Vi mene, gospodine predsedavajući, niste shvatili. Ne osporavam Poslovnik, ne pozivam se na kršenje Poslovnika. Ukazujem samo na nešto što je činjenica. Ta činjenica obesmišljuje rad.
Nastavak ove sednice je obesmišljen ukoliko nas 15, 20 iz SRS treba da sedimo ovde, da obrazlažemo, da nas posmatra pet-šest poslanika iz DSS, a ovi drugi su napustili Skupštinu i otišli da gledaju prenos odbojkaške utakmice. Zašto? Zato što smatraju da je radno vreme do 18,00 časova.
Oni ni do 18,00 nisu bili u obavezi po Poslovniku, vezano za kvorum, ali su nalazili za shodno da treba da budu prisutni, jer je radno vreme do 18,00 časova. Ljudi su napustili, ostalo je još sedam-osam poslanika iz DSS i dvadesetak radikala. O čemu sada ovde treba da razgovaramo, koga ubeđujemo? Da ubedimo ovih osam poslanika?
Predlažem da iskoristite vaše ovlašćenje da jednostavno odredite da se sednica nastavi sutra u 10,00 sati, jer ovo nema nikakvog smisla. To što sam vam rekao ne znači da ćemo demonstrativno da napustimo, nećemo. Podneli smo amandmane i želimo to da obrazložimo, ali gubi svaki smisao i svrhu svaki dalji rad.

Uzrok svih ovih replika i ovih izlaganja povodom člana 24. i amandmana koji je podnet od strane SRS nalazi se pre svega u nerazumevanju.
Kada je donošen Zakon o sprečavanju sukoba interesa SRS je, takođe, osporavala jednu sličnu odredbu koja se odnosila na državne funkcionere. Verujte, nije korektno u ovoj priči i ovom našem obrazloženju da se branite gumicama, rokovnicima i hemijskim olovkama.
Potpuno je normalna stvar da poslovni partneri razmenjuju takve poklone oko Nove godine, da li je to upaljač, kalendar itd, ali to i nije materija za zakon. Zašto bi to bila materija za zakon.
Hoću da vam kažem da između državnog funkcionera i državnog službenika postoji ozbiljna razlika. Ja sporim i pravo državnom funkcioneru da prima, pa i prigodne poklone. Ako ja već i njemu sporim to pravo, još više imam razloga da sporim to pravo državnom službeniku koji neposredno radi sa predmetom. Državni funkcioner može da ima kontakta sa strankama u postupku, a i ne mora. Državni službenici po definiciji imaju kontakte sa strankama.
Uopšte nije primereno da u jednom zakonu koji uređuju državnu upravu, (a i ovaj uređuje državnu upravu i to je jedan aspekt taj personalni, kadrovski,) bude neka odredba, bez obzira da li u negativnom ili pozitivnom obliku, koja se tiče nekog poklona, pa da li je to manje vrednosti, veće vrednosti, prigodan poklon itd. Niko nikoga neće da prozove zato što je dobio rokovnik ili olovku. Znate i sami da ovo što je pričao gospodin Marković ne odnosi se na te stvari.
Ali, imamo situaciju da državni službenik sasvim normalno prima kao prigodni poklon flašu viskija, pa pošto stranke znaju za njegovu sklonost i za naviku, pa kako koja stranka donese flašu viskija on ode preko puta u kafić i uzme pare.
Stav 3. je strašan, gde dajete merila, neke kriterijume itd. Naprosto, ovaj član gotovo da i ne postoji, ne bi smeo da postoji u ovakvom obliku, nego bi trebalo da postoji kao odredba kojom se propisuje zabrana.
Kao da sada donosimo neki propis i kao da od nas niko nikada nije otišao do nekog šaltera ili do neke kancelarije gde je njegov predmet, gde čeka u nekoj fioci, pa sada pričamo nešto pod idealnim uslovima. Ljudi ovo je Srbija, kako vam nije jasno? Pera pisar, znate i sami.
(Hranislav Perić, sa mesta: Šta uzima Albijanić?)
To ćeš da izađeš ti Hrane, pa da objasniš šta uzima Albijanić, a šta Aligrudić, ja ne znam, ali biće mi drago da te čujem.
(Hranislav Perić, sa mesta: Što ih napadaš kada ne znaš?)
Međutim, pošto ovako stvarno važan propis gde možemo da damo dosta, po meni kvalitetnih diskusija, da li se amandman briše ili se nešto menja, kao što vidite, svi amandmani koji su se našli na dnevnom redu nijedan nije "briše se", nego neka korekcija da se poboljša tekst.
Pošto ovo stvarno gubi bilo kakav smisao, ne znam koga treba da ubeđujem. Ako treba da ubeđujem Ljubu Kragovića, onda radim nepotreban posao.
Nije dobro što se u vreme nekih prenosa prenosi i Skupština i ova rasprava gubi bilo kakav smisao. Većina je otišla, ne želi da sluša. Formalno-pravno imamo takav Poslovnik, da sada ostane jedan poslanik SRS i da obrazlaže sve amandmane, predsednik Narodne skupštine bi morao sada da sedi ovde.
Pošto su se neki "duhovi" desili posle ručka i to, očigledno, ugrožava naš rad i svrhu našeg rada, mi ćemo da napustimo ovo zasedanje. Nadamo se da ćete vi po starom dobrom običaju da "preveslate" preko tih amandmana, po sistemu prozivanja i nikog nema da se javi. Znam da vam nećemo smetati u diskusiji, jer ovo stvarno gubi svaki smisao.

Ako je ova institucija koja se promoviše ovim predlogom zakona taj završni malter, završni sloj na pravni sistem jedne države, onda prvo mora da se konstatuje da je ovo i suviše preuranjeno kod nas.
Imamo problem sa temeljom. Već nekoliko godina se priča o potrebi donošenja novog ustava Republike Srbije. Ne ulazim u to da li on treba ili ne treba i koliko da bude usklađen sa ovim što je urađeno 2003. godine, a to se zove Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa i onim delom koji se tiče deklaracije, odnosno Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama.
Osnovni problem ovog predloga zakona jeste, mislim da je ministar lepo rekao na početku, što je problematičan, a ja kažem da gotovo da ne postoji ustavni osnov za donošenje jednog ovakvog zakona.
To što postoje neke međunarodne institucije koje promovišu ombudsman, zahtevaju da se u svim državama oformi kao organ, ne mora da znači neku prisilu, jer ustavni osnov kod nas ne postoji.
Svaki opšti akt, pa i zakon koji donosi Narodna skupština, mora da ima svoj osnov u Ustavu Republike Srbije. Ministar je nagovestio u uvodnom izlaganju da je taj ustavni osnov problematičan, da ga skoro možda i nema, ali da postoji neka druga obaveza koja nalaže potrebu da se ovakav predlog zakona nađe na dnevnom redu.
Odmah, u prvom članu ovog predloga zakona, vide se problemi. Kaže se: "Ovim zakonom ustanovljava se Zaštitnik građana kao nezavisan državni organ". Da li je on državni organ? Po Ustavu Republike Srbije državni organi su: Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, ministarstva kao organi državne uprave, sudovi i tužilaštva, Narodna banka. Nema mogućnosti da se predvidi ovakav državni organ, kako se to predlaže ovim predlogom zakona.
Šta je karakteristika državnih organa? Karakteristika državnih organa jeste da, bilo da donose neke akte ili preduzimaju neke radnje, one moraju da se zasnivaju, da potiču od vlasti, da su snabdevene nekom snagom, da su akti obavezujući i da u slučaju neprimenjivanja tih akata državnog organa postoji mogućnost upotrebe i drugih sredstava prinude, kojima vlast, odnosno državni organ sprovodi svoju volju na osnovu Ustava i zakona.
Ako se pogledaju nadležnosti ovog zaštitnika građana, ako se pogleda u kojoj formi on odlučuje i sprovodi svoju aktivnost, onda ćete videti da su to preporuke, inicijative, nešto što ne obavezuje. Ne samo što ne obavezuje, nego nešto što nema mehanizam koji garantuje da će se odluka tog zaštitnika građana sprovesti. Neminovno se izvlači zaključak da je to nevladin službenik Vlade, koji je na pola puta između Skupštine i Vlade. Ili onako, da se malo pošalimo, pa da kažemo – malo zvaničnija Nataša Kandić i ništa više od toga.
Karakteristika državnog organa je upravo u tome da akti koje donosi državni organ imaju obavezujuću snagu i da, ukoliko se ne pristupi dobrovoljnom izvršenju, postoji mogućnost da se iskoristi državna prinuda, jer na taj način se manifestuje i vlast. Državni organi su organi vlasti. Nezavisan državni organ, zaštitnik građana koji nema tu snagu, njegovi akti nemaju tu težinu, neminovno upućuje da to nije državni organ.
Kako bi on mogao biti državni organ sa ovim ovlašćenjima? Samo pod uslovom da je ustavna kategorija, da je Ustavom predviđen sa ovakvim ovlašćenjima i na ovakav način, ali imamo problem što naš Ustav nema takvu odredbu. Onda se nameće zaključak da se pre nego što je temelj definisan krenulo sa malterisanjem. Malo parafraziram značaj koji se pridaje zaštitniku građana.
Postoji verovatno i spor oko toga da li je ovo pravi naziv. Možda bi meni više odgovarao naziv – narodni tribun, neki kažu ombudsman. Mislim da ima jedan amandman kojim se takođe traži promena naziva ovog predloga zakona. Možda to u ovom trenutku i nije toliko bitno.
Ono što se takođe promoviše članom 1. jeste da on štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave. Ako napravimo jednu analizu ko sve štiti prava građana u ovoj zemlji, prava građana štiti Narodna skupština, Vlada, ministarstva, lokalna samouprava, Javno tužilaštvo, službe pravne pomoći pri opštinama gde su organizovane, prava građana štiti advokatura. Znači, kada bi se to razbilo na atome, došli bismo do velikog broja institucija koje se bave zaštitom prava građana, ali na vrlo specifičan način, kroz insistiranje na ustavnosti i zakonitosti.
To su sve neke institucije kod kojih je propisano, u okviru nadležnosti, i zaštita, ako ne pozitivno, onda negativno, kroz zabranu diskriminacije ili ugrožavanja ljudskih prava pojedinaca. Znači, pored tih silnih institucija, koje na različite načine posmatraju ljudska prava, upotrebljavam ljudska prava kao najširi pojam, ali i slobode i prava čoveka i građanina, ovde se sada gura još jedan tzv. zaštitnik, ali za razliku od svih ovih koje sam naveo, koji su delovi nekih institucija, koji ne samo što imaju ovlašćenje, nego njihova odluka ima i odgovarajuću težinu, da mogu da traže prinudno sprovođenje te odluke, sada pravimo ovu glazuru koja lebdi, koja treba snagom autoriteta da izdejstvuje nešto.
Zamislite, obično ove poslove rade poznati borci za ljudska prava. Ako uzmemo ove naše borce za ljudska prava, obrali ste bostan svi. Da li može neko da zamisli da je zaštitnik građana recimo Nataša Kandić, Sonja Biserko, Vojin Dimitrijević, neko od Vodinelića. To je nemoguće. U startu se zna čija bi se prava štitila, kako, na koji način i kako bi se dizala galama. Dizala bi se galama možda zbog nekih novina, ali zbog onih tamo iz Doljevca ili Zubinog Potoka tišina, ne bi se ni čulo da je postojala povreda nekog prava.
Ovo malo parafraziram, jer verovatno skupštinska većina ima snagu da izgura ovaj zakon, iako se mi radikali protivimo predlogu ovog zakona. Ako većina izglasa zakon, zakon obavezuje, pa će obavezivati sve, to i nije neko čudo, ali upozoravam da ovakav zakon, sa ovakvim aproksimativno predloženim budućim rešenjima – ko bi to mogao da bude zaštitnik, ukazuje nam da je bolje da ga ne donosimo, jer u suštini zavisi od autoriteta te ličnosti.
Ako sve zavisi od autoriteta te ličnosti, onda znate i sami kako će se zakon sprovoditi – čist voluntarizam, čista volja nekog pojedinca.
