Tražim reč po Poslovniku.

Po Poslovniku.

Gospodine Markoviću, član 96. kaže da, poslaniku koji želi da govori o povredi Poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika.
Ne znam odakle vama ideja da vi mene pitate da vam sa mesta odgovaram koji je član povređen. Zbog toga ovde, gospodine Markoviću, postoji govornica i član 98. kaže: "Niko ne sme prići govornici dok mu predsednik Narodne skupštine ne dozvoli.
Niko ne može da govori na sednici Narodne skupštine, pre nego što zatraži i dobije reč od predsednika Narodne skupštine".
Vi mene terate da kršim Poslovnik i da dobacujem iz klupe, da vama objašnjavam iz klupe koji je član Poslovnika povređen, kako biste vi meni dali prethodnu dozvolu. Znači, to je prethodno ispitivanje povrede Poslovnika, koje vi vršite, pa tek ako ocenite da je povređen Poslovnik dajete mi reč. Kada mi date reč, ja više ne moram da izlazim, ako vi procenjujete da je povređen Poslovnik.
Poenta člana 96. jeste u tome da dobijem tri minuta u okviru kojih ću obrazložiti kako je, po mom mišljenju, povređen Poslovnik. Nakon toga vi imate priliku da mi u skladu sa članom 96. stav 5. date odgovor, a ja imam po Poslovniku mogućnost, ako nisam zadovoljan, da se vratim za ovu govornicu i da kažem, nisam zadovoljan, želim da se Skupština u Danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika.
Druga stvar, prekršili ste član 82. jer kažete da je vršeno prebrojavanje poslanika. Nije vršeno prebrojavanje, vršeno je prozivanje poslanika i to je vršeno prozivanje samo onih koji su na stalnom radu u Skupštini. Naknadno su prozivani i oni koji nisu na stalnom radu. Prozivani su i oni koji nisu poslanici.
Prozvan je gospodin Goran Jocić, koji je podneo ostavku prethodne nedelje na mesto narodnog poslanika u Narodnoj skupštini. Vi biste to kao predsednik Narodne skupštine trebalo da znate. Gospodin Sulejman Spaho, čiji je mandat verifikovan nakon toga, nije prozvan.
Znači, vi se vraćate na staru praksu prozivanja građana. Da li želite da vam građani donose odluke? Dobro je da je tako, gospodo, jer kada se tako radi, kada vladajuća struktura, vas ovde ima preko 130, traži od opozicije da čini kvorum, to znači samo jedno, a to je, gospodo, da vam je kraj blizu!

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da moraju postojati rokovi i da se suđenja moraju ubrzati, ali ono što poslanička grupa SRS svakako ne želi, a nadam se ni ostale poslaničke grupe u ovom parlamentu, je to da brzina i efikasnost idu na uštrb istine.
Ono što je najbitnije u jednom postupku je da odluka koja bude doneta bude doneta na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, da bude pravilno primenjeno materijalno pravo i amandman koji je podnela poslanička grupa SRS, odnosno narodni poslanik Veroljub Arsić, upravo ide ka tom cilju, jer mi tražimo da, u koliko odgovor na žalbu bude dostavljen nakon proteka roka ali pre nego što je drugostepeni sud, odnosno okružni sud odlučivao po toj žalbi, da taj odgovor na žalbu bude dostavljen drugostepenom sudu koji neće morati, ali će svakako imati mogućnost, da i navode iz odgovora na žalbu uzme u obzir, i na taj način donese kvalitetniju presudu, i da se skrati postupak koji bi mogao dalje da ide na reviziju i na druge vanredne pravne lekove.
Zbog toga predlažem da se amandman na član 366. gospodina Veroljuba Arsića usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS amandman na član 378. Predloga zakona o parničnom postupku podneo je gospodin Branislav Blažić. Ovim amandmanom traženo je da se u članu 378. nakon prvog stava doda i drugi stav, koji glasi: "Ako drugostepeni sud ponovo ukine prvostepenu presudu donetu u ponovnom prvostepenom postupku, onda naređuje da se nova glavna rasprava održi pred drugim većem ili sudijom".

Smisao ovog amandmana je da, kada se po nekoliko puta, što je veoma čest slučaj u praksi, ukida odluka prvostepenog suda koju donosi isto veće, odnosno sudija pojedinac, da se ustanovi obaveza da se taj predmet dodeli u rad drugom sudiji pojedincu, odnosno drugom veću.

