Pošto je u istovetnom tekstu, gospodine Anđelkoviću, ne ljutite se što ću i u vaše ime da obrazložim ovo?

To je vrlo važno. Gospodine Anđelkoviću, vidite šta je vas i nas nateralo da napišemo ovaj amandman. I vi ste prozreli nameru Mlađana Dinkića.
On je u članu 6. napisao: "Organizovanje polaganja ispita za sticanje profesionalnih zvanja iz člana 4. stav 1. ovog zakona vrši komora. Za sprovođenje ispita komora obrazuje posebnu komisiju".
Stav 2. kaže: "Komora, strukovno udruženje i drugo pravno lice može da organizuje obuku za polaganje ispita za sticanje profesionalnih zvanja iz stava 1. ovog člana, kao i stručno usavršavanje lica koja imaju sertifikat o tim zvanjima, u skladu sa međunarodnim smernicama i zahtevima za edukaciju profesionalnih računovođa".
To znači da se polaže pred komisijom koju obrazuje komora, a obuku, da bi se nešto naučilo, radi polaganja ispita, može da sprovodi više njih, a položiće samo onaj koji je ispit pripremao tamo gde ga je uputio Mlađan Dinkić.
Znači, vi iz Saveza računovođa i revizora posle ovog zakona možete smatrati da vas je Mlađan Dinkić ugasio, jer ako takav primat dobije komora, fakulteti i druge organizacije, koje kao zaposlene imaju minimalni broj stručnjaka koje mogu da obučavaju, onda znajte da će i članstvo, i računovođe i revizori da se usmeravaju ka drugim destinacijama.
Koje su to destinacije? To su one destinacije koje garantuju da će računovodstveni iskazi uvek biti urađeni po jednom selektivnom principu. Od čega će to da zavisi? Samo od Mlađana Dinkića. Danas više nema naivnih. Ko se zameri Mlađanu Dinkiću, ne postoji. Takvo je iskustvo.
Videli ste sami, nema on tu moć, ali on se svuda predstavlja da je on ovde zastupnik Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, da oni njega prihvataju, da je samo zahvaljujući njemu došlo do otpisa, gašenja, on je lider, on je perspektiva, on i Đelić vode mrtvu trku ko je od njih dvojice veća perspektiva za Evropu u 21. veku.
Nemam nameru da ovde lečim patološka stanja svesti pojedinih ljudi, ali moram da vam kažem da to goni čoveka na neku aktivnost. Mogli ste da primetite, svi predlozi zakona koji dolaze iz Ministarstva finansija, za koje befel daje Mlađan Dinkić, imaju tu crtu prepoznatljivu. E sad, kako on to završi u Vladi, znate i sami, deset interesnih parcela postoji, deset interesnih grupa, ti meni - ja tebi, ako ti meni - ja tebi neću itd.
Za one koji su članovi Odbora za bezbednost da podsetim to otprilike znači kao kada biste slušali kako se vodila sednica Vlade Republike Srbije za vreme Zorana Živkovića. Pa Batić kaže - moramo da hapsimo onoga, a Čeda Jovanović kaže - a ne, ako toga hapsimo, onda ćemo Batiću da hapsimo i ovog tvog iz "Sablje". Sad se ne preti sa hapšenjem, ali zone uticaja su tu prisutne.
SPO i dalje postoji dok se ne privatizuje "Geneks" i verovatno ovo Sajmište. Vidim onaj Trpković stalno raste, kilaža mu raste. Znači, to je to, građani Srbije to moraju da znaju. Nema ovde struke, pustite vi priče o struci, o ekspertima, nema toga.
Šta gospodin Anđelković i gospodin Ivan Radić predlažu. Oni predlažu da se član 6. promeni, da nema dva stava, da ima samo jedan stav. "Organizovanje polaganja ispita za sticanje profesionalnih zvanja iz člana 4. stav 1. ovog zakona vrši profesionalna organizacija član Međunarodne federacije računovođa (IFAC)". Naravno, ovim amandmanom se sledi ono što je prethodno traženo da se promeni u čl. 4. i 5, da ne idem mnogo pre.
Znači, pokušao sam da vam kažem šta je motivisalo Mlađana Dinkića na ovo, kakvi će efekti biti ukoliko se ovo što je predloženo usvoji i pozvao da povedete računa, jer vidite i sami, ništa u ovoj Srbiji ne može da se sakrije. Samo je pitanje dana kada će to da izađe na videlo.
Ako nisu mogli da sakriju ono što su radili u "Sablji", pa 12, 13 hiljada hapsili, pa svašta radili. Doći će vreme kada ću da prikažem tu dokumentaciju što imam iz "Sablje", što sam anonimno skupljao. A videćete, i ove privatizacije, i to imam dokumentaciju, nisam ni hteo da dam ovim mojima iz Odbora za privatizaciju da ne ofiraju dokumentaciju. Sve postoje izveštaju, ko je gde sedeo, sa kim, šta se dogovarao, ko je išao u Bugarsku, ko je išao u Tursku, kako se, sve postoji. Srbija je mala država, u njoj se sve zna šta se dešava.
Ali verujte, kako je tako mala, smanjila se i ova bara, a krokodili postali gramzivi, navikli na istu apanažu.
Povećao se broj krokodila i sada ćete međusobno da se razjedate, neminovno je. To je prirodan tok stvari, kada se reducira sve, onda gramzivi izlaze na površinu i međusobno se sudaraju i međusobno konkurišu.
Moram da vam kažem, vidite tamo 1985, 1986, pa i 1987. godine prvi začetnici privatnog sektora u Srbiji bili su trgovački putnici, i oni su formirali tamo neke firme na papiru, pa trange-frange, kad prodaje državnu robu on malo prodaje i svoju robu itd, pa se dohvatili malo para, videli da kasne plaćanja pa onda rekli - ajde da napravimo dragstore. Tu su malo vrteli, vrteli, pa malo zaradili više para, po kom sistemu - uzme robu od društvene firme, sa rokom plaćanja od 90 do 180 dana, a on tri-četiri puta okrene te pare, pa došlo ono rasturanje SFRJ, pa ko kome ostao koliko dužan, pa napravili malo neke pogone, neke prodavnice itd. Devedeset posto takvih je crklo 1993. godine.
A onda je iznikla nova grupa. Koja? Ma oni koji su ispod crte mogli da rade šta hoće i da donesu tamo u SDK i da promene dinare za devize. Pa je i ta grupa malo na izdisaju, formirala se neka treća, sada je zovete tajkuni. Sada se stvara četvrta, to je organizovani sistem, zapamtite. Kako se stvara četvrta, tako se menja i ovo, između ostalog i ovo. Znači, sve mora da bude pod nekom kontrolom, bez obzira što je razuđen sistem.
Amerika ima izuzetno razuđen sistem državnih organa i paradržavnih organa, prosto kapilarno razuđen, ali je sve u sistemu kontrole. Vi pokušavate to da oponašate, ali budite uvereni, ne možete da ostvarite kontrolu. Zašto?
Zato što Vlada nije jednostranačka, nego je višestranačka i neminovno dolazi do sukoba interesa, a naročito u ovim vremenima kao što je danas, kada je sasvim izvesno da će za nekoliko meseci biti izbora i potrebno je pozicioniranje. Videćete kako ćete da se ujedate u izbornoj kampanji i da dokazujete ko je bio u pravu, i onda će da se potvrdi, u vašim kampanjama sve naše reči sa ove govornice ima da se potvrde. Mi smo vam sedam meseci unapred pričali za Karića, vi ste rekli - u, taman posla, završili ste. Dve godine smo vam pričali o Kljajeviću, ne, završili ste. I da ne ređam dalje.
Znači, gospodin Anđelković i gospodin Radić su podneli amandman kojim praktično žele da zadrže postojeće. Zašto žele, između ostalog, da zadrže postojeće? Pa ovo postojeće do sada je takođe bilo u skladu sa međunarodnim standardima, i onda je nemoguće da je i to u skladu sa međunarodnim standardima, a i ovo što vi predlažete, a ono je dijametralno suprotno jedno drugome. Ako do sada nije smetalo, šta je to što sada smeta, koji je to propis, koji je to standard, zbog koga principa mora da se promene odredbe ovog zakona?
Mi smo nešto pokušavali da predložimo Skupštini potpuno drugi koncept zakona o računovodstvu i reviziji. Nismo ga ponudili, da vam kažem pošteno zbog toga što nismo hteli da dozvoljavamo da se neko iživljava na našem predlogu zakona.
Toliko smo zakona predložili, tu se dignu ruke, noge i to ne prođe. A i da naš zakon kojim slučajem prođe, opet biste vi zvali Ustavni sud da donese privremenu meru da se zakon ne primenjuje, iako maltene još nije ni došao termin za njegovu primenu. Kao što ste uradili sa Zakonom o pravima optuženih koji su se dobrovoljno predali Haškom tribunalu.
Zakon nije zaživeo ni jedan dan, umrtvljen je. Zbog čega? Dinkić je rekao - neću iz budžeta da plaćam, ne priznajem nijedan zakon. On je mera za zakon, vidite ljudi, on je mera za zakon.
Ajde onda da ga preslikamo u Ustav, da ga zalepimo u Ustav, prva stranica kad otvoriš Ustav njegovo veličanstvo Mlađan Dinkić se iskezio i kaže - ja sam Ustav, ja sam zakon. Ovo deluje malo tako skaradno, ali verujte u praksi je to baš tako.
Prošli put sam vam pričao, oni su izvršili neku kontrolu B-92, tamo utvrdili svi rade na divlje, ko zna šta Veran Matić muva itd. Morao je inspektor da savije uši i da pobegne da ne bi izgubio radni odnos, iako je primenio zakon.
Sve je zataškano, ali Mlađko se pojavljuje kod one prolećanke Bećković. Nema, zakon je Mlađan Dinkić, a Vojislav Koštunica naravno spava.

Evo kako to ide sa međunarodnim standardima, kako oni glase i kako se kod nas predstavljaju i kako se menjaju u zavisnosti od onoga o čemu sam malopre pričao.
Član 16. Predloga zakona, tim članom počinje poglavlje - Poveravanja vođenja poslovnih knjiga i sastavljanja finansijskih izveštaja.
Član 16. ima dva stava. Prvi glasi: ''Pravno lice, odnosno preduzetnik opštim aktom uređuje školsku spremu, radno iskustvo i ostale uslove za lice koje vodi poslovne knjige i sastavlja finansijske izveštaje.''