Na nekim mestima, pogotovo gde se traži od zaštitnika građana da interveniše pre početka postupka ili u toku nekog postupka, to može biti vrlo opasno i problematično.
Dalje, kontrola rada organa državne uprave. Ta kontrola je moguća samo kroz pojedinačne slučajeve gde građani ukazuju da je došlo do povrede nekog prava, ali ta kontrola koja se ovde navodi ne može biti institucionalna.

Da. Da Zaštitnik građana po službenoj dužnosti kontroliše državnu upravu. Za to postoji upravna inspekcija, koja kontroliše rad državnih organa u smislu da li se poštuje Zakon o opštem upravnom postupku, kao bazični zakon službenika koji rade u državnoj upravi, i materijalni propisi koji se takođe primenjuju u pojedinačnim slučajevima. Ljudska prava štiti advokat, ne verujem da neko može da bude stručniji od advokata prilikom zaštite nekog pojedinačnog prava.
Uzmite sada situaciju da je advokat od početka u jednom upravnom postupku po zahtevu građanina, koji ga je angažovao da bude njegov punomoćnik. Prvostepeni postupak, drugostepeni, došlo do upravnog spora, završeno, obrati se zaštitniku građana i ukaže na neku nepravilnost. Kakva nepravilnost tu može da se pojavi? Da li ona može da se pojavi?
Pravosnažno okončan sudski postupak, čak i sudski postupak okončan, iako je u prvom delu bio čist upravni. Okončan upravni spor i sada zaštitnik građana eventualno pronađe nešto tu. Ko može, ko nema atribute vlasti, bez obzira što se kaže da je državni organ, njegov akt nema obavezujuću snagu, ne postoje mehanizmi da se on sprovede do kraja, pa neka bude i obična preporuka, da dovede u pitanje odluku Vrhovnog suda u upravnom sporu. Uzeo sam namerno ovaj primer jer je to verovatno 99,9% oblasti koju prati zaštitnik građana, pre svega organe uprave i ona javna preduzeća koja vrše poverene poslove, a koje takođe primenjuju upravni postupak.
Imamo situaciju, ako se formirao jedan standard i primenjuje se već godinama kao pravno tumačenje, sada zaštitnik građana, a la neko od onih koje sam malopre naveo, zaključi da tu nešto nije u redu kod NN predmeta, pa se menja čitav pravni stav, pa gde su oni ljudi koji su 20 godina ostvarivali prava na bazi jednog pravnog stava i jednog tumačenja odgovarajućeg člana. Ta fina glazura je stvarno opasna. Nećemo pričati o konkretnim terminološkim problemima koji postoje između pojedinih stavova, o tome ćemo u diskusiji u pojedinostima.
Postavljam pitanje čemu onda služi Narodna kancelarija? Ona šalje neka pisma, neke preporuke, postoji na B92 reklama, iz Narodne kancelarije predsednika, pa sve ono što nije prošlo za sudije ili za predsednike sudova, direktori kancelarije u nekim mestima. Jedan bio kandidat za predsednika suda, nije prošao, kleo se pred Odborom za pravosuđe da nema nikakve veze sa strankama, ništa, pa onda direktor Narodne kancelarije u nekom mestu dole na jugu Srbije.
Tako će nam proći i sa zaštitnikom građana. Prosto se plašim da od ovoliko velikog broja zaštitnika građana gubimo na poštovanju prava i sloboda čoveka i građanina, pa nam se javljaju ove žene u crnom, belom, zelenom, žutom, nije bitno u kojoj boji, i drže nam danima predavanja na nekim televizijama, ubeđuju nas u nešto što niti je postojalo, niti može da postoji.
Mislim da je ovo stvarno preuranjeno. Način izbora, podneli smo neke amandmane oko načina izbora, smatramo da izbor zaštitnika građana nije u skladu sa Ustavom, pre svega u onom delu ko predlaže kandidate. Na Odboru za pravosuđe pokušali smo da objasnimo našu primedbu, ona je principijelne prirode.
Ustav Republike Srbije jasno propisuje ko može da predloži neko lice za izbor za neku funkciju. Ustav Republike Srbije ne dozvoljava da se širi broj predlagača. Prvi put je to urađeno sa Odborom za finansije, kada je prepisivan hrvatski zakon o Narodnoj banci, pa je rečeno da Odbor za finansije predlaže guvernera u nedostatku neke jasnije odredbe. A mi smo rekli – ako već idete na nešto, prihvatite neko rešenje koje je bilo u Ustavu SRJ, gde predsednik SRJ predlaže guvernera. Ne može skupštinski odbor kao radno telo da ima status predlagača.
Onda se otvorila ta kutija i onda je to krenulo preko Prosvetnog saveta i sada, kako koji zakon ide, verovatno ćemo dobiti odbore kao predlagače, što nije duh Ustava Republike Srbije.
Slično je i sa onom zakletvom. Mnogo veći funkcioneri ne polažu zakletvu, a ovaj polaže. Njegovi akti nemaju nikakvu težinu. Imaju neku moralnu težinu, medijsku, ali nemaju težinu koja podrazumeva vršenje vlasti. U tom smislu su bile naše primedbe.
Za ovakav predlog zakona potreban je jasan ustavni osnov. Moram da kažem da taj ustavni osnov ne postoji u Ustavu Republike Srbije, ali ni širim tumačenjem Ustavne povelje i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima ne može se doći do jasnog stava i jasne odredbe koja kaže da treba da imamo poseban zakon koji reguliše ovo.
Moram da kažem da to što se neko poziva na to da neki međunarodni ugovori nas obavezuju i da je sastavni deo našeg pravnog sistema, mora uvek uslovno da se shvati. Ne može to da se shvata zdravo za gotovo.
Ako bi se shvatilo zdravo za gotovo i ako bi se prepisala neka rešenja, onda bi se na mnogim mestima videla suprotnost sa našim Ustavom, koji je ipak najviši pravni akt koji mora da se poštuje.
Glasaćemo protiv ovog predloga zakona, bez obzira što je nekoliko amandmana prihvaćeno od strane Odbora i predstavnika Vlade. Pogledajte kako glasi jedna odredba, član 23. kaže: "Predsednik Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Skupštine, predsednik Ustavnog suda i funkcioneri u organima uprave dužni su da prime Zaštitnika građana na njegov zahtev, najkasnije u roku od 15 dana."
Mogu da shvatim da to postoji kao neka deklaracija. Naravno, i predsedniku Republike i predsedniku Skupštine je stalo, ukoliko se izglasa ovaj zakon, da komuniciraju sa zaštitnikom građana. Ali, kada se stavi rok i kada se stavi obaveza u jednu zakonsku normu, na ovaj način se negira ceo Ustav o samostalnosti i nezavisnosti tih organa koji su ovde navedeni. Negira se.
Kako možemo zakonom da propišemo šta je dužan da uradi predsednik Republike ili predsednik Vlade, a to ne stoji u Ustavu? Hajde Poslovnikom da propišemo nešto, hajde da donesemo ovde jednu skupštinsku odluku – svakog ko hoće da se zapali dužan je predsednik da primi, u roku od tri dana pre nego što se zapali. Besmisleno je. Nemojte takve odredbe da stavljate. Valjda je onome ko vrši, neku od ovih funkcija koje su pomenute u članu 23, stalo je da razgovara sa tim čovekom u nekom roku, da ga taj ne bi prozivao preko novina i preko medija.
Kako možemo da obavežemo predsednika Skupštine da mora u roku od 15 dana da primi zaštitnika građana, jer zaštitnik građana je zamislio da treba da razgovara sa predsednikom. Ovamo imamo paralelno odredbe o izveštajima i drugim stvarima, gde se reguliše korespondencija između Narodne skupštine, sa jedne strane, i zaštitnika građana, sa druge strane, i drugih institucija i zaštitnika građana.
Mislim da je ovo preuranjeno, da nije dobilo svoju dušu, da tu fali poprilično stvari. Ako se ide na ovu varijantu sa nekim kvaziombudsmanom, onda verovatno treba da se izvrše odgovarajuće promene i u čitavom nizu propisa koji se tiču onih institucija za koje sam rekao da su, po slovu zakona i po Ustavu, dužni da se staraju o zaštiti ljudskih prava.

Nije dobro kada se spajaju zakoni radi jedinstvene i načelne rasprave, jer, osim što je isti predstavnik Vlade, nema baš nešto mnogo zajedničkih tačaka između ovih predloga zakona.
Kakve veze ima zakon o oglašavanju i zaštiti konkurencije? To su potpuno dve različite oblasti. Ali, hajde, pošto ste rešili da idete brzo, mene čudi što mi u toku godine nemamo i jednu načelnu raspravu za 350 zakona i onda sve đuture može da se završi.
Neću komentarisati predloge zakona na koje je SRS podnela amandmane, zato što ima nekoliko amandmana pa može da se nešto o tome priča, tako da ćemo raspravu o ovom predlogu zakona o zaštiti konkurencije i Predlogu zakona o oglašavanju ostaviti da se malo više kaže u toku rasprave u načelu.
Nešto bih rekao o Predlogu zakona o zaštiti potrošača. Vidite, ovaj zakon stvarno jeste potreban.
Međutim, ono što provejava kroz ove predloge zakona jeste, da je očigledno, da su korišćena neka iskustva. Možda i pogrešim nazive država, da li je to Nemačka, Belgija, Holandija, Austrija, Kipar, Grčka shvatićete da to nije bitno.
Međutim, neka rešenja koja postoje u zapadnoj Evropi ne mogu kod nas da se primene. Vidite, u Belgiji i Holandiji gotovo sva pitanja vezana za cene reguliše ministarstvo svojim preporukama. U nekim državama, pa čak i ono što je antimonopolsko zakonodavstvo je maltene u nadležnosti pojedinca. Tako, to slepo prepisivanje ili miksovanje više propisa iz različitih država stvarno pravi jednu papazjaniju koja je neprimenljiva. I, onda se javljaju neke šupljine, neke rupe između pojmova i članova.
Zakon o zaštiti potrošača nam je potreban i verujte to treba da bude temeljni trgovinski propis kod nas, jer država ima obavezu da zaštiti potrošača. Međutim, na neka rešenja koja ste ovde naveli mi nismo podneli amandmane zato što smatramo da je u mnogim odredbama ovaj zakon neprimenljiv.
Pošto nismo pisali amandmane ja ću maltene amandmanski da projurim preko ovog predloga zakona.
U članu 2. stav 3. definisali ste šta je prodavac, pa ste rekli da, u smislu ovog zakona jeste privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice, preduzetnik itd. Ne znam zašto ste ubacivali preduzeće? Ako ste mislili na javno preduzeće, onda to drugačije treba da se definiše. Kasnije vam se javlja takođe preduzeće i ne vidi se neka bitna veza.
Čudi me da u članu 4. gde govorite o posebnoj zaštiti i navodite neke grupe, lepo ste naveli – deca, stariji, bolesni, a trebalo je da stavite i trudnice. Moralo je. To je posebna kategorija, tim pre ako Vlada zauzima nekakve stavove po pitanju politike nataliteta. Uvek se trudnice posebno potenciraju, valjda ne treba da objašnjavam zbog čega. Ali, one uživaju posebnu zaštitu u gotovo svim oblastima, pa i ovde.
Stvarno mi nije jasno u članu 16. gde ste rekli – "Zabranjeno je", pa tačka "3) – vršiti diskriminaciju potrošača u pogledu vrste, kvaliteta, cene proizvoda i usluge" itd. Zabrana diskriminacija je opšte načelo. Zabranjeno je vršiti diskriminaciju. Zabrana diskriminacije provejava, i možda je to trebalo drugačije da se formuliše.
Neću komentarisati oko ovih pakovanja i ovih stvari, ali u članu 22. ste rekli: Isporuka proizvoda, kada se radi o proizvodima veće vrednosti, pretpostavljam da se odnosi na nameštaj, ogrev itd. – prodavac je dužan da obezbedi potrošaču isporuku kupljenog proizvoda na adresu potrošača. Šta podrazumevate pod terminom – "obezbedi"?
