Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, ne osećam se dobro i nije lako govoriti posle kolege Smiljanića, jer ovu vrstu logoreičnog karusela smo slušali sve do pre pet godina, i upravo smo zato danas ovde i zato se trudimo, borimo na način na koji mi to najbolje znamo i umemo da premostimo teškoće, da ubrzamo privatizaciju i da već jednom počnemo da živimo kao sav normalan svet.
Naravno da sve treba ubrzati. Jer, ovo su, ova prva dva zakona, mislim na zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i Akcijskom fondu, svakako veoma oročeni zakoni. Voleo bih da ih što češće menjamo, jer život nameće takva rešenja i takvom brzinom da je jednostavno to teško, kroz pravne akte, pratiti.
Veoma sam zadovoljan, lično a i kao predsednik Odbora za privatizaciju ovog časnog doma, suštinom, tekstom i novinama koje ova dva zakonska predloga nude i danas neću govoriti o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, jer to spada u nadležnost drugih odbora, ali nisam srećan jer je stvarno učinjen drugi korak bez prvog. To sasvim sigurno nije mana ove vlade.
U pitanju je, naravno, prvi korak koji se zove restitucija, ili kako je uobičajeno denacionalizacija, koji nije urađen. Danas smo svedoci jednog pokušaja i sa tim modelom se apsolutno ne slažem. No, i u toj priči svakako je dobro nešto što, slušajući od iskusnijih kolega, do sada bilo nije. A, to je jedan izuzetno korektan odnos i jedno uvažavanje i međusobno priznavanje, koje danas imamo na delu, između Odbora za privatizaciju i nadležnog ministarstva za privredu, posebno otkad je na njegovom čelu ministar Predrag Bubalo.
Upravo ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji, i kao posledica, izmene Zakona o akcijskom fondu, urađene su na sugestiju Odbora za privatizaciju, kako je profesor Stamenković već govorio, na osnovu izveštaja jedne radne grupe i samog odbora iz juna prošle godine. Jer, baveći se pojedinačnim problemima uspeli smo da identifikujemo globalne probleme i da ponudimo njihovo rešenje.
Naravno, nisu sva tu. Nisu tu zbog toga što je taj radni materijal Odbora za privatizaciju imao jednu nužnu pretpostavku, naime, zahtevao je sinhronizovan rad više ministarstava u Vladi i meni je žao što do toga nije došlo.
Verujem, da smo tog juna, prošle godine, imali ministra, da bi bukvalno svi predlozi odbora bili na odgovarajući način obrađeni i uneti i u izmene drugih propisa, koji svakako prate jednu državu u tranziciji, a posebno oblast privatizacije.
Šta je dobro? Dobro je što je za godinu i po dana izvršena potpuna transformacija ugovora o prodaji društvenog kapitala. Današnji ugovori apsolutno ne liče na one prvobitne. Mnogo su precizniji i pravno daleko potkovaniji, jasniji i nedvosmisleniji. Pa, i pored toga, opet se vraćamo na problem slabog funkcionisanja samog sistema i problema koje imamo u neefikasnom pravosuđu, i zbog toga je odlično rešenje predloženo u izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koje se odnosi na zakonski osnov za raskid ugovora.
Novi pravni instituti, koji se uvode ovim zakonom, čine upravo ono što je suština same privatizacije, a to je poboljšanje kvaliteta i poboljšanje brzine. Do sada smo bili mnogo spori. Pre svega tu mislim na uslovni otpis dugova, mislim na uvođenje instituta zastupnika kapitala i mislim na mogućnost ustupanja ugovora.
Što se tiče socijalnog aspekta ovih izmena, svih, dakle, od 2001. do danas, i svi mi koji sedimo ovde nismo uradili ništa na obrazovanju akcionara, na edukaciji akcionara. Zbog toga ta pretnja da će jednoga dana udruženja malih akcionara biti nekakva politička sila jednostavno ne stoji.
Kada se ljudima to bude objasnilo, kada oni budu naučili i shvatili šta znači to biti mali akcionar, koja su ovlašćenja, nadležnosti, ili prava i obaveze, verujte da će na sasvim drugačiji način i razmišljati. Ovako, u glavama običnih ljudi vlada košmar i mi se sa tim susrećemo svakog dana, a verujem i vi.
Troimenost ili trojstvo u glavama radnika, koji se sa jedne strane pojavljuju kao radnici, pa su onda sa druge strane istovremeno isti ljudi i mali akcionari, a sa treće strane su još pride i nekakvi sindikalisti i bave se politikom, ne razdvajajući pri tom striktno te tri odvojene stvari u svojoj ličnosti, i dovodi do jedne takve zabune i jednog takvog košmara.
Upravo se tu krije razlog i motiv svih ovih mešetara napolju, i velikih tzv. berzanskih, ili već kako hoćete, stručnjaka za hartije od vrednosti.
Da pomenem čuvenog gospodina Dragaša, koji je večni stručnjak za sve oblasti i mnoge druge, jer zamajavajući već ovako sluđeni narod i građane Srbije u suštini za sitne novce ubiru nekakve poene, ali verujem da je to sve veoma kratkog daha i da to ne može dugo trajati.
Dakle, ove izmene koje su danas pred nama su pre svega suštinskog karaktera i G17 plus danas namerno nije imala svog ovlašćenog predstavnika, jer se bojimo da bismo, iskoristivši to vreme za govor, oduzeli šlagvort svima ostalima da pričaju o problemima privatizacije, o ključnim problemima bilo koje zemlje u tranziciji.
Naravno da nije sve u redu i naravno da ima jako puno problema, ali pre svega zbog građana Srbije moram da kažem, naravno da nisu svi lopovi i da nisu svi tajkuni.
U Srbiji nema tajkuna. Tajkuni su u Hrvatskoj. Mi imamo novobogataše i raznorazne druge, neću da iskoristim termin koji mi je u sada u glavi, mi imamo tih problema, ali verujte 10% privatizacije je veoma problematično.
Ima još jedan procenat privatizacije gde su firme objektivno u teškoćama, ali nam ostaje ogromna većina i ogroman procenat gde privatizacija pokazuje ipak svoj pozitivan karakter.
Ubrzavajući u tom smeru, pred nama se upravo i nalaze ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji i apsolutno verujte da glasajući za njih, što će stranka G17 plus svakako i uraditi, ne možete pogrešiti.