Matematika je jedna gospodine Arsiću, samo različite oblasti, jedna je matematika, jedinstvena. Imate numeričke metode koje se koriste za izučavanje približne greške, to koleginica i kolega Orlić najbolje znaju. Jedna je matematika, u različitim oblastima, ali gledajte gospodine Arsiću, mi govorimo ovde da se moglo mnogo drugačije rešiti ovde. Ovde se moglo ići sa povećanjem maksimalno u visini realnih troškova. Koji su realni troškovi? U ovim novim deonicama niko ne bi pravio problem što su otvoreni na Koridoru 10. Ko tu pravi problem? Tu se odrađuje na pojedinim deonicama visina naplate putarine. Niko tu ništa nema protiv, uložena su sredstva, gleda se računica, pre svega ekonomska računica da se povećaju sredstva u budžetu koja je opravdati izgradnju te deonice. Drugo, gleda se kolika je kupovna moć stanovništva. Morate i o tome voditi računa.

Evo zbog čega, gospodine Arsiću, moram edukativno da delujem na vas, ako povećate putarinu s jedne strane vi znate zakonitost, ako uzmete sa jednog dela i stavite na drugi ovaj deo će vam ostati osiromašen. Ako vi povećate putarinu na magistralnom putu koji se zove koridor vozači vozila sa većim opterećenjem koristiće alternativne puteve, gospodine Arsiću. To imate već primer na deonici od ulaska iz Mađarske do Kelebije do Beograda ne koriste više toliko, što bi rekli oni koji voze teretne kamione, ne koriste više toliko autoput nego koriste alternativne puteve, a taj put ide sa ovim regionalnim pravcima. Tu se narušava struktura tih puteva, ulažu se ogromna sredstva, ti putevi nisu baš tako projektovani za tolika opterećenja. Imate najbolji primer pa svi voze tamo preko Titela, Perleza, Pančeva, pa izlaze na Kovin.

Morate o tome voditi računa, tu najviše udela ima domaći saobraćaj, ako je skupa putarina koristiće alternativne puteve, a što dobijete na mostu to ćete izgubiti na ćupriji. Ako sam uspeo da vam objasnim, biće mi drago.

Moram da odam priznanje za vaše nadljudske moći da vozite unazad više nego neko unapred. To svaka čast. Evo, to posle Džarovskog, čuvenog menadžera, prvi put čujem da je neko radio lično. Samo vi vozite i dalje unazad, nije to loše. To može da bude turistička atrakcija.

Ima jedno pravilo u matematici, gospodine Arsiću, kada već pričamo o tome. To prevedeno na običan jezik glasi – kada limes teži nuli, onda glupost nema granica.

Gospodine Arsiću, mi ovde razgovaramo o konkretnim stvarima, o povećanju putarine. Govorimo o ekonomskim efektima. Mi smo rezervisani prema ovom povećanju od 12%. On može da bude u visini realnih troškova, a to su troškovi koji su u pojedinim deonicama koji su uloženi za održavanje puteva i inflacija koja je realna. To bi moglo da bude neki osnov, a ovde je 12% najavio Drobnjak. Nije valjda da svih razmišljate kao taj čovek? Nemojte, ljudi. Može kontraefekat da bude. Potpuno kontraefekat.

Što se tiče stavova SRS, oni su, gospodo, nepromenjeni, nepromenjivi. Nas ne interesuje ko kako razmišlja od ostalih političkih partija. Mi imamo jasan svoj stav. Mora u javnosti da se govori istina. Mora javnosti da se predoči sve što stoji iza nekog ekonomskog poteza, i dobro i pozitivno i, eventualno, negativno.

Niko nije protiv gradnje. Kada ste čuli od nas Srpskih radikala da smo protiv gradnje bilo kog koridora, bilo koje deonice, bilo kog dela naselja, pa i „Beograda na vodi“? Nikad nismo spočitavali. Treba da se gradi. To smo javno, otvoreno rekli.

Uspeli ste da konsolidujete budžet. To ste uspeli. Da li je to realno, stvarno znaćemo kada dobijemo završni račun. To ćemo znati, pa ćemo onda detaljno raspravljati o tome.

Ali, nemojte ljudi da mi krenemo da veličamo neke rezultate koji realno ne postoje. Pitanje je kako će se ovaj procenat povećanja putarine odraziti na korišćenje puteva koji su sad završeni. O tome se radi. Krenuće vam ljudi alternativnim putevima, pogotovo teretna vozila. Šta ćete onda?

Samo da završim.
A, to što se tiče povećanja broja vozila, tačan je otprilike podatak, samo niste gledali strukturu tih vozila. To je visina koštanja tih vozila maksimalno do tri, četiri hiljade evra. Mi smo postali otpad, skladište za stare automobile koje u Srbiji kupuju ljudi zato što nemaju sredstava da bi sebi obezbedili neko novo vozilo ili da se upuste u kreditne avanture. To je suština.

Blizu smo nekog, uslovno rečeno, dogovora oko povećanja cena. Ministar je, za razliku od prethodnih, rekao suštinu, prosečna inflacija od 2%, to je minimum na kome treba zasnivati i povećanje cena u svim oblastima i potvrdio ovo o čemu mi srpski radikali želimo da razgovaramo. Ministar je, naravno, iskoristio priliku da prikaže mnogo sjajnije nego što jeste.

Gospodine ministre, moram samo da vas podsetim da ovih prvih pet meseci porasta kupovine, je rezultat što u januaru mesecu imate veliki svetovni praznik koji se zove „Božić“, što imate u aprilu mesecu „Vaskrs“.

(Vladimir Orlić: Tako je bilo i prošle godine.)

Tada kada vi poredite porast potrošnje, onda relevantno je to da poredite sa prethodnim periodima koji su katastrofa.

Evo zbog čega. Zato što smo proveli četiri godine u objašnjavanju statistike od strane tadašnjeg DOS, ovo je vama blisko, pa su rekli da sve raste u odnosu na 1999. odnosno 2000. godinu, dok oni nisu došli na vlast, 1999. godine međunarodne sankcije, bombardovanje Srbije. Uvek su prikazivali u odnosu na prethodni period rast proizvodnje 110%. Kako je mogla da bude proizvodnja u uslovima međunarodnih sankcija, kasnije se ispostavilo da neki koji su radili u tim statističkim zavodima, ministre, služili se prostim falsifikatima, pa je naknadno utvrđeno da je rast proizvodnje i BDP, nažalost, bio mnogo veći u vreme sankcija, u punom jeku sankcija, nego što je to donelo preporod tih proevropskih dosovskih stranaka. Ali, to je naknadno. I, ovo može da bude podvrgnuto proverama.

