ZVONIMIR STEVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođen 17. marta 1957. godine u Prištini. Po zanimanju diplomirani pravnik.

Od 1996 do 2000. godine bio je poslanik u Veću građana Savezne Skupštine SR Jugoslavije. Od 1991. do 1999. godine bio potpredsednik Skupštine grada Prištine; 1987 – 1990. godine – sekretar komisije za JU program; 1984 – 1987. godine – novinar u NIP Jedinstvo.

Od 2003. do 2007. godine biran je u dva mandata za poslanika u Narodnoj Skupštini Republike Srbije. U julu 2008. godine postavljen za pomoćnika ministra i predsednika Koordinacionog centra u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju. Od decembra 2008. godine obavlja funkciju državnog sekretara u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju i predsednika Koordinacionog centra u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju.

Član Predsedništva Socijalističke partije Srbije.

Nakon izbora 2012. godine izabran je za narodnog poslanika. Na to mesto je ponovo izabran nakon vanrednih parlamentarnih izbora 2016. godine.
Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. godine ponovo je izabran za narodnog poslanika na listi SPS-JS.

Govori ruski i engleski jezik.

Oženjen, otac dvoje dece.
Poslednji put ažurirano: 05.08.2020, 13:20

Osnovne informacije

Statistika

  • 34
  • 0
  • 4 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 3 godine i 9 meseci i 28 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike - Pitanja za Vladu

čeka se odgovor 4 godine i 8 meseci i 6 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 4 godine i 10 meseci i 7 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Petnaesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 23.12.2021.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, poštovani saradniče ministarke pravde, uvažene kolege poslanici, ukoliko bude uspešan referendum o ustavnim promenama ovo će biti poslednji put da Narodna skupština bira nosioce javnotužilačke funkcije. Danas je pred nama odluka o izboru više javnih tužilaca, od Osnovnog do Apelacionog, i tužioca za organizovani kriminal.

Nesporno, ovo je veoma značajna sednica Narodne skupštine, koja je i do sada pridavala veliki značaj izboru nosioca pravosudnih funkcija, jer sudska grana vlasti u suštini štiti ustavni pravni poredak našeg društva.

Inače, prema predloženim ustavnim amandmanima koje građani treba da potvrde na referendumu, Narodne skupština više neće birati nosioce pravosudnih funkcija, niti sudije, niti tužioce.

Upravo imajući u vidu značaj javno-tužilačke funkcije za pravi poredak i zaštitu zakonitosti i ustavnosti, iskoristio bih ovu priliku da podsetim na istorijat javno-tužilačke funkcije u Srbiji, što potvrđuje da Srbija ima višedecenijsku praksu u oblasti organizovanja tužilačke funkcije, što potvrđuje da je Srbija zemlja sa bogatom pravnom tradicijom.

Optužna funkcija se prvi put pojavljuje u pravnom sistemu Srbije još daleke 1865. godine, kada je prvi put definisana Zakonom o sudskom postupku u krivičnim delima. Prema ovom zakoniku funkciju krivičnog progona vršile su policijske vlasti ili poseban sudija koji je u sudskom postupku imao ulogu državnog tužioca. Kasnije u Kraljevini Jugoslaviji je 1929. godine prvi put donet poseban Zakon o državnom tužilaštvu koji je postavljen kao samostalni organ, odvojen od sudstva, stroge hijerarhijske organizacije. Posle rata Ustavom iz 1946. godine tužilaštvo je organizovano kao kontrolni izvršni organ koji je mogao da vrši kontrolu sprovođenja zakona, da podnosi zahteve za zaštitu zakonitosti, da podnosi i tužbe i žalbe i u toku sudskog i u toku upravnog postupka.

Da pomenem i to da je Ustavom iz 1974. godine Javno tužilaštvo federalizovano, ustanovljeno je Savezno i Republička javna tužilaštva kao samostalni državni organi koji se bave gonjenjem krivičnih i drugih zakonom kažnjivih dela, a moglo je da preduzima i određene mere i ulaže pravna sredstva radi zaštite ustavnosti i zakonitosti.

Pomenuo bih položaj javnog tužilaštva utvrđen Ustavom iz 1990. godine, koji je prvi Ustav u obnovljenom višestranačju Srbije. Ovim Ustavom je pojačana samostalnost i nezavisnost javno-tužilačke funkcije, pri čemu se posebno navodi da tužilac ne može biti odgovoran za mišljenje izneto u vršenju svoje funkcije, niti ko sme da utiče na tužilaštvo u vršenju njegove ustavne i zakonske funkcije. Takav ustavni položaj je praktično prenet i u Ustav iz 2006. godine, osim odredbi koje se odnose na način izbora, ovim Ustavom je smanjena nadležnost Narodne skupštine u pogledu izbora tužilaca, što je u najvećoj meri preneto na Državno veće tužilaca. Pa, da ponovimo, nakon ustavnih promena u Narodnoj skupštini se u potpunosti oduzima funkcija izbora nosilaca pravosudnih funkcija.

