budu osigurani kroz ovaj predlog zakona da uzmu pravo, odnosno hipoteku na objekat u izgradnji.
Mi to do sada nismo imali i ovim ćemo otvoriti mogućnost da banke budu sigurnije, da veći broj građana iskoristi tu zakonsku mogućnost, dakle, mogućnost, a ne obavezu, i da se na takav način obezbede, da se poveća stambena izgradnja, ali pre svega mogućnost građana da budu oni ti koji će dobiti stanove.
Naravno, ono što je vrlo važno za naše odnose poslovne, nekim obligacionim pravima nije regulisano pravo poverenja, ali pravo poverenja će biti jedno od bitnijih stvari, odnosno poverenje koje će banke imati u investitore, sa kojima će sarađivati, odnosno banke će same određivati od koga će uzeti mogućnost da preuzmu pravo nad nekim objektom koji je u izgradnji ili neće.
Znači, ne mora banka uopšte od svakog investitora ili nekoga ko gradi neki stan da uzme stan koji je u izgradnji. Banka, kao što je rekao ministar malopre ovde, sama će birati u koga će imati poverenja i to je stvar nekih drugih odnosa koji nisu regulisani zakonom, ali to je stvar iz života. Hvala.

Poštovani predsedniče i kolege poslanici, upravo je kolega malopre, poslednji govornik, rekao da treba da govorimo o javnosti, i u ime javnosti i zarad javnosti. Potpuno se slažem, samo da, pošto je ministar zbog poslova važnih, i koje mislim da svi uvažavamo u Vladi i malopre kada je rekao predsednik, izašao, jednu stvar objasnimo.
Govornik je malopre rekao da ministar nije izneo podatak, ne zadnji, nego pre njega, da za stambene kredite je moguće uložiti kao osiguranje hipoteku na objekat u izgradnji za koji se uzima stambeni kredit. Samo da javnost dobro čuje. Ministar to nije rekao.
Ministar je rekao upravo da je on, kao ministar finansija, zajedno sa ministrom Parivodićem predložio da u narednom zakonu, koji ćemo mi ovde razmatrati u korist građana Srbije, podneo predlog da se zakon o hipoteci tako uredi da za kredite koji se traže za stambenu izgradnju omogući građanima osiguranje preko objekta u izgradnji. To ne postoji trenutno, ali ministar nije ni rekao da trenutno postoji, ali je rekao, zarad javnosti, da će to biti u predlogu zakona o hipoteci, koji ćemo mi ovde razmatrati i da će u narednom periodu, usvajanjem tog zakona građani moći, kada uzmu stambeni kredit, u narednom periodu da polože kao osiguranje hipoteku na objekat koji je u izgradnji.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega građani koji su sada gledaoci Skupštine, jer su u ovim danima upravo zakoni koji su veoma važni za građane i, naravno, zbog njih te zakone i donosimo.
Ispred G17 plus ću se pre svega obratiti vezano za dva zakona, a to je, zakon o izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj i vezano za drugi zakon koji je u predlogu, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa.
G17 plus će glasati za zakon o izmeni Zakona o Fondu za razvoj. Kao što to radimo iz značaja samog zakona i ne samo za Fond, nego iz značaja zakona za razvoj Srbije i za same građane ove naše Republike. Fond za razvoj je formiran pre više od 10 godina. Međutim, u ovom periodu sada u kome se nalazimo možda je njegov značaj mnogo veći i biće uočljiviji nego u ranijem periodu. Zato postoje prilično jasni pokazatelji i verujem da to zaista znaju.
Fond za razvoj je u prethodnom periodu uticao na podsticaj razvoja preduzeća. U jednom periodu su to bila društvena, državna, a sve su više i više privatna preduzeća.
Sada imamo situaciju da ćemo ovom izmenom Zakona odrediti pravu namenu Fonda, a to je direktan razvoj onog dela koji je potencijal, koji je budućnost Srbije i u koji treba ulagati. To je privatna inicijativa kao izvesna budućnost ekonomskog razvoja Srbije.
U prethodnom periodu (to je činjenica koja nije možda baš lepa da se čuje) kamate su mogle da budu više, a ipak niže u odnosu na kamate koje su davale komercijalne banke.
Međutim, ta činjenica je sprečavala da Fond za razvoj u potpunosti obavlja svoju ulogu, da veliki broj korisnika, odnosno zainteresovanih, Fonda za razvoj bude neko ko ostvaruje sredstva od Fonda.
U ovom periodu nadalje imaćemo, kao što već imamo, sniženje kamatnih stopa Fonda za razvoj, naravno sa trendom pada kamatnih stopa svih komercijalnih banaka.
To će sigurno omogućiti i dati podstrek pravog angažovanja Fonda za razvoj, sve većem broju korisnika, i preduzetnika i onim malim i većim i malo većim firmama, da po povoljnijim uslovima, nego što to daju komercijalne banke, uzmu ta sredstva i koriste ih za razvoj svoje firme. Zbog toga će se Fond za razvoj u narednom periodu, tako je Zakonom predviđeno, po prvi put će to imati u ovoj državi, pojaviti kao razvojna banka.
Znači, ono što postoji u nekim drugim državama, doduše, neće se tako zvati, zvaće se i dalje Fond za razvoj, ali ćemo imati jednu pravu razvojnu banku koja će, pre svega, imati ne samo taj bankarski interes, nego će imati, pre svega, taj interes razvoja Srbije, preduzetništva i uopšte razvoja ekonomije i podsticaj privrede.
Vezano za izmene u ovom zakonu je i nešto što do sada možda nije bilo na najjasniji način definisano u radu samog Fonda za razvoj, a to je u članu 2. Predloga zakona, regionalni razvoj u Srbiji, na koji Fond za razvoj praktično mora da ima najjači uticaj, jer postoji neravnomernost razvoja ekonomije, odnosno privrede i uopšte razvoja u Srbiji. Fond za razvoj tu svoju misiju, kao državno telo, mora da obavi upravo kroz izmene ovog zakona, prateći u potpunosti ono što je definisano, pre svega članom 2. ovog zakona. Dakle, da to bude pravi podsticaj regionalnom razvoju.
Bilo je priče i sumnje jednim delom oko toga da li će se na pravi način određivati taj regionalni razvoj, odnosno taj cilj, centar u kome će taj Fond za razvoj delovati. Imamo zaista situaciju, malopre sam to rekao, da nisu svi regioni jednako razvijeni ili jednako nerazvijeni. Sada govorimo pre svega o nerazvijenosti.
Međutim, mislim da se sve kolege, pre svega kolege iz G17, apsolutno slažu sa tim da će Vlada voditi računa o kriterijumu da će se sredstva (a upravni odbor Fonda je tako i definisan, da njega čini Vlada ili deo Vlade) davati onim regionima koji su manje razvijeniji nego što su oni drugi. Na to nas obavezuju, na kraju krajeva, određene intencije samog Saveta Evrope, koji u svojoj politici, pogotovo zadnjih godina pokazuje upravo tu želju ka ujednačavanju regionalnog razvoja.
S obzirom na to da sam predstavnik Srbije u Savetu Evrope, imao sam puno puta priliku da se upravo uverim da se raznorazne mere koje Savet Evrope donosi, uključujući čak i rezolucije i deklaracije, odnose upravo na izjednačavanje tog regionalnog razvoja, što je, na kraju krajeva, prirodno. Evropa upravo ima tu želju da ujednači razvoj cele te teritorije, što je potpuno jasno, na kraju 21. vek je. Svi žele da ta Evropa postane, makar na razvojnom konceptu, jedna ujednačena teritorija.
Takođe, imamo predlog u ovoj izmeni i dopuni Zakona – način upravljanja i finansiranja Fonda za razvoj (to je član 3.), u kome se kaže da glavna sredstva kojim se obezbeđuje Fond dolaze od anuiteta ostvarenih po osnovu kreditnih plasmana. Ovo je opet u vezi sa onim što sam malopre rekao da se Fond praktično sada usmerava kao nacionalna, državna banka za razvoj.
