Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8248">Nikola Novaković</a>

Govori

Tri minuta i 30 sekundi.
Gospođo predsedavajuća, reklamiram član 104. Uvaženom kolegi Lapčeviću ukazujem da ovaj poslovnik dozvoljava da, kada se držite teme i govorite o tački na dnevnom redu, slobodno, kao i svaki drugi poslanik, možete da govorite gluposti, ali ne smete da govorite neistinu.
Niti je poslanička grupa G17 plus, niti su poslanici G17 plus, niti je gospodin Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade i ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, protiv ovog sporazuma. To apsolutno nije tačno i ovo govorim zbog građana Srbije, a i zbog vas, da naučite nešto.
Dakle, ovakvim istupanjem, iznošenjem ovakvih neistina slabite kapacitet pregovaračke uloge, komisije, pregovaračkog tima koji je osnovala Vlada Republike Srbije, a to što se na njenom čelu nalazi potpredsednik Vlade gospodin Dinkić, ministar nadležan za ekonomiju, to je logična posledica. Mislim da je i gospodin Škundrić član te komisije i to sve zajedno nije tajna.
Ovaj sporazum tek otvara vrata za dalja pregovaranja i ne vidim da tu ima išta lično, sumnjivo i sporno. Ako je sporno, može da
bude samo odluka Vlade o formiranju pregovaračkog tima za sprovođenje ovakvog jednog sporazuma. Toliko.
Zahvaljujem gospodinu Dimitrijeviću. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na naslov iznad člana 18. i na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Jadranko Vuković.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospodin Vuković.
Hvala, gospodine predsedavajući. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, tokom ove tri ili četiri godine koliko sam ovde, u oba saziva predsednik Odbora za privatizaciju, jedna stvar se pokazala kao apsolutno jasna: svaki presedan u privatizaciji je užasno loš, izaziva strašne turbulencije i ogromne štete na svim stranama. To je onaj slučaj da se Pandorina kutija ne može odškrinuti, jer, gotova je priča.
G17 plus je kroz amandman narodnog poslanika Željka Ivanjija, a podržavajući amandman gospodina Markovića, napravio samo još jedan korak napred.
Dakle, slažemo se da ne bi trebalo dozvoliti i ostaviti taj presedan glavnom gradu kroz tačku 5) člana 8.
Pokušali smo da elegantno predočimo gospodinu ministru ili Vladi da, umesto osnivanja televizijskih i radio-stanica, novina i drugih sredstava javnog obaveštavanja, predvidi mogućnost da se bavi modernizacijom, razvojem i unapređenjem komunikacije sa građanima putem elektronske uprave zasnovane na informacionim tehnologijama.
Dakle, uvođenje elektronske uprave bi omogućilo dostupnost informacija na internetu, omogućenost komunikaciono-interaktivnih servisa, primenu transakciono-integracionih servisa, razvoj telekomunikacionih infrastruktura itd. Sve je vrlo shodno i sve je u duhu strateških dokumenata Republike Srbije u kojima se pominje upravo elektronska uprava.
Vlada je jednom rečenicom odbila ovaj amandman – da poslovi koji se navode nisu u nadležnosti grada. Nisu ako ih ne predvidimo, ali ne može biti u nadležnosti grada osnivanje televizije, novina itd. Ne može biti protivno već pomenutim zakonima, Zakonu o privatizaciji i Zakonu o radiodifuziji.
Dakle, poziv na ustavni osnov za donošenje ovakvog presedana otvoriće nam, ne odškrinuti, otvoriće nam Pandorinu kutiju i izazvati vrlo štetne posledice i po postojeće servise u Beogradu, a pretpostavljam, ako dođe uopšte do osnivanja, kroz postupak pred Ustavnim sudom i te servise ćemo dovesti u ovaj loš položaj. Zbog toga, sa punom dimenzijom i punim kapacitetom objašnjenja koje su dali gospođa Radeta i gospodin Lazarević, ja se pridružujem apelu da porazmislimo još jedanput o ovom amandmanu.
Dame i gospodo narodni poslanici, kratko obaveštenje – odložićemo današnju sednicu Odbora za privatizaciju za iduću nedelju. Pretpostavka je bila da nećemo imati vremena, tako da će biti zakazana naknadno.