Stav 2: ''Pravno lice i preduzetnik opštim aktom određuje lice zaposleno kod pravnog lica i preduzetnika kome poverava vođenje poslovnih knjiga i sastavljanje finansijskih izveštaja.''
Sada, da baš mnogo ne okolišam, navešću šta se predlaže ovim amandmanom gospodina Minića i Zorana Antića. Oni traže da se promeni stav 1. i on bi trebalo da glasi: ''Pravno lice, odnosno preduzetnik opštim aktom uređuje školsku spremu, profesionalno zvanje iz člana 4. stava 1. ovog zakona, radno iskustvo i ostale uslove za lice koje vodi poslovne knjige i sastavlja finansijske izveštaje.''
Naravno, potenciram ovo član 4. stav 1, odnosi se na jedan od prethodnih amandmana kojim smo tražili da se u tom članu 4. stav 1. razvrstaju po zvanjima ova lica.
Znači, ovim amandmanom 16. je to razrađeno. Nažalost, on nije prihvaćen od strane Vlade, uz obrazloženje da pravno lice, odnosno preduzetnik treba samostalno da utvrđuje uslove u pogledu stručne spreme i drugih uslova za lica kojima poverava vođenje poslovnih knjiga.
Ako sam treba da određuje, onda on može i bravara da stavi. To je vaš odgovor. Znači, šef računovodstva može da bude i bravar. Ne znam tog bravara koji bi prihvatio da vodi računovodstvo.
Sada, da vam kažemo, u ovim propisima koje smatrate da su nedemokratski i da u njima nema međunarodnih standarda, a za koje smo mi nekada glasali ovde, samo da vas podsetim, članom 6. Zakona o računovodstvu iz 1996. godine bila su propisana profesionalna zvanja u računovodstvu, koja su preuzeta iz Nacionalnog računovodstvenog standarda, to je neki standard broj 31. Ta ista profesionalna zvanja, pa sada da vas podsetim, računovođa, samostalni računovođa, ovlašćeni računovođa, u zavisnosti od nivoa posla koji treba da radi, sadržana su u članu 21. stav 2. tačka 1. sada važećeg Zakona o računovodstvu i reviziji.
I da vas podsetim, to je zakon koji je donet kada je demokratija maksimalno bila na snazi u Srbiji. To je usvojeno i objavljeno u "Službenom listu SRJ" broj 71/2002. To je verovatno oktobar 2002. godine, tada je cvetala demokratija u Srbiji. I u "Službenom glasniku" broj 55/2004 ova vlada je predložila odgovarajuću izmenu tog zakona, ali to nije dirala.
Takvo zakonsko rešenje je razumljivo i neophodno, jer najčešće zakonski zastupnik pravnog lica, kao i preduzetnik, nisu dovoljno stručni da odrede potrebne uslove, s obzirom na to da je njihova oblast rada vezana za sasvim druge oblasti, a ne za računovodstvo.
Za svaku državu trebalo bi da bude najvažnija stvar da ima dobre evidencije i istinite finansijske izveštaje, a to se samo revizijom ne može obezbediti, ma kakva ona bila. Ukoliko ne bi bilo ove obaveze, kako je sada formulisano, vođenje poslovnih knjiga i sastavljanje finansijskih izveštaja može se poveriti bilo kom licu, bez obzira na njihovu školsku spremu i profesionalnu stručnu osposobljenost, što bi dovelo do dodatnog javašluka i haotičnog stanja u ovoj oblasti i bilo u potpunoj suprotnosti sa idejom formiranja komore.
Znači, s jedne strane imamo da se promoviše ideja formiranja komore, a s druge strane to što se polaže tamo nema nikakve veze, pravno lice i preduzetnik mogu sami, onako od ćefa, da odrede šta hoće.
To su neke stvari koje najdemokratskiji deo demokratskog bloka predlaže kao vrhunac i kao neki standard koji se primenjuje svuda na svetu, pa bi morao da se primeni i kod nas.
Znači, u pitanju je čisto privatni zakon Mlađana Dinkića i vi koji ćete da glasate za ovaj zakon, za, protiv ili ćete biti uzdržani, morate da znate da na ovaj način vi podržavate Mlađana Dinkića i omogućavate mu da ostvari apsolutno lične interese. Vidite da od člana do člana je prisutna kontradiktornost i mi idemo za nekoliko koplja niže nego što smo dostigli sada neki razvoj.

Malo ćemo da ubrzamo pošto se bliži kraj radnog vremena, a i posle šest ne vredi pričati pred polupraznom salom.
Samo bih prokomentarisao ovo što je predloženo da se izmeni u članu 17, a to je u stavu 1. iza reči "zaposlena lica" da se dodaju reči "samo odgovarajućim profesionalnim zvanjem".
To je u smislu ko je ovlašćen da vodi poslovne knjige i to naravno čini logičnu vezu sa amandmanom koji smo podneli na član 28, gde tražimo da se stav 2. promeni, da pored organa upravljanja pravnog lica, odnosno preduzetnika, odgovornost za tačnost iskaza sa organom upravljanja ima takođe i lice koje je određeno opštim aktom za sastavljanje finansijskih izveštaja. Ne znamo zašto se oslobađa odgovornosti to lice.
Radi neke paralele moram da vam kažem da u našim propisima postoje prekršaji kada je formalno-pravno neki organ učinio prekršaj, pa pošto država ne može da odgovara za prekršaj, vrlo često se propisuje odgovornost lica koje je bilo zaduženo da taj posao u ime organa uradi, pa odgovara prekršajno.
Znači, bez obzira što radi u državnom organu.
Ovde se naprosto izbacuje lice koje je neposredni izvršilac tih poslova, koje vodi finansijske izveštaje, sastavlja finansijske izveštaje. Ovde se forsira pravno lice i preduzetnik, odnosno ta tzv. objektivna odgovornost. Ona je prisutna i u kaznenim odredbama ovog predloga zakona.
Doduše, to su privredni prestupi iz člana 68. i prekršaj samo za preduzetnika iz člana 69. To je potpuno drugačiji koncept. Ranije je mnogo veću odgovornost imalo lice koje je neposredno sastavljalo te izveštaje.
Koliko sam čitao u obrazloženju, tu se nešto predlaže, vrlo često su ta lica odgovarala, a morali su nešto da knjiže po nalogu direktora, pa direktor nije bio odgovoran u skladu sa zakonom, nego je bilo odgovorno lice koje, u okviru svojih radnih dužnosti, treba da vodi računovodstvo i prikazuje ovo.
Smatramo da, pored odgovornosti pravnog lica, koja je nesumnjiva i to za privredni prestup, mora da odgovara i to lice koje vodi te knjige i, ono što ste ovde definisali u stavu 3, kao zakonski zastupnik pravnog lica. Tu se verovatno misli na organ rukovođenja, odnosno na direktora, te mislimo da nije dobro i nije u skladu sa intencijama.
Svako odgovara za posao koji je uradio, svako odgovara za ono što je njegovo delo. Pravno lice odgovara na objektivan način, direktor kao odgovorno lice pravnog lica, ali kao neposredni izvršilac nečega što je privredni prestup, delo privrednog prestupa ili delo prekršaja, treba da odgovara lice koje je ovlašćeno i dužno da vodi te poslovne knjige.
Ako vi to lice izbacite iz odgovornosti, onda se stvarno postavlja pitanje čemu komora, čemu osposobljavanje, čemu ispit, čemu opšti akt kojim se određuju poslovi, lice, kretanje računovodstvenih isprava itd.
Vi u jednom delu idete ka nekoj preciznosti i pojačanju odgovornosti, mi vam taj deo ne diramo, a onda ovamo kada se potencira pitanje odgovornosti vi izbacujete to lice. Samo sam vam na jednom primeru pokazao koliko je to nelogično. Znači, imamo puno zakona gde državni službenik prekršajno odgovara zbog nečega što nije uradio na vreme itd. Zašto on odgovara? Ne može država da odgovara kao pravno lice, ali on kao fizičko lice, kao građanin, kao zaposleni u državnom organu odgovara zato što je učinio nešto što je povreda javnog poretka, a to je neki prekršaj.
Vi ovde izbacujete odgovornost lica koje je neposredni izvršilac nečega što je kasnije utvrđeno kao propust u finansijskom izveštaju i netačnost. Samo radi jasnoće, pošto se ovde javljaju dve reči, istinito i pošteno iskazivanje. Drugačije ne može da se prevede ono što postoji u međunarodnim standardima, a te dve reči u našem jeziku treba da se tumače kao tačno, jer reč tačno obuhvata i istinitost i poštenje, i mnogo je bolje da ste to upotrebili. Tu smo vam malo progledali kroz proste, nismo hteli da vam ispravljamo ovaj očigledan propust.

Mi smo malo ubrzali, nismo hteli da se javljamo povodom nekoliko amandmana, pošto se ponavljaju razlozi. Verovatno ovaj amandman, još možda dva, imaćemo potrebe da obrazložimo, ostale nemamo potrebe da obrazlažemo.
Vratio bih se na član 29. pošto ima neku vezu sa članom 50. na koji sam podneo amandman. Mislim da ovo mora da se žigoše na neki način. Interna revizija je data kao mogućnost i niko nema protiv toga ako je nešto moguće, a nije obavezno. Verovatno sva privredna društva imaju potrebu da imaju neku svoju internu reviziju, da budu blagovremeno upoznata sa onim šta se dešava, kako bi na vreme mogli da sagledaju kakvi će biti konačni finansijski rezultati jedne poslovne godine.
Međutim, mi ne možemo da prihvatimo ovo što Vlada na ovaj način obaveštava Skupštinu kada nešto ne prihvata. Vlada može da obavesti da ne prihvata amandman, može da potencira u svom mišljenju, kao početak rečenice u stavu 1, da pravno lice može da obezbedi, ali ne može da kaže u zakonu u određenim slučajevima - dužno je da obezbedi.
Ovo bih više tumačio sa gledišta banaka i osiguravajućih društava, ali vi to ne stavljate u vašem mišljenju. U vašem mišljenju se pozivate na odgovarajuće odredbe Zakona o privrednim društvima, koje se tiču društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskih društava, a tamo se zna pod kojim uslovima može, pre svega zavisi od osnivača i osnivačkog akta, ali ne postoji obaveza.
