Zahvaljujem se predsedavajući.

Evo, za razliku od koleginice koja nije mogla da izdrži danas pritisak i da se zadrži na mestu predsedavajuće Skupštine Srbije, već je morala da sigurnost potraži u redovima svoje, ne znam koje po redu, političke partije i da roni suze čitajući opozicione tvitove, ja s ponosom ističem da sam iz partije vlasti dobrovoljno prešla u opoziciju. Sa ponosom ističem da dok sam bila šef poslaničke grupe vladajuće partije dala sam ostavku na Upravni odbor u „Večernjim novostima“, a Maja Gojković kao diplomirani …(Isključen mikrofon.)

Kao doktor političkih nauka vrlo dobro znam da čitam najvažniji akt ove zemlje, a to je Ustav Republike Srbije koji mi dozvoljava i Zakon o narodnim poslanicima, koji mi dozvoljava da zadržim ono što sam zaslužila svojim radom i znanjem.

Nisam ovde važna ja. Važna je Maja Gojković. Ja se slažem sa tim što kao predsednica Skupštine Srbije krši Ustav i stavlja najviši zakonodavni dom u poziciju sluge ove Vlade i Aleksandra Vičića. Vi direktno kršite Ustav, gospođo, i vi unižavate najviši zakonodavni dom i zbog toga ćete kada tad odgovarati pred istorijom i pred građanima ove zemlje.

Dakle, naučite se kao diplomirana pravnica koja se usuđuje da bude predsednika Upravnog odbora Agencije za nuklearnu bezbednost, a da sa tim nemate ni obrazovanje, ni znanje, da podnosite ovoj Skupštini predloge zakona koje ne razumete, to ste sami rekli kada ste čitali Predlog tog zakona, da poštujete Ustav, gospođo. Ne unižavajte ga i dana u dan, iz časa u čas, a zatim da ronite sa poslaničkog mesta ovde suze i čitate opozicione tvitove.

Što se bojite? Što odstupate sa mesta predsedavajuće? Što tražite sigurnu kuću među partijom u čijim redovima niste bili kada su bili izbori, što ste preleteli? Želite da vas oslovljavam sa – kraljice, kraljice svih preletačevića. Evo hoću. Evo to mogu.

Zahvaljujem se potpredsedniče.

Pozivam se na član 107. zaštita dostojanstva Skupštine i ja vas molim da u svojstvu predsedavajućeg zaštite dostojanstvo.

Kolega poslanik je načinio nekoliko, da tako kažem, verbalnih, ozbiljnih prekršaja, počev od onog koje se tiče dostojanstva izbornog procesa nacionalnih manjina, koji su punopravni građani Srbije. To je bio jedan sveobuhvatan proces čije su pripreme trajale mesecima i zaista je nedostojno da on koristi da tako kažem, nipodaštavajuće oznake za pripadnike nacionalnih manjina. Čak neću citirati kako je nazvao pripadnike Romske nacionalne manjine.

Kolega Markoviću, jedno pravilo u politici važi, a to je nemojte svedočiti o nečemu što niste videli vlastitim očima. Recite mi kojim ste okom videli šta se dešavalo u Vranju? Levim ili desnim? Ili ste čitali saopštenje vaše partijske centrale i sada tumačite nešto … (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Pošto kolege poslanici iz vladajuće koalicije nesebično hvale ministra Stefanovića, dozvolite da i ja svoje izlaganje započnem sa pohvalama. Ja ću isto kao i moja uvažena koleginica, šefica naše grupe, dr Sanda Rašković, da pohvalim načelnika Sektora za vanredne situacije, Predraga Marića. Ja sam ubeđena da zbog njegovih sposobnosti i sposobnosti njegovog tima, neće mu zameriti ministar zato što ga hvali opozicija, a takođe jer samo kvalitetni ljudi, pogotovo u vanrednim situacijama, sposobni ljudi da organizuju timove i intervencije u vanrednim situacijama, su preko potrebni ovoj državi, koja je, pa i po ovom dnevnom redu, u nekom katastrofičnom stanju.

Moje uvažene kolege su već govorile, svedočile su iz svojih jedinica lokalne samouprave koliko naša država nema kapacitete da reaguje na neke vanredne izazove, u slučaju nekih nesreća izazvanih bilo ljudskom greškom ili nekom višom silom, ali, evo, sad na tragu ovih pohvala dozvolite da se i u srpskom parlamentu čuje i pohvala i zahvalnost Udruženju vatrogasaca iz Južnog Velsa. Ja mislim da se kolega Bačevac, dr Bačevac iz Novog Pazara, već zahvaljivao na opremi koju oni kontinuirano već nekoliko godina pružaju Srbiji. Nedavno su i uputili tri navalna vozila, kao neku vrstu donacije.

Još 2012. godine je grupa vatrogasaca iz Velike Britanije, odnosno iz Južnog Velsa, vozilima su krenuli i dovezli su šest vozila za pomoć vatrogascima, odnosno, to je bila donacija. Vozili su kroz pet-šest evropskih država, preko 22 hiljade kilometara. Ali, kad već pričamo o požarima, moram da konstatujem da nije bilo vatrogasaca iz Raške, možda bi požar koji je izbio u Novom Pazaru bio i katastrofalniji.

Hoću reći koliko je država Srbija u stanju ljudske, životne potrebe, za opremom, za novcem iz budžeta, koji će se ulagati na zaštitu građanstva i ljudi na terenu širom Srbije i koliko političari koji su na vlasti treba da se manu politikanstva i jednog zamagljivanja realnih društvenih potreba, jer mi sad idemo u susret formulisanju nacrta budžeta, budućeg budžeta za 2019. godinu i zaista apelujem na vlast da mnogo veća sredstva usredsredi na rešavanje spašavanja ljudskih života. Usled ovih globalnih klimatskih promena, mislim da će građanstvo u Srbiji, stanovništvo, biti u sve većoj potrebi za takvim usmeravanjem sredstava.

Ja ću se isto kao i moja uvažena koleginica Mihajlovski osvrnuti, pošto imam ograničeno vreme, na ovaj zakon o besplatnoj pravnoj pomoći i reći ću ono što je već očigledno. Dakle, ovo nije neki novi institut koji ne postoji u našem društvu, jer je već i Komitet pravnika za ljudska prava mapirao oko 95 različitih organizacija. Postoji različita organizacija koja je „pro bono“, ta čuvena reč kojoj se obradujete kada vam advokat kaže da će neka od njegovih usluga biti „pro bono“, ali zaista je mnogo ljudi koji su u potrazi za pravdom u zemlji Srbiji i zaista u bezizlaznom položaju i potrebna im je pomoć stručnih ljudi.

Vi znate, gospođo ministar, koliko su se strukovna udruženja, advokati, sa opravdanom argumentacijom isticali da donošenje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći neće rešiti kvalitet ili ubrzati pristup pravdi u Srbiji. Oni imaju, naravno, svoje strukovne, veoma ubedljive argumente, ali ja se bojim da na ovaj način sročenim zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći mi jednostavno dajemo politički legitimitet jednoj socijalnoj sagregaciji u Srbiji, odnosno govorimo da će samo siromašni ljudi u

Srbiji, a to su, naravno, ovde su navedene kategorije i pogotovo ranjive kategorije, jednostavno biti osuđene na dobijanje besplatne pravne pomoći.

Pri tom, recimo, konkretno u članu 32. stav 4, mi smo uneli, odnosno vi ste uneli jednu odredbu koja zaista kaže da taj diplomirani pravnik sa tri godine iskustva u struci, ukoliko za osam dana ne donosi rešenje o dodeljivanju prava na besplatnu pravnu pomoć, doduše i ovaj rok od tri dana po prijemu zahteva, odnosno dostavljanje dopunske dokumentacije, smatra se da je zahtev odbijen. Zašto se ovde nije pisalo – smatra se da je zahtev, odnosno organ uprave, odnosno taj diplomirani pravnik, zašto ovde niste napisali – smatra se da je zahtev prihvaćen? Jer tih, koliko ste izračunali, ovde ste se pozivali na istraživanja koja je radila Svetska banka, ako je preko 600 hiljada tih potencijalnih korisnika besplatne pravne pomoći, ja mislim da je ovde trebalo da se donese upravo to rešenje – ako organ uprave ćuti, odnosno nije sposoban da u roku od osam dana donese rešenje, da se smatra da je zahtev prihvaćen.

