SANJA JEFIĆ BRANKOVIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

Sanja Jefić Branković je rođena 1984. godine.

Po obrazovanju je diplomirani pravnik.

Napušta Liberalno demokratsku partiju 2012. godine i pristupa pokretu “Naša priča”. Prelazi u Socijaldemokratsku partiju Srbije 2014. godine, a 2015. godine postaje predsednik regionalnog odbora ove stranke. Od 2012. do 2014. godine bila je narodna poslanica u Skupštini Srbije. Od 2014. Godine obavljala je funkciju rukovodioca Kancelarije za ljudska i manjinska prava u Nišu. Od 2016. godine bila je odbornica u Skupštini opštine Niš.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo joj je potvrđen mandat narodne poslanice.

Izabrana je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 12:37

Osnovne informacije

  • Samostalni poslanici
  • Niš
  • 1984
  • diplomirani pravnik

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deveto vanredno zasedanje , 22.07.2021.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.

Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.

U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?

Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.

Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.

Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.

Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.

Zahvaljujem.

Deveto vanredno zasedanje , 21.07.2021.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicima, danas u okviru objedinjene rasprave razgovaramo o nekoliko predloga zakona i odluka koje se odnose na sudsku vlast kao posebnu granu vlasti i ja se nadam da ćemo danas imati jedan konstruktivni razgovor, odnosno pretres koji će za posledicu imati jasnu sliku svrhe njihovog donošenja.

Ustavom i zakonima Republike Srbije utvrđeni su standardi u pogledu nezavisnosti sudija kako u postupanju, tako i u pogledu donošenja odluka i posebno ističem to da Ustav Republike Srbije izričito propisuje nezavisnost sudske vlasti. Razrađujući dalje ovo ustavno načelo to bi praktično značilo da državni organi i pojedinačni nosioci funkcija moraju da obezbede i materijalnu, ali i funkcionalnu nezavisnost, tako da sudija nije dužan da bilo kome, pa čak ni drugim kolegama sudijama ili predsedniku suda objašnjava svoja pravna shvatanja ili utvrđeno pravno-činjenično stanje, osim u slučaju kada obrazlaže odluku ili kada to zakon izričito nalaže u situacijama u kojima je to neophodno.

Napred navedene ustavne i zakonske garancije se mogu oceniti kao adekvatne i o tome svedoče brojna istraživanja i naučni radovi na ovu temu. Dakle, možemo reći da standard, ja ću ga nazvati integritet sudija jeste na zadovoljavajućem nivou u našoj zemlji.

Složićete se sa mnom da bi analiza ove teme trebalo da se zasniva na odgovarajućem uzorku mišljenje Etičkog odbora Visokog saveta sudstva, kojim bi se između ostalog utvrdio i tačan broj odluka Etičkog odbora Visokog saveta sudstva u odnosu na ukupan broj zahteva, što nažalost nije slučaj.

Naime, stiče se utisak, iako odbijam da verujem u to da Etički odbor Visokog saveta sudstva jeste osnovan, ali ne sprovodi u potpunosti svoje ingerencije i mislim da je to neki zadatak koji im stoji u narednom periodu. Dokaz za ovakvu tvrdnju može se pronaći u GREKO drugom izveštaju o usklađenosti Republike Srbije u okviru Četvrtog kruga evaluacije koji je usvoje oktobra 2020. godine i njime se ukratko preporučuje Srbiji da sistem ocenjivanja rada sudija u potpunosti revidira.

Naime, u izveštaju se navodi da Etički odbor između ostalog treba da obezbedi pisane smernice o etičkim pitanjima, ali i da ostvari druge rezultate u okviru svoje nadležnosti. Osim toga, utvrđeno je da Etički odbor Visokog saveta sudstva još uvek nije počeo da sprovodi svoj mandat u pogledu sudijske etike, da etički kodeks za tužioce još uvek nije usvojen, te da treba preduzeti dalje mere da se efikasno prenesu etička pitanja i na sudije, ali i na tužioce i na taj način obezbede valjane smernice i poverljivo savetovanje sa njihove strane.