Praktično, time podižemo, barem ja to tako doživljavam, jednu ozbiljniju i odgovorniju politiku upravljanja Fondom i upravljanje sredstvima, jer, praktično, na takav način, pošto nema više učešća države, teramo ljude koji rade u Fondu, koji vode Fond, na kraju krajeva, da se na jedan ozbiljniji način odnose prema sredstvima koja su plasirana.
Malopre neko je govorio o tome da se ta sredstva zloupotrebljavaju i da se ne koriste na pravi način.
Dakle, ovom odredbom imamo jednu ozbiljnost i veću odgovornost u upravljanju, jer će ljudi koji upravljaju Fondom imati najveći priliv od anuiteta već ostvarenih plasmana, znači, onih ostvarenih sredstava, koja su data, naravno, tražeći da se ta sredstva nazad vraćaju.
U tome je suština još jednog člana zakona koji se odnosi na to da se sada prvi put od kako je Fond praktično postavljen, budžet ne uključuje u finansiranje samog Fonda. Znači, Fond se oslanja na ona sredstva koja već postoje.
Takođe, tu treba pojasniti jednu stvar – dakle, sredstva Fonda se neće na takav način umanjivati, jer je Fond praktično kreditna institucija, on ne služi za trošenje sredstava, već za obrt. Opet se vraćam na onaj princip koji se vidi iz ovog zakona, a to je postavljanje jedne nove državne banke za razvoj. Sredstva se u Fondu okreću, znači, ona ne stoje.
Da tu budemo jasni, bilo je govornika koji su o tome govorili, Fond ne troši svoja sredstva, ona se okreću, praktično se vraćaju i, naravno, pri tome se uvećavaju, uvećavaju se sa najmanjim mogućim kamatnim stopama koje trenutno mogu da važe i mnogo manjim nego kod komercijalne banke, ali se ta sredstva okreću.
Budžet pri tome ostaje prvi put rasterećen ove obaveze, tako da sredstva budžeta ne moraju da budu korišćena za ove namene, jer se već dovoljno sredstava nalazi u tom obrtu koji radi Fond. Sredstva budžeta mogu da budu iskorišćena (za one stvari gde su, pre svega, nepovratna, čemu služi, na kraju krajeva, državni budžet) za finansiranje onih delatnosti koje postoje u državi, kao što je školstvo, zdravstvo, policija, podsticajne mere, itd.
Takođe, oko same namene Fonda. Dakle, Fond dobija manja sredstva, gledano što neće dobiti sredstva iz budžeta, ali to je samo fiktivno. Fond će imati mogućnost da bude usmerivač, odnosno distributer sredstava iz tih makro kredita za samozapošljavanje. Ona će biti državna, a neće ulaziti u Fond, već će Fond njih usmeravati. Tu, takođe, Fond i te kako ima tu razvojnu ulogu. On ne krši taj princip da ga budžet finansira, ali će i te kako uticati da se određena državna razvojna sredstva preko njega distribuiraju ( i sredstva koja postoje u ovom predlogu budžeta) za tzv. regionalni razvoj.
Što se tiče Zakona o javnim preduzećima, odnosno obavljanju delatnosti od opšteg interesa, ne znam koliko se poslanika u ovom parlamentu bavilo ili se trenutno bavi lokalnom politikom, odnosno lokalnom, odnosno opštinskom vlašću i koliko ima prilike da direktno prati šta se to događa u lokalnoj vlasti.
Međutim, bez obzira na to koliko je ko imao prilike u to da uđe, par činjenica stoji ne kao nečija fikcija, već kao čist podatak, da su u prethodnih deset meseci preko porasta cene komunalnih usluga praktično uvećane za 30%, znači, za skoro trećinu u zadnjih deset meseci porasle su cene komunalnih usluga. To su one usluge koje sva domaćinstva, ne pojedinci, u Srbiji plaćaju opštinama, one se razlikuju. Ali ono što je evidentirano, u prethodnoj godini je njihov rast mnogo veći nego što je bio rast većine cena bilo drugih proizvoda, bilo usluga.
U ovom povećanju cena, sama javna preduzeća, činjenica je, svi oni koji su na bilo kakav način vezani za lokalne samouprave, to znaju, 32% učestvovalo je u povećanju plata. Znači, plate su, praktično, više u komunalnim preduzećima, odnosno opštinskoj strukturi, povećane za 32%, nego u bilo kojoj drugoj delatnosti i aktivnost u Srbiji.
Tu nema velike filozofije ili da se ne ganjamo. Sednice i aktivnosti lokalne samouprave potpuno su javne, tako da to građani znaju, jer su bili svedoci na svim tim prenosima lokalnih sednica i znaju kako funkcioniše lokalna samoupravama. Ovaj princip, naravno, nije dobar i u velikom broju lokalnih samouprava, ne kažem da se desilo svuda, ali u onim lokalnim sredinama gde se to desilo, građani su naravno negodovali i dan–danas negoduju.
Zato se često pojavljuju određene intencije ka nekim promenama, bilo same organizacije vlasti, bilo određenih predstavnika. Zbog toga što su te plate, bilo njihove, bilo plate koje su namenjene javnim preduzećima, koja oni vode, otišle preko one mere koje su građani doživeli kao svoja, povećanja, primanja, ili kao neko srednje povećanje plata u samoj Republici.
Ono što je pozitivno i što treba definitivno ovde istaći to su nekoliko principa koje predviđa ovaj zakon: da će lokalne samouprave imati obavezu da do kraja godine, odnosno 31. decembra naprave planove; javna preduzeća da naprave planove aktivnosti i rada za narednu godinu. Ovu je činjenicu koristila Vlada prilikom predlaganja ovog zakona.
U mnogim javnim preduzećima se ne donose odgovarajući planovi rada što izaziva i dovodi do situacije da lokalna javna preduzeća funkcionišu vrlo stihijno; što odbornici i građani nemaju priliku da vide na koji način se ta sredstva realizuju, koji su to programi za koje odbornici treba da glasaju i koji su to programi koje će sutra građani videti kao one aktivnosti koje javna preduzeća sprovode za njih i od čega građani treba da imaju koristi.
Neblagovremeno donošenje planova uzrokuje da se sredstva koja javna preduzeća dobijaju od lokalnih samouprava troše mimi bilo kakve kontrole. To je činjenica koja je potpuno prisutna i toga smo svesni mi i građani u opštinama.
Dakle, troši se mimo kontrole, jer pošto nema planova, uopšte se ne zna na koji način, odnosno koja količina sredstava se troši i koja je namena. Ovim ćemo imati obavezu, odnosno lokalna samouprava, to nije nikakvo gušenje njihove samostalnosti, već traženje odgovornosti da svoje planove dostave do 31. decembra prethodne godine, za narednu godinu.
Vezano za ove planove, samo još jedna kontrola za koju mislim da građani traže, od države, pre svega, kontrola povećanja cena komunalnih usluga i kontrola povećanja zarada u lokalnim samoupravama, odnosno u javnim preduzećima.
To je stvar koju je, nažalost, Vlada registrovala da nije bila u ovom periodu do sada. Vlada je, na kraju krajeva, odgovorna da u slučaju kada dolazi do kršenja onoga što je dato u planu i programu, koji je usvojen u lokalnoj samoupravi i dat Vladi, dakle, da u tom slučaju preduzima određene mere i da na taj način tera lokalnu samoupravu da te planove primenjuje. Da bude u tim planovima ono što je vezano za cene usluga i da plate budu u skladu sa onim što su državni programi.
Tu nema, moram da kažem, o tome je bilo ovde govora, uslovljavanja Vlade prema samostalnosti lokalne samouprave. Govorilo se o tome da je Vlada ucenjivala, na neki način, lokalne samouprave da moraju da smanje broj zaposlenih. To odlično znam da nije tako, jer je Vlada dala samo neku vrstu preporuke lokalnim samoupravama da smanje broj zaposlenih kako je bilo u državnim javnim preduzećima i institucijama, ali nije bila nikakva naredba Vlade.
