Napokon, oni koji su radili Beogradski sporazum u prisustvu Havijera Solane, od tada se sve promenilo osim Solane, on je i dalje u funkciji Visokog komesara za spoljne poslove, pomiritelj, mirotvorac.

Kada je trebalo krenuti razvoju neke nove modernije federacije, stvoreno je nešto što se zove državna zajednica, ni riba ni žena, stvoreno je nešto što niko ne može da definiše i gle čuda, tog momenta kada se potpisivao sporazum, dva potpisnika su se zaprepastila, pošto su se potpisali, shvatili su da ništa nisu potpisali, i da ništa nije jasno šta će od toga da bude.

DOS je krenuo prema svom izbornom obećanju, napravio je Ustavnu povelju i danas smo svedoci da oni koji su potpisali Sporazum i oni koji su napravili Ustavnu povelju ili neki od njih gaze po svom potpisu i po svom čedu koje se zove Ustavna povelja.

Sada, svi oni koji nisu blagonaklono gledali u taj sporazum i tu ustavnu povelju, i koji su dizali glas, i ovde u ovoj skupštini nisu podržali ustavnu povelju, nisu podržali ni onaj fantomski zakon o postupku i načinu promene Ustava Republike Srbije, sada dolaze u situaciju da, radi odbrane neke zajedničke tvorevine srpskog naroda, treba da se zalažu za zakon koji reguliše neposredne izbore za Skupštinu Srbije i Crne Gore.

Šta se to u međuvremenu desilo? Zašto je neko promenio svoje stavove. Stavovi su promenjeni samo zbog toga što taj put uzbrdo, kako reče jedan prošlih nedelja, kako raste popularnost strahovito, trideset i nešto posto, drugima se to pomera na gore, videli su da je to sizifovski posao, da nema ni popularnosti, i ukoliko se ide na neposredne izbore, sledi nešto drugo.

Ali, pri tom može da se kritikuje ovaj zakon. Međutim, ta grupacija neće da kritikuje svog ministra koji sedi u toj tvorevini koja se zove državna zajednica. Neće da kritikuje ministra koji potpisom prodaje neku imovinu. Naravno, nije njegova, stručnjak je za razoružanje, pa u sklopu njegove trajne struke jeste i uništavanje svega čega se dohvati.

Možda nije tema izborni zakon, da se dohvati ovog, ali mi pričamo o političkim stavovima. Namerno ne pričam kako se ko zove, ali ističem na čemu se zasniva nečiji politički stav. Napravili ste državnu zajednicu koja u suštini ima samo dve državne nadležnosti. Prva nadležnost verovatno bi trebalo da bude odbrana i bezbednost, više odbrana, i druga nadležnost bi trebalo da bude spoljni poslovi.

Za dve godine upravo na tim poslovima doživeli smo najveći neuspeh, da ne pričamo ko zastupa, ko predstavlja državu u spoljnim poslovima.

Naravno da svakome kome je stalo do očuvanja ove zajednice, ali pre svega kao zajednice građana koji su živeli nekada u SRJ, pa svakom je pre svega prvi nacionalni i politički interes da se promeni ta vlast na nivou državne zajednice, jer tamo u suštini nema vlasti. Sva dogovaranja, pregovaranja, završavaju se obično telefonom i to onim crvenim, gde Solana treba da da svoju solaniju, da pomiri, da usmeri, pa onda imamo, kaže - dva koloseka. Kome li je to jasno šta znači - dva koloseka? Kažite - ne postoji državna zajednica, postoji samo proces dalje razgradnje, a sve ovo što nam se nudi, to je samo medijska slika, ko je više za i ko je više protiv.

Nema iskrenosti i zbog toga što nema iskrenosti imamo ovakav Predlog zakona koji ima 26 članova. Sa gledišta pravnog poretka Republike Srbije to je sve moglo da se reguliše i sa pet članova, da se samo potvrdi ono što stoji u našem Zakonu o izboru narodnih poslanika, da se u jednom članu definiše koliko se poslanika bira i da se samo ukaže na neke odredbe koje postoje u propisima na nivou državne zajednice o verifikaciji mandata i prestanku mandata.

Uopšte nije postojala realna potreba za 26 članova ovog zakona, ali verovatno posle Ustavne povelje morali su da se promene i demokratski standardi. Dokaz za to jesu pojedine odredbe na koje smo mi podneli amandmane. O tome ćemo kada bude priča o amandmanima.

Moram da podsetim da je 1992. godine, kada je kao rezultat okruglog stola vlasti i opozicije donet u ovoj skupštini Zakon o izboru narodnih poslanika i po tom zakonu održani izbori u decembru 1992. godine, nešto zacrtano kao demokratski standard, demokratski princip. To je proporcionalni izborni sistem, Srbija kao jedna izborna jedinica i raspodela mandata prema tom Dontovom metodu, to jest sistemu najvećeg količnika.

Po tom sistemu su raspoređeni mandati poslanika koji danas sede u ovoj skupštini. Ne znamo zbog čega je to moralo da se izbegne u ovom predlogu zakona i da se ide na neki decimalni izraz. Prihvatilo se nešto što je bilo rezultat prevare koja se desila u ovoj skupštini kada je donet Zakon o lokalnim izborima.

Tada je Nebojša Čović pričao - donosimo zakon zbog tri opštine Preševo, Bujanovac, Medveđa, uvode se novi principi i u nedostatku političke saglasnosti, taj zakon je ostao, po tom zakonu su sprovedeni lokalni izbori i imamo situaciju da su retka ta mesta, retke su te opštine gde može da se kaže da funkcioniše lokalna samouprava u skladu sa zakonom.

Problemi se tek očekuju, ne samo zbog niskog cenzusa od 3%, nego i zbog onih čuvenih koeficijenata, znate kakve su bile smešne raspodele mandata, a ovde su nudi još i žrebanje, kao da mandat jednog poslanika zavisi od toga da li je prošao na ruskom ruletu ili na brzim prstima. Ne može mandat da se deli i da u jednom trenutku on zavisi od nečeg što bi se moglo nazvati srećom.

Ne vidim nijedan opravdani razlog zbog čega su ovi poslanici koji sede u Narodnoj skupštini mandate dobili po sistemu najvećeg količnika, a oni koji treba preko puta, njih 91, prema decimalnom iznosu da dobiju svoje mandate.

Šta je pravičnije? Ne znam šta je pravičnije, samo znam da je kao rezultat dogovora vlasti i opozicije iz 1992. godine promovisan sistem najvećeg količnika i bez te takve saglasnosti na nekom okruglom stolu koja bi se postigla u jednom slobodnom razgovoru bez većine, manjine, preglasavanja, nadglasavanja, nema potrebe da se menja taj princip.