Da krenemo redom. Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca usvojen je aprila ove godine. Izmene postojećeg Kodeksa iz 2013. godine zasnovane su na preporukama koje su pripremili eksperti Saveta Evrope u okviru zajedničkog projekta EU i Saveta Evrope – jačanje nezavisnosti i odgovornosti pravosuđa. Dalje, upravo donošenje izmena i dopuna zakona o kojima danas raspravljamo, mislim na Zakon o sudijama i Zakon o Visokom savetu sudstva, jeste korak napred ka ispunjenju preporuka koje su navedene u izveštaju, a odnose se na revidiranje sistema ocenjivanja rada sudija.

U čitavom ovom postupku mislim da je izuzetno važno skrenuti pažnju na ulogu Visokog saveta sudstva u smislu pružanja snažnije podrške i integritetu sudija, ali i pružanju još jače reakcije povodom svih oblika pritisaka na nezavisnost u radu sudija, uključujući i medijske pritiske i izjave političara i javnih ličnosti. Visoki savet sudstva mora svojim aktima i svojim delovanjem u potpunosti preuzeti, ali i ispuniti svoju zakonsku ulogu nezavisnog i samostalnog organa koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija.

Jednim velikim delom ta uloga od strane Visokog saveta sudstva zaista i jeste realizovana, a drugim delom će se svakako realizovati ukoliko ovaj zakon, odnosno ovi zakoni budu usvojeni u danu kada se o njima budemo izjašnjavali, a posebno mislim na uspostavljanje obaveznosti izveštavanja o radu, ali i primenu Etičkog kodeksa od strane samog Etičkog odbora.

Osim napred navedenog, misli da je veoma važno intenzivirati sam rad Etičkog odbora Visokog saveta sudstva i učiniti ga transparentnim kako bi njegove odluke, ali i praksa obezbedili i veći uticaj pravila, ali i uspešniju primenu samog kodeksa oko koga imamo preporuke.

Ukoliko bi najjednostavnije moralo da se precizira uloga i delovanje Etičkog odbora to bi onda značilo sledeće – da najpre pruži načelna mišljenje o ponašanju nosilaca sudijske funkcije u odnosu na pravila Etičkog kodeksa, da donosi pisana uputstva i praktične smernice i naročito da obavlja poverljiva savetovanja sa podnosiocima inicijative.

Mislim da ovako jasno i precizno definisani zadaci moraju biti bezuslovno, ali i kumulativno ispunjeni kako bi izmene zakona o kojima danas razgovaramo u praksi zaista i imale svoju svrhu.

Uostalom naša je obaveza da u skladu sa revidiranim Akcionim planom za Poglavlje 23 izmenimo ova dva zakona, tako što ćemo uspostaviti etički odbor kao stalno radno telo Visokog saveta sudstva i odrediti njegove nadležnosti, ali i obaveze.

Sa druge strane, moram da kažem da percepcija korisnika sistema pravosuđa o integritetu sudija jeste povoljna ali još uvek nije na potpuno zadovoljavajućem nivou, ali prema anketama koje su sprovedene od strane organizacije civilnog društva, čak nešto više od polovine anketiranih građana smatra da je integritet sudija na izuzetno visokom nivou.

Osim toga, velika većina njih, čak 85% ocenjuje da se sudija u svakom postupku pred kojima se on našao ponašao veoma profesionalno tokom samog trajanja postupka. Posmatrano regionalno najpovoljnija ocena profesionalnosti sudija je u Vojvodini, dok je relativno najmanja u južnoj i istočnoj Srbiji.

Što se tiče predsednika sudova, kao jedne od tačaka o kojima raspravljamo u okviru objedinjene, odnosno zajedničkog pretresa na nekoj od proteklih sednica jasno je iznet stav Socijaldemokratske partije Srbije po tom pitanju, u smislu da predsednici sudova osim nadležnosti koje su propisane zakonom moraju biti i otvoreniji ali i transparentniji prema javnosti kako bi ona bolje razumela sve ono što oni rade.

Ukoliko su postupci koje preduzimaju nedovoljno transparentni potpuno je prirodno da se usled nedostatka informacija pogrešno i interpretiraju i na predsednicima sudova je zadatak da očuvaju i ugled, ali i integritet suda za čiji su rad odgovorni. Naša poslanička grupa, u tom smislu zaista želi puno, puno uspeha.