Vlada se zaista nikada nije mešala bilo kakvom odlukom koji će broj ljudi raditi u lokalnim samoupravama, odnosno javnim preduzećima. Ovo jeste vezano za jednu stvar, a to je da Vlada jeste ovim predlogom zakona ograničila rast plata u javnim komunalnim preduzećima na, nekih, 9%, odnosno na septembar mesec, ne ni na prošlu platu, nego na septembar mesec u ovoj godini, ali je indirektna posledica mera za povećanje plata smanjenje broja zaposlenih, da to bude jasno.
Dakle, ukoliko javna preduzeća smanje broj zaposlenih, ona će moći da više povećavaju platu svojim zaposlenim, odnosno onima koji rade u javnim preduzećima.
Znači, ne postoji direktno uslovljavanje. Lokalne samouprave ne moraju da smanjuju broj zaposlenih ni u svojoj administraciji, ni u javnim preduzećima, ali ukoliko je smanjen broj, biće mogućnosti da svoje plate povećavaju.
Oko cena usluga, o kojima se ovde govori, u javnim komunalnim preduzećima bilo je priče šta na njih utiče: utiče i cena goriva i cena vode, nekih drugih energenata kao što je struja, ali znamo da to nije jedini razlog za povećanje cena komunalnih usluga.
Nažalost, cene usluga se često povećavaju zato što ne postoje odgovarajući kvalitetni planovi za realizaciju u javnim preduzećima, odnosno opštinama; što postoji vrlo često jedna stihijnost u tome šta treba raditi.
To se odražava time što se povećavaju cene, a ne kvalitet rada u javnim preduzećima, ne način organizovanja i sprovođenja određenih planova i programa i to je apsolutno neprihvatljivo.
Znači ukoliko se ide ka povećanju kvaliteta organizovanosti rada javnih preduzeća, odnosno državnog aparata, to moraju da rade komunalna preduzeća, a ne da to kompenzuju, te svoje nedostatke, propuste time što će to da rade povećanjem cena. Cenu plaćaju, tu povećanu, ili bilo koju drugu, građani i to se direktno na njih odražava.
Kada su i cene komunalnih usluga u pitanju, nažalost, kažem ponovo, neke pojave koje govore o zloupotrebi tendera, o zloupotrebi javnih nabavki. To rade svi oni koji imaju želju da zloupotrebe svoju lokalnu vlast i da na takav način potroše sredstva građana, tako što se zahteva povećanje cena da bi se podmirila ta situacija. Često su to dogovori, razgovori i sve ono što nije bilo u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama ili nekim drugim zakonom.
Dakle, ne utiče samo na cene usluga ono što su realna povećanja cena imputa u javnim komunalnim preduzećima, nego i neke druge stvari o kojima sam govorio.
U svakom slučaju pozdravio bih ono što je predložila Vlada, da zaposleni u javnim preduzećima mogu sa 15% da učestvuju u podeli akcija. Mislim da je to jedna intencija koja je duže vremena prisutna u javnosti.
Mislim da bismo time došli do izjednačavanja i sprovođenja određene socijalne pravde, tako da zaposleni u javnim preduzećima tu mogu da budu prilično zadovoljni ovim što je predložila Vlada. Hvala.

Poštovane kolege, amandman na član 9. je podneo G17 plus iz razloga koje je ovde izneo kolega Marko Krstin. Vezano za ovaj amandman samo par reči, radi korektnosti, što je obaveza poslanika i Skupštine.
U ovom sazivu Narodne skupštine Odbor za odbranu i bezbednost, odnosno Narodna skupština je imala jako dobar odnos sa Ministarstvom za unutrašnje poslove i sa ministrom Jočićem baš upravo po ovim pitanjima.
Dakle, na poziv od strane Odbora za bezbednost upućenih ministru Jočiću nije bilo negativnih odgovora.
S tim u vezi ovaj amandman bi bio samo nastavak te dobre saradnje, ne samo sa ovim ministrom, nego i sa svim drugim ministrima i ministarstvima unutrašnjih poslova koji bi bili formirani nakon nekih novih izbora.
Tim pre ovakav amandman je dobrodošao kao nastavak jedne dobre tradicije i razvoja upravo te kontrole, kontrole parlamenta, odnosno Odbora za odbranu i bezbednost nad ovim sektorom državne uprave, odnosno Ministarstvom unutrašnjih poslova.
Takođe, ono što bi bilo dobro da se zna kada je u pitanju podnošenje izveštaja i saradnja sa Ministarstvom je to da nije sastanak i izveštaj Ministarstva i sastanak Odbora sa ministrom i njegovim saradnicima samo da bi rad Ministarstva i rad ministra bio kritikovan.
Naravno, nije samo to cilj i na sastancima Odbora za bezbednost, bili oni otvoreni ili zatvoreni za javnost, ne radi se uvek samo o kritici rada ili traženju određenog izveštaja, već smo tom prilikom, a imali smo slučaj u martovskim događajima na Kosovu prošle godine kada je Odbor zasedao puno puta, imali vrlo konstruktivne sastanke sa Ministarstvom unutrašnjih poslova u kojima je Ministarstvo dobijalo savete i pomoć od Odbora za bezbednost i Skupštine.
Zbog toga je isto potrebno da se barem jednom godišnje, a po potrebi i češće, kako piše u Predlogu zakona i u amandmanu, obavlja taj sastanak i podnosi izveštaj.
Na tom sastanku će, osim moguće kritike, Ministarstvo i ministar dobijati podršku parlamenta odnosno Odbora za bezbednost i moguću dalju saradnju najvišeg zakonodavnog tela u Republici, odnosno parlamenta u njihovom daljem radu, bilo kada su u pitanju redovne aktivnosti, bilo kada su u pitanju urgentne aktivnosti, kao što je situacija bila u martovskim događajima na Kosovu.

Kolege poslanici, građani, moram u vezi ovog amandmana pre svega da odgovorim poštovanom kolegi, predsedniku Odbora za bezbednost. Tvrdim vrlo odgovorno, jer sam jedan od onih ko je pisao ove amandmane i član sam Odbora za bezbednost, i da apsolutno nikakve trgovine ili bilo kakvog dogovora nije postojalo kada su u pitanju amandmani, niti je to bilo sa SPO, niti je to bilo sa strankom gospodina ministra ili sa samim ministrom.
Ovo ću ponoviti još jednom, apsolutno tvrdim ovo što kažem, to da o pojedinim rešenjima imamo isto mišljenje, apsolutno je stvar najnormalnije prirode, jer se radi o zakonskim rešenjima koja su vrlo često eksplicitno data i mogu na isti način da budu tumačena i korigovana.
U pojedinim tačkama, oni koji se malo više bave materijom znaju o čemu govorim, i često je zakonska materija pomalo bliska matematici, tako da je vrlo često dva i dva četiri, kako za jednog poslanika i za jednu poslaničku grupu, tako i za, ponavljam poštovani kolega još jedanput, često puta je dva i dva četiri i kada su u pitanju amandmani, odnosno određene tačke u samom Predlogu zakona.
G17 plus je povukao amandmane, koji jednim delom liče na amandmane koje je predao SPO, zato što smo dobili na nekoliko sastanaka sa ministrom sasvim dovoljno objašnjenja o samom konceptu ovog dela zakona. Radi se o delu zakona koji se odnosi na unutrašnju kontrolu. Osnova naših amandmana je bila promena te unutrašnje kontrole iz Sektora unutrašnje kontrole u Generalni inspektorat.
Obe ove varijante tzv. unutrašnje kontrole, ali ne po nazivu, nego generalno unutrašnje kontrole, postoje kao rešenja u zakonima više zemalja, pre svega Evrope, odnosno sveta. U nekim zemljama, u nekim zakonodavstvima koji regulišu ovu materiju, prisutan je Sektor unutrašnje kontrole. U nekim drugim zakonodavstvima i drugim zakonima, odnosno državama je prisutan Generalni inspektorat. U jednim i u drugim zemljama, odnosno i u jednim i u drugim policijama uz oba rešenja unutrašnja kontrola funkcioniše dosta dobro.
