Zahvaljujem se uvaženi predsedavajući.
Poštovana ministarko sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege, danas pred sobom imamo set tzv. ekoloških zakona i u narednih desetak minuta prodiskutovaćemo neke od njih, u delu priče o amandmanima, naravno, diskutovaćemo o konkretnim amandmanima o kojima bude reči.
U načelnoj raspravi poslanička grupa SDS, ZZS, ZS, kako stoji situacija, neće podržati ove predložene izmene zakona, ali ono što krasi ili da kažemo karakteriše Srbiju poslednjih godina mogu da označim i sa geografskim pojmovima, pa će biti jasno, mogu da pričam o tome šta nedostaje u životnoj sredini, to radim već četiri godini, koliko sam član ovog parlamenta – Stolice i Zajača, Mačva i podzemne vode u Mačvi, Zrenjanin i podzemne vode u Zrenjaninu, Užice – pijaća voda, Batočina – pijaća voda, Bogatić – pijaća voda, Beograd – ambijentalni i aero zagađenje, Bor, Loznica, Vranje sa svojim jezerima i sa Plačkovicom koja se nalazi iznad njega, to nije naravno samo greška ove Vlade i ovog Ministarstva. Od 1999. godine nismo uradili na pravi način i nismo na pravi način sanirali posledice koje se još uvek osećaju od NATO bombardovanja i to je stvar koja je ostala da se rešava, a naša sećanja polako blede.
Nažalost, problemi u životnoj sredini se pojačavaju i problemi u zdravlju se pojačavaju, kao posledice tog bombardovanja Srbije. Divlji kopači šljunka u Moravi su problem koji ne rešavamo. Ono što je ključno pitanje je da pitanja zaštite životne sredine u 21 veku nisu samo ekološka pitanja, ona su danas pre svega zdravstvena, ekonomska i privredna. Nažalost, još uvek smo daleko od toga da nekoliko ministara zajedno brani ekološke zakone, s obzirom da se oni sve više, a u 21 veku gotovo dominantno odnose na zelenu ekonomiju, na otvaranje novih radnih mesta i odnose na cirkularnu ekonomiju koja je delimično jedan malo suženiji termin u odnosu na zelenu ekonomiju.
Ono što mi zameramo već četiri godine, to je konceptualni pristup zaštiti životne sredine. Mi mislimo, a to smo mislili i 2012. godine, da Srbija, bez obzira koliki je broj ministarstava, zaslužuje posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine i prirodne resurse, da Srbija zaslužuje poseban fond za zaštitu životne sredine, da Srbija zaslužuje posebnu agenciju za hemikalije, da Srbija nema samo na papiru Agenciju za zaštitu životne sredine, kojoj je toliko smanjen manevarski prostor da je sada postala samo jedna kutija za ubacivanje podataka i ništa više od toga, da mi i ne možemo više na relevantan način da govorimo o kvalitetu životne sredine, vi ste tu u pravu, zato što ne merimo nikakve parametre već četiri godine ili ih sporadično merimo, samo onda kada neko prijavi neki akcident, a mi pošaljemo neku mobilnu laboratoriju koja dođe, naravno, dan, dva, tri, pet ili deset nakon tog akcidenta. To su problemi o kojima razgovaramo već četiri godine.
Zaista ne vidim previše razlike između prethodne Vlade i ove sada. Ne vidim, niti ovo što kažem ima veze sa nekim prethodnim vladama, Ministarstvo za životnu sredinu nikada nije imalo pravi tretman, problemi se samo umnožavaju u poslednjih 25 godina. Možda su ponajviše uradili neki ljudi kada je u pitanju ekologija i zaštita životne sredine koji su bili pre 2000. godine sporadično u nekim segmentima, postavljajući temelje zaštite životne sredine.