Nije dobro da vi tamo gde postoji mogućnost nama predstavljate kao da postoji obaveza. Ako već to radite, a imate nameru da promenite te odredbe u Zakonu o privrednim društvima, onda treba da nam navedete: tačno je, u postojećem Zakonu o privrednim društvima ne postoji obaveza, već je data mogućnost, ali mi mislimo u sledećoj fazi da promenimo odgovarajuće odredbe Zakona o privrednim društvima, gde ćemo stvoriti obavezu da postoji interna revizija.
Što se mene lično tiče, verovatno bi mogla da postoji obaveza kada su u pitanju velika preduzeća, jer nije sasvim svejedno državi kako će na kraju godine da se završi poslovanje jednog velikog preduzeća.
Da se vratim na član 50. Svi članovi na koje smo podneli amandmane, od člana 50. verovatno do člana 59, tiču se koncepcijskog neslaganja. Vi komoru ovlašćenih revizora tumačite kao obaveznu asocijaciju revizora pojedinaca, a mi prihvatamo da postoji komora, ali kao komora koja bi bila asocijacija revizorskih kuća. To je ta principijelna razlika. To bi bila preduzeća za reviziju. Oni treba da imaju svoju komoru zbog nekog drugog značaja. Vi ovde to vezujete za pojedinca.
Pošto se, u principu, razlikujemo oko izgleda i sastava te komore, sasvim je normalno da smo na sledećih devet članova podneli amandmane, gde sa pojedinca sve to prevaljujemo na preduzeće koje je ovlašćeno da se bavi poslovima revizije.
Naravno, znate i sami da kod nas u zemlji postoji mnogo tih preduzeća koja se bave poslovima revizije, koja su stranci osnovali. Ona se mnogo bolje kotiraju nego naša preduzeća, jer taj podanički mentalitet je učinio svoje - čim je to tamo na stranom jeziku, onda je to evropski, svetski, kao ovaj Vlahovićev "Diloj tuš", da je to nešto mnogo ozbiljno. Skupila se tamo neka bratija, sa Đunićem na čelu, koji vedri i oblači ekonomiju Srbije.
Ne bih više obrazlagao konkretne stvari. Principijelno se razlikujemo. Vi pravite komoru u kojoj su članovi pojedinci sa odgovarajućim zvanjima, a mi predlažemo, ako već morate da pravite komoru, onda napravite komoru u kojoj bi članovi bile revizorske kuće.
Na kraju, pošto više nemam namere da se javljam, jer mi radimo do 18,00, a sada je 18,15, do 18,00 i imamo obavezu da pričamo pred praznom salom, ali od 18,00 stvarno nemamo obavezu da pričamo pred praznom salom, mi mislimo da smo danas dovoljno razloga izneli povodom ovog predloga zakona. Vidite i sami da postoji poprilično neslaganje.
Malo me buni što ima i neslaganja od strane poslanika iz G17 plus, pošto su se i oni drznuli da napišu poneki amandman. To verovatno ukazuje da se prepoznaje šta su motivi, a bogami i šta je cilj ovog koncepta zakona o računovodstvu i reviziji.
Mi ovaj koncept zakona ne možemo da prihvatimo. Odmah moramo da vam kažemo da i prihvatanjem naših amandmana, verovatno 70 - 80% primedbi, odnosno nedostataka se otklanja, ali znajte da će to i dalje biti zakon koji će biti ispod nivoa postojećeg zakona, bez obzira šta misli "Privredni pregled", neki profesori fakulteta, neki direktori revizorskih kuća, neki koji imaju dugoročne aranžmane sa nekim bankama itd.
Samo da vas podsetim, jedna revizorska kuća je dala svoj nalaz kada je Jelašić gasio ovu banku gde radi sestra Čedomira Jovanovića, svađaju se ove demokrate, socijaldemokrate na zapadu samo se svađaju, pa sad oni kod nas imaju različite nazive, ova Kreditno-eksportna banka. Baš ta Vlahovićeva kuća je napravila nalaz, pošto je Jelašić tražio da neki ovlašćeni revizor proceni osnivački kapital i da li banka ispunjava uslove, minimum novčanog dela osnovnog kapitala, i ona je konstatovala da su ispunjeni uslovi. Vidite, vi ste tako značajnu revizorsku kuću šutnuli, ugasili i ušli u neke sporove. Naravno, koferče je proradilo posle i onaj Simić, Mićkov prijatelj je uhapšen itd.
Mnogo bih mogao da vam pričam o ovome, ali moraćemo da ostavimo za još nekoliko dana, pošto će još toliko da traje ova skupština, pošto je ovo verovatno pretposlednja sednica Narodne skupštine u ovom sazivu, jer toliko ste dobro uradili stvari za ovih šest godina: uništili SRJ, napravili "Solaniju", razdužili nas da se ne možemo razdužiti još 20 godina, zadužili nas da i naši čukununučići ne mogu da se razduže. Gubi se deo po deo i u pogledu emocija, i u pogledu teritorije, i u pogledu značaja i uticaja.
Slave ustaše u Zagrebu, slave Šiptari u Prištini, slave Albanci u Tirani i slavi Miloljub Albijanić sa G17 na ulicama Beograda. Vi sprovodite referendum o nezavisnosti Srbije, uživate. Vlada se zalaže za zajedništvo, jedan deo Vlade za rasturanje. Sluđujete građane Srbije.
Građani Srbije, sve što je predložila Vlada Republike Srbije, na čelu sa Vojislavom Koštunicom i Miroljubom Labusom, kako je to do pre nekoliko dana gospodin Albijanić znao da se hvali ovde, jeste loše, a vidite i sami koliko je loše.

Ovo što sam čuo malopre, sa levicom i desnicom, to kao da je Predrag Marković pričao o kapetanu broda i miševima ili ona nova što reče – disidenti, kako beše, taoci, talci, itd.
Nema više te podele na levicu i na desnicu. Ako idemo prema toj podeli, onda je DS levičarska stranka, jer je članica Socijalističke internacionale. Ako idemo po tome, onda u našoj zemlji najviše krade ta levica.
Ništa nije loše u našem konceptu, što smo rekli da kvalifikovano učešće ima onaj koji poseduje, upravlja neposredno sa više od 5% učešća. Vlada predlaže da to bude sa više od 10%. Ovde nema ni malih ni velikih akcionara. Neki štite male akcionare tako što su im podigli taksu sa 200 dinara na 500, da zastupaju njihove interese, a njihove interese ti ne mogu da zastupaju nikako.
Nego, da se vratim na ovaj amandman, pošto je očigledno krenula izborna kampanja, pa se ljudi prosto zastrašuju sa ove govornice tako krupnim izjavama – lepo, lepše, levo.
(Rajko Baralić, sa mesta: Da li ti je smetalo ranije?)
Ne znam, to vi vašim biračima objasnite, meni nemojte, meni je sve odavno jasno.
Amandman koji je podneo poslanik Milan Stevović iz SRS odnosi se na član 7, koji reguliše visinu osnovnog kapitala i radi javnosti, moram da kažem – visina osnovnog kapitala društva za upravljanje investicionim fondom.
SRS odavno zagovara potrebu donošenja propisa o investicionim fondovima.
Da ne idemo u neke datume iz 1995, 1996. godine, ali od 2003. godine uvek kada je na dnevnom redu bio neki propis iz oblasti osiguranja, bankarstva, penzijskog i invalidskog osiguranja, SRS je pozivala Vladu da izađe sa konceptom zakona o investicionim fondovima.
Šire posmatrano, svi koji trguju hartijama od vrednosti, drže sredstva i plasiraju ih negde su investicioni fondovi. Kapitališu na bazi sredstava, a ne na bazi rada.
Njihova roba je novac. Šta je Vlada predvidela kao uslov, u pogledu visine osnovnog kapitala društva za upravljanje investicionim fondom.
Inače, moram da kažem da je ovo potpuno identičan koncept kao koncept Zakona o dobrovoljnom PIO, koji je bio prošle godine na dnevnom redu. Tamo postoje penzioni fondovi i društva za upravljanje tim sredstvima. To je taj isti koncept.
Ovde se, u članu 7, definiše visina osnovnog kapitala na drugačiji način nego juče, kada smo pričali o onom zakonu i kaže se da novčani deo mora da iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Mi to nismo obuhvatili amandmanom, ali smo obuhvatili ovaj deo koji se odnosi na obezbeđenje garancija da će uvek ta sredstva postojati na računu, kako bi društvo moglo da odgovara za obaveze i eventualno za prouzrokovanu štetu članovima investicionog fonda.
Znači, da odgovara za neke rizike, a rizik je sigurno i poslovanje tog društva, a ukoliko to društvo koje upravlja investicionom fondom bude loše radilo, ono će da donese štetu članovima investicionog fonda i onda mora da se obezbedi neka odgovornost po osnovu krivice onoga koji je prouzrokovao tu štetu.
Prva dva stava su korektna, a stav 3. kaže: "Društvo za upravljanje dužno je da u svom poslovanju obezbedi da novčani deo osnovnog kapitala društva uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 200.000 evra".
To je dobra odredba koja garantuje da sa tim sredstvima koja uvek moraju da postoje, nije bitno u kom obliku, ali ona uvek moraju da postoje kako bi se efikasno ispunila obaveza društva po osnovu odgovornosti.
Međutim, u poslednjem stavu, a to je stav 4. Vlada predlaže da se u toku poslovanja Društva za upravljanje novčani deo osnovnog kapitala može držati i u hartijama od vrednosti sa rokom dospeća do jedne godine, čiji je izdavalac Republika Srbija ili Narodna banka Srbije.
To je izuzetak, gde se u kratkoročnim dužničkim hartijama od vrednosti praktično obezbeđuje postojanje tih sredstava.
Samo tražimo da se između Republike Srbije i Narodne banke Srbije umetne još to da se mogu držati, u vidu kratkoročnih dužničkih hartija koje su izdale jedinice teritorijalne autonomije, lokalne samouprave u Republici i druga pravna lica za koje garantuje Republika Srbija.
Nešto slično postoji kod ograničenja i mogućnosti plasmana sredstava investicionog fonda, gde se dozvoljava mogućnost da se sredstva fonda angažuju u hartijama od vrednosti ovih izdavalaca. Ne znamo zašto, ako je to veća garancija za investiciono društvo, zašto takav oblik plasiranja sredstava ne bi bio takođe ista garancija kada su u pitanju i društva za upravljanje investicionim fondom i novčani deo njihovog osnovnog kapitala.