Vi znate koliko ti siromašni ljudi ne poznaju prava. Neki od njih su nepismeni, ne mogu uopšte pred šalterom da dobiju neki papir, mada se ovde govori o digitalizaciji, ali ja mislim da upravo u članu 32. stav 4. trebalo je da piše da se zahtev prihvata ako organ uprave ćuti. Hvala vam, nemam više vremena.

Zahvaljujem.

Pa, evo, poštovane koleginice i kolege, mi smo na prvoj sednici redovnog jesenjeg zasedanja i da je sad neki analitičar koji pomno prati situaciju u Srbiji pogledao dnevni red Prvog redovnog zasedanja naše Skupštine, on bi možda bio zaprepašćen sa ovim dnevnim redom, zato, kako su već moje uvažene kolege Aleksić i Lazić ukazali i ranije u toku jutrošnje rasprave, da su na dnevnom redu u Srbiji danas, koja se suočava sa brojnim i ekonomskim i političkim, pa i regionalnim problemima, problemi ekologije, problemi migratornih ptica, slepih miševa. Zato, paradoksalno, ali ipak ću pohvaliti, dozvolite da kažem, tu vašu naknadnu političku refleksiju da ipak u dnevni red uvrstite barem jednu tačku koja je od životne važnosti za građane. Naravno, ja mislim na lečenje naših sugrađana koji ne mogu da nađu leka u Srbiji i za koje je to pitanje života i smrti.

Tako da ću i ja isto moje izlaganje početi upravo sa ovom 6. po redu tačkom, a onih prvih pet mislim da nisu od tolike važnosti.

Evo, ja ću u ime građana, mada me, naravno, nisu ovlastili, ali ja sam narodni poslanik, to je moja dužnost, da kažem hvala, hvala Vladi što je dodelila, što je u stvari iz RFZO, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, dodelila još ta dodatna sredstva, jer to će, nadam se, spasti nekakve živote.

Međutim, dozvolite da ipak izrazim čuđenje, poštovani ministre Lončar, sa tumačenjem humanitarnih akcija prikupljanja pomoći za lečenje dece. Vi ste identifikovali četiri grupe, da tako kažem. Rekli ste da neće nam valjda glumci, pevači, političari, a to mi svi jesmo, bez obzira da li smo opozicija ili na vlasti, i farmaceutska mafija, upotrebili ste prilično težak izraz, za koji trebaju i dokazi, da se oni ne trebaju baviti lečenjem dece. Izneli ste i danas neke tvrdnje koje su objavljene u nekim dnevnim novinama, da je došlo do određenih zloupotreba.

Ja vam ukazujem da je pre nekoliko godina i u pređašnjoj Vladi u različitom političkom sastavu bilo akcija procesuiranja, odnosno najpre hapšenja osumnjičenih za zloupotrebu procesa lečenja, da tako kažem, za iznuđivanje mita ili za zloupotrebu nekih fondova, da sad ne navodim konkretne primere. Vi ste ministar i kolega tih ljudi koji su angažovani u zdravstvu. Ja mislim da nije dobro niti ikoga, nijednu grupu ljudi koja želi zaista, pa makar jednim SMS-om, koji možda košta 30 dinara, ali da zaista doprinese i iz prostog poriva čovekoljublja.

Zato vas zaista molim da dobro promislite kad govorite, kad dajete izjave, da li, recimo, ova današnja rasprava, gde ste vi apostrofirali, gde ste naglasili da dolazi do zloupotreba, da neko prikupljenu humanitarnu pomoć možda zloupotrebljava, da li će to obeshrabriti sve one ljude koji su spremni da pošalju jedan SMS i da povećaju za 0,001, za jedan promil, za jedan procenat šanse nekog deteta ili nekog obolelog, da povećaju njegove šanse za lečenje.

Zato vas zaista molim da uvažite tu dobru volju građana, masovnu volju građana da zaista na neki način … Građani bi se obraćali na drugi način, na drugi način bi davali humanitarnu pomoć. Možda im je to tako najjednostavnije, preko SMS, zato što nemaju vremena da odu u poštu, da odu u neku banku.

Kao poslanik ću dati doprinos ubrzanju lečenja, jer na žalost svi mi, ja sam imala u porodici slučaj teško obolelog člana porodice i znam koliko čovek koji je skoncentrisan na lečenje nema vremena da se bavi administrativnim procedurama, nije dovoljno obavešten, on želi da razgovor sa lekarom obavi samo oko dijagnoze, oko načina lečenja i njemu je zaista hitno potreban novac.

Dakle, ja ću pročitati ono što biste vi možda mogli, jer je to upravo dopis Vlade koji je obnarodovan pre nekoliko dana, gde su uputili građane da se obraćaju budžetskom Fondu za lečenje obolenja, stanja ili povreda koje ne mogu uspešno lečiti u Srbiji. Evo, građani koji sada gledaju ovo i koji znaju da nekom treba, dozvolite da od ovih 20 minuta iskoristim nekoliko sekundi da kažem taj broj. Možda će se telefoni u ministarstvu, jer ovo su telefoni u Ministarstvu zdravlja, usijati, ali to je ono što građani očekuju od vas, ministre, da uložite možda neki novac od nekih, da tako kažem, propagandnih aktivnosti koje imate, neki mali fond u okviru Ministarstva zdravlja, da velikim krupnim slovima, u nekim dnevnim novinama, objavite ove brojeve.

Dakle, poštovani građani, ukoliko znate da je nekome preko potrebno da se obrati sa dokumentacijom budžetskom Fondu za lečenje, za traženje leka, pacijenata koji ne mogu da se leče u Srbiji, jer ne postoje uslovi, obratite se Ministarstvu zdravlja na sledeća dva telefona. Dakle, Vlada je ukazala na ova dva telefona: 011/2656-384 i 011/3614-700. Pri tom, poštovani gospodine Lončar, vas molim da se ne ugledate na vašeg kolegu Đorđevića iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja koji je zajedno sa bivšim gradonačelnikom, a sadašnjim ministrom finansija Sinišom Malim, u toku predizborne kampanje za Beograd obnarodovao jedan drugi broj na koji bi mogle da se obrate žene koje su žrtve nasilja i do dan danas, deset meseci nakon obnarodovanja tog broja, se niko ne javlja, odnosno zato što nije izvršena javna nabavka, odnosno njegovo ministarstvo je najpre raspisalo, pa povuklo javnu nabavku i taj broj jednostavno nije u funkciji. Tu samo imate jedan automat koji vam kaže – vaš poziv ne može biti ostvaren, molimo pozovite kasnije.

Zato vas molim da na ova dva broja telefona, koje je Vlada pre nekoliko dana obnarodovala, a koji nije toliko popularizovan i koje građani ne mogu da znaju u toj situaciji, užurbanosti oko lečenja ili oko pripreme uslova za lečenje, molim vas jednostavno da možda otvorite neke nove linije. Naravno, tu su dati i mejlovi. Sada ih neću pročitati, ali preko ovih telefona, nadam se, da će građani moći preko tih mejlova …

Vi znate koliko Srbija nije digitalizovana, što bi predsednika Vlade rekla, da oni nisu u mogućnosti, nemaju kompjuter, nemaju mejlove, oni su u bolnicama. Oni pri sebi nemaju elektronski oblik komunikacije, a ne mogu da skeniraju preko mobilnog telefona.

Svi mi koji smo prošli, građani koji prolaze kroz proces lečenja nekog člana porodice, a pogotovo kada su u pitanju deca, zaista trebaju asistenciju administrativnu. To je ono što svi dokumenti EU govore i stavljaju kao veliku primedbu, bilo u Poglavlju 27, ekologije, pogotovo u oblasti zdravlja, a to je da nemamo dovoljno administrativnih kapaciteta. Čovek čija se dijagnoza broji danima zaista je u stanju velike potrebe.

Zato hoću da iskoristim ovo moje vreme da pohvalim nekakve nevladine inicijative koji se trude da prikupe sredstva za zbrinjavanje, npr, onkoloških bolesnika, palijativno zbrinjavanje. Vi znate za inicijativu Belhospis i gde se mnoge firme iz Srbije, strane firme, domaći akteri, da tako kažem, i strane diplomate angažuju da bi se prikupila sredstva da se izgradi taj hospis, ta kuća gde bi mogli ljudi koji su sa nekom termalnom dijagnozom da se leče.