Dva su zakona ovde u pitanju, a stalno se samo oko jednog lome koplja. Posebno me iznenađuje da mi, umesto ozbiljnih primedbi na zakasnelo reagovanje, kroz ova dva propisa imamo primedbe na reagovanje uopšte. To nikako ne mogu logički da povežem. Lično moja primedba ovde je da je to trebalo mnogo ranije i mnogo brže. Model je usvojen još 2001. godine, mislim na privatizaciju. Do danas je dva puta menjan, a ovo je treća promena.
Razočaraću kolegu iz SRS utoliko što ću da mu kažem da su pretprošle promene direktan proizvod rada Odbora za privatizaciju. Ministarstvo na čijem čelu je tada bio dr Bubalo je prihvatilo te sugestije i donelo prve izmene Odbora. Ali, privatizacija je živa stvar, procedura koja svaki dan može da donese nešto novo i da promeni ono što i najbolja plejada pravnika i ekonomista mogu da smisle. Upravo zbog toga je danas pred nama i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Neću puno da vas zadržavam, ali mislim da je ovo ono čemu sam se lično nadao do kraja prošle, tj. ove godine, konačan raskid sa onom zabludom koja se zvala društvena svojina. Potpuno sam siguran da je 31. decembar 2008. godine upravo taj dan i to je ta nova godina. Mislim da bi svi morali da se slože da je to jedan oblik svojine krajnje neproduktivan i potpuno bez svoje pravne prirode, jedna izmišljotina koja je toliko dugo živa da je to strašno, ne mogaše se ni zakonom ubiti do sada.
Prirodna posledica svega toga i drugi korak ka konačnom završetku privatizacije, kao možda najbolnijeg dela tranzicije, upravo je drugi predlog zakona, o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.
Kada to gledamo ovako u objedinjenoj tački, niti je ovaj model privatizacije bio najbolji na svetu, ali mi boljeg nemamo, niti je model o pravu na besplatne akcije najbolji, ali je trenutno pred nama. Problema, slažem se, biće jako puno u sprovođenju tog zakona. Ali, da li, kada se pojavi problem, treba da se zaustavi svaki rad na rešavanju tog problema? Ne, naprotiv.
Da li ima socijalnih nota, da li ima socijalnih elemenata – apsolutno se u to ne bih upuštao, ali je meni lično drago to što mesec dana traje intenzivan dijalog. Kakav god bio rezultat, ali se obavlja razgovor između Vlade i određenih sindikata. Opet kasnimo, taj dijalog je trebalo da bude konstantan, i to od 2001. godine do danas. Mislim da ovako žestok dijalog nije još do sada vođen ni na Ekonomsko-socijalnom savetu, niti se ikada do sada, ovako iskreno, stiglo do nekih rezultata, a upravo rezultat tog dijaloga je i izmenjen predlog zakona kroz amandmane Vlade, o kojima ćemo kasnije da govorimo.
Ne bih dalje da zadržavam vašu pažnju hvaleći sada nešto bog zna kako sve ovo zajedno, ali promena svesti koja će neminovno uslediti, posebno kako nam je potpredsednik Vlade obećao na prvom prolećnom zasedanju u toku iduće godine donošenjem i zakona o restituciji, upravo je ono za šta se borimo od samog početka. To je upravo jedan od razloga zbog kojih je i stranka G17 plus danas na političkoj sceni. To je upravo jedan od razloga da promena svesti kod građana Srbije dođe na onaj nivo koji će nam obezbediti ono što se nekada zvalo nadgradnja. Ne vidim da bi u tome svemu bilo ičeg lošeg.
Hvala na vremenu. Moglo bi se dugo o ovome pričati i apelujem na sve da ipak razmisle pre nego što ne glasaju za usvajanje ovih zakona.
Gospodine predsedniče, gospođo sekretarka, dame i gospodo narodni poslanici, podsećam na odredbu člana 27. al. 3. i 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, u kojoj stoje obaveze predsednika Narodne skupštine da se stara o primeni Poslovnika i da se stara o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine. U članu 43 - sekretar Narodne skupštine rukovodi službom Narodne skupštine i pomaže predsedniku u njegovom radu.