Dosadašnja praksa je pokazala da se na ovaj način dosta odugovlači u rešavanju sporova i neophodno je da, ukoliko jedanput date sudiji šansu da reši određeni spor i ako on to ne uspe, znači kada presuda bude ukinuta odlukom drugostepenog suda, u toj odluci o ukidanju se, pored ostalog, navodi zašto je ukinuta, koji su to novi dokazi koje treba pribaviti, koji su to materijalni propisi koje treba uzeti u obzir i uopšte drugostepeni sud upućuje prvostepeni sud, odnosno sudiju pojedinca u kom pravcu treba da vodi postupak, kako bi ponovna odluka u tom predmetu bila dobra i kako bi mogla da prođe proveru pred drugostepenim organom.

Ukoliko drugostepeni sud ponovo donese istu odluku, onda je neophodno da se takav predmet jednostavno izuzme iz rada tog sudije i da se dodeli nekom drugom, jer je očigledno da na taj način može doći do mnogobrojnih zloupotreba. Imali smo primer koji je vezan za opštinu Zemun i za zgradu Magistrata koju je DOS-ov režim pokušavao da oduzme SRS, da je sudija tri puta donosio istovetnu odluku, iako je okružni sud uporno ukidao tu odluku.

U takvim slučajevima očigledno je da se radi o zloupotrebi koja može, ukoliko se ne prihvati amandman SRS, da traje praktično u nedogled, jer je po sadašnjem važećem zakonodavstvu moguće da isti sudija i deset puta donosi nepravilnu odluku, da mu okružni sud tu odluku ukida, da mu se ponovo vraća predmet u rad, iako je već više puta dokazao da je očigledno da nije sposoban da u tom konkretnom predmetu, iz ovih ili onih razloga, donese odgovarajuću odluku.

Nadam se da će ovo biti jedan od amandmana koji će ministarstvo prihvatiti, odnosno ministar pravde gospodin Stojković. Trenutno nije tu, ali ukoliko ga ne prihvati nadam se da će poslaničke grupe imati toliko svesti o važnosti ovog amandmana i da će u danu za glasanje, zarad dobrobiti svih naših građana, glasati za amandman gospodina Blažića.