Ono što je važno jeste da je kvalitet vazduha u Srbiji ozbiljan problem i da to nije moja puka izjava, da su koncentracije PM2,5 i PM10 značajno veće od onih koje su dozvoljene u EU i one koje su po preporukama Svetske zdravstvene organizacije, da je u 2010. godini procenjeno da je oko 10.000 osoba u Srbiji umrlo prevremeno zbog izloženosti suspendovanim česticama i ozonu. To je druga po redu najveća stopa prevremenih smrti zbog zagađenja vazduha u Evropi. Pored toga, došlo je i do pojave 2,5 miliona dana odsustvovanja s posla. To vam je najbolja ekonomska računica koliko je zagađenje životne sredine i koji su negativni efekti po životnu sredinu i stanovništvo, pretpostavlja se da kao posledica zagađenja ambijentalnog vazduha pre svega od termoelektrana na ugalj. Dolazim iz Obrenovca i u Srbiji je to jedan od najvećih problema. Više od 1.000 osoba oboli od hroničnog bronhitisa, 600 biva hospitalizovano zbog respiratornih ili kardiovaskularnih simptoma, dok se kao razlog za 2.000 smrtnih slučajeva godišnje okrivljuje samo zagađenje vazduha.
Troškovi nastali zbog pogoršanja zdravlja uzrokovanog samo jednim izvorom zagađenja, u ovom slučaju korišćenje fosilnih goriva, termoelektrana na ugalj, procenjuju se do 4,98 milijardi evra godišnje. To vam je najbolji pokazatelj koliko košta zdravlje i koliko u stvari loše ulaganje u životnu sredinu može da bude pogubno. Da vam ne govorim o brojevima umrlih i teško obolelih ili lakših bolesti po teravat-času energije.
Ali, da nastavimo ono što je od opšteg značaja, a to su izveštaji o napretku kada govorimo o poglavlju 27, neko će reći delimično. Moj utisak je da skoro u potpunosti preovladavaju negativne ocene, da je posebno naglašena potreba da se preduzmu odgovarajuće mere u sledećim oblastima – jačanje učešća javnosti u donošenju odluka, naročito na lokalnom nivou, kada budemo diskutovali o Zakonu o zaštiti prirode, tu ima poboljšanja i ja se ne libim da to kažem; rešavanje sistemskih slabosti u realizaciji projekata u oblasti životne sredine, kako bi upravljanje svim posebnim tokovima otpada bio u skladu sa zahtevima EU; jačanje institucionalnih kapaciteta u oblasti životne sredine, čini se da je u poslednje četiri godine taj kapacitet u stalnom opadanju; jačanje kapaciteta u oblasti hemijskih akcidenata, izdavanje integrisanih dozvola; sprovođenje propisa, kao jedan od glavnih nedostataka svih administracija u Srbiji, kada je u pitanju zaštita životne sredine.
Čini se da je najslabija tačka tranzicionog modela praktično formalno preuzimanje sistema evropskih modela zaštite životne sredine, ali i nemogućnost sprovođenja tih modela na terenu. Mi moramo da se suočimo sa problemima koje imamo u primeni onoga što ćemo da transponujemo u životnoj sredini. Usaglašavanje zakona, samo po sebi, nije cilj. Često nemamo dovoljno dobro izračunate implikacije i efekte koje izazivaju zakoni koje donosimo. Naveo sam vam samo neke cifre koje se već nekoliko godina, možda više od deset godina, bave zaštitom životne sredine, pa su bile izuzetno frapantne, i o broju umrlih i o finansijskim posledicama zagađenja životne sredine.
Potrebno je znatno intenzivnije delovanje, to su reči Evropske komisije, ne moje, u oblasti klimatskih promena, u civilnoj zaštiti koja nije u vašoj, ali nadam se da će vanredne situacije u nekoj budućnosti biti deo Ministarstva zaštite životne sredine, kvalitet voda, kvalitet površinskih voda, jačanje kapaciteta za usklađivanje politike i propisa sa politikom EU i naravno, ono što je večita zamerka i u sva ova tri zakona može se izneti kao zamerka, to je delotvoran i trajan sistem finansiranja u oblasti zaštite životne sredine i klime, koji ni ovog trenutka, ni ovim izmenama i dopunama zakona nije uspostavljen.