Sa ove govornice sada govorim kao predsednik Odbora za privatizaciju u ovom sazivu, a istu funkciju sam obavljao i u prošlom sazivu. Zbog toga ne mogu da prihvatim već duboko uvreženo neko mišljenje i nekakav stav – pre nas potop. Kontinuitet rada Odbora za privatizaciju je prekinut onemogućavanjem uslova za rad Odbora, tako da se danas arhiva i materijali ovog odbora nalaze u dve zgrade, u tri kancelarije, što potpuno onemogućava dalji rad.
Kao svaki fini Prečanin, prvo sam se pouzdao u obećanja da će do kraja avgusta taj problem biti rešen. Prođe avgust. Onda sam počeo da se dopisujem i to je jedna toliko ružna epizoda, to dopisivanje sa sekretarima Narodne skupštine, to ću brzo da zaboravim, i bio sam prinuđen juče da se obratim i predsedniku Narodne skupštine, kao poslednji vapaj pred zvanično neko obaveštenje javnosti da će Odbor da prestane da radi.
Prestaće da radi dok sam predsednik, što ne znači da mora da prestane da radi, jer je ovlašćen i predsednik Narodne skupštine da zakazuje te sednice.
Odbor za privatizaciju ima jedan potpuno različit, drukčiji način rada od drugih odbora. Moram da vam kažem da 90% pismena koji ulaze u ovaj dom odnose se na probleme privatizacije na koje ukazuju mali akcionari, građani Srbije. Javiću se još jedanput.
Dakle, ne reklamiram povredu Poslovnika, nego podsećam na obaveze predsednika Skupštine i sekretara – član 27. i član 33.
Kao predsednik Odbora za privatizaciju, kratki podaci: u prošlom sazivu 66 sednica, prosečnog trajanja oko tri sata, 318 tačaka dnevnog reda, 658 predmeta, 333 zaključka ili preporuke, ekspedovano više od 1.800 pisama ili odgovora, održana 74 sastanka van sednice i obavljeno preko 500 razgovora sa akcionarima, sindikatima, radnicima, a sednicama Odbora je prisustvovalo 483 predstavnika izvršne vlasti i drugih državnih organa, 471 predstavnik subjekata privatizacije i 1.028 narodnih poslanika koji nisu članovi Odbora. U ovoj godini rezultata nema.
Problemi se rešavaju krajnje jednostavno. Problemi su: prvo, problem prostora. Dakle, jedna kancelarija u ovoj zgradi; i kadrovski, osim sekretara koji je trenutno na bolovanju, nema savetnika i nema saradnika.
Apsolutno je nemoguće raditi. Dobio sam danas 200 strana materijala od 2. oktobra pa naovamo. Izvinjavam se svima koji su pisali Odboru, jer ukoliko se ubrzo ne reši ovaj problem, biću prinuđen da sve to šaljem na adresu predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.
Šta nas čeka? Izmenjena je Uredba o uslovima aukcijske prodaje društvenog kapitala, a da o tome Odbor nije rekao ni jednu jedinu reč.
U postupku su izmene i dopune Zakona o privatizaciji. Usvaja se strategija okončanja privatizacije, usvajaju se i strategije privatizacije pojedinačnih preduzeća u specifičnim delatnostima. U toku je javna rasprava zakona o restituciji i privatizaciji građevinskog zemljišta. Ni reč o tome na Odboru. Jednostavno, nema se ni gde ni kada.
Glavna tema danas kada se izađe iz ove skupštine, jer život je tamo negde drugde, jeste besplatna podela akcija. Kako mislite, s kim i na koji način da Odbor o tome raspravlja, ako se vijamo po Pionirskom parku, po ulicama i čekamo da li će da nam pokisnu materijali ili neće. Još 156 predmeta, koji čekaju na rešavanje u ovom odboru, stoje u susednoj zgradi.
Izlaziću uoči svake sednice i sve oštrije upozoravati da smo u prošlom sazivu imali i manje zgrada, i manje zaposlenih, i manje sekretara, i nikakvih problema. Odjedanput to se nešto geometrijskom progresijom umnožilo i ne mogu da prihvatim da tuđa neodgovornost utiče na moju odgovornost, niti da prihvatim da oni zakoni birokratije važe baš tako očigledno, kao što je sada trenutno na delu.
Ministar je vrlo tolerantan čovek i bio je član odbora u prošlom sazivu tako da zna o čemu pričam. Replika na pominjanje Odbora za privatizaciju generalno od strane gospođe Radete.