Povređen je član 100, gospodine Markoviću, zato što niste pažljivo pratili raspravu. Da jeste, nesporno je da ja nisam Branislav Blažić, ali je isto tako nesporno da sam ja obrazložio u ime gospodina Branislava Blažića ovaj amandman. Onda je izašao gospodin Krstin i pogrešno protumačio to moje izlaganje.
Ja sam zbog toga tražio repliku. Gospodin se slaže, tako da ne vidim šta je sporno.
Radi se o tome da kada drugostepeni sud ukida tu odluku ima obavezu da otvori raspravu u drugom stepenu, ali samo ukoliko se pobijana presuda zasniva na pogrešnom i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka.
Ukoliko je došlo do pogrešne primene materijalnog prava, onda drugostepeni sud, vi kažete preinačiće, neće preinačiti i vrlo dobro znamo da okružni sudovi preinačuju jednu od 50 presuda. U svim ostalim slučajevima to se vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Jednostavno na ovaj način se ta mogućnost zloupotrebe ukida. Nemamo ništa protiv, ali onda se mora propisati isto tako obaveza drugostepenog suda da, u slučaju pogrešne primene materijalnog prava, uvek preinači pobijanu prvostepenu odluku.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe SRS amandman na član 6. stav 2. podnela je gospođa Vjerica Radeta, ali kao što ste čuli nije mogla da prisustvuje zasedanju, jer je morala da prisustvuje izboru gospođe Gordane Pop-Lazić za predsednika opštine Zemun, pa me je zamolila da umesto nje ja obrazložim ovaj amandman.
Naime, smisao ovog amandmana je da se precizira odredba koja je data u Predlogu zakona, jer član 6. reguliše redosled postupanja i redosled namirenja poverilaca u izvršnom postupku i kaže da je sud dužan da predmete uzima u rad redom kako ih je primio, osim ako priroda potraživanja ili posebne okolnosti zahtevaju da se postupi drugačije. Stav 2. - više izvršnih poverilaca, koji ostvaruju svoja novčana potraživanja prema istom izvršnom dužniku i na istom predmetu izvršenja namiruju se onim redom kojim su stekli pravo da se iz tog predmeta namire, osim u slučajevima kojima je zakonom drugačije određeno. Predlog SRS je da se posle reči: "onim redom kojim su stekli pravo" dodaju reči:" po danu i času predaje predloga za dozvolu izvršenja".
Zašto? Zato što se ustanovljavanje prava, odnosno sticanje prava odnosi na neki prethodni postupak. Da li će to biti krivični postupak, da li će to biti parnični postupak, u tom postupku se stiče pravo, a kada govorimo o izvršenju, odnosno ostvarenju nekog prava, moramo ovo precizirati, da bi se znalo da od dana podnošenja zahteva za prinudno izvršenje, odnosno za dozvolu izvršenja, od tog trenutka se računa redosled prvenstva namirenja poverilaca.
Da ne bismo došli u situaciju da poverilac koji ostvari svoje prvo, a zatim čeka određeni vremenski period da bi podneo predlog za dozvolu izvršenja, dok drugi, koji je nakon njega ostvario to svoje pravo u parničnom postupku, odmah nakon pravosnažnosti i izvršnosti presude podnese predlog za prinudno izvršenje, da takav poverilac dođe u situaciju da, ako je prvi predao dozvolu izvršenja, po redosledu ostvarivanja tog osnovnog prava, bude na drugom mestu i da čeka da se onaj ko je kasnije predao zahtev za namirenje, pre njega namiri.
Ovo nije dobro. U praksi će ovakav stav, ukoliko ostane, sigurno dovesti do toga da različiti sudovi različito tumače ove odredbe. To će dovesti do pravne nesigurnosti i ovaj amandman, kao ni prethodni, ni u čemu ne remeti koncepciju zakona i mislim da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Dragan Čolić je u ime poslaničke grupe SRS podneo amandman na član 22. i mislim da je i ovo jedan od amandmana koji moraju da budu usvojeni. Naime, iznad člana 22. postoji jedan veoma čudan naslov – Uslovi za pokretanje parničnog ili drugog postupka. Zašto bi u Zakonu o izvršnom postupku definisali uslove za pokretanje parničnog ili drugog postupka.
Prethodno smo na dnevnom redu imali Zakon o parničnom postupku gde smo definisali koji su uslovi da bi se pokrenuo parnični postupak. Ovome apsolutno nije mesto u ovom zakonu.
Druga stvar, iako se formalno teži ubrzanju, kako parničnog tako i izvršnog postupka, članom 22. daju se diskreciona ovlašćenja sudu da u određenim slučajevima zaustavi izvršenje i da uskrati dužniku pravo žalbe. Kaže član 22. da izvršni dužnik ima pravo da radi utvrđivanja neke činjenice koja se odnosi na samo potraživanje, a među strankama je sporna, valjda je svaka činjenica prethodno bila sporna, ali ona učinjena nespornom, pravosnažnom, izvršnom, sudskom presudom, na osnovu koje je traženo ovo izvršenje.