Da podsetimo da prema važećem Ustavu i zakonu Javno tužilaštvo predstavlja hijerarhijski uređen organ kojeg čine Republičko javno tužilaštvo, četiri apelaciona javna tužilaštva, 25 viših i 58 osnovnih javnih tužilaštava, kao i dva javna tužilaštva posebnih nadležnosti: Tužilaštvo za ratne zločine i Tužilaštvo za organizovani kriminal. Po ustavnim promenama koje se odnose na pravosuđe govorili smo gotovo čitave godine i to sa apsekta postizanja osnovnog unapređenja efikasnosti, stručnosti, a pre svega zakonitosti u radu.

Dalje jačanje nezavisnosti pravosuđa je naša obaveza iz pretpristupnih pregovora sa Evropskom unijom. U pitanju je Poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava kojim smo preuzeli obavezu da izvršimo ustavnu reformu kojom će se obezbediti smanjenje uticaja izvršne i zakonodavne vlasti na sudije i tužioce.

Kada govorimo o nezavisnosti sudske vlasti, važno je reći da pravosuđe kada bude unutar svog sistema biralo nosioce funkcija sudija i tužioca, istovremeno mora biti svesno još veće odgovornosti za zakonito, savesno, moralno, odnosno dostojno bavljenje javno-tužilačke funkcije.

Ustavnim promenama se otklanja svaka, pa i najmanja sumnja da će ostale grane vlasti uticati na rad tužilaštva i sudova, ali ovu vrstu samostalnosti ne amnestira tužioce i sudije od odgovornosti za svoj rad, koji je od opšteg interesa, niti amnestira od odgovornosti od uticaja drugih društvenih krugova van države ili moćnih pojedinaca, koji kroz strukture sudske vlasti žele da ostvare svoje lične ili neke grupne interese.

Nažalost, bili smo više puta svedoci uticaja različitih interesnih grupa na tokove nekih tužilačkih i sudskih postupaka. To nosiocima pravosudnih funkcija koje biramo a koji moraju biti bolji i stručniji od ostalih koji nisu izabrani mora biti jasno. Mora biti jasna poruka nosiocima pravosudnih funkcija koji nažalost više neće polagati zakletvu pred predsednikom ovog Doma, da jedino čega se moraju držati jesu Ustav i zakon, po svaku cenu. Jer, čast i poštenje, odolevanje korupciji i bilo čijim uticajima, pritiscima i ucenama jesu i cena bavljenja ovim izuzetno važnim poslom, kao što su i osnovni kriterijumi za dosledno bavljenje pravosudnih funkcija.

Zaštita društva od svih oblika kriminalnog ponašanja, zaštita javnog poretka, deljenje pravde i poštovanje prava građana pred sudovima i tužilaštvima nije moguća ako svaki nosilac tužilačke ili sudijske funkcije ne postupa u skladu sa ovim navedenim principima.

Da podsetimo i na to da su Zakonom o javnom tužilaštvu poverena ovlašćenja vođenja tužilačke istrage što je veoma važno pitanje za tok istrage i konačno identifikovanje počinilaca krivičnih, dakle, to je polazna tačka borbe sa kriminalnom i počiniocima svih ostalih krivičnih dela. Zato za tužilaštvo kažemo da je brana pravne države.

U tom smislu, želimo uspešan rad tužiocima koje ćemo danas izabrati. Poslanička grupa SPS će u glasati za predloge koji su pred nama. Hvala vam.

Jedanaesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 07.12.2021.

Poštovani potpredsedniče, uvažena ministarko sa saradnicama, dame i gospodo narodni poslanici, danas je na dnevnom redu više zakona koji se odnose na sistem plata u javnom sektoru, u pitanju su izmene zakona kojima se još jednom produžavaju rokovi za primenu novog modela plata u javnom sektoru, a to je model platnih razreda.

Donošenjem krovnog zakona u sistemu plata u javnom sektoru, zakona kojim se uređuju plate zaposlenim u organima AP, lokalnih samouprava, u javnim službama, plate policijskih i vojnih službenika, pa do zakona kojim se uređuju plate u javnim agencijama i drugim organizacijama čiji su osnivači Republika, pokrajina ili lokalna samouprava.

U vreme prethodne Vlade i ministra Ružića koji je bio na čelu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu stvoren je kompletan zakonski okvir za reformu javne uprave, a time i reformu sistema plata zaposlenih u ovom sektoru po novom modelu platnih razreda. Ovaj platni model se sada primenjuje kod plata državnih službenika i nameštenika, i to od 2007. godine, a preostaje njegova implementacija u ostale delove javnog sektora.

