SANJA JEFIĆ BRANKOVIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

OSVRT OTVORENOG PARLAMENTA

Sanja Jefić Branković je bila narodna poslanica dva puta do sada, u desetom sazivu, od 2012. do 2014, i u 12. sazivu, od 2020. do 2022. godine.

U desetom sazivu bila je članica Odbora za dijasporu i Srbe u regionu i Odbor za prava deteta, i zamenica člana Odbora za zaštitu životne sredine i Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu.

U 12. sazivu bila je članica Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao i zamenica člana Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Tokom 12. saziva u plenumu se obratila ukupno 54 puta, u postavljanju poslaničkih pitanja Vladi Srbije nije učestvovala nijednom, a u traženju obaveštenja i objašnjenja 6 puta. Na redovnim zasedanjima u Skupštini je provela 604 sata, i učestvovala u glasanju o 360 akata, i svaki put svaki glasala “Za”.

U 13. sazivu izabrana je za poslanicu kao 74. na listi ALEKSANDAR VUČIĆ – Zajedno možemo sve, mandat joj je potvrđen 01.08.2022. godine.

U 13. sazivu deo je poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije. Članica je Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za kulturu i informisanje, i zamenica člana Odbora za dijasporu i Srbe u regionu, Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije i Odbora za prava deteta. Takođe, članica je Delegacije u Parlamentarnoj skupštini Crnomorske ekonomske saradnje.

BIOGRAFIJA

Sanja Jefić Branković je rođena 23. maja 1984. godine. Završila je gimnaziju ''Bora Stanković'' u Nišu, i diplomirala na Pravnom fakultet Univerziteta u Nišu.

Od 2014. do 2015. bila je saradnica Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije,

Na funkciji rukovodilac pravnog sektora (opštih i pravnih poslova) u JKP „ Objedinjena naplata“ Niš bila je od 2015. do 2017. godine.

U JKP ''Mediana'' Niš je zaposlena od 2017. godine, najpre kao samostalna stručna saradnica za pravne poslove, zatim kao direktorka sektora pravnih poslova, i na kraju, od 2020, kao izvršna direktorka za pravno-ekonomske poslove.

Odbornica u Skupština grada Niša bila je u više saziva, od 2011. do 2020.

Političko delovanje započela je u Liberalno demokratskoj partiji, čija je članica bila duži niz godina. Ovu partiju napustilia je 2012. godine i najpre pristupila Pokretu "Naša priča", da bi zatim prešla u Socijaldemokratsku partiju Srbije 2014, i tamo 2015. godine postala predsednica regionalnog odbora stranke.

Poslednji put ažurirano: 05.09.2022, 07:52

Osnovne informacije

  • Samostalni poslanici
  • Niš
  • Niš
  • 23.05.1984.
  • diplomirani pravnik

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva posebna sednica , 14.09.2022.

Zahvaljujem, poštovani predsedniče.

Uvaženi predsedniče Republike Srbije, koleginice i kolege, ja ću se usuditi da kažem da je jedan od najvećih ispita današnje generacije upravo rešavanje pitanja Kosova i Metohije, odnosno srpske državnosti na Kosovu i Metohiji.

Ja pripadam generaciji koja se rodila osamdesetih godina prošlog veka i zaista nisam očekivala da ću biti u prilici da jednog dana razgovaram sa vama na temu problema i rešavanja problema Kosova i Metohije, ali, eto, istorija je želela drugačije. Ja se nadam da će neke buduće generacije biti u nekom drugom vremenu i da će učiti o svemu ovome samo kroz udžbenike u školama.

Dakle, u uslovima složenih međunarodnih odnosa današnjice, različiti etnički principi koji postoje na Kosovu, prosto, ostavljaju sasvim dovoljno prostora za postojanje svojevrsnog tihog konflikta na ovom području i tako je već čitavih 20 godina.

Kosovo danas jeste jedan složeni međunarodni problem i uopšte me ne iznenađuje činjenica što tokom jučerašnje celodnevne rasprave nismo uspeli da dođemo do jednog jedinstvenog i zajedničkog zaključka, jer je prosto rešenje jednog ovakvog problema takvo da mora biti i posebno i specifično i da mora obuhvatiti sve one okolnosti o kojima se mi danas nalazimo.

Međutim, smatram da je važno da u ovom trenutku postignemo nacionalno jedinstvo i o tome smo zaista dosta toga čuli i tokom današnjeg, ali i jučerašnjeg dana i, koliko god razlike među nama bile drugačije i koliko god se naši predlozi za rešavanje kosovskog problema razlikovali i bili oličeni u platformama, programima, planovima, mi moramo zauzeti jedinstveni stav po pitanju kako ćemo i na koji način u budućem periodu rešavati ovo pitanje, jer od tog pitanja zavisi i budućnost i naše dede i budućih generacija koje tek treba da dođu i da žive u miru, oslobođeni jednog tereta problema na Kosovu i Metohiji.