Dakle, apelujem, pomenuću naravno crkvu, ulogu crkve, to čovekoljublje koje treba da se neguje u našem narodu. Prosto ovakvim načinom optuživanja, senzacionalističkim naslovima, bez dokaza, bez procesuiranja, bez hapšenja, zašto da ne, onih koji se usuđuju da zloupotrebe te fondove zaista obeshrabrujemo masu građana da pošalju makar i taj jedan SMS. Dakle, moramo da negujemo tu vrstu građanskog poverenja u smislu dati novac nepoznatom čoveku u humanitarne svrhe, a pogotovo kada su deca u pitanju, jer faktor vreme, vi ste lekar, vi to jako dobro znate, mnogo znači.

Neka to bude posvećeno ovoj šestoj tački. Nije važan taj redosled i naše političke igre dnevnog reda, naše zađevice. Ovde su ljudski životi u pitanju i naši kapaciteti. Mi nismo bogata zemlja i naši kapaciteti su zaista ograničeni. Upravo taj faktor vreme je od izuzetnog značaja.

Naravno, osvrnuću se na ovaj set ekoloških zakona. Evo, opet jedan komliment, koristim tu vrstu poznanstva, upoznatosti sa radom ministra Trivana i znam da je on izuzetno stručan za ovu oblast, ali jednostavno ekologija, premda jeste bolna tačka, crna tačka razvoja Srbije, na razvojnoj mapi Srbije, prosto mislim da će dugoročno zaista da zapreči razvoj i integrisanje Srbije, imidž neke Srbije u regionu i u svetu, jer vi znate koliko su turisti, koji se odluče da dođu ovde, zaprepašćeni stanjem ekološke svesti.

Zaista vas molim, ministre, da ne dolazimo u jednu zamku i da na kraju kažemo, na onaj način na koji čak i predsednik Srbije kaže, takvo je stanje svesti da njegovo rešenje, odnosno način na koji razmišlja o rešenju Kosova jednostavno narod ne razume. Zaista znamo koliki je problem, recimo, ovde pričamo o migratornim pticama, koliki je problem to što individualni proizvođači truju pesticidima svoje njive, svoje useva da bi se zaštitili od glodara, onda te useve ili te otrovane glodare jedu divlje ptice, pa one uginu i na kraju imamo društvo za zaštitu ptica koje izlazi u javnost sa podatkom da je od 2000. godine do sada 733 ptice uginulo. Imamo podatak da je od tih 733 slučaja samo jedan čovek iz okoline Kikinde kažnjen, i to institutom oportuniteta. Dakle, on je prosto platio, kako da kažem, nije čak ni odštetu platio, mada je bio predlog ovog društva da po jednom ždralu, a bilo je reči o pet otrovanih ždralova, odštetnih zahtev bude 200.000 dinara, ali on je tim istim institutom oportuniteta platio 400.000 dinara.

Znam da je teško nekoga ko ulaže trud da bi zaštitio svoje useve edukovati, ali jednostavno je nemoguće non stop se izgovarati na nisku svest ili nedovoljnu svest naroda, jer na kraju krajeva, te useve, vi ćete to bolje znati od mene, na kraju jedu i ljudi. Svi ti fitosanitarni propisi su zaista kompleksni i potreban je veći nivo saradnje sa vašim kolegom iz Ministarstva poljoprivrede.

Pošto na dnevnom redu imamo ograničenu agendu, a jedan od ovih sporazuma koje mi sada razmatramo jeste i Sporazum o saradnji u oblasti ekologije sa Republikom Hrvatskom, dozvolite sada jednu malu digresiju. Nadam se da mi nećete zameriti. Ne bih to čak ni pominjala da vi to niste spomenuli na Odboru za ekologiju juče i da danas niste to spomenuli. To je meni bilo neočekivano da ćete vi sa takvim bogatim političkim iskustvom, još iz vremena 90-tih, pomenuti pitanje granica. Ne znam zašto je to trebalo. Vi ste ministar u Vladi Srbije i iz mog nekog parlamentarnog iskustva, parlamentarne diplomatije, kad god smo išli, bila sam šef delegacije pred Parlamentarnom skupštinom OEBS, od tih 56, 57 zemalja članica, zaista sam videla brojna izlaganja širom sveta, od severne Amerike do naših krajeva, videla sam koliko se ljudi kad odu u inostranstvo, parlamentarnici zaista trude da vrlo paze na svaku rečenicu koju izgovaraju.

Vi ste juče sami na sednici odbora tumačili, u stvari jednostavno ste predočili da se razgovarali sa vašim kolegom ministrom energetike i ekologije iz Republike Hrvatske, ne samo povodom ovog sporazuma, ali da su oni otvorili pitanje granica. Rekli su da je to jedno otvoreno pitanje i vi ste sami rekli jednu rečenicu za koju bih molila prosto, ne samo vas, nego i druge ministre da prosto u tim nekim zvaničnim susretima, zaista kao što smo nekad imali uputstvo da insistiramo na onom apendiksu uz oznaku „Kosovo“ da i sad pazimo.

Dakle, ja ću vas citirati što ste rekli na sednici odbora juče 2. oktobra – istina, oni kažu da imamo neka otvorena pitanja povodom granica. Dakle, citiram sve vreme vas – recimo, Dunav, itd. međutim, moja teza je bila da je baš to razlog više, da mi sarađujemo. Sad ključna rečenica koju ste vi juče rekli u mikrofonu u sred Skupštine Republike Srbije – kakve veze ima, što se mene tiče, gde će biti granica na Dunavu? Ne znam, 100 li 200 metara levo ili desno, samo mislim da baš tu Dunav ili mora i ostalo uostalom treba da bude deo naše saradnje da zaštitimo ova područja. Neka se zatim oni koji se bave politikom na taj način dogovaraju šta ćemo i kako ćemo što se toga tiče raditi.

Dakle, ministre, zaista vas molim i molim prosto celu Vladu da poštuju uputstvo Ministarstva spoljnih poslova, vi ste iz iste političke partije. Vi i ministar Dačić i Ministarstvo spoljnih poslova je izdalo zvanično tumačenje povodom slučajeva spornih između granica Srbije i Hrvatske gde je naglašeno da Srbija insistira da ta granica ide plovnog puta Dunava, kako je to i zakonom rešen još 1945. godine.

Dakle, zaista mislim da u detaljima se nalazi đavo, ali da zaista moramo u svim našim spoljno političkim susretima, bilo da smo parlamentarci ili pripadnici Vlade, vodimo računa o svakoj izgovorenoj reči.

Dakle, vi znate da je predsednik Vučić nedavno konstatovao da ćemo mi biti u dobitku ako dobijemo jedan metar izgubljene teritorije na Kosovu, ako je njemu važan ovaj jedan metar, onda vas molim da i tih 100 do 200 metara sporne granice na Dunavu između Srbije i Hrvatske da budu važni. Hvala vam.

Zahvaljujem se predsednice. Takođe se zahvaljujem ministrima Lončaru i Trivanu na odgovoru i na razgovoru i to jeste smisao ovog parlamenta.

Dakle, podržavam, imajući iskustva sa iskušenjima skupog, preskupog lečenja za koje naš životni standard ne daje baš puno perspektive, podržavam, dakle, tu borbu protiv manipulacija farmaceutske industrije. Nisam ovlašćena da kažem farmaceutske mafije, i zaista onda upotrebite mehanizme države, ali isto tako upotrebite mehanizme, vi ćete reći da možda niste ministar policije, ali ste ministar zdravlja i sigurno imate uvid u kliničke studije na različitim klinikama, gde pojedini lekari, možda, u kontaktu sa farmaceutskim kućama, da tako kažem, apeluju na svoje pacijente, teško obolele pacijente i njihove porodice, da se uključe u kliničke studije i da budu pokusni kunići za testiranje nekih lekova. Vi vrlo dobro znate šta sam vam ovim rekla.

Dakle, zaista pohvaljujem i to je ono što sam htela, da vi pročitate još jedan dodatni, još širi, telefon, da tako kažem, jednu komunikacionu liniju za ljude u nevolji. To je jako dobro i nadam se da će to mediji prepoznati i da će taj deo vašeg izlaganja, pogotovo, preneti građanima. Taj broj telefona koji ste citirali.