Naime, privatizacija je najteži, najbolniji i najkomplikovaniji oblik ove restitucije odnosno vraćanja, ovih sistemskih promena.
Svako ko je prisustvovao makar jednoj sednici odbora u prošlom sazivu mogao je da bude ponosan na to što je odbor radio potpuno nadstranački, baveći se stručno, stvarno pokušavajući iskreno da reši problemi koji naravno postoje.
Princip da predsednik odbora ne treba da bude iz stranke iz koje je i ministar možda je tačan, ali ću takođe podsetiti da je prof. Miroljub Labus bio predsednik stranke G17 plus sve do maja prošle godine.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u džuboksu koji ima 250 naslova ploča postoji jedna koja nije narezana. Dakle, pravo je onog ko pusti tu ploču, njegovo ljudsko pravo je da uživa u tišini. Meni se čini da upravo takav jedan nenarezani glas razuma fali trenutno, jer situacija i atmosfera u ovom domu me neodoljivo podseća na džuboks.
Sada bih mogao da odćutim i još ova dva minuta, ali to ne bi bilo korisno. Ne bi bilo korisno za one koji niti slušaju, a ako slušaju ne mogu da shvate šta bi ta tišina značila. Ne znam koliko je korisno da ponovim ono što je već iz poslaničkog kluba G17 plus rečeno.
Zakoni koji nas čekaju uveliko će olakšati život građana Srbije. Koliko je to korisno za političke stranke ne znam.
Trenutno govorim kao građanin Srbije, govorim kao čovek koji jedva čeka da budu usvojene vizne olakšice i da od 1. januara putujem kuda hoću, kad hoću i kako hoću.
Tako bi izgledala nenarezana ploča, a eho iz ove desne strane je više nego žalostan. Žao mi je što građani Srbije to ne mogu da čuju, jer se sada čuje samo ovo što pričam. Ne veruju mi kada im u vrlo ublaženoj, kulturnoj i gospodskoj formi pričam šta se sve ovde dobacuje, kao malopre od strane gospodina Todorovića.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, vašu pažnju ne bih dugo zadržavao na ovom, najprostije rečeno ujednačavanju zvanja, jer iz toga svakako ne proizilazi i ujednačavanje znanja.
Da se javim i da kažem nešto o ovoj važnoj tački koja je trenutno na dnevnom redu ... (Dobacivanje iz sale.)
(Predsednik: Izvinjavam se, izvolite, nastavite. Molim da se sasluša govornik.)
Sinoć sam se obradovao jer je drugi put u četiri godine, od kada sam ovde, ovaj parlament ličio na Skupštinu, ili ova skupština na parlament, kako god hoćete.
Prvi put, kada je govorila gospođa Gordana Rajkov, bila je tišina, slušalo se i čulo se i nešto pametno, i u popodnevnom zasedanju, kada su govorili profesori doktori, držeći se struke i teme koja je na dnevnom redu. U ta dva momenta sam bio ponosan što sam član ovog parlamenta. Naravno, danas je osvanuo novi dan i sve je otišlo niz vodu.
Taj mladi čovek, zbog kojeg sam se danas pojavio ovde, pre jedno dva meseca mi je rekao: "Upisao sam master, platio itd."
Kažem mu: "Pa, zašto, biće izjednačeno, doneli smo još u prošlom sazivu odluku da to izjednačimo". On me pogledao zapanjeno i kaže: "Kakve to veze ima? Ne upisujem master zbog papira, nego da nešto naučim".
Prema tome, ko god ne misli kao ovaj mladi čovek, potpuno je svejedno kako ćemo ga zvati, jer staro latinsko pravilo je falsa demonstratio non nocet, dakle, pogrešno imenovanje apsolutno ne škodi onima koji će se kriti iza papira i onima kojima će taj papir biti sekundaran u odnosu na znanje koje će da steknu. Dakle, ta primenjivost znanja je, u suštini, ono što će nekome otvoriti vrata za nekakav budući život. Dakle, to je za neku buduću struku.
To je ono najkraće što sam hteo da kažem. Problema će da bude. Svako to zvanje će da bude poseban problem, ali upravo je to izazov: da li nešto što će da izazove probleme treba da nas spreči da to uradimo?
