Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 3. Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, u ime poslaničke grupe SRS, podnela je narodni poslanik Vjerica Radeta. Amandmanom Vjerice Radete se traži brisanje ovog člana. Ovim članom je određeno da prijavu oduzete imovine, po odredbama ovog zakona, mogu podnositi samo fizička lica kojima je ta imovina oduzeta, odnosno njihovi naslednici ili pravni sledbenici.
Dakle, stavom 1. ovog člana praktično su isključene određene kategorije, oduzeta im je mogućnost da podnose prijavu za evidentiranje imovine u skladu sa ovim zakonom. To se najpre odnosi na akcionarska društva kojima je, takođe, velika imovina oduzeta, kao i na određena pravna lica, kao što je npr. Srpska pravoslavna crkva.
Zašto je ovo urađeno? Zašto se zakonom kojim, navodno, treba da se isprave nepravde koje su načinjene određenom širokom krugu lica, kako pravnih, tako i fizičkih, uvode ovakva ograničenja, odnosno ukoliko se već zalažete za denacionalizaciju, zašto je onda ne sprovedete prema svima i u potpunom obimu?
Stavom 2. ovog člana određeno je da se prijava iz stava 1. podnosi Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije, što je loše rešenje zato što Republička direkcija za imovinu Republike Srbije ima jasno propisanu nadležnost Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije. Svi veoma dobro znaju da Republička direkcija i ovako, na osnovu ovog postojećeg zakona, ima dovoljno veliki obim posla. Zna se da su resursi kojima raspolaže izuzetno ograničeni.
Vi niste predvideli za sprovođenje ovog zakona neka veća sredstva. Predviđeno je samo tri miliona dinara. Potpuno je nejasno kako mislite da i ovaj zaista veliki posao prevalite na Republičku direkciju za imovinu, s obzirom na ljudstvo i tehniku koju sada poseduje, a imajući u vidu da ovaj obim posla koji sada ima nećete smanjivati.
Ono što je takođe sporno, ako se u obrazloženju kaže da zakon ima za svrhu utvrđivanje, između ostalog, obima i vrednosti oduzete imovine, kako će se i na koji način zaista utvrditi vrednost ove imovine, kada se zna da nigde, ni u ovom obrascu, niti u zakonu, nije predviđeno da oni koji podnose prijavu na bilo koji način daju i procenu vrednosti te imovine.
Tu dolazimo do priče, a vi ste malopre pomenuli agencije, znamo da je to specijalnost DOS-ovog režima – osnivanje agencija, ali u ovom slučaju ste verovatno ostavili kao drugi korak osnivanje agencije koja će proceniti vrednost prijavljene, odnosno evidentirane imovine oduzete nakon 9. marta 1945. godine.
Zatim, u stavu 2. je određeno da se prijava podnosi u dva primerka. Pitam vas šta će biti ukoliko neko po ovom zakonu podnese prijavu npr. u jednom ili tri primerka? Da li će to biti osnov za odbacivanje prijave? Podsećam vas na to da to nigde dalje nije regulisano zakonom, što znači da i pored toga što ste imali pet godina da donesete zakon kakav treba to niste uradili, da je ovo urađeno zbrda-zdola, jer ako ste propisali način na koji nešto mora da se uradi, onda je trebalo da propišete i šta će se desiti ukoliko to ne bude urađeno na taj način.
Zatim, jedna potpuno besmislena odredba, koja kaže da se prijava podnosi neposredno ili poštom preporučeno. Gospodo, pitam vas šta će se desiti ukoliko neko prijavu podnese poštom, ali ne preporučeno, nego je podnese običnim pismom? Da li će i to možda biti jedan od razloga za odbacivanje ove prijave? Mislim da bi to bio veliki doprinos i pravnoj nauci i besmislu koji vi podržavate i pravite otkako ste 2000. godine došli na vlast.
Na kraju se kaže da se prijava mora podneti na obrascu koji je odštampan uz ovaj zakon i čini njegov sastavni deo.
(Predsedavajući: Gospodine Šaroviću, vreme.)
Završavam. Svi koji su videli obrazac videli su i to da je apsolutno nemoguće na ovom formularu kakav ste napravili podneti i za jednu nepokretnost, ako treba da se opiše i sve ostalo, a kamoli za one vlasnike kojima su brojne nepokretnosti, njive ili stambene zgrade, ili pokretne stvari oduzete. Apsolutno je nemoguće da sve to stane na ovu prijavu. Šta će se onda desiti ukoliko neko podnese prijavu ...

Gospodine Anđelkoviću, budite tolerantni kao što ste prema drugima.

Gospodine Anđelkoviću, neke prethodne govornike iz vladajućih stranaka, koji se nijednom rečju nisu dotakli ni ovog amandmana ni zakona, niste prekidali. Mene sada prekidate, iako je moja celokupna diskusija bila usmerena na ovaj amandman.

Povređen je član 100, odnosno povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine. Od vas se, gospodine Anđelkoviću, kao od predsedavajućeg, a na to smo inače upozoravali i gospodina Markovića i sve ostale koji predsedavaju, očekuje da na isti način gledate sve narodne poslanike. Neprihvatljivo je kada svoju funkciju zloupotrebljava predsednik ili je zloupotrebljavate vi kao predsedavajući, upadate mi u reč, govorite više od dva i po minuta, a opominjete mene da sam govorio više od sedam.
Govorio sam negde oko 5 minuta o amandmanu. Na pet minuta i 20 sekundi ste me prvi put prekinuli i onda to vreme koje ste vi koristili niste jednostavno ni smeli ni mogli da računate u vreme koje sam iskoristio da obrazložim amandman.
Kao drugo, sami ste konstatovali da je nekoliko poslanika govorilo i preko sedam minuta. Ne znam zašto ste vi toliko netolerantni prema meni, da li je u pitanju neki lični animozitet, zaista nemam ništa protiv vas, a nadam se da ćete i ubuduće imati isti stepen demokratičnosti i tolerancije. A nemojte, molio bih vas, ni da me omalovažavate zbog toga što sam mlađi čovek. Kao i svi ostali, ovde sam izabran od strane građana i pre svega sam narodni poslanik. Moje godine nisu bitne, nije bitno ni to kog sam ja pola, niti bilo šta drugo.
Jedino što tražim jeste da se prema meni ponašate kao i prema drugima, a budite sigurni da ću za ovo što sam propustio da obrazložim po ovom amandmanu to svoje pravo iskoristiti po nekom od narednih. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, može se reći da je ovaj zakon zaista izazvao krajnje zanimljivu raspravu, i to počevši od samog obrazloženja ministra koji je bio ovde pred nama, ne znam zašto sada nije tu.
Ministar je, nemajući valjda čime da obrazloži ovaj zakon, govorio o svemu i svačemu. Govorio je o oduzimanju imovine u revolucionarnom zanosu, govorio je o inflaciji 1993. godine i o raznim drugim temama, jedino nije govorio o ovom zakonu. Ono što je o zakonu rekao, to je prevashodno da nije zadovoljan rešenjima koja su predložena ovim zakonom i onda je nejasno uopšte zašto je ovaj zakon i došao na dnevni red i zašto je ministar Parivodić došao da taj zakon pred parlamentom obrazlaže.