Ministru Trivanu, zaista uz dužno uvažavanje, ja sam bila zaprepašćena znajući koliko ste vi politički iskusni, da ste vi izgovorili tu rečenicu povodom spornog pitanja između granice Srbije i Hrvatske. Zaista mislim da nemate mandat da na taj način olako govorite - kakve veze ima, što se mene tiče, gde će biti granica na Dunavu, ne znam, 100 ili 200 metara levo ili desno. Ta rečenica, znate, ako sa tom lakoćom izgovorite u neformalnom razgovoru sa ministrom Hrvatske, biće pogrešno shvaćena. Hvala vam.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovani ministri sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, danas razgovaramo ovde o setu, ja bih rekla, socijalno usmerenih zakona u jednoj uzavreloj političkoj situaciji. Ako je potrebno dati ocenu ovog političkog trenutka i zašto baš Skupština Srbije u ovom političkom trenutku razmatra set socijalnih zakona, to jeste da se u tom kriznom političkom momentu sa nekom socijalnom demagogijom, malim ili velikim socijalnim davanjima, izlaženjem u susret najranjivijim grupama ljudi u Srbiji kupuje i socijalni i politički mir.

Moje kolege su već dovoljno govorile, nisu bile u prilici jer nemamo toliko vremena, svaki od ovlašćenih ima po 20 minuta, da čitamo obrazloženje, kao što je čitao ministar. Govorili su o raznim aspektima ovih zakona.

Počeću isto moje izlaganje onako kako je ovde redosled predloga zakon. Prvi je o ratnim memorijalima.

Nadam se da ćete se složiti da mi živimo u jednoj zajednici koju nazivamo država i nadam se da ona funkcioniše kao država. Mi znamo da je država partnerstvo ne samo između nas koji smo živi, nego i između onih koji su mrtvi, koji su naši preci, i dece koja su rođena ili će tek biti rođena, dakle, između budućih pokolenja. Zato je zaista izuzetno važno da mi imamo ovaj zakon koji garantuje da će se štititi ratni memorijali. Ovde u obrazloženju zakona se pominje konkretna cifra. U 40 zemalja širom sveta gde su razasute kosti naših predaka ima oko 505 tih memorijala, a u našoj zemlji ima od četiri do šest hiljada.

Mislim da je izuzetno važno da pamtimo imena tih ljudi. Mnogi od njih su bezimeni, ali zato bi trebalo mnogo više pažnje i dužnog poštovanja da ukazujemo barem na one ratne memorijale i spomen-obeležja ratnika, da li su bili iz Prvog srpskog ustanka, balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, nažalost, nedavnih sukoba. Treba da ih poštujemo i treba te ljude da pominjemo imenom i prezimenom.

Pošto će ovde biti formiran i savet za odluku o negovanju tradicije oslobodilačkih ratova, nadam se da će se veća pažnja poklanjati ne samo muškarcima ratnicima, da tako kažem, onih koji su se svoje živote dali za slobodu naše zemlje i nas svih, nego i žena. Ako ne može neki spomenik monumentalan da bude podignut Milunki Savić, herojini iz Prvog balkanskog ili Prvog svetskog rata, ili Nadeždi Petrović, onda neka bude nekakvo kolektivno spomen-obeležje svim onim ženama koje su se rame uz rame borile za slobodu, koje su bile bolničarke, na primer.

Hoću da pomenem ime jedne žene Danke Milosavljević, koja je poslednja žena narodni heroj, žena partizanka, koja je poslednja žena koja je narodni heroj, koja je nedavno preminula. Mislim da je jako važno da pominjemo i žene. Zalažem se za to da u budućem podizanju spomen-obeležja ne zaboravimo žene, jer žene, na kraju krajeva, jesu većinsko stanovništvo. Dakle, uz dužno poštovanje muškarcima ratnicima i svima onima koji su pali za slobodu.

Zatim, dolazi na red jedan zakon koji je usmeren na veliku grupu ljudi koji nemaju pristup tržištu tada, to su sezonci, kažu da njih ima 60.000-100.000. Pohvaljujem, ali istovremeno i naglašavam da se malo zakasnilo sa ovom sezonom, sa stavljanjem na dnevni red ovog zakona, i ukazujem da se o njemu razmišlja dugi niz godina unazade.

Navešću primer kako je Hrvatska rešila pitanje sezonaca, i čudim se, da Ana Brnabić, koja je bila u prilici pošto je bila aktivno angažovana u NALED-u, Nacionalnoj alijansi za lokalni ekonomski razvoj, obično smo navikli na ovu skraćenicu, ali red je da izgovorim puno ime, i koja se u svom ekspozeu kao predsednica Vlade založila za digitalizaciju Srbije, nije primenila hrvatski model. Baš zato što je NALED izdao saopštenje 2016. godine, gde je pohvalio hrvatski model rešavanja sezonskih problema, sezonskih radnika i njihove zaštite, a to je tzv. model vaučera, gde bi sezoncima bile podeljene radne knjižice u kome poslodavci lepili vaučere, kupovali ih na dnevnoj osnovi, u koje već u cenu tih vaučera bili bi uračunati doprinosi i porezi. Onda bi na kraju sezone, ti sezonski radnici sa tom radnom knjižicom išli u penziono osiguranje gde će im biti upisan radni staž.

Stvarno, ja mislim, da evo, dozvolite da vam pročitam samo njihove rezultate, da od 2012. godini u Hrvatskoj je prodato 156.000 knjižica. Dakle, to je broj sezonskih radnika koji su ušli u sistem ekonomije, dakle izašli iz sive ekonomije, da je iskorišćeno skoro pola miliona vaučera, u proseku gotovo 1300 dnevno, a kupila su ih preko 2.324 preduzeća. Zaista se čudim zašto mi nismo primenili taj model, već primenjujemo model, koji dozvoljava u Predlogu ovog zakona, da se između poslodavca i sezonskog radnika, ili ću reći onako kako je to uobičajeno kod nas, pomalo poražavajuće, između gazde i nadničara, postiže usmeni dogovor.

Vi znate da u pravnom sistemu usmeni dogovor nema težinu, nema snagu, pisanog nekog ugovora, a moglo se rešiti i ovim radnim knjižicama i vaučerima, a ako ćemo već digitalizaciju Srbije, jednostavno ja se bojim da sezonski radnici neće biti zaštićeni. Jer, šta može poslodavac, koji ni sam ne zna možda, ako je fizičko lice npr. ne zna koji sve rizici na poslu postoje, koji su predviđeni zakonom, šta sve može radniku sezoncu da se desi, a posle kada se desi, zato što nema adekvatno osiguranje, ili barem taj pisani ugovor, on jednostavno ostaje oštećen, možda čak i trajno oštećen po njegovo zdravlje.

Mislim da se ovo moglo rešiti upravo na taj nekakav moderniji način, a pogotovo što se za taj model založio i sadašnji ministar za poljoprivredu, koji je tada bio u upravnom odboru, potpredsednik NALED-a, i bio je upoznat sa ovim modelom. Tako da, ja ohrabrujem ministre koji su u očekivanje rekonstrukcije, mada ne verujem da će rekonstrukcija puno toga promeniti, ali jednostavno da mnogo više komuniciraju međusobno, jer zaista ima prosto neka rešenja, u nedostatku javne rasprave, ili isforsirane javne rasprave, ili skraćene javne rasprave, padaju u zaborav. Ali, zaista naglašavam, da postoje rešenja i da trebamo da pogledamo u region.

Kada sam već kod regiona, evo postavila bih direktno pitanje, nažalost ministar Đorđević nije ovde, ali tu su njegovi saradnici, tu je ministarka bez portfelja, zadužena za populacionu i demografsku politiku, htela bih da zaista eksplicitno ovde kaže, da li ovo što je predloženo zakonom, odnosno najnovijim sada rešenjima, dopunama i izmenama Zakona o finansijskoj pomoći porodicama sa decom, da li će to biti održivo.

Evo, npr. jedno rešenje, ako se ta pomoć porodicama sa decom prolongira na isplatu na rate, recimo, biće 120 mesečnih rata od po 10.000 hiljada, da li zaista mi kao građani možemo da verujemo da će kroz tri godine, kroz pet godina, kroz sedam godina, kroz 10 godina, to obećanje koje sada se daje, crno na belom papiru, da li će politički ispoštovati, jer smo videli kako se stečeno pravno penzija, prosto, odjednom derogiralo?

Imam na umu ono što se desilo u Crnoj Gori. Vi znate da je Crna Gora isto davala nacionalne penzije, majkama sa troje i više dece, i onda kada su prošli izbori, prosto je to njihovo pravo derogirano, a da su mnoge majke koje su davale otkaz na poslu, odlazile, uzimale tu nacionalnu penziju, jednostavno ostale bez izvora prihoda.