Mogu samo da kažem da struka kasni za ovim parlamentom godinu i po dana. Pre godinu i po dana je ovo već bilo u razgovoru u ovom cenjenom domu. Pre godinu dana je Zakonodavni odbor, u prošlom sazivu, doneo odluku o izjednačavanju, vrlo argumentovano i obrazloženo. Za tih godinu dana niko se javio nije, a mi ih danas pozivamo i kažemo: hajde, ljudi, javite se.
Gospodo iz struke, ovaj put ćete malo da kaskate za parlamentom. To mi je takođe drago. Pomoći ćemo jedan drugom da ove probleme što bezbolnije rešimo, da rešenja budu što pravičnija i što bolja. Sa ovim bih i završio. Mislim da je jasno iz ovoga da će poslanička grupa G17 plus zdušno podržati izjednačavanje ovih zvanja. Hvala lepo.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, znate, ali nije zgoreg ponoviti, dakle, ja se do poslednjeg damara borim za pravo svakog narodnog poslanika da držeći se dnevnog reda i teme koja je na dnevnom redu sa ove govornice govori gluposti.
Jer, to nije zabranjeno Poslovnikom. Ali, jeste zabranjeno ne govoriti istinu (to je član 104), time se vređa ugled ove skupštine i vređamo se svi mi ovde međusobno, i odavde prema tamo, i odande prema ovamo. To nije lepo.
Javio sam se zbog izlaganja gospođice Jovanović, potpredsednice Narodne skupštine, koja je puno toga ispričala za 11,5 minuta. Ali, ne znam zašto je Mlađan Dinkić kriv zato što napolju pada kiša; Mlađan Dinkić je kriv što nekoga vara žena, Mlađan Dinkić je, uopšte, dežurni krivac za sve i svašta.
Činjenica je da je veliki problem, vrlo teško rešiv, upravo bila sudbina ljudi zaposlenih u Robnim kućama "Beograd", koje se nalaze u stečaju već duže vreme. To je između sedam i osam hiljada ljudi.
U jednom izuzetno korektnom i argumentovanom razgovoru sa obe strane se čulo i zadovoljstvo rešenjem koje je ponuđeno i koje je jedino realno i moguće, a to je da, u zavisnosti od uspeha javnog tendera koji je raspisan, i tačno je da traje do kraja ovog meseca, radnici budu obeštećeni u određenim procentima.
Time se ispunjava još jedna obaveza, a to je jedan drugi deo njihovog akcionarskog prava.
Ko je, kada i zašto zaveo ovu nesrećnu grupu od dvestotinak ljudi da traži preko realnih mogućnosti nešto što nijedan radnik u ovoj državi dobio nije, a to je 20%, ja ne znam. Neću da nabeđujem, ni da pokazujem ni levo ni desno.
Moja poruka njima jeste da dobro razmisle pre nego što dobiju kijavicu ili grip, jer se bojim da je maksimum onoga što je ponuđeno i realno prihvaćeno od, ne mogu da kažem većine, mogu da kažem od svih, a da su ovi nesrećni ljudi, zavedeni, samo izuzetak koji potvrđuje to pravilo.
Ja ću sada otići da razgovaram sa njima i pozvati ih sutra da dođu da ponovo pokušamo da pronađemo razumno rešenje ovog problema. Isto tako će, obećavam, jedna od sledećih sednica Odbora biti posvećena upravo ovom problemu, nakon što se budu otvorile ponude.
To je istina što se tiče Mlađana Dinkića i Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj i to će biti istina i Odbora za privatizaciju kada ga budem zakazao. Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 101. Narodni poslanik ima pravo da sa ove govornice govori i boriću se za to njegovo pravo do poslednje kapi moje krvi, da govori gluposti, ali mora da govori istinu. Poželjno je da govori istinu, jer ako nešto ne zna onda može da pita, pa pošto su ovde postavljena neka pitanja, na njih ću vrlo kratko da odgovorim i to nekoliko puta, pa da završimo sa njima.
Porez na promet plaća prodavac. Prozivajući Jelašića kao kupca, vi prozivate prodavca kojeg ovde nema, čija je zakonska obaveza da prijavi poresku obavezu i da je plati. Da li je to urađeno ili nije, ne znam, jer gospodina prodavca ovde ne poznajem niti bi on trebalo da dođe ovamo.