U čemu se ogleda specifičnost tih poslanika koji treba da sede u Skupštini SCG? Zar oni nisu narodni predstavnici? Zar oni takođe ne predstavljaju građane Republike Srbije?

To nam se ovim zakonom nudi. Ovim zakonom nam se nudi i nešto što se zove pozitivna diskriminacija. Pozitivna diskriminacija neminovno povlači kao protivtežu da na drugoj strani postoji negativna diskriminacija. To nama ne treba u zakonu. Ako smo po Ustavu Republike Srbije građansko društvo sa jednakim pravima pred zakonom i pred Ustavom, ravnopravni, zašto pravimo neke diskriminacije. Nema razloga da se prave diskriminacije.

Onaj ko se poziva u obrazloženju ovog zakona na neki demokratski standard propisan međunarodnim aktima, postoji jedan akt, a to se ne primenjuje u državama Zapadne Evrope, kojima makar oni što su doneli Ustavnu povelju maltene patološki teže, pa su i u Ustavnu povelju ubacili kao vrhovni cilj državne zajednice ulazak u EU, kao da nam nije vrhovni cilj da uredimo državu da bude normalna, da bude moguća, da se u njoj ostvaruju sva prava i da se obezbedi elementarna socijalna pravda.

Ne, u Ustavnoj povelji nije to cilj, nego integracija. U takvom kontekstu nam se nudi ovaj predlog zakona. On je potreban, jer SRS je uvek za neposredne izbore, barem kada je u pitanju izbor narodnih predstavnika, jer narodni suverenitet i, ono što se kaže, narod je izvor i utoka svake vlasti i na tome se gradio srpski parlamentarizam već otprilike 120 godina. To može da se očuva samo neposrednim izborima.

Ovo što smo do sada imali u Narodnoj skupštini i način na koji smo birali poslanike u Skupštinu državne zajednice bio je posredan oblik, jedno prelazno rešenje. Znači, zakon o neposrednim izborima poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore nam je potreban. Mi smo podneli nekoliko amandmana sa ciljem da taj zakon unormalimo, da bude dobar, da bude primenljiv i ujedno da ukažemo na nedostatke koji su se javili za protekle dve godine, kada je neko neovlašćeno dirao u izborni sistem u Republici Srbiji, pa bez obzira da li je to lokalni nivo ili ovaj republički nivo.

Svi oni koji razmišljaju po sistemu – državna zajednica je neki provizorijum, ona ima neko ograničeno trajanje, svi oni koji uđu u razmišljanje o tome šta je starije, jaje ili kokoška, ili da li je potreban prvo referendum, pa izbori, upadaju u zamku kriminalizovanog režima Mila Đukanovića, to moram da vam kažem. To je ta velika zamka.

Oni teraju svoju priču. Ta njihova priča nema nikakvih dodirnih tačaka sa narodnim interesima i interesima građana Republike Crne Gore. Ta priča ima svoju pozadinu u obustavi nekih krivičnih postupaka, u daljoj razgradnji ovog našeg političkog, nacionalnog i ekonomskog prostora, uklapa se u scenario atomiziranja ovog prostora i potpuno se uklapa u sistem vlast bez vlade.

Vi koji činite Vladu Republike Srbije morali bi da se trgnete, ako ne zbog vas i vaših političkih interesa, onda zbog građana Srbije, da pogledate na toj sednici Vlade da li je to Vlada sa jednim premijerom ili 15 premijera, jer se dešavaju neke stvari koje ni građani ne mogu više da trpe. Javi se zamenik ministra na nekoj televizijskoj emisiji, kaže – mi ćemo sa nekom strankom iz opozicije da rušimo vlast i sutra naravno ode u svoju kancelariju u Vladi.

Slično se dešava i sa ovom malo većom poslaničkom grupom, strankom koja čini Vladu Republike Srbije. Kada su ekonomski propisi onda stiskamo, mora, znam da dižete ruku iako vam nije do dizanja. Kada vas pritisnu oni, poput onoga što je bilo prošle nedelje za onaj zakon, vi ajde, prihvatate da se očuva zajedništvo.

Kada je vama stalo, vaš predsednik obećao Solani da se do ponedeljka donosi zakon, evo ga nož u leđa odmah. Odmah istorijski razlozi, nalaze se bilo kakvi razlozi.

Glavni razlog je što imamo političke stranke koje smatraju da državna zajednica ne sme da postoji, ne samo u ovom obliku nego ni u jednom obliku ne sme da postoji. To je sve u Vladi. Nemojte da nas terate, stalno vas upozoravam, ne možemo mi vas da mirimo.

Pravilo je, kada se izlazi sa nekim zakonskim projektom pred Narodnu skupštinu, sve stranke koje čine Vladu, predlagača, moraju da sednu da se dogovore. Ukoliko se niste dogovorili nemojte da izlazite, onda ispadate smešni. Videli ste i sami malopre prilikom glasanja. Vlada predložila da uđe u dnevni red, a poslanička većina ne prihvata Vladin predlog. Znači, vi ste glasali protiv Vlade. Uozbiljite se ako mislite da vodite državu.

Država je ozbiljna stvar i ne može jedna stranka da kaže – mi nismo za neposredne izbore, mi smo da se odloži još jedno godinu dana, znate mi poštujemo zakon. Koji to zakon? Nemojte sada mi koji smo bili protiv Ustavne povelje da se pozivamo na odredbe Ustavne povelje da bi vas disciplinovali. Nemojte to. Nije pravo ni korektno.

Zašto bi mi više poštovali zakon i propis od vas? Da ne bude ono da se zakon donosi zbog opozicije. Dobro, neka bude da se donosi zakon zbog opozicije. Poštujte ono što ste zapisali. Mi vas ne pozivamo na obećanja, mi vas samo pozivamo na ono što ste napisali.

Neposredni izbori su daleko bolji nego posredni izbori. To je valjda svima jasno. Potrebni su nam izbori. Zašto? Da promenimo, ovo ni na šta ne liči. Ko je od vas ovlastio Marovića da ide kao neka milosejka i samo da se izvinjava? U čije ime se on izvinjava? Ko je njega ovlastio da se izvinjava? Ko je Vuka Draškovića ovlastio da priznaje neke stvari? Stabilizujte Vladu ukoliko možete.

Ukoliko ne možete da stabilizujete Vladu, onda da prekinemo sa glumom. Džabe glumimo, jer taj put kojim gluma vodi jeste nedođija. Prošli put sam vas upozorio, nemojte da dođemo u situaciju da nas jednog dana obavestite da više država ne postoji, ali to je u sklopu demokratskih promena, izbori dođu, nije bitno ko dođe na vlast, samo može da se uhvati za glavu kada vidi šta je ostalo. Vodite računa.