Dakle, ja želim, u stvari apelujem na predstavnike Vlade, da, odnosno ministarku Đukić Dejanović, pošto je ona sada naš sagovornik, da jednostavno kaže da li misli da će to obećanje biti održano na duži rok? Jer, mi znamo da ljudska prava koštaju novca. U stvari, da li se politika neke Vlade može oceniti levičarskom ili desničarskom, socijaldemokratskom, ili nekom konzervativnom, da li će se više novca davati upravo za podsticanje rađanja i jačanje porodice, ili će se kupovati nekakvo zastarelo oružje. To su stvarno jako ozbiljne odluke, i prosto, mi, nadam se, kada budemo mnogo ozbiljnije raspravljali na kraju godine o razrezu budžeta, i pohvaljujem što se sve više novca, barem ovako deklarativno daje u cilju podsticanja rađanja u Srbiji, a ne podsticanja ratovanja, da budemo, evo, barem da jedno imamo eksplicitno obećanje i predviđanje da predstavnica Vlade kaže da misli da će se to obećanje novčanim davanjima održati.

Da bi se uopšte podstaklo rađanje, znači, ovde su i moje koleginice i ministarka je pominjala, mnogo statističkih podataka, koji jesu i nisu realna slika, to je nekakav prosek. Zavod za statistiku može dati jednu sliku, a da život širom gradova i sela Srbije izgleda mnogo lošije, negde možda i bolje, neuravnoteženo. Jednostavno, ja mislim da nema napretka ni za porodicu ni za politiku rađanja, dok god se ne osnaže žene.

Dakle, ako vi stavljate u fokus politike, demografske, populacione, ženu kao nosioca te strategije podizanja populacije, onda morate najpre ekonomski da osnažite ženu. Ministarka Slavica Đukić Dejanović, koja putuje po Srbiji, evo nedavno je, to isto pohvaljujem, a možda je prilika i da objasni koji su kriterijumi bili za raspodelu tih sredstava opštinama koje su predlagale projekte za podizanje broja stanovnika? Devedeset opština je konkurisalo, koliko sam shvatila, svega 15 opština je dobilo taj fond od 150 miliona, prosto da kažem koja su to iskustva i koji su bili kriterijumi. To je jako interesantno i to je jednostavno podsticaj za neke druge opštine, ali već ovaj nesrazmer između 90 konkurisali i 15 dobili, vidi se koliko su ta sredstva nedovoljna, koliko su ona oskudna i koliko možda ta apatija i ne može da se pokrene na lokalu. Vi znate koliko su razne opštine i gradovi nedovoljno razvijeni, čak ima i devastiranih opština i to je jako teško.

Žao mi je takođe, što ministar Đorđević ovde nije prisutan, jer je on pre nekoliko meseci, odnosno njegovo ministarstvo je uputilo javni poziv za tzv. SOS telefon gde će se javljati žene, žrtve nasilja. On se pre nekoliko meseci, usred beogradske kampanje, predizborne kampanje slikao sa Sinišom Malim, tadašnjim gradonačelnikom Beograda i njih dvojica su čak promovisali broj telefona, ali danas te žene koje treba da rađaju, a koje su žrtve nasilja i koje nemaju ni osnovne uslove da bi rađale više dece, ako okrenu taj broj 08002220003 dobiće odgovor sa automata – Žao nam je, vaš poziv ne može biti ostvaren. Molimo vas, pokušajte kasnije. To je meni sad neki lajt motiv života u Srbiji, bez ovog molimo vas, ali pokušajte kasnije. Glasajte za određenu vlast, ta vlast će obećavati u predizbornoj kampanji sve i sva, a kada se tiče života običnog čoveka, prosto vidimo da ni ovaj put možda nismo sa ovom političkom formulom imali sreće i taj beskraj – pokušajte kasnije.

Zamislite ženu koja je izložena nasilju i koja okreće taj broj, naivna, misleći da taj broj funkcioniše i da će je neko zaštititi, jednostavno dobije snimak sa ovog automata. To je lajt motiv kako žena živi u 21. veku u Srbiji.

Moram da kažem da sam kao poslanik opozicije bila zaista u dilemi kada sam postavljala poslaničko pitanje koje se ticalo tekstilnih radnica u Smederevu i koje se ticalo jedne radnice Danke Simić u Malom Zvorniku koja je bila premeštena od mesta laboranta, najpre za čistačicu, a onda za rad u kamenolomu i na posletku dobila otkaz.

Mislila sam ako opozicioni poslanik, odnosno poslanica ministru rada Đorđeviću postavi to pitanje i u zaštitu Danke Simić je stala i Poverenica za ravnopravnost, možda će ona biti zaštićena, na stranu Danke Simić koja je radila u kamenolomu. Dakle, rukama je prenosila kamenje, dok su mašine stajale, zato što je bila kažnjena, jer je njen muž bio jedan od vođa sindikalnog organizovanja. Mislila sam možda će je javnost zaštititi, ali ona je pre izvesnog vremena dobila otkaz i onda se ispostavilo da to što mi pričamo u parlamentu, što reflektore kamera, što reflektore televizije ili ove kamere koje nas prate, novinari koji redovno izveštaju usmeravamo ka Smederevu ili tom Malom Zvorniku, u stvari ne pomažu običnom čoveku i to je tragedija. Kako će sada Danka Simić svojim nekim potomcima da kaže rađajte više dece kada je život u Srbiji ovakav?

Hoću da vam kažem da je jedno ono što mi ćemo mi obećavati, što ćemo usvajati kao poslanici većine i što će možda konstruktivne predloge opozicija da podrži, zašto ne bi, ali zaista život u Srbiji sezonskih radnika, žena majki i radnica je izuzetno okrutan. Zaista ne znam kuda smo mi to krenuli i koga mi to zavaravamo, da ne upotrebim nekakvu grublju reč, ako govorimo da je moguće da dostignemo taj standard rađanja trećeg deteta u Srbiji, pa čak i tim podsticajem. Da je 10.000 i da je 20.000, ja to izuzetno cenim. To su konkretni novci.

Videli smo, na kraju krajeva, u predizbornoj kampanji da je ministarstvo gospodina ministra Đorđevića davalo neke interventne raspodele, po 16.000 dinara, građanima koji su socijalno ugroženi. Nemam ništa protiv toga, ali to su jednokratna rešenja koja sistemski neće rešiti i jednostavno stavljaju položaj građana u položaj nekoga ko traži milostinju od političara.

Na kraju, naravno, tu ima još zakona, evo, mirno rešavanje radnih sporova. To isto treba podržati, ali upravo sam rekla kako su ove tekstilne radnice prošle u Smederevu, da su neke bile pod pritiskom da daju same otkaz, a da njihova radna prava možda nisu još uvek na zadovoljavajućem nivou. Inspekcija rada dolazi na teren, ali više žmuri nego što otkriva i što je u mogućnosti da zaštiti radnike, ali radnici su izgubili volju da se sindikalno organizuju. Oni ne veruju ni političarima, možda ni sindikatima. Sindikati se trude. Videli smo npr. u „Goši“ koliko je teško uopšte pokrenuti neku firmu koja je u dugogodišnjoj dubiozi.

Zaista zadatak ministra privrede, ministra za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja nije da žmuri. To je sasvim kontraproduktivan izbor da kaže – to je privatna firma, mi ne možemo da se mešamo. I te kako treba da se mešate, jer ti ljudi žive u Srbiji.

Ministar Đukić Dejanović je pominjala podatak da je jedna trećina mladih ljudi u nekoj anketi spremna da ode iz Srbije. To je ogroman odliv. Profesor Grečić je pominjao cifru, ako je otišlo toliko, odnosno odlazi godišnje toliko visoko obrazovanih ljudi, da je Srbija izgubila devet milijardi evra ulaganja u njihovo obrazovanje, u njihovu stručnost. Zaista apelujem da te novce koje imamo ili pare koje nemamo zaista dobro raspodelimo i da ih damo za održavanje života u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem se na odgovoru koji je, kako da vam kažem, elokventan, politički korektan, ali jednostavno ne odgovara na ona pitanja koja sada postavljaju one misli koje idu u glavama ljudi širom Srbije. Ne znam, ne verujem da nas sezonski radnici sad gledaju.

Dovoljno je da kada odete na selo vidite te težačke ruke, da kažem. Kada vidite koliko su te ruke izranavljane, koliko je to težak fizički rad, onda ova moja priča možda o vaučerima ili vaša priča o usmenom ugovoru između gazde i sezonskog radnika, nadničara za nadnicu… Ovde se pominje cifra od hiljadu do tri hiljade dinara. Ne verujem da je tolika nadnica na selu Srbije za razne vredne ruke težačke.