Hajde neka bude, neka bude i to da građani imaju kupovnu moć, kako vi ovde želite da prikažete, da može i ovih 12%, samo treba sada da se izjasnite ko će posledice da snosi, ko će odgovornost za posledice da snosi? Hoćete ponovo da objašnjavate?

Ovo vam objašnjenje za evro obveznice nije baš, vama kao profesionalcu, ne priliči tako da objašnjavate. Neće oni uzeti novac, ali će uzeti akcije u Elektroprivredi, uzeće imovinu ove države, iza tih evro obveznica Srbije, Španije, ili bilo koje druge države stoji imovina te države. To je prosto.

Kao ovlašćeni predstavnik moram da reagujem. Nema ljutnje, mi smo i od ministra čuli da je inflacija, zvanična inflacija je u okvirima 2-3% i to je jedan od elemenata koji ulazi u povećanje cena svih generalno, a pogotovo ovih usluga naplate putarine, o tome SRS govori. Međutim, mi imamo suprotno tvrđenje koje iznosi Ministarstvo za građevinu preko Ministarstva za finansije i računa, mi pretpostavljamo da je kod njih veća inflacija nego što je zvanično 2-3%. Jer, šta bi bili parametri? Parametri su kategorija vozila i kvalitet deonice puta. Kategorija vozila je nešto što je konstanta, kvalitet deonice puta je poboljšan, promenjen na ovim novim deonicama koje su se izgradile na Koridoru 10. Za ovo bi trebalo da bude osnovni elemenat, između ostalog, inflacija. Što se vi ljutite ako oni traže 12%. Pa, naša pretpostavka je da je tu inflacija značajno. Morate sa ministrom za građevinu da razgovarate, odnosno sa Drobnjakom.

Što se tiče, gospodine Orliću, toga što se vi vređate što je kolega rekao da ste se odrodili, da se vlast odrodila od naroda, morate se obratiti predsedniku vaše partije. Aleksandar Vučić je na Glavnom odboru svima vama koji ste članovi Glavnog odbora rekao da neće više da vidi ogradu između njega i naroda zato što funkcioneri SNS ogradom se distanciraju od naroda. Naveo je, da ne govorimo dalje, naveo je razlog da neće da gleda te skupocene tašne, ta odela firmirana.

To morate da raspravite unutar partije. Mi samo govorimo, parafraziramo ono što je Vučić primetio i dobro je primetio, odrodili se od naroda. Stavili ste i one blinkere i to vam je rekao, naravno ne vi lično, nego ovi koji predstavljaju vlast. Ne možete auto-putem, verujte mi, od Novog Sada do Beograda ne prođe ni pun minut da ne naiđe neka kolona sa blinkerima. Samo tri čoveka mogu to da koriste. Šta vam to treba? Šta treba to funkcionerima između ostalog iz vaše partije, ne govorim ja da je generalno SNS, nego i iz drugih partija. To je Aleksandar Vučić dobro konstatovao, primetio i dao vam nalog da neće više da vidi ogradu između njega i naroda, kao što stavljaju funkcioneri između njih i naroda. To je samo suština.

Sinonim za narod je masa. Masu možete da oblikujete kada ste na vlasti kako god vi želite. Jedan od primera je vlast koju je sprovodio i predstavljao Boris Tadić. Bio je lep, bio je pametan, bio je uvažavan, primljen na svim visokim nivoima, dosadio, dozlogrdio Srbiji, Srbija ga kaznila, dovela još goreg, koji se zvao Tomislav Nikolić. Nemojte puno da se oslanjate na to. Šta govori Aleksandar Vučić, verujte to je stvar lične prirode, da li će neko da da tom značaj ili ne, ali on je predsednik države. On je primetio da rukovodstvo Srbije, podrazumevajući tu i Vladu i druge visoke funkcionere, ograđuje se od naroda ogradama. On je svedok toga kao predsednik države. Moramo da pridamo tome značaj. Što se vi ljutite?

Tomislav Ljubenović vam je dao primer, još jedan. Za priključak i za petlju kod Leskovca, gde su predstavnici vaše stranke na vlasti nisu hteli da usliše molbu i želju građana Leskovca za rešenje petlje, kada je u pitanju priključenje na autoput. To vam govori Tomislav Ljubenović. Nisu hteli koji su se ogradili od naroda, koje ne interesuje čak ni predstavnici vaše političke partije. Pa šta oni imaju sa vama?

Šta Zorana Mihajlović ima sa SNS? Nema ništa, nema ništa zajedničko ideološki, programski ništa zajedničko gospodine Orliću. Ona je ušla u stranku zahvaljujući protekciji od strane američke obaveštajne službe. Žena je obezbedila Tomislavu Nikoliću mogućnost da podigne veliki kredit za kupovinu stana. To je proporučilo za funkciju. Aleksandar Vučić je silom prilika morao da je prihvati. Pa bila je kod Dodika. Pa Dodik jedva čekao da se oslobodi nje. Pa evo vam svedok, Miroljub Labus, evo vam svedok Boris Tadić za to. Kakve veze ona ima? Pa se oglušila o sugestije predstavnika i lokalne samouprave i građana Leskovca. Zar to nije ograđivanje od naroda?

To što vi govorite o inflaciji. Mi pamtimo vremena kada je dr Avramović rekao da je paritet dinara i marke 1:1. Svakom normalnom je bilo jasno da je to više administrativna mera. Kada je proglašavao da jednocifrena inflacija. Koliko je to trajalo? Ne dugo. Ko je platio. Na kraju platili građani, jel je krenula hiper inflacija, što je zakonitost u ekonomiji. Sve je relativno. Možete vi statistički da prikažete šta god hoćete, ali realni parametri utiču u ekonomiji kao u nauci. I ekonomija mora da ih uvažava. To što se politički manipuliše, ne brani niko nikome, ali moraju da se podnesu računi za to što se radi. To je suština govora i Ljubenovića i koleginice koja iz najbolje namere govori. Što se ljutite toliko?

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde treba javnost da bude upoznata da, pored potrebe za ovakvim projektom, neophodnosti izgradnje ovog autoputa Preljina-Pojata, ovo predstavlja jedno novo zaduženje u nizu zaduženja koja ulazi Srbija. Zašto ovo naglašavamo mi srpski radikali? Da ne bi ispalo da se ovo radi iz nekih sredstava koja se neće vraćati. Ova sredstva koja se ulažu u izgradnju ovog autoputa, kao i u većini do sada, to su kreditna sredstva. Da li će ova sredstva obezbediti Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj ili neka druga banka, to sada u ovom trenutku je pod znakom pitanja, ko bude bolje uslove obezbedio, ali ono što je činjenica to je da iz prakse vidimo da te banke investitori uslovljavaju i izvođače.