Takođe, slušajući predstavnike svih parlamentarnih grupa u ovoj skupštini, nejasno je kako će uopšte ovaj zakon biti i usvojen. Niko iz bilo koje poslaničke grupe nije rekao bilo šta dobro o ovom zakonu, niko se nije potrudio da nas ubedi da glasamo za ovaj zakon i da nam pokaže šta će to dobro građanima Srbije ovaj zakon doneti, već su svi upravo suprotno kritikovali rešenja data ovim zakonom. I biće veoma zanimljivo u danu za glasanje videti da li ćete stati iza svojih reči ili ćete, kao i obično, zaboraviti ono što ste govorili u raspravi, ipak pritisnuti ono dugme koje vam odrede šefovi vaših poslaničkih grupa.
Treba se vratiti, da bi nam jasnije bile neke stvari u ovom zakonu, još na 2000. godinu, kada je DOS u onom svom punom sastavu obećao, pred one čuvene savezne izbore, da će jedna od prvih stvari koje će uraditi – a setite se da su neke stvari obećali da će uraditi prvog dana nove skupštine, neke u roku od sedam dana, neke u roku od mesec dana –biti donošenje zakona o denacionalizaciji, odnosno vraćanju imovine.
Ubeđivali ste nas tada da potpišemo taj čuveni ugovor sa narodom. Rekli ste da imate gotove zakone, da su vaši eksperti to osmislili. I tada, a i sada ste nas slagali.
Čuli smo i u ovoj raspravi da pet godina nije bilo dovoljno da vaši eksperti naprave odgovarajući zakon o denacionalizaciji.
Drugi put 2003. godine DSS, koja je sada vladajuća stranka i koja čini osnovu ove koalicije, čvrsto je obećala građanima Srbije da će odmah po dolasku na vlast biti donet zakon o denacionalizaciji. Naravno, i tada ste obmanuli građane i donošenje ovog zakona predstavlja treću veliku obmanu DOS-ovog režima vezano za denacionalizaciju.
Ovaj zakon predstavlja čistu demagogiju, jer u ovom zakonu nema ni "d" od denacionalizacije, i jedino pravo koje se za naše građane uvodi ovim zakonom je u stvari pravo na evidentiranje oduzete imovine, a nema ni reči o eventualnom vraćanju.
Postavlja se pitanje zašto ne govorite o vraćanju imovine, a upravo je to svrha i smisao denacionalizacije. Jasno je da je to zbog toga što vi bilo kakvo vraćanje imovine u bilo kom obimu ne planirate, zato što ste svesni da zakon o denacionalizaciji, niti u onom obliku u kome ste pričali da ćete ga doneti, niti u nekom manjem i smanjenom obimu vraćanja, nikada nećete doneti, već samo pokušavate da prikupite još neki glas i da još neko vreme držite građane u ovom stanju obmane u koje ste ih doveli još 2000. godine.
Dosta je toga što je sporno u ovom zakonu. Kao prvo, zašto je baš 9. mart 1945. godine odabran za datum od koga počinje da se vraća ova oduzeta imovina. Zašto ne neki drugi datum, zašto baš 60 godina, zašto ne 100 godina, zašto ne 200 ili 20 godina? Oni koji su predlagali ovaj zakon trebalo je da razmisle o tome zašto ne bi bio na primer 9. mart 1941. godine. Svi dobro znamo koliko je Srba sa Kosova i Metohije proterano od 1941. do 1945. godine, koliko je zemlje srpske tamo uzurpirano i takođe veoma dobro znamo da je nakon završetka Drugog svetskog rata od strane komunističkih vlasti doneta odluka o zabrani vraćanja srpskog stanovništva na prostor Kosova i Metohije, iako su oni proterani pod strašnim terorom.
Zašto niste vodili računa i o tim ljudima i gledali da ispravite makar i prema njima nepravdu, ukoliko već želite da neku nepravdu ispravite? Postavlja se pitanje kako vi mislite da obezbedite pravnu sigurnost ako nakon 60 godina hoćete da menjate neke zakone. Drugo, što je još važnije, zašto ste odvajali pojedine građane i zašto ste nekima vraćali imovinu, kao na primer onome koga nazivate Njegovim kraljevskim visočanstvom, i da li ste proveravali da li je NjKV, odnosno njegovi preci da li su stekli imovinu po pravičnim uslovima, da li su oni kada su oduzimali zemlju i kuće od seljaka davali pravičnu nadoknadu ili nisu.
Porodici NjKV-a je deo imovine vraćen ekspresno. Ovaj predlog zakona, kakav je dat u skupštinsku proceduru, predstavlja čistu demagogiju, to je najobičniji politički pamflet.
Jedini razlog zašto donosite ovaj zakon je taj što sami vrlo dobro znate da nećete biti tu da ga sprovodite.
Neki od vas će biti u opoziciji, neki naravno neće biti ni u opoziciji, nego će od kuće eventualno moći da gledaju skupštinske prenose, jer vi ste imali pet godina da ovaj zakon donesete. To naravno niste uradili, a sada kada ste ga konačno stavili na dnevni red, rok za evidentiranje imovine produžili ste čak do juna 2006. godine.
Veoma je ozbiljno pitanje i to da li imate bilo kakvu procenu kolika je vrednost oduzete imovine, a vi to naravno nemate, i to je još jedan pokazatelj i vaše neozbiljnosti, i same činjenice da ovaj zakon predstavlja još jednu obmanu građana od strane DOS-ovog režima. Svi mi vrlo dobro znamo da se vrednost oduzete imovine meri milijardama.
Neki su rekli da se radi o otprilike oko 60 milijardi dolara i onda je jako zanimljivo kako vi mislite uopšte da ovaj novac vratite, ako znamo da staru deviznu štednju, što predstavlja mnogo manju vrednost od tih 60 milijardi dolara, trebate da vratite, ako se ne varam, do neke 2014. godine.
Do kog ćete vi onda trenutka oročiti ovo vraćanje ovih 60 milijardi dolara, da li će to biti možda do 2140. godine ili do koje, zaista ne znam, ali je neozbiljno da bilo koja vlada i bilo koja skupštinska većina donosi ovakav zakon, za koji zna da ne može da se ispuni, a kao drugo, za koji zna da ga ne može ispunjavati.
Vi jednostavno morate da shvatite da ne možete svojim zakonima i ovakvim besmislicama obavezivati bilo koju narednu skupštinsku većinu. Da se vidi koliko je ovo neozbiljno treba pogledati, samo razmisliti koliko je stanova po centrima gradova nacionalizovano.
Ne radi se samo o Beogradu, već uopšte o gradovima i naseljima po Srbiji, i ono što je zajedničko za sve te stanove i zgrade je da su to po pravilu najlepše i najskuplje zgrade u centrima naselja. Već same te nepokretnosti, da kažem, praktično imaju basnoslovnu vrednost.