Afera ''kofer''. Kakve veze jedan kofer u nekom stanu na Dedinju ili Senjaku, ili gde već u Beogradu, ima veze sa guvernerom. To još nismo uspeli da utvrdimo i verovano nikada niko neće ni utvrditi.
Treće, direktora Dunav osiguranja postavlja Vlada. Ako to niste znali, evo sada ste saznali. Prema tome, Narodna banka eventualno daje saglasnost na taj izbor i to je otprilike sve što se te formalne strane tiče. Ne znam tačno, mislim da ne daje, čak da to postavlja Vlada i to je ta priča.
Prva stvar je bila, poreski obveznik svakog ugovora o kupoprodaji, mislim da gospodin Batić to zna, jeste prodavac. Drugu stvar sam spomenuo, i treća stvar - postavlja Vlada. Da li još jednom da ponovim, plaća prodavac, hvala vam, valjda ste sada nešto naučili.

PRVA SEDNICA

07-05-2007

Moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, naslušasmo se, ispričasmo tušta i tma, svega i svačega, bilo je mržnje i inata, ali ostrašćenosti i zadrtosti najviše.
To ne odlikuje nijednu od stranaka u ovom domu, a posebno ne one koje pretenduju na to da imaju u svom nazivu ili u svom ponašanju suštinskom pridev – demokratski.
I opasnost je velika da nam slede godine koje će pojesti skakavci, pa se pitam otkud mi sada odjednom tu i u ovakvoj situaciji, relativno lako, pristojno i ajde da ne hvalim uspešnost, ali saradnju od dve ili dve i po godine, koliko smo delili onaj kolač vlasti u proteklom sazivu, da se nađemo na potpuno suprotnim pozicijama. I kako vreme više odmiče, siguran sam da je sve teže slušati i pratiti .
Utisak je da su se i krajnosti malo smanjile, da su se razlike koliko–toliko, da kažem, približile, da nam ne predstoji štampanje novih majica sa pesnicama ili nešto slično. Možda sam naivan i ponosan upravo na to, ali uveren da te razlike nisu nepremostive.
Dame i gospodo, činjenica je da je jutro pametnije od večeri, ovo je istina, ali je i sreda pametnija od utorka.
Imam jedan predlog, zašto ne bi, obzirom da smo zašli u debelu noć i da se sećam kako je to gospodin Momčilov nama govorio u onoj skupštini da je ovo loše po zdravlje, nismo ga slušali, tačno, a vi ste ga podržavali, a pošto se sada radi o vama, sada to nije štetno po zdravlje, dakle, vrtimo se u toj jednoj priči, možda bi bilo najumnije i najmudrije da ovakvu jednu odluku, koja je svakako ključna, odložimo, moj je predlog za sredu . Hvala vam.
Poštovani poslanici, kao demokrata u duši od prvog dana ovde se borim za pravo svakog narodnog poslanika da, držeći se dnevnog reda i teme koja je na dnevnom redu, govori gluposti, i to nije zabranjeno Poslovnikom, ali zabranjeno je, i zato sam reagovao sa mesta, kada se sa ove govornice laže.  
Ponovljena laž postaje istina u ušima javnosti, zbog koje sam se javio dr Zoranu Mašiću na repliku. Imena koja ste spomenuli, ne bih ih pominjao, zaboravio sam ih, nisu imena članova stranke G17 plus, bar do sada. Proverili smo za svaki slučaj, jer ne poznajemo ljude.
Dakle, uplašio sam se u jednom momentu da ćete gospodina Petra Matijevića staviti među članove G17 plus. Niste i hvala vam na tome.
Nama je čast ako se za stranku G17 plus vezuju simpatizeri, kao što su članovi Udruženja paora 10O P plus, elitnog udruženja elitnih paora u Vojvodini. Čast nam je ako tako mislite.
Nažalost, nije istina. Oni se samo bore za sopstveni bolji status i hvale ono što je dobro, u ovom slučaju poteze ministra, Ministarstva poljoprivrede i ove Vlade, istom merom koliko i kritikuju kada smatraju da nešto nije u redu.
Hvala, gospodine predsedniče. Stigao je, a izgubio sam već svaku nadu. Stigao je i perfektan je. Uvek volim da kažem da je lep. Zakon je lep, ali ovaj je perfektan, ovo je jedan zakon koji reguliše dve materije.