Zašto bismo mi u izvršnom postupku utvrđivali činjenice koje se odnose na samo potraživanje? To je već učinjeno prethodno u parničnom postupku.
Stav 3. – Sud može tokom celog postupka radi utvrđivanja činjenice koja se odnosi na samo potraživanje, a među strankama je sporna, ako to oceni potrebnim, rešenjem uputiti izvršnog dužnika da u roku od 15 dana od dostavljanja rešenja pokrene parnični ili drugi postupak radi nedopustivosti izvršenja.
Ovde se daje sudu mogućnost da u određenim slučajevima, kada na osnovu svog diskrecionog ovlašćenja oceni da je to celishodno, kaže – da imate izvršnu presudu, ali zastaćemo ovde pa ćemo uputiti par dužnika da pokrenu parnični ili drugi postupak.
Nastavlja se još gore – na predlog izvršnog dužnika sud može da odloži izvršenje pod uslovima iz stava 3. ovog člana. Znači, odlaže se izvršenje bez obzira što je dužnik već vodio jedan parnični postupak koji je možda trajao 10 godina, koji je prošao fazu drugostepenog i eventualno trećeg stepena, prošla je revizija, prošao je zahtev za zaštitu zakonitosti, odluka okružnog suda i onda opet, kada poverilac želi da to svoje potraživanje konačno ostvari, vi mu kažete – ne, sačekaćete još jedan parnični postupak, jer izvršni dužnik smatra da ovo nije dovoljno raspravljeno.
Na kraju ide peti stav koji je potpuno skandalozan i koji kaže da protiv rešenja iz stava 3. ovog člana ne može se izjaviti žalba. Nedopustivo je da nekome ko je prethodno prošao tri sudske instance i koji ima pravosnažnu izvršnu sudsku presudu u izvršnom postupku, u kome samo treba da se na što brži i na što bezbolniji način obezbedi izvršenje ove sudske odluke, jednostavno kažete - ne, ne možeš izvršiti, idemo na novu parnicu, a protiv ove odluke čak nemaš ni pravo žalbe.
Ovde je očigledno došlo do neke greške. Ovaj član 22. Zakona o izvršnom postupku nije bilo moguće popraviti na bilo koji drugi način osim da se predloži njegovo brisanje. Mi smo to i učinili. Ukoliko želite da imamo neki koncept kod izvršnog postupka, onda je apsolutno neophodno da se ovaj član obriše. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 26. u ime poslaničke grupe SRS amandman je podneo narodni poslanik Igor Mirović i smisao ovog amandmana jeste da se ova formulacija koja nam je data u Predlogu zakona, a koja je dosta opširna i detaljna, promeni i mi smo dali jednu opštiju formulaciju koja glasi da se izvršenje odluke stranog suda može odrediti i sprovesti u Republici Srbiji ako odluka ispunjava zakonom propisane uslove za priznanje.
SRS smatra da je pogrešno do u detalje formulisati u Zakonu o izvršnom postupku uslove pod kojima neka odluka strane države može biti sprovedena kod nas, iz razloga što se ti uslovi definišu međunarodnim sporazumima, odnosno međunarodnim konvencijama. Te konvencije, s jedne strane, podložne su promenama, a sa druge strane, jednom kada su zaključene i ratifikovane u skladu sa Ustavom Republike Srbije, one se neposredno primenjuju kao da su domaće pravo.
Ukoliko bi mi ovde detaljno definisali koji su to uslovi potrebni, mi bismo u slučaju promene neke međunarodne konvencije, odnosno zaključenja nekih konvencija pod drugim uslovima bili svaki put u prilici za svaku zemlju sa kojom zaključimo da menjamo i Zakon o izvršnom postupku.
Mnogo je bolje dati jednu opštu formulaciju, gde se kaže koji su uslovi i onda od međunarodne konvencije do međunarodne konvencije, od zemlje do zemlje jednostavno bilateralnim ugovorima formulisati koji su to uslovi pod kojima se strana odluka može izvršiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS, na član 73. Predloga zakona o parničnom postupku amandman je podnela Nataša Jovanović i amandmanom se traži da se u stavu 3. reč: "parnični" briše.
Naime, svima koji se bave prvom ili su se bavili, ili su nekad prošli pored suda, jasno je da mi nemamo ništa što se zove parnični sud, ni po Ustavu, ni po zakonu, ni po Zakonu o uređenju sudova, ne pominju se parnični sudovi nigde. Ne postoji parnični i vanparnični sud.
Mi imamo opštinske sudove, okružne, trgovinski, valjda ćemo 2007. godine dobiti apelacioni, ali parničnog suda nema. Očekujem da ministar pokaže malo razumevanja. Mislim da ovaj amandman ne bi smeo da bude sporan, da će samo popraviti ovaj zakon, jer reč: "parnični" ovde nema potrebe da stoji. Dovoljno je da se kaže – sud može, zna se da je to sud koji primenjuje parnični postupak, bez obzira da li se radi od okružnom, prvostepenom sudu, o bilo kom sudu, da li je trgovinski ili bilo koji sud, ali kada se kaže sud, zna se našta se misli.
A kada se kaže parnični sud, onda se tu uvodi neka kategorija koja ne postoji ni u Ustavu ni u Zakonu o uređenju sudova. Hvala.