Zato mislim da je ovo jedna socijalna demagogija, da će ona kratko da traje, već je zakasnela, sezona radova je već uveliko počela. Zamislite sad ove malinare koji su nezadovoljni otkupnom cenom malina. Šta oni mogu od te cene da daju tim ljudima da oni beru maline, po još desetostruko nižoj nadnici?

Zato kažem da vi ne živite realni život. Drugo je sedeti u Vladi, prepisivati strategije, ali međusobno čak ni ne komunicirate. Vidite, ministar poljoprivrede se zalagao za ovaj hrvatski model. Ne znam zašto ga vi niste prihvatili. Ni ne mora da bude hrvatski. Nemojte sad da vam smeta što je to od našeg severnog suseda, ali strahujem da to stečeno pravo porodicama sa decom ne ukinete po crnogorskom modelu.

Zahvaljujem se potpredsedniče.

Upravo ste sada krenuli u dobrom smeru, ali mislim da pravdu ne delite jednako. Pozivam se na član 106. koji govori da može da se na sednici govori samo o tačkama dnevnog reda. Tačke dnevnog reda su ratni memorijali, a pošto jedan od kolega govori u posprdnom kontekstu, ironičnom kontekstu o nekim potomcima, ja sam u mom izlaganju rekla da je država partnerstvo svih onih i nas koji živimo i oni koji su živote dali i čije su kosti rasute ne samo u Srbiji, nego i po teritoriji bivše Jugoslavije, da podsetim čijih je Vuk Jeremić ljudi potomak, da se setim familije Pozderca, njegovog pradede koji je dobio od Izraela plaketu – pravednik međunarodne … (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pozivam se na član 107. koji, kao što znate vrlo dobro, štiti dostojanstvo Skupštine i, takođe, sprečava direktno obraćanje jednog poslanika drugom poslaniku.

Da ovo ne bi preraslo u repliku na izlaganje moje uvažene prethodnice i koleginice, Maje Gojković, ja želim da ukažem i da stavim naglasak upravo na povredu dostojanstva Skupštine, jer mi ovde već duže vreme imamo jednu vrlo opasnu, ako je išta opasno po Srbiju, onda je to opasna podela na tzv. patriote na vlasti i etiketiranje izdajnicima svih onih koji se ne slažu sa stavovima vladajuće većine, bilo da su oni političari, poslanici, odbornici ili obični građani. Dakle, to je jedna vrlo opasna podela.

Prethodnica je ukazivala na jedno demokratsko pravo jednog građanina Srbije da se žali Savetu Evrope, jer ja vas podsećam da je 2007. godine ova Skupština potvrdila Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi koju je doneo Savet Evrope i on koristi jedan mehanizam koji je u Evropi uobičajen i koji je legitiman. Dakle, to nije čin izdajstva, to nije čin protivan patriotizmu, nego to upravo čuva lokalnu demokratiju u Srbiju.

Želim ovom prilikom da kažem da bi isto tako, po toj analogiju koju plasira moja uvažena koleginica Gojković, roditelji nestale dece, koji su se žalili Savetu Evrope, odnosno Evropskom sudu u Strazburu, mogli biti etiketirani kao nedovoljne patriote zato što ne mogu da nađu pravdu i ne mogu da nađu pravnog leka. Dakle, opasna je ta podela na veće ili manje patriote i vređa dostojanstvo svih nas i ove Skupštine. Mi smo svi jednaki.

Zahvaljujem se, predsednice.

Istine radi, ovo će biti pokazna vežba iz toga kako šef poslaničke grupe SNS falsifikuje događanja u sali i zloupotrebljava mikrofon. U trenutku kada sam fotografisala, fotografisala sam, a to može i da se proveri na mom mobilnom telefonu, listu govornika zato što naša mala, ali odabrana poslanička grupa ima svega šest minuta da govori i zato što našoj uvaženoj koleginici dr Sandi Rašković Ivić šaljem informaciju o spisku govornika, da bi znala da li će stići u salu.

Za sve ostale, da tako kažem, insinuacije koje ste izgovorili, vi odgovarate pod vašim punim imenom i prezimenom. Opšte je poznato da ste do sada menjali vaše političko mišljenje i, prosto, to je građanima opšte poznato. Neću vas nazivati ni jednim od onih pogrdnih imena kojima ste javno na emisiji RTS sami sebe nazvali. U političkoj areni je zaista sve dozvoljeno. Svako od nas ima svoje političko ime i prezime, svoju političku savest, a građani neka nam sude. Ja zaista nisam ničiji advokat, ali sam ponosna što sam bliski saradnik bivšeg predsednika Generalne skupštine UN.

Hvala, predsednice.

Evo, da objasnim uvaženom kolegi Martinoviću. Isto kao što kolega Martinović, isto kao što ja vas lično, premda ste šef poslaničke grupe SNS, ne doživljavam kao predstavnika i ličnog portparola Aleksandra Vučića, tako nadam se, nemojte ni vi nas koji smo članovi novoosnovane NS da doživljavate kao ličnog portparola Vuka Jeremića.

Kada već citirate tu nevladinu organizaciju, odnosno „Tink Tenta“, tzv. Institut CIRSD, onda izgovarajte pravilno prevod sa engleskog na srpski, Centar za međunarodne odnose i održivi razvoj. Dakle, permutovali ste.

Vuk Jeremić je ime koje je dovoljno izgovoriti u inostranstvu i da svi drugi, iz svih država sveta, bez obzira kojoj je istok, zapad, sever i jug sa uvažavanjem primaju informaciju zasnovanu na činjenici da je Vuk Jeremić bio predsednik generalne Skupštine UN, skoro 200 članica sveta.

Dakle, nema značajnije globalne međunarodne organizacije nego što su to UN. Da su Hrvati, odnosno Hrvatska, Slovenci, odnosno Slovenija, Crnogorci, Crna Gora, Makedonci, Bugari, bilo ko, Mađari, Nemci, Englezi, bilo ko iz našeg okruženja, imali političara koji je na čelu generalne Skupštine UN, oni bi sa uvažavanjem, bez obzira da li pripadaju vlasti ili opoziciji, izgovarali to ime.

Dakle, još jednom kažem, ja sam ponosna što sam saradnik Vuka Jeremića. Hvala.

Zahvaljujem se potpredsedniče.

Dakle, ja upućujem kolege iz SNS, dvoje prethodnih govornika, da iskoriste svoje poslaničko pravo, vrlo dobro znaju Poslovnik, i da daju inicijativu za sazivanje nekakve posebne sednice, tematske sednice na kojoj će biti razmatrano lik i delo Vuka Jeremića.

Ja zaista ovde ne želim da odgovaram na gomilu insinuacija, nedokazanih tvrdnji, tabloidnih natpisa, različitih konstrukcija o tokovima novca. Ja bih samo naglasila da je Vuk Jeremić, kada je bio poslanik, koliko ja znam, isto kao i svi mi poslanici, poštovao proceduru, da je tražio saglasnost za konsultantske usluge od Agencije za borbu protiv korupcije. Ove imovine, ovi novci koje vi pominjete, basnoslovni, mogu da se provere, postoje verovatno izveštaji u toj Agenciji za borbu protiv korupcije, poreska inspekcija je bila u dotičnoj organizaciji, koja nije politička stranka i to trebamo razlikovati Narodnu stranku od CIRSD-a. Tako da je vaše legitimno pravo da plasirate, kao poslanici, nedokazane tvrdnje, insinuacije, besmislene optužnice, ali ja kažem da će istina uvek izaći na videlo, pravda je spora ali dostižna. Ako imate nekakva saznanja, kao građani Srbije, slobodni ste da se obratite tužbom bilo kom sudu, prvom sudu koji vam je u okolini. Tako da, mislim da je jako teško dokazati to što vi tvrdite, a mi zaista mislimo da narod ne naseda na takve besmislene optužbe.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dakle, članovi 107. dostojanstvo i 106. da može da se govori samo o temi koja je na dnevnom redu. Vi vrlo dobro znate koje su teme na dnevnom redu.