"Simpo" tera o svom trošku, i druge firme, a već ako kupujete ogrev on kaže – da, imamo prevoz, ali to morate da platite. Tako da termin "obezbedi" može da se tumači dvojako ili trojako. Ja sam kao prodavac obezbedio, ovde o svom trošku, a ovde da ti platiš. A šta ako čovek ne želi da koristi taj prevoz, već želi da mu neko drugi prebaci? Mislim da to treba da razgraničite zbog trgovaca, jer će kod njih biti velikih problema, mada i tu postoji sasvim solidna praksa kako se to radi.
Dobro je što ste ubacili ovo oko kataloške kupovine itd. i drugih oblika prodaje. Kod potrošačkog kredita, to je član 29. stav 2. kaže: "Davalac potrošačkog kredita dužan je da, pre zaključenja ugovora, u pismenoj formi obavesti potrošača", pa sad sve ono drugo što sledi to su opšti uslovi za korišćenje.
Nejasno je da li svakom dostavlja pismeno na kome je to napisano ili je na nekom mestu to javno oglašeno, pa se podrazumeva da su na taj način svi obavešteni. Potrebne su te preciznosti, upravo, zbog onih koji se bave kontrolom poslovanja.
Dalje, u članu 24. rekli ste – potrošač ima pravo prigovora na kupljeni proizvod ili pruženu uslugu, za koje se ne izdaje garantni list, zbog nedostataka koji su nastali u roku od šest meseci od dana kupovine, odnosno izvršene usluge. Radi se o proizvodu za koji ne postoji zakonska obaveza da se daje garancija. Znači, nije tehnički uređaj. Moglo je drugačija formulacija da ide jer je ova formulacija rogobatna.
U članu 34. poslednji stav kaže: "Prodavac, odnosno davalac usluge je dužan da svojim aktom bliže utvrdi način i uslove rešavanja prigovora". To je nešto što se zove obaveštavanje. Mora da se obavesti potrošač o tome. Nije dovoljno da se samo propiše, da, vi morate da imate neke svoje opšte uslove kako ćete da rešite taj spor koji je nastao i taj postupak.
Potrošač dolazi u tom i tom roku, podnosi kao dokaz, to se rešava u nekom roku. Vi ste obavezali tu prodavca, ali o tome treba da bude obavešten potrošač da bi realno mogao da koristi svoja prava koja zakon propisuje, upravo zbog njega, a ne zbog prodavca.
Ovde je upotrebljena samo jedna drugačija formulacija. To je pravo potrošača, iz koga proizilazi i obaveza prodavca.
Dalje, u članu 38. otvaram ga samo na nivou načela, kaže – Proizvodi i usluge od opšteg interesa. Tu ste naveli dva stava, javna preduzeća, odnosno privredna društva i preduzetnici koji u skladu sa zakonom obavljaju delatnosti od opšteg interesa, dužna su da svoje proizvode i usluge pružaju kontinuirano na način kojim se obezbeđuje propisani kvalitet, da redovno obaveštavaju itd. pa u drugom stavu kažete – na osnovu stvarno izvršene isporuke ili izvršene usluge.
Molim vas, preko 70% stanova u našim stambenim zgradama imaju zajednički vodomer. Stambeno preduzeće to odreže prema potrošnji, prema broju članova domaćinstva ide isporuka. Tu je nemoguće primeniti ovo da svako plaća za uslugu prema stvarno izvršenoj usluzi. Uzeo sam kod jednog primera, to je voda za piće ili ovo što svakim danom postaje sve više tehnička voda. Ne postoji vodomer. Zašto? Zato što je 99% stambenog fonda napravljeno u doba kada su radnici i radnička klasa ovladavali celinom društvene reprodukcije, pa je sve bilo svačije.
Ja sam veliki protivnik ovih arbitražnih tela i te tzv. vansudske zaštite. U pitanju je proizvod, njegov kvalitet ili usluga. Kada su u pitanju radni odnosi, to su one Lalovićeve izmišljotine. Mislim da je to na nivou teorije, omogućavamo na drugi način nešto da se reši, zakon dozvoljava neku mogućnost neke pogodbe, a u suštini u praksi ćemo da vidimo da se samo kupuje neko vreme.
Mislim da u ovom zakonu niste napravili jasnu distinkciju između onoga šta je odgovornost proizvođača a šta je odgovornost prodavca. Puno puta kod nas se javi da je za nešto odgovoran prodavac, a nedostatak se javio još kod proizvođača. Mogu da vam navedem nekoliko primera. Jedan od karakterističnih jesu, recimo, konditorski proizvodi. Imam tu lično iskustvo, jer sam radio u toj industriji, svojevremeno. Kada se izvrši reklamacija ona često završi kod proizvođača, a kada proizvođač preko svojih stručnih službi iskontroliše, vidi da to nije bilo kvalitetno skladišteno, da je bilo izloženo suncu u nekom izlogu itd. Proizvod je ispravan, ali vidno se vidi neko belilo na onoj čokoladi, pa se daje zaključak da je nešto pokvareno. Mislim da ste tu morali da nađete granicu.
Znam da imate još jedan predlog zakona o odgovornosti za skrivene nedostatke, u proceduri je jedan predlog zakona, koji je dostavljen pre nekoliko meseci. Da li ste mislili to na taj način da rešite. Mislim da taj zakon mnogo više naginje prema onome što je tehnika, nego prema nekim drugim oblastima.
Dalje, savet za zaštitu potrošača – u Ministarstvu se obrazuje taj savet, ne znamo sastav, a mislim da ovde čak nema ni odredbe o mandatu. Možda sam pogrešio, ali mislim da nema. Jeste to savetodavno telo. Ono u nekoj formi treba da postoji.
Imamo situaciju da danas postoje naručenih, da kažem u neku ruku, nevladinih organizacija, koje se bave zaštitom potrošača, ali su ih naručili ljudi i on ima svoj savet koji objektivno priča o nekim drugim proizvodima, a kada dođe do proizvoda koji finansira taj savet potrošača – to ispunjava uslove, naše analize pokazuju da je to kvalitetno. Mislim da će to biti najveća opasnost u ovom delu, da potrošači mogu, na neki način, preko neke institucije da utiču na kvalitet proizvoda, usluga i uopšte usluga, da oni kao potrošači imaju nešto!
Verujte, već nekoliko meseci se provlači kod ovih reformskih zakona jedan veliki problem, a to je što ni ova vlada, a ni ona prethodna, nije uspela da odredi jasnu distancu šta bi to bila državna vlast, šta bi to bila vlast, a šta bi to bila lokalna samouprava?
Da li je to koncept dvostepene lokalne samouprave, da li je to nešto što liči na jaču ili slabiju centralizaciju i u skladu sa tim vidi se odsustvo jednog opredeljenja, gde su kontrolni organi, inspekcije, prvostepeni organi?
Kod ovoga vam se javljaju i komunalni inspektori, javljaće vam se i inspektori vašeg Ministarstva, tako da u delu gde su komunalni inspektori, teško da možete da regulišete ovim zakonom, jer je to potpuno regulisano nekim drugim propisima, tim pre što oni spadaju u nadležnost jednog potpuno drugog nivoa, a čak nije ni vlast, nego lokalnog samoupravljanja.
To nije nedostatak izvornog ovog koncepta, to je nedostatak svih naših propisa na relaciji država – državna vlast, lokalna samouprava, koja nije vlast. Šta su to povereni poslovi? Mi smo danas obilazili ovaj CZ i nije bilo prilike da se ovde kaže oko ovog zakona o državnoj upravi gde je totalna papazjanija napravljena.
Tu je sve i svašta stavljeno u organe državne uprave, pa se u jednom članu kaže da je to ministarstvo, u drugom da je to organ uprave u organu državne uprave, pa u trećem posebna organizacija, pa organizacije koje vrše javna ovlašćenja u vidu javnih preduzeća i javnih službi, čista papazjanija.
Kada se dođe do statusno nedefinisanih stvari, onda vam zakon ništa ne pomaže. To će biti veliki problem ovog zakona. Ovaj zakon ima problem što u mnogim stvarima nije dorečen. Verovatno jedan od tih razloga nedorečenosti je nešto što se nameće kao objektivni nedostatak, a to je što nije definisan taj odnos i ta dimenzija, ko je koliko udaljen od centralne vlasti, šta je to prvostepena nadležnost, šta je drugostepena nadležnost itd. da ne širim tu temu.
Taj prvi problem, upravo to što sam pričao, javlja se u članu 76. kao nedostatak, gde se kaže da, protiv rešenja iz člana 74. i 75. može se izjaviti žalba u roku od osam dana, nadležnom drugostepenom organu. Ko je taj? Ako je u pitanju komunalna inspekcija, ko je drugostepeni organ?
Dovodi se u pitanje da li ovaj zakon uopšte može da se primeni? Neću dalje da širim o ovome, a koliko sam shvatio, vi imate nameru da rešite tržišnu inspekciju onim posebnim zakonom, ali ovde vam se nešto prepliće. Ako mislite da donesete poseban zakon o inspekcijskom nadzoru u ovoj oblasti, moram da kažem da priličan broj odredbi postojećeg Zakona, koji reguliše inspekciju, morate da zaboravite.
Nažalost, moja koncepcija nije pobedila. Sve ono što oni gledaju po onim knjigama, trebalo bi da pređe u finansijsku policiju, odnosno sada u poresku upravu, a da kod njih ostane čisto ova materija – ispitivanje kvaliteta proizvoda, uređenosti objekta, da li se izdaju računi, da li su deklarisani itd.
To treba njihova nadležnost da bude, a Dinkić neka završava posao na svoj način. U jednom periodu sam bio na čelu tog Ministarstva, pa smo morali svašta da radimo, jer odozgo pucaju, odozdo pucaju! To da se ne ponovi. Ne sme tržišni inspektor da bude to. Maltretirali su ih i policajci i carinici i svi drugi i za sve oni bili krivi, oni, koji su najmanje bili krivi. Izvinjavam se na ovoj upadici, jer sam imao potrebu to da kažem zbog javnosti koja je dugi niz godina bila dezinformisana o tome šta su ti ljudi radili.
Sledeće što ću da uzmem, to je zakon o cenama. Odavno smo mi razmišljali o zakonu o cenama. Imali smo problem sa onom antimonopolskom uredbom, pa je 60-70% cena bilo u nekom sistemu kontrole, prethodne, naknadne saglasnosti itd, pa smo to skidali i skidali.
Kad je došlo vreme rata, mi smo imali manje od 35%, pa smo posle opet morali da vraćamo. Šta smo morali da vraćamo? Pa, plate limitirane – 60, 70 do 100 maraka, a lokalna vlast diže komunalne usluge do neba, nešto opravdano i poprilično opravdano, zbog poremećene privredne strukture u društvu.
Danas smo došli u drugu krajnost, gde gotovo da država nema nikakvog uticaja na cene komunalnih usluga, koje su u nadležnosti lokalnog samoupravljanja. Namerno koristim taj izraz "lokalnog samoupravljanja", jer je lokalna samouprava nepravilan. Sada imamo situaciju da vrište građani, prozivaju Vladu, a cene digao Bogdanović ili Smiljko Kostić ili neko drugi.
Onaj ko je pisao ovaj zakon o cenama, prvo je bio suočen sa problemom što nije pročitao Zakon o NBS. Da je pročitao taj zakon, on bi u prvih pet članova jasno pročitao da je NBS zadužena za stabilnost cena. To je jasno napisano. U tom delu Vlada Republike Srbije, kada napiše ovo što je napisano u članu 5. onda nas zbunjuje. Nekada to nije bilo u Zakonu o NBJ, pa je bilo problema sa Vlatkovićem. Džabe ti vodiš politiku stabilnosti cena, ukoliko on ispod crte pusti.