Naše povlačenje amandmana je upravo bilo vezano za to da smo dopunskim objašnjenjima, preciznijim objašnjenjima od strane ministra prihvatili mogućnost da budemo u redu onih zemalja, onih policija koje će imati organizovanu unutrašnju kontrolu u okviru Sektora unutrašnje kontrole. Samo se radi o tome. Svi amandmani u daljem delu teksta, amandmani G17 plus, bili su vezani za taj prvi deo, odnosno za organizaciju po generalnom inspektoratu.
Pošto smo se složili sa ministrom da je moguće kao i drugim zemljama sa Sektorom unutrašnje kontrole raditi i unutrašnju kontrolu policije, mi smo se sa tim predlogom koji je dat u zakonu i složili i zbog toga smo povukli sve amandmane.

Kolege poslanici, očigledno da se, barem se vidi iz ove diskusije, vezano za ovaj zakon, kada je ovaj deo u pitanju, deo zaštite, svi slažemo da je zakonom predviđena dobra mera kojom država želi da zaštiti tzv. nelojalan izvoz drugih država u našu zemlju i da mere antidampinga i mere kompenzacije apsolutno pokazuju ozbiljnu nameru države da, kao i druge zemlje, štiti svoje tržište od takve vrste konkurencije koja bi ugrozila najdirektnije proizvodnju u Srbiji.
Koliko sam razumeo iz diskusije prethodnog govornika, a i ranijih govornika iz opozicije, slažemo se da je to dobra mera i da će ta mera očigledno dati neke rezultate. Upravo ćemo uraditi ono što želimo mi kao narodni poslanici, narodni predstavnici, ali žele i oni kod kojih se to direktno odražava, a to su proizvođači. To je nesporno i slažem se sa prethodnim govornikom.
Ovo što je pomenuto u amandmanu principijelno je dobar predlog, ali se istovremeno slažem i sa ministrom da postoji tehnički problem u realizaciji ovog predloga. Da budemo realni, ovde sede ljudi koji razmišljaju svojom glavom.
Imaćemo problem onda kako da ujednačimo pravo firmi na dobijanje te vrste državne subvencije, jer bi se onda pojavila situacija da se zbog neodgovarajuće kompletne regulative realizacije takvog jednog predloga određene firme pojavljuju neravnopravno u odnosu na druge, i tu ćemo se svi složiti.
Odmah će se pojaviti neke firme koje će reći – zašto da dobije neka klanica više, po kojim kriterijumima, što da ne dobijemo mi? Znate i sami, vi koji ste u privredi, a i ja sam u privredi već duže vremena, zna se status i komunikacija između firmi i Vlade i mislim da to ne bi bilo ni dobro ni korisno.
Takođe, potpuno se slažem, a G17 plus je i ranije iznosio svoje stavove, da novac koji bi na ovakav način ušao u budžet isključivo treba da bude iskorišćen za namene koje odgovaraju prilivu tog novca, odnosno za pospešivanje privrednog i ekonomskog razvoja, a ne za neke druge namene i verujem da bi Vlada taj novac upravo tako i trošila. Tu će se verovatno pojaviti i neka podzakonska akta, koja će na neki način uređivati tu problematiku, zakon o budžetu itd.
Nakratko moram da reagujem na jedan deo govora prethodnog govornika. Ono što je bitno u ovom zakonu i uopšte u ideji priključenja STO je to da mi želimo da uđemo u STO ne da bismo omogućili uvoz nekih proizvoda u ovu državu, nego pre svega, kao što su i druge zemlje to radile kada su ušle u STO, da na takav način, ulaskom u tu najveću svetsku trgovinsku zajednicu, omogućimo što povoljniji, što veći izvoz iz ove zemlje u neke druge zemlje.
Nije slučajno, a svi razmišljamo logično, da je 148 zemalja, od ukupno 170 zemalja na zemaljskoj kugli, ušlo u STO i pretpostavljam da su svi sa istim ciljem kao i mi kada donosimo ovaj zakon, kada radimo sve drugo što je vezano za STO - želimo da pospešimo izvoz iz ove zemlje u neke druge zemlje, ali naravno, u skladu sa određenim pravilima i procedurama.
Naravno da takva pravila i procedure moraju da postoje kada ima 148 zemalja u STO, da ne bi vašim aktivnostima te zemlje bile ugrožene, kao što i mi želimo da zbog mera drugih zemalja, odnosno njihove želje da izvoze u našu zemlju zaštitimo naše ekonomsko tržište.
Želimo ovim zakonom, a i svim ostalim zakonima koji se tiču ulaska u STO da pospešimo izvoz naših proizvoda i aktivnost svih onih firmi koje pretežno ili generalno žele da izvoze svoje proizvode i da ih usmere prema izvozu kao veoma važnoj stvari, a svi se slažemo da je to u cilju opšte ekonomije ove države u sadašnjosti i u budućnosti.
Takođe, hteo bih da malo komentarišem i jednu ovde iznetu sugestiju, odnosno činjenicu koja nije činjenica. Još 2000. godine, kada je gospodin Labus bio potpredsednik Savezne vlade, odnosno zadužen za ekonomske odnose sa inostranstvom, ali nije bitno njegovo ime, govorim o ministru koji se nalazio na tom mestu, a ne o imenu i prezimenu čoveka koji je takođe sa tog mesta, upravo to što je radio, želeo ono što su svi želeli u tom trenutku u našoj proizvodnji, da pospeši izvoz iz tadašnje Savezne Republike Jugoslavije u neke druge zemlje.
Neću da ulazim u to ko je za šta kriv, ali znate da je izvoz tada bio zaista sveden na neku minimalnu meru i da je ideja i želja svih ovde, pre svega onih koji se bave proizvodnjom i ekonomijom, da se od 2000. pa nadalje u SRJ pospeši izvoz u neke druge zemlje.
Zbog toga smo morali da donesemo odgovarajuće mere koje će obezbediti izvoz iz ove države u neke druge, ali istovremeno da se poštuju pravila koja postoje u svetskoj trgovini i da dozvolimo određeni uvoz. Da bismo mogli da izvozimo u druge zemlje morali smo da dozvolimo i liberalniji odnos uvoza iz drugih zemalja.
Još jedna stvar koja nije vezana za politiku: 2000. i 2001. godine bila je jako prisutna korupcija u merama izvoza. Te mere kontingenata su vam dobro poznate. Ti režimi kontingenata, ograničenja, često su zloupotrebljavani od određenih firmi ili pojedinaca da metodama korupcije otvore ta tržišta, kada tržište nije automatski otvoreno i slobodno. Hvala.

Poštovani presedniče, poštovane kolege, ovaj amandman se odnosi na deo zakona kojim se sprečava oštećenje javnih puteva i na mere koje su ovim zakonom predviđene da se upravo to spreči.
Konkretno, ovaj amandman odnosi se na član kojim se, u tom smislu, u stavu 1. vrši kontrola tzv. vanrednog prevoza, odnosno onih vozila čije dimenzije, osovinsko opterećenje, ukupna masa, dužina i visina su van onoga što je predviđeno zakonom.
Kako je predviđeno stavom 1. člana 49. kontrola najvećeg dozvoljenog osovinskog opterećenja, ukupne mase, dimenzije vozila koja saobraćaju na javnom putu, vrši se od ovlašćenog službenog lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove.
Dakle, saobraćajne policije, ovlašćenog lica nadležnog za poslove saobraćaja, odnosno ovlašćenog lica opštinskog, odnosno gradskog organa nadležnog za poslove saobraćaja.
