Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovde sam video puno poljoprivrednih stručnjaka koji se bolje razumeju od nas seljaka kako se uništava divlji sirak.
Drago mi je što je tako. Ako budete tako složni da nam pomognete i u svim drugim zakonima, mislim da ćemo rešiti sve probleme u poljoprivredi lako. Ono što je bitno, pre nego što bilo šta drugo kažem, to je da je Vlada učinila sve što je gospodin koji je predložio ovaj zakon tražio. Bar dosad.
Dakle, ovo što je gospodin Rističević već naveo, ukidanje akciza, skidanje poreza na promet od 14%, ukidanje monopola na uvoz repromaterijala, tako da ove godine, recimo, mog sina i mene košta jedan hektar prskanja kukuruza, kompletno, ne samo od sirka nego i svih drugih trava, oko 150 DM, a prošle godine je to bilo 220 DM. Kada se pomnoži sa brojem hektara, videćete da je to više od cifre koja se traži ovim zakonom.
Problem je samo što to treba razumeti. I, nije problem u tome. Prošle godine, tadašnje Ministarstvo za brigu o porodici, gospođe Bube Morine, je iznelo podatak da u Srbiji u ovom trenutku, i tu je glavni problem zašto su nam njive neobrađene i zakorovljene, ima 250.000 momaka u dobi kada se verovatno više neće oženiti.
Neću računati deo po deo, ali ću napomenuti da je to 40 opština u Srbiji bez seoskog stanovništva, izgubljenog u proteklih 10 do 12 godina. Problem je tu. Da bi se njive obradile i uništile trave, ne može se uništavati jedna trava jer ona oslobađa prostor za drugu travu. Recimo, tamo gde nemamo problem divljeg sirka, imamo problem sa palamidom. Hoćemo li svaku travu proglasiti za elementarnu nepogodu?
Naravno da ne možemo. Problem je u tome da treba stvoriti ekonomske motive za mlade koji treba da ostanu na selu, dakle da repromaterijal bude jeftin, da oni mogu dobro da zarade i da se vrate svojim kućama, gde će imati rešen stambeni problem, rešen višak radne snage, da politika bude takva da devojke i mladići ne beže sa sela kao đavo od krsta.
Što se tiče samog divljeg sirka, predlagač je dobro video problem. Stvarno znam kako je i u Posavini i u Mačvi, u Banatu, samo treba ovo sve sagledati pre toga. Ali, problem rešavanja korovske flore, rečeno je prvo i mi se moramo vratiti našoj knjizi Postanja, gde nam je Bog dao zemlju na upravljanje. Da mi budemo ti koji će rukovoditi i životinjskim svetom, biljkama, itd.
Znači, treba prvo da radimo, a drugo ovu problematiku ne mogu da reše narodni poslanici, kao ni prethodni zakon. Tu mora da radi ekipa biologa, botaničara, agronoma, svih ljudi koji se nalaze tu, da se vide koliko su štetne posledice hemijskih preparata. Motika, naravno, ne može da uništi divlji sirak jer se on širi iz rizoma, ali treba znati nešto drugo.
Divlji sirak, odnosno seme u zemljištu ostaje 30 godina. Od semena 30% ne može ni da klija, ni da nikne pod najpovoljnijim uslovima, jer genetski mora da zadrži tu mogućnost da klija da ne bi bilo uništeno. Znači, divlji sirak je jedna jako inteligentna biljka. To traži opsežne mere. Vlada ih je već pripremila.
Neću oduzimati vaše vreme više, ali bih samo na kraju napomenuo dve stvari. Prvo, da ovo malo liči na plakanje nad tuđim grobom, a oni koji treba da se time bave najmanje imaju šansu da dođu do reči. Tu zameram i strankama iz DOS-a što mojih kolega ima veoma malo ovde. U stvari, ja sam jedini.
Drugo, kazaću jednu poučnu priču. Kada sam imao 12 godina i prvi put počeo da radim, tad je moj otac kupio traktor, pričajući o tome kako se njive čuvaju od korova i čiste, deda je rekao - sine moj, samo kopačicom i motikom, a na livadama kosom. Tako da ako vratimo mlade, ove priče više nećemo pričati.