Ovde se napravio korak dalje kada je u pitanju određivanje izvođača ovde je očigledno opredeljenje na neki način za „Behtel“. „Behtel“ je jedna velika kompanija koja se bavi projektovanjem i inženjeringom, ali nije zgoreg da javnost zna da „Behtel“ je vezan za američku obaveštajnu službu. U Ekvadoru i Panami za svrgavanje režima jednu od ključnih uloga imao je „Behtel“. „Behtel“ inače posluje po principu da potkupljuje i podmićuje rukovodstvo u određenim zemljama, a onda ulazi u političku sferu života te zemlje, te države i određuje ko će biti na vlasti, što je u svakom slučaju praksa već više puta viđena kada je u pitanju američka politika.

Tu da li možemo mi da utičemo, odnosno da li vlast može da utiče, to je sada znak pitanja i to je znak opredeljenja. To je, u stvari, pitanje opredeljenja aktuelne vlasti i kada mi srpski radikali to govorimo, mi ne spočitavamo imenu i prezimenu zašto to radi, mi više sa ove strane spočitavamo konkretno resornom ministru zato što je i suviše bliska sa američkim ambasadorom.

Čovek koji javno otvoreno kaže da je Kosovo samostalna država, kako može neko, kako moral može da dozvoli nekom da bude u dobrim odnosima sa tim čovekom? Ali, šta ćete, to je tako. Kada imate kolonijalni status, onda potpuno drugačije se i ponašate i vi i drugi prema vama.

Ono što je veoma zanimljivo to je da je potpuno isključena mogućnost da eventualno ovu deonicu rade domaći putari, odnosno domaće firme koje su osposobljene za izvođenje ovakvih radova iz više razloga. Prvo, kao što sam rekao, iz razloga što to finansijer, odnosno investitor uslovljava. Drugo, iz razloga što priključenje EU podrazumeva i evropske standarde. Nemamo mi više putarske firme koje ispunjavaju te standarde. Treće, što treba u svakom slučaju podsetiti, to je da i ono malo što je ostalo osposobljenih putarskih firmi i to je dovedeno na prosjački štap. Najbolji primer je upravo ova deonica autoputa Koridora 11 na delu Ub-Lajkovac, gde smo svedoci da u javnosti serviraju se informacije onako kako po slobodnoj interpretaciji svako misli da je to ispravno.

Reč struke, kada je u pitanju izgradnja te deonice i ispravnost te deonice, kaže da onog trenutka kada je izgrađena ta deonica, predata je na upravljanje „Putevima Srbije“ i u periodu od nekoliko godina uopšte se nije radilo na održavanju te deonice. To je, na kraju krajeva, institut na čijem čelu je Branislav Bane Ivković, profesor koji je potpuno utemeljen u toj struci. To kažu i svi stručni ljudi, pa čak i ovi nezavisni inženjeri, ali imamo i mišljenje kada su u pitanju državni činovnici, pa na neki način i oni koji rade u CIP-u, da li je to pod pritiskom, koje je suprotno, koje kaže – nisu adekvatni materijali i onda čovek ne može da veruje u kakvu se krajnost ide kada se kaže rađeno je sa glinom. Pa i glina je građevinski materijal. Ako glinu oslobodite vode, vi imate dobar građevinski materijal. To zna koleginica, koja je u struci. Ali, ako vi prepustite nešto zubu vremena i da voda nosi, da vam izraste trava na toj deonici, onda je za očekivati da to propada.

Šta se desilo? Desilo se sledeće. Putevi Užice, koji su radili tu deonicu, bili su prisiljeni da priznaju njihovu grešku, pa da im se ne aktivira garancija na tri miliona evra. Oni to nisu hteli. Nisu hteli zbog rejtinga firme i, na kraju krajeva, nisu hteli jer ljudi dugo godina rade taj posao. Radili su i na drugim delovima i druge deonice autoputeva i uopšte na izgradnji putne privrede i nisu imali nikakvog kiksa i sada su iz nekih principijelnih razloga, na kraju krajeva, i iz profesionalnosti nisu hteli da prihvate te uslove. Njima je aktivirana ta garancija od tri miliona u takvoj situaciji nisu mogli da izdrže taj dodatni pritisak. To je čitava priča o ovom delu putarske operative koja je radila tu deonicu autoputa.

Mi umesto da potenciramo domaće izvođače, umesto da potenciramo domaću industriju, mi još dodatno, forsirajući strane izvođače, forsirajući kompanije multinacionalne, upropašćavamo i ono što je malo ostalo.

Ovde imamo primer, pored svih ovih odredbi koje podrazumeva specijalni zakon, da su svi materijali koji se uvoze za potrebe izgradnje ovog puta oslobođeni carine i PDV. Čekajte, imate knjige, tomove napisane iskustava rada sa kompanijom koja se zove „Behtel“, gde se kaže da ulaskom na to tržište „Behtel“ uništava domaću proizvodnju. Imate Panamu, imate Ekvador, imate niz zemalja u kojima je to dokazano. Da li mi treba da živimo u nadi i u očekivanju da će oni potencirati domaću građevinsku operativu? Neće i tu da budemo načisto. Čak, šta više, ovo su uslovi koji su dodatni uslovi na sve ove privilegije koje će imati.

Zar nije se mogao raspisati tender, pa da vidimo da li će se javiti još neke kompanije? Pa, iako se obećalo, preliminarno dalo neko obećanje, pa se potpisao taj memorandum, trebalo je na osnovu iskustva koje imamo sa Kinezima. Ne, nije uradilo. Zašto nije uradilo? Zato što postoji jedan deo samovolje. Evo gde vam je samovolja. Na ovoj deonici Ub-Lajkovac, resorni ministar je samoinicijativno poslao da se ponovo to uradi, dao Zvonku Veselinoviću. Čovek nikad u životu to nije radio. On brže bolje angažuje Kineze. Ministarka je mislila da će se dodvoriti svojim pretpostavljenima. U međuvremenu pokvarili su se odnosi između Zvonka Veselinovića i pretpostavljeni i sada smo u situaciji da se do temelja ruši ta deonica.

To je u suprotnosti sa strukom, sa zdravom logikom, sa ekonomskom logikom, to je 10 miliona evra. Mi kao da smo najbogatija zemlja. Mi ovde ulažemo 80 miliona kredita, to je, računajte, dodata milijarda.