Predložio sam u ovom amandmanu da se u stavu 1. kojim se definiše ko ima pravo da vrši ovakvu kontrolu, u ovom članu zakona, nakon reči "ovlašćeno lice ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja", ubaci i deo u kome se kaže da na tu kontrolu ima pravo i ''ovlašćeno lice privrednog društva koje specijalizovanom opremom neposredno obavlja merenje vozila, na osnovu sporazuma sa Javnim preduzećem''.
Smisao ovog amandmana je praktičan, nema drugog razloga. Jednostavno, u ovakvoj kontroli je potrebno izvršiti određene tehničke pripreme, radnje i sa tim tehničkim radnjama uz odgovarajuću opremu, ona mora da se obavi sa tim, odnosno da se taj posao stručno završi.
Ukoliko bismo ostali bez ovog amandmana bili bismo u situaciji da navedena lica, odnosno organi koji su u Predlogu zakona dati, moraju da nabavljaju posebnu opremu, a ta oprema treba da bude u upotrebi obučenih lica, da se ta lica obuče, da se odrede nova lica, da se dodatno upošljavaju lica u ovim navedenim organima.
Ovako bismo iskoristili situaciju da već postojeća privredna društva, dakle preduzeća koja imaju odgovarajuće obučene ljude i odgovarajuću opremu, mogu da u skladu sa zakonom, odnosno u skladu sa ugovorom, odnosno sporazumom koji bi bio napravljen sa javnim preduzećem, za puteve Srbije, može ovaj posao da radi, što bi bilo mnogo isplativije, stručnije i sa sasvim odgovarajućom opremom da bismo dobili prave rezultate i na osnovu toga bismo dobili dozvolu ili ne bismo dobila dozvolu vozila u tzv. vanrednom prevozu. To je potpuno praktična stvar.
Mi imamo, u ovom trenutku, jedno preduzeće i ono nije javno. Dakle, radi se o "Srbija putu". To preduzeće objedinjava sva preduzeća za puteve u Srbiji ili najveću većinu i to nisu javna preduzeća, ona se bave poslovima javnog interesa, da tako kažemo, održavaju putnu mrežu i imaju ovu opremu, imaju osposobljene ljude i mislim da mogu apsolutno da u jednoj vrsti sporazuma, odnosno da ovaj posao obave, jer, prosto, biće teško tehnički da se izvede, jer, saobraćajni policajci nisu oni ti koji mogu da vrše te manuelne radnje, nameštanje vozila, merenja koja moraju da budu od strane ovlašćenog lica, koje to zna da radi.
Uključivanje nekih drugih lica, dodeljivanje navedenim organima u članu 49. ovog zakona, dovelo bi do materijalnih, a možda i tehničkih problema, kupovanje nove opreme, ovako bismo sve to sveli na jednu praktičnu meru. Hvala puno.

Gospodine predsedavajući, poštovane dame i gospodo, imamo retko dobru priliku da jedan zakon ovako prezentovan i ovako predložen bude razmotren u Skupštini kao direktno koristan zakon, bez bilo kakve politizacije, bez neke velike političke priče, barem se nadam.
Imamo pred sobom zakon koji željno očekuju svi oni koji žive u ovoj državi od svog rada, a takvih je, hvala Bogu, u ovoj državi još dosta i svi oni koji se bave takvom delatnošću koja je vezana sa spoljnotrgovinskim poslovanjem.
Nadam se, a mislim da delim i vaše mišljenje, da će takvih firmi koje će se baviti spoljnotrgovinskim poslovanjem biti sve više i više, a ovaj zakon, ukoliko ga budemo na pravi način ovde razmotrili i iza toga nadam se i usvojili, upravo će omogućiti da takvih firmi bude sve više i više.
Situacija u kojoj se sada nalazimo ne dozvoljava da se firme koje su svoje poslovanje opredelile pre svega ka izvozu, kao jednom od najznačajnijih vidova spoljnotrgovinskog poslovanja u ovom trenutku i najznačajnijih za ovu našu državu i našu ekonomiju, time bave na jedan pravi, potpuno otvoreni i slobodniji način, sa svim mogućim povlasticama i beneficijama koje bi takvo poslovanje sa svetom, pre svega sa Evropom, moglo da donese.
Zaista očekujem da će ova rasprava biti usmerena pre svega ka tom pravcu, da će poslanici, na neki način kao predstavnici ekonomija svojih regija u kojima se nalaze, na konstruktivan način govoriti o ovom zakonu.
Ponoviću, ne vidim nikakav politički smisao ili konotaciju koja bi mogla da se veže za ovaj predlog zakona u ovom trenutku. Ta korisnost zakona...
Istovremeno me malo razočarava odnos resornog skupštinskog Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom. Moram da kažem da Odbor nije ovaj predlog zakona do sada razmatrao.
Ja sam član Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom sa još nekim kolegama; imao sam priliku da budem svedok da ovaj odbor nije razmatrao ovaj zakon, koji je definitivno i nesporno koristan i neophodan ovoj državi, ekonomiji i privredi, jer nije bilo kvoruma.
To kažem radi javnosti i radi svih nas, ali hoću da podsetim da u Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom većinu ima opozicija, i da je sticajem okolnosti upravo opozicija bila ta koja nije pomogla da se napravi kvorum i da ovaj odbor razmatra ovaj zakon, što nam je novi poslovnik dao za mogućnost da uradimo.
Ova rasprava bi trebalo da ostane upamćena od strane privrednika, i to sa radošću, jer nam omogućuje zaista prvi put priliku da počnemo sa jednim zakonskim okvirom ovog novog kvalitetnog tipa, jedan konstruktivan privredni pravi ekonomski odnos, odnos poštovanja u pravom smislu te reči sa našim partnerima u inostranstvu, pre svega sa partnerima iz Evropske unije, jer Srbija je deo Evrope i sa Evropom očekuje, s pravom, napredovanje u ekonomiji, odnosno napredovanje u privredi.
Ono što nismo imali, nažalost, sve ove godine, pogotovo mislim na godine kada smo bili pod sankcijama, to je taj otvoreni pristup Evropi, odnosno saradnja sa Evropom.
Praktično, otuđenje Srbije prema Evropi se najviše ogledalo kroz otuđenje odnosno izolaciju Srbije u delu ekonomije, privrede, razmene ove privrede sa drugim privredama i drugim ekonomijama.
Mi smo imali zakon koji je, kao što je rekao gospodin ministar, bio prilično restriktivan, koji nije bio usklađen sa zakonima koji postoje u svetu slobodne ekonomske trgovine i razmene.
Time smo bili u priličnoj meri ograničeni.
Time je bila ograničena ne svaka politička stranka pojedinačno niti politika ove države nego upravo ono što je najbitnije u ovoj državi, a to je ekonomija, proizvodnja, ono od čega se hleb jede, kako bi naš narod rekao, znači ono od čega žive naši sugrađani, oni koji su za nas glasali, oni koje mi ovde zastupamo u ovom parlamentu.
Izglasavanjem jednog ovakvog zakona pre svega omogućićemo onima koji proizvode, koji žive od svog rada, onima koji vode te firme da uspostave jedan pravi partnerski odnos, odnos korisnosti ove ekonomije u saradnji sa svetom, pre svega sa Evropom.
Zato se nadam, iako možda sticajem nesrećnih okolnosti Odbor za razvoj ovo nije razmatrao, da će poslanici ovog doma uspeti da razumeju i na pravi način komentarišu eventualno, ako ima mesta, i poprave ovaj zakon i da ćemo ga zaista imati uskoro, kao jedan od najvažnijih, najsavremenijih i najkorisnijih zakona koje je ovaj saziv parlamenta u poslednje vreme usvojio u okviru zakonodavne delatnosti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, G17 plus od samog početka ne podržava ovu vladu zbog same vlade, i dan-danas je podržava, već zbog onoga što ova vlada radi i što treba da uradi, što je važno da se uradi za Srbiju.
To, nažalost, često puta nije prijatna obaveza ove vlade. Tim pre stranka G17 plus je bila spremna do sada i biće spremna da u tim nastojanjima, obavezama i teškoćama koje Vlada ima nju podrži.