Ono što predstavlja dodatni problem je to što je većina ovih stanova nakon dobijanja stanarskih prava kroz otkup na jedan legitiman i legalan način promenila vlasnike, i što je nakon otkupa stanova veliki deo ponovo i po nekoliko puta menja vlasnike, i svi su se uknjižili, a onda je veliki problem, odnosno kako vi mislite te stanove da vratite.
Da li mislite da nepravdu, koja je učinjena pre 60 godina, ispravljate novim nepravdama danas, da li mislite da ovim vlasnicima koji su stekli, ponavljam na legalan i legitiman način, oduzimate te stanove i vraćate ih prethodnim vlasnicima. Ali, naravno da ne. Dakle, ne samo zato što to želite ili ne želite, već zato što je to apsolutno nemoguće.
Drugi način je novčana nadoknada, ali se postavlja pitanje na koji način ćete vi napuniti budžet za ovako nešto, ako svi vrlo dobro znamo da privreda ne radi, da iz dana u dan ima sve više nezaposlenih, da najavljujete nova otpuštanja i nova smanjenja radnika, onda je veliko pitanje kako ćete vi napuniti budžet. Uostalom, nije čak ni jedan budžet, mnogo bi budžeta Republike Srbije moralo da ide isključivo za ovu namenu, da bi se barem delimično ovi ljudi obeštetili.
Kada se traži povećanje plata za zdravstvo, za prosvetu, za zaposlene u pravosuđu, za makar nekoliko procenata, vi kažete da nemate dovoljno novca, jer bi to izazvalo devalvaciju dinara, to bi bio poremećaj na tržištu i brojne druge poteškoće, ali niste nam odgovorili na koji način mislite da nabavite ova sredstva, kao što je 60 milijardi dolara, a niste odgovorili zato što to ne planirate.
Što se tiče samog zakona, treba krenuti od člana 6, koji kaže da se prijava iz člana 3. ovog zakona, odnosno prijava za imovinu može podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine. Šta će biti, pitam vas dame i gospodo iz vladajuće koalicije, sa onima koji ne prijave u skladu sa ovim rokom imovinu, jer na ovaj način i ovim zakonom vi činite upravo suprotno od onoga što ste proklamovali kao svoje ciljeve.
Znači, ovim zakonom nikome neće biti vraćen ni jedan jedini dinar oduzete imovine, ali upravo je cilj i smisao člana 6. ovog zakona da velikom broju ljudi, koji iz ovih ili onih razloga do 30. juna 2006. godine ne prijave imovinu, uskratite pravo po nekom budućem zakonu. To, između ostalog, i član 9. stav 2. kaže – zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona.
Da ovo bude još zanimljivije, govori nam i član 8, koji kaže da podnošenje prijave oduzete imovine ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već samo uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom.
Dakle, cilj ovog zakona je da se smanji broj ljudi koji će po nekom budućem zakonu koji obećavate, a koji nećete doneti, već samo obmanjujete građane, imati pravo da traže nadoknadu. Na ovaj način vi samo uskraćujete prava građanima Srbije kroz ovaj zakon.
Postavlja se pitanje ko će snositi troškove sprovođenja ovog zakona, jer u obrazloženju zakona ste naveli da je za sprovođenje zakona predviđeno samo tri miliona dinara. Ako znamo koliki je broj ljudi kojima je oduzeta neka imovina, onda je jasno da za tri miliona dinara svakako neće moći da budu obrađene prijave koje bi trebalo da pristignu po ovom zakonu. Nećete moći ni da procenite imovinu, jer u obrascu koji ste dali u ovom zakonu za prijavu imovine, vi niste tražili da se proceni imovina, već ćete to morati da činite na neki drugi način.
Ono što je najverovatnije i ono čemu nas iskustvo uči, to je da ste vi odlučili da kasnije odredite nekom uredbom da će oni koji budu podnosili ove prijave morati da snose, verovatno ćete to nazvati nekim manipulativnim troškovima ili slično, pa će građani ovu vašu obmanu morati da plate po 100 ili 200 evra prilikom podnošenja samog zahteva nizašta, jer ovo je apsolutno zahtev nizašta, to nije zahtev za vraćanje imovine. Vi ovim samo omogućavate da neka imovina bude evidentirana.
Dalje, član 10. Predloga zakona kaže da će vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama biti uređeno posebnim zakonom. Zašto vi, dame i gospodo DOS-ovci, odvajate Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je svakako najvećim delom zastupljena u srpskom narodu, od ostalih kojima je oduzeta imovina.
Da li se vi principijelno zalažete za ispravljanje nekih nepravdi ili ne, da li vi želite da nepravdu ispravite samo prema nekima, a prema drugima ne, a ako je to tako, pitam vas zašto.
Da li bi se pravni položaj i Republike Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji popravio ukoliko bi Srpskoj pravoslavnoj crkvi bila vraćena ogromna imanja, a do Drugog rata je to ona imala na Kosovu i Metohiji. Zašto Kosova i Metohije; Metohija, inače za one koji ne znaju, znači crkveni posed.
Sve ovo na jedan jasan, odnosno transparentan način, kako biste vi rekli, govori da je ovo još jedna od vaših obmana, govori da vi ne želite da ispunite obećanja koja ste dali tokom kampanje, govori građanima da ne treba da vam veruju ni na sledećim izborima, govori građanima da su bili u pravu kada su vam dali toliko poverenja koliko su vam dali, a ono je iz dana u dan sve manje.
Ono što je suština, što moram još jednom da ponovim da ne bi neki ovo pogrešno shvatili ili protumačili, SRS glasaće protiv ovog zakona, ne zato što je protiv ispravljanja nepravdi, jer nepravda jeste učinjena pre 60 godina oduzimanjem imovine, ali suština je u tome da li se nepravda koja je učinjena građanima pre 60 godina može ispraviti novom nepravdom koja će građanima biti učinjena danas. Naravno da ne može.
Cenu svega ovoga platiće građani i najviše će plaćati oni koji pune budžet Republike Srbije, a to su upravo i radnici i seljaci, na koje se vi tako rado pozivate u vašim diskusijama.
Ono što je još veoma važno reći jeste da ovim zakonom neće biti ispravljena ni jedna nepravda i da ovim zakonom neće biti vraćena imovina.
Ni govora u ovom zakonu nema o vraćanju imovine, jedino evidentiranje imovine. Niti vraćate imovinu, niti predviđate zakon kojim ćete je vratiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prekršeno je nekoliko članova Poslovnika i to je uradio u četvrtak, pri kraju zasedanja, predsednik Skupštine gospodin Marković.
Najpre, prekršen je član 100, jer onakve konstatacije o govornicima koji su duže govorili, da je to vrsta terapije, zaista ne stoje i to je sramota za sve poslanike u Narodnoj skupštini, a pogotovo što je tako nešto rekao predsednik Narodne skupštine.
Ovo nije prvi put da vi ponavljate stav da je najveći doprinos narodnih poslanika koji mogu da daju ovde u Narodnoj skupštini da odustanu od diskusije.
Na ovaj način se pokazuje i suština demokratije, na način na koji je vi shvatate, a to je da ovde samo treba da se izglasavaju zakoni bez ikakve rasprave i da se na taj način potpuno obesmisli suština parlamentarizma.