Mi imamo ministra finansija, koji nam objašnjava da evro obveznice, da je to pozitivno za nas, mi prodajemo obveznice sa kamatom od 1,6% na 20 godina, koje moramo da vratimo milijardu evra i kaže – to je dobro. Mi se zadužujemo za milijardu evra, i ovde se zadužujemo za 800 miliona i to je za nas dobro. To čovek ne može da shvati. Kakva je to logika? Medijski obrađivati javnost, pa to se uvek vrati kao bumerang.

Teško je voditi polemiku sa nekim ko unapred kaže isključuje mogućnost da je bilo ko osim njega za izgradnju autoputeva stiče se utisak da jedino resorni ministar za izgradnju puteva i oni koji su stranački isto opredeljeni kao ministar, svi ostali su protiv.

To je iz vašeg izlaganja potpuno jasno. Ako mislite na toj tezi da ubedite javnost u argumentaciju koja iznosi SRS da nije tačna, onda se grdno varate.

Prvo, deonica Ub – Lajkovac, je deonica od 12,5 kilometara. To je put koji je rađen od njive do njive. To je put koji je koštao 70 miliona evra, 73 miliona evra je konačna cifra. To je put koji je počeo da se radi bez potrebnih sredstava, radio ga je režim Borisa Tadića, a resorni ministar je bio, koliko se sećam Milutin Mrkonjić i taj put je završen, trebalo je samo da se priključnica od Uba na taj put i isključenje na taj put i isključenje za Lajkovac trebalo je samo blizu, nemojte da me držite za reč 300.000 evra, da se uloži. Taj put, ta deonica koja je izgrađena predat je na upotrebu Srbija putevima. Ministar samo ne može da razgraniči neke stvari. Onog trenutka kada izvođač preda put, kada nadzorni organ konstatuje da je sve u redu, tog trenutka sve prelazi u nadležnost i odgovornost Srbije puteva.

Kako možete da tvrdite da se ta deonica održavala kada je iznikla trava, svi smo videli na televiziji, pa ono što se održava ne može trava da iznikne. Ne može voda da napravi takvu havariju. To što vi uzimate sebi za pravo da se u sve razumete, a da ništa ne znate, to je vaš problem, ali ne možete da negirate stručnost. Branislav Bane Ivković, profesor na građevinskom fakultetu ili na arhitekturi, je čovek koji ima agenciju i njegovo stručno mišljenje, sva ostala mišljenja su pod vašim pritiskom iznuđena, ali znate šta, ničija nije do zore, otići ćete i vi, pa će se videti ko je šta radio.

Uostalom, da ste vi u pravu, ne bi vas tužili „Putevi Užice“ i „Planum“, odnosno državu, ne vas, ali vi snosite i moralnu i materijalnu i, na kraju krajeva, i političku odgovornost.

Kao prvo, Srpska radikalna stranka je od ranije insistirala da se krene sa radovima na Koridoru 11, iz prostog razloga što je ne samo ekonomski, nego i nacionalni interes da se spoji Srbija i Crna Gora sa modernom saobraćajnicom. To je nepobitna činjenica.

Drugo, ovde smo dužni i pred javnošću da govorimo istinu. Ta deonica nije mogla da bude u upotrebi iz razloga što nije priključak na tu deonicu urađen, iz nama nepoznatih razloga, jer je trebalo svega 300 hiljada evra da se uloži da imamo priključak od Uba na tu deonicu puta. Kao što je isključenje sa te deonice za Lajkovac, odnosno kasnije bi se radila petlja za Ljig, za Lajkovac i ovamo za Valjevo, kao što je trebalo kasnije da se uradi izlaz sa te deonice. To je suština zbog čega nije u upotrebi bio.

Vi uporno tvrdite da je greška do izvođača. Gospođo Mihajlović, onog trenutka kada su „Putevi Srbije“ preuzeli odgovornost, to podrazumeva pre toga da je tehnički prijem izvršen, da se izvršila kontrola. Kontrola podrazumeva samo ako možete nešto da naučite od tih svojih saradnika, uzorkovanje na različitim delovima puta.

To uzorkovanje podrazumeva da se duboko kopa, uzimaju se uzorci zajedno sa asfaltom i vidi se kompletan presek strukture i podloge, a i asfalta. Mi ovde ne govorimo o onim kriminalnim radnjama gde se kalkuliše sa debljinom asfalta, mi govorimo o nečemu što se zove građevinski materijal. Građevinski materijal mora po specifikacijama koje su propisane da bude ugrađen, inače nadzorni organ, organ koji je primao tu deonicu, on je onda odgovoran.

Vi ovde branite Drobnjaka, vi ovde branite svog saradnika koji jednostavno ignoriše u poslednje vreme i vas i direktno se obraća predsedniku države. Vi pravite njemu veoma lošu uslugu. Ovde se mora utvrditi istina. Ako su „Putevi Srbije“ bili ti koji su odgovorni, tražimo odgovornost od njih zašto nisu održavali to, zašto nije regulisano odvođenje vode, zašto nisu čišćeni kanali, odvodni kanali, zašto nije priključak na tu deonicu, zašto nije deo koji isključuje sa te deonice? To su sve pitanja koja traže odgovor, a vi ovde još dodatno optužujete domaće izvođače.

To je ogroman broj radnika koji rade tu. Nemojte tako. Nemojte najcrnje o domaćim izvođačima, a onda nama spočitavate, srpskim radikalima, da imamo neki stranački i lični interes. Ne. Nama je u cilju da se uradi što više modernih, savremenih saobraćajnica i ovo što radite u Fruškoj gori, kamo lepe sreće da ste bar deo poslušali nas, srpskih radikala, bili bi oslobođeni velikih troškova. Nema potrebe da se radi tunel kroz Frušku goru, ali ko će vama da dokaže kada ste popili svu pamet ovog sveta, šta vas boli briga. Vama će doći kraj mandata, ko zna gde ćete biti.

Gospođo Mihajlović, hajde nešto da se dogovorimo. Ipak struka ima poslednju reč.

Prvo, taj kontra-nagib nije zbog vode koja ide, voda ide tamo gde je nagib, to je zbog nesigurnosti, neispravnosti puta za saobraćaj, odvijanje normalnog saobraćaja. Kada je kontra-nagib, onda mogu da se dese saobraćajne nezgode. To je suština.

Ako imaju odvodni kanali, onda po prirodi i po logici stvari voda ide u odvodne kanale. Zašto put nije bio u upotrebi? Zato što nema priključak od Uba. Zato nije bio u upotrebi. A, vi uporno počinjete, vi ono – što više puta ponovite to glina. Glina je građevinski materijal. Tehnički prijem podrazumeva na licu mesta reagovanje od strane tehničke komisije koja je primila tu deonicu.