Ne vidimo u čemu se ogleda ta razlika. Tim pre, ako se zna šta treba da radi društvo i šta je investicioni fond. Kako ne bi bilo zabune, investicioni fond treba da bude jedan račun na koji građani treba da uplaćuju sredstva. Koji građani? Oni koji imaju sredstava. Koja sredstva? Ona koja predstavljaju njihov višak, a nemaju ideju kako da ih potroše. Zašto ih uplaćuju? Da bi sačuvali supstancu ili da bi se eventualno ta sredstva na neki način uvećala.
Kakvo njihovo uvećanje treba da bude? Sasvim sigurno veće i više nego da su dali ta sredstva na štednju kod banke. Ako banke daju na godišnjem nivou kamatnu stopu od 5%, verovatno prihod koji se očekuje treba da bude kod investicionog fonda 5,5 ili šest i više. Ili ima nameru da obezbedi neku stratešku poziciju u pogledu obezbeđenja neke nepokretnosti.
Moram da vam kažem da tu stoji velika nepoznanica i veliki rizik, jer smo nešto slično imali kod osiguravajućih društava. Ta društva su deo svog kapitala ili kapitala kojim upravljaju ulagali takođe u nepokretnosti. Tu su čuvali supstancu i obezbeđivali sredstva da bi mogli da ispune obavezu kada nastupi osigurani rizik u nepokretnosti, pa su cene kvadratnog metra stana koje vode u svojim knjigovodstvima bile i po 10 i po 15.000 evra po metru kvadratnom.
Znači, to isto ćete imati i ovde, a da li će se to ostvariti i da li će biti tako, zavisiće od kontrolnih organa. Kada se napravila malo ozbiljnija kontrola poslovanja osiguravajućih društava, videlo se nekoliko njih, imali su proknjižen kvadratni metar stambenog prostora koje je osiguravajuće društvo kupilo kako bi obezbedilo sredstva da njima isplaćuju štete, i tu se kvadrat vodi i po 10.000 i po 15.000 evra.
To je bila obična perionica, tako da bilansno osiguravajuće društvo ne stoji tako loše, a stoji mnogo dobro zato što ne ispunjava obaveze, ne isplaćuje štetu, ili vodi duge postupke i oteže i tako su se izvlačila sredstva.
Znači, sada da se vratim na ovaj amandman, ne vidim nijedan razlog zašto novčani deo osnovnog kapitala i društvo za upravljanje investicionim fondom ne bi moglo da drži u dužničkim hartijama od vrednosti, čiji su izdavaoci jedinice lokalne samouprave, teritorijalne autonomije i druga pravna lica za koje garantuje Republika Srbija. One su u tom pogledu u istom rangu, kao i kratkoročne dužničke hartije od vrednosti koje izda Republika Srbija ili Narodna banka Srbije.
Ovo treba da podrže oni poslanici koji, na neki način, učestvuju u lokalnoj samoupravi, jer će tako lokalna samouprava da obezbeđuje dodatna sredstva, ne samo preko investicionih fondova, nego i društava za upravljanje investicionim fondom. Sve one lokalne samouprave koje su zainteresovane da se na njihovoj teritoriji formira neki investicioni fond, verovatno podržavaju ovakav amandman.
Ne vidim nijedan razlog zašto ono što je garancija sigurnosti kod investicionog fonda ne bude garancija sigurnosti u pogledu kapitala i kod društva za upravljanje investicionim fondom. U čemu se ogleda razlika.
Možda je razlika u tome, a imaćemo poprilično takvih amandmana, gde ćemo da pričamo o jednom sistemu, kako će i to da se umreži u projekciju finansijskog toka i kontrole svih finansija u Republici Srbiji, a videćete posle kako se podobnost i pogodnost tumači na još gori način nego u onom jučerašnjem zakonu o tržištu hartija od vrednosti.

Članom 10. je propisano šta sve treba da sadrži zahtev za izdavanje dozvole za rad i šta se sve prilaže uz taj zahtev.
U stavu 7. taksativno se navodi dokumentacija kao dokaz da su ispunjeni uslovi, a to treba da oceni Komisija za hartije od vrednosti, pa ukoliko su ispunjeni uslovi, da donese rešenje da se dozvoljava rad društvu za upravljanje investicionim fondom.
Sada konkretno, povodom amandmana. "Uz zahtev za izdavanje dozvole za rad podnosi se:
(O tome je malopre bilo govora, povodom amandmana. Mnogo je bolje da su rekli samo – potvrdu nadležnog tela, da se vidi da su sredstva čista. I sada ide ono što je obuhvaćeno ovim amandmanom koji obrazlažem.)
4) pravila poslovanja društva za upravljanje i
5) organizacioni dijagram društva za upravljanje."
Ovim amandmanom tražim da se te dve tačke brišu. Zašto? Ovo se sve dešava pre nego što društvo za upravljanje i postoji, znači ono ne postoji, postoji samo osnivački akt ljudi koji žele da naprave ovakvo preduzeće, društvo, zatvoreno akcionarsko društvo.
To je organizacioni oblik koji je propisan članom 4, a uslov za registraciju kod nadležnih organa koji vodi registar privrednih društava jeste da Komisija da dozvolu za rad.
E sada, pravila poslovanja društva za upravljanje, i kada bi se napisala, u ovoj fazi postupka osnivanja društva bila bi običan papir i ta pravila kako društvo treba da posluje, treba da se nađu u osnivačkom aktu, pošto se radi o zatvorenom akcionarskom društvu.
Znači, unapred se zna ko su osnivači, ko će biti akcionari i oni osnivačkim aktom regulišu svoj međusobni odnos i tu opisuju zašto formiraju ovaj oblik društva za upravljanje investicionim fondom i tu daju osnovne naznake kojih će pravila da se pridržavaju, tim pre što je u jednoj odredbi ovog predloga zakona dato kao ovlašćenje, odnosno određeno je da predstavlja nadležnost Komisije za hartije od vrednosti, da ona propisuje pravila poslovanja.
Ovde se ne zna kakva će to biti pravila poslovanja. To će biti akt koji je neprimenjiv u tom trenutku kada ga oni donose Komisiji za hartije od vrednosti.
To će biti običan papir na kome će da stoji kako će to buduće društvo, ukoliko dobije dozvolu za rad, da posluje. To je potpuno nepotrebno.
Ovde se stavlja, videli ste i sami, uslovi koje treba neko da ispuni da bi dobio dozvolu za rad, postavljeni su tako fleksibilno da mogu da se tumače kako se kome ćefne. Znači, tačka 4) "pravila poslovanja", ubačeno je, ukoliko ne postoji nijedan drugi razlog zašto se nekome ne daje dozvola za rad, da se kaže: niste baš dobro napisali ova pravila.
Ta pravila se u tom trenutku i ne primenjuju, jer društvo počinje da radi tek kada dobije registraciju kod nadležnog organa gde se registruju privredna društva. U ovom postupku, koji je obuhvaćen članom 10, obezbeđuje se dokaz, dokumentacija, odnosno nešto što predstavlja uslov za naknadnu pravu registraciju kada to društvo stiče svojstvo pravnog lica i kada posle registracije u registru za privredna društva, tek onda može da počne da radi. Dotle je to sve nešto preliminarno, interno. Samo između osnivača.
Peta tačka – "organizacioni dijagram društva za upravljanje". Prvo, ne znam šta znači "dijagram". Nema Albijanića, verovatno on više koristi taj pojam u njegovoj matematici, ali ne znam šta bi to ovde moglo da znači, organizacionu šemu društva, način na koji su organizovani poslovi, da li je društvo podeljeno na sektore, itd?
Molim vas, verovatno prvo društvo koje bude formirano u skladu sa ovim zakonom, apsolutno sam siguran da neće imati više od 10 zaposlenih. To društvo samo donosi odluku i pravi neke papire. Sve završavaju banke, berze itd. Imate odredbu gde i administrativne poslove ovo društvo može da prenese specijalizovanoj organizaciji. Ne znam kakav je onda ovo dijagram, šema.
Akt o unutrašnjoj organizaciji poslova, to tek može da se donese onog momenta kada neko postane pravno lice. Ovo je preliminarni deo. Da ste rekli neki elaborat o opravdanosti ili elaborat o izvodljivosti, to bih mogao da shvatim, ali ovde se to navodi i sve što se navodi nije u funkciji, ukoliko se ispune svi uslovi, da je to nešto ozbiljno.
Morate da znate, kad god se u zakonu postavi nešto kao pravo ili kao mogućnost, pa se to uslovi velikim brojem uslova koji moraju da se ispune, od toga nema ništa. To vam potpuno nepogrešivo onaj ko predlaže zakon stavlja do znanja. Staviću veliki broj uslova, ali ću da ih primenim selektivno.
U praksi Ministarstva finansija imamo situaciju da su oni britka sablja, Milo sablja, svi su takvi. Međutim, u praksi to nema veze. U praksi se oni tako ponašaju prema miljenicima, doduše, sada su mnogo iskreniji.
Javićemo se povodom sledećih članova, gde vrlo značajan uticaj na sve ovo ima umetnički dojam, što bi oni rekli, jer ubacili su u predlog zakona stilske figure, piruete i osećaje.
Naravno, tekst, zakon može postati ozbiljniji samo ukoliko se usvoje ovi amandmani. Ovo ovde što je napisano samo omogućava nekome da ima proizvoljan pristup prilikom odlučivanja, da li će se nekome dozvoliti, odnosno dati dozvola za rad. Pošto je to toliko očigledno, bila bi bruka i sramota za SRS da ne reagujemo.
Ipak imamo najviše iskustva, što se tiče ovih poslova u Srbiji, pa prosto moramo da vas upozorimo, i zbog sebe, zbog građana i zbog onih koji su se uhvatili u kolo po odredbama ovog zakona, moraju da znaju da ovako postavljeni uslovi garantuju samo selektivni pristup onoga koji bude odlučivao i koji bude utvrđivao da li su ispunjeni uslovi.