Zatim, prekršen je član 28. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji kaže da se predsednik Narodne skupštine stara o primeni Poslovnika Narodne skupštine.
Prekršen je i član 96. stav 4, koji kaže da je poslanik dužan da navede odredbe člana Poslovnika koje su po njegovom mišljenju povređene, da ih citira i obrazloži u čemu se sastoji povreda, s tim što može govoriti najduže tri minuta. Vi ste izašli pred kraj rasprave u četvrtak, pozvali ste se na ovu odredbu Poslovnika, ali ste umesto tri minuta govorili više od pet i po minuta, iako ste na to bili upozoreni.
U najmanju ruku, potpuno je neprincipijelno s vaše strane da na ovaj način brutalno kršite i gazite Poslovnik, pogotovo što ovo nije prvi put. Već vam se dogodilo i ranije da čak duže od šest minuta govorite o povredi Poslovnika.
Očigledno mislite da kada vi navodite neku povredu da je to onda važno i da to drugi treba da slušaju, a kada to čine drugi poslanici da je to onda valjda manje važno, pa onda ne birate sredstva da ih prekinete i oduzmete im reč.
Moram da vas upozorim i na činjenicu da kada vi, kao predsednik Narodne skupštine, koji je zadužen da se stara o primeni Poslovnika, prekršite taj poslovnik, da je ta povreda mnogo ozbiljnija nego kada to uradi bilo ko drugi.
Zato tražim da se izjasnite precizno, a to su veoma jednostavne stvari, govorili ste duže od pet i po minuta, a to može da se proveri u stenografskim beleškama, da li ste na taj način povredili Poslovnik ili niste.

Gospodine Markoviću, povredili ste malopre i odredbe člana 96. stav 5. koje kažu da je predsednik Narodne skupštine dužan da nakon ukazivanja na povredu Poslovnika od strane nekog poslanika da objašnjenje. Vi to po ko zna koji put niste uradili.
Kao prvo, uveli ste praksu, koja nikada nije postojala, da odgovarate odjedanput na povrede Poslovnika na koje ukaže po pet, šest poslanika. Znači, kumulativno. Vi na to nemate pravo.
Poslovnik je ovde decidan i kaže da je predsednik Narodne skupštine dužan da nakon toga da objašnjenje. Znači, ne možete vi da procenjujete da li ćete sačekati da pet, šest ili deset poslanika ukaže na različite povrede Poslovnika, niti možete da pretpostavljate da će oni ukazivati na istu stvar, pa da čekate i sami birate kada ćete dati objašnjenje.
Kao drugo, opet ste pokušali da nekom širom pričom zaobiđete samu suštinu stvari. Pitao sam vas i pitam vas ponovo, krajnje jednostavno i precizno – govorili ste pet i po minuta, da li ste na taj način prekršili odredbe Poslovnika, i to člana 96. stav 4, ili niste? Molim vas, dajte mi direktan odgovor.

Najpre, gospodine predsedavajući, moram da primetim da ste još jedanput obmanuli Narodnu skupštinu maločas kada ste rekli kako nemate saznanja da ste govorili duže od tri minuta. O tome jasno govore i stenografske beleške. Najpre ste upozoreni od strane predsedavajućeg, koji vam je rekao: ″Prekoračili ste vreme, privodite kraju.″ Vi ste nastavili da govorite. Posle određenog vremena, kaže – glasovi iz sale: vreme. Vi ste odgovorili lakonski: ″Vreme je uvek″, a zatim pokazali, na veoma jasan i direktan način, potpuno nepoznavanje Poslovnika, iako ste predsednik Narodne skupštine više od godinu dana, rekli ste: ″Govorim tri minuta i 56 sekundi, a imam pravo, kao što znate, pet minuta.″
Nakon toga, još jedanput vas je upozorio predsedavajući i rekao: ″Molim vas, imate pravo na tri minuta.″ Ali, ni to vam nije bilo dovoljno i nastavili ste brutalno da kršite Poslovnik i da i dalje govorite. Zato tražim da se ipak još jedanput, a uzimajući u obzir i ove činjenice, izjasnite da li ste ili niste prekršili Poslovnik. Ako treba mogu, naravno, i ove stenografske beleške da vam dam.
Što se tiče amandmana na ovaj zakon, postavlja se pitanje šta uopšte reći više o Mlađanu Dinkiću, šta reći o čoveku koji ne sme da izađe pred poslanike ove Narodne skupštine, a predato je još osam zakona. Postavlja se pitanje kako će on uopšte doći, da li će smeti da dođe, kakav on legitimitet ima, kakav legitimitet ima bilo koji zakon koji on predloži ovoj Narodnoj skupštini, ako se uzme u obzir i nepoštovanje koje on konstantno iskazuje prema svima nama, prema svim poslanicima, bez obzira na poslaničku grupu.
Dosta je toga, naravno, rečeno o Mlađanu Dinkiću, o bezakonju koje karakteriše njegov rad od prvog trenutka kada je počeo da se bavi politikom, ako se to uopšte može tako nazvati. On je u politiku ušao sa čarapom na glavi i automatskom puškom o ramenu. On je postao poznat 6. oktobra, kada je ušao u Narodnu banku; kada je preuzeo, protivno zakonu, nekoliko meseci je on obavljao tu funkciju i svuda ste ga oslovljavali kao guvernera, iako je on formalno za guvernera izabran mnogo kasnije.
Mislim da je dosta toga rečeno i o šteti koju je Mlađan Dinkić načinio ukupno našoj privredi i državi, a da ne govorim o otpuštenim radnicima četiri banke, mada je šteta koja je naneta našem ekonomskom sistemu svakako neuporedivo veća. Dosta je toga rečeno i o osnivanju Nacionalne štedionice, o obmani građana Srbije. Podsetiću vas da je tada Nacionalna štedionica predstavljena kao državno vlasništvo, da je sam Mlađan Dinkić prvi otišao tamo da pred kamerama uloži, ne sećam se više da li je bilo 50 ili 100 evra, i da na taj način dodatno, kao javni funkcioner, kao guverner Narodne banke, uveri građane da se radi o državnom poslu.
Na kraju se, naravno, ispostavilo da je ta banka u vlasništvu njegovih partnera Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, da je reč o još jednoj prevari, kao što je bila prevara i sa Evroaksis bankom, "Galenikom" i mnogim drugim firmama koje je Mlađan Dinkić ojadio.
Da li treba da pričamo i o vođenju monetarne politike na način koji direktno šteti i direktno uništava našu privredu? Da li treba da pričamo o marketinški stabilnom kursu dinara, koji u potpunosti onemogućava izvoz? Da li treba da pričamo o najnovijim potezima, o uništavanju JAT-a, nacionalne aviokompanije koja je duže od 70 godina sticala izuzetan ugled u svetu i zbog toga što su njeni avioni bili bezbedni i zbog toga što su obezbeđivali redovne polaske.