Prevođenje plata u javnom sektoru na potpuno drugačiji model nije jednostavno zbog složenosti sektora javne uprave koji je sam po sebi raznolik i složen sistem, jer obuhvata veliki broj organa i službi, veliki broj poslova i nadležnosti, veliki broj zanimanja, veliki broj zaposlenih u državnim organima, u pokrajinskim, opštinskim organima, u javnim službama, obrazovanju, zdravstvu, kulturi, fizičkoj kulturi, dečijoj i socijalnoj zaštiti. Tu su i pravosuđe, policija, vojska, službe bezbednosti. Svaki od ovih delova javnog sektora ima svoju ulogu i svoje mesto u društvu i obezbeđuju integralni i razvojni put društva.

Složenost sistema javne uprave, a time i složenost postupka prelaska na novi način obračuna plata očigledno zahteva i mnogo više vremena za primenu novog modela, pri čemu je multidisciplinarni pristup nužan, odnosno ne može biti posao samo jednog ministarstva, jer svaki vladin resor poznaje kako funkcionišu službe unutar tog resora.

Ovoga puta uvođenje platnih razreda kao platnog principa u svim posebnim delovima javne uprave odlaže se za još četiri godine, odnosno do 2025. godine. Za ovo pomeranje navodi se više razloga. Jedan od njih jeste kovid koji je aktivnosti države preusmerio na zaštitu zdravlja stanovništva i saniranje posledica koje je zbog kovida pretrpela naše privreda, tako da se planirane aktivnosti na uvođenju platnih razreda nisu mogle blagovremeno završiti. Zatim, predlagač zakona navodi neophodnost vršenja novih analiza primenjivosti i očekivanih efekata novog platnog sistema u skladu sa promenama u privrednom i finansijskom sektoru koje su nastale nakon donošenja ovih zakona.

Dakle, neophodno je da se dodatno prouči kako bi se u današnjim okolnostima ovaj model odrazio i na makroekonomsku stabilnost i na budžet i na socijalni položaj zaposlenih, kako je to navedeno u obrazloženju zakona koji su pred nama. U prethodnoj i ovoj godini su povećavane plate u javnom sektoru i u različitim procentima, tako da će sigurno biti potrebni dodatni mehanizmi kojima bi se došlo do ujednačavanja plata.

Treba ovom prilikom skrenuti pažnju na značaj, na ulogu sektora za svaku pravnu i demokratski orjentisanu državu. Društvo ne može napredovati ako nema dobru javnu upravu, jer javna uprava u svim svojim segmentima nije je jedino administrator određenih postupaka, upravo je i kreativni faktor razvoja. Javna uprava je i slika pravne uređenosti društva, jer se pred njom ostvaruju zakonska prava građana. Uprava je ta koja sprovodi zakone i od njene kadrovske i tehničke opremljenosti zavisi funkcionisanje pravne države, zato je za državu važno da ima stručnu, efikasnu, odgovornu, depolitizovanu i nekoruptivnu administraciju.

Možemo reći da i javni sektor sprovodi društvene reforme i zato i on mora biti reformisan, adekvatno uređen, efikasan, stručan i funkcionalan sa što manje troškova po građane, a sa što boljom uslugom koju pruža. Tako na primer dobre efekte poreske politike možemo računati uz dobro poresku administraciju. Dobru administraciju socijalne politike ako imamo motivisane i svesne stručnjake u centrima za socijalni rad. Možemo biti bezbedni ako imamo profesionalce u policiji i vojsci, ali zaposleni u javnom sektoru moraju biti motivisani za svoj rad, jer od materijalne motivacije zaposlenog državnog službenika zavise rezultati napretka u svakom segmentu društva.

Reforma javnog sektora je proces, možemo reći neprekidan proces jer su inovacije znanja i efikasnost uprave stalni zahtevi i potrebe. Sve države tragaju za najboljim ili za optimalnim modelom organizovanja uprave, pri čemu je uvek značajno pitanje nagrađivanje zaposlenih u javnom sektoru kako bi takav javni sektor mogao da ostvaruje ključne razvojne ciljeve države. Danas Srbija jeste na dobrom putu da građanima obezbedi efikasnu upravu, a javnoj upravi bolji položaj.

Ovo su polazni elementi opšte reforme javnog sektora koja je započeta pre više godina, a koji su sadržani i u aktuelnoj Strategiji razvoja javne uprave donete za period od 2015. do 2020. godine.