Dve godine je „Srbijaputevi“ raspolagala sa tom deonicom. Ako nastavimo ovako da optužujemo domaće izvođače, dokle ćemo da doguramo? Ovako su osuđeni da budu podizvođači, pa izvođači koji dobiju na tenderu po ovim specijalnim zakonima daju im neku crkavicu, a oni moraju da rade da bi se održali u životu, još im vi pripisujete da nisu stručni, pa još im aktivirate garanciju na tri miliona, pa čemu je to?

Onda počinjete da spočitavate nama srpskim radikalima. Nemate vi šta da spočitavate.

Što se tiče radnika, verujte, oduševljeni su kada vi dođete u garderobi koja je koštala taman toliko koliko ima bagerista za godinu dana plate. Oni su oduševljeni kada vide takvu ekipu ispred Vlade kada dođu na deonicu autoputa. Nemate pojma koliko žele da vide vas i vaše saradnike u skupoj garderobi.

I treba da aplaudirate, konačno smo došli blizu istine. Sada ste rekli pravu stvar – postoji lanac odgovornosti. Nisu odgovorni izvođači. Oni su odgovorni sve do trenutka dok se ne primi od strane tehničke komisije. Nije njihova laboratorija, nisu njihovi inženjeri za prijem, nije ništa pod njihovom kontrolom. To je sve pod kontrolom nadzornog organa. Ne možete da pripisujete.

Sada ste sami priznali da niste u pravu. Sada ste sami priznali. To jeste teško, ali je nepobitna činjenica. Mi možemo da razgovaramo o tome koliko je potrebno savremene saobraćajnice u Srbiji. To svako normalan zna da je i te kako potrebno. Ali, ne možemo da isključujemo odgovornost pri tome. Pa, mi smo dosta upozoravali na to koliko se kralo ranije na autoputevima. Setite se kada su ovi vaši došli posle 5. oktobra, samo su radili skočili zbog lopovske i kriminalne radnje u koju je bio umešan Ljubiša Buha Čume i Zoran Đinđić, zajedno sa Dinkićem i svim ovim vašima kojima ste čistili odela, nosili akt tašne. Ne govorim za vas, nego govori za ove druge. Mi smo jedini upozorili da je to kriminal, da je to krađa. I pokazalo se da smo u pravu.

Nama je stalo da se urade putevi, ali ne može kriminal da bude. Srbija se zadužuje za ne male pare i još da dozvolimo da bude kriminal, a onda svu odgovornost svalimo na naše domaće izvođače. Pa, nemojte tako. Postoji odgovornost. Ako postoji odgovornost, treba da se dokaže, a ne da im se aktivira garancija na tri miliona. Sa kojim razlogom se unapred osuđuju?

U razgovorima sa njima ucenjuju se da priznaju svoju krivicu, a onda se izdvaja dodatnih 10 miliona. Za dva i po kilometra deset miliona se izdvaja da bi se to uradilo. Daje se izvođaču koji nije sposoban da to uradi. To je suština. Treba da se zna puna istina. Vi ste jedan deo istine izneli. U nizu postoji odgovornost, samo treba da se utvrditi ko je sve odgovoran, a ne da bacamo anatemu na naše putare.

Evo, možda ste delimično u pravu za protekli period da se upropaštavala putna privreda, odnosno putari. Pre 2000. godine vaš predsednik stranke Aleksandar Vučić je bio član Vlade. Jeste li mu to rekli? Hoćete li da mu ja kažem? Zajedno sa njim bio sam i ja član Vlade, bila je SRS u vlasti, ali to je period sankcija.

To je period kada Srbija nije mogla da uđe u bilo kakve investicije. Pokušalo se sa deonicom auto-puta Beograd-Novi Sad, gde smo mi upozoravali, alarmirali javnost, tadašnje članove Vlade, resorne ministre, da izvođač, a to je "Borovica" Ruma nije pogodan za te poslove. Niko nas nije slušao. Nije slušao ni vašeg sadašnjeg predsednika stranke. A to da je učestvovao u upropaštavanju putne privrede, to mu vi recite. To će mu biti drago da čuje, da je učestvovao jednako, isto kao svi mi, u upropašćavanju domaćih putara. Baš fino. A pri tome zanemarujete period od posle 5. oktobra, kada su kriminalci, zajedno sa predstavnicima Vlade, nije se moglo odvojiti, Miroljuba Labusa, koji je vama bio idol, i Ljubišu Buhu Čumeta niko nije mogao da odvoji i da kaže - ovaj je pošten, ovaj nije. Isto je. Samo je pitanje koja je količina novca kod koga u određenom trenutku bila. Njih treba abolirati. Oni nisu za ništa krivi. Kriv je Aleksandar Vučić koji je, zajedno sa nama, učestvovao u Vladi od 2000. godine. Evo, sad vi iz Srpske napredne stranke da čujete šta vam kaže bivši član G-17.

Gospodine Martinoviću, vi ste sad sve to stavili na gomilu. Naravno, u mnogo čemu se ne razlikujemo u razmišljanju, pogotovo kad je Buha Čume u pitanju. On je samo presvlačio asfaltom, ništa drugo nije radio. I on je čuven po tome što je u saradnji sa ovom garniturom G-17, Đinđićem i ostalima, krao na debljini asfalta. To što je presvlačio, umesto debljine od pet centimetara, on je stavljao četiri. Jedan centimetar puta dužina, to je išlo direktno u džepove.

Sve se slažemo. Ali, domaći putari, podrazumeva da oni koji rade korektno, koji su osposobljeni, koji imaju operativu, treba voditi računa o njima. Oni su sad pod duplim pritiskom. Prvo, nisu ekonomski toliko jaki da bi mogli da se nose sa stranim kompanijama, a drugo, investitori, već unapred dajući novac, potenciraju svoje izvođače i tu su oni uskraćeni. Mi moramo da vodimo računa o tome.

Tačno je da je u tom delu privrede bio javašluk, ali, niti ste vi, niti ja, niti bilo ko kriv. Ako je neko imao vezu političku sa tim, onda je to resorni ministar. A to je delo G-17. Nećemo sad da peremo prošlost. Nećemo sad da kažemo - ne, ne, nismo mi bili. Jeste. Oni su to doprineli da i Mišković i ostali dođu do tog kapitala. Mi smo i tad upozoravali kolika je to opasnost. Tad smo jasno i glasno govorili. Uostalom, i vi ste se isticali po tome, kao član Srpske radikalne stranke. Beskompromisno smo govorili o tome.