Da li mislite da je zaista slučajno to što kompanjoni Mlađana Dinkića u ovom trenutku osnivaju privatnu aviokompaniju? Da li je slučajno to što kada radnici JAT-a traže povećanje plate ministar finansija Mlađan Dinkić jasno i decidno kaže – ne, za to pare u budžetu ne postoje, radnici ne treba da primaju plate zato što su za manje od godinu dana potrošili sva predviđena sredstva. Zato pitam Mlađana Dinkića...
(Predsednik: Vreme.)
... kako je moguće... A iskoristiću vreme na onaj način, gospodine predsedavajući, kako ste nas vi to naučili. Evo, završavam, još pet-šest minuta, neću više, sigurno.
(Predsednik: Završite, molim vas.)
Da li je moguće da za radnike, odnosno nisu oni radnici nego su štrajkbreheri, koji su dovedeni iz Tunisa ima dovoljno para i da se plati dnevnica od 50 evra, i da se plati sat vremena rada 35 evra, i da se plati smeštaj u luksuznom hotelu i da svaki od njih pojedinačno košta JAT više od 9.000 evra mesečno? Odakle taj novac? Da li je bilo bolje da rade naši državljani i naši radnici, koji su uspeli, i pored sankcija i svih ostalih nedaća koje su JAT i ostale firme pogađale, da te avione održe?
(Predsednik: Šest minuta, gospodine Šaroviću, molim vas da završite.)
Evo, završavam, ali, gospodine predsedavajući, moram da napomenem još jednu stvar, da o tome ko je i kakav je gospodin Dinkić najbolje govori i sama činjenica da niko iz vladajuće koalicije ne želi da kaže bilo kakvu reč odbrane u njegovo ime, znajući koliko je posao unapred osuđen na propast, čak ni njegove stranačke kolege. I oni retki koji su...
(Predsednik: Hvala vam, 6,5 minuta.)
... izašli nisu smeli da nas pogledaju u oči, već su čitali sa kojekakvih papira, takođe znajući da nije istina i ni sami ne verujući u ono što su govorili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 141. Poslovnika o radu Narodne skupštine, podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Akcijskom fondu, kojim je traženo da se član 2. Predloga zakona, što bi trebalo da bude član 8a zakona, briše. Zašto? Zato što je ovim članom, odnosno Predlogom zakona određeno da ministar određuje na koji će se način glasati u Akcijskom fondu.
Prvo se kaže da su akcije prenete Akcijskom fondu obične akcije, a zatim se određuje taksativno u kojim slučajevima pravo glasa koristi Akcijski fond i na kraju se kaže u četvrtom stavu da način ostvarivanja prava glasa, odnosno izjašnjavanja Akcijskog fonda po osnovu prenetih akcija iz stava 1. ovog člana određuje ministar.
Postojeće zakonsko rešenje (član 11. Zakona o Akcijskom fondu) – da Akcijski fond ne koristi pravo upravljanja nad prenetim akcijama, kako kažu i u obrazloženju, dovelo je do niza problema, pa čak i obezvređivanje državnog kapitala.
Ako se ima u vidu da je Akcijski fond najveći pojedinačni akcionar u oko 400 preduzeća i većinski akcionar u oko 30 preduzeća, jasno je da će, ukoliko bude usvojen ovaj član, tada ministru za privatizaciju biti jednostavno data ogromna ovlašćenja i da će on direktno u svim tim preduzećima određivati da li će se i kako će se glasati, na koji će se način glasati, a podsećam da se radi o izuzetno važnim pitanjima, o reorganizaciji preduzeća, o uzimanju kredita, davanju višegodišnjeg zakupa i slično.
Zbog svega ovoga, a imajući u vidu i kakvi su nam prethodni ministri bili, mislim da takva ovlašćenja ne bi trebalo davati nijednom pojedincu u ruke. Sada govorim principijelno. Nije u pitanju ni ministar prethodni, ni ovaj aktuelni ministar. Mi iz SRS, kao i uvek, imamo principijelne stavove. Mislimo da vlast pojedinaca treba smanjivati, a ne povećavati preko svake mere. Zbog toga vas još jednom pozivam da prihvatite moj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, znamo svi da se ovde radi o najvećem izboru nosilaca pravosudnih funkcija u istoriji srpskog pravosuđa. Ono što je karakteristično, to je da je ovaj izbor od početka do kraja pratilo dosta problema: od samog raspisivanja konkursa, preko predlaganja na više sednica Visokog saveta pravosuđa, preko nikada brojnijih pritužbi, otvorenih pisama, peticija, sve do rasprave na nekoliko sednica Odbora za pravosuđe i upravu, do ove rasprave danas.
Takođe, navršeno je godinu dana rada Vlade i to je vreme za sumiranje rezultata, da se vidi šta je urađeno od onoga što je obećano, šta je ostalo prazno obećanje. Čini se da je mnogo više ove druge kategorije.
Treba reći da je materijalno stanje zaposlenih u pravosuđu izuzetno loše, i pored mnogobrojnih obećanja koja smo dobili od Vlade na početku, pri samom izboru, i od ministra Stojkovića u nekoliko navrata. Plate su male i očekivanja koja ste prilikom donošenja zakona iz oblasti pravosuđa kod zaposlenih sami dizali do neba dobrim delom su izneverena. Treba se podsetiti koliko je obećanja bilo kada su na dnevnom redu bile izmene i dopune Zakona o sudskim taksama. Upozoravali smo tada da od drastičnog poboljšanja materijalnog položaja zaposlenih nema ništa i došli smo u situaciju da danas, posle više meseci, to više niko i ne pominje, jer je sada jasno da smo mi sto posto bili u pravu.
Što se tiče samog načina izbora sudija, odnosno nosilaca pravosudnih funkcija, SRS je još prilikom donošenja zakona iz ove oblasti, posebno Zakona o Visokom savetu pravosuđa, jasno iznela svoj stav i protivljenje ovakvom načinu izbora sudija. Jasno je da osnovni proklamovani cilj, odnosno nezavisnost srpskog pravosuđa, svakako nije postignut. Lobiranja i potezanja veza da bi neko bio predložen, izabran, svakako nikad nije bilo više. Pritisak sa raznih strana i centara moći bio je ogroman. Sudovi su prestali sa radom, jer je sva pažnja bila usmerena ka tome ko će biti izabran u tužilaštvima, ko u sudovima, umesto na rešavanje predmeta, i to mi svi jako dobro znamo.
Lobiranja nikada nije bilo više. Na ovaj način pravo predlaganja je u odnosu na ranije rešenje koje je postojalo samo premešteno na Visoki savet pravosuđa, odnosno na jednu manju grupu ljudi, čime ni njima nije učinjena bilo kakva usluga. Siguran sam da se oni posle prethodnih meseci, u kojima su bili sigurno izloženi ogromnim pritiscima, pitaju šta im je sve ovo trebalo.
Sa druge strane, ovakvim načinom izbora izvršena je i depersonalizacija predlagača, jer se ranije ipak znalo ko koga predlaže i ko iza čijeg predloga stoji. Tada je predlaganje nosilo određenu odgovornost, ne samo za rad i za ličnost svakoga ko je bio predložen u prethodnom periodu, već prevashodno i za ono što se od tih ljudi očekivalo u budućnosti. Na ovaj način, kada je predlagač Visoki savet pravosuđa, odnosno kolektivni organ, praktično niko nije odgovoran ni za one koji su predloženi, ni za one koji nisu predloženi.