Nemojte da se optužujete jer svi ste vi bili u vlasti. Ako vam je to argument zašto ne treba da se usvoji ovaj zakon, onda je to neozbiljno. Vidite i sami da je nekome cilj da se rasturi državna zajednica. U rasturanju državne zajednice onda nema potrebe da razgovarate sa okupatorima na teritoriji Kosova i Metohije. Nema potrebe da razgovarate. Vidite i sami šta se dešava sa vojskom, sve i svašta samo da se izgubi odbrambena sposobnost. Vidite da služe vojsku preko puta, civilno služe vojsku.

Vodite računa, država je ozbiljna stvar i ukoliko ste spremni i voljni da je sačuvate, da joj omogućite da se razvija, radite posao, a ukoliko to niste u mogućnosti, pomerajte se. Bolje sami nego na neki drugi način. U svakom slučaju, izbori su nam potrebni.

Mnogo ste nešto ubrzali, predsedniče, nema potrebe da se žuri.

Nema potrebe da se žuri, obzirom da ovim amandmanom mi želimo da se izbriše ovo što ste naveli u članu 17. stav 2, a to je da političke stranke nacionalnih manjina i koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli poslaničkih mandata i kada su dobile manje od 5% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali.
Namerno sam pročitao ovo, zato što je u načelnoj raspravi bilo pogrešno interpretirano ovo što je navedeno i u ovom zakonu i u Zakonu o izboru narodnih poslanika.
Princip pozitivne diskriminacije mora da se napusti. To što se vi pozivati u obrazloženju i u stavovima, odnosno mišljenju Vlade povodom ovog amandmana da je neprihvatljiv i da treba da se doslovno primeni ta tzv. Mala povelja, kako su je iz milošte zvali ovi što su napravili Ustavnu povelju, u suštini ništa ne znači.
Vi sami znate koliko je bilo problema prilikom raspodele tih mandata kada se naruši osnovni princip, a to je princip 5% cenzusa.
Cenzus je 5% i on treba da važi za sve političke stranke. Moram da vam skrenem pažnju da se na ovaj način vrši svojevrsna getoizacija, a zašto? Zato što se pripadništvo nekoj nacionalnoj manjini u političkom smislu vezuje samo za pripadništvo određenoj političkoj stranci, za koju RIK treba da kaže da je autentični reprezent prava pripadnika nacionalnih manjina.
Kada uporedite ove stvari, vidite da je to u suprotnosti sa osnovnim postulatima ljudskih prava. Na ovaj način vi ste dezavuisali sve pripadnike nacionalnih manjina koji se naleze u DSS-u, SRS, G17 plus, SPS-u, SPO-u, Novoj Srbiji i svim drugim političkim strankama.
Mi evo u toku ove godine drugi put vas upozoravamo da to što radite i ubacujete u zakonsku normu nije dobro, jer narušava se osnovni princip izbornog prava, a to je svakako, ministre, jednaka vrednost svakog glasa. Znači, pored toga što građanin ima pravo da bira i da bude biran, sastavni deo njegovog izbornog prava je da njegov glas isto vredi kao glas svakog drugog birača na određenoj teritoriji u okviru jedne države.
Na ovaj način, mi dolazimo do nejednake vrednosti jednog glasa. To što vi pokušavate, te pozitivna, te negativna, te bilo kakva druga diskriminacija itd. vežite to mačku o rep.
Moram da vam kažem da na ovaj način vi ne poštujete ni Ustav Republike Srbije. Ustav ne zna za ovakvu mogućnost da se različito vrednuje glas birača u Republici. Valjda ste posle lokalnih izbora izvukli neku pouku da ne treba slepo da posmatrate i slušate prohteve sa bilo koje strane sveta da oni dolaze i da na taj način uništavate koheziju u postojećim političkim strankama koje su mukotrpno gradile visoki stepen, makar i unutarstranačkog, političkog jedinstva između građana koji su članovi te političke stranke, bez potrebe da se delimo.
Na ovaj način vi ste praktično hendikepirali članove političkih stranaka koji su pripadnici neke nacionalne manjine, jer favorizujete neke koji navodno mogu da dokažu da su autentični predstavnici određene nacionalne manjine.
Kao što vidite, to što možda deklarativno imate neke dobre želje, u praksi može da preraste u svoju suprotnost.
Mi smo vas prošli put upozorili, kao što smo vas upozoravali za organizaciju izbora u inostranstvu, pa je to postalo turističko putovanje, turističko, tako vam skrećemo pažnju i na ovaj nedostatak, jer na ovaj način Vlada gazi ljudska prava.