Jedna od najznačajnijih stvari, oko koje smo se svi ovde složili, a to pokazuje i anketiranje javnosti, jeste želja i obaveza ove vlade, a mi smo to, ako se dobro sećam, ovde kao parlament usvojili, jeste nacionalni cilj države Srbije da se priključi Evropskoj uniji, da postane deo jednog novog sveta, jedne nove evropske civilizacije, u kojoj Srbija mora da ima svoje mesto, u kojoj Srbija ima svoje mesto po prirodi stvari, gde se nalazi.
Ali, treba da ima svoje mesto u toj zajednici evropskih država i po kapacitetima koje ima, po pogodnostima koje ima, ne samo u delu onoga što nas čini geografski, dakle, prirodnim lepotama, nego onoga o čemu upravo danas razgovaramo, a to je proizvodnja, potencijali koje imamo u ekonomiji. Dakle, potencijali koje imamo generalno u privredi, poljoprivredi, sve ono što nazivamo često puta komparativne prednosti; jednostavno rečeno, sve potencijalne mogućnosti koje ova država ima.
Sve ove mogućnosti je država Srbija, u dobroj meri, nažalost, izgubila; izgubila je u tom nesrećnom periodu u kome smo imali sankcije, u kome smo bili izolovani. Naravno da je mnogo toga u tom periodu propalo. Mi smo izgubili mnoge pozicije koje smo imali. Sada, gledano i iznutra, ali i spolja, Srbija je u jednom obliku defanzive, izgleda možda kao da ti potencijali ne postoje. Ja znam, a mislim i vi ovde, koji se bavite ovim javnim poslom, da to nije u potpunosti tačno. Mi ćemo i kroz ovaj zakon, na kraju krajeva, biti u prilici da to pokažemo.
Mislim da je čak i na osnovu međunarodnih skupova koje imamo i ovde i u inostranstvu, kojima sam sticajem okolnosti prisustvovao, svet i Evropa, a za mene, u ovom trenutku, neka mi ne zamere ostali, Evropa je mnogo značajnija nego ostali deo sveta, dakle, priznavali su te naše potencijale, ponekada više nego mi sami. Svi oni koji su bili, kolege ili deo stručne javnosti, na tim skupovima svedoci su ovoga o čemu govorim. Naravno, ti potencijali, kao potencijali koji su u okviru ove države, sami po sebi, ili kroz taj pozitivni komentar naših partnera, imaju potrebu da budu realizovani i da dostignu svoj određeni vrhunac.
Osim priključenja Evropskoj uniji, što je jedan od najvažnijih nacionalnih ciljeva koje su ova država i ovaj parlament utvrdili, ne manje važna je i obaveza Vlade da donese jedan ugovor, sporazum, koji je direktno vezan za ovaj zakon, a to je sporazum sa Svetskom trgovinskom organizacijom.
Jedan od najvažnijih segmenata priključenja Evropskoj uniji je i taj da Srbija bude sposobna, ne samo ekonomski, nego i zakonski, da pristupi i STO, jer je to nešto što je ipak najznačajnije za građane ove države koje mi ovde zastupamo i možda od krucijalne važnosti i za sam proces priključenja EU.
Izneo bih jedan podatak koji dobar deo kolega poslanika i dobar deo javnosti ne zna. U postupku priključenja EU zaista imamo jednu jako dobru volju, i nadam se da to nećemo zloupotrebiti, da nam omogući određen poseban status u tim pregovorima, pre svega za početak pregovora o pridruženju i stabilizaciji, koji je srećom u ovoj državi otpočeo, možda malo kasnije nego u ovim državama oko nas. Ko je tu kriv, možemo da razgovaramo, ali znamo zbog čega smo zakasnili. Ali, treba iskoristiti beneficije koje imamo u ovom trenutku kao država.
Jedna od važnih beneficija koje nam EU u ovom trenutku pruža jeste što smo počeli ovaj pregovor o pridruženju i stabilizaciji i što su nam otvorena vrata ka ulasku u Evropsku uniju, a da pri tom nismo napravili ugovor sa STO. Ovo je inače presedan koji nam daje EU, presedan koji je za sada jedino dat Srbiji, da Srbija može da uđe u te partnerske odnose, da uđe u pregovore, a da pri tome, ponoviću još jednom, nije napravila ugovor, odnosno sporazum sa STO.
Kada već imamo takve beneficije i takve povlastice koje nam daje EU jer veruje da sa nama nešto korisno može da napravi, nešto korisno za nas, nešto korisno za sebe, onda je obaveza pre svega ovog doma, a bila je i obaveza Vlade naravno da pripremi ovaj predlog zakona i da taj predlog zakona kojim se otvaraju vrata priključenja STO počne u najskorije moguće vreme i sa jednim pravnim i kvalitetnim zakonom.
Dobro znate da ekonomija, a u ekonomiji možda najviše trgovina, ne trpi improvizacije, da traži preciznu zakonsku regulativu. Naravno, ekonomija i trgovina zahteva odnos kvaliteta, ponude, potražnje, cena, ali u ovom momentu u jednom savremenom društvu, u kome i mi živimo, trgovina i ekonomija zahtevaju određenu potpuno preciznu pravničku, zakonsku regulativu.
Znači, nisu to vremena neke krajnje liberalne ekonomije, liberalnog kapitalizma gde je borba, konkurencija, razne vrste uticaja, korisnosti određivala kako će se obavljati trgovina.
Svetska trgovinska organizacija je sa tom namerom u jednom trenutku i napravljena, upravo da se regulišu pre svega pravila igre u delu trgovine i da u tim pravilima igre budu svi zaštićeni.
Dakle, značaj priključenja STO je celokupna zaštita ne samo onih koji su u STO, za nas je u ovom trenutku najvažnija EU, već i zaštita koju bismo mi imali upravo donošenjem odgovarajuće zakonske regulative. Tim pre mene raduje što je ovaj zakon tako napravljen da ove prerogative, ove zahteve u potpunosti ispunjava.
Koliko je važno da budemo deo ove porodice jedne od najvećih svetskih organizacija, najznačajnije organizacije, objasniću na primeru naše tekstilne industrije. Tekstilna industrija Srbije zapošljava ogroman broj ljudi, ako se ne varam preko 100.000 ljudi radi u tekstilnoj industriji, a nekada je radilo i više; koliko je to porodica sami znate.
Malo ima gradova i opština u Srbiji u kojima se neka firma ne bavi upravo proizvodnjom tekstila, odnosno delatnošću iz oblasti proizvodnje tekstila. Nekada smo bili po tome poznati. Imali smo odgovarajuće učešće u svetskoj trgovini i u proizvodnji, pa i kvalitetu onoga što smo proizvodili u oblasti tekstila.
Nažalost, sankcije su u potpunosti ugušile našu konkurentnost, pojavili su se neki drugi proizvođači.
To je dobrim delom ugrozilo i funkcionisanje tekstilne industrije i ugrozilo je, što je za nas vrlo bitno, i ekonomsko egzistiranje ljudi koji se bave upravo ovom delatnošću koja obuhvata najveći procenat ili najveći broj zaposlenih u Srbiji.
Ugovor o tekstilu, koji je srećom sklopljen na samom kraju prošle godine a u martu mesecu ove godine je stupio na snagu, omogućio nam je da na jedan takav način, malo indirektno, jer nismo imali odgovarajući zakon i nismo imali taj sporazum sa STO, kompenzujemo sve one probleme koje smo imali u proizvodnji tekstila, ali u smislu izvoza.
Izvoz je vezan za naš tekstil i tekstil je uvek donosio našoj tekstilnoj industriji upravo taj profit, tu zaradu i tu vrstu razvoja. Imali smo sistem kontingenata, odnosno kvota kada smo izvozili u EU, kao našeg najznačajnijeg partnera u tom trenutku, da smo time u potpunosti minimizirali taj deo ekonomije odnosno taj deo proizvodnje i da se očekuje da će se ovakvim jednim ugovorom, dakle ugovorom o tekstilu između Srbije i EU, umnogome povećati, kao što već podaci pokazuju, izvoz i funkcionisanje tekstilne industrije u Srbiji kao jedne grane koja je najprisutnija i možda najvažnija za veliki broj građana.