Ovde su definisani najvažniji ciljevi, a to su, pre svega bolja organizacija uprave, razvoj modernog i profesionalnog službeničkog sistema, unapređenje sistema lokalne samouprave, digitalizacija i razvoj elektronske uprave, ali i iznalaženje pravednijeg modela plata u ovom sektoru, jer moramo biti realni, dosta mladih i stručnih kadrova odlazi iz javne prave, upravo zbog nestimulativnih plata. Nije dobro ako zbog odliva kvalitetnih kadrova javna uprava ne bude spremna za brže reforme.

Kompletan pravni okvir za reformu ovog sektora i uspostavljanje moderne, transparentne, efikasne i odgovorne javne uprave koja se približila građanima u uspostavljanju u periodu od 2016. do 2020. godine.

Kada je u pitanju modernizacija uprave, odnosno, digitalizacija, možemo reći da je u prethodnim godinama već postignut značajni napredak koji građani već mogu da osete u postupcima ostvarivanja različitih prava pred državnim organima i službama.

Tu bih kao strateški važan rezultat pomenuo formiranje Centralnog registra stanovništva, odnosno, jedinstvene elektronske baze svih podataka o stanovništvu u kojoj se nalaze podaci o građanima iz 13 različitih i nepovezanih registara.

Ovo je veliki napredak u načinu na koji građani mogu da dođu do različitih dokumenata i papira bez čekanja u različitim redovima na svim nivoima vlasti, a tome je doprineo ovaj projekat Jedinstveno upravno mesto, koji je unapredio rad uprave na lokalnom nivou.

Vratio bih se na pitanje sistema plata u javnom sektoru, koji svakako nije jednostavno uspostaviti. Važno je da model bude pravedniji, da obezbedi povoljniji socijalno-ekonomski položaj svim zaposlenim kako bi ih motivisao da svoj posao još posvećenije rade, kako bi u upravi želeli da rade mladi visokoobrazovani i stručni kadrovi.

Slažem se sa tim da se o primeni modela platnih razreda u svim delovima javnih sektora izvrše dodatne ekonomske i socijalne analize kako bi se sagledao uticaj primene ovog modela na sva zanimanja, na sve poslove u upravi, ali pre svega, na potrebna sredstva u budžetu za njegovu primenu.

Ova činjenica i po rečima predlagača izmena zakona koji su pred nama je najvažniji razlog za ponovno odlaganje primene Zakona o sistemu plata u delu koji se odnosi na uvođenje platnih razreda kao modela obračuna plata u celom javnom sektoru na svim nivoima vlasti.

U tom smislu, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će podržati odlaganje rokova za primenu novog modela plata u javnoj upravi. Zahvaljujem.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja , 16.11.2021.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre, sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, dragi građani Srbije, uprkos sve intenzivnijim pritiscima na Republiku Srbiju, koji dolaze iz regiona, ali i od nekih zapadnih zemalja, Srbija kao prava domaćinska zemlja u kojoj ima mesta za svakog dobronamernika i dalje otvara vrata svojim susedima, predlažući svestranu regionalnu saradnju na zapadnom Balkanu, a sa ključnim ciljem da se region bolje pozicionira i brže bude prihvaćen od evropskih zemalja, od EU.

Tu opredeljenost Srbije da se, osim sopstvenom razvoju, posveti i regionalnoj saradnji potvrđuje upravo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u zaštiti od katastrofa na zapadnom Balkanu koji je danas na dnevnom redu parlamenta. Ovaj sporazum je deo inicijative „Otvoreni Balkan“ koja je pokrenuta na predlog našeg predsednika Republike Aleksandra Vučića, a koja se najpre zvala „Mali Šengen“. Sporazum koji je pred nama potpisali su naš predsednik Republike i predsednici Vlada Severne Makedonije i Albanije.

Cilj „Otvorenog Balkana“ jeste stvaranje otvorene ekonomske zone između zemalja potpisnica, što treba da obezbedi nesmetanu trgovinu i ostale oblike privredne saradnje, slobodno kretanje radne snage, ali i da prenese poboljšanju međusobnih bilateralnih odnosa, a zajednički cilj treba da bude ukupno poboljšanje pozicije zapadnog Balkana na evropskoj mapi.

Ponuda za učešće u ovoj inicijativi bila je upućena i Crnoj Gori i Federaciji BiH, kao i privremenim institucijama Prištine, ali se oni nisu odazvali do sada. Njihov otpor prema inicijativi da naš region zajedno nastupa prema evropskom tržištu i da se brže ekonomski razvija nije racionalan, ali njihovo je pravo da ne učestvuju u zajedničkom pokušaju da se svi brže ekonomski razvijamo.

Ono što je danas notorna činjenica jeste da sada Evropa na ceo naš region gleda kao na najzaostaliji deo Evrope, a tako ne bi smelo da bude. Region zapadnog Balkana ima resurse, ali i geostratešku poziciju koja treba da nas učini ravnopravnim sagovornikom sa ostatkom Evrope. Međutim, da podsetim da nam je geostrateški položaj, nažalost, kroz istoriju često bio smetnja za napredak zato što smo večita meta različitih interesa koji se ovde prelamaju. Tako je kroz istoriju bilo, a nažalost tako je i danas.