Možda baš sa ove sednice izađemo sa jednim zajedničkim i jedinstvenim stavom po ovom pitanju. Ja i dalje verujem da ćemo mi nekako na kraju ove sednice uspeti da pronađemo tu nit oko koje ćemo se okupiti i koja će nadalje poslužiti kao ideja za rešavanje ovog problema.

Da bismo to ostvarili, mi moramo da pokažemo volju za kompromisom, odnosno makar deo volje za kompromisom, koliko god nam se određeni predlozi ne sviđali, ali ukoliko uzmemo u obzir važnost vraćanja ovog pitanja u institucionalni okvir, utoliko je i težina te ideje jača.

Zašto je važno da pitanje Kosova i Metohije vratimo u institucionalne okvire? Zato što na taj način može dobiti pravno obavezujuću snagu sa jedne strane. S druge strane, ona na taj način omogućava primenljivost onoga što se u okviru pojedinih institucija i dogovorilo.

Od početka jugoslovenske krize, vi to verovatno bolje znate od mene, brojna rešenja su ponuđena za samo Kosovo i Metohiju i čini se da je svaki od tih predloga za rešavanje problema bio nepovoljniju za Srbiju u odnosu na ono što je bilo pre toga. Međutim, naša državna politika se i tada i u takvim situacijama kretala u okvirima onoga što želi i onoga što je moguće i pokušala da pronađe balans, odnosno neku ravnotežu između toga šta joj je činiti u tom trenutku.

Ja mislim da su danas više nego ikada pre zvanični stavovi i Beograda, ali i Prištine toliko dijametralno suprotni u pogledu rešavanja samog problema i statusa Kosova, ali se, s druge strane, u jednom apsolutno i potpuno slažu, a to je da zamrznuti konflikt na Kosovu i Metohiji apsolutno ne odgovara ni jednoj, ni drugoj strani i da predstavlja realnu prepreku ne samo za ekonomski razvoj, već predstavlja realnu prepreku i za evrointegracije, ali na kraju i za modernizaciju i jednog i drugog društva.

Što se aspekta Srbije tiče, ja sam sigurna da se mi u sali svi oko toga donekle slažemo. Zamrznuti konflikt suštinski u stvari znači da postoji prećutna nezavisnost Kosova koja se odvija pred našim očima. Ja sam sigurna da mi to nećemo dozvoliti, međutim samo vreme nam ne ide u prilog. Kao što znate, sve je manje Srba na Kosovu, s jedne strane. S druge strane, ukoliko se što pre ne pronađe rešenje, rizikujemo da Kosovo i Metohija postane jedno uporište za raspirivanje nacionalizma u regionu, a to nam nikako ne odgovara, jer to može odvratiti naše investitore u budućnosti, a samim tim i stvoriti jednu složenu situaciju iz koje, čini mi se, nećemo moći da izađemo za par godina.

Mi možda ne možemo da promenimo istorijske tokove, ali možemo se potruditi da u buduće stvorimo određene uslove koji će omogućiti mir svima onima koji dole žive, bez obzira na to da li su Srbi, Albanci ili bilo koje druge nacionalnosti. Dakle, svi ovi razlozi koje sam navela ne znače da ćemo mi problem Kosova rešiti ovde i na ovom mestu. Ja sam sigurna da to tako neće biti, ali sam isto tako sigurna da postoji snažna volja svih nas da pronađemo jedan način koji će, da kažem, uspeti da odgovara svim onim platformama, programima i planovima koji svi mi u svojim nekim političkim programima i imamo.

Što se Socijaldemokratske partije Srbije tiče, naš šef poslaničke grupe je juče govorio o našoj platformi za Kosovo i Metohiju i u tom smislu izneo je predlog da se, ukoliko je to moguće, uspostavi normalizacija odnosa bez priznanja. On je o tome govorio u smislu da je treba sprovoditi kroz nekoliko faza i ja se upravo iz tog razloga neću ponavljati. To nije sigurno ni najbolje, ni najidealnije rešenje, ali jeste rešenje koje vam može poslužiti kao ideja oko koje ćete u buduće voditi pregovore.

Ja sam sigurna da mi nećemo odustati od naše legitimne borbe za očuvanje međunarodnog pravnog poretka i stekla sam utisak nakon jučerašnje rasprave, vi me ispravite ako grešim, neko je pomenuo da bi bilo dobro u jednom trenutku prekinuti pregovore kada se dostigne određeni nivo strpljenja koji bi Srbija trebalo da podnese. Ja se sa tim apsolutno ne bih složila i mislim da, koliko god ti pregovori bili i teški i naporni i koliko god se oni činili beznadežnim u određenom trenutku, mi moramo ostati u okviru tih pregovora, da se moramo potruditi da se pregovori nastave, jer ćemo jedino na taj način uspeti da prevaziđemo probleme koji stoje pred nama i vratiti rešavanje Kosova u okvire institucija, u okviru kojih i jedino mogu da se rešavaju.