Zbog javnosti i poslanika koji su skloni zaboravu moramo malo da se podsetimo da je ovaj zakon doneo DOS prošle godine, jednoglasno; bez obzira na unutrašnje sukobe i svađe, svi su glasali za taj zakon. SRS je bila protiv donošenja jednog takvog posebnog zakona iz prostog zakona što u postojećem pravnom sistemu i onoga što se tiče pravosuđa postoje rešenja, postoje odredbe da se u Republici Srbiji organizuju suđenja i za ovu vrstu krivičnih dela.
Međutim, onom nejedinstvenom DOS-u je bio potreban jedan ovakav zakon, jer u to vreme je bila jedna moda da se osnivaju posebni sudovi, posebna tužilaštva, sve nešto posebno, verovatno zbog toga što je odlazeća vlada imala ono breme četiri generala i na sve moguće načine pokušavala da eskivira tu obavezu koju je zdušno od 2001. godine hvalila, kako je to krajnji domet demokratije i neke katarze kojoj smo mi podložni ili treba da budemo izloženi.
I danas, kada se predlaže ova izmena zakona, situacija se okreće. Glavni pobornici tog zakona sada, navodno, nešto prigovaraju, a SRS i dalje stoji kod onog svog polaznog i jedinog ispravnog stanovišta, da ovakav zakon nama nije ni potreban.
Pošto je očigledno da mi u Srbiji moramo da se podelimo na one koji su ljubitelji Haškog tribunala, to je čitav sklop nevladinih organizacije koje, između ostalog, postoje zbog toga da bi prikupljale neku građu za takmičenje, kako pljunuti Srbiju i Srbe.
A imamo one koji pokušavaju nekim činjenicama, nekim standardima i pravilima međunarodnog prava da pokažu da Haški tribunal ne sme ni da postoji u ovakvom obliku i u ovakvoj formi.
Da ne bi bilo većih zabluda, moram da vam kažem da je 1993. godine februarskom rezolucijom Saveta bezbednosti naloženo generalnom sekretaru da razmotri mogućnost postojanja i osnivanja jednog takvog suda. Sedamdeset osam najuglednijih teoretičara međunarodnog krivičnog prava i međunarodnog javnog prava iz SAD je izrazilo stav da ne sme da se formira jedan takav sud po glavi 7. Povelje organizacije Ujedinjenih nacija.
Tog stava su se SAD držale sve do onog trenutka dok neko nije izmislio aferu Levinski. Tu aferu je izmislila jedna strana obaveštajna služba, a sa ciljem da u to vreme ona gospođa, koja je vodila spoljnu politiku SAD, pošto je ona bila jedina u SAD za osnivanje ad hok suda, postigne uspeh; pokleknuo je Klinton i 25. maja 1993. godine, na rođendan voljenog predsednika Tita, dakle, voljenog od onih koji slede njegov trag, doneta je rezolucija.
Ali, u izveštaju generalnog sekretara, u kome je sadržan i neki predlog tog statuta od 30 i nešto trapavo smišljenih članova, stajala je konstatacija Butrosa Galija da ne postoji pravni osnov za osnivanje jednog takvog suda. Dakle, na osnovu Glave 7. Povelje OUN i da bi se to prevazišlo, obzirom da je deset država dalo mišljenje o nacrtu jednog takvog akta i oni su se svi izjasnili negativno, što znači da je samo političkom silom ili silovanjem uspostavljen. Rezolucijom broj 827 donet je Statut Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica koja su izvršila teške povrede međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine.
U nekom trapavom obrazloženju su naveli da taj tribunal ad hok posto kao pomoćni organ iz člana 29. Povelje Saveta bezbednosti i tu su prekršena sva moguća pravila i da bude stvar čudnija, Butros Gali u svom izveštaju je čak i naveo koji je pravi put za formiranje jednog međunarodnog suda, a to je rezolucija Generalne skupštine ili posebno održavanje međunarodne konferencije na kojoj bi se putem međunarodnog ugovora formirao takav jedan međunarodni sud.
To je, doduše, i učinjeno 1998. godine 27. jula u Rimu, kada je usvojen Rimski statut i gle čuda, jedini protivnik formiranja i usvajanja Rimskog statuta bio je Teodor Meron, predstavnik SAD na toj međunarodnoj konferenciji. Usput, to je čovek koji je tridesetih godina rođen u Poljskoj, do 1984. godine je živeo i radio u Izraelu, bio je izraelski ministar u Kanadi, izraelski ministar u Savetu bezbednosti, a sada je predsednik Međunarodnog krivičnog suda u ime SAD.
Dakle, svi oni koji razmišljaju o tome da li Haški tribunal može da postoji i da li je to pravna i politička tvorevina, kažem vam da je to čak i politička nakaza.
Niko od značajnijih teoretičara međunarodnog krivičnog prava ne podržava, ne računajući ovaj naš ekspertski blok, poput Biljane Kovačević-Vučo, Nataše Kandić, Vojina Dimitrijevića, nema ga više onaj Fatić, nekada je i on bio ljubitelj, ali ga nema, ne javlja se, ne pominje se više.
Pošto su takve stvari, dobro, ne mogu baš sve da pomenem, verovatno i ta Sonja Biserko, ali mi smo na političkoj sceni Srbije suočeni sa jednim velikim problemom, a to je taj sindrom ljubiteljstva. On bi se sveo na sledeće, iskoristiću jedno ime, ali bez namere da se to odnosi baš konkretno na tog čoveka, a to je moguće sindrom – Čanak. Ima puno takvih ljudi koji su apsolutno sigurni da sve ono što rade i što pričaju izaziva revolt građana Srbije, zato što je u sukobu sa mentalnim zdravljem, sa nekom zdravom logikom, da ne pričam da je u sukobu sa Ustavom i drugim stvarima.
Kod protagonista takvih stavova je psihološko zadovoljstvo da ga narod psuje zbog toga, dakle, toliko je veće da oni pristaju i da lupaju gluposti, jer uživaju u tome da ga narod proganja, psuje i da izaziva revolt i da ljudi gase TV kada ga vide. Radi se o vrlo inteligentnim ali, verovatno, nastranim osobama, koji nalaze jedno psihološko zadovoljstvo u tome što psuju majku, što ljudi gase TV itd.
To je naša svakodnevica. Tako imamo situaciju da u toku ove izborne kampanje za izbor predsednika Republike, dakle, jedan kandidat kaže, naravno, i ostali kandidati će biti srećni što ću da budem izabran za predsednika Republike, jer sam samo ja garancija da će se svim Srbima koji su optuženi, suditi ovde, neće biti isporučeni Hagu. Mislim da je tako, tako bar beše, gospodine Petroviću, tako ste rekli u onoj emisiji na TV Most.
Gospodin Tadić garantuje, ako on bude izabran, biće suđenja ovde. Ne lezi vraže, završiše se izbori, on pobeže u Ameriku, kada se vratio, on je zaboravio, totalna amnezija.
Sada se ljuti što se ne isporučuju. Moram da vam kažem da u Ustavu SRJ i Ustavu Republike Srbije nema odredbe o isporuci naših državljana inostranstvu. Neko kaže, naša međunarodna obaveza. Da vidimo kako te obaveze ispunjavaju druge zemlje, jer kada je Nemačka donosila zakon o saradnji sa Haškim tribunalom donela ga je zbog Dušana Tadića i njihov ministar pravde u njihovom parlamentu je izašao i rekao, molim vas, nema zabune nikakve, mi ovaj zakon donosimo, ali on se ne odnosi na državljane Nemačke, ne nego se samo odnosi na ove druge državljane.
Malopre smo slušali ovde da se kaže, prezumpcija nevinosti, to je neki sudski pojam. To je elementarno ljudsko pravo, molim vas, a ko ne zna da je elementarno ljudsko pravo, nema potrebe, nema šta da traži u ovoj zgradi, dezavuiše javnost. Nemojte, moramo mentalne manipulacije da izbacimo iz ove sale, mentalne, medijske i sve druge podvale. To mora da se izbaci, kao što nam nekada neko reče, kaže, za mene je patriotizam da mogu da putujem u inostranstvo.
Gde je našao u enciklopediji da piše to, ne zna šta je i svi slušaju neke lične želje, neke lične opservacije nekih ljudi, i ljudi su svesni da to nema to značenje, ali se iznosi, jer kada to krene preko ovih demokratskih medija, nesvrstanih, nevezanih, nezavisnih, samostalnih, a sve Soroši, onda nije ni čudo što možemo da čujemo kod nekih građana da maltene podržavaju svoju štetu. To je naša realnost.
Dakle, Haški tribunal ne bi smeo da postoji. Haški tribunal treba razoriti kao Kartaginu, zato što je to opasan presedan.