Srbija najbolje zna cenu koju plaća upravo zbog političkih aspiracija različitih centara moći kojima je u interesu da Srbija, a time i Balkan ostanu trajno bure baruta, a koji će oni po potrebi paliti ili gasiti. To smo u 20. veku osetili uz ogromne žrtve, a naša još uvek sveža rana je 1999. godina kada nas je NATO bombardovao bez saglasnosti Saveta bezbednosti, misleći da će na taj način pomoći albanskim separatistima da nam otmu Kosovo i Metohiju. Tada je umesto svetske pravde ovim prostorom zavladala sila.

Zato što smo sve kao srpski narod preživeli, pogotovo na Kosovu i Metohiji, samo zato što nismo dali da nas rasparčaju i unište, sve što je naše danas zna ceo svet, pa i oni koji su bacali bombe na nas znaju da su to učinili protiv svakog zakona na ovom svetu.

Kosmetski Albanci i njihovi lideri koji novcem kupuju naklonost i savete nekih svetskih političara, ne bi li isposlovali priznanje svoje samoproglašene nezavisnosti, računaju na silu, jer znaju da prava nemaju. Svakodnevno vrše pritisak na srpski narod, a ovih dana je to bilo u svrhu izborne kampanje koja, nažalost, nije pomogla Kurtiju da pobedi. Naprotiv, poražen je žestoko i to treba da mu bude poruka, jer u oslepljenoj borbi za vlast i nepostojeću državu svi oni su zaboravili da na Kosmetu teško živi i albanski običan narod, potpuno zaboravljen.

Osmanijeva i Kurti uz pomoć svojih zapadnih sponzora svakodnevno, različitim sredstvima, prete Srbiji, usuđuju se da postavljaju ultimatume, ne poštuju međunarodna dokumenta, pre svega Rezoluciju 1244, ali ni Briselski, ni Vašingtonski sporazum, a stalno očekuju da Vašington i Brisel stanu na njihovu stranu. To bi bilo pogubno za svetsku politiku i međunarodno pravo, a posebno po UN i njihovu mirovnu misiju na Kosovu i Metohiji, a to je KFOR.

U tome da li zbog teritorijalnih aspiracija ili želja jedne nacionalne manjine da pravi paralelnu državu na teritoriji jedne suverene države, članice UN, treba da se poruši kompletna zgrada međunarodnog pravnog poretka, moraju danas da razmišljaju sve međunarodne institucije. Ostaje nam da verujemo da oni predstavnici država, članica UN koje i dalje podržavaju otvoreno ili tajno terorističko i separatističko delovanje Albanaca na Kosovu i Metohiji i daju legalitet ovakvim pokušajima secesije imaju u vidu i znaju da to nije pravo ni pravda. To je sila, to je presedan.

Kada je Srbija u pitanju, za svetske moćnike ne postoji zakon. U našem slučaju, u slučaju Kosova i Metohije, za njih ne postoji Rezolucija UN 1244. Zaboravili su je međunarodni čuvari mira na Kosova i Metohiji da su oni tu upravo došli na osnovu te Rezolucije, čijem kršenju svakodnevno svedočimo od prvog dana, a oni koji je krše nikada nisu kažnjeni za to. Naprotiv, toleriše se sve što Priština radi, a to je da se Srbiji preti i Srbija ucenjuje da prizna samoproglašenu tzv. državu Kosovo. Danas kada nam tuđi interesi ne daju mira, ne daju nam da budemo svoj na svome, pokušavaju da nam otmu naše, da umesto sebe nas proglašavaju zločincima, da nas nateraju da zaboravimo i „žutu kuću“ i prognane, ubijene, spaljene domove i crkve, oni očekuju da mi pokleknemo, ali nije danas Srbija moneta za potkusurivanje.

Na sreću, poslednjih 10-ak godina, spoljnopolitička pozicija Srbije se promenila. Srbija postaje ekonomski i politički snažnija, poštovanija u velikom delu svetu. Tako dobijamo priliku da govorimo o ataku na našu državu, o žrtvama i posledicama govorili smo u parlamentu mnogo puta o tome. Naše rukovodstvo je stalo iza odbrane naših nacionalnih i državnih interesa, stalo je i uz svoj srpski narod koji je ostao da živi na svojim ognjištima što je i pokazala zadnja pobeda na lokalnim izborima na Kosovu i Metohiji, a gde je Srpska lista odnela ubedljivu pobedu i ja ovom prilikom čestitam srpskom narodu koji je na jedinstven način dao apsolutnu podršku Srpskoj listi i državnom rukovodstvu na čelu sa predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem. Tu odlučnost predsednika Republike videli smo i prilikom gnusnog napada jedinica ROSU na severu Kosova i Metohije, što za nas Srbe predstavlja vetar u leđa i ohrabrenje za naš opstanak na Kosovu i Metohiji.