Još jedna stvar za kraj. Mislim da Srbija ne može u potpunosti sama i izolovana odlučivati o ovom pitanju, niti ga rešavati. Mislim da u tom smislu veliku ulogu ima međunarodna zajednica i da se mi moramo osloniti na stavove međunarodne zajednice, ali i očekivati od nje pomoć. Tu, pre svega, mislim na EU, Rusiju i Kinu. Oni moraju biti garant stabilnosti na Kosovu i Metohiji, ali i primer poštovanja međunarodnog pravnog poretka.

Predsedniče, ja lično u svoje ime, ali i u ime Socijaldemokratske partije Srbije želim zaista da iskažem poštovanje za istrajnost koju ste iskazali u svim tim pregovorima, što od njih niste odustali i što ste zaista pokazali i volju i nameru da svima onima koji žive na prostoru Kosova i Metohije omogućite neki dostojanstveni život u budućnosti.

Zahvaljujem.

Sedamnaesto vanredno zasedanje, 09.02.2022.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, mi današnjom sednicom najverovatnije zaokružujemo rad ovog saziva parlamenta i stiče se utisak da je u nekom proteklom periodu za ovih godinu dana akcenat stavljen na jačanje institucija i uopšte na njihovu nezavisnost u radu, na funkcionalnost i na kraju njihovo pravno uobličavanje i regulisanje. Uloga parlamenta se u različitim zemljama različito i tretira, odnosno razlikuju se parlamenti u zemljama u okruženju, ali svaka od njih ima zajednički cilj, a to je da je pravi izazov za svaki od tih parlamenata da promene svoj stav u pogledu i medija i javnosti i izvršne vlasti, ali i međunarodnih organizacija, što jeste bio i rezultat rada ovog parlamenta.

Složićete se sa mnom da stub svake države čine njene institucije i od stepena poverenja koje građani imaju u te institucije zavisiće i direktno sama uspešnost funkcionisanja jedne države. U mesecima koje imamo iza sebe mi smo zaista imali jedan veoma kompleksan rad, imali smo veliki broj javnih slušanja na kojima smo mogli čuti brojne sugestije i primedbe, zatim usvojen je veliki broj i te kako značajnih zakona i u oblasti finansija i u oblasti zaštite životne sredine, Zakon o Zaštitniku građana itd. i može se reći da je svaki od ovih zakona, ali i postupaka parlamenta u prethodnom periodu imao pre svega za cilj jačanje poverenja građana u institucije, pre svega u instituciju parlamenta.

Sada je već izvesno da ćemo u popodnevnom delu zasedanja pristupiti proglašenju Akta o promeni Ustava i Ustavnog zakona za sprovođenje Akta o promeni Ustava i ovo je poslednji put da Skupština odlučuje o sudijama koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju.

Mi smo imali ustavne promene čija je namera, odnosno intencija, i bila da se izbor sudija izmesti iz ingerencija zakonodavne vlasti ili uticaja bilo koje druge vrste i mislim da smo u tome uspeli, a vreme će pokazati da li je to bila dobra odluka ili ne. Ja mislim da jeste.

Vi znate da nas u narednom periodu usled izmena Ustava očekuje potpuno drugačiji pristup i princip izbora sudija i tužioca i u čitavom ovom procesu mislim da Visoki savet sudstva mora imati, odnosno ima i te kako značajnu ulogu, a sad ću pokušati da obrazložim i zašto to kažem.

Pre svega, on mora pružiti jednu snažnu podršku integritetu i sudija ali i samih sudova i mislim da bi možda trebalo pružiti malo jaču reakciju na pritiske koji se svakodnevno javljaju i na sudijski rad ali i na sudije uopšte. Tu mislim i na medijske pritiske. To bi za rezultat imalo činjenicu da Visoki savet sudstva u potpunosti svojim delovanjem i svojim aktima preuzima ali i ispunjava svoju ulogu jednog nezavisnog i samostalnog organa koji u potpunosti obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija i sudijskih funkcija.

Sa druge strane, percepcija korisnika sistema pravosuđa nije na najboljem nivou, ali nije ni nezadovoljavajuća. Prema jednoj anketi koja je sprovedena od strane organizacije civilnog društva, nešto više od polovine anketiranih građana smatra da je integritet sudija na visokom nivou. Od toga čak 85% njih misli da sudije zaista vrše poziv na zadovoljavajući način. Ukoliko regionalno posmatramo tu situaciju, najpovoljnija je u Vojvodini, a najmanje povoljna na jugu Srbije.

Iako na prvi pogled deluje da je relativno lako napraviti pozitivne i negativne segmente u pogledu samog pravosuđa, ja bih rekla da možda to i nije baš toliko lak zadatak. Vi sa jedne strane imate javnost koja percipira pravosuđe na jedan svoj način, na osnovu možda nekih ličnih iskustava koje su imali, a sa druge strane imate profesionalnu zajednicu koja zna šta u određenom trenutku jeste ili nije moguće učiniti. Upravo iz tog razloga možda se javljaju pogrešne percepcije samog stanja pravosuđa i eventualnih problema koji se možda u nekim segmentima čak i predimenzioniraju u odnosu na ono kakve zaista i jesu.