Kada je menjan Zakon o NBJ pa to kasnije prepisivano, pa je došao ovde Zakon o NBS, mislim da u prvom ili drugom članu stoji – NBS je odgovorna za stabilnost cena. To je tako rogobatno napisano, da maltene ona samo postoji da bi bile stabilne cene. Tek u 25. odredbi – makroekonomska politika, monetarna stabilnost, intervencije na sekundarnom, na primarnom tržištu, operacije na otvorenom tržištu, prvo su rekli – stabilnost cena, tako da me sad to zbunjuje.
Ono dalje što me zbunjuje jeste što je ceo zakon u obliku fraza. Kažite mi, na bazi ovog predloga zakona, cene kojih proizvoda su pod kontrolom i pod kakvim oblikom kontrole? Vi ste načelno rekli – obaveštavanje, prethodno, naknadno. Saglasnost može biti i prethodna i naknadna, ali za koje proizvode? Ko utvrđuje koji su to proizvodi koji će biti u kom režimu? Odnosno, određuje se neko drugi ko će to da odredi.
Ako je to tako, onda nam zakon nije potreban, onda ste ceo taj zakon mogli da svedete u pet članova. Prvi član – sve što ovim zakonom nije propisano, propisaće Vlada i kraj priče.
Znam da vam je teško posle 5. oktobra 2000. godine, kada je naše tržište otvoreno kao konzerva, otvore konzervu i kažu – izvolite, nema zaštite tržišta, nema zaštite proizvodnje, nema zaštite naših proizvođača, sve je otvoreno, ulaze po damping cenama proizvodi. Koji? Oni koji najviše konkurišu našoj proizvodnji. Naša proizvodnja stagnira i ona tim putem ide.
Sada je vrlo teško vratiti u neki režim kontrole cene, obezbediti da i naša privreda malo živne. Teško je. Sada nema političkog opredeljenja. A koje to cene treba da držimo pod kontrolom? Struja? Neko drugi određuje. Derivati nafte? Neko drugi određuje. Hleb, mleko? Šta je to strateško, šta je to od interesa gde država kaže – mi svakom građaninu garantujemo cene tih proizvoda i njih držimo na tom režimu.
Ne zahtevam sa ovog mesta da vi zloupotrebite vaše ovlašćenje, nego tražim da se u zakonu propiše: država snosi odgovornost za cene tih proizvoda, ona će cene tih proizvoda da kontroliše. Da vidimo, prethodna saglasnost, obaveštavanje propisivanjem kriterijuma.
Očekivao sam da ćete ovim propisom makar u načelu da se dotaknete nečega što je u praksi veliki problem, a to je kako se i te cene koje su na režimu slobodno formiraju. Ne možemo da prihvatimo da negde marža bude 5%, a negde 45%. Ako pogledate strukturu maloprodajne cene nekih proizvoda, videćete sve i svašta. Upozoravaju me, ali biće po amandmanima.

Imam nešto pre nego što krenem sa obrazloženjem ovog amandmana na član 9, a koji se tiče ideje formiranja Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Hteo bih sa nekoliko uvodnih rečenica da prokomentarišem nešto što je sadržano u prethodnim članovima i ujedno da ukažem da u nekim čudnim okolnostima mi donosimo ovaj zakon.
Mi danas kritikujemo Gašu Kneževića, ne zbog toga što je ovaj zakon pola koraka od onog, kako je to prethodna vlast zamislila, već zato što su duhovni i idejni tvorci ovakvog predloga zakona ljudi iz nekog nevladinog, univerzitetskog, interesnog i drugog lobija, a poprilično je ovoj vladi podmetnut tekst kao kukavičje jaje.
Ni ministar više ne može da se bakće sa univerzitetskim profesorima, univerzitetima, kao što je i rekao na početku - izvolite, gospodo profesori, napišite kako vi smatrate da treba da izgleda ovaj zakon usaglašen sa nekim standardima. Ministarstvo će sve to da prihvati, da progura na Vladi i ovde i jedino tako mogu da protumačim ovako veliki broj amandmana Vlade Republike Srbije, jer ovde se jednostavno vidi da nešto nije u redu, da treba da se interveniše, da treba da se ispravlja.
Te je i ovaj zakon, po jednom maniru koji već tri-četiri godine važi u Narodnoj skupštini, uopšte u našoj zakonodavnoj aktivnosti, preopterećen nepotrebnim pojmovima poput ovoga iz člana 2. da je deo međunarodnog, posebno evropskog obrazovnog, naučnog, odnosno umetničkog sistema, kao da je to bitno za neku normu. Obično parola koja ništa ne znači. Ili ovo što je navedeno u članu 3. kao neki cilj, čiste želje. Ili, u članu 4. kaže - uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti. Ništa to ne znači.
Ako počnete da tumačite po Vujakliji šta koja reč znači, dobićete jednu smešnu sadržinsku formulaciju. Kaže - humanistička gimnazija, grčka plus latinska i obrazovanje u klasičnom duhu. Neko je iz nevladinog sektora rekao, hajde ubaci tamo ove pojmove koji zveče, pa će da izgleda da je baš sve evropski.
U tom kontekstu mi dolazimo praktično do situacije da se na relaciji član 5. i član 6. gubi suština, ne vidi se šta je akademska sloboda, a šta je autonomija visokog obrazovanja, pa od jednog ovlašćenja stvara se nepotrebno pravo, a sloboda i suviše usko definiše, tako da dozvoljava mogućnost različite interpretacije.
Pa preko člana 8. gde se kaže - pravo na visoko obrazovanje, onda se potpuno nepotrebno ubacuje stav 3. koji kaže - visokoškolska ustanova utvrđuje u skladu sa zakonom kriterijume. Kakve to veze ima sa pravom nekog pojedinca? Jedna apsolutna zbrka. Verovatno je tu i ona gospođa Turajlić, koja je bila zainteresovana za ove stvari, umešala suviše agresivno svoje prste.
Dolazimo na član 9. Predloga zakona, gde se praktično normom propisuje osnivanje nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Pošto i sledeći članovi pokušavaju do tančina da regulišu nadležnost, obrazovanje itd. tog nacionalnog saveta i tu imamo amandmane, pa neću da obuhvatim taj deo, koji se odnosi suštinski na članove 10, 11. i 12. Hoću samo da prokomentarišem ovu ideju formiranja Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Vidite, naš Ustav dozvoljava da, pored državnih organa, organa uprave, postoje i upravne organizacije, postoje i zavodi, i direkcije i neke druge institucije, koje su ovlašćene da rade izuzetno stručne poslove od interesa za državu, koji po definiciji nisu upravni, već stručni poslovi. Sigurno da mora da postoji jedan organ, ne ulazim sada u ovom trenutku u njegov pravni status, ali stručan organ koji treba da obavi deo poslova iz čl. 10. i 11. ovog predloga zakona. Pitanje je na kojoj razdaljini taj organ treba da bude od organa uprave i koje je njegovo mesto u sistemu vlasti.
Mi smo taj koncept kritikovali i kada je bio Zakon o osnovama obrazovanja, gde je takođe formiran Nacionalni prosvetni savet, mislim da se tako zove, jedan po svojim kapacitetima megalomanski organ, sa komplikovanim načinom izbora. Verovatno se većina poslanika seća da smo to u četiri ujutru završili.
Molili smo onu gospođu koja je bila ministar da kao obavezne predlagače za izbor ne stavlja neke asocijacije i neka udruženja, koja možda čak i ne postoje, pa se posle nekoliko meseci pojavilo da oni ne mogu ni da se dogovore, a neki stvarno i ne postoje, ali su ušli u zakon, postali su sastavni deo jedne norme.
I manje ili više, mislim da smo skoro godinu dana formirali taj Nacionalni prosvetni savet, a verujte nekoliko meseci je bilo problema u Skupštini ko da predloži još nekog člana jer ne postoji zvanični predlagač, pa se išlo na tumačenje Zakonodavnog odbora, da li to mogu da urade poslanici, da li Odbor za prosvetu i formirao se navodno taj organ koji radi te stručne poslove, vezane ne samo za programe, nego i za druge stvari koje se tiču obrazovanja, onog osnovnog i srednjeg.
Ta ideja se preslikava i kada je u pitanju visoko obrazovanje, formira se ovim zakonom poseban nacionalni savet, daju se videćete koja ovlašćenja i koje nadležnosti, i nije jasno da li taj nacionalni savet treba da bude stručni organ države, da li je to neka asocijacija, koji su njegovi realni dometi, šta on realno može da uradi i druga pitanja, ali se ne daje odgovor na ono centralno pitanje, a taj odgovor mora vrlo precizno dati Narodna skupština kada donosi jedan zakon, gde je tu država.
Kada kažem država, gde je tu vlast, gde su tu organi vlasti i to je najveći problem ovog zakona, i kada je u pitanju nacionalni savet, kada su u pitanju komisije i kada su u pitanju stručna tela kao radne grupe ili pojedinci koje nazivate recenzentima. Stvarno se postavlja pitanje gde je tu vlast.
Zato sam u uvodu namerno pomenuo odredbu o akademskim slobodama i o autonomiji, da biste shvatili da i ukoliko se propiše nešto što zalazi u pitanje autonomije, ne znači da se autonomija narušava, nego se ona stavlja u neke okvire. Jer ako izvršite analizu svih ovih tačaka, koje su navedene u članu 5, gde je autonomija definisana kao pravo, a ne kao ovlašćenje da se nešto samostalno uradi, onda ćete doći u situaciju, i sada shvatam Vladu zašto je morala da interveniše kod tog člana, da u uvodnoj rečenici napišete - u skladu sa zakonom. Već u tački 7) člana 6. se kaže - pravo na raspolaganje finansijskim sredstvima, u skladu sa zakonom. Znači, dva puta u skladu sa zakonom, dva puta se potencira da autonomija ne znači toliku slobodu da se ne priznaju propisi koji regulišu finansijsko poslovanje pravnih lica.
Sve ovo pričam zbog toga što država nema jasnu sliku na kojoj razdaljini treba da se nalazi Nacionalni savet za visoko obrazovanje, kakav je njegov realni uticaj. Jer, ne sme država da dozvoli da se i ovo visoko obrazovanje urušava, koje nije obavezno, neka obaveza postoji u smislu omogućavanja ljudima sa odgovarajućom kvalifikacijom da se bave obrazovnom delatnošću, da se bave naučnom delatnošću, postoji neka obaveza u smislu onoga što država finansira pod određenim uslovima, da se ljudi visoko obrazuju.
Postoje samo te dve obaveze države, a sve drugo je slobodno, zavisi od pojedinca. Ali, preko tih stvari se definiše suštinska politika ovog prostora, da ne bismo došli u situaciju da sledećim zakonima kažemo - ko završi poslovnu školu, može da polaže pravosudni ispit.
Mene čak i to ne bi iznenadilo od nekih nevladinih ideja koje se promovišu, da li preko poslanika, da li preko ministarstava, da li preko poslaničkih grupa, da li preko Vlade i MMF-a. Znači, opasnost od te erozije postoji.
U oblasti osnovnog i srednjeg obrazovanja formiran je Nacionalni prosvetni savet. Zašto on ne bi obavljao funkciju koju ste predvideli članom 10. i 11. i ostalim odredbama ovog zakona za ovaj nacionalni savet za visoko obrazovanje? Vidite i sami kada se razmatraju programi, kada se razmatra ideja kako da se organizuje visoko obrazovanje, valjda ti ljudi moraju da imaju elementarno saznanje šta je prethodno obrazovanje dalo kao kvalitet, koji je to obim znanja potreban da bi se pretpostavilo da postoji, da bi u prvoj, drugoj i sledećoj godini student mogao da ide dalje od onog srednjoškolskog obrazovanja.
Zašto to nije u jednoj celini? Kompletno obrazovanje da bude u jednoj celini. Taj organ treba da bude blizu Ministarstva, da budem iskren mislim da treba da bude veštak Ministarstva, da veštači za Ministarstvo. Mi ćemo kod kasnijih odredbi videti da čak ni to veštačenje nije do krajnjih konsekvenci izvedeno. Zašto?
Zato što su univerziteti pisali ovaj zakon i hteli svoju poziciju da pojasne. Hteli su da ostvare svoju dominaciju.