Naše rukovodstvo je patriotsko i državotvorno, a rezultati i ekonomske i političke borbe za bolju, sigurnu i suverenu Srbiju su i te kako vidljivi i prepoznatljivi za našu i međunarodnu javnost. Takva politika i rezultati nam upravo omogućavaju da kao ekonomski uspešna i politički stabilna država širimo regionalne inicijative i zalažemo se i za bolji život ljudi u celom regionu. Srbija prepoznaje potrebu da svi u regionu budu upućeni jedni na druge i da kroz regionalnu saradnju prevazilazimo različitosti, da uz poštovanje državnog suvereniteta svake od država regiona unapredimo regionalnu saradnju, udružujući sve potencijale i koristeći komparativne prednosti naših država.

Srbija je uverena da kao region možemo više da postignemo na međunarodnom planu i dokažemo svetu da nismo tamo neki Balkan za koga nema mesta u modernoj Evropi sveta.

Naravno da nije tako, a to pokazuje spremnost Srbije, Severne Makedonije i Albanije da pokažemo Evropi da smo posvećeni miru, regionalnoj saradnji i razvoju u svim oblastima koje su važne za građane naše države.

Ovaj sporazum je u tom smislu izuzetno značajan jer se odnosi na jednu ozbiljnu i važnu oblast, to je saradnja u sprečavanju katastrofa i otklanjanju posledica katastrofa. Zemljotresi i poplave, požari, ekološki, hemijski ekscesi često nemaju granice, ali kada zadese jednu državu, jedno područje, ništa nije važnije od pravovremenog spasavanja života i materijalnih dobara.

Srbija u tome ima veliko iskustvo i znanje, a tome su nas naučile nedaće koje su nas snalazile u prethodnom periodu, naročito poplave, klizišta i zemljotresi. Zato je važno da mi susedi sarađujemo u takvim nemilim situacijama koje, nažalost, mogu biti sve češće, a na to nas upozoravaju i klimatske promene koje su sve drastičnije i sa sve ozbiljnijim posledicama po čitavu planetu, a mi smo njen deo.

Poslanička grupa SPS podržava ovaj sporazum, jer čvrsto verujemo da će doprineti boljoj pripremljenosti Zapadnog Balkana da se organizovano suočava i bori sa prirodnim i drugim katastrofama. Zahvaljujem.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.12.2020.

Poštovani predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pitanje postavljam Vladi Republike Srbije.

Iako Republika Srbija, uprkos svemu, nastoji da poboljša odnose kako sa albanskim pregovaračima na KiM, tako i sa Republikom Albanijom, sa suprotne strane sve je intenzivnija retorika koja nikako ne doprinosi unapređenju odnosa niti rešavanju otvorenih pitanja.

Od strane lidera kosovskih Albanaca neprekidno dolaze oštre provokacije i pretnje kojima se ističu njihove težnje za prisvajanjem ne samo delova naše teritorije, već i naše viševekovne istorije i kulture.

Ono što zabrinjava jesu potpuno isti, a sve češći zahtevi i izjave zvaničnika Republike Albanije. Može se reći da se radi o rafalnom, organizovanom napadu i provokacijama Albanaca kojima se poništavaju svi pokušaji Srbije i njenog državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Republike Srbije, Aleksandrom Vučićem, da se dijalog nastavi i dođe do mirnog rešenja, na šta je Srbija uvek spremna.

Da podsetim, otvoreno pitanje KiM, uprkos tome što je sa svojih vekovnih ognjišta proterano preko 250 hiljada Srba, da su mnogi stradali u raznim žutim kućama i da se još uvek mnogi vode kao nestala lica, da su ubijana deca, spaljivane kuće i manastiri i rušeni krstovi sa srpskih crkava, danas imamo tvrdnju albanske strane da je to albanska baština.

Poslednji primer falsifikovanja kulturne istorije Srbije jeste pokušaj prisvajanja ostatka pravoslavne crkve u blizini Srbice u mestu Suvo Grlo, koje su upravo oni porušili.

Još ozbiljnije pretnje o kojima i mediji pišu ovih dana jesu izjave albanskog predsednika Iljira Mete koji je proglasio Medveđu, našu opštinu na jugu Srbije, albanskom teritorijom, pri tom optužujući Srbiju za tzv. raseljavanje Albanaca iz te sredine, misleći na pasivizaciju njihovih prebivališta.

Ovakve izjave predstavljaju direktno mešanje u unutrašnju politiku Srbije, a aspiracije ka delovima teritorije Republike Srbije su ovde očigledne.