Mislim da je mnogo teže definisati sam pojam kvaliteta pravosuđa. To nisam primetila da mnogo ko pokušava da učini, a razlog za to najverovatnije leži u činjenici što postoji veoma veliki spektar faktora koji mogu uticati na sam pojam kvaliteta pravosuđa.

Kao kruna svega toga, mislim da treba obratiti pažnju na stručnost samih sudija, tužilaca i osoblja, što znači da su ljudski resursi jedan od onih faktora koji u ogromnoj meri, iako se to ne vidi, zaista utiču na pojam kvaliteta pravosuđa.

Možda bi trebalo posvetiti pažnju tome da donosioci i strategije ali i rukovodioci sačine jednu odgovarajuću strategiju ljudskih resursa, koja bi ujedno podrazumevala i zapošljavanje i edukaciju, ali i napredovanje samih sudija i ostalog osoblja, jer od njih u velikoj meri zavisi kakav će taj kvalitet pravosuđa na kraju i biti.

Kao što znate, pošto dolazite iz pravosuđa, informacija je jedna od najvažnijih stvari kojom se služe svi oni koji se pravosuđem bave i zato je veoma važno da oni međusobno budu koordinirani, da razmenjuju informacije, da se usavršavaju, između ostalog i korišćenjem savremenih tehnologija, kako je to u nekim drugim zemljama učinjeno, jer će to s jedne strane doneti i uštede, ali sa druge strane olakšati razmenu informacija koja za njihov rad na kraju i jeste ključna.

Još jedan od segmenata o kojima želim da govorim danas jeste i dovoljan stepen pristupa pravdi. Kad kažem - dovoljan stepen pristupa pravdi, mislim da je veoma važno približiti građanima sve alternativne načine na koje mogu da ostvare svoja prava, kako ne bi bukirali, odnosno kako ne bi previše opterećivali sudije i sudove nekim predmetima koji se možda mogu rešiti nekim alternativnim načinima koji bi i za njih bili povoljniji, ali verovatno i brži i produktivniji. Sve to opet utiče i na poverenje javnosti, u zavisnosti od toga kakav vam je pristup pravdi i koliko ste vi zadovoljni ostvarenom pravdom, kao i načinima na koje dođete do njih zavisi i stanje u pravosuđu uopšte.

Još jedna od stvari koju sam primetila kada govorimo o načinu na koji proveravamo kvalitet pravosuđa u Srbiji, iako veoma često čujemo da je ovaj sistem i neefikasan i da su sudovi preopterećeni i da imamo veliki broj starih predmeta, nisam primetila da postoji neki jedinstveni metod ili sistem kojim se proverava učinak sudova i sudija. Možda je to ključ svih nerešenih problema koji postoje u pravosuđu i možda bi trebalo nagraditi one sudove, a sigurna sam da ih u Srbiji ima i više nego što to iz javnosti možemo da saznamo, možda treba nagraditi one sudove koji imaju i te kako dobru praksu u rešavanju svih ovih problema pravosuđa i možda će to biti podsticaj za sve ostale sudove u Srbiji.

Što se tiče druge tačke o kojoj danas razgovaramo, o članovima RIK, nama iz SDPS je i te kako važno da članovi RIK budu ljudi koji su stručni i koji su profesionalni. Ovo telo mora funkcionisati na principu uravnoteženosti i to tako što će sve političke partije imati svoje predstavnike, odnosno biti jednako zastupljeni i tako imati mogućnost da delegiraju svoje predstavnike u ovo telo.

Jako je važno da kandidati koje partije predlažu budu kompetentni u obavljanju svog posla, što znači da moraju poštovati i zakone, ali i proceduru jer jedino tako možemo govoriti o uspešno sprovedenim izborima.

Republička izborna komisija ima i te kako važnu i značajnu ulogu i ona organizuje izbore na svim nivoima i republičkim, i lokalnim, i pokrajinskim, ali i izborima za savete nacionalnih manjina i u toliko je njena uloga značajnija, a samim tim i ovaj akcenat na stručnosti ljudi koji u njemu sede ima i veći značaj. Srbija već pune tri decenije zaista radi na poboljšanju izbornih uslova kako bi se učvrstilo poverenje građana u izborni sistem u opšte. Mislim da smo u tome i velikim delom uspeli.

Podsetiću da su predstavnici vlasti i opozicije pre nešto više od dve i po godine počeli razgovore o poboljšanju izbornih uslova i tada je dogovoreno da postoje određeni mehanizmi koje moramo sprovesti što pre, odnosno da neka rešenja budu kratkoročna, ali da ih sprovedemo što pre, već prilikom prvih narednih izbora. To se na kraju i desilo, izmenjeni su i zakoni i procedure, tako da mislim da će način na koji smo sada uredili ovaj izborni sistem zaista omogućiti svim političkim akterima da dođu do svojih birača i učešćem na izborima ostvare i pokažu svoju političku snagu.