Treba reći i to da je komunikacija između ovog parlamenta, a prevashodno skupštinskog Odbora za pravosuđe i upravu i Visokog saveta pravosuđa bila loša, praktično nije ni postojala. U slučaju predstavnika Republičke skupštine prof. dr Zorana Tomića te komunikacije nije ni bilo; bilo je nekih najava da će on doći na sednicu Odbora. Ovako se postavlja pitanje čije je on stavove tamo zastupao, jer nije čuo nijedan argument ili nijedan stav bilo kog predstavnika, odnosno poslanika u Narodnoj skupštini, ni iz opozicije, ni iz vlasti. To, po svoj prilici, predstavlja jedan mini državni udar, jer taj naš predstavnik svakako nije naš, on se odavno otrgao; šta je radio, za koga je glasao, zaista ne znamo.
Treba reći i to da dodatna obrazloženja koja smo tražili za predložene beogradske sudove od Visokog saveta pravosuđa nismo dobili, što je svakako nedopustivo. Nedopustiv je takav odnos Visokog saveta pravosuđa prema zakonodavnoj vlasti u ovoj skupštini, iako stav Odbora nije bio do kraja principijelan, jer su dodatna obrazloženja tražena samo za predložene u beogradskim sudovima, a mi smo, na osnovu zakona, morali imati dovoljno dobra obrazloženja i za ostale kandidate na osnovu kojih kriterijuma je ko predložen.
Što se tiče samih kriterijuma koji su primenjivani prilikom izbora, jasno je, po meni, samo jedno, a to je da se ne može izvući bilo koji kriterijum na osnovu koga bi se mogla opravdati ovakva lista predloženih kandidata. Bilo je različitih predloga. Predlagani su neki kandidati sa samo dve godine radnog iskustva nakon položenog pravosudnog ispita, drugi opet nisu ni posle 12; predlagani su neki koji su studirali po deset godina, a zaobilaženi oni koji su pravni fakultet završavali posle samo četiri, pet godina, u roku. Predlagani su kandidati sa malom prosečnom ocenom tokom studiranja, a osporeni čak i neki sa prosečnom ocenom 9,90.
Sve ovo govori da je u postupku predlaganja bilo dosta proizvoljnosti i nepravilnosti. Neću govoriti poimenično, jer stav koji smo imali mi iz SRS imali smo prema svima, to je bio principijelan stav, ali najbolji primer za to je Prvi opštinski sud, gde je za 11 mesta za buduće sudije bilo oko 200 prijavljenih kandidata.
Najspecifičnija je bila kandidatura jedne gospođe, inače sudije Okružnog suda, koja se iz njoj znanih razloga prijavila za sudiju Prvog opštinskog suda. Što se njenog radnog iskustva tiče, bila je sudijski pripravnik, bila je izabrana za sudiju opštinskog suda, desetak godina je radila kao sudija opštinskog suda, pa je bila predsednik opštinskog suda; izabrana je za sudiju okružnog suda i godinama radila kao sudija okružnog suda. Jednostavno, za nju nije bilo mesta na ovom predlogu za sudiju opštinskog suda, što je stepenica niže.
Onda je jako teško objasniti, pogotovo principijelno, da je u odnosu na nekog ko je dostigao određeni stepen stručnosti – ne samo da je bio sudija opštinskog suda, nego i predsednik, a zatim i sudija okružnog suda, koji je ukidao odluke prvostepenih sudija i radio u drugom stepenu – neko drugi mogao da dobije prednost, od ovih kandidata koji nikada nisu bili sudije, koji imaju po dve ili tri godine radnog staža.
Na ovo pitanje zašto je to tako nije mogao da odgovori ni ministar, ali posledice ovakvog postupanja u pravosuđu će se osetiti. Ne verujem ni da će posle ovog izbora doći do velikog poboljšanja u ažurnosti i kvalitetu rada u opštinskim, okružnim i Vrhovnom sudu.
Svakako je da će se posledice osetiti i kroz napuštanje pravosuđa od velikog broja kvalitetnih kandidata koji nisu izabrani ni ovom prilikom, jer ne možete očekivati da za 14 ili 15.000 neko radi po sedam, osam godina i da sada kada mu je opet neizvesno da li će biti izabran za pet ili 10 godina nastavi da za tu jako malu platu radi taj posao koji nije ni cenjen ni plaćen.
Zbog svega ovoga poslanička grupa SRS neće se izjašnjavati o predloženim kandidatima, osim u nekoliko slučajeva gde osporavamo određene kandidate, zato što smo sigurni da oni svojim ponašanjem ne zaslužuju da budu izabrani na te položaje za koje su predloženi.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Rezolucija o omogućavanju odbrane Slobodana Miloševića u Hagu, obustavljanjem progona njegove porodice.
Slobodan Milošević, građanin Republike Srbije, nalazi se u Hagu kao bivši predsednik Republike Srbije, kao bivši predsednik SRJ, i hteli vi to da priznate ili ne, u Hagu se ne sudi Slobodanu Miloševiću kao pojedincu, u Hagu se Slobodanu Miloševiću sudi kao predsedniku države. Sudi se njemu, a istovremeno se sudi i srpskom narodu.
To je razlog koji bi trebalo da bude dovoljan da svi vi, bez obzira na partiju iz koje dolazite, budete dovoljno zainteresovani da date svoj doprinos u pomaganju njegove odbrane.
Način na koji su mnogi poslanici, koji neće glasati za ovu rezoluciju, govorili o njoj, pokazuje nam jedino to da je verovatno nisu ni pročitali.
Ovom rezolucijom tražene su dve stvari: da se naloži nadležnim državnim organima da se prekine politički progon članova porodice Milošević; druga stvar je da se momentalno obustavi zloupotreba sudske i izvršne vlasti u političke svrhe.
Pitam vas - da li su oni koji su danas protiv ove rezolucije u stvari za politički progon i za dalju zloupotrebu sudske i izvršne vlasti. Nije ovom rezolucijom SRS tražila niti aboliciju, niti pomilovanje za bilo koga od članova porodice Milošević.
Ono što smo mi tražili to je pravo na suđenje za članove porodice Milošević kao i za sve druge građane Srbije. Optužili ste nas da smo govorili sve najgore o Slobodanu Miloševiću, o njegovoj supruzi Mirjani Marković, i to jeste tačno, ali ste zaboravili da kažete kada i u koje vreme je to bilo.
To je bilo u vreme kada su oni bili najjači. To je bilo u vreme kada su čelnici naše stranke bili zatvarani. To je bilo vreme kada su čelnici vaših stranaka tajno odlazili na sastanke sa tom istom Mirjanom Marković. To je bilo vreme kada javno niste smeli ni reč kritike da kažete o njima.