Zato, opet moram da vas podsetim, da biste ovo primenili moraćete da promenite Komisiju za hartije od vrednosti. Već sam načuo ko će tamo biti, tajkuni će biti zaštićeni, a mali akcionari i oni koji imaju nešto malo sredstava i žele da ih plasiraju, zaštite preko investicionog fonda, neće dobiti neku bog-zna-kakvu garanciju.
Videćete kakva će biti sprega između društava i onih koji imaju većinsko učešće, odnosno kod onih kvalifikovanih o kojima smo malopre pričali u okviru člana 2, gde su date definicije šta je kvalifikovano učešće. Moramo da vas obavestimo na vreme da sutra ne bi građani dolazili kod nas i žalili nam se kako su prevareni.
Na vreme vas upozoravam da se iza ovih uslova i odredbi krije velika podvala i zaštita interesa nekolicine ljudi. Verujte, to je u Srbiji deset interesnih grupa, manje ili više povezanih.

Radi javnosti koja prati ovu sednicu, ukoliko neko prati, samo da uklonim jednu dilemu na početku.
Ne radi se ovde o nekom cepidlačenju i da neko "tera mak na konac", radi se o vrlo važnim stvarima, jer pravila poslovanja tih društava i pravila na osnovu kojih rade investicioni fondovi nisu toliko sporni. Sporno je ovo gde se država pita i bez obzira da li je to u liku ministra finansija, Vlade ili neke komisije za hartije od vrednosti, gde ovlašćenja crpe tako što se u Zakon ugrađuju poprilično nedefinisane i proizvoljne norme koje omogućavaju selektivnost onome koji odlučuje, a on na taj način stvara monopol i protežira neke, a neke zatvara, ili onemogućava im da rade.
Vidite, dokaz o organizacionoj i tehničkoj osposobljenosti morao bi da bude neki akt koji je nesporan. To već imamo u našem pravnom sistemu. Postoje inspekcijski organi koji izađu na zahtev stranke i utvrde da li su ispunjeni minimalni tehnički uslovi za obavljanje nekih delatnosti, onda ide tržišna inspekcija, pa u zavisnosti od delatnosti, može da se pojavi i sanitarna, može inspekcija rada itd.
Međutim, ovde dokaz o organizacionoj i tehničkoj osposobljenosti nije to, nije ni ono što je rekao gospodin Arsić, računi da su kupljeni kompjuteri, stolice itd. Ovde se ne zna šta je to. To se sada preliva i na član 11. U članu 10. je zahtev za izdavanje dozvole, a u članu 11. je izdavanje dozvole za rad i to počinje: "Komisija izdaje dozvolu za rad kada utvrdi valjanost zahteva".
Od kada je Zoran Stojković postao ministar pravde i Vojislav Koštunica došao na mesto predsednika, pojavljuje se termin u našem pravu "valjano", a pre toga nikada nije ni postojao. Može biti "zakonito" ili "nezakonito". Kaže – "kada utvrdi valjanost zahteva iz člana 10. ovog zakona i kada proceni". Mora da stoji – kada utvrdi.
Državni organ utvrđuje da li su ispunjeni uslovi, a ne može da procenjuje da li su ispunjeni. Procenjuje tamo gde ima diskreciono pravo.
Ovde nema to pravo, mora da utvrdi da li je ispunjeno ovo što je u prethodnom članu napisano. Ipak ćete da procenjujete. Ovo je obuhvaćeno amandmanom gospođe Vjerice Radete i ona traži da se to promeni, da se umesto reči "proceni" napiše reč "utvrdi".
Međutim, podneli smo još nekoliko amandmana na ovaj član, jer ovo što je napisano, stvarno je bezobrazno. Tačka 1) – "poreklo osnovnog kapitala je jasno i nesumnjivo na osnovu priloženih dokaza". Valjda se utvrđuje da je legalno poreklo osnovnog kapitala. Vi ne potencirate legalnost tog kapitala, nego transparentnost, da je poreklo osnovnog kapitala jasno i nesumnjivo. Po ovome, može da bude jasno i nesumnjivo da je sa nekog ostrva. Ne dajete vrednosni sud za utvrđivanje i to smo obuhvatili amandmanom gospođice Nataše Jovanović.
Dalje, tačka 2) – "da su dokazi iz člana 10. stav 7. ovog zakona uverljivi". Dokazi uverljivi? Ovo ne mogu da shvatim. Dvadeset i nešto godina radim samo zakone i propise, prvi put nalazim u zakonu reč "uverljivi". Toga do sada nikada nije bilo. Čovek uči dok je živ, uči da nešto zna i da bude pametan, a ne uči da ne zna i da bude glup.
Kaže – "da su dokazi iz člana 10. stav 7. ovog zakona uverljivi". To prvi put čujem. Za koga treba da budu uverljivi? Za Mlađana Dinkića? Što je njemu uverljivo, meni nije. Uverio si me u nešto, to može da mi liči na ocenu u umetničkom klizanju, umetnički i tehnički aspekt klizanja. Svašta kod vas ima. Vodite računa, svi vi što ste palili Saveznu skupštinu, čim padnete sa vlasti, imaćete uverljive postupke.
Dalje, ovo je sve uništavanje države, nisu oni tako naivni. Sve su to agenti CIA, uverljivost, poverljivost, podobnost, itd. Svi ste vi palili Skupštinu i pričali kako je država neozbiljna, kako to zavisi od vlasti. Sve propise ste napisali da zavise od vas. Ovo malo još što vas ima, bežite iz G17 plus, kada padnete sa vlasti ima da prođete gore nego socijalisti na ulicama, 5. oktobra.
Dalje, stav 1. tačka 4) – "na osnovu dobijenih informacija može se zaključiti da su lica koja poseduju kvalifikovano učešće podobna i pouzdana". Šta bi bilo podobno i pouzdano? Verovatno je podoban onaj ko ima kvalifikovano učešće i ukoliko ima člansku kartu G17 plus. Tako tumačim ovo što ste napisali, ne znam kako bi drugačije mogao da protumačim.
Ko je za vas podoban? Trenutno je podoban onaj koji je u Mlađinoj sekti – G17 plus, a svi drugi su nepodobni. Kada ste menjali poslanike piše: izborna lista G17 plus – Miroljub Labus. Pitanje je da li ispunjavate uslove da budete u Skupštini. Nema vam nosioca liste.
Ko je poverljiv? Poverljiv je onaj ko zna da čuva tajnu. Lice sa kvalifikovanim učešćem, da li je poverljivo, pouzdano i ko procenjuje? Nova komisija za hartije od vrednosti, na osnovu dobijenih informacija?
Ko treba da da te informacije? Predsedništvo G17, izvršni odbor G17? Ko vama daje te poverljive informacije?
Kakve veze imaju poverljive informacije, ako je neko ispunio uslove koji su propisani zakonom da može da radi? Tražite da bude pouzdan, poverljiv. Imate onog u Nišu što je poverljiv, bio u SPO, pa u DS, pa došao kod vas ponovo. Kako je on poverljiv i pouzdan, onaj Banana? Zna da posluje sa parama i zna da laže kada izađe na televiziju. On je za vas pouzdan i poverljiv, podoban.
Ovakve propise nisu donosili ni komunisti posle 1948. godine. Ovo ne možete da nađete u propisima. Naći ćete dve odredbe. Prva, ako policajac hoće da se ženi mora da dobije saglasnost načelnika da bi se oženio budućom ženom, da nije iz četničke familije. To vi pišete, to ste napisali ovde.
Kažete da se na osnovu dobijenih informacija, a mogu da stavim zagradu (CIA, MMF i druge špijunske organizacije, na čelu sa Havijerom Solanom), može se zaključiti (Mlađa odlučio) da su lica (članovi G17 plus) koja poseduju kvalifikovanu većinu (imaju više od 70% kapitala) podobna (finansiraju G17 plus i kada noga ne može da radi pa mora da se digne, znate kome) i pouzdana (mogu da kriju sve informacije Mlađana Dinkića, kako se peru pare i gde su pare sa Kipra). To je tumačenje, u skladu sa onim što ste napisali.
Ne može tako ljudi, država je ozbiljna stvar. Država nije igračka, a vi ste napravili od nje igračku ovim odredbama. Jer, ako se ne saglasite sa nečim, to ne sme da postoji.
Ako je nešto u suprotnosti sa Mlađinim interesima, nema ga, ima da se obriše. Ako treba, i sud ima da se zapali, Skupština i Narodna banka, sve da se zapali, jer njega rukovodi poriv, ne razum, znanje i ljubav prema državi, otadžbini, prema ovom narodu, nego poriv i neki njegovi lični interesi, ophrvani sujetom. To dobro znate i bićete žrtve njegove sujete.
Na kraju, poslednji stav, to smo obuhvatili amandmanom i o tome ćemo pričati: "Bliže uslove za određivanje kriterijuma podobnosti i pouzdanosti lica koja stiču kvalifikovano učešće, odnosno članova uprave i direktora društva za upravljanje, utvrđuje Komisija".
Ideološka komisija, politički komesar G17 plus, to je neki novi CK, koji će da propiše kriterijume na osnovu čega će se utvrditi pouzdanost i podobnost. Bezobrazno tražite od nas da glasamo za to. Nećemo da glasamo, ali ćemo da obavestimo građane.
Građani, shvatite, "dogorelo je do nokata", zbog raznih kombinacija, varijanti. U Vladi Republike Srbije sede neki i jedva čekaju da se odluči, kada bude referendum, da Crna Gora više nije u zajednici sa Srbijom.
Pozivam ljude u Crnoj Gori da glasaju za opstanak ove naše države. Bolje da otkačimo ove kriminalce koji su na vlasti, da sačuvamo državu, nego zbog kriminalaca i njihovih interesa da se rastura država.
Mlađan Dinkić sada očekuje, priželjkuje da se rasturi država, on uslovljava ovu vladu u ovom sazivu i sastavu, pa će da se revanšira nekome iz Savezne vlade, odnosno iz Veća ministara, ne znam ni kako se zove, to ste vi pravili kada ste uništavali državu, i da postane nezaobilazni i nenormalni sastojak opstanka ove vlade.
Dakle, to su te razne varijante. Apsolutno sam siguran da onaj koji sa 2% voli ovu državu, nikada ne bi pustio u proceduru ovaj predlog zakona. Doduše, Labus ga je potpisao i tada je bio u Vladi, a Koštunica je morao da prihvati, da bi očuvao ovu vladu. Verovatno i on i njegovi znaju da su ovo gluposti i da je opasno ovo što je napisano, ali kod njih je mnogo više izraženo to što žele da budu na vlasti, nego kako će da vladaju.