Kada govorimo o RIK i samom izbornom procesu, naša zakonska regulativa ne poznaje, za razliku od drugih zemalja, ne poznaje neku stabilnu, odnosno profesionalnu izbornu administraciju. Dakle, onu administraciju koja bi na jednom mestu obuhvatala sve one postupke koji se preduzimaju u jednom izbornom procesu. Dakle, ona bi podrazumevala i evidenciju birača, i organizovanje i sprovođenje samog izbornog procesa i kontrolu finansija, ali i praćenje uloge medija i tako dalje.

Kod nas je ovaj proces ostvaren učešćem različitih državnih organa i naša poslanička grupa je u nekom od prethodnih izlaganja, na nekoj od prethodnih sednica govorila o tome, o ideji socijaldemokratske partije kada govorimo o načinu na koji bi ovaj problem mogao možda biti bolje rešen, a to je kroz formiranje državne izborne komisije. Kada kažem, državna izborna komisija, tu pre svega mislim na jedno profesionalno nezavisno i stalno telo koje bi u svom sastavu imalo eminentne stručnjake iz oblasti izbornog sistema, odnosno izbornog prava. Oni bi se birali na period koji je duži od trajanja mandata samih narodnih poslanika, jer bi se na taj način omogućila njihova nezavisnost i time bismo svakako ojačali mehanizme za kontrolu svih učesnika u ovom procesu.

Nesporno je da je Republička izborna komisija u proteklom periodu zaista radila na poboljšanju i svojih uslova rada, ali i načina na koji je postala transparentnija u odnosu na prethodnih godina. Na sajtu se mogu pronaći i skenirani zapisnici sa svakog biračkog mesta, što jeste jedan od načina za otklanjanje svake sumnje u pogledu konačnih rezultata.

Mislim da smo dogovorom uspeli da prevaziđemo određene probleme u funkcionisanju izbornog sistema. Ti problemi su prevaziđeni donošenjem odgovarajućih propisa, ali i procedura. Očekujem da će oni dati dobre rezultate.

Upravo iz tog razloga Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati odluke o kojima danas govorimo.

Hvala.

Šesnaesto vanredno zasedanje, 04.02.2022.

Hvala, predsedavajuća.

Uvaženi ministre sa saradnicom, mi danas razgovaramo o dvema odlukama koje, iako se odnose na kadrovska rešenja, u velikoj meri mogu uticati, odnosno utiču na unapređenje samog sistema obrazovanja. To su odluke o imenovanju devet članova Upravnog odbora Nacionalnog tela za akreditaciju i obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju i Odluka o izboru 17 članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.

Još je zakonom iz 2005. godine, Zakonom o visokom obrazovanju, u naš sistem visokog obrazovanja uveden princip Bolonjska deklaracije i Lisabonske konvencije, čime je stvorena osnova za uključivanje Srbije u evropski prostor visokog obrazovanja. U tom smislu, mi 2018. godine Odlukom Vlade Republike Srbije ustanovljavamo nacionalno telo za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju, kao telo sa namerom funkcionisanja u potpunoj nezavisnosti u institucionalnom smislu, ali i finansijskom, administrativnom, stručnom i svakom drugom.

Dakle, reč je o nezavisnom telu koje mora funkcionisati bez uticaja država, ali, sa druge strane, u isto vreme sa njom mora i sarađivati kako bi se postigao zajednički cilj, a to je unapređenje samog sistema visokog obrazovanja, odnosno njegovog podizanja na viši nivo u odnosu na postojeći.

Nacionalno akreditaciono telo obavlja poslove akreditacije, dakle, provere kvaliteta visokoškolskih ustanova i jedinica u njihovom sastavu, vrednovanje studijskih programa i obezbeđenje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji. Reč je o jednom nezavisnom telu čije odluke praktično određuju smer u kome će se naš obrazovni sistem razvijati, kao i uspešnost tog razvoja kao krajnji rezultat.

Još je uvođenjem ovog tela u sistem obrazovanja 2018. godine ukazao jadan stav i potpuno drugačiji pristup države u odnosu na sam sistem visokog obrazovanja, jer je po prvi put u visoko obrazovanje, odnosno u ova nezavisna tela, uključio ljude koji su stručni da o samim programima i o smeru razvoja visokog obrazovanja na kraju i odlučuju.

Složićete se sa mnom da je znanje osnovni resurs i privrednog ali i svakog drugog razvoja i ono je nerazdvojivo povezano sa samim obrazovanjem, a savremeno društvo nesumnjivo jeste društvo znanja i upravo iz tog razloga znanja i kompetencije jesu osnovne pretpostavke njegovog razvoja. Oni nam kao pojedincima omogućavaju da se aktivno uključimo u društvo i da preuzmemo na sebe i radne ali i sve druge društvene uloge. To znači da moramo učiti tokom celog života, odnosno da moramo učiti da se ophodimo jedni prema drugima, da poštujemo jedni druge, jer je to socijalna komponenta svakog obrazovanog čoveka.