Ono što veliki problem, a kojeg polako, čini mi se, počinjete da se oslobađate je da se suzbija averzija administracije prema učešću zainteresovane javnosti, prema učešću udruženja građana, nevladinih organizacija. Ova averzija administracije je mnogo izraženija na lokalnom nivou nego na nacionalnom nivou i ovo nije zamerka koja se odnosi samo na ministarstvo, ali na ministarstvo kao nekog ko je najodgovorniji.
Nažalost, večiti problem je novac koji se uplaćuje i novac iz budžeta mora biti daleko veći kada se ulaže u životnu sredinu i nikako ne može biti manji od onoga što uplaćujemo na osnovu dva principa, mislim na ova dva velika – zagađivači i korisnici koji uplaćuju. Ne sme novac da bude manji u životnoj sredini nego što su oni uplatiti. Posebno pitanje koje se postavlja je šta se dešava sa novcem koji se ubira, a ne vraća se lokalnim samoupravama u nekom iznosu. Verujem da bi taj iznos trebalo da bude 60%, bio je u poslednje vreme 40%, a sada je prepušten na samovolju ministra, ministarstva, ministra finansija ili budžeta. Verujem da zavodima i da Agenciji za zaštitu životne sredine treba više novca za praćenje kvaliteta životne sredine, za monitoring u svim segmentima životne sredine i verujem da bi mogli deo pažnje i deo novca da usmerite i ka njima.
Postavlja se nekoliko pitanja: da li razdvajamo otpad na mestu nastanka i zašto ga ne razdvajamo? Da li komunalna preduzeća recikliraju otpad? Da li prečišćavamo otpadne vode i zašto ih prečišćavamo u tako malom procentu? Da li to Kolubara, Morava, Južna Morava, Zapadna Morava i mnoge manje reke mogu da izdrže u godinama koje dolaze? Da li smo svesni da je Srbija zemlja neadekvatnih i nepropisnih septičkih jama? Da li su septičke jame zaslužne za jedan deo zagađenja prvog nivoa, izdani u Vojvodini, u Pomoravlju, u Mačvi, u Podnišavlju, u Podrinju, u Posavini itd, itd?
Zakon o zaštiti životne sredine, glavno pitanje je finansiranje iz budžeta i šta se dešava sa novcem koji se uplaćuje po osnovu zagađenja i da li se išta vraća jedinicama lokalne samouprave? Da li možemo dodati, ili to možda može da bude predlog Odbora, da Narodna skupština, tj. da Odbor Narodne skupštine jednom godišnje dobija izveštaj o radu Zelenog fonda, s obzirom na ranija iskustva koja vi tako rado eksploatišete, a do sada još za ove četiri godine ništa od toga nismo dokazali? Trebali bi uvesti dodatne kontrole nad trošenjem sredstava iz Fonda, a mislim da Odbor za zaštitu životne sredine bar jednom godišnje ima priliku da o tome razgovara i da vidi kako se to troše budžetska sredstva, ili kako se troše sredstva budžetskih korisnika.
Kada govorimo o Nacrtu zakona o zaštiti prirode, zaista je Ministarstvo unapredilo postupak javnih rasprava, način obaveštavanja javnosti, održavanje okruglih stolova, izveštavanje o pristiglim komentarima i njihovom razmatranju. Nažalost, terminologija se povremeno pojavljuje različita i čini se da je neusklađena sa nekim drugim zakonima, a ovaj zakon nam je važan kao jedan od krovnih zakona.
Ono što je moj utisak svih ovih godina, bez srljanja u EU bez razmišljanja, je da mi želimo po svaku cenu da dostignemo 100% transpoziciju navedenih direktiva i direktiva EU, bez sagledavanja realnih mogućnosti da se navedene procedure i mere zaista primene u životnoj sredini i u srpskoj ekonomiji.
Iako govorim u ime Zelenih Srbije, ne želim da moja zemlja niti zaostaje u ekonomskom razvoju, niti da usporimo ekonomski razvoj, ali čvrsto verujem da su odgovori – zelena ekonomija, cirkularna ekonomija i da je izmena paradigme današnje politike rešenje za zaštitu životne sredine.