Šta imamo? Popusti ovome, popusti onome – rasturi se država. Tu ne možemo da vam popustimo. Moramo da vas kritikujemo, ali kada imamo osnova za kritiku. Zato smo i podneli ove amandmane da skrenemo pažnju javnosti. Po ovom zakonu će raditi mali broj ljudi, u vrh glave deset interesnih grupa, promenljivog sastava i tako dalje, a u zavisnosti kako se posvađaju i ko koga namagarči.
Vlahović sada neće da čuje za Đelića, a do pre godinu dana to su bili nerazdvojni drugari, isto kao i sa Dinkićem. Prevario ga je za ovo: "Uđeš, izađeš i gotovo". Pojavila se grupa, navodno mladih, lepih i pametnih ekonomista koji znaju šta je prenos, šta je kapital i oni nam sada sole pamet. Oni su uspešni, poslovni, pametni. Gledajte te pametne šta predlažu.
Kada budu izbori, obezbediću vam pres-kliping, šta ste kritikovali u pojedinim zakonima crveno-crne koalicije, kada je bila na vlasti, pa ću paralelno, kada ste došli na vlast šta ste predložili, koje formulacije, i lingvistički, gramatički i po svim mogućim kriterijumima, šta je gore. Nećete dobiti ni pola posto, zapamtite. Dve godine vas samo navlačim na ovo, da istrčite iz mišje rupe, da bude svima jasno.
Potrudiću se još nekoliko dana, pošto vam je ovo pretposlednja sednica. Imaćemo jednu dužu i više nikada nećete biti ovde. Posle toga će ići izbori. Iskoristiću priliku da ogolim sve ovo da bi građane ubedio ko su ti koji su stavljali čarape na glavu, sa puškama ulazili u Narodnu banku Srbije na poziv Dušana Vlatkovića. To moram da priznam.

Osnovni problem ovog zakona jeste što teško da inspekcijski organi mogu da utvrđuju povredu prava intelektualne svojine. Meni bi bilo stvarno interesantno da mi neko objasni kako bi to poreski inspektor mogao da utvrdi da je povređeno autorsko pravo autora nekog spota.
Čujem da neki najpopularniji, najbolji, ima neki nadimak Zli i tako nešto... Kažite mi kako bi poreski inspektor mogao da utvrdi da spot koji je napravljen preko agencije Dragana Đilasa nije verna kopija nekog spota koji je uradio Zli za produkciju "Braća Karić". Mislim da poreski inspektor ne bi mogao to da utvrdi.
Zašto sam ovo rekao? Zato što član 12. počinje konstatacijom koja je premisa za sve ono što sledi u tom članu – nadležni organ, ako neposrednim uvidom utvrdi da je povređeno pravo intelektualne svojine... Znači, tržišni inspektor kuc-kuc, dobar dan, dajte da vidimo taj proizvod, aha "Bambi", molim vas, ovo je falsifikat. Kako je on to mogao da utvrdi? Kako će da utvrdi kada je u pitanju knjiga? Po onom zakonu kojim je regulisano pravo i zaštita prava autora, ko je tamo nadležan da utvrđuje da li je došlo do povrede prava intelektualne svojine, ako uzmemo te termine i da opišemo sve ono što taj zakon reguliše. To je veliki problem.
Sa gledišta ovih inspekcijskih organa, autorski rad, ideja, autorsko delo je sastojak nečega što se zove roba, ukoliko se to autorstvo opredmećuje nekom robom u prostoru.
Kaput nekog kreatora je roba, ali on u svojoj vrednosti sadrži i nešto što je autorsko delo modnog kreatora. Uzeo sam ovaj primer zato što je lako za shvatanje i razumevanje. Zar to znači da inspektor kada uđe u prodavnicu i recimo vidi natpis ko je proizvođač, treba da kaže – možda to nije od tog proizvođača, možda je to neko u Novom Pazaru samo nalepio tu nalepnicu.
Vrlo je teško autorska prava štititi inspekcijskim nadzorom, zbog vrlo specifičnih znanja koja su potrebna. Inspekcijskim nadzorom mogu da se zaštite autori ukoliko se spreči promet te robe koja od nastanka ima autorsko delo nekog trećeg lica. Zato je dobro da se to sve svede na robu ili uslugu.
Znam zašto je vama potreban ovaj zakon, da se otklone neke nejasnoće i nedoumice kod inspekcijskih organa. Puno puta su inspekcijskim organima vezane ruke kada treba da intervenišu. Zašto? Oni u toku kontrole nađu i otpremnicu itd. i za veliku količinu diskova, CD itd.
Znamo zbog čega se ovo donosi. Teško će neki pisac da zaštiti svoje autorsko delo preko inspekcijskog organa. Koji inspektor treba da čita knjigu i da vidi da li je neko nešto prepisao?
Ovo što je gospodin Marković čitao ovde, to je iz sudskih spisa, zato što je Stevan Lilić tužio Vojislava Šešelja za klevetu, a gle čuda, zastupao ga je pravni ekspert Biljana Kovačević-Vučo i izgubila postupak, naravno. Izgubila je postupak, a čak je u reviziji oštro protestovala protiv Okružnog suda, kako je moguće, od kada je zavladala demokratija, da se neko drznuo da ne prihvati njenu žalbu. Stevan Lilić je morao na fakultetu na oglasnoj tabli da objavi 50 ispravki svog udžbenika gde se nalaze teške materijalne greške.
Ne bih gospodinu Markoviću preporučio da čita Lilića, daje mu se nepotrebno veliki značaj.
Mnogo je bolje povodom te knjige da se pomene Gašo Knežević koji je prekršio sve moguće propise, jer kada nastavno-naučno veće nije htelo nikakvu meru da preduzme prema Vojislavu Šešelju, onda je on po pravu nadzora doneo rešenje kao ministar, izazvao spor. Od tog spora jedinu štetu su dobile sudije Vrhovnog suda koje je bog kaznio zbog očigledno nezakonite presude. To je poznato i to svi znaju.
Gospodine Parivodiću, ako mislite da treba nešto da se radi na zaštiti intelektualne svojine kako se ona ne bi zloupotrebljavala, onda preuzimam rizik da ovo liči na načelnu raspravu. Ovde se stvarno načelno otvaraju pitanja kao problemi. Ovi amandmani mogu da se tretiraju kao pravno-tehnička rešenja koja treba da poboljšaju ovaj tekst zakona. Verujte, nema tog amandmana koji može da poboljša drugu rečenicu člana 12 – nadležni organ, ako neposrednim uvidom utvrdi da je povređeno pravo intelektualne svojine... Kako će to da utvrdi? Nema ugovor sa autorom, ne postoji saglasnost autora.
Želim da vam dam jedan primer: svakodnevno se vrti jedna reklama, čini mi se da se loto reklamira, neki dečko vozi kola i nekoj babi stavi ruku na nogu. To je ukraden spot iz inostranstva. Isti takav spot postoji u inostranstvu. Doduše, ovi naši mnogo su lepši nego oni iz inostranstva, lepši glumci.
Znam, ministre, možemo mi sada da pričamo, član ovaj, član onaj, možemo da pričamo o tome kako hoćemo. Ovde pričamo o upotrebi inspekcije i vi ovde imate inspekciju u dva aspekta: imate kada inspekcija po službenoj dužnosti nešto radi, a ja vam odmah u startu kažem, prema ovome kako ste napisali, čl. 12, 13. i 14, što je jedna celina, nešto što se zove postupak, imate privremeno oduzimanje robe, a ono može da postane trajno kada inspekcija obavesti autora i potrebno je da on pokrene postupak pred sudom zaštite svoje autorskih prava i traži privremenu meru oduzimanja te robe i onda se čeka itd.
Ovo odudara od principa rada inspekcijskih organa. Oni privremeno oduzimaju robu tokom inspekcijskog nadzora dok rešenje o oduzimanju robe ne postane konačno. Kada se radi o ovako kvarljivoj robi, onda je procedura daleko brža.
Znači, ovo odudara od stereotipnih rešenja kako postupaju inspekcijski organi. Zahtev stranke je samo inicijalni akt da država preko inspekcije preduzme mere iz nadležnosti države, a ovde zbog tog velikog problema i činjenice da inspekcija ne može da štiti autorska prava...
Kako ona može neposrednim uvidom da utvrdi da je povređeno nečije pravo intelektualne svojine? Nemoguće je. Ni oni neće moći da utvrde da je nečije autorsko pravo povređeno i da preduzmu neku meru itd. To je taj nedostatak ovog propisa.
Mnogo bi bolje bilo da ste precizno, jasno i glasno naveli u ovom zakonu da je ovo klasičan inspekcijski propis koji se primenjuje za promet roba i usluga, jer putem prometa roba i usluga onaj koji je plagijator, onaj koji krade ideju, materijalizuje svoje delo. Pravna zaštita autorskog prava ostvaruje se u sudu. Inspekcija ima za zadatak da u prometu roba i usluga zaustavi taj promet i samim zaustavljanjem tog prometa ona štiti autora. Ovaj zakon ne može da zaštiti državu.
Reći ću vam primer. Pokrenuli smo jedan krivični postupak i pošto nas prozivaju da stalno pominjemo imena, neću da pominjem imena. Jedna velika kuća i neki veliki pevači dogovore se i naprave neki ugovor i neka bude 5.000 komada CD, onako odokativno sam rekao koji je broj, a onda iz Bugarske dođe daleko veća količina. Država je uskraćena za carinu, porez i sve drugo.
Tu je autor učinio prekršaj ili krivično delo, ili je neki biznismen napravio tu negde u blizini Beograda svoju fabriku za rezanje CD i pola Vlade ode na svečano otvaranje i svi znaju da samo 10% iz te fabrike što izađe, izađe pod papirima, a 90% mimo papira. Da li znate da vam oni podmeću te CD gde ćete da ih bacate i da ih lomite i drobite? Zašto – pusti tih 2% tamo za javnost i teraj ovamo i završavaju posao. Vi treba da štitite autora od samog autora, a ne njegovo autorsko delo, nego promet. Zato ovaj zakon ne može da zadovolji brzu i efikasnu zaštitu prava intelektualne svojine. Znači, vi ste dali takav sistem.