Ponavljam, gospodine ministre, ne sumnjam u vaše dobre namere, ali kada kažete parnični sud, ne možete tada misliti, odnosno tumačenjem ne možete doći do toga da će to biti npr. opštinski sud ili okružni, a da isključite na taj način iz primene trgovinski sud koji primenjuje parnični postupak. U tom slučaju je i trgovinski sud parnični sud. Svaki sud koj primenjuje Zakon o parničnom
postupku može se nazvati parničnim sudom. Ako ste to želeli, onda ste ovo trebali nekim odredbama i Zakonom o uređenju sudova da uredite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovo nije dobar amandman i možda bi bilo bolje narodnim poslanicima koji su ga podneli da poput gospodina Markovića shvate da su pogrešili, da povuku na vreme ovaj amandman, jer im ne služe na čast i svakako da neće doneti bilo kakvu korist građanima.
O čemu se radi? Kada se kaže, da ne dođe do zabune, nema SRS ništa protiv toga da u pisanju zakona učestvuju i profesori univerziteta, ali svakako imamo dosta protiv toga da u pisanju učestvuju oni profesori univerziteta koji su ovako snažno inspirisani pravili međunarodnog ad hok tribunala u Hagu. Ovako nešto postoji jedino danas u Hagu, ali se zato tom ad hok tribunalu u Hagu izruguju svi pravnici sveta.
Ne radi se ovde samo o uskraćivanju mogućnosti stranci da podnese reviziju. Ukoliko bi bio prihvaćen ovaj amandman, došli bi u koliziju sa nekoliko članova ovog zakona, najpre sa članom 2. koji kaže da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava i da sud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan.
Ukoliko je sud nadležan za određeni zahtev, on ne može odbiti da postupa makar i da zahtev za zaštitu zakonitosti, odnosno reviziju podnese neko ko nije advokat. Ne radi se samo o uskraćivanju prava na podnošenja revizije, već se, ukoliko bude prihvaćen amandman DS radi i o uskraćivanju prava da se podnese tužba ili da se preduzme bilo koja druga procesna radnja pred trgovinskim sudom, ukoliko vrednost spora prevazilazi 2,5 miliona dinara.
Doći ćemo u situaciju da će neko fizičko lice koje je vlasnik određenog preduzeća ili firme ili koji ima neki spor, a koji može imati potpuno pravničko obrazovanje, može biti diplomirani pravnik, lice koje se tim poslom bavi više godina, ima uspešnu firmu, a to je jasno samim tim što barata iznosima koji su veći od 2,5 miliona dinara i mi onda kažemo da takva osoba nije u stanju da sama odluči da li će u nekom sporu angažovati advokate ili neće, već kažemo – ti si sposoban da vodiš firmu koja okreće milione dinara, ali nisi sposoban da odlučiš da li ćeš angažovati nekog punomoćnika ili nećeš.
Nedopustivo jer na ovaj način možemo doći u situaciju da neko ko je advokat, a pojavljuje se kao stranka u postupku, mora da angažuje drugog advokata. Ovo je logički potpuno besmisleno. Ne radi se ovde čisto o tome da neko nije dovoljno kvalifikovan, pa da će mu zbog toga biti uskraćena određena prava, već se na ovaj način uskraćuje pravo i onome ko jeste advokat i kvalifikovan je da u nekom drugom sporu zastupa neko drugo lice, ali neće biti kvalifikovan da u svom ličnom sporu zastupa sam sebe. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, neophodno je prihvatiti amandman kolege Stevovića iz više razloga.         Tačno je da postoji mogućnost da stranke u toku postupka uvrede ili sud ili drugu stranku ili bilo kog drugog učesnika u postupku veštaka, ali mislim da ovo nije pravi način da se to spreči. Mislim da su neki drugi mehanizmi potrebni da bi se podigao ugled i suda i sudija i stranaka u postupku i da kažnjavanje na ovaj način, gde nije obezbeđen drugi adekvatan postupak u kom bi se utvrdilo da li je neko nekoga uvredio ili ne, pogrešno.
Dopustićete da ukoliko ostane ovakva formulacija u zakonu, doći će do pravne nesigurnosti, doći će do nejednakog postupanja od strane različitih sudija u različitim slučajevima. Pa ćemo imati situaciju da neki sudija kome stranka u podnesku napiše da je nestručan, iako to može biti istina i može proizilaziti iz toga kako je taj sudija prethodno vodio postupak, da zbog toga stranka bude kažnjena, da nema nikakvu mogućnost žalbe ni na visinu iznosa ni na samu odluku o kazni, čak ni drugostepenom sudu u nekom daljem postupku, a da u drugom slučaju drugi sudija neće zbog toga kazniti stranku.
Ne treba da se na ovaj način ograničava ustupanje stranaka, već ovo treba rešiti kroz krivični postupak koji inače reguliše krivično delo uvrede. Ono što je takođe sporno je to što ovo rešenje predviđa da sudija, ne samo što nekoga može kazniti sa 30.000 dinara, već daje sudiji mogućnost da ukoliko se ne može naplatiti ta suma ili se ne može u potpunosti naplatiti, zameni tu novčanu kaznu kaznom zatvora. Prevelika ovlašćenja su data sudiji, jer npr. ako nekoga kaznite sa 30.000 dinara, pa uspete da naplatite 25.000, moguće je da će sudija tih 5.000 dinara proceniti da vredi tri dana zatvora, a da će u drugom sudu poslati nekoga da za tih 5.000 dinara odleži u zatvoru 30 dana.
Trebalo je predvideti u ovom rešenju da umesto što se daje sudiji ovlašćenje da sam procenjuje koliko vredi dan zatvora, da se barem pozove na krivični zakon i na odredbe o zameni novčane kazne zatvorom. To bi bilo mnogo primerenije rešenje, da se unapred zna koliko vredi dan zatvora, da se zna koliko koja uvreda vredi, pa da se na taj način ovde dispozicija smanji.
Ovako mislim da se neće rešiti ovaj problem, jer onaj ko ima dovoljno novca neće imati nikakav problem da izvređa koga hoće i da za to plati 30.000 dinara, već će se kao i obično i ovde kola slomiti na sirotinji i onaj ko nema dovoljno novca, on neće moći da podnese tužbu, neće moći da angažuje advokata, neće moći da se izražava onako kako misli da treba da se izražava u podnescima.
Ukoliko želimo da primenimo evropske standarde, ukoliko želimo da efektivno obezbedimo ista prava za sve učesnike u postupku, onda ta prava ni na koji način ne smeju da zavise od imovinske situacije stranaka. Hvala.