Doći ćemo do onih odredbi na relaciji osnivač i visokoškolska ustanova, pa ćete videti opet javni servis, samoupravljanje i trla baba lan, a kod Bogoljuba Karića nema ništa, nego plati pa završavaj. Tamo nema autonomije, koje akademske slobode. Ajdukovićka primila delegaciju iz Hrvatske, razgovarala, naravno razgovarala da Bogoljub Karić nešto napravi u Hrvatskoj. Gde je fakultet, naučni rad i obrazovni rad? Nema ga. To se reklamira, a državni fakulteti, državni univerziteti, stagnacija.
Ako se to preslika u ovom nacionalnom savetu, kako ste zamislili, onda ćete sve te lomove da legalizujete preko stavova, mišljenja, odluka ili kako ovde stoji na većini pozicija standarda i merila, pa će doći do erozije, a onda vam ništa ne znači ni Bolonjska, ni bilo koja druga povelja ili bilo koji drugi akt. O tome se radi.
Država ne sme da bude nemi posmatrač ovoga što se dešava. Država ne sme da se plaši ako kaže da je stručni organ ministarstva taj i taj organ. Nije na taj način uništena ni sloboda akademskog stvaralaštva, niti autonomija univerziteta. Država treba da stoji iznad toga, svi traže državu kao kapu. Ne znači država kao kapa ugnjetavanje, kako su nas neki učili koji su duvali po ulicama, sve država ugnjetava. Ne ugnjetava država sve, nema potrebe, nema interesa da uništava.
Kada ste došli na vlast videli ste u kojoj se zabludi bili i najveći nedostatak ovog zakona je upravo taj što su ga pisale interesne grupe, a Vlada i Ministarstvo nisu imali dovoljno smelosti i hrabrosti da promovišu nacionalnu i državnu politiku kroz ovaj zakon. Zašto nisu imali hrabrosti? Niko ne može da digne glavu od ovih nevladinih organizacija i ovoga što dolazi iz inostranstva. Onda se to preslikava kao nemoć države pred nevladinim sektorom koji buja, koji je agresivan, koji je bezobrazan.
Zato mi podnosimo ove amandmane, da vratimo ugled državi, da država kaže šta je to nacionalni i državni interes i da sprovede do kraja. Stručnjaci, budite veštaci u pogledu programa, u pogledu kvaliteta itd, ali nemojte da vršite eroziju nečega što je državno visoko obrazovanje.

Samo sa konkretnim podacima da potvrdim ovo što iznosimo kao protivljenje ovom konceptu formiranja ovih kvazidržavnih institucija, a tiče se i nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i ove komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta.
Ako pogledate članove 10, pa i 13, koji određuje sastav ovih organa, kvaziorgana, navedeno je da to sve ne može, ali nije navedeno da ne mogu i pripadnici, odnosno članovi nevladinih organizacija. Oni mogu, oni su zaštićeni kao međedi, oni mogu svuda.
Vidite, političari se proganjaju kao nešto što treba da ide na odstrel. Čim je političar, znači, nemoralna osoba, ne sme da bude. Čim je direktor, ne sme da bude. Verovatno neko ko je najbolji stručnjak na nekom fakultetu, izabran je za dekana i on ne može, a zašto? Zato što je iza neke upravljačke strukture, prosto, demokratija uništi kvalitet i struku, a to je režija nevladinih organizacija. Da bi one u belom, crnom, žutom, zelenom i u drugim bojama harali, harali i proguravali svoje.
Pogledajte, molim vas, ovde vidim tri profesora sa Pravnog fakulteta. Vidite, ako pođemo od pretpostavke da je nacionalni savet, ovaj koji formirate, pandan nekom prosvetnom zavodu, Zavodu za prosvetu koji ranije postojao kao jedna upravna organizacija, koja obavlja stručne poslove, i ono što reče gospodin Veselinović, kada se donosio Zakon o univerzitetu koji je Gaša pregazio, vodilo se računa o državi, šta može da bude nadležnost, na kojoj se razdaljini nalazi od Vlade, od Ministarstva, od fakulteta i od univerziteta.
Ovde ste sve pobrkali. Zamislite, u članu 11. tačka 9) kažete – Nacionalni savet utvrđuje standarde za izdavanje dozvole za rad, a dozvolu za rad izdaje Ministarstvo. Znači, ako su standardi nešto što se pretače u neki akt, to je neki opšti akt, a opšti akt podzakonskog karaktera obavezuje državni organ.
Pa, ljudi moji, ko je to pisao? Da ste napisali da taj opšti akt o standardima za izdavanje dozvole za rad univerziteta ili vosokoškolske ustanove donosi Vlada na predlog nekog, mada i to nije bitno da stoji na čiji predlog, a Ministarstvo primenjuje, shvatio bih to. Ali, kako sada prebaciti nešto što je u toj hijerarhiji vlasti, pričam o tome a ne o hijerarhiji struke. To bi vam otprilike bilo - mesna zajednica propisuje kriterijume a gradonačelnik ih primenjuje.
Pa, kad bi to prošlo kod Nenada Bogdanovića? On bi rekao - ljudi, ko je ovo napisao on je nenormalan. E, po toj logici stvari vi ste to preslikali ne samo ovim odredbama o Nacionalnom savetu, o Komisiji za akreditaciju, o recenzentima, o Vladi, o ministarstvima. Nema tu prave distance i dimenzije šta je stručni a šta je državni posao. Ko u kojoj hijerarhiji gde stoji.
Vi ste devalvirali ministra, Ministarstvo. Kažete - ministra i posebno ministarstvo, jer ni tu niste napravili razliku u nekim kasnijim članovima, gde pominjete i ministra kao nekog pojedinca i Ministarstvo kao državni organ. Ne znam, zašto nevladine organizacije vrše eroziju pravnog sistema ove države ovakvim predlozima zakona.
I vi, kao neka vlast, prihvatate sve. Dovoljna je samo etiketa - evropsko, reformsko. Pa, čekajte ljudi, to nema veze sa tim. Ali, nema veze, bitno je da lepo zvuči. A ovde je većina za Evropu po svaku cenu i bilo kako da izgleda Evropa.
Pa ste ovde ubacili i neka seksualna zlostavljanja, mislim da je i bljutavo pričati o odredbama zakona koje nevladine organizacije proguravaju, na silu ubacuju, devalviraju fakultete, devalviraju struku, devalviraju profesore i pričate o nekoj autonomiji i nekoj samostalnosti.
Da li je ova komisija stručni organ, veštak Nacionalnog saveta ili Ministarstva. Videćete kasnije, čak ne postoji mogućnost vođenja upravnog spora. Ne postoji ni mogućnost sudske zaštite nekih prava. To piše u toj Bolonjskoj povelji itd? Ne piše sigurno. Ne bi se oni time ni bavili.
E, to je ta erozija i to je to uništavanje koje ide. Ako ste hteli da napravite neki organ gde ćete da izlečite sujete, po prirodi vrlo sujetne kategorije ljudi, sasvim normalno što su sujetni jer su jaki intelektualci, jaki kao pojedinci, pa ukoliko ne postoji mogućnost da se to sve lepo raspodeli, pa dajte da pravimo organe, onda kažite - moramo da bi zadovoljili Dejana Popovića, ovog u Nišu, ovog ovamo, onog onamo itd.
Ali, to kažite, to je mnogo iskrenije. Planirali ste, ne znam, negde oko 14 miliona za formiranje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Ljudi, o čemu pričamo. Izgubiće se struka u ovome. Pa, naravno, država i ne treba da u tim stručnim stvarima drži predavanje univerzitetu kako će da izgleda nastavni program, kako će i kojim kvalitetom da se odvijaju studije.
Zašto, recimo, niste kvalitet studija i predavanja digli na nivo univerziteta? Pošto se slažem da u našem sistemu univerzitet, tako postavljen i ako se pogleda njegov odnos prema fakultetima, taj rektorat ispada nešto kao počasno, bez one suštine. Što niste, recimo, tu izvukli nadzor nad kvalitetom obrazovnog procesa na fakultetima u sastavu univerziteta.
Što niste iskoristili jednu poentu akademskih sloboda i autonomije univerziteta u tom smislu. Ne, nego u upravljačkom, u onom gde su sredstva, u onom političkom, to sve provejava ovde. Tako da je možda 1989. i 1990. godine dobar profesor finansija, sa relativno dobrim zakonom od 1991. godine, kasnije erozija, erozija i sad je vajni rektor. Od pomoćnika ministra, zamenika, vajni rektor, i sada to držimo.
Slično je sa drugim školama i fakultetima. Ne shvata se nešto. Državne univerzitete treba da dimenzioniramo, da čuvamo. Oni su osnova akademskih studija. Nisu ove više škole i ovi Karići, i ovi što prave svoje perionice para. Nije to univerzitet. To svi dobro znate. Pa čak i vi profesori koji idete tamo da predajete, radi neke tezge, nikada vi ne bi išli tamo da nije u pitanju situacija što država nema dovoljno sredstava da plati struku.
Kada bi država plaćala struku vama bi bilo ispod časti da idete na BK da predajete, Ljubomir Madžar BK, Cvetićanin BK. Bilo bi mu ispod časti da ide tamo, kod akademika Karića.

 Da nije nešto u redu sa ovim odredbama, ne samo člana 29. nego to kreće praktično od vrste i nivoa studija, znači od 25. člana, utvrdio je i predlagač zakona. Intervenisao je amandmanima. Pokušao je da popravi ono što su nevladine organizacije i interakcija privatnih interesa nekih ljudi, koji žele da se bave obrazovanjem u privatnoj režiji, koji su uložili kapital i koji nameravaju da ulože kapital u privatno obrazovanje, e, u toj interakciji su se izgubili magistri i magistarske studije, pa je Vlada intervenisala amandmanom 11. i dogradila nov stav 10. u okviru člana 29.
Verovatno se rukovodila upravo onom logikom o kojoj je prethodnik pričao, da određeni broj bodova ukazuje koliko godina traju studije i šta je uslov da bi se krenulo sa magistarskim ili doktorskim, opet u vidu bodova, nekog prethodnog nivoa obrazovanja.
I, da bi se shvatilo ovo što sam pokušao amandmanom da popravim, a tiče se člana 29. stav 10, sada je to novi stav 11, posle ove Vladine intervencije, za početak moram da se pozovem na član 25, gde je rečeno da postoje studije tri stepena. Prvi stepen su osnovne akademske, osnovne strukovne, drugi stepen su specijalističke strukovne i specijalističke akademske, i ovo što ste kasnije menjali, a svodi se na magistarske akademske studije, i treći stepen je nivo doktorata.
E sad, očigledno je da postoji neka logika u ovim bodovima, pa je tako navedeno za magistarske studije, kako vi to sad zovete diplomske akademske, naveli ste određeni broj bodova koliko te studije traju i koliko je kandidat morao da ima ostvarenih bodova u prethodnom obrazovanju. Ovaj stav 10. odnosi se na doktorske studije, to je treći stepen. Te studije traju, sudeći po bodovima 180, tri godine, uz prethodno ostvareni obim studija od najmanje 300 bodova.
Trista bodova ukazuje, bez obzira na način, ali na pet godina savladanog obrazovanja. S obzirom da je to stepenovano, to može biti 3+2, može biti i 4+1 u krajnjem slučaju i zato sam se ograničio na ukupno trajanje od pet godina. Znači, posle pet godina jednog nivoa obrazovanja, znači dostignutog drugog stepena, ide se još tri godine da bi se došlo do trećeg stepena obrazovanja.
Amandmanom tražim da se u stavu 10. tačka 1) posle reči "osnovnim" izbaci reč "akademskim". Zašto? Ovako kako ste zapisali praktično proizilazi da samo akademske studije mogu biti osnova za neki treći stepen, a vi imate i strukovne, imate i ove specijalističke, te na taj način demantujete ono što ste stavili kao načelo da ceo proces školovanja do trećeg stepena ima neke nivoe, stepenice i tu propusnu moć, prohodnost da čovek nije zabetoniran na nekom nivou i da ne može ići dalje.