Slobodan Milošević već duže vremena nije politički protivnik SRS. On je sa političke scene sišao. Mi, srpski radikali, po Slobodanu Miloševiću udarali smo najjače što smo mogli, ali onda kada je on bio na vrhuncu moći. Sada kada je poražen, kada više nije naš politički protivnik, kada se nalazi u prašini, sada nemojte tražiti od nas da ga šutiramo i dalje.
Nama radikalima to nije svojstveno, jer smo se mi prema svojim političkim protivnicima, a pogotovo prema poraženima, oduvek odnosili viteški. Govorite o ubistvima, o raznim zloupotrebama, milijardama dolara na Kipru i sličnim stvarima. Postavljam vam pitanje, da li je vaš interes da odgovorni za ta ubistva odgovaraju, da se to utvrdi u sudskim procesima i da se na te priče jedanput stavi tačka, ili želite da oni koje optužujete ne dobiju priliku da se brane? Da li želite da na ovaj način, isterujući ih iz zemlje, u stvari, donesete presudu bez presude?
Kažete da ste uveli demokratiju. Pitam vas da li ta demokratija važi za sve ili važi samo za one za koje vi odredite? Ima li demokratije i za porodicu Milošević ili ćete možda osnovati i neku komisiju koja će određivati ko ima pravo na demokratiju, ko nema. Osnovni problem mnogih od vas je što ste svoju ideologiju gradili na mržnji prema svojim političkim protivnicima, na mržnji prema porodici Milošević i što ste sada, kada njih u političkom životu Srbije praktično nema, vi izgubili kompas.
Zašto i danas, posle toliko godina, praktično slepo usmeravate mržnju prema članovima porodice Milošević? Da li je moguće da ste sve svoje razloge za bavljenje politikom iscrpili? Bilo je ovde raznih teza, kao npr. da članovi porodice Milošević treba da budu zahvalni zbog milosti koju su prema njima pokazali nosioci petooktobarske revolucije? Da li je to ta evropeizacija Srbije i tolerancija koju nudite? Pozivam vas da, kroz odnos prema ovoj rezoluciji, pokažete i svoj odnos prema građanima Srbije. Pozivam sve, bez obzira na političku pripadnost, da za ovu rezoluciju glasaju, jer ovo nije rezolucija o porodici Milošević, ovo je rezolucija protiv mržnje, ovo je rezolucija za toleranciju, ovo je rezolucija za demokratiju. Vaš odnos prema ovoj rezoluciji biće vaša mera čovečnosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 101. porodičnog zakona kojim se predlaže da se nakon stava 1. ubaci stav 2. koji glasi: "Vanbračni partneri zajedno mogu usvojiti dete ako se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem".
Smisao ovog amandmana, i uopšte ovih amandmana koje predlaže SRS, jeste da se ojača porodica, koja bi trebalo da bude osnovna ćelija našeg društva i koja je dugo vremena, dok je bilo sreće, u srpskom narodu to i bila, a koju ubrzano poslednjih godina rasturate i koja će i ovim zakonom mnoge negativne stvari pretrpeti. Vanbračna i bračna zajednica su dobrim delom prethodnog zakona o porodici bile izjednačene u nekim aspektima, i u ovom isto, ali cilj ovog amandmana je da se ipak stimuliše prilikom usvojenja da neki primat ima bračna zajednica.
Datim Predlogom zakona ukoliko usvaja neko lice koje živi samo, to se može uraditi po posebnom postupku ukoliko postoje naročito opravdani razlozi i ukoliko se sa tim saglasi ministar nadležan za porodičnu zaštitu.
U amandmanu koji sam predložio, ukoliko bude prihvaćen, slična saglasnost od ministra moraće da dođe i u slučaju da žele da usvoje vanbračni partneri.
Cilj ovog amandmana je da država kroz ovaj zakon stimuliše parove da stupaju u bračne zajednice, koje su po pravilu stabilnije i dugotrajnije od vanbračnih zajednica i takođe da se spreče moguće zloupotrebe jer je moguće da lica koja faktički žive sama kroz ovaj institut, odnosno ukoliko bi bila izjednačena vanbračna zajednica sa bračnom, bilo bi veoma lako praktično simulirati vanbračnu zajednicu od strane nekih lica i na taj način po mnogo lakšem postupku obezbediti usvojenje, nego što bi ono bilo po standardnom postupku kada su usvojenici bračni drugovi.
Mislimo da bi ovaj amandman bio pre svega u interesu dece, da ona lica koja žive u nekoj vanbračnoj zajednici, a žele da to čine i ubuduće, a usvojenje deteta je nešto što podrazumeva duži rok, što podrazumeva određenu ozbiljnost, ne bi trebalo da imaju bilo kakav problem sa stupanjem u bračnu zajednicu. Zbog svega iznetog predlažem vam da još razmislite o ovom amandmanu i da ga u danu za glasanje podržite.

Replika na ovo što je narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović rekla o mom amandmanu. Znači, ona je rekla da je amandman koji sam ja podneo, na isti član na koji je i ona podnela, diskriminatorski. Naravno, ne mogu da se složim sa takvom konstatacijom, i to nije tako. To što su amandmanom koji sam ja predložio i amandmanom koji ste vi predložili propisani drugačiji uslovi, ali to su samo uslovi koji su propisani zakonom. Ovim zakonom se uređuju porodični odnosi i u ovom konkretnom članu uređuju se uslovi za usvojenje. Ne može se ni na koji način reći da je ovo diskriminatorski amandman, jer on to nije ni prema polu, ni prema bilo kom drugom socijalnom, ovom ili onom statusu.
Ono o čemu se ovde radi, to je da smo mi pokušali da kroz ovaj amandman sprečimo neke moguće zloupotrebe. Nesporno je da mogu da usvajaju i oni koji su u bračnoj zajednici i oni koji su u vanbračnoj zajednici. Znači, daleko od toga da smo mi ovim zakonom pokušali da sprečimo usvajanje, što je svakako u interesu deteta, ali smatramo da bi uslovi koji su potrebni u slučaju da se radi o vanbračnoj zajednici, koja u mnogim slučajevima može da bude i simulovana, trebalo da budu malo stroži nego kada se radi o uslovima koje treba da ispune oni koji su u bračnoj zajednici. Bračna zajednica je, kao što smo već rekli, a to je lako utvrditi, trajnija.
Smatramo da oni koji se odluče na takav korak kao što je usvajanje deteta na to treba da gledaju kao na neku trajniju obavezu i oni samim tim ne bi trebalo ništa da imaju ni protiv ovoga, a država bi svakako morala da podstiče ljude i da stupaju u brak i da imaju što više potomstva. To je svakako u interesu svih nas i ni na koji način nije diskriminatorski.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 103. u ime SRS amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Nedeljković i ovo je jedan, reklo bi se, od izuzetno važnih amandmana.
Radi se o starateljstvu. Po predlogu amandmana koji je dala SRS strani državljani ne mogu usvajati decu u Srbiji.
Ovo je važno iz više razloga. Važno je zbog toga što ima više nego dovoljno ljudi u Srbiji koji ne mogu da usvoje decu, a to bi želeli. Svakako je državni interes da se prvo njima izađe u susret, a tek onda nekome ko je van granica ove zemlje.