U prošloj godini je ostvareno oko 150 miliona dolara izvoza, a očekuje se da će samo ugovorom o tekstilu taj broj biti povećan nekoliko puta. Podsetiću vas, 1991. godine, i bez ovakvih vrsta povlastica, obim izvoza i saradnje sa EU je bio oko jedne milijarde.
Jasno nam je iz ovih podataka, koji su apsolutno nesporni, egzaktni, u kojoj meri je značajno da imamo takve vrste sporazuma koji će nam doneti vrlo jasne beneficije, jasnu slobodu pristupa evropskom i svetskom tržištu. Naravno da ćemo u svemu tome imati i odgovarajuće obaveze, jer je svet postao mnogo uređeniji, svet ima odgovarajuće, strože zahteve nego što je imao ranije. Svet ima te razloge koji su i nama bitni, a to je podizanje kvaliteta života stanovnika Evropske unije; mislim da je to i nama takođe cilj - da želimo da imamo za privredu, a i za svakog građanina koji radi i živi od svog rada jednu sigurniju i kvalitetniju budućnost, i tačno da zna šta kupuje, naravno oni koji se bave izvozom šta prodaju, kome prodaju i da sve to ima odgovarajuće zakonsko pokriće.
Nama je sporazum sa STO neophodan, ne samo da bi se zbog toga nastavili razgovori oko priključenja EU, već da bismo trenutno imali odgovarajuće koristi za naša preduzeća. STO će nam omogućiti da pod specijalnim režimima, pre svega režimom gde neće biti kontingenata, u kojima će za ogroman broj roba kada izvozimo biti ukinute uvozne carine u zemlje u koje izvozimo, jer su carine često bile, ne govorim o ograničenju u smislu kontingenata, tolike da kada smo izvozili robu pokrivale su praktično nivo profita koje fabrike ostvaruju proizvodnjom odgovarajuće vrste robe, a profit je ono što obezbeđuje plate radnicima.
Time što nećemo imati obaveze da plaćamo carine imaćemo mogućnost da naši radnici koji su u firmama koje se bave spoljnotrgovinskim poslovanjem, a pre svega izvozom, imaju veće plate. To je ono što je najbitnije u ovom trenutku i što građani od nas najviše i očekuju, da imaju veće plate u onim oblastima, delatnostima, firmama u kojima rade.
Takođe, značajna je i mogućnost da se ovakvim zakonom, potpuno jasnom zakonskom regulativom koja će biti priznata i od Svetske trgovinske organizacije i od sveta, a organizacija ima negde oko 150 zemalja koje su potpisale ovaj sporazum, omogući vrlo brzo povećano investiranje u Srbiju. Zašto? Matematika je potpuno jasna.
Ukoliko se u jednoj državi koja ima ovakvu zakonsku regulativu, a koja će sutra biti deo porodice koju obuhvata Svetska trgovinska organizacija, svi investitori osećaju sigurnijim da će ta njihova investicija u Srbiju doneti veći profit za njih i da će moći da sa tom investicijom više zarade, ali da će za nas koji živimo i radimo u Srbiji to značiti više fabrika, više pogona, veći broj zaposlenih ljudi, investiranje će onda, a ja očekujem i ima najava na svim ovim skupovima koje sam malopre pomenuo, biti u velikoj meri pojačano. Investitori žele, osim ekonomske kalkulacije, da imaju zaista pouzdan zakonski sistem koji će omogućiti na duži rok trajno sigurnije poslovanje sa određenim profitom. Tada ćemo imati više fabrika i više novih radnih mesta.
U ovom zakonu je data vrlo jasna regulativa ovakve vrste poslovanja. Precizno su, a mislim da je upravo rečeno i u ovim diskusijama koje smo do sada čuli, definisane obaveze uvoznika u Srbiju, odnosno onih koji izvoze iz drugih destinacija i zemalja u Srbiju, ali i onih koji izvoze iz Srbije. Dakle, moramo da imamo na umu da kada hoćemo partnerski odnos sa svetom ili Evropom ili sa bilo kim drugim moramo da imamo taj odnos jednakosti i prava i obaveza. To je ovim zakonom u dobroj meri skoro potpuno pokazano. Mišljenja naših partnera iz ove oblasti su pokazala da ovakav predlog zakona omogućuje te dve stvari: partnerski odnos i prava i obaveze.
Primetan je i vrlo jasan stav, liberalan stav i Vlade i Ministarstva kojim se regulišu ove delatnosti; samim tim, automatski će se smanjiti svaka mogućnost zloupotreba koja može da se pojavi u ovim delatnostima. Nažalost, tu smo svedoci da je bilo takvih zloupotreba, sa takvom zakonskom regulativom koja je u jednom periodu postojala ili, bolje reći, kada nije postojala. To nikada nije bilo u korist radnika, u korist onih koji proizvode, nego u korist onih koji su mešetarili i koji su upravo koristili takve rupe ili nepostojanje zakonske regulative, ali i odnos Vlade i odgovarajućih ministarstava i službi za svoju ličnu korist, a ne za korist onih koji rade i proizvode u njihovim firmama.
Takođe, da slučajno ne bismo bili u situaciji da praktično ovakvom zakonskom regulativom bilo šta u prevelikoj meri oslobađamo ili, kako bi to narod rekao, prodajemo neku svoju slobodu, i naše tržište apsolutno ne stoji – zakon će imati priliku vrlo uskoro da vide nakon usvajanja u ovom domu svi koji se bave proizvodnjom i koji su usmereni najviše prema izvozu ili čak i uvozu – postoji i te kako zaštita i ove teritorije, u ekonomskom smislu, i proizvodnje u ovoj državi kroz vrlo jasne, određene mere antidamping zaštite i tzv. kompenzacione zaštite.
O čemu se radi? Antidamping zaštita je upravo zaštita od onih koji imaju nameru da izvoze iz drugih zemalja u Srbiju, da smanjuju cene svojih proizvoda, da se na taj način oslobađaju onog viška proizvodnje koji imaju u svojim državama i da kroz izvoz u Srbiju ostvaruju odgovarajući profit, odnosno kompenzuju odgovarajuće propuste, greške itd.
Ovom zakonskom regulativom se upravo predviđa takva jedna za Srbiju, naravno, štetna delatnost koju bi eventualno neko ko bi izvozio u Srbiju probao da uradi na štetu Srbije i ta mera zaštite mislim da je ovog puta vrlo jasno pokazana i da će od strane i Ministarstva i službi koje će se time baviti biće jasno definisana i protiv nje će se preduzimati jasne mere.
Takođe, u kompenzaciji, u merama koje su predviđene ovim zakonom, mi štitimo kao Vlada, kao država mogućnost da nam druge države plasiraju neku vrstu robe od koje sama država izvoznik želi da ima koristi u smislu davanja određenih beneficija, povlastica i da tim merama zaštite ova država upravo želi da to suzbije ili spreči.
Ova država i te kako misli da pravi saradnju sa svetom i naravno direktnu saradnju sa svima koji su u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao najmoćnijoj trgovinskoj organizaciji u ovom trenutku; istovremeno i da štiti ovu državu, bilo od samih proizvođača, bilo od drugih država koje gledaju da od trgovine izvuku korist. To jeste, naravno, trgovina i to je ostvarivanje određenih beneficija i zarada.
Pomenuo bih, na kraju, Srbija ima dosta izvoznika, ima dosta potencijalnih izvoznika koji čekaju upravo mogućnost da im se oslobode ovakve prepreke koje imaju i da im se omogući zakonskom regulativom da svoju robu kvalitetno prikažu svetu i prodaju u svetu i od toga zarade i da zaposleni od toga primaju veće plate.