Šta je istina? U opštini Medveđa, prema popisu i procenama broja stanovnika u kojoj je učestvovala i međunarodna zajednica živi oko 7,1% Albanaca. To su Albanci starosedeoci sa kojima Srbi i ostali stanovnici Medveđe lepo žive.

Drugo, albanska manjina u Medveđi često je na izborima i ima svoje predstavnike u skupštini opštine, ima nastavu na svom jeziku, svoj jezik koristi u službenim komunikacijama. Ali, u Medveđi se pored više prethodnih izbornih ciklusa u veoma kratkom roku prijavljivalo, i to na fiktivne adrese, veliki broj Albanaca koji nikada nisu živeli u Medveđi. Na nekim adresama prijavljivano je po 30 lica, ali oni nisu tu nikada živeli. Adrese su nekada bile propale i neuslovne seoske kuće u kojima decenijama niko nije živeo.

U skladu sa zakonom vršene su višestruke administrativne provere i nikada ni na jednoj od tih adresa nije pronađen ni jedan prijavljeni Albanac, čak ni da primi glasačke listiće. Oni nisu prijavljivani niti u elektrodistribuciji, niti u poreskoj upravi, niti u katastru. Oni su očito došli da promene etičku sliku Medveđe, a ne da je Medveđa njihovom pasivizacijom menja etički odnos stanovništva. Ali, trebalo je uklopiti Medveđu u izmišljenu geografsku oblast koju nazivaju preševska dolina, a tamo doline nigde nema.

Druga očigledna aspiracija prema teritoriji Srbije jesu izjave nekih Albanaca da je Albanija do Niša, nudeći da u Medveđi i Nišu izgrade spomenik Skenderbegu.

Još jedan događaj nas ne ostavlja ravnodušnim, a to je da se na aplikaciji Gugl mape atletski stadion u centru Kraljeva iznenada naziva stadionom Đurađa Kastriota Skenderbega i to na albanskom jeziku. Pitamo se da li je ovo greška ili namera?

Da podsetim koliko su samo puta poslednjih meseci Albanci prisvajali srpsku kulturnu baštinu na KiM i srpske pravoslavne svetinje, pokušavajući da falsifikuju istoriju i da prisvajanjem srpskih svetinja iz perioda Nemanjića dokažu kako su to oni gradili u 12, 13. i 14. veku. Izgleda da Albanci na celom Balkanu drže parole – Ako nemaš svoje, uzmi tuđe.

Zato pitanje postavljam Vladi Republike Srbije – kako se radi o izjavama najviših zvaničnika Republike Albanije, u kojima se jasno vide aspiracije prema našim teritorijama i istoriji, čime se blokira svaki pokušaj i dobra volja Srbije da se nastavi dijalog Beograda i Prištine, a radi se i o grubom i nedopustivom diplomatskom presedanu, pitam da li Vlada Republike Srbije planira da preduzme određene diplomatske aktivnosti kako bi se sprečilo vređanje Srbije i atakovanje na naš državni suverenitet i teritorijalni integritet. Zahvaljujem.

Dvadeset četvrta posebna sednica , 20.06.2019.

Poštovani potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, danas bih koristiće svoje pravo iz člana 287. Poslovnika postavio nekoliko pitanja, prvo potpredsedniku Vlade i ministru spoljnih poslova, Ivici Dačiću.

Kao narodni poslanik sa Kosova i Metohije, kao i srpski narod na Kosovu i Metohiju životno smo zainteresovani za tok i ishod razgovora Beograda i Prištine koji se odvija uz posredovanje Međunarodne zajednice, a koji ima temelje u Rezoluciji 1244 i Briselskom sporazumu.

Dakle, posrednici u rešavanju problema koji je kulminirao pre 20 godina NATO agresijom na Srbiju danas su i EU i UN, koje su i donele Rezoluciju 1244, znam da se naša diplomatija i naš državni vrh svim snagama bore da Srbija ostane svoj na svome, da sačuva državni suverenitet i da se istovremeno dođe do obostrano prihvatljivog rešenja pitanja Kosova i Metohije.

Kao uspešnu diplomatsku aktivnost želim da istaknem nastup ministra spoljnih poslova, Ivice Dačića, na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti UN, kada je podneo Izveštaj o stanju na Kosovu i Metohiji i delovanju međunarodnih snaga, kada je svim diplomatskim sredstvima, pre svega argumentima, nazivajući stvari pravim imenima branio Srbiju i potpuno otvoreno svim predstavnicima Međunarodne zajednice ukazao na neosnovane zahteve i sredstva kojima se Priština služi kako bi ubedila svet da Kosovo i Metohija pripadaju samo njima.