I sada s punim pravom možete da govorite ove primere, jer niste učestvovali u tome. Ali, mi želimo da se izvede stvar na čistinu, da se kaže istina, šta je istina oko toga. Istina je da se u jednom delu dodatna kampanja vrši samo na domaće putare, odnosno te privatne firme. Malo pre smo došli do dela istine da je lanac odgovornosti tu ipak u pitanju.

Gospodine Martinoviću, ja sam se uplašio da se ne slažemo u onom delu da ste bili istaknuti član SRS koji je napadao sve ove pojave o kojima mi govorimo, ali suština je u sledećem, već kad ste počeli ekonomsku tu stranu, ne zaboravite mi na ime štednje naših građana u najvećem broju stranih banaka imamo devet milijardi evra. Devet milijardi evra. Mi smo i pored toga toliko pasivni ili, čitajte kako hoćete, nemoćni da ne možemo taj domaći kapital da aktiviramo. Zainteresovani su ljudi da učestvuju sa svojim kapitalom u kupovini obveznica za izgradnju puteva. To je svuda u svetu.

Samo se vi, gospodine Arsiću, krstite.

(Veroljub Arsić: To je radio Tito.)

Meni je drago da vidim da ste počeli da se krstite, a dokle ćete dogurati, to je sad pitanje, ali počeli ste se krstiti.

To je jedan segment.

Drugo, mi se sve više i više zadužujemo, gospodine Martinoviću, to vi dobro znate. Kako nam daju kredit, tako uslovljavaju i ko će biti izvođač i koji će materijal da se kupuje i sve uslovljavaju. To su pravila igre koja su opšte poznata. Niko vam neće dati pare u svetu, ni Svetska banka, ni Evropska banka, da vi odlučujete ko će to da radi i odakle će materijal. Uvek gledaju da zaštite svoj kapital. Uvek. To je pravilo kapitala.

I pored takve situacije, nepravedne utakmice koje igraju domaće firme, mi ih ovde dodatno opterećujemo. Ne govorim mi srpski radikali za odgovornost od 2000. do 2012. godine, ali samo sam rekao, primera radi, politička povezanost je onih koji su bili u tim partijama.

(Predsedavajući: Hvala.)

Govorimo o sadašnjoj odgovornosti. Moramo drugačije da razmišljamo. Potrebni su putevi, ali da vidimo da li možemo domaću proizvodnju da na taj način podignemo, a ne da nam stranci određuju sve.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi prisustvujemo pomalo apsurdnoj situaciji, raspravljamo o zaštiti konkurencije kada smo svi svesni da Srbija je najmanje nezavisna tehnološki, finansijski, pa i politički.

Kakve to instrumente mi možemo da upotrebimo da bi sprečili monopolsko ponašanje onih koji su prisutni na tržištu Srbije? Da sprečimo one koji su formirali EU zarad svojih interesa? Setite se gospodo, EU, zajednica evropskih zemalja, je formirana od strane proizvođača uglja i čelika. Oni se i dalje nalaze u zemljama koje se zovu Engleska, Nemačka i Francuska. Sad, da bude apsurd veći, mi treba da nađemo, kao država koja ima sedam miliona stanovnika, da nađemo efikasna sredstva kako bi sprečili multinacionalne kompanije da ne uspostavljaju monopol na tržištu Srbije. To je gotovo nemoguća misija.

Bez pomoći i frontalne borbe za oživljavanje domaće proizvodnje, za potenciranje domaće pameti, kako bi se to reklo, sve su ovo periodični izveštaji koje mi možemo da posmatramo na ovaj ili onaj način. Možemo da cenimo trud ljudi koji sačinjavaju ovu Komisiju, koji se iskonski trude da svojom stručnošću, svojim zalaganjem doprinesu da mi uvidimo na neki način gde su glavnim problemi, ali parlament je tu da u krajnjem slučaju analizira ovaj izveštaj, da se izjasni da li prihvata ili ne prihvata i ništa više.

Ključni problem leži u činjenici što je država Srbija sve više i više tehnološki zavisna. Mi smo tehnološki zaostali u ranijem periodu, u međuvremenu nismo ništa učinili, odnosno tačnije rečeno vlast koja je vodila ovu državu nije ništa učinila da tehnološki unapredi Srbiju. Vi možete da budete konkurentni ako imate tehnologiju na tom nivou da možete da parirate onima koji uvoze svoju robu ili svoju tehnologiju u ovu državu. Kako mi možemo da pariramo uvoznicima? Jednostavno, ne postoji način.

Prvo, potpisali smo Sporazum o saradnji koji podrazumeva skoro potpuno ukidanje carine. Nelojalna konkurencija samom tom činjenicom se stvara. Bez carine roba, pa bez obzira kakve je prirode, da li široke potrošnje, kakve namene ili neka tehnička roba ulazi pod tzv. damping cenama, ne sa razlogom što oni da razmišljaju o potrošaču građaninu Srbije, nego sa razlogom da i ono malo eventualno domaće proizvodnje što je ostalo da uništi. To najbolje vidimo na poljoprivredi.

Poljoprivreda bukvalno trpi nelojalnu konkurenciju koja se ogleda u uvozu robe i svi mi to znamo. Nije to roba koja se odlikuje nekim visokim kvalitetom, pa da je to konkurentno našim poljoprivrednim proizvodima, nego se odlikuje niskom cenom prosečnog, da ne kažemo, lošeg kvaliteta. Kao takva, zauzima monopolski položaj na našem tržištu. Za šta služi srpska poljoprivreda? Služi kao izvor jeftine sirovine koja se ogleda u poljoprivrednim proizvodima.

Nije tržište Srbije za plasman robe toliko interesantno multinacionalnim kompanijama, da se razumemo, iz više razloga. Prvo zbog ukupnog broja potencijalnih potrošača. Imaju oni tržišta koja su mnogo interesantnija i u Evropi, a da ne govorimo u svetu.

Ali je veoma bitno za multinacionalne kompanije da zauzmu monopolsku poziciju, kako bi osvajali jedno po jedno tržište, kako bi uništavali, u suštini, konkurenciju njihovim kompanijama, da uopšte ne postoji konkurencija. I to je priroda stvari. Uvek onaj koji prodaje, koji proizvodi i želi da prodaje svoje proizvode, on teži da ima što manje konkurencije, kako bi ostvario veću zaradu.