Još samo povodom kaznenih odredaba – ne bih se složio da su kaznene odredbe previsoke. Uostalom, to se vidi u zakonu. Mislim da su i one dosta liberalne, a pogotovo ako imamo na umu da je mogućnost ljudi koji bi eventualno želeli da zloupotrebe nešto iz ovog zakona nešto što bi izazvalo veliku štetu.
Mislim da same kaznene odredbe ipak nisu previsoke i da će naterati ljude da razmišljaju u skladu sa zakonom, u skladu sa interesima svojih firmi, ali i u skladu sa interesima Srbije i njenih građana. Hvala.

Poštovani predsedniče, kolege poslanici, pročitaću kako glasi ovaj predlog člana u amandmanu koji sam dao.
Dakle, dodaje se član koji kaže: "Poslodavci koji su dana stupanja na snagu ovog zakona doneli odluku o preraspodeli radnog vremena za 2005. godinu, radno vreme zaposlenih organizovaće prema toj odluci".
Da vas podsetim da je članom 57. ovog predloga zakona određeno da poslodavac može da vrši preraspodelu radnog vremena zaposlenih u toku kalendarske godine, najduže u trajanju od šest meseci. Znači, u periodu od šest meseci poslodavac može da vrši umanjenje, odnosno uvećanje trajanja radnog vremena zaposlenog, ali da u tom periodu prosečno trajanje bude u skladu sa zakonom.
Verujem da ćete se složiti da bi svaki predlog zakona trebalo, između ostalog, da ispuni i dva osnovna postulata, a to je da kao predlog zakona bude koristan svim građanima ili određenim delatnostima koje reguliše, a istovremeno da zakon svojim odredbama ne bude štetan nikome. Kad su ova dva stava u pitanju, mislim da se slažemo da moraju da budu prihvaćeni i kada je ovaj zakon u pitanju kao nešto što je osnovno.
Ukoliko bi ovaj amandman ostao neprihvaćen od strane Skupštine, imali bismo situaciju da bismo izazvali određenu štetu. Ovaj zakon, kao što znamo, nije nov u našoj zakonodavnoj praksi, već postoji Zakon o radu koji je na drugi način regulisao materiju preraspodele radnog vremena. Do sada je važećim zakonom, koji je trenutno na snazi, preraspodela radnog vremena regulisana tako da poslodavac može vršiti preraspodelu radnog vremena u toku cele kalendarske godine, povećavati ili smanjivati trajanje radnog vremena, ali da, u proseku, u kalendarskoj godini trajanje radnog vremena mora da bude u skladu sa zakonom.
Mi imamo sada situaciju da je počela 2005. godina, da imamo i ozbiljne firme u ovoj državi koje su već, na osnovu važećeg Zakona o radu, izvršile preraspodelu radnog vremena, a prema određenim poslovnim sporazumima, ugovorima i drugim vrstama obaveza sa poslovnim partnerima.
Ukoliko sada budemo izmenili zakon i stavili da i ova odredba stupi na snagu danom stupanja na snagu zakona, ti poslovni ugovori i obaveze koje imaju naše firme bili bi dovedeni u pitanje. Pošto imamo situaciju, ponavljam još jednom, da postoje i ozbiljne firme koje su sklopile vrlo ozbiljne aranžmane sa svojim poslovnim partnerima i zapošljavaju veliki broj radnika, time onaj uslov koji sam malopre rekao, principijelni, da zakon ne sme da nanosi štetu, ne bi bio ispunjen.
Verujem da ćemo, pošto je Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja, bez ijednog glasa protiv, prihvatio ovaj amandman, shodno ovim principima, kao Skupština usvojiti ovaj amandman.

Zahvaljujem. Po članu 100, vrlo kratko. Nadam se da ćemo se vratiti na temu dnevnog reda, a 90% ovde što je izrečeno malopre za G17 plus, s tim G17 plus nema ama nikakve veze. Naravno, govorim o svoj negativnoj konotaciji i onome što su malopre neki izneli za G17 plus.
Takođe, 90% poslanika G17 plus do sada nisu bili ni na čijoj grbači, a ne na grbači poreskih obveznika, jer nisu bili poslanici, a za razliku od nekih koji su čitav svoj vek radni i onaj drugi proveli na teret poreskih obveznika. Da li sam sada ili više nikad, izađite za govornicu i kažite, a o tome će odlučiti građani Srbije. To se zove demokratija, a koja u vaše vreme, nažalost, nije tako funkcionisala.
Nemam običaj, i neću to raditi, da izlazim za govornicu i da reagujem na ovakve primedbe, ali kada neko vrlo bezobrazno krene da se odnosi prema poslanicima, i spominje i kontekst bogataša ili ne znam već čega, poslanici G17 plus su se svi, pre nego što su došli na platu poreskih obveznika kao poslanici, bavili svojim poslom i od svog rada su živeli, i svoj radni vek će verovatno tako i nastaviti.
Zaista se nadam da će svi u ovoj državi vrlo skoro, bez obzira da li će to biti zasluga G17 plus ili nekih drugih, biti bogati. Poslanici G17 plus, koje ste vi ovde prozvali kao neke bogataše, uključujući i mene, i dan-danas žive od svog rada, žive kao podstanari, gospodo, voze automobile koji su stariji od 20 godina. Ne znam kakvi su to bogataši. Zaista se nadam da ćemo u ovoj državi vrlo brzo dostići neke druge standarde i zato ćemo se G17 plus i ja zalagati.

Poštovani narodni poslanici, drago mi je da se vraćamo na temu, a tema može da bude jako široka. U obrazloženju ovog amandmana, kao i nekih drugih amandmana, osim što su iznesene neistine, ili netačnosti, ima dosta nedoslednosti, pa bi bilo dobro da se malo podsetimo na nešto što radimo kao Skupština ili što smo radili u ranijim sazivima kao parlament.
Dakle, govori se u više navrata kroz obrazloženje amandmana da se sredstva ne raspodeljuju prema ovom zakonu, prema Predlogu ovog zakona, prema određenim kriterijumima, a da se to ranije radilo, a to sada nije slučaj.
Nije tačno, vi imate u Predlogu izmena i dopuna Zakona o lokalnoj samoupravi član 99. gde se kaže, postoji jedan uvod, pa se kaže – ustupljenih prihoda zbog izmene poreskih propisa i dela koji se raspodeljuje prema sledećim kriterijumima.
Znači, ovo je predlog koji će biti, pretpostavljam, usvojen, a koji po svojoj sadržini, kada govorimo o tome šta su to kriterijumi, pa piše broj stanovnika, broj odeljenja, broj osnovnih i srednjih škola, broj dece, status životne sredine, stepen nerazvijenosti itd. Ovi kriterijumi su bili isti oni kriterijumi ili vrlo slični po kojima je vršena raspodela dopunskih sredstava, koja su po ranijem zakonu dodeljivana lokalnim samoupravama u periodu 2003. i 2004. godine. To je činjenica.
Isti sada predlog člana 99. imamo ispred nas u predlogu izmene i dopune Zakona o lokalnoj samoupravi. Dakle, nije istina da ne postoje kriterijumi i nije istina da se po ranijim kriterijumima vršila ta raspodela dopunskih sredstava, a da se sada raspodela transfernih sredstava ne vrši po nekim kriterijumima, to nije tačno.
Drugo, izneto je da će lokalne samouprave imati situaciju da zavise od toga kako će im Vlada, odnosno Ministarstvo finansija i kada će im raspoređivati ta transferna sredstva, a ranije su postojala dopunska sredstva koje je takođe raspoređivala i određivala Vlada na osnovu određenih zakona. Znači, i to nije tačno.
Pokušaj da se stvori slika da sada lokalne samouprave zavise na neki nepricinpijelan ili nezakonit način od Vlade, odnosno Ministarstva finansija, nije tačna. U istoj meri, onako kako je bilo regulisano zakonom, ta sredstva su bila dodeljivana, odnosno ustupana lokalnim samoupravama, na sličan način se to radi i sada. Hvala.