Ovaj amandman koji smo podneli odnosi se na ono što je gospodin Poskurica još na početku rekao i zato ne želim da ulazim u ove detalje. Ovo se odnosi na stručne knjige i čini jednu celinu. Možete da kažete da je to obuhvaćeno stavom 2, pa ne prihvatate amandman itd. Ovaj amandman čini jednu logičnu celinu sa prethodnim amandmanima kada je u pitanju stručna publikacija i stručna literatura.
Skrećem vam pažnju na neprimenljivost ovog propisa jer polazi od pogrešnih premisa. Prva premisa, da je inspektor utvrdio povredu prava intelektualne svojine, sada je potpuno nemoguća, jer nijedan inspektor to neće da radi. Inspektor će možda da nađe po papirima da za tih 5.000 CD ne postoji ulazna dokumentacija, pa će privremeno da uzme. Može, a i ne mora da obavesti autora. Završio je svoj deo posla, izvukao je to iz nelegalnog prometa i može po poreskim propisima, mislim da je to 130. i neki član, privremeno oduzimanje, trajno oduzimanje i kraj priče.
Može da obavesti autora, ali pazite koja je svrha ovog obaveštavanja – on je utvrdio nelegalan promet i tera ga po Zakonu o poreskoj administraciji i poreskom postupku. Može da kaže da tu nije povređeno pravo intelektualne svojine, a neki drugi inspektor može da kaže da jeste nelegalni promet, ali je i povreda intelektualne svojine, pa obavesti autora da mora da pokrene postupak pred nadležnim sudom, da traži privremenu meru i da teče parnica.
Znate to dobro, pošto zastupate autore, tako ste rekli na jednoj od prošlih sednica. Imate dosta znanja u toj oblasti.
Znači, istovremeno je moguće više rešenja, pa je čak moguće u tom postupku da se pojavi taj koji je stavio to u nelegalni promet, da donese neki dokument i da postigne poravnanje na sudu sa tim autorom.
Onda se postavlja pitanje u kojoj funkciji je privremeno oduzimanje predmeta, da li je u funkciji što država ispunjava svoju obavezu, ne dozvoljava ilegalni promet ili se na taj način zloupotrebljava država od strane autora i plagijatora da njihov sporazum pred sudom blokira državu u nekim stvarima, pa ono rešenje o privremenom oduzimanju nikada neće biti konačno.
Mi smo se dogovorili, ja kao autor sa plagijatorom sam se dogovorio da ćemo to da podelimo, 2.000 neka bude tvoje, 2.000 moje itd. Vi taj dogovor ne možete da sprečite. Čak dajete mogućnost da na taj način autor zaštiti svoje autorsko pravo.
Meni su sa gledišta zaštite intelektualne svojine mnogo prihvatljivije druge odredbe koje govore o postupanju po zahtevu. Mislim da imaju mnogo više osnova u Zakonu o autorskim pravima, ali moramo biti svesni još jedne situacije. Inspekcija nije dokazno sredstvo za autora, to moramo da znamo. Kada inspekcija dobije zahtev od građanina, odnosno obično je to neka prijava gde se prijavljuje...
A prijava je zato što inspekcija radi po službenoj dužnosti, vodi postupak po službenoj dužnosti. Na bazi prijave, obaveštenja građana, dobija samo elementarnu informaciju da se uključi u neki postupak, a ovde kada kažete na zahtev inspekcija ode i proveri, pa postaje praktično dokazno sredstvo autora za eventualno neki postupak, pa čak i ne mora da preduzme neke mere iz svoje nadležnosti.
Mislim da ste ovu materiju morali na drugačiji način da dogradite u Zakon o autorskim pravima, znate na šta mislim. Mislim da ste morali da dogradite, a ovo – da inspekcijski organ utvrdi povredu prava intelektualne svojine, moram da vam kažem da to inspektori ne mogu da rade, oni to ne znaju da rade i ne treba da znaju to da rade.
Oni treba da se bave poslom da se iz nelegalnog prometa roba i usluga izbaci ono što je nelegalno, da se to spreči, da se zavede red na tržištu, a već ova zaštita koja je potrebna vlasnicima tih prava je nešto što bi moglo da se reši u sudu, jer ako se ovde pojavi greška moguća je velika šteta za nešto što bi bilo čak možda i legalno, a ovde nema tih zaštitnih mehanizama.
Kada se inspekcija koristi za nešto što je suptilno, a autorsko pravo je nešto suptilno, to vam je isto kao kada buldožerom otvarate kuću. Inspekcija prosto nije takav organ koji raspolaže tom suptilnošću da zna da li je ovo delo Laze Kostića ili Stevana Lilića.
Doduše, kada je Stevan Lilić u pitanju i dva buldožera nije greška. To će biti veliki problem u ovom zakonu.

Naravno da nisam zadovoljan odgovorom, zato što ste uzeli opet pogrešne primere.
Na početku sam rekao, nije problem kada inspekcija kontroliše promet roba i usluga, pa utvrdi da je nešto nelegalno.
Vi ste uzeli lep primer, buvljak, gde postoje neke "najke", traži se dokumentacija, prodavac nema tu dokumentaciju i očigledno je da je nelegalno i tu se slažem.
Ali, ako taj primer stavimo u funkciju ovoga što ste ovde napisali, a to je početna rečenica člana 12, da je on utvrdio da je to i povreda prava intelektualne svojine, kažite mi koga će da obavesti po stavu 2. ili 3. tog istog člana, koga će da obavesti u ime firme "Najk", ko je taj? To je zaštita intelektualne svojine, pa vi ne znate vaš zakon, kažete u članu 13 – nadležni organ, u slučaju iz člana 12, o povredi prava intelektualne svojine i preduzetim merama obaveštava nosioca prava, ako je njegova adresa poznata. Zna se, koga će da obavesti, "Najk" Srbija, "Najk" Beograd? Ko je taj? Ne znate, dobro.

Biću mnogo efikasniji, gospodine Mihailoviću, nemate potrebe, samo uživajte, gospodine Mihailoviću. Taman sam nešto završavao vezano za Hag i čujem ministar izašao i iščuđava se. Samo da vidimo na šta se odnosi amandman. Gospodin ministar je dao tako dobru kritiku ovog svog zakona da mu ja odajem priznanje.
Gospodine ministre, pre dva sata pokušao sam sa ovog mesta da vas ubedim da vam nije dobar član 12. stav 1. i prva uvodna rečenica. Vi ste izašli i rekli ste da ja ništa ne znam, da je to mnogo dobra rečenica. Ta rečenica glasi... Naravno, mi smo se malo šalili sa ovim zakonom i amandmanima, očigledno da bi istrčalo, da vidimo šta je to, da javnost sazna šta je to. Vidite kako ministar brani član 12, a napada amandman na član 24. gde je prepisan član 12. Sad ćete da vidite, gospodine ministre.
To je poglavlje 1. Postupanje po službenoj dužnosti. Odnosi se na inspekcijske organe koji po službenoj dužnosti rade neki posao. Šta oni rade po službenoj dužnosti? Kaže – nadležni organ (to je onih šest inspekcijskih organa), kada neposrednim uvidom utvrdi... Inspektor lično na licu mesta neposredno se uveri. U šta se taj inspektor uverio? Da je povređeno pravo intelektualne svojine. Povodom člana 12. pričao sam da je to nemoguće. Vi ste rekli da je to potpuno očigledno. Jeste, tako je bilo, jeste malo smešno, ali tako je ministar rekao – pipneš, vidiš da nije "najk". To je ta situacija.
Tada sam vas upozoravao i rekao – gospodine ministre, kada inspekcija radi posao za koji je nadležna, a to je inspekcijski nadzor, to nije običan nadzor, nego inspekcijski, postoji velika razlika između upravnog, inspekcijskog itd., ona postupa po nekim pravilima i utvrđuje neke činjenice.
Tada sam vam rekao da poreski inspektor, čak sam vam i citirao član Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji gde je rečeno da postoji pored kancelarijske i takozvana terenska kontrola koju sprovode poreski inspektori, znači, u prodajnom objektu, bilo gde gde se vrši promet robe i gde oni sumnjaju da je neko utajio porez ili nelegalno vrši promet.
Oni dođu i utvrde neke činjenice, ali oni mogu da utvrde činjenice vezane za promet, za legalnost tog prometa. Oni ne mogu da utvrde činjenice koje se tiču prava intelektualne svojine. Ne mogu. Samo se vi pipajte, nema veze.
Svi inspekcijski nadzori se vrše po službenoj dužnosti, ma koliko čovek da prijavi nešto, to nije zahtev, to je obična prijava, obično obaveštenje koje obavezuje inspektora da onda po službenoj dužnosti sprovede postupak.
Tada sam vam rekao da je ovo besmisleno, da treba zaštitu intelektualne svojine da prepustite onom zakonu tamo, a da odgovarajuće odredbe koje mogu da pomognu zaštitu intelektualne svojine budu pre svega u funkciji kontrole prometa roba i usluga itd.
Ne zalazi u te stvari, jer tu ne može, i vi ste rekli kako ne može. Može. Predvideli ste poseban postupak i tada sam vas podsetio da 12, 13. i 14. član čine jednu celinu, a onda ovo drugo što ide na zahtev vlasnika, odnosno autora je nešto drugo, neka druga situacija.
Onda sam vam rekao, nije dobro da autor koristi inspekcijske organe kao svoje dokazno sredstvo za neki drugi postupak pred sudom. Vi ste mi sve to osporili. Čekao sam vas na članu 24, gde sam rekao – dobro, ako po službenoj dužnosti to radi, zašto po službenoj dužnosti ne štiti njegova autorska prava. Zašto sam to napisao? Da bih vam izvrgao koncept.
Vi ste izašli i napali amandman na član 24. i poništili ste član 12. Šokantno, gledao sam tamo, snimljeno je to sve, nego smo imali preča posla, nešto vezano za Hag, pa rekoh, hajde da idem dole da kažem i da 12. i 24. ne samo da je razlika 1:2, nego ima i neku logičku vezu. Poremetili ste tu logičku vezu.
Potpuno ste poremetili tu logičku vezu. Ovim amandmanom smo hteli samo da pokažemo koliko je Vlada bila neozbiljna kada je predložila ovakav zakon. Vi ste lepo izašli, ja sam trljao ruke gore i rekao – super, napada amandman na član 24. i ja bih napadao taj amandman na član 24.