Sa druge strane, svaka država želi da se zaštiti od takvih kompanija koje žele da uspostave monopolski položaj. Kad ima instrumente država, onda to može da radi, a instrumenti su realne mogućnosti. Realna mogućnost se ogleda u tome koliko smo mi to tehnološki uznapredovali, koliko smo mi uložili u mlade ljude, u njihovo školovanje, koliko smo pažnje posvetili svemu tome što ti naši mladi istraživači, naučnici, rade, ti koji se bave inovacijama, koliko je država posvetila pažnje, da vidimo da u nekoj generaciji, da kažemo, evo, tada ćemo biti spremni da zajedno i sa komisijom i svim ostalim institucijama da počinjemo da sprečavamo monopolsko ponašanje pojedinih kompanija.

Evo, ja vas pitam otvoreno, gospodo - da li ste u poslednje vreme, a to se odnosi na nekoliko godina, čuli, recimo, da je ministar za energetiku ili neko iz Ministarstva za privredu otišao u Institut "Mihajlo Pupin"? Možda su otišli sasvim slučajno, ako je predsednik države otišao, pa se gurali u prvi red da ih on vidi, a nemaju pojma šta se tamo dešava. A tamo je ne mali broj pametnih, mladih ljudi, stručnjaka, koji u tehnološkom pogledu i te kako prate domene u svetskoj i robotici i elektroindustriji i u mnogim oblastima. Čak i u ortopediji. Ali, šta ih boli briga. Nije to toliko atraktivno. Gde da se pojave konobari, kondukteri, polusvršeni šloseri, da se pojave pred doktorima, magistrima i ljudima koje odlikuje pamet. To njih zamara. Njih više interesuje ona stara, jagnjeće brigade, da pojedu. Šta će oni na Institutu "Mihajlo Pupin"? Šta će uopšte na Elektrotehničkom fakultetu?

Znaju ponekad u tim statističkim prikazima da kažu - otišlo je toliki broj mladih stručnjaka. A šta su to, gospodo, uradili? Da li je neko iz ovih resornih ministarstava, da li je neko iz Vlade, posvetio pažnju? Ja sasvim slučajno navodim primer ovog instituta, zato što je tamo koncentracija stručnjaka. Tamo nema politike. Na čelu te institucije je neko ko je stručan, dokazao se u toj struci.

To je šansa. Nije šansa što ćemo se mi ovde boriti protiv monopolskog položaja multinacionalnih kompanija koje dolaze iz EU. Pa, zamislite, apsurd je još veći - mi po zakonima EU koji su prilagođeni velikim kompanijama, a šta mislite, da su Francuzi i Nemci u oblasti železnice i brzih pruga, šta mislite, da su oni bili potpuno po strani kada se donosio zakon ili zakonska regulativa u EU? Oni su diktirali te uslove. Gledajte u procesu izgradnje brzih pruga. Gde su to domaći i naši proizvođači? I da hoćemo, ne možemo tehnološki da učestvujemo u tome. Možemo da izgrađujemo neke tamo pomoćne objekte. A zašto, gospodo? Zato što sami sebi činimo neke negativne usluge.

Mi smo doživeli da hvalimo nekog ko se bavi konfeksionarskim poslom, ko po boji kablova pravi nešto što se zove kablovi za automobilsku industriju, a domaća kablovska industrija nam stoji po strani, i Jagodina, koja je bila gigant, i Zaječar i novosadska Fabrika kablova. Nije nam to neko uradio zato što je, eto, imao nameru da on uništi tu industriju. Ne, nego je doveo garnituru posle 2000. godine koja je posle sankcija, posle svega što se dešavalo, bombardovanja, potpuno uništila kablovsku industriju.

Samo da vas podsetim, pošto znam tu problematiku, gospodo draga, kada je finska "Nokija" proizvodila drvene bubnjeve za energetske kablove koji se polažu ispod vode, tada je novosadska Fabrika kablova proizvodila elektronske računare u kooperaciji sa "Videotonom". To je tehnološki velika razlika. Finska "Nokija" je počela u oblasti elektronike, pogotovo u oblasti telekomunikacija, napravila takav iskorak ne zato što su oni Finci, što bi neko rekao - zato što su fini, nego zato što su ulagali u pamet, zato što su slične institute kao ovaj što sam ja vama naveo obilazili njihovi ljudi koji su na ključnim pozicijama. Znali su da će im pamet doneti napredak. Zato su otvorili, maltene, granice, da prime te školovane i pametne ljude u što većem broju.

A šta mi radimo? Mi periodično razmatramo ove izveštaje. U ovom izveštaju ima nešto što bi moglo biti zajednički imenitelj za sve ovo što sam do sada govorio.

Kada ste radili sektorsku analizu maloprodaje, ima jedan zaključak koji odražava potpuno stanje u tom sektoru. Rekli ste - za potencijalno eventualno ulaganje u maloprodaji na ovom tržištu oskudeva se sa atraktivnim lokacijama, što ste potpuno u pravu, i nizak standard građana. To su rizici za potencijalne ulagače i time ste sve rekli. Nizak standard je rezultat siromašenja, a ne napretka. Kupovna moć građana pada iz dana u dan. Mi ovde slušamo statističke podatke kako se potrošačka korpa sve više i više puni za ono što može građanin, a ovo je realnost što ste vi naveli, kupovna moć je realno pala.

Drugo, u tom sektoru možemo da preko toga pogledamo projekciju kakvo je stanje u Srbiji. Mi imamo situaciju u kojoj ste vi konstatovali iz analiza da je „Delez“ kupujući lanac prodajnih objekata od „Delte“ 26% imao od ukupnog tržišta pod svojom kontrolom, da pored njega „Ideja“, odnosno jedan deo „Agrokora“ ima 13% ulaskom na ovo tržište, kupujući, samo da vas podsetim, „C market“. To je 39-40% kontrola tržišta kada je u pitanju maloprodaja od strane stranog kapitala, a pogotovo što je tragedija veća, od „Agrokora“, od „Ideje“, koja u međuvremenu uspostavlja apsolutni monopol ne samo kada je u pitanju prodaja, nego i kada je u pitanju proizvodnja.

Samo da vas podsetim, „Servo Mihalj“, „Frikom“, sve je to „Agrokor“, Todorić. Kako su došli do toga? Evo vam jedan primer. Mišković je kupio „Danubijus“. Znate na koji način? Tako što je ministar tadašnji Vlahović pritiskao aktuelnog direktora u to vreme „Danubijusa“ da uzima kredite po svaku cenu. Kada je „Danubijus“, odnosno taj direktor pod pritiskom doveo „Danubijus“ do prosjačkog štapa jer nije mogao više da servisira kredite, onda se pojavio Miroslav Mišković 1993, odnosno 1994. godine, imao je šest junica kao početni kapital. Godine 1997, zahvaljujući njegovim bliskim odnosima sa JUL-om i SPS-om, dogurao je do banke. Prosto da ne verujete i napravio monopol. Ja vam govorim na primeru.