Nedopustivo je da na istoj sednici Saveta bezbednosti Fjora Čitaku sticanje nezavisnosti tzv. Kosova nazove dekolonizacija, a ne secesijo, što u suštini jeste proces koji Priština zagovara i vodi uz pomoć nekih velikih sila i to nekih stalnih članica Saveta bezbednosti.

Pitam se o kakvoj dekolonizaciji je ovde reč? Ko je tu kolonizator? Srbi žive na ovim prostorima desetinu vekova, o čemu svedoče stotine pravoslavnih svetinja, manastira i crkava još iz 10. i kasnijih vekova. Na primer, crkva Svetog Nikole u Velikoj Koči.

Želim ovom prilikom da u ime poslaničke SPS pružim punu podršku predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, Vladi Republike Srbije i diplomatskim aktivnostima i nesebičnom radu i zalaganju ministra Dačića koji je pokrenuo postupak povlačenja priznanja samoproglašene države Kosovo, što je do sada zvanično učinilo 13 država članica EU. Ministar Dačić je najavio da će se ovaj proces i u budućnosti nastaviti.

U vezi sa tim želim da pitam – koje sve diplomatske mere i aktivnosti državno rukovodstvo i Ministarstvo spoljnih poslova planiraju u narednom periodu? Jer, kako stvari stoje sastanka u Parizu neće biti, jer Priština takav format ne prihvata pošto se oslanja na svetske mentore i sponzore, posebno na Ameriku ignorišući na taj način zalaganje Nemački i Francuske kao predstavnika EU.

Koje se mere još planiraju kako bi se u Svetu pokazalo da Srbija ne traži ništa tuđe, već brani svoje i kako bi što veći broj država povuklo priznanje, a Međunarodna zajednica počela da primenjuje međunarodno pravo i iste standarde za sve članice Međunarodne zajednice i prestala da vodi politiku dvostrukih aršina, koja je, nažalost postala gotovo redovno sredstvo demonstracije i moći nekih velikih država sveta. Zahvaljujem.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 25.10.2018.

Poštovani predsedavajući, uvaženi narodni poslanici, danas bih iskoristio priliku da postavim pitanje Ministarstvu pravde i Ministarstvu unutrašnjih poslova.

U poslednje vreme svedoci smo brojnih objava putem interneta kao javnog medija i društvenih mreža. Neproverene i neistinite vesti i objave na društvenim mrežama prenose se velikom brzinom, a pojedine kao posledice imaju širenje panike i uznemirenosti među građanima Srbije. Internet i društvene mreže kao tehnologija savremenog doba su svakako korisne i neosporno da su potrebne i neophodne, ali se one koriste i u krivično-pravnom smislu dolaženjem do određenih informacija ili pomoći u istragama i potragama i naravno da ne želimo, niti je naša namera da se one ugase ili na bilo koji način onemogući sloboda govora, ali često umeju da budu predmet zloupotrebe.

Svakako podržavamo da se putem interneta kao medija ukazuje na određene potrebe i situacije u društvu, ali potrebno je svakoj informaciji pristupiti odgovorno i profesionalno i u skladu sa zakonom ispitati navedene činjenice, što je Ministarstvo do sada i radilo. Međutim, šta se dešava u situaciji kada se posle te provere utvrdi da je objava bila lažna. Setimo se samo slučaja neispravne vode za piće u Beogradu od pre par meseci, lažnih silovanja, neproverenih informacija o kidnapovanju i nestajanju dece. Imali smo situaciju od pre samo nekoliko dana da je bilo prijavljeno čak četiri otmice dece u par dana.

Isto tako, nailazimo na objave u kojima se navodi da su migranti koji su došli sa ratno ugroženih područja počinili razno razna krivična dela. Da li to neko namerno radi sa lošim namerama prema tim ljudima, a i prema državi koja je podnela velike napore u zbrinjavanju migranata i rešavanju migrantske krize, čuvajući bezbednost svojih građana. Svakako u navedenim slučajevima nadležni organi su se oglasi povodom ovih situacija i demantovali navode.

Pitanje želim da uputim MUP – da li MUP prati, ispituje i proverava istinitosti i pouzdanosti tih objava i pojedinih vesti, koje se svakodnevno prenose putem društvenih mreža. U slučaju da se objave lažne u cilju zastrašivanja naroda, izazivanja panike i eventualno na neki način urušavanje bezbednosnog sistema Republike Srbije, da li u takvim situacijama MUP sprovodi postupak u skladu sa članom 343. Krivičnog zakona Republike Srbije?

Pitanje za Ministarstvo pravde – da li je do sada javno tužilaštvo vodilo istrage, naravno u saradnji sa MUP povodom ovakvih situacija? Koliko je do sada ljudi procesuirano i kakvi su ishodi tih procesa? Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 23.01.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 99442.00 RSD 02.06.1016 -