Na kraju pravni okvir naše zemlje zaista jeste dobar. Važne korake koje je Srbija preduzela, verifikovala, verifikovala su i stručna tela u EU. Zato će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati predloge izmena, odnosno izmena i dopuna ovih zakona, smatrajući ih neophodnim za potpuno uspostavljanje nezavisnosti sudske vlasti, ali i razvoja pravosuđa u našoj zemlji. Zahvaljujem.

Osmo vanredno zasedanje , 13.07.2021.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicima, u vreme kada je životna sredina sve ugroženija, mogu slobodno reći, neodgovornim ponašanjem pojedinaca i jednog dela velikih kompanija, ne samo u Srbiji, već svuda u svetu, posebno je važno razmišljati o načinima na koje možemo zaštititi životnu sredinu i ublažiti štetu koju nanosimo prirodi direktno ili indirektno i na taj način utičemo na ugrožavanje sopstvenih života.

Danas razmatramo predloge dva međusobno povezana zakona, a to su zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode i Zakona o vodama. Ja ću se više osvrnuti na zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode. U svom kasnijem izlaganju ću obrazložiti i zašto.

Ministarstvo zaštite životne sredine sprovelo je javnu raspravu o Nacrtu ovog zakona u periodu od 19. marta do 7. aprila ove godine. Možda je jedan od ključnih razloga za donošenje ovog zakona, a koji je, kako smo i od prethodnika mogli da čujemo, izazvao veliko interesovanje javnosti je upravo izgradnja malih hidroelektrana i njihov negativni uticaj na prirodu.

Navedena tema praćena je opravdanim pritiskom javnosti i izražavanjem bojazni na koji će se način urediti ova oblast.

Naime, ovim predlogom zakona precizirano je da se započeti postupci vezani za izgradnju malih hidroelektrana u zaštićenom području obustavljaju po službenoj dužnosti danom stupanja na snagu ovog zakona, a da one koje su već izgrađene i obavljaju delatnost u skladu sa važećim propisima nastavljaju da rade do isteka važećih dozvola, odnosno ugovora.

Pripremajući se za ovu sednicu, gotovo je bilo nemoguće ne primetiti različite interpretacije člana 35. Predloga zakona, a koji se odnosi upravo na zabranu izgradnje u zaštićenom području. Ovim članom navedeno je da izgradnja malih hidroelektrana može biti dozvoljena ukoliko se radi o projektima od nacionalnog značaja i opšteg interesa, pa reakcija javnosti u tom smeru suštinski ide ka tome da ona može predstavljati jednu vrstu opasnosti, s obzirom da nisu jasno definisani kriterijumi za proglašenje nacionalnog značaja i opšteg interesa.

Međutim, pre donošenja bilo kakvog zaključka koji se odnosi na pitanje zabrane izgradnje hidroelektrana u zaštićenim područjima treba istaći da je Narodna skupština u međuvremenu donela Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije, tako da se ovim nacrtom praktično vrši usklađivanje sa njim.

Evo, napraviću paralelu. Zakonom o korišćenju obnovljivih izvora energije u članu 5. propisano je da se zabranjuje izgradnja hidroelektrana u zaštićenim područjima, izuzetno od ovog stava Vlada može, na predlog ministarstva nadležnog za rudarstvo i energetiku, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva zaštite životne sredine, dozvoliti radove i aktivnosti, odnosno one projekte koji su od javnog ili opšteg interesa.

Osim toga, ja ću pomenuti i to da je važećim Zakonom o zaštiti prirode, samim članom 57. propisano da Vlada može u skladu sa zakonom dozvoliti napred navedene radove. Dakle, primedbe koje se odnose na nacrt ovog zakona, a koje idu u smeru dozvole izgradnje malih hidroelektrana, suštinski i ne predstavljaju novinu, jer one kao takve i danas postoje u važećem zakonu koji mi sada primenjujemo. Zato su ovakve opaske, mogu slobodno reći, neprihvatljive.

Ekološki pokreti i pobune građana kao odgovor na zagađenje vazduha, seču šuma, eksploataciju ruda, zapravo jesu opravdane sve dotle dok one imaju realno obrazloženje. Međutim, kao rezultat jedne takve pobune jeste bio novi Zakon o obnovljivim izvorima energije koji je skoro usvojen u Skupštini i kojim je suštinski zabranjena izgradnja svih hidroelektrana u zaštićenom području i zato mislim da donošenjem ovog zakona Srbija u stvari dobija jedan celovit i značajan pravni akt kojim se pruža potpuna zaštita prirodi, ali i uređuju načini i mehanizmi za upravljanje njenim vrednostima.