S druge strane, iz dana u dan sve je više parova koji ne mogu da imaju dece i sve je više zahteva za usvajanje dece. Ono što će se desiti u budućnosti je sigurno da će potreba za usvajanjem biti još veća, a da će te dece biti još manje.
Obrazloženje koje je ovde dala Vlada – da se amandman ne može prihvatiti iz razloga što je suprotan Konvenciji UN o pravima deteta – nije tačno, jer član 21. Konvencije UN o pravima deteta kaže da će se obezbediti alternativni način zbrinjavanja, uključujući i međudržavno usvojenje, ali samo u slučaju da se deca ne mogu adekvatno zbrinuti u zemlji porekla.
Dakle, Konvencija UN govori jasno o tome da je prioritet da se deca zbrinjavaju u državama porekla. Kao što smo već videli, u državi Srbiji, nažalost, postoji mnogo više onih ljudi koji bi usvajali, tako da ovo nije problem.
Druga stvar koja je izuzetno problematična u ovom članu jeste to što su ministru data ovlašćenja koja on ni u kom slučaju ne bi mogao da ima. Jer, rečeno je da "strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom: 1. da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima; 2. da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem", a onda je u trećem stavu rečeno da nijedan od ova dva, odnosno prvi i najvažniji od ova dva uslova ne važi, odnosno da ga ministar svojevoljno i samovoljno može zaobići, ukoliko oceni da za to postoje naročito opravdani razlozi.
U tom slučaju nije potrebno da prođe godinu dana od unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvojenja. U slučaju da ministar tako proceni, moguće je i da istog dana kada budu uneti ti podaci o usvojeniku u registar usvojenja, ili posle dva ili tri dana – za koje vreme apsolutno ne mogu da reaguju niti organi starateljstva niti drugi državni organi, niti je moguće da se u našoj zemlji, što bi morao da bude prioritet, nađu lica koja će usvojiti neko dete – bez ikakvog roka i bez ikakvog ograničenja, resorni ministar stranom državljaninu omogući da usvoji dete iz Srbije.
Ono što dolazi nakon ovoga, nakon usvojenja jeste to da država, odnosno vladajuća koalicija nije prihvatila apsolutno nikakve mehanizme kontrole onoga što će se dešavati u budućnosti sa tom porodicom, odnosno sa tim detetom. Vi ste se dosta hvalili obrazlažući ovaj zakon da će se mnogo uraditi na zaštiti prava dece i na sprečavanju nasilja u porodici, ali vas ja pitam šta će se desiti ukoliko ovakvo dete bude sutra žrtva bilo kakvog nasilja.
Kada neko dete bude usvojeno u inostranstvu po drugim međunarodnim konvencijama normalno da će to dete dobiti državljanstvo svojih roditelja, normalno da će tom detetu biti promenjeno ime, a država neće imati apsolutno nikakvu ingerenciju, niti mogućnost nadzora, niti bilo šta drugo nad tim detetom.
Ko je nama garancija da sutra, usled zloupotreba da li onih koji usvajaju, da li ministara, neka od ove dece neće završiti kao belo roblje? Ko nam je garancija da ova deca neće završiti kao davaoci organa, ko nam je garancija da ova deca neće završiti na najgori mogući način? Naravno, nažalost, ovde takve garancije nema, niko o tome nije mislio, niti je predvideo bilo kakva ograničenja i bilo kakve mogućnosti kontrole nakon usvojenja. Zato vam predlažem da razmislite o ovom amandmanu. Izuzetno je važan i treba da ga prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je još jedan izuzetno dobar amandman SRS. Ovaj amandman podneo je narodni poslanik Milan Stevović. Odnosi se na član 143. i ovim amandmanom predloženo je da se nakon stava 2. doda stav 3, koji kaže  da ukoliko se naknada troškova staratelju ne može nadoknaditi od štićenikovih sredstava, organ starateljstva je dužan da nadoknadu isplati iz sopstvenih sredstava.
Mislim da ne bi trebalo mnogo objašnjavati zašto je bitno, ukoliko se sredstava za štićenika ne mogu obezbediti iz njegovih sredstava, da država bude garant da će ta sredstva, koja su neophodna, biti isplaćena upravo od strane države. Mislim da je to svakome jasno i na tome neću gubiti vreme.
Ali, zanimljivo je obrazloženje Vlade koje kaže da se amandman ne prihvata zato što je naknada opravdanih troškova učinjenih tokom obavljanja poslova starateljstva regulisana, između ostalog, članom 138. Predloga zakona, stavom 2. tačke 4. i 5, gde je propisano da će se sredstva za zadovoljavanje potreba štićenika, između ostalog, obezbediti i iz sredstava socijalne zaštite i drugih izvora.
Onaj ko je čitao ovaj zakon, a to bi svakako oni koji su pisali ovo obrazloženje, na čelu sa ministrom, trebalo da budu, zna da je u članu 138. regulisano pribavljanje sredstava za izdržavanje štićenika. Svako ko je napisao... ne znam ko je napisao ovo obrazloženje, ali ministar svakako stoji iza njega, to je, pravno gledano, potpuno nepismeno.
Član 138. kaže da je staratelj dužan da preduzima sve potrebne mere kako bi pribavio sredstva za izdržavanje štićenika. Onda se nabraja, i u drugom stavu ima pet tačaka, koji su to sve načini i koji su izvori iz kojih staratelj može obezbeđivati sredstva za izdržavanje štićenika.
Ovim članom se nigde ne konstituiše ni za koga obaveza da bilo koja sredstva izdvoji za štićenika. Znači, ili su to štićenikovi prihodi, štićenikova imovina, lica koja su dužna da izdržavaju štićenika, sredstva socijalne zaštite i drugi izvori.
Ali, šta ćemo ako nema prihoda štićenika, ako nema lica koja su po zakonu dužna da ga izdržavaju i ako nema imovinu? Šta onda? Ovim članom se ne konstituiše obaveza bilo kom državnom organu da isplati bilo kakvu naknadu.
Evo, neka izađe ministar i neka kaže na osnovu kog člana zakona će staratelj moći da traži nadoknadu za štićenika, koju ne može da ostvari. To svakako neće moći da ostvari na osnovu člana 143, jer član 143. kaže da staratelj ima pravo na naknadu opravdanih troškova i da se naknada troškova staratelju isplaćuje prvenstveno iz štićenikovih prihoda, osim ako se time ne ugrožava štićenikovo izdržavanje.
Znači, ukoliko biste prihvatili amandman SRS i dodali ovde još jedan stav, onda bismo imali pravni osnov da neko, ako treba i sudskim putem, potražuje od države ono na šta ima pravo. Na ovaj način, vi formalno proklamujete neko pravo, ali ga ne proklamujete ni jednim članom, nego ga proklamujete obrazloženjem za neprihvatanje amandmana. Znači, ovo što je urađeno, pravno je besmisleno.
Još jednom pozivam ministra da kaže na osnovu kog člana zakona o porodici će sutra staratelj moći pred sudom da tuži i da traži nadoknadu nečega što je dao za svog štićenika.