Tako je Todorić preko „Agrokora“ uspostavio monopol. Kako se boriti protiv tog monopola? Pa slušamo stručne ljude koji nam objašnjavaju. Nemamo mi nikakvih problema kada je u pitanju „Agrokor“, kada je u pitanju „Ideja“. To smo mi zahvaljujući pameti ondašnjih čelnih ljudi iz Srbije izregulisali, to se ne odnosi, stečaj i likvidacija „Agrokora“ neće negativno uticati, to su priče za malu decu. Od toga nema ništa. Mi moramo mnogo ozbiljnije da razmatramo situaciju u kojoj se nalazi Srbija, pogotovo kada je u pitanju konkurentnost domaće proizvodnje.

Možete vi ovde kako ste prikazali da pokazujete rast proizvodnje cementa, ali ne zaboravite, gospodo, to je strani kapital, to su strane kompanije. Cement bi se prodavao i da je potpuno drugačiji vlasnički odnos, ali tada je bilo bitno da se prodaju cementare. Nisu kupovali, recimo, fabrike na Novom Beogradu, „IMT“, za proizvodnju traktora, ali kupovali su cementare, kupovali su pivare. Kupovali su ono što je atraktivno. Kupovali su duvanske industrije: „Filip Moris“ i „Britiš tabako“. Uspostavili su monopol odmah posle 5. oktobra.

Posle 5. oktobra, ne zaboravite, „Merkator“ je došao na ovo tržište kao monopolista. Pa, to je bio uslov da dođu ovi na vlast iz DOS-a, da ih podrži onaj Janković kriminalac, što je bio nekada vlasnik „Merkatora“. Sada je to sve spojeno u jedan koglomerat koji se zove „Agrokor“, a pod njegovom upravom su i „Idea“ i „Merkator“. Oni i dalje bivstvuju na tržištu, da ne zaboravim i „Rodu“. Oni i dalje su prisutni na tržištu, samo još formalno pod različitim nazivima.

Kada se pogleda koncentracija kapitala, pa kud ćete bolji primer. Koncentracija kapitala je tu. Koncentracija kapitala nije u nekim bankama ili finansijskim organizacija, pa oni obavezni za godinu dana da ga plasiraju. Ne, nego je u „Agrokoru“. I dalje je to hrvatska firma i nikome ne pada na pamet da kaže – čekajte ljudi, da vidimo kako je proces privatizacije uopšte tekao kada je u pitanju dolazak „Idea“ na ovo tržište. Zašto? Pa, zato što se samo menjaju imena i prezimena, maltene, kako bi to običan čovek primetio, ništa se tu ne menja, ne sme niko da čačne u to zato što je to osinje gnezdo. A, da se neko ozbiljno upusti u takve stvari, kao što vi ovde navodite niz primera, većim delom iz ovog razloga što ste rekli neosposobljenost sudija da vode ovakve procese. Tako i ovo.

Da bi se ušlo u analizu privatizacija koje su izvršene tu moraju biti stručni ljudi. Mi takvih ljudi više nemamo. Mi bukvalno imamo zakone. Vi ste svedoci, uostalom i vi radite, jednim delom, kada su u pitanju ova poglavlja, po zakonima koji su fotokopirani. Nije to delo ili učešće naših stručnjaka, nego fotokopirani, skenirani, čak je to dato na iskrivljenom srpskom jeziku, jekavica, koji koriste, zloupotrebljavaju Hrvati. Pa, nisu čak uspeli ni da prevedu to, redakciju neku jezičku da izvrše. Čak su dali, pa kako mi po tim zakonima koje fotokopiramo, nama više ne trebaju pravnici, ne trebaju nam ekonomisti. Iako imamo u vidu ovo što sam govorio da nam ne trebaju ni mladi stručnjaci, pa šta smo mi? Mi smo kolonija i kao kolonija ne možemo, niti imamo bilo kakav mehanizam, a pogotovo nemamo pravo da se suprotstavimo onima koji su nas takvima napravili.

Moraju ovi izveštaji, kao i prethodna dva dana, ovi izveštaji su opomena. Gospodo, moramo potpuno drugačije da razmišljamo. Moramo našu pamet da iskoristimo da unapredimo našu privredu. Ne možemo sve, nije to idealno. Moramo sprečavati konkurenciju tako što ćemo vratiti carine na poljoprivredne proizvode, za početak. Gde to ima, ljudi, da ulazite slobodno na tržište, a onda zagovarate da će to razviti poljoprivredu u Srbiji? Evo kako razvija. Hranimo se u „Lidl“. Roba sumnjivog porekla. Šta nam proizvode ovi mesne prerađevine? Roba koja je istekla u robnim rezervama, starije meso koje je sadržano u mesnim prerađevinama nego neki od nas po godinama starosti.

Kako da sprečimo to? Kako ovaj određeni broj ljudi u komisiji i svi ostali koji rade na tom poslu kako to da spreče? Nemoguće je. Uvek će vas hvaliti ovi iz EU, jer oni imaju tu naviku. To je kod njih nekakva matrica koja se vrti. Oni hvale, tako su hvalili Bugarsku.

Samo da vam kažem primer koji vi znate. Oni su Bugarskoj, ubedili su Bugare ulaskom u EU da njima ne treba ruža. Od ružinog ekstrakta dobijaju se kvalitetni mirisi. Bugarska je bila jedna od vodećih proizvođača tih mirisa, finalnog proizvoda. Preselili su tehnologiju u Nemačku. Znate kako su ih ubedili? Rekli su – to je prevaziđena tehnologija, taj miris se više ne koristi i to vas unazađuje. Kada su oni uzeli tehnologiju, Bugari ostali bez ruža, ostali bez mirisa, bez proizvoda gde su ostvarivali značajna devizna sredstva, sad im kažu – sad ste bogati. Znate zašto su bogati? Zato što su u EU, a nemaju svoju proizvodnju. Zato što je to njima matrica po kojoj funkcionišu.

Mi srpski radikali vas upozoravamo, ne govorim ovo vama kao članovima komisije da bi vama spočitavali da niste uradili svoj deo posla, nego govorim onima koji su najodgovorniji u ovoj državi da je poslednje vreme da im skrenemo pažnju na ne mali broj mladih, pametnih ljudi. Tu leži mogućnost Srbije da se bori protiv monopola.