Odmah da vam kažem, bio je cilj da sami dođete ovde i da priznate da ono što stoji u članu 12. i prethodnim članovima nije dobro. Naravno da sam zahvalan zbog toga što ste demantovali sebe, demantovali ceo koncept.
Mi smo u načelu, kada je bilo govora o ovom zakonu, skrenuli pažnju, ali tada niste čitali novine i računate: 126 i sve prolazi. To je jak argument. To je najjači argument u višestranačkom sistemu Srbije. Ko ima 126, ima sve. Samo da vas podsetim, ne razlikuje se to ponašanje od Božovićevog kada je rekao – ako imam 70 glasova ima da proglasimo i da je Zemlja četvrtasta.
Znači, između tog Božovićevog stava, koji pretpostavljam da ste i vi kritikovali, jer svaki razumni prosuditelj je morao to da kritikuje, ali vi ste na ovaj način malopre potvrdili taj njegov rezon. Za vas je bitno 126.
Pošto smo pri kraju, a imam tamo da završim nekoliko strana, pa neću biti do kraja ovde, moram da vam kažem jednu stvar. Najgora stvar koja je mogla da se podmetne autorima je ovaj predlog zakona. Sada ću da vam objasnim.
Ovaj predlog zakona će selektivno da štiti plagijatore i one koji kradu tuđe ideje i tuđa autorska dela. Zašto? Zato što se ulazi u svojevrsni galimatijas nedorečenih odredbi.
Kod člana 12. sam vam skrenuo pažnju – neki inspektori koji kontrolišu promet mogu sada da biraju da li će da primene odredbe svojih matičnih propisa gde su ovlašćeni da kontrolišu legalnost prometa roba i usluga, ili će da se pozovu na taj i na ovaj zakon. Ako se nađe delo odabranog, ne birate ga vi, nego Dinkić, to da znate, on u ovoj mafiji ima svoje sponzore...
Stičem utisak kada vi dođete da obrazlažete neki predlog zakona da vas neki koji sede sa vama u Vladi grdno prevare. Zašto? Oni smatraju, vi ste doktor pravnih nauka i vi ćete ovo najbolje da objasnite, pa imate elokvenciju, pa možete malo i da zbunite poslanike i javnost nekim izrazima, titulama itd. Drugi završavaju posao.
Taj Dinkić je u koaliciji sa onima koji prave piratske CD, dokazano, zna se, podnete su dve krivične prijave. Odmah su graknuli svi oni. Kako ćete da štitite autora od njegovog falsifikata?
Kako ćete da štitite Lepu Brenu, objasnite mi, ministre, zašto bi se Lepa Brena štitila po ovom zakonu, potreban je ovaj zakon da vi zaštite, da država zaštiti njen deo šverca i da ono što ona švercuje ne padne pod udar ovog zakona.
Ako neko drugi švercuje njeno, onda će Dinkić da bude angažovan. Biće onda angažovan.
Ovo nije zakon, a nešto drugo da vam kažem, sada može da se kaže, pošto prema vama imamo posebnu taktiku mi radikali. Ovaj zakon nema ustavni osnov. Ko ima ustavni osnov? Zakon ...

... Zakon o zaštiti intelektualnih prava, zakon o zaštiti autorskih prava. On ima ustavni osnov. Ako ste hteli da angažujete inspekciju, onda je trebalo da dogradite taj zakon. Vi ovde imate netipične odredbe...

Još dve sekunde samo.

...netipične odredbe za inspekcijski nadzor.
Malopre sam rekao, i vi ste olako prešli, kada bilo koji inspektor privremeno oduzima neku robu, predmete, sredstva koja su upotrebljena, ili donosi rešenje o privremenoj zabrani obavljanja delatnosti koja je sporna, ali neka bude, pošto egzistira u pravnom sistemu, o konačnosti tog rešenja, roba se trajno oduzima.
Vi ste taj institut koji postoji kod svih inspekcija, kod poreske, tržišne i drugih, kada je u pitanju intelektualna svojina, preokrenuli da o konačnom oduzimanju inspekcija može da odlučuje tek kada bude konačna ili pravosnažna odluka suda kojom je izvršena, pružena zaštita autorskom pravu. To je nemoguće. Evo, jedan upravni postupak, inspekcijski zavisi od ishoda jednog sudskog postupka. Galimatijas. Zbog čega? Da bi se selektivno štitili samo neki.
Dao sam vam jedan primer, sve ove reklame koje se vrte na našim televizijama, koje dolaze od ove tri medijske kuće na čijem čelu se nalaze ovi žućkasti, Đilas, onaj "idol", drugi i treći itd, to su najveći plagijatori. Ali, njih nema ko da goni, njih ne sme niko da goni. Njih će da štiti ovaj zakon, a neće da ih goni. Mnogo vam hvala što ste osporavanjem amandmana koje smo podneli dokazali da je ceo zakon promašen.

Gospodine Mihailoviću, počeću sa citatom, znate kako ide po Poslovniku. "Predložena rešenja", gospodine Parivodiću, čitam zakon koji vi branite u Skupštini, "će uticati na sve građane i privredne subjekte koji raspolažu pravima intelektualne svojine, stoga što će omogućiti potpunu zaštitu prava intelektualne svojine od strane izvršnih vlasti. Pravni okvir zaštite intelektualne svojine biće znatno unapređen. Naime, prema postojećem stanju, nosioci tih prava moraju se sami štititi putem sudskih sporova i privatnih krivičnih prijava, a ovaj zakon će omogućiti neposredno angažovanje izvršne vlasti, kada nadležni organi ocene da je došlo do povrede takvog prava, po službenoj dužnosti ili po zahtevu nosioca prava."
Svako razuman može da shvati ove tri rečenice. Ovde se kritikuje postojeće stanje, a postojeće stanje je – za zaštitu prava intelektualne svojine autor mora da se obrati sudu. Ovaj predlog zakona, to je analiza efekata, koji je Vlada napisala, garantuje autorima da će izvršna vlast da ih spasi tih muka i problema, da nemaju potrebe da se javljaju radi zaštite prava intelektualne svojine sudovima, već će...
Hoćete ponovo da pročitam? Hajde da ponovo pročitam: "Pravni okvir zaštite intelektualne svojine biće znatno unapređen. Naime, prema postojećem stanju, nosioci tih prava moraju se sami štititi putem sudskih sporova i privatnih krivičnih prijava", i to je danas, "a ovaj zakon će omogućiti neposredno angažovanje izvršne vlasti, kada nadležni organi ocene da je došlo do povrede takvog prava, po službenoj dužnosti ili po zahtevu nosilaca prava."
Saslušajte me. Opet sam vas sačekao, ide sledeća rečenica: "Time će se neposredno unaprediti pravna sigurnost, odnosno položaj imaoca prava, što će u Srbiji dovesti do uvećanja domaćih i stranih ulaganja u promet i proizvodnju robe, kao i pružanje usluga...".
Dakle, molim vas, vi ste do pre pola sata pričali o tome kako ovaj zakon rešava sve, a od pre pola sata pričate o tome kako ovaj zakon ništa ne valja. Kada je došao amandman na član 24. promenili ste priču. Kada je došao taj amandman, vi ste poništili sve ono što su efekti ovog novog predloga zakona.
Druga stvar, vi ste vrlo slobodoumno pristupili problemu koliko je autor slobodan, da li će 500 primeraka da stavi u legalni promet, a 20 hiljada komada u ilegalni promet; verovatno ste pričali sa gledišta njegovih prava kao autora, ali ste zaboravili na državu.
Dakle, sada moram da vam kažem, inspekcijski organi postoje pre svega i samo zbog toga da država ispunjava svoju ustavnu funkciju. Šire posmatrano, tu se nalaze i građani i njihovi interesi, ali pre svega inspekcija treba da obezbedi da se poslovi u državi obavljaju u skladu sa zakonom. I, samo ona ima još jedno ovlašćenje u odnosu na sve druge organe da privremeno može nešto da uradi što bi pripadalo sudu, ali ta privremenost je uzrokovana situacijom hitnosti, neophodnosti itd.
Međutim, vi u članu 12. Predloga zakona govorite o nadležnim organima, pri tome mislite na inspektora koji je već utvrdio da je došlo do povrede prava intelektualne svojine. Kako on može da utvrdi da je došlo do povrede prava intelektualne svojine, kada je on u mogućnosti na bazi papira samo da utvrdi da li je nešto u legalnom ili nelegalnom prometu? Vi želite da budete duhoviti, ali ne možete da budete duhoviti.
Inspekcijske organe nemojte da koristite za ove stvari pod ovim izgovorom, jer ću vam sada reći jednu stvar. Ako se, recimo, Lepa Brena kao autor (pitanje je da li je ona autor, ali nema veze) dogovori sa Štampa komercom da će preko Štampa komerca da prođe 500 primeraka nekog CD-a legalno, a 10 hiljada komada ilegalno, i taj iz Štampa komerca (mislim da je bio u Novoj Srbiji, onaj Grujić, i on je isto kriminalac) prevari Lepu Brenu i Lepa Brena brže organizuje letovanje na crnogorskom primorju sa Mlađanom Dinkićem u istoj kući i kaže – Mlađo, brate, on je mene prevario, pouzdano znam da u trafikama postoje neki diskovi bez dokumentacije. Nije povreda, nego je zloupotreba. Onda Mlađa pošalje neke svoje odabrane i oni zatvore Štampa komerc. Zbog čega? Imaju privremenu zabranu obavljanja delatnosti, a zbog čega? Zato što je Lepa Brena kao autor povređena, a inspektor je utvrdio da je došlo do povrede prava intelektualne svojine, a tu je suštinski povređen propis o prometu roba i usluga.
To ćete vi da sprovedete ovim predlogom zakona. Gospodo autori, sami se štitite. Oni su do sada imali problema kada napišu inspekciji, pa kažu – molim vas, oni prodaju moju robu u toj i toj prodavnici; onda neki inspektor kaže – dobro, idemo da vidimo, a neki kaže – ne znam, to ti reši na sudu. Taj što je rekao – to ti reši na sudu, bio je u pravu, samo da znate. Zapamtite, inspektori, koga god budete uputili od autora na sud, znajte da ste u pravu. Ako postupite po ovom zakonu, opet će neko da vas zloupotrebi, kao što vas stalno zloupotrebljava.