Mislim da je ovo razlog, pre svega, nerazumevanja ovog sistema bodova. Vidim da klimate glavom, što znači da delite mišljenje da to tako i treba da bude, ali sa bodovoima to niste lepo izrazili.
Podsećam vas da je Vlada primetila da nešto ne odgovara, pa je u stavu 10. izbrisala tačku 2). Amandman 11. Vlade kaže: "U dosadašnjem stavu 10, koji postaje stav 11. u tački 1) reč "magistarskim" zamenjuje se rečima "diplomskim akademskim", a na kraju teksta tačka i zapeta zamenjuju se tačkom, a tačka 2) se briše." Vi mi vrtitite rukom zato što niste čitali amandman.
Vlada je izbrisala ovaj drugi deo, gde treći nivo studija za pojedinu kategoriju traje 240 bodova. Izraženo u bodovima, koliko je to, to je četiri godine. Vlada je odustala zato što je videla da je napravljena greška u Predlogu zakona. Zbog toga je potrebno da se izbaci ova reč u tački 1) "akademskim".
Niste poštovali princip na kome se zasniva ovaj zakon da postoji prohodnost do najvišeg zvanja, što se izražava u nivoima studiranja i broju bodova koji se ostvari u prethodnom školovanju. To je logički problem i na to moram da vas upozorim.
Vi ste kod svih stepena dali prohodnost za viši stepen. Prohodnost se ogleda u tome što u prethodnom stepenu moraš da imaš minimum bodova, minimum godina, neku ostvarenu diplomu i u zavisnosti od toga što si ostvario ideš još godinu, dve ili više da bi ostvario one bodove, položio ispite, dobio drugi nivo, pa ideš na treći nivo.
Znači, neko je mogao sa osnovnih strukovnih studija dodatnim obrazovanjem, dodatnim brojem bodova koje je ostvario u školovanju, da stekne viši stepen i da ide na najviši stepen. Vi to negirate. Zašto? Zato što ste u ovom sistemu bodovanja i matetematike zaboravili da se u okviru ovih 300 bodova, koji su uslov za upis trećeg nivoa, došlo do onoga što se zove osnovno akademsko, na tome se zasniva.
Ako smatrate da to treba da stoji, što tražim amandmanom da se briše, onda morate da promenite osnovna načela na kojima se zasniva ovaj zakon. Onda vi ne dozvoljavate prohodnost do najvišeg nivoa, već postoje neka ograničenja i neke zabrane. To je Vlada priznala podnoseći svoj amandman 11. na član 29. Predloga zakona.
To je Vlada priznala i u ovim prethodnim amandmanima, gde je menjala koncept magistarskih studija.
Vlada je pokušala da ispravi ono na čemu je smatrala da treba da se zasniva ovaj zakon - da vas podsetim, ove principe visokog obrazovanja, jedinstvena nastava, prohodnost itd, dostupnost svih nivoa pod određenim uslovima.
To je poenta ovog amandmana. Ali, kada smo kod teme evropskog sistema prenosa bodova, moram da vam skrenem pažnju na još jedan veliki problem koji će da se javi interno u okviru studijskih programa, u okviru godine - da će svaki profesor insistirati da njegov predmet vuče što veći broj bodova, a tu računajte da imate princip akademskih sloboda, i autonomiju univerziteta, i rešenje će se naći u prelamanju političkih interesa, pa zašto ne reći i autoriteta pojedinaca. Pa moguće je da Sociologija na pravnom fakultetu postane najvažniji predmet po broju bodova. Moguće je na nekoj godini na medicini, izvinite gospodine Momčilov, neki periferni predmet dobije u bodovnom smislu daleko veći značaj.
Znate, kada se nešto pretvara u normu, makar to bile i najlepše želje, norma treba da sadrži način i postupak kako da se ostvari ta lepa želja. Nikada nije dobro praviti zakon za koji predlagač u startu zna da ima neke nedostatke, pa onda kao ono što ste uveli glasanje u inostranstvu, što je rečeno - mi to moramo, neka bude to prvi korak, pa ćemo to kasnije da menjamo.
Ta logika, prvi korak, pa kasnije ćemo da menjamo, samo da vam pomenem: Zakon o radiodifuziji, Zakon o javnom informisanju, Zakon o uređenju sudova, Zakon o sudijama, Zakon o javnom tužilaštvu, da ne nabrajam još, jer imamo toliko zakona koji su za ovih nekoliko godina šest ili sedam puta promenjeni, Zakon o porezu na dodatu vredost, Zakon o fiskalnim kasama, Zakon o akcizama. Zakon o akcizama gotovo na šest meseci smo menjali, iako se sa ove govornice upozoravalo zašto nešto ne treba raditi.
I ovde vam skrećemo pažnju, na bazi nekog iskustva, na bazi stanja, objektivnog sagledavanja stanja u našem visokom obrazovanju, biće problema. Ove norme, ova pravila koja vi propisujete, ovo što vi hoćete da sprovedete na ovaj način, u praksi pokazaće se da je loš put. Nije problem što je put loš, nego je problem što će posledice biti daleko teže.
Naravno, treba razvijati privatne fakultete i privatne univerzitete. Zašto? Da bi se razbila učmalost i univerziteta i fakulteta. Uostalom, ima i novih ljudi koji su doktorirali, diplomirali, koji žele da se bave obrazovanjem. Treba im dati mogućnost da obavljaju svoju delatnost za koju su kvalifikovani. Treba dati mogućnost alternative i čoveku koji žele da stekne visoko obrazovanje.
Sve je to u redu, ali dajte onaj minimum koji svi moraju da ispune. Taj minimum treba da bude garancija da se to regularno ostvaruje.
Inače, ovde neke, izvinjavam se što moram da kažem, neke gluposti - država vodi brigu o efikasnosti studiranja, molim vas, to je smešno. Studiranje nije obavezno.
Izbegla je da vodi brigu o efikasnosti. Zna se, ili si na budžetu ili se sam finansiraš, i kraj priče. Država je skinula sa sebe odgovornost. Tako je, profesore. Ko hoće da završava fakultet, sedi, zagreje stolicu i završava. Država to finansira i pozdravlja. Ko ne želi da završi, ko želi da se kao student lepo provodi, on gubi status onoga ko je na budžetu, pa se sam finansira donekle, odnekle ne može ni to više, i kraj priče.
Ovde se samo u jednom delu zahvata naučnoistraživački rad. Nama verovatno treba drugačiji Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti itd, ali naučnoistraživačka delatnost, fakultet i univerzitet, to je jedno organsko jedinstvo. Zašto da se to ne kaže. To jeste jedno organsko jedinstvo. Slažem se, ako imate koncept da sa dva ili tri zakona se uredi to sve, ali i o tome mora da se vodi računa. O napredovanju tih ljudi.
Prelaskom na ovo što ste vi zamislili da univerzitet bude ta samostalna obrazovna institucija itd. koliko će profesionalnih karijera mladih ljudi biti zaustavljeno? Koliko? Ja ću vam samo dati jedan primer. O njemu sam pisao. Slobodan Beljanski je posle 14 godina doktorirao zahvaljujući Momčilu Grubaču. Koliko je ljudi zaustavljeno da ne doktorira?
Sada selite na univerzitet. Razmislite o nekim fakultetima, nisu toliko sporni ovi tehnički fakulteti, ali medicina, prava, razmislite šta će da se desi sa ljudima koji su potencijal i koji su kadrovi. Oni su imali specifičan oblik napredovanja i sticanja novog obrazovanja, i studijska putovanja u inostranstvo, proučavanje itd. Zašto se to radi? Hoćete da oterate jednog mladog naučnika kod Bogoljuba Karića, vi ste onda uništili naučnu karijeru. Onaj političar, on razume šta je univerzitet.

 Predsednik Skupštine nije bio prisutan dobrom delu sednice, naravno zbog obaveza. Ja sam jutros otvorio temu i očekovao sam da će da se stvori neka polemika povodom onih bodova i onih osnovnih principa na kojima ste vi iz nevladinog sektora zasnovali ovaj predlog zakona. Pre svega, mislim na član 3. i član 4, kao što sam i otvorio temu akademskih sloboda i autonomije univerziteta, a naravno, nemamo sagovornike. Verovatno postoji dosta nekog crnog materijala, pa nije uputno replicirati ili ulaziti u polemiku. Pošto je to izostalo, moram dalje da nastavim.
Stvarno se postavlja pitanje - ko nosi obrazovni proces u visokom obrazovanju, univerzitet ili fakultet, rektor ili profesor? Doduše, rektor se javlja i kao profesor za svoj predmet, ali je osnovno pitanje gde je to obrazovanje.
Pošto izostaje i ovde polemika, ono što sam čuvao kao neku rezervu moram da ofiram. Vidite, mi danas na državnom univerzitetu imamo profesore koji su magistrirali i doktorirali u inostranstvu, ali ne na ovom, ako mogu tako dakažem, prvom, značajnijem nivou ili po značaju obrazovnih institucija, na fakultetima akademskih studija, nego na nekim institucijama strukovnih studija, pa su onda to konsolidovali ovde.
Ako su tamo magistrirali na tim strukovnim studijama, to su konsolidirali doktorskom disertacijom ili obrnuto, ovde magisterijum, a tamo doktorska disertacija, pa je bilo sporova gotovo na većini ovih tehničkih fakulteta, jer je u Nemačkoj bila ta razlika i bilo to stepenovanje, da li je neko stekao visoko akademsko obrazovanje za privredu ili za rad ili za obrazovanje, ono što bi mu bila budućnost.
Kada se ovo ima u vidu i kada se ima u vidu činjenica da sada ovim predlogom zakona, mislim da je to član 11. gde dajete u nadležnost Nacionalnom savetu da utvrđuje listu stručnih akademskih i naučnih naziva, zadržao bih se na prvoj ovoj listi stručnih naziva.
I ako se ima u vidu šta je to interes onih koji koriste te kadrove, jedan deo tih kadrova ide u obrazovni proces, a jedan kadrova ide u ono što kažemo privreda, društvene delatnosti, obrazovanje, gde se diploma javlja kao uslov za zapošljavanje, onda moram da vas podsetim da je u ovih nekoliko godina došlo do toga da nezavisno od tog stepenovanja, koje nije bezazlena stvar, imamo situaciju da tzv. pogonski inženjeri građevinske struke, koji su do pre možda godinu ili godinu i po dana bili vrlo kvalitetni šefovi gradilišta, jer su i školovani za to, promenom Zakona o planiranju i izgradnji, ostali praktično bez posla, jer je novim zakonom uvedeno licenciranje. Da bi dobio licencu, mora da bude pravi građevinski inženjer sa završenim građevinskim fakultetom, znači bez ovog stepenovanja.
Posle ovog zakona, kako ste naumili da izglasate, vi ćete ovakvih primera imati gotovo u svakom obrazovnom profilu i u svakoj struci, jer kada krene stampedo na fakultetima privatnim i državnim, višim školama, narodnim univerzitetima i da ne pričam dalje, onda će svako biti osposobljen za sve. Ali, zaboravili ste samo još jednu stvar i prosto se čudim da oni koji su to pisali nisu obratili pažnju da neki fakulteti praktično ne školuju kadar za više škole, gde treba da se obrazuju neki novi kadrovi.
(Velimir Simonović, sa mesta: Nije tačno)
Tačno je. Pa će onaj ko je završio osnovne akademske studije i koji je napravio karijeru na bazi toga, drugi i li treći stepen, biti profesor na nekoj višoj školi, gde treba specifično znanje koje daje struka. U taj koncept se uklapa i ovo da fakulteti ne dignu svoj glas, da budu organizacione jedinice, pa su čak rektori rekli da se ništa ne dira na fakultetu, ali pravni subjektivitet da ostane naš, pa zbog veličine nekih rečeno je pod nekim uslovima da i neki fakulteti imaju neki stepen samostalnosti u odnosu na univerzitete. Sve nakaradno i pogrešno.
Ako je svaki drugi član nekog predloga zakona izuzetak, onda to nije zakon.