Dozvolite, pošto je kolega Rističević pomenuo u pogrdnom kontekstu nadimak koji je on sam izmislio, Vuk potomak, da ukažem građanima Srbije, jer je juče upravo bilo čiji je Vuk Jeremić potomak. On je potomak Nurije Pozderca, koji je pre 75 godina, juče je bila godišnjica, poginuo na Sutjesci i on je bio potpredsednik AVNOJ-a, a Nurija Pozderac je poznat po tome kao jedan od časnih i istaknutih ljudi, pošto je posthumno odlikovan Poveljom časti i medaljom „Pravednik među narodnima države Izrael“, u zahvalnost za spasavanje Jevreja u Drugom svetskom ratu. Eto, takvih je ljudi potomak Vuk Jeremić.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani predstavnici Vlade, ministarstva i Vrhovnog saveta sudstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas je bilo primedbi na objedinjenu raspravu, na hitno sazivanje sednica o vrlo važnim predlozima zakona, isto tako i o kadrovskim rešenjima na nekima od najznačajnijih mesta u državnoj piramidi vlasti, da tako kažem, koja se ne tiče samo kadrovske politike, tiče se i naše sudbine kako će izgledati ekonomija i finansije ove države, kako će da deluje pravosudni sistem, kako će da se raspodeljuje pravda u ovoj zemlji.

Nije slučajno što su ovi važni zakoni upravo trebali da posluže kao pokrivalica za ova možda i sporna kadrovska rešenja, odnosno kao pokrivalica za jedan sistem vlasti koji postoji, neki bi rekli od kako je sveta i veka. Mi smo narod koji je sklon da sporo pamti, a brzo zaboravlja, zato kad danas raspravljamo o sistemu lokalne samouprave i državne uprave jer ovde upravo imamo idealne predstavnike za tu temu, ministarstvo koje se isto tako zove. Ja ću vas podsetiti, a vrlo dobro sećam se, jer sam tad bila predstavnik jedan od funkcionera vladajuće partije, a i vi iz opozicije i današnje i nekadašnje ćete se setiti akcije „Blica“ da su na naslovnim stranama „Blica“ tada čelnici političkih partija u Srbiji potpisivali javno svojim imenom i prezimenom, znači tačno su bili objavljeni potpisi, bile su objavljene fotografije i opozicionih i danas vladajućih funkcionera, da će se nakon izbora 2012. godine, marta, u prvih 100 dana vlade, ako budu deo te vlasti, sprovesti jedna sveobuhvatna akcija departizacije preduzeća javnih agencija o kojima danas raspravljamo upravnih odbora.

Evo, sada gledam u kolegu Martinovića, čini mi se da tada kao predstavnik SRS, mislim da jedini niste potpisali to, zato što niste hteli da potpisujete nešto što nije izvorna odluka vaše tadašnje partije.

Hoću da kažem da smo svi skloni nekoj vrsti političke demagogije. Danas kada raspravljamo o jednom ogromnom opterećenju državnog aparata za privredu Srbije koja nije dobra i za standard građana koji je veoma loš, moramo da se setimo tog političkog licemerja kome smo svi manje ili više skloni. Ali, dok god je zrnca demokratije u Srbiji, ima se smisla boriti, ima smisla kritikovati.

Danas kad raspravljamo o ovih počeću tih devet zakona, mada imamo 14 tačaka za raspravljanje, za koje je zaduženo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, naravno, pohvaliću ministra i njegov tim saradnika što su nam podelili ove brošure u kojima je na jedan veoma kratak i sažet način izneta suština ovih zakonskih promena. Naravno, to su i neki pređašnji ministri koji su vodili ovaj resurs, sećam se i ministarke Kori Udovički koja je delila takve brošure, ali jednostavno sve ovo što je zapisano u tim predlozima zakona se vrlo teško sprovodi u delu, baš zbog nedostatka političke volje. Znači, zbog tih trulih kompromisa koja je vrhuška političke partije na vlasti zajedno sa svojim koalicionim partnerima donosi, onog trenutka kada su završeni izbori, kad prođe ono vreme demagogije i lažnih obećanja građanima i kada treba da se raspodeli politički plen.

Podsetiću ministra Ružića da danas raspravljamo o ovom setu zakona u trenucima kada je okviru Saveta Evrope pokrenut jedan mehanizam komiteta za monitoring kongresa lokalnih i regionalnih vlasti, po pritužbi opozicione opštine Paraćin, isto tako tim optužbama su se pridružile još neke opštine, kao što je Čajetina i Šabac, koji su alarmirali mehanizam Saveta Evrope, a mi danas ovde raspravljamo o nekim standardima koji su zasnovani na Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi, a imamo i na dnevnom redu protokol koji pojačava neke odredbe i participaciju građana te Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Dakle, pokrenut je mehanizam za monitoring koji se odnosi na pritužbe da centralna vlast u Srbiji vrši pritisak na ove trenutno opozicione, tako bih rekla, opštine i da se jednostavno krši to načelo, da tako kažem, autonomije i samostalnosti jedinica lokalne samouprave Srbije. Juna 28. će biti održan sastanak i tada su moguća dva rešenja, ili će biti u Srbiju poslata misija za utvrđivanje činjeničkog stanja ili će jednostavno Vlada dobiti jedan upit, moraće da odgovorim predstavnici Vlade, možda ministar Ružić ili neko drugi, na ova pitanja, šta se to dešava u Paraćinu, šta se dešava u Šapcu i u Čajetini. Zašto centralni organi vlasti, da tako kažem, derogiraju autonomiju jedinica lokalne samouprave.

Sada gledam predstavnike organa vlasti i ovde svi mi, svaki dan, gledamo primerak Sretenskog ustava. Vi znate jako dobro šta je Sretenski ustav, koji je bio liberalan za tadašnje vreme rečeno, da je to pokušaj francuskog rasada u turskoj šumi. Pitam sada predstavnike vlasti, barem nominalno i deklarativno, većina njih se zalaže za EU, ministar Ružić je bio bivši ministar za evropske integracije, jedno vreme u pređašnjem sastavu Vlade. Dakle, sva ta evropska načela, načela Saveta Evrope koji se pokušavaju kroz ovakva zakonska rešenja izmene i dopune zakona, da se implementiraju u Srbiji, zašto taj evropski rasada, ako uzimamo sada ovaj protokol da bi pojačao odredbe Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, zašto ne uspevaju u Srbiji. Odmah imamo odgovor, ta evropski rasad ne uspeva u šumi naših, da tako kažem, uslovno rečeno srpskih propisa i srpskih navika. Naravno, mislim na građane Srbije, ne mislim samo na pripadnike srpske nacije, srpskog naroda.

Odgovor imamo odmah u ovom drugom, da tako kažem, delu ovog paketa zakona koji se odnosi na Zakone o javnim agencijama, gde se upravo ovim izmenama, navodnim izmenama i dopunama, nastoji da se održi jedan privilegovan položaj zaposlenih u javnom sektoru. Daću samo jedan plastični primer. Recimo, s početka 2012. godine i formiranja ove vladajuće koalicije koja traje već evo šestu godinu, ako se ne varam transparentno je Srbija iznela podatke da je bilo 138 javnih agencija. Te sve javne agencije tada nisu nastale samo nekim zakonskim rešenjima, nego čak i podzakonskim aktima i prosto to je bilo zaista jedno veliko opterećenje i tako da kažem, jedan signal neracionalnosti, prosto hipertrofije, jednog državnog aparata. Danas u ovim obrazloženjima uz ove zakone gde se stavlja naglasak na reformu javnih agencija, na sistem uređenja platnih razreda i te matrice koeficijenta za plate, se govori da je reč o 40 javnih agencija, da je reč o 1650 zaposlenih.

Moram da pomenem i tu cifru od oko 450 hiljada zaposlenih u javnom sektoru, koji su opterećenje. Naravno, vi možete onda pribeći tim evropskim argumentima i reći da Srbija nema, kao EU, čak je i ispod te lestvice opterećenosti javnih službenika u odnosu na 100 građana. To u Evropi iznosi oko 8,5 službenika na 100 građana, dok u Srbiji iznosi 6,4, ali upravo sledeće rešenje na koje smo mi, naša poslanička grupa, postavila amandman i samim tim ozbiljnu primedbu ja sad iznosim da se direktori javnih agencija mogu birati na mandat od pet godina i da su njima dozvoljena još dva mandata.

Dakle, neko može u javnoj agenciji direktovati 15 godina, isto tako biti član Upravnog odbora, uz tu ogradu da ne treba da bude član organa političke stranke. To je taj još jedan srpski izum kojim se implementiraju neki evropski standardi, a onda se to jednostavno, domišljatom jednom političkom formulom zamrzavanja političke funkcije na način na koji je kandidatkinja i sadašnja aktuelna guvernerka Narodne banke, Centralne banke Srbije zamrznula svoju visoku političku funkciju dok god traje njena dobro plaćena pozicija guvernera.