Zakon ne nudi rešenje za finansiranje zaštite prirode. Nažalost, Zeleni fond neće i ne može imati adekvatnu funkciju. Možda bi zakon mogao malo više da prepoznaje nevladin sektor. Ono što se meni lično sviđa i mi podržavamo, ispred Poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije, je da ministarstvo može osnivati prihvatilišta za potrebe zbrinjavanja oduzetih ili povređenih primeraka divljih životinja, da je zakonom propisano izdavanje i oduzimanje dozvola za rad zooloških vrtova, precizno je definisana nadležnost inspekcije, i zaštite životne sredine i fito-sanitarne i veterinarske, i policije i carinske službe u vršenju kontrole i predviđena izrada velikog broja podzakonskih akata. I ovog puta, čini mi se da ste odredili kratke rokove, iako je moja stalna zamerka da, kada donosite zakone, ponudite nam bar nacrt izgleda podzakonskih akata. Mislim da je to nešto što važi i u Evropskoj uniji, i što je praksa i u EU.
Kada govorimo o zaštićenim područjima, tendencija koju vi zagovarate je proširenje zaštićenih područja, što je svakako dobro. Ali, s druge strane, praksa ne odgovara onome što vi radite u ministarstvu. Transpozicija zakona nije dovoljna da bismo se mi približili EU. Mi moramo da živimo kao u EU, da bi se približili EU. Mi imamo zabrinjavajuće zanemarivanje zaštićenih prirodnih područja u Srbiji.
Mi moramo da stvorimo jasniju saradnju i subvencije za poljoprivrednike koji žive u zaštićenim područjima i koji ne mogu da se bave konvencionalnom poljoprivredom ili nekim drugim segmentima poljoprivrede kojim bi mogli da ugroze prirodu u tom zaštićenom prirodnom dobru.
Poslanička grupa Socijaldemokratske strane, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije ima 12 amandmana kod ovog zakona i mi očekujemo da ih ozbiljno razmotrite. Mi smo spremni da u diskusiji o amandmanima branimo te amandmane, ali, isto tako, spremni smo i da podržimo ovaj zakonski predlog ukoliko u raspravi u pojedinostima vidimo volju da prihvatite neke naše predloge i da možemo o tome da razgovaramo na pravi način, i da u tom slučaju podržimo Zakon o zaštiti prirode.
Ono što je glavna zamerka Zakonu o otpadu je što je nedovoljno precizan, posebno kada su definicije u pitanju. Mi imamo tu nekoliko zamerki i kada je u pitanju držalac, kada je u pitanju stari termin – vlasnik, i kada posle pominjemo držaoca, pa pominjemo i trgovca i posrednika, pa imamo malo terminoloških nejasnoća i čini mi se da stavljamo u neravnopravan položaj neke ljude koji se bave reciklažom i sakupljanjem otpada, koji su registrovani za to, koji državi plaćaju porez, da ih stavljamo malo u nejasan i neravnopravan položaj sa trgovcima i sa posrednicima.
Čini mi se da će postojati i pravne nejasnoće u primeni ovog zakona. Ono što Zeleni Srbije smatraju, jeste da je neophodan potpuni redizajn ovog zakona. To mislimo za sva tri zakona, da je trebalo ponuditi nove zakone, zakone koji će biti potpuno u saglasnosti sa direktivama EU i iz njih odmah ići u susret direktivama koje se menjaju u EU, a na koje mi nemamo odgovor i, nažalost, stalno kaskamo za tim direktivama, jer nismo u mogućnosti da ih ispunjavamo. Čim počne razgovor o Poglavlju 27, očekuje nas niz podzakonskih propisa i zbog toga je, čini nam se, bila bolja celovita izmena zakona.
Opasan otpad je bolje uređen i bolje rešen ovim zakonom, ali ono što je najveća zamerka jesu deponije, to je termin nesanitarna deponija. Nažalost, ovaj deo Zakona o upravljanju otpadom je vraćanje, čini mi se, 10, 15 godina, da ne kažem i 20 godina u zaštiti životne sredine. To je glavna zamerka nesanitarne deponije koja ne bi smele da se nađu u ovom zakonu, da pronađemo rešenja. Ništa nismo radili svih ovih godina i to nije samo zasluga ili krivica ovog ministarstva. Zahvaljujem.