 Zahvaljujem. Nadam se da će gospodin ministar prihvatiti ovaj amandman poput amandmana na član 103, zato što zaista mislim da je dobar i da poboljšava ovaj zakon. O čemu se radi? Ovakvom zakonskom formulacijom kakva je u Predlogu zakona, dato je sudu na volju da odlučuje šta se smatra blagovremenim kada se radi o pozivanju stranaka i drugih lica koja treba da prisustvuju određenom ročištu.
Amandman koji je podneo Miljko Četrović kaže da se reč "blagovremeno" zamenjuje rečima "odmah po određivanju datuma održavanja ročišta". Svako ko je radio u sudstvu zna da se ročišta zakazuju i dva i po meseca unapred. Nisu to neki rokovi od 10-15 dana, pa da bi ova reč blagovremeno mogla imati neki pozitivan efekat. Takođe znamo i to da kada damo nekome na volju da procenjuje da li će poziv poslati danas ili će to uraditi sledeće nedelje i kada se ima na umu veliki obim posla koji danas imaju sudovi, veliki broj predmeta, onda se zna da se to ostavlja za kasnije, jer ima još dva i po meseca do dana održavanja ročišta onda se to tako odugovlači u nedogled.
Oni koji znaju kakav je sistem rada u sudu, znaju da bi sudija jednom odredio datum održavanja ročišta mora biti iznet predmet. Znaju da je bolje da pozivi odmah budu raspisani i poslati strankama i drugim licima, nego da se na mesec dana odlaže taj predmet, da posle mesec dana opet se nosi sudiji da on pregleda poštu i da on kaže – sad šaljite poziv. Takođe, ako ovo povežemo i sa članovima zakona koji regulišu dostavljanje i promenu adrese, mislim da je bolje, ako već imamo rok od mesec ili dva, kada se zakaže održavanje ročišta, pa se pokuša bezuspešno dostavljanje, da se na ovaj način ostavi dovoljno vremena sudu da i stranci koja je promenila prebivalište, odnosno promenila adresu stana, ili ukoliko se radi o punomoćniku za primanje pismena koji promeni adresu stana, a ne obavesti, što je dužan sud, da se da sudu dovoljno vremena da to pismeno ili poziv koji se dostavlja pribije na oglasnu tablu suda, da prođe taj rok od osam dana koji je neophodan da bi se dostavljanje smatralo uspešnim i da se onda na taj način otklone svi procesni nedostaci koji bi morali dovesti do odlaganja ročišta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ne treba prihvatiti ovaj amandman, evo i zašto.
Kažete da će ovo ubrzati postupak, ali u praksi se dešava upravo suprotno. Verovali ili ne, ima dosta slučajeva da advokati po nekoliko godina zastupaju preminula lica, da na taj način zidaju troškove, da odbijaju da kontaktiraju sa naslednicima, ostavinski postupak traje po nekoliko godina. Na ovaj način sprečila bi se takva situacija i budite sigurni da pozdravljaju ovu promenu. Ima dosta toga što smo kritikovali i toga što smo predložili, ali na ovaj način svakako će se određene procesne nedoumice različite sudske prakse razrešiti. Hvala.