Dakle, ja sigurno neću, smatram da i žene treba, ako već i muškarci u državnom sektoru i muškarci koji su na vlasti imaju visoke plate, onda neću na taj način napadati, da tako kažem, ni kritikovati guvernerku, jer mi imamo u javnim preduzećima i višestruko veća primanja, o tome se toliko ne govori, ali ja hoću da kažem da zaista je krajnje vreme, nakon 18 godina funkcionisanja višepartijskog sistema u Srbiji, da se taj izum zamrzavanja političke funkcije prosto odmrzne i ukine na onaj način na koji je to učinio Tomislav Nikolić i platio je, naravno, veliku političku cenu.

Znači, on se odrekao da bude predsednik vladajuće političke stranke i samim tim je upropastio političku karijeru. Znači, mora da ipak ima nečega u tome, u toj jednoj opasnoj vezi između političkih partija i lukrativnih plaćenih pozicija u javnim agencijama, u državnoj upravi, koji se ipak plaćaju iz budžeta građana.

Da je drugačiji izborni sistem, to sigurno ne bi bilo moguće, ali izborni sistem je takav kakav jeste i kandidate za poslanike određuju partijske vrhuške i to je jedan konstantan sistem kao jedna kadrovska vrteška s kojih se jedni te isti ljudi vrte na različitim pozicijama i dobro plaćenim pozicijama moći.

Dakle, hoću da kažem da mi možemo ovde sve da napadamo, možemo sve da opravdamo, ili pravnim ili političkim argumentima, ali vi, ministre Ružiću, vrlo dobro znate da sistem državne uprave i javne samouprave u Srbiji ne funkcioniše.

Kako vi to sami mislite da rešite? Tako što će se to opterećene i ta nefunkcionalnost sistema državne uprave i centralizacije i nametanja državnog tutorstva nad jedinicama lokalne samouprave rešavati kroz izmene Zakona o teritorijalnoj organizaciji.

Trenutno u Srbiji ima 150 opština, ima 23 grada i sad vi mislite ako će te Topličkom i Borskom okrugu pokloniti da njihovi ključni gradovi, Prokuplje i Bor imaju status gradova, da će jednostavno to cvetati ruže? Vi jako dobro znate da postoji regionalna neuravnoteženost u razvoju, u tome kako je ljudima različit standard u različitim opštinama i u gradovima u Srbiji, kao da ne živimo u istoj državi i to je jedan veliki problem. Znači, ne možemo hvaliti samo neke opštine i neke gradove samo zato što su neki političari poreklom iz tih gradova i da se daje prioritet.

Vi znate da su opštine i gradovi bili podeljeni u te četiri kategorije razvijenosti i da upravo i Bor i Prokuplje nisu u istoj kategoriji razvijenosti. Vi znate da u Srbiji postoje devastirane opštine i sad vi tu nefukcionalsnost, odnosno činjenicu da iz opština, manjih opština, nerazvijenih opština, u velike gradove, ne samo u Beograd, nego i u regionalne centre, odlaze stanovnici, vi to mislite da rešite tako što će te u ovom zakonu da predložite formiranje zajedničkih službi koje nemaju dovoljno kapaciteta da rešavaju pojedine opštine. Da li je to sad, recimo, da navedem neke, Crna Trava, Trgovište, pa će se udružiti sa nekom razvijenijom opštinom, pa će onda sistem komunalne ili neke druge nadležnosti, inspekcijske nadležnosti, uz blagoslov vašeg ministarstva puno bolje da funkcioniše?

Problem je što opštine i gradovi u Srbiji nisu životne zajednice gde funkcioniše solidarnost građana. To su po milosti političke linije opštine ili gradovi koji su privilegovani zato što dobijaju veće transfere iz državnog budžeta. Takav je Beograd, takav je, možda, Niš. Nekima, kao Nišu, se uzima pravo da upravljaju lokalnim aerodromom, ali jednostavno, kažem, ne može se Srbija kao celina razvijati. Ne mogu građani biti zadovoljni životom u Srbiji, ne mogu biti svesni da žive u jednoj zemlji ako se na ovaj način potencira konkurencija, neprincipijelna konkurencija između različitih opština i gradova.

Na kraju ćemo imati jednostavno urbano-ruralne aglomerate stanovnika, a ne građana. Dakle, samim tim što vi živite na jugu Srbije, ne živite možda na razvijenijem severu, vaš život će biti puno teži, puno gori. Ta blizina, politička bliskost sa Beogradom je pogubna, jer da nije tako ne bi ni mi, većina poslanika, bili iz Beograda i razvijenih gradova.

Postoje opštine koje od 1990. do danas nikad nisu imale poslanika u republičkom parlamentu. Dakle, ja vam ukazujem na nešto što treba da je suština. Dakle, mi moramo da se opredelimo šta je naša sudbina, da se Srbijom upravlja centralistički, apsolutistički, da jedan čovek odlučuje o svemu i on kaže – ovim pravcem ćemo ići i sada možemo da oduzmemo Nišlijama niški aerodrom zato što smo potpisali koncesiju sa nekim stranim investitorom koji će doneti pare, a isto tako možemo da idemo onako kako smo navikli, centralističko – oligarhijski, odnosno da tu sada postoji jedna politička oligarhija, koja po tim političkim linijama upravlja i raspodeljuje sredstva iz budžeta ili iz gradova.

Dakle, nije dobro. Vi dobro znate da ćete doći ili ste već došli u situaciju da uvodite privremene mere, da raspisujete neke izbore u nekim opštinama kada im vreme nije. Vi znate da trenutno u Alibunaru ne može da se održi sednica Skupštine zato što su neki odbornici preko noći nestali. Takvih je incidentnih situacija bilo i u Beloj Crkvi i u Inđiji i biće ih.

Jednostavno, ja hoću da vam kažem da su građani veoma svesni, ali ne može sve centralizovano i ne može sve iz Beograda da se rešava. Ne može se doneti zakoni koji će sprovesti neku uravnilovku u platnim razredima i u tim koeficijentima, tim matricama, kada i dalje partizacija, odnosno nameštanje partijskih kadrova na ključne položaje u javnim tim agencijama je problem.

Evo, navešću vam još jedan simptomatični primer, pošto mislim da građani to najbolje razumeju, primer kako se upravlja tim javnim agencijama. Simptomatičan primer je bio nedavno, pre godinu dana, slučaj Željka Sertića, koji je sa položaja ministra privrede postao v.d. direktor novoformirane Razvojne agencije Srbije i onda je posle izvesnog vremena odlučio da bude u upravnom odboru banke jedne moćne strane zemlje i onda je Agencija za borbu protiv korupcije rekla da to ne može, da je to sukob interesa. Prosto, onda je on našao rešenje da bude savetnik i onda se na kraju ipak opredelio da ne bude ni funkcioner, nego da bude u dobro plaćenom upravnom odboru.

Hoću da kažem da Srbija nije ničija partijska, da tako kažem, imovina. Znači, partije i to strančarenje i ta konstantna vrteška da se jedni te isti ljudi premeštaju s jedne pozicije, na drugu, da se zamrzavaju političke funkcije neće dobro doneti Srbiji i zato budite prvi ministar koji će možda da se usprotivi tome. Bili ste u jednom periodu svog političkog delovanja dosta kritični, mada ste bili deo vlasti, a kritikovali ste vlast, ali nemojte da pravimo takve kompromise, jer to lokalnoj samoupravi neće doneti nikakvog dobra. Kadrira se u svim političkim linijama, u svim tima javnim agencijama. Danas imamo na dnevnom redu raspravu o članu za Agenciju za borbu protiv korupcije. Tu su se već sukobili Poverenik, Zaštitnik i Ombudsman, zaštitnik podataka o ličnosti građana.

Znači, hoću da kažem, građani su već umorni od tog kontinuiranog sukoba za parče vlasti, za dobro plaćenu poziciju. To Srbija više ne može da izdrži. Vi, zaista, ako hoćete da razvijate Srbiju, morate da kidate taj, da tako kažem, decenijama ustanovljeni sistem vlasti. Morate biti odlučniji da ohrabrite lokalnu samoupravu. Vi putujete po Srbiji, delite i razne, da tako kažem, fondove za razvoj, ali mi smo nedavno ovde, evo, prošle nedelje smo izglasali, u stvari nisam ja, vladajuća većina je glasala za nove zajmove Međunarodne banke za obnovu i razvoj u iznosu od 160 miliona, koji su usmereni upravo na tu reformu državne uprave.

Kažem vam da ovo neće na dobro izaći, da Srbiju morate svaku opštinu da osnažite, a ne da gleda u Beograd kao u političkog Boga. Hvala.