Formalno obrazovanje, iako veoma važno, predstavlja samo preduslov za obavljanje bilo kog drugog posla. U savremenom svetu svako od nas mora se dodatno usavršavati, jer se tržište rada menja neverovatnom brzinom, a da bismo ga pratili, svaka nova generacija mora sticati neka druga znanja i druge veštine, kako bi ostali u procesu rada, odnosno moraju se osposobljavati do kraja života.

Kao zemlja, mi još uvek ne možemo da se pohvalimo stanjem broja obrazovanih u Srbiji. Samo 11% stanovnika ima završen fakultet i još svega 5% završenu srednju školu, što je još uvek daleko ispod evropskog proseka, a ukoliko upitamo studente, sigurna sam da će vam reći da je najveći problem sa kojim se oni danas suočavaju nedostatak prakse koju bi oni mogli da primenjuju paralelno sa učenjem i to je ono na čemu bi možda ova dva tela trebalo da porade u narednom periodu, iz razloga što ne ohrabruju ni podaci Zavoda za statistiku, po kojima je samo oko 30% stanovnika sa završenom osnovnom školom.

Istraživanja pokazuju da većinu populacije nepismenih u Srbiji čine žene. Ta brojka se kreće otprilike oko 130 hiljada potpuno nepismenih žena u Srbiji. One se i dalje bave pretežno ženskim zanimanjima, ali, sa druge strane, paradoksalno je i to što su među visoko obrazovanim takođe u većem procentu žene. Često ćete od obrazovanih i uspešnih žena čuti da je obrazovanje ključ svakog uspeha, privatnog, poslovnog i bilo kog drugog i mislim da je to dovoljna motivacija za sve mlade generacije koje odlučuju o tome da li će se, kako i kada školovati.

Iako je obrazovanje osnovno ljudsko pravo iz koga proizilaze i naše sposobnosti da ostvarujemo i sva ostala ljudska prava, ni u svetu nije drugačija situacija u odnosu na navedene statističke podatke, pa čak 17% odraslih širom sveta ne zna da čita i piše, od čega dve trećine čine žene i ta statistika se u poslednjih 20-ak godina nije mnogo menjala.

Znanje i obrazovanje omogućavaju pojedincu da se uključi u društveni život i zato ulaganje u nauku i obrazovanje, a samim tim i ljudske resurse, donosi veliku korist ne samo pojedincu već i društvu i državi u celini. Obrazovanje je nešto što se oduvek javljalo kao najefikasniji način za rešavanje mnogobrojnih društvenih problema, ali ono mora biti u skladu sa savremenim programima, obrazovnim programima u visokoškolskim ustanovama i mislim da je obezbeđivanje kvalitetnih visokoškolskih obrazovnih programa zapravo jedan od načina da se osigura razvoj društva u celini.

Osim toga, ja bih navela da obrazovani radnici u odnosu na ostale imaju tri osnovne prednosti. Tu mislim na zarade, koje su svakako veće, mislim na njihove mogućnosti za zaposlenje, ali i na sigurnost zaposlenja uopšte.

Ako posmatramo Evropu i prostor na kome mi živimo, grubo posmatrano, zemlje severozapadne Evrope bile su dosta uspešnije od zemalja južne i istočne Evrope kada je reč o uticaju obrazovanja na sam razvoj društva, što svakako jeste posledica brže industrijalizacije u tim zemljama. Recimo, Velika Britanija je zemlja koja se industrijalizovala pre svih ostalih i zauzima i dalje veoma visoko mesto po stopi obrazovanja i to, složićete se sa mnom, nije slučajno.

Kvalitetnije obrazovanje u svim sredinama, a posebno u ovim koje sam navela, nastalo je kao posledica suštinske promene samog sistema obrazovanja. Mislim da sličan problem imamo i mi u našoj zemlji, pa umesto insistiranja na autoritetu, na klasičnom predavanju kao obliku nastave, obrazovni sistem bi morao da krene ka uvođenju metoda koje bi podstakle razmišljanje kod mlađih generacija, odnosno, kako bi se to žargonski reklo, kako bismo ih naučili da uče. Mislim da je veoma važno ići u korak sa sklonostima mladih generacija i pronaći način kako da se one produktivno iskoriste.

Malo se pažnje posvećuje promeni sistema vrednosti i načina razmišljanja današnjih mladih generacija. Mi ne možemo govoriti o sistemu obrazovanja i njegovoj efikasnosti ukoliko ne poznajemo psihologiju samih učenika i studenata koji uče i studiraju u tom sistemu.

Postoji više istraživanja o današnjoj generaciji mladih i svako od njih ukazuje na to da je neophodno uključiti ih aktivno u raspravu o sistemu obrazovanja. Na kraju, svako od nas pripada određenoj generaciji i vreme u kome smo rođeni diktira i način našeg obrazovanja, ali i mogućnosti da to isto obrazovanje primenimo, odnosno iskoristimo.