Ugrožavanje životne sredine, degradacija njenih lepota i vrednosti jesu vremenom uticali postepeno na formiranje svesti o tome da je neophodno preduzeti i hitne mere, ali i mogu reći radikalne mere radi njene zaštite, a doprinos svakog od nas za njen spas u današnje vreme jeste imperativ.

Moram da kažem da naspram obaveze države stoji pravo pojedinca i to jeste tačno, ali navedena konstatacija mora imati dva smera. Dakle, naša je dužnost da kao pojedinci damo svoj doprinos očuvanju prirode i životne sredine, ali se postavlja pitanje kako. Evo, ja ću navesti par praktičnih načina kojima direktno svojim ponašanjem možemo uticati na očuvanje životne sredine.

Za početak kupujmo pametno tako što ćemo proizvoditi manje otpada. Tu mislim na ambalažu, na kupovinu domaćih proizvoda, mislim na kupovinu samo onih količina namirnica koje su nam potrebne, na korišćenje pamučnih torbi umesto plastičnih kesa. Dalje, razvrstavajmo ambalažu, iako je obaveza lokalnih samouprava da preko preduzeća kojima je povereno obavljanje poslova sakupljanja i transporta otpada reguliše primenu, odnosno primarnu selekciju otpada tako što će obezbediti odgovarajuće posude, a zatim i za reciklažu. Dok se to ne desi, ja smatram da nas ništa ne sprečava da razvrstavamo otpad u granicama svojih mogućnosti.

Dalje, možemo koristiti vodu mnogo racionalnije nego što to činimo danas. Milionima godina na zemlji postoji ista količina vode i ona se ne povećava, ali se i ne smanjuje i upravo od nas i našeg ponašanja zavisi kakav će kvalitet te vode i biti.

I na kraju štedimo energiju. Najveći deo energije koji koristimo dolazi iz izvora koji doprinose degradaciji prirode i zato je veoma važno da efikasnije koristimo energiju kako toplotnu, tako i električnu, čime ujedno smanjujemo i troškove u našem kućnom budžetu.

Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati navedene predloge zakona, rukovodeći se idejom da su voda, vazduh, energija, prostor nezamenljivi i neobnovljivi, te da u duhu parole koja je svima nama poznata „nije teško biti fin“ u stvari podstaknemo javnost da razmišlja na ovaj način. Zahvaljujem.

Deveto vanredno zasedanje , 22.07.2021.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.

Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.

U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?

Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.

Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.

Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.

Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.

Zahvaljujem.

Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2021.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, a odnosi se na funkcionisanje i rad lokalnih saveta za bezbednost.

Za početak izuzetno je važna činjenica da je sam koncept bezbednosti u Srbiji shvaćen tako da se njegov fokus premešta na bezbednost pojedinca i kad to kažem mislim na bezbednost i životne sredine i ekonomsku bezbednost i zdravstvenu bezbednost i na kraju i ličnu bezbednost svakog pojedinca u ovoj državi.

Staranje o celokupnoj bezbednosti se generalno i u suštini nalazi u ingerenciji države kroz rad MUP-a i Ministarstva odbrane, ali i lokalne samouprave na sebe moraju preuzeti deo odgovornosti, a kasnije ću objasniti i na šta tačno mislim. To znači da država u poslednje vreme zaista i kvalitativno, ali i kvantitativno zauzima jedan potpuno drugačiji pristup kada je reč o pronalaženju onih modela koji bi dali najbolje rezultate, a kako bi se građanima pre svega na lokalnom nivou obezbedila ta bezbednost i sigurnost koja im u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje pripada.

Da bi se to ostvarilo svi činioci jedne lokalne samouprave moraju u tome aktivno učestvovati, pre svega kroz formiranje lokalnih tela. Tu mislim na Savet za bezbednost na nivou jedinica lokalnih samouprava, kojih u ovom trenutku ima preko 100 u celoj Srbiji.