Ako je univerzitet samostalna visokoškolska ustanova, pravni subjekt, pravno lice, po konceptu predlagača, nevladinih organizacija, onda svoju obrazovnu funkciju i delatnost od opšteg interesa ostvaruje preko svojih organizacionih jedinica. To znači da se rektorat javlja kao predstavnik univerziteta, a delatnost ostvaruju profesori na fakultetima, a fakulteti su radne jedinice.
Znači, da to nekako prihvatimo: preduzeće je univerzitet, a fakulteti su poslovne jedinice, s tim što neki imaju status poslovne jedinice sa statusom pravnog lica i bez pravnog lica.
Uz sve rizike da ovo deluje uvredljivo, i sama pomisao da se upoređuje i da se pravi neka analogija, ali predlagač je naše fakultete do te mere devalvirao da oni nisu ni poslovne jedinice.
Da to sada ne bi zvečalo mnogo u javnosti, onda su se oni sa univerziteta dosetili, Dejan Popović i ovi drugi, pa kažu: ništa to neće da se promeni, mi idemo prema Bolonji. Rektorat će bolje da pregovara sa Ministarstvom, bolje da ugovara, on će da se bori za status, a vi samo za obrazovanje i za nauku. Tu je najveća podvala.
Svi oni koji su proterani sa Pravnog fakulteta, ovi iz GSS, oni su harali tamo četiri-pet godina, to je vreme kada je Gaša primenjivao nacrt zakona koji nije ni napisan, kada ste proterivali Vojislava Šešelja, kada su neki doktorirali, postali vanredni profesori, redovni profesori.
Pošto više nema tih pozicija na Pravnom fakultetu ta grupa ljudi, pošto nešto slabo ide sa onom poslovnom školom, hajde, selimo se prema univerzitetu, trošimo one naše kartice iz vremena kada smo duvali u pištaljke, lupali u šerpe, podsticali studente, obećavali studentima sve i svašta, a kada su došli na vlast, odmah su krenuli sa velikim školarinama itd, sve prevarili. Sada uhlebljenje nalaze u novom pozicioniranju univerziteta, odnosno rektorata, jer i univerzitet deluje kao fatamorgana kada se pomene.
Ko ostvaruje naučni i obrazovni proces? Pa, fakulteti, negde i instituti, u zavisnosti od organizacije, oblasti ili polja. Njih treba razvlastiti. Pa, ispiti se polažu na fakultetu, a ne u rektoratu. Znamo ko je u rektoratu polagao ispite u četiri oka: deca bivših profesora fakulteta. Nažalost, i oni su danas profesori na fakultetu. Normalni ljudi polažu na fakultetu, ne u rektoratu. Tu je problem. Treba onemogućiti fakultete, da oni budu nesamostalni.
Koliko to daleko ide? Mi smo podneli amandman da istrči zec, da vidimo šta je. Naravno, ćute, niko ne sme da se javi. Ovim amandmanom, koji sam u ime stranke potpisao, mi predlažemo da se izvrši određena promena u stavu 3. člana 34. Evo kako glasi taj stav, predlog Vlade. Kaže ovako: "Fakultet, odnosno umetnička akademija u pravnom promenu nastupa pod nazivom univerziteta u čijem je sastavu i pod svojim nazivom, u skladu sa statutom univerziteta". Gotovo slična odredba postoji i sada u zakonu koji reguliše visoko obrazovanje.
Šta smo mi predložili? Mi smo predložili da se iz ovog teksta izbaci tekst "pod nazivom univerziteta u čijem je sastavu i pod svojim nazivom" i da se izbriše na kraju reč "univerziteta", tako da bi taj stav glasio: "Fakultet, odnosno umetnička akademija u pravnom prometu nastupa u skladu sa statutom." Ni to nije moglo da prođe kod ove vlade, a suštinski nema nikakve promene.
I sada svi fakulteti u pravnom prometu, mislim na ove državne, u svom nazivu, kada nastupaju prema trećim licima, prema javnosti, prvo koriste naziv univerziteta, pa naziv fakulteta. Gotovo da ništa nije epohalno promenjeno ovim amandmanom. Nisu smeli čak ni da pročitaju amandman kojim se ništa suštinski ne menja, ali su napisali da se odbija taj amandman, jer nije u skladu sa konceptom.
Šta sve nije u skladu sa konceptom? Član 34. propisuje šta je to fakultet i umetnička akademija. Evo, da se zadržimo samo na definiciji fakulteta u režiji nevladinih organizacija. Fakultet, odnosno umetnička akademija jeste visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica u sastavu univerziteta, koja ostvaruje akademske studijske programe i razvija naučnoistraživački i stručni, odnosno umetnički rad u jednoj ili više oblasti.
Osim ovoga što mi prigovaramo da ona ne može biti visokoškolska jedinica, ne može biti poslovna jedinica univerziteta u obrazovnom smislu, nešto što liči na fakultet, ali pod drugim nazivom, jeste ono što je napisano u članu 36, a to se zove visoka škola. Visoka škola je samostalna visokoškolska ustanova koja ostvaruje akademske, osnovne, specijalističke i magistarske studije iz jedne ili više oblasti iz člana 27. ovog zakona.
Manje ili više, ako se ne uzme samo neka terminološka upotreba sinonima, gotovo da je potpuno identična definicija za fakultet i za visoku školu, s tim što se za fakultet pretpostavlja da je on u sastavu nekog univerziteta, a visoka škola je samostalna visokoškolska ustanova.
Još se kod fakulteta potencira naučnoistraživački, stručni i umetnički rad, a ovom organizacijom koju vi predlažete verujte da će mnogi ljudi koji rade na državnom univerzitetu, na nekim fakultetima, da razmisle da li im je mesto tu, da li je možda formula, koja bi zadovoljila njihove interese i omogućila da se ostvare njihove sposobnosti u ovoj oblasti, osnivanje neke visoke škole koja bi bila približno u rangu fakulteta koji daje akademsko obrazovanje.
Znači, ovo je zakon protiv državnog univerziteta i protiv državnih fakulteta. Šta je razlog? Da li zato što država nema para, da li što profesori imaju veliki broj tezgi?
Da li zato što država ne želi da budu te učionice prepune i da se preganja sa fakultetima, da li će da preskoče one kvote koliko mogu da upišu, da li što po osnovu školarine, a to niste ni dirali ovde, niti stavili u bilo koji sistem, na nekim fakultetima nezavisno od onoga što država daje, ti fakulteti iz sopstvenih prihoda ostvaruju enormne prihode, pa postoji svojevrsna neravnopravnost između profesora, a samo zbog toga što nisu na istom fakultetu.
Već možda jedan na fakultetu koji je za studente atraktivan, pa upisuje i ima veliki broj kandidata na prijemnom ispitu, za razliku od nekih tehničkih fakulteta, gde poneki put i ostane i koje upražnjeno mesto na fakultetu.
Gospodo iz većine, ovo je mangupski posao koga ste se vi latili, a ovu Bolonju i ova druga mesta što upotrebljavate, to ništa ne znači niti fakultetima, niti profesorima, niti studentima, niti njihovim roditeljima, a bogami ni onima koji sutra treba da zaposle te ljude.
Valjda ste svesni jedne situacije da ovi ljudi koji se bave privatnim poslom u Srbiji, samo za ona mesta gde je izričito zakonom propisano kao uslov zapošljavaju ljude sa visokom školom. Za sve druge poslove u tim svojim aktima o sistematizaciji stave - osnovna škola, srednja škola, pa im tovare i stručan posao, i drugi posao, i na taj način pokušavaju da izbegnu obaveze i po osnovu poreza i po osnovu doprinosa, te ovo što mi pričamo o visokoj školi sekiramo se nad statusom jedne male grupe mangupa koja rukovodi u ovoj oblasti, koja vodi glavnu reč, koja se bori samo za svoje pozicije.
Njima nije stalo do obrazovanja. Njima nije ni stalo da u Srbiji bude što više visokoobrazovanih ljudi, niti da se razvija neka nauka ili naučno-istraživački rad. Ne, nego svoj magupski status da zadrže. Što ne mogu na fakultetu kao persone, mogu nekim raznim lobijima na univerzitetu. A valjda su svi naši univerziteti i fakulteti ravnopravni, razlika valjda postoji samo u osnivaču, svi oni su ravnopravni u pogledu rada, razlikuju se studijski programi, ali ako imate studijski program na privatnom fakultetu i na privatnom univerzitetu, razlika je samo u osnivaču i njegovim pravima.
Gde je država osnivač, onda mangupska grupa tu cuca i to debelo i još opasno. Ali, kada ta mangupska grupa ode na privatni fakultet, onda su pokorni, poslušni, akademik je Bog, akademik se sluša. Nema tamo akademskih sloboda, nema autonomije, nema naučno-istraživačkog rada, nema gajenja podmlatka, jer tamo ima samo dobra reklama da se ištancuje neka diploma, da se nešto malo više para skupi po osnovu školarine i završena priča.
Uostalom, na tim privatnim fakultetima i univerzitetima rade ljudi koji su svoje akademsko znanje stekli na državnim fakultetima. Nisu to vanzemaljci ili marsovci. To su ti isti ljudi. Gde je tu ravnopravnost? Da li neko može iz Ministarstva da garantuje da ima istu težinu diploma fakulteta iz iste oblasti, državnog fakulteta i nekog privatnog fakulteta.
To je tema ovog zakona, to je ono gde treba da se angažuje ministarstvo, a ne u tome kako će da se zaštite neki kvazikadrovi, neki plagijatori, neki ljudi koji mrze uspešne na fakultetu.
To su oni koji im otimaju diplome, koji ih ostavljaju bez radnog odnosa primenom nacrta zakona koji ne postoji.
Izdata je knjiga od 1400 strana da nacrt zakona ne postoji i tu je, sedi mirno, bivši ministar mirno, gleda, sve je to po zakonu, pokrilo se sudskom presudom. Razmislite malo vi koji predstavljate većinu, ne zbog sebe, već zbog vaše dece, ne da li će da se upišu na fakultet, nego kada ga završe gde će da se zaposle i koji nivo znanja će da steknu.

Moj prethodnik se javio povodom amandmana koji je podnet na član 34. stav 3. Nema tu pravnog subjektiviteta, tu se govori o nazivu. Onda je tu erozija nekih reči koje se čuju odavde, a gospodin pre mene je grdno pogrešio.
Dakle, o pravnom subjektivitetu visokoškolske ustanove pričali smo kada su na dnevnom redu bili neki prethodni amandmani. Ali, ne znam šta bi to moglo da bude zajedničko za recimo neki fakultet i neku visokoškolsku ustanovu koja će po ovome biti nesamostalna, biće organizaciona jedinica univerziteta, i recimo za Medicinski fakultet.
Pravim samo paralelu povodom onoga što je prethodni govornik rekao, da na velikom broju tzv. manjih fakulteta postoji bulumenta profesora, pa na ovome onaj predaje fiziku, a na ovome takođe ima fizika, pa oni nisu iskorišćeni, pa taj jedan fizičar može svuda da predaje fiziku. Bar tako je to u Ljubljani. Tako smo ga razumeli, jer sve drugo nije bilo jasno.
Nađite mi nešto što bi moglo da bude zajedničko između Mašinskog fakulteta i Pravnog. Nekada su imali dva zajednička predmeta, Marksizam i Opštenarodnu odbranu, ali toga više nema. Ti koji su predavali Opštenarodnu odbranu bili su predavači. Znate, ako želite da osakatite fakultete, da oni izgube svoju samostalnost, da oni za sve i svašta moraju da idu do rektorata, ne univerziteta nego rektorata, malopre sam se ogradio, univerzitet je ipak naziv za jednu asocijaciju, bar sada.
Ako vam je toliko stalo što niste stavili nadzor na nivou univerziteta? Kontrola, da li se ostvaruje kvalitet, već ste u jednoj odredbi tamo rekli da definišete organ koji će da vrši kontrolu. Hej, da se definiše organ. Od visokoškolske ustanove se traži da definiše organ. Hajde da ste napisali da odredi neki organ u svom sastavu koji će da vodi računa o kvalitetu nastave. Ne, nego da se definiše.
Pa, to je jezik nevladinih organizacija, pa to su svetske neznalice, pa sve što su nevladine organizacije u ovoj zemlji predložile i neko to greškom usvojio, a to se osušilo, da li vam je jasno. Vodineliću su pisali zakon o radio-difuziji, pa je onaj muž bio član saveta, pa mu je konstatovan sukob interesa, on onakav čistunac. Pa i kod onog Čedomira Čupića, da ne ređam dalje. Bežite dalje od nevladinih organizacija ljudi.
Da to nešto vredi to bi bila neka institucija. Pa, i kada su to socijalisati tolerisali i pravili, rekli su pusti im makar nešto neka
se zabavljaju, samo neće da prave galamu. Ali, naraslo to, nakotilo se, namnožilo se. Toliko hiljada nevladinih organizacija navodno da stručnjaci zadovolje svoju sujetu i svoju potrebu.

 Upravo to, kako da repliciram kada je čovek promašio i zakon, i član, i pojmove, i još je univerzitetski profesor koji je završio fakultet u Ljubljani.

Ovde je upotrebljena bankarska garancija, to je traljava formulacija, a misli se na sredstvo obezbeđenja. Sredstvo obezbeđenja finansijskih sredstava da u slučaju prestanka jedne visokoškolske ustanove ta sredstva posluže da se studije završe na drugoj visokoj školskoj ustanovi koja još nije ugašena.
Problem ovog člana je sadržan u stavu 2, pa je sadržan i u stavu 6. i evo u čemu se ogleda. To je član koji reguliše izdavanje dozvole za rad visokoškolske ustanove i stvarno nije jasno ko odlučuje o tome. Ovde se kaže da izdaje ministarstvo dozvolu za rad, ali ceo postupak se vodi pred komisijom, pa se čak dalje kaže ako komisija da pozitivno mišljenje.
Šta to znači? U nekom postupku se utvrđuje da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi, a pozitivno mišljenje može biti na nivou emocija.
Nema te jasne distance, Narodna skupština, Vlada, ministarstvo i sve ono što je resor ispod ministarstva, šta su to stručni poslovi i koja je relacija, a složićemo se, zna se ko može da izdaje pojedinačne pravne akte.
Postavljam pitanje ovim poslanicima profesorima univerziteta, sada mi objasnite ako bi kojim slučajem došlo do prestanka rada fakulteta za bankarstvo i trgovinu BK Univerziteta, koji državni fakultet bi prihvatio da studenti koji su tamo bili godinu dana zbog prestanka tog BK fakulteta tu nastave studije, ko bi prihvatio te studente. Odmah da vam kažem, nijedan državni fakultet ne bi za živu glavu prihvatio da to radi. Onda se postavlja pitanje, čemu onda ovakva odredba.
Ova odredba je slična onoj koja stoji kod banaka gde se odvajaju sredstva za osiguranje depozita, da ukoliko banka ode pod stečaj ima sredstava da se izmire neke obaveze. Ali, student nije potraživanje i tu je problem. Slično postoji kod osiguravajućih društava, gde gašenjem jednog osiguravajućeg društva postoje neke obaveze, te obaveze treba neko drugi da ispuni u ime i sredstvima onoga koji se gasi, ali studenti nisu potraživanje, programi studija nisu što bi se reklo kao opipljiva roba. O tome se nije vodilo računa.
Ako je ovo prvi korak u nešto novo, onda vam kažem da će se na ovom koraku saplitati svi i, uostalom, da li država ima prava da omogući nekome da formira školu, pa i fakultet je škola u krajnjem slučaju, da obrazuje ljude, oni dobijaju diplome po osnovu završenih programa, položenih ispita i da li iko ne ceni te diplome. Ko zapošljava studente BK Univerziteta? Samo BK.
Da li neko razmišlja o tome, šta ćemo sutra kada budemo donosili neke propise, pa ukoliko se kao minimalni uslov za zasnivanje radnog odnosa i rad na određenim poslovima propiše ekonomski fakultet, imamo ih samo četiri-pet, a privatno ih zaboravite, ili pravni fakultet. Šta može biti pandan pravnom fakultetu? Nema ga. Šta u privatnom sektoru može biti pandan medicinskom fakultetu? Nema ga, odnosno može eventualno da nastane, ali opet i ovaj zakon treba da se menja.
One moje opservacije o mangupima koji smatraju da se kod rektora polažu ispiti, povodom svakog našeg amandmana samo još više dobija na težini, a ovo sa bodovima i sa ovim programima, mislim da većina ljudi koja je radila u ovoj komisiji i ovo predlagala, oni uopšte ne znaju šta je obrazovni program, ne znaju šta je program za jedan predmet, koji je potreban nivo znanja po obimu i kvalitetu, sa kojim nivoom znanja se izlazi posle položenog ispita i koja je upotrebna vrednost tog znanja.
Zato državne univerzitete, državne fakultete, kao rasadnike moram da kažem svih diploma koje postoje u ovoj sali i 99% diploma visokog obrazovanja u ovoj zemlji, nemojte da degradirate, nemojte od rektorata da pravite visokoškolsku ustanovu.
Rektor je promenljiva kategorija. Posle Dejana Popovića može da dođe neko drugi, druga politička grupacija, pa kada ona počne da primenjuje ovo što ste vi napisali, na svoj način da tumači te odredbe, onda ćete, gospodo iz nevladinog sektora koji predlažete ovo, opet mobilnim telefonima i na drugi način da pravite proteste, da duvate u pištaljke i da kažete da to nije demokratski. Student je učenik, doktor nauka koji predaje je profesor, fakultet je škola. Vodite računa, tu se ništa nije promenilo već nekoliko stotina godina.

Nije dobro da ostane nedorečeno i da neko pomisli da imam nešto protiv nekog univerziteta. Ne, nije stvar u tome. Ovaj amandman gospodina Arsića se odnosio na sredstva obezbeđenja, ali ne potraživanja, nego sredstva obezbeđenja, da su obezbeđena novčana sredstva da na nekom drugom fakultetu mogu da se završe studije koje su započete ili bile u toku u visokoškolskoj ustanovi koja je u međuvremenu ugašena.
Kao rezultat toga sam pomenuo jedan univerzitet. Nije sasvim svejedno i država ne može da kaže - da, vi ste platili školarinu, otišli ste kod Bogoljuba Karića, dobili ste diplomu i niko neće da vas zaposli.
Nije valjda svrha celokupne reforme obrazovanja da se štancuju diplome koje ništa ne znače i koje niko ne priznaje.
Ne sme država da ima takav rezon prema ovoj stvari. Država upravo treba da ima drugačiji rezon, da sa propisivanjem minimalnih uslova u pogledu organizacije i sadržine studijskih programa, kontrole ispunjavanja da bi se obezbedio kvalitet, od svakog fakulteta i visokoškolske ustanove kao uslov zahteva da izlazi kvalitet i diploma koja se ceni.
U tome se mi razlikujemo. Mi to tražimo od ovog zakona, ne da se serijski izdaju diplome koje niko ne priznaje. Imali smo tu situaciju - diplomirao u Peći, završio fakultet u Titovom Velesu. Tako je i ovaj Živković, i ovaj Karić. Kaže - znamo ga, on je taj i taj učenik, taj i taj kadar. Nije nam valjda poenta to. Ako nam je to poenta, onda varamo roditelje, varamo studente, varamo privredu, jer će dobiti neku diplomu poput onih u Zrenjaninu, znate i sami, da sad ne licitiram više škole i šta se sve gde štancuje, ili Sarajevo, gde sa ukradenim pečatom dobijamo i magistra nauka. Nama valjda nije to poenta.
Nama je obaveza, kao narodnim poslanicima, da donesemo zakon u kome će da se propišu minimalni uslovi koje ministarstvo mora da kontroliše da li su ispunjeni i ko ispunjava te minimalne uslove za rad, minimalne uslove za akreditaciju programa, kontrolu. Onda to znači da će biti kvalitetna diploma, da će biti kvalitetna nastava. Slažem se sa vama, ako vi uspete da se 70 posto ispita završi pre ispita, 70 programa i provere znanja pre onog faktičkog polaganja ispita i ukoliko ovaj zakon znači da student od prvog do poslednjeg dana školske godine mora da bude na fakultetu, da sedi i da uči, kolokvijum itd, to jeste uspeh.
To je na nekim fakultetima neophodno, na mašinskom, medicinskom, hemija itd. Drugačije se i ne studira. Ako možemo to da uspemo, to je dobro, ali sam protiv ovog rezona - baš me briga, on je platio, on je dobio diplomu i neka se slika sa tom diplomom, ne mora niko da ga zaposli. Onda smo sve prevarili.

Nezavisno od toga o čemu sam pričao, dobro je što je Gašo Knežević napokon došao do govornice, jer celo jutro pokušavam da ga izvučem, da pravom čoveku uputim kritiku za ovaj predlog zakona.       
Tu rečenicu sam upotrebio u potpuno drugačijem kontekstu, gospodine Gašo Kneževiću. Zašto? Uzećete stenogram i pročitaćete da, kako je GSS izgubio dominaciju na fakultetima, a uspeo nekako da se izbori za pozicije na nivou univerziteta, u liku rektora, tako je i krenula ta vaša fluidna diskusija o integraciji i dezintegraciji.
Znači, sve je dobro gde ide naš centar moći. Pošto je naš centar moći, nevladin, Građanski savez, DS, ovi koji mnogo vole da sarađuju, da se hvale kako sarađuju, a oni uopšte ne sarađuju, ali ajde, kako oni menjaju svoje pozicije, tako se menja i propis i svaki je propis demokratski koji uvažava samo njihove interese.
Onda sam rekao, ako je to tako, ako izgurate ovakav zakon i od fakulteta i univerziteta napravite rektorat, a to je vaša želja, da rektor određuje koji će fakultet kako da se razvija, da rektor usmerava i usporava napredovanje mladog naučnog kadra, pa dođe do promene rektora, onda ćete da duvate u pištaljke. To je vaš odnos prema zakonu.
Dakle, vaš odnos prema zakonu, gospodine Gašo Kneževiću, jeste što ste nacrt zakona koji nije ni napisan, primenili da bi Šešelja izbacili sa fakulteta. Da, nacrt zakona koji je u pripremi, koji nigde ne postoji, vi kao profesor prava, koji znate šta znači akt, opšti akt, šta znači zakon, ko ga donosi, ko ga objavljuje, kada stupa na snagu, kako se primenjuje, vi ste iskoristili za političku zloupotrebu i za politički progon, i vi sada nama pričate kako ste u pola rečenice zaključili šta mi prigovaramo i zbog čega sada ubacujete priču, integrisani, dezintegrisani univerzitet.
Zašto niste kod rektorata i univerziteta zadržali nadzor nad kvalitetom nastava koja se obavlja na fakultetima? Nađite mi dodirnu tačku između rektora, koji je profesor sa medicinskog fakulteta, i programa na pravnom i ekonomskom fakultetu. O čemu rektorat može da priča, ukoliko je neka struktura u rektoratu iz tehničkih disciplina, o fakultetu koji obavlja društvene nauke.
I sada nas ubeđujete, integrisani, dezintegrisani, integrisan je kompaktan, nastupa jedinstveno, on je neka sila. Kakva sila. Što ne kažete ono što stoji u zagradi. Primirite se vi na fakultetu, biće isto i imaćete računovodstvo, imaćete iste organe, dobićete saglasnost na statut, postavićemo i te dekane, a mi ćemo da usmeravamo malo ta sredstva.
A šta vi kažete, mi ćemo da sputavamo napredovanje ili ćemo da malo podignemo, i rektor ima da odlučuje da li će na predmetu naslednog prava da predaje vanredni profesor ili redovni profesor. To je poenta. Mangupi se dosetili. Oslabimo fakultete, pojačajmo našeg rektora. Kada pandrkne naš rektor, onda skidamo rektora, jačamo dekane.