Društvo koje nas oblikuje dok smo mladi ostaje sa nama manje-više tokom čitavog života i pripremajući se za današnju diskusiju ja sam pronašla jednu sjajnu analizu u kojoj je navedeno da vreme u kome smo rođeni ima možda i veći uticaj na našu ličnost nego porodica koja nas je podigla, odnosno, rečeno rečima jedne arapske poslovice - ljudi liče na vremena više nego što liče na svoje očeve. Zato su za analizu obrazovanja i te kako važne karakteristike mlade generacije, jer je to generacija koja raste u jednom potpuno drugačijem sistemu u odnosu na sisteme u kojima smo mi odrastali.

Savremena tehnologija, način života, drugačije mogućnosti, sve su to razlozi koji zahtevaju od nas da sistem obrazovanja prilagodimo toj istoj generaciji koja dolazi. To su oni mladi ljudi koji na prvo mesto stavljaju sebe, koji žele slobodu u svemu što rade, koji vole da sve okolnosti koje ih okružuju personalizuju, odnosno da ih prilagode sebi i svojim potrebama i veoma su skloni istraživanju, što je proporcionalno razvoju savremenih tehnologija.

Upravo iz svih navedenih razloga, mislim da je jako važno sistem visokog obrazovanja prilagoditi i mladima i njihovom načinu života i razmišljanju, kako bi on dao odgovarajuće efekte.

Dakle, pogrešno je reći da su stavovi mlađih generacija pogrešni u odnosu na stavove njihovih roditelja. Ne, oni su samo različiti, drugačiji i zato ih moramo prihvatiti kako ne bi smo imali kao rezultat pad uticaja škole i univerziteta, sa sve većim odbijanjem mladih da obrazovanje shvate ozbiljno i da jednostavno shvate kakvu važnost i značaj u njihovim životima može imati obrazovanje. Mislim da je jako važno da čujemo njihov glas, što se učešćem u ovim telima o kojima danas razgovaramo, delimično i ostvaruje.

Socijaldemokratska partija Srbije ima vrlo jasan stav po pitanju obrazovanja i on je formulisan kroz snažnu poruku, a to je obrazovanje je ulaznica za zdrav i normalan život i to zaista jeste tako. Obrazovni proces, uz porodične vrednosti, formira svakog pojedinca i ukoliko se taj proces odvija uspešno u svim svojim fazama, onda će i pojedinac, ali i zajednica od toga imati koristi. Obrazovanje je dobro za sve i ono je preduslov njegovog napretka.

Dakle, mi se u Srbiji moramo baviti stvaranjem države obrazovanja, što podrazumeva uključenje svih relevantnih činilaca sistema obrazovanja kako bismo kao rezultat imali jedan dobar sistem koji će u praksi funkcionisati.

Iako sam najveći deo svog vremena u današnjem izlaganju posvetila mladim generacija, istakla bih i to da se Srbija može pohvaliti time da je jedna od retkih zemalja u regionu koja ima modernu strategiju obrazovanja odraslih, ali nažalost nema baš toliko uspeha u pogledu njene implementacije, a jedan od glavnih problema koji se tiču obrazovne strukture stanovništva, odnosno nepismenost trenutno se rešava samo u 14 škola za osnovno obrazovanje odraslih koje jesu organizovane, ali izgleda ne i dovoljno efikasne.

Za kraj, mislim da obrazovani ljudi odlikuju i oblikuju društvo i u najvećoj meri utiču na privredni rast i razvoj jedne zemlje. Zato je pred članovima ova dva tela, o čijem izboru danas razgovaramo, jedan veliki, ozbiljan i odgovoran zadatak. Oni moraju pronaći balans između želja mladih generacija i njihove potrebe da neke stvari organizuju na svoj način, ali u isto vreme i potrebe države da uredi sistem na odgovarajući način.

Kao poslanička grupa mi ćemo u danu za glasanje pružiti podršku ovim telima da nastave da rade na unapređenju visokog obrazovanja, kao što je to bio slučaj i do sada. Zahvaljujem.

Deveto vanredno zasedanje , 22.07.2021.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.

Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.

U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?

Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.

Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.

Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.

Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.

Zahvaljujem.

Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2021.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, a odnosi se na funkcionisanje i rad lokalnih saveta za bezbednost.

Za početak izuzetno je važna činjenica da je sam koncept bezbednosti u Srbiji shvaćen tako da se njegov fokus premešta na bezbednost pojedinca i kad to kažem mislim na bezbednost i životne sredine i ekonomsku bezbednost i zdravstvenu bezbednost i na kraju i ličnu bezbednost svakog pojedinca u ovoj državi.

Staranje o celokupnoj bezbednosti se generalno i u suštini nalazi u ingerenciji države kroz rad MUP-a i Ministarstva odbrane, ali i lokalne samouprave na sebe moraju preuzeti deo odgovornosti, a kasnije ću objasniti i na šta tačno mislim. To znači da država u poslednje vreme zaista i kvalitativno, ali i kvantitativno zauzima jedan potpuno drugačiji pristup kada je reč o pronalaženju onih modela koji bi dali najbolje rezultate, a kako bi se građanima pre svega na lokalnom nivou obezbedila ta bezbednost i sigurnost koja im u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje pripada.

Da bi se to ostvarilo svi činioci jedne lokalne samouprave moraju u tome aktivno učestvovati, pre svega kroz formiranje lokalnih tela. Tu mislim na Savet za bezbednost na nivou jedinica lokalnih samouprava, kojih u ovom trenutku ima preko 100 u celoj Srbiji.

Šta je tu sporno? Pravni osnov za osnivanje Saveta za bezbednost proizilazi iz statuta gradova i opština kao najvišeg pravnog akta svake jedinice lokalne samouprave, ali ne proizilazi iz akta više pravne snage, odnosno iz zakona. To praktično znači da mogućnost osnivanja, formiranja i samo funkcionisanje lokalnih saveta za bezbednost zavisi od volje lokalnih samouprava i zato možda treba pronaći modelitete koji će biti univerzalni na nivou cele Srbije.

Osim toga, jedan ovakav model postojanja lokalnih saveta za bezbednost daje jedan nestabilan karakter tih istih neformalnih, odnosno formalnih radnih tela na lokalnom nivou. One mogu biti privremenog karaktera. Veoma često se dešava da nemaju dobru saradnju sa svim činiocima na nivou lokalnih samouprava. Možda njihov rad upravo iz tog razloga i nije u dovoljnoj meri prepoznat i sve ovo navodi nas na zaključak i na razmišljanje da treba pronaći neki drugi model koji bi podrazumevao obaveznost osnivanja ovakvih saveta koji bi se osnivali na nivou lokalnih samouprava.

Iz tog razloga molim da se pokrene inicijativa za izmenu i dopunu onih zakonskih rešenja kojim bi se osnivanje lokalnih saveta za bezbednost postavilo kao obaveza, a ne kao preporuka koja ostavlja dovoljno prostora lokalnim samoupravama da odluče da li će ovakva tela na lokalu formirati ili ne.

Za kraj, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici. Pa, zar ima bolje motiva da se kroz uspostavljanje jednog obaveznog tela u smislu Saveta za bezbednost na lokalnom nivou pruži puna zaštita ženama žrtvama nasilja na jedan kontinuirani planirani i sistematičan način. Hvala.

Osma sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.04.2021.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odnosi se na medijsku pismenost, odnosno na uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje.

Naime, nakon rezultata dobijenih istraživanjem, a koji su sprovedeni marta i aprila meseca 2016. godine, narodni poslanik SDPS iz Niša, Predrag Jelenković, uputio je inicijativu nadležnim ministarstvima za uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje. Pitanje se odnosilo na planove koje imaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture u pogledu uvođenja medijske pismenosti u programe obrazovanja na svim nivoima školovanja u našoj zemlji.

Kao epilog jedne ovakve inicijative i upućenog pitanja, bila je pozitivna reakcija i jednog i drugog ministarstva, i to tako što je inicijativa sprovedena u delo, odnosno medijska pismenost je zvanično postala deo programa našeg obrazovanja u srednjim školama.

Mi iz SDPS smo jako ponosni na to što smo bili inicijatori uvođenja jedne ovakve vrste pismenosti u naš obrazovni sistem, jer se u praksi pokazalo da ova vrsta pismenosti postaje sve korisnija, pre svega u sprečavanju zloupotreba kojima je društvo svakodnevno izloženo.

Složićete se sa mnom da medijska pismenost predstavlja snažno sredstvo za formiranje društvenog sistema vrednosti, ali i za kreiranje javnog mnjenja i zbog toga je razumevanje funkcionisanja masovnih medija ali i pravilno tumačenje medijskih sadržaja od izuzetne važnosti za budućnost čitave jedne zemlje i kreiranje javnog mnjenja u njoj.

U Evropi i u zemljama u okruženju upotrebljava se pojam „medijska pismenost“ i upravo iz tog razloga ja i govorim na ovaj način, međutim, u našem obrazovnom sistemu ona se nalazi pod nazivom – jezik, mediji i kultura, iako je suština ista.

Na kraju, moje pitanje se odnosi na konkretne normative. Kako je normativima o stručnoj spremi nastavnika u srednjim školama predviđeno da predmet – jezik, mediji i kultura mogu da predaju samo određeni profili nastavnika među kojima se ne nalaze komunikolozi ali i diplomirani novinari i žurnalisti, ovo moje pitanje praktično predstavlja inicijativu upućenu Ministarstvu prosvete od strane SDPS sa sagleda i njih, odnosno da ih uvrsti u ove normative, kako bi im dali šansu da ubuduće mogu biti angažovani na predavanju ovog predmeta u obrazovnom sistemu u srednjim školama. Zahvaljujem.