Šta je tu sporno? Pravni osnov za osnivanje Saveta za bezbednost proizilazi iz statuta gradova i opština kao najvišeg pravnog akta svake jedinice lokalne samouprave, ali ne proizilazi iz akta više pravne snage, odnosno iz zakona. To praktično znači da mogućnost osnivanja, formiranja i samo funkcionisanje lokalnih saveta za bezbednost zavisi od volje lokalnih samouprava i zato možda treba pronaći modelitete koji će biti univerzalni na nivou cele Srbije.

Osim toga, jedan ovakav model postojanja lokalnih saveta za bezbednost daje jedan nestabilan karakter tih istih neformalnih, odnosno formalnih radnih tela na lokalnom nivou. One mogu biti privremenog karaktera. Veoma često se dešava da nemaju dobru saradnju sa svim činiocima na nivou lokalnih samouprava. Možda njihov rad upravo iz tog razloga i nije u dovoljnoj meri prepoznat i sve ovo navodi nas na zaključak i na razmišljanje da treba pronaći neki drugi model koji bi podrazumevao obaveznost osnivanja ovakvih saveta koji bi se osnivali na nivou lokalnih samouprava.

Iz tog razloga molim da se pokrene inicijativa za izmenu i dopunu onih zakonskih rešenja kojim bi se osnivanje lokalnih saveta za bezbednost postavilo kao obaveza, a ne kao preporuka koja ostavlja dovoljno prostora lokalnim samoupravama da odluče da li će ovakva tela na lokalu formirati ili ne.

Za kraj, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici. Pa, zar ima bolje motiva da se kroz uspostavljanje jednog obaveznog tela u smislu Saveta za bezbednost na lokalnom nivou pruži puna zaštita ženama žrtvama nasilja na jedan kontinuirani planirani i sistematičan način. Hvala.

Osma sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.04.2021.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odnosi se na medijsku pismenost, odnosno na uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje.

Naime, nakon rezultata dobijenih istraživanjem, a koji su sprovedeni marta i aprila meseca 2016. godine, narodni poslanik SDPS iz Niša, Predrag Jelenković, uputio je inicijativu nadležnim ministarstvima za uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje. Pitanje se odnosilo na planove koje imaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture u pogledu uvođenja medijske pismenosti u programe obrazovanja na svim nivoima školovanja u našoj zemlji.

Kao epilog jedne ovakve inicijative i upućenog pitanja, bila je pozitivna reakcija i jednog i drugog ministarstva, i to tako što je inicijativa sprovedena u delo, odnosno medijska pismenost je zvanično postala deo programa našeg obrazovanja u srednjim školama.

Mi iz SDPS smo jako ponosni na to što smo bili inicijatori uvođenja jedne ovakve vrste pismenosti u naš obrazovni sistem, jer se u praksi pokazalo da ova vrsta pismenosti postaje sve korisnija, pre svega u sprečavanju zloupotreba kojima je društvo svakodnevno izloženo.

Složićete se sa mnom da medijska pismenost predstavlja snažno sredstvo za formiranje društvenog sistema vrednosti, ali i za kreiranje javnog mnjenja i zbog toga je razumevanje funkcionisanja masovnih medija ali i pravilno tumačenje medijskih sadržaja od izuzetne važnosti za budućnost čitave jedne zemlje i kreiranje javnog mnjenja u njoj.

U Evropi i u zemljama u okruženju upotrebljava se pojam „medijska pismenost“ i upravo iz tog razloga ja i govorim na ovaj način, međutim, u našem obrazovnom sistemu ona se nalazi pod nazivom – jezik, mediji i kultura, iako je suština ista.

Na kraju, moje pitanje se odnosi na konkretne normative. Kako je normativima o stručnoj spremi nastavnika u srednjim školama predviđeno da predmet – jezik, mediji i kultura mogu da predaju samo određeni profili nastavnika među kojima se ne nalaze komunikolozi ali i diplomirani novinari i žurnalisti, ovo moje pitanje praktično predstavlja inicijativu upućenu Ministarstvu prosvete od strane SDPS sa sagleda i njih, odnosno da ih uvrsti u ove normative, kako bi im dali šansu da ubuduće mogu biti angažovani na predavanju ovog predmeta u obrazovnom sistemu u srednjim školama. Zahvaljujem.