Statut ima 30 i nešto članova, sudije same donose svoj pravilnik o postupku i dokazima, materijalno pravo ne postoji, materijalno pravo je hibrid, surogat, smešten u četiri proizvoljna člana i onaj deo Međunarodnog suda, a zovu se pretresna veća i žalbeno veće, tumači po svojoj volji, a da bude stvar najtužnija, kao izvor međunarodnog običajnog prava nisu haške i ženevske konvencije, nego čak neke presude Ninberga i vojnog suda u Tokiju, kada prava nije ni bilo i kada su pravo i sud formirale sile pobednice.
U Hagu on nije nastao voljom sila pobednica, jer u ovim oružanim sukobima, u ovom građanskom ratu, u ovoj situaciji kada je jedna država razorena spolja, ne iznutra, nije se raspala ona iznutra, nego je neko došao spolja, naredio, a pogodno tle za kvislinge postoji na ovom prostoru ovde, tako je rasturena jedna država, a sada u liku nekih sudija, gotovo svi su ucenjeni, jednog tužioca, krajnje problematičnog, ne zaslužuje ni da se pomene njeno ime ovde, i 1.100 zaposlenih u njenom tužilaštvu sa kriminalnim biografijama, gde su svi uslovljeni da rade ove pakosti što rade ove pakosti.
Na sve to dodaje se ova plaćenička peta kolona. Kada ćete da donesete taj zakon o nevladinim organizacijama, da se prekine, jedan čovek ima 60 nevladinih organizacija, on je samo obična transmisija za pare koje se usmeravaju u subverzivni rad pojedinaca. Nažalost, to se dešava, to je naša realnost. Suđenja treba da se obave ovde, treba da se prihvate svi mogući dokazi, da li će sud da da veru tim dokazima, to je stvar sudskog postupka, onog uverenja i onih činjenica do kojih dolazi sud, i tu nemamo potrebe bilo šta mi da prejudiciramo.
Naše iskustvo - bilo je nekih postupaka za zločine, vođeni su od strane sudova opšte nadležnosti. Pokazalo se da naši sudovi to znaju da rade, da mogu da sude.
Međutim, treba imati u vidu i tu činjenicu da je Haški tribunal u sukobu sa onim sudom preko puta, koji je formiran po Rimskom statutu, koji se takođe nalazi u Hagu. To je onaj stalni sud.
Moram da vas podsetim da oni koji se najviše zaklinju u demokratiju i ljudska prava nisu predali instrumente o ratifikaciji tog rimskog statuta i brže-bolje su ponudili da bilateralnim ugovorima uspostave imunitet za svoje vojnike koji se nalaze širom sveta. Da li može neko da mi ukaže koja je razlika između Vukovara i Faludže, po zgradama, po broju žrtava, po vojsci itd?
Nađite odgovor na to pitanje, pa mi onda kažite da li je Hag sud koji može da postoji na osnovu međunarodnog prava ili je to rezultat političke želje onih koji su rasturili bivšu SFRJ, da ne bi bili odgovorni za ono što se desilo ovom narodu, a ovde neki služe da nas posvađaju i da, praktično, žrtva postane agresor.
U prilog ovome, možda će najbolje da vam posluži sledeća činjenica: članovima 5-8 Rimskog statuta Međunarodnog (stalnog) suda za ratne zločine, dati su elementi i bića krivičnih dela ─ ratni zločin, genocid, zločini protiv čovečnosti. Uvedeno je i novo delo: agresija. Bića tih krivičnih dela utvrdiće države potpisnice Rimskog statuta, na osnovu sporazuma koji treba naknadno da postignu. Što se tiče dela agresije, još ne postoji biće krivičnog dela, s obzirom da agresija kao krivično delo nije rezultat međunarodnog ugovora, već jedne rezolucije Generalne skupštine.
Ove činjenice vam ukazuju da se u Hagu sprovodi apsolutno nezakonito suđenje. Onda ne treba da vas čudi da sve što je najblistavije u međunarodnom krivičnom pravu, stručnjaci međunarodnog javnog prava, svi osporavaju mogućnost postojanja Haškog tribunala. Jedino se kod nas u Srbiji nalaze ljubitelji tog Haškog tribunala. Mogu da shvatim da imaju neki politički, mada to nije kod njih politički interes, jer oni nemaju nikakvu politiku, nemaju ideologiju.
Mogu da zamislim da im je drago, pošto su se fokusirali na jednog, dva, tri, pet, desetoro ljudi i da je mržnja uslov njihovog postojanja na političkoj sceni, ali ne mogu da shvatim da gaze preko onoga na šta se uvek pozivaju, a to je demokratija, poštovanje prava i ljudska prava. U stanju su da zaborave svako ljudsko pravo i, naravno, nikada nisu digli glas što u Hagu u pritvoru sede ljudi, a da pritvor vremenski nije ograničen.
U svim zemljama, najobičnijim, gde je demokratija na najnižem mogućem stadijumu, kada se neko smešta u pritvor zato što je potreban radi vođenja krivičnog postupka, taj pritvor je vremenski ograničen ─ mesec dana, tri meseca, uz mogućnost produženja itd. Hag je jedino mesto gde pritvor faktički znači izdržavanje kazne na neodređeno vreme.
Svi oni što veličaju Hag, što smatraju da on predstavlja međunarodnu obavezu, neka se pogledaju u ogledalo, neka nađu gde je taj član, gde je taj međunarodni dokument, neka izađu na oči onim ljudima kojima je struka međunarodno krivično i međunarodno javno pravo, pa neka im održe predavanje zašto smatraju da je Hag potreban.
Ukoliko uspete to što ste naumili, da prebacite ta suđenja ovde i da se taj Haški tribunal što pre ugasi, to nije nikakav uspeh, nego pokušaj da se uspostavi nešto elementarno što svi u svetu vide. Zašto nema tribunala za Irak, zašto nema tribunala za Avganistan, zašto nema tribunala za Vijetnam? Bio je jedan jedini predmet jednog poručnika, pa je prvo bio kažnjen na 20 godina, pa mu je žalba usvojena na deset godina, a sve vreme je izdržavao kaznu u kućnom pritvoru u vojnoj bazi, a onda, posle Niksona, čak je i pomilovan. Zločina nije ni bilo, a ubio je 180 i nešto ljudi u jednom selu u Vijetnamu.
To je pogled na ratne zločine, to je pogled na ova krivična dela. U našem krivičnom zakonu postoji glava XVI Zločin protiv čovečanstva i međunarodnog prava. Obuhvaćena su sva krivična dela koja bi mogla da se sude i koja bi predstavljala teške povrede međunarodnog humanitarnog prava. Nikakva smetnja ne postoji da se organizuje suđenje. Postoji nešto što se zove ta komandna odgovornost, ali ne ova iskrivljena komandna odgovornost.
Ljubiteljima Haškog tribunala bih poručio da malo pročitaju one presude u Hagu, pa neka odgovore na pitanje kako je moguće da Srbin iz Ključa bude agresor u Ključu. Kako je moguće da on bude agresor, kako je moguće da se formira udruženi zločinački poduhvat za ćošak od ulice, za ovo brdo, za ovo naselje, za ovu republiku?
Ljubiteljima Haškog tribunala bih preporučio da pogledaju, neka pročitaju tačku 11. u gotovom svim optužnicama protiv Srba i neka pokušaju da definišu ko su sve to učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Budite sigurni da ćete pronaći i sebe na tom spisku, jer pored onog dela gde se imenom i prezimenom navode ljudi koji su predstavljali rukovodstvo ove zemlje, a postojala su rukovodstva na bazi izborne volje građana ove republike, tamo se nalaze i pripadnici JNA, teritorijalne odbrane, učesnici u javnom i političkom životu u Republici Srbiji.
Zamislite, čak se tamo nalazi i Boris Tadić, i Vuk Drašković, i Biserko, i Kandić, i Vojin Dimitrijević, koji se vozi besplatno u Beogradu, i svi drugi protivnici srpskog naroda. Samo je pitanje dana kada ćete da dođete na red, pošto je sad trenutno gužva.
Poručujem onima što su pisali optužnice protiv Srba i onima koji su skupljali dokaze, pogrešili su, uhvatili su se ćoravog posla.
Građanima Srbije poručujem - ukoliko se u Hagu, povodom one tužbe za naknadu štete, desi nešto loše po građane Srbije, idite kod ovih ljubitelja Haškog tribunala i tražite da u vaše ime oni plate deo štete koji treba da plate. To je pravi odgovor na ovo naše pitanje.
Znači, podelili smo se. Prema anketama, ima nas 70% koji smatramo da Haški tribunal ne treba da postoji. U onih 30% nisu sve ljubitelji Haškog tribunala. Ima nekih ljudi koji samo prividno navijaju za tu stranu, ali glavni su oni koji nisu mogli da ostvare ekstraprihode u desetogodišnjem periodu, kojima žiro-računi sa inostranstvom nisu radili, nisu mogli da budu veliki zastupnici ljudskih prava, oni koji su jedva izabrani za profesore pravnog fakulteta, oni koji su registrovani kao špijuni koji su upropastili državu, koji su zastupali državu, pa podnose jedan izveštaj, a izveštaj je bio drugi, i šta su radili tamo. To su oni. Dajte, otvarajte te dosijee, ali vodite računa, tamo ste vi.

Vi znate, predsedniče, da uvek polemišem sa stavovima, a ne sa ljudima. Primoran sam da ne primećujem, nego moram da odgovorim na politički stav, obzirom da neku štetočinsku politiku vodim, a to sam i protumačio da se odnosi na neke moje političke stavove.
Moram samo, ako pomognem gospodinu, da se razjasne neke stvari. Bili smo u televizijskoj emisiji i vi ste jasno rekli, ukoliko Tadić pobedi na izborima, neće biti suđenja u Hagu, nego će se Srbima suditi u Srbiji, pred našim sudovima. Podržao sam vas u tome i ne znam zašto se vi ljutite, u čemu se ogleda moje štetočinstvo što sam vas podržao, to mi uopšte nije jasno....

Predsedniče, nikoga nisam uvredio, samo kažem šta je to...

To je član 100.

Predsedniče, samo još neke stvari, nemate potrebe da me prekidate, ide lepo diskusija, sve u granicama tolerantnosti.

Gospodine Petroviću, ne mogu da rešim probleme DS. Ne mogu da rešim te probleme. Boris Tadić, recimo, pozove Divca i kaže, podrži me za predsednika Republike, dogovori se sa njim oko ovoga, i izađe Aca Vlahović i to se pokvari. Da li vi komunicirate među sobom?
Boris Tadić kaže, kada bude predlog o mom opozivu, DS ima u Skupštini da glasa da se uvrsti u dnevni red, a vi dođete ovde i glasate protiv. Znate, ne mogu da vas smirim. Vi to sredite u vašoj stranci. Ako imate kadrovskih problema, kažite, napravićemo konferenciju da rešimo te kadrovske probleme. Dok je bio ministar odbrane, glavni savetnik čovek koji nije služio vojsku, a sada glavni čovek koji nije služio vojsku.
Tu nešto nije u redu. Mislim da nikakva uvreda nije ako se kaže da to nije u redu. To su činjenice. Hajde sada da se pravimo da ne vidimo te činjenice, ali narod vidi te činjenice. Ne možemo mi mimo naroda. Mi smo narodni predstavnici. Zaustavi nas neko na ulici i uhvati za rukav i kaže, da li vi kažete onom Tadiću da to nije tako, on je jedno obećao, a sada drugo radi. Zastupaću sve građane Srbije, a sada kaže, ma ne, samo demokratski blok itd.
Nemojte da se ljutite ako ukažemo, ponovimo činjenice ili ponovimo neki vaš stav.
Ljutite se na sebe, nemojte na citat, na onoga ko ga citira. Ako stvarno mislite da sam štetočina za DS, verovatno jesam. Rekao sam vam, mene su odredili za likvidacionog upravnika DS-a. Nemojte od mene da očekujete da budem sveti Sava za Demokratsku stranku, ne mogu da vas pomirim, ne želim da vas pomirim.

Ovim amandmanom smo hteli da uvedemo automatizam i da sprečimo našeg tužioca za ratne zločine da, preko predsednika Republike, u kontaktima sa inostranstvom ističe neku nespremnost. Njemu bi bilo draže da se sudi u Hagu, a ne kod nas. Ministre, skrećem vam pažnju da imate takvog tužioca za ratne zločine. Nismo ga mi birali, nego ga je birao DOS. Da smo ga mi birali, on bi došao u SRS da se dogovori sa nama. On je otišao kod predsednika Republike i u DS da se dogovara, jer on ima potpuno drugačije viđenje, on misli da treba da uzima platu, a da sudi Hag.
To smo hteli da vam skrenemo pažnju i da se ovim automatizmom to isključi kao mogući razlog opstrukcije. Moram da istaknem da Rezolucija kojom je osnovan Haški tribunal samo nekim čudnim tumačenjem može da znači da je usvojen u statut. O statutu se nije posebno glasalo. Ako se i glasalo o tom statutu, moram da kažem da mnogi koji su bili protiv te rezolucije, odnosno protiv statuta, bili su uzdržani ili nisu bili prisutni kada se glasalo o rezoluciji.
Moram da navedem da je Haški tribunal osnovan kao mera, instrument za uspostavljanje mira u BiH.
Rusija ne finansira Haški tribunal već nekoliko godina, jer smatra da je Haški tribunal prevazišao svoju izvornu nadležnost, da nema nadležnost za događaje na KiM. To zbog ovih novih prijatelja sa Rusima, da bude jasno, pošto loše tumače njihovu volju.
Što se tiče toga da li je Srbija deo međunarodnog poretka, jeste, ona je osnivač UN. Ona je bila samo suspendovana, krajem 2000. godine nije ni bilo potrebe da se podnosi zahtev za prijem, već da se skine samo suspenzija. Zbog ovih eksperata koji pričaju o tome da baš znaju šta se sve dešava.
Što se tiče ove sekiracije koliko će da traje Haški tribunal, pravo je pitanje da li on uopšte treba da postoji, koliko će on da traje to niko živi ne zna, ali verovatno će brzo da se ugasi jer smeta svima, smeta osnivačima, najgromoglasnijim osnivačima, pa čak i glavnom finansijeru, onom Sorošu, ali to niko ne želi da vidi, on uporno tera neku priču o Haškom tribunalu.
Što se tiče našeg ponašanja i našeg odnosa, treba da se ponašamo i da imamo odnos prema Haškom tribunalu upravo onoliko i onakav odnos koliko ima Amerika prema stalnom sudu za ratne zločine, jer to što oni rade je demokratski, uz poštovanje ljudskih prava i vode brigu o svojim državljanima, tako da mi treba da izvučemo pouku, da vodimo brigu o našim državljanima i da odredimo dimenziju te saradnje u skladu sa našim interesima.
Ali, ministre, očekujem da ćete da nas obavestite, tiče se državnog tužioca, koji je ukinuo presudu Vrhovnog suda i vratio Okružnom sudu, povodom NATO agresije i krivične odgovornosti onih 15 ljudi, i koji je to tužilac koji je odustao od krivičnog gonjenja, te na taj način legalizovao ovo ljubljenje sa Solanom, što je usledilo i pre povlačenja optužnice. Ne znam, ako se borimo protiv ratnih zločina i želite da nas ubedite da je to prava i ispravna borba, mi se slažemo, ali dajte da se obnovi taj postupak. Taj zločin ne zastareva. On mora da se raspravi, moraju akteri tog zločina da se izvedu na odgovornost.
Samo se nadam da to što su se ti zločinci ljubili sa nekim ovde u plaštu državnih funkcionera nije ih amnestiralo pred porodicama poginulih u Srbiji. Znači, taj automatizam treba da postoji i zbog toga smo mi podneli ovaj amandman. Automatizam ne samo prema našim ljudima privremeno u Hagu, nego i prema svima onima koji su na teritoriji bivše SFRJ, ili još preciznije na teritoriji Republike Srbije, izvršili neki od ovih zločina, da se izvedu pred sud pravde, jer to ne zastareva. Narod traži istinu. Dajte istinu da ne bi svako mogao da odgovarajućom interpretacijom svoje opservacije i insinuacijama zbunjuje narod u Republici Srbiji.

Predsedniče, ja ću da raspravim šta je tačno, a šta nije, nemojte vi da se sekirate, znate da moram da govorim istinu. To je taj član 100.
Vidite kakva je tu logika. Ako neko nije stavio veto, on je glasao za. Vidite kako se to okreće. Tamo može da se glasa za, protiv, uzdržan i može da se stavi veto. Kina nikad ne stavlja veto, nego kad treba da dođe vreme za glasanje, oni se pokupe, napuste sednicu Saveta bezbednosti i na taj način stave do znanja svoje neslaganje. Šta da radimo kad ljudi ne znaju? Oni kažu – ako nisi upotrebio veto, znači glasao si za. To je ta logika. Obrće se stvarnost, istina itd.
Doneta je ta rezolucija da bi se uspostavio mir u BiH, kao pretnja svim stranama u sukobu da moraju da prestanu sa oružanim sukobima, jer se preti osnivanjem jednog suda. Vrlo precizno i jasno stoji u rezoluciji, čitajte, tačka 1, tačka 2, tačka 3. Da ste mi rekli da ćete da se upecate na ovo, pa da vam umnožim da imate, pa da dođete ovde lepo da pročitate. Nemojte, molim vas, pročitajte, shvatite o čemu se radi. Ako postoji nekoliko rešenja, nemojte samo jedno da okrećete.
Drugo, što se tiče ovog tužioca za ratne zločine, jeste, išao je na konsultacije, da dobije svoje mišljenje, šta da kaže Prosperu.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Pisale su novine o tome.)
Ne čitaju novine, pošto nije bilo u žutoj štampi. Nema potrebe tužilac da ide tamo po svoje mišljenje.
Kamo sreće da je on bio aktivniji pa da traži od Nacionalnog saveta, ustupite predmet taj, tražimo predmet taj, dajte da promenimo pravne stavove, dajte, ako tužilaštvo skuplja neke dokaze, ako ova kancelarija skuplja neke dokaze, protiv koga, da li ima mesta da se mi uključimo itd, da ima neki aktivan odnos, odnosno da ispunjava svoje zakonom propisane dužnosti.
Ali on neće, on hoće da bude političar, on hoće da bude portparol nečiji, izbegava, i onda kada dođu iz inostranstva, oni ne znaju šta da kažu. Ovamo Vlada jedno priča, tužilac drugo, predsednik Republike, zaboravite, nisam ga pomenuo, ko zna šta on zastupa.

Izvinjavam se, ne ulazim u motivaciju i pobude, ne ulazim u nagone, to neka drugi procenjuju. To zbunjuje, a da bi građanima bilo jasno, to je cela Srbija protiv toga da Srbi učestvuju na izborima. Predsednik Republike ih tera na izbore, poslušalo ga 800 građana i sada pričate nekih 35 poslanika; dobro, videćemo.

Kada se objedini rasprava povodom dva zakona, a neko nas ubedi da je to dobro i da postoji neka logička veza, moram da vam kažem da se napravila opet greška.
Prvo, da zakon o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi u ime Vlade brani ministar finansija. Valjda niste razrešili ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Ovo je resorno njegova materija. Sa ovih nekolik članova, gde pravite intervenciju na ovom zakonu, praktično menjate sistemski pogled na sistem finansiranja lokalne samouprave.
Odavno postoji taj pristup da postoje tri izvora finansiranja, a to su tzv. izvorni prihodi koji pripadaju lokalnoj samoupravi, gde lokalna samouprava u okviru zakonom propisanih limita određuje komunalne takse, naknade i druga izvorna primanja koja pripadaju lokalnoj samoupravi.
Drugi deo izvora sredstava, to je što Republika ustupa jedinici lokalne samouprave, a uvek ustupa za poverene poslove. Ne ustupa zbog toga što, ne znam, voli-ne voli neku opštinu itd. Ustupa deo prihoda koji izvorno pripadaju Republici, zbog toga što postoji u nekim oblastima i podeljena nadležnost, a u nekim oblastima je Republika prenela to pravo da kao prvostepeni organ postupa organ jedinice lokalne samouprave.
Klasičan primer za to jesu matične knjige rođenih. To je državni posao, ali procenjeno je da to može bolje da se radi ukoliko se radi u jedinicama lokalne samouprave.
Treći izvor ovih sredstava, oko koga očigledno je i najveća svađa u vlasti, pa veliki broj poslanika vlasti podneo je amandmane na predlog svoje vlasti, to je nezabeleženo u istoriji, vi rušite Vladu na ovaj način, ali to je vaš problem. To treba da se dogovorite pre nego što predlog zakona dođe u proceduru ovde.
Kao što ste primetili, mi se tu nismo mešali, nismo hteli da podnosimo amandmane da se ne bi to pogrešno protumačilo, nešto u raspodeli ovih sredstava između opština. To su ta dodatna sredstva koja treba da omoguće pokrivanje onih rupa koje mogu da se jave u sistemu lokalnih javnih finansija. Pošto nema ne samo kriterijuma, nego nema ni merila, nije dovoljno da se navede samo broj stanovnika i da treba da se zna broj jedan, budžet toliko i toliko, pa ako se kaže broj ustanova, valjda ta jedna ustanova vuče u novčanom izrazu toliko i toliko.
To je ono što otprilike mogu predsednici opština koji sede ovde da shvate kao nešto što je objektivno. Ovo što je sada napisano, ovo dođe kao đuture. Baci ruku u pola šest, pa da vidimo koliko će da ispadne. Naravno, ovo je dobra prilika da se pogleda i da se ukaže, dobra je analiza napravljena i neću da idem u ovu analizu pošto je tuđa, a moram da konstatujem da je procena ukupnih prihoda lokalne samouprave za 2005. godinu 8% veća nego 2004. godine. To je procena.
Kada su u pitanju ova sredstva koja tretiramo ovim zakonom, onda je to povećanje 5%. Tu nešto nije u redu. U matematici nije u redu. Ako se procenjuje da ukupni prihodi opština za finansiranje lokalnih samouprava treba da porastu za 8% u odnosu na 2004. godinu, onda u tom istom procentu bi morao da poraste i onaj iznos sredstava koja Republika ustupa jedinicama lokalne samouprave. Tu vidimo pad i da je to u zbiru samo 5%, odnosno 3% se negde izgubilo.
Dobro je što se ovaj problem pojavio, da se jednostavno skine maska sa jednog tabua koji je nametnut građanima Srbije. Ranije se pričalo da je neka prethodna vlast držala u crnom vilajetu lokalnu samoupravu, da je sve bilo centralizovano, da je sve bilo pod kontrolom.
Moram da vam kažem da nema veće centralizacije i veće kontrole od onog momenta kada je donet Zakon o budžetskom sistemu. Onda je DOS preuzeo preko trezora i na drugi način apsolutnu kontrolu svih novčanih tokova lokalne samouprave. Odmah da se razumemo, ne prigovaram jer država i ima obavezu da ima uvid, ne samo u iznos nego i zakonitost korišćenja tih sredstava, ali ne može da se desi da je nešto dobro, zakonito, ako ga je Pera uradio, a ako to isto uradi neko drugi, onda je to nezakonito. Ja vam pričam i zbog ovog mentalnog problema koji ste nametnuli javnosti.
Znači, nama je potreban sistem javnih prihoda, potrebno je da se uredi na jedan objektivan, celovit način.
Država mora da se izjasni oko toga, moram da skrenem pažnju, i oko ovog dela sredstava koji se ustupa jedinicama lokalne samouprave, zato što vrši poverene poslove iz nadležnosti Republike.
Tu moram da vas upozorim. Oni ljudi koji rade i vode matične knjige u opštinama kada dobijaju platu itd. dele sudbinu svih zaposlenih u opštinskoj upravi. Tu je lokalna samouprava opterećena time što mora dati isti radno-pravni status za sve zaposlene.
Skrećem vam pažnju, potreban je jedan celovit i siguran sistem raspodele ovih sredstava, kontrola izvornih prihoda lokalne samouprave i da se dimenzionira šta to država može da prenese lokalnoj samoupravi. Razmislite možda da li taj deo koji se prenosi lokalnoj samoupravi u nadležnost može da se radi preko okruga ili treba da osmislite napokon i okruge. Ovako su nešto što postoji, a gotovo da nema nikakvu nadležnost.
Da ne otvaram druge bolne teme, znajte da veliki broj amandmana poslanika vlasti ukazuje da ovde nešto nije u redu. O tome bi predlagač morao da vodi računa, da se ne bi desilo da na svaka dva meseca menjamo ovaj drugi zakon.

Mi smo ovim amandmanom tražili da se u novom članu 21a da se brišu reči "ukupno najviše do 3.000 dinara mesečno". Samo da podsetim da se ovaj član odnosi na to da se ne plaća porez na zarade, na premiju dobrovoljnog dodatnog penzijsko-invalidskog osiguranja koju poslodavac obustavlja i plaća iz zarade zaposlenog osiguranika koji je uključen u dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom koji uređuje dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje.
Mi smo prvo izrazili čuđenje zašto je ovde to limitirano do 3.000 dinara. Preko 3.000 dinara premija se praktično oporezuje poreskom stopom od 14%.
Vlada kada nije prihvatila ovaj amandman, ona je rekla, jer je ocenjeno, procenjeno, zamišljeno da je predloženi iznos od 3.000 dinara mesečno poreskog oslobođenja za premiju dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja odmeren adekvatno i dovoljno stimulativno za razvoj investicionih fondova u oblasti dobrovoljnog kao alternativnog vida penzijskog osiguranja.
Znači, jedini kriterijum da je neko seo i odmerio preko kolena.
Postavljam pitanje, dakle, ako se i ovo oporezuje, zašto niste ubacili u Zakon o porezu na premije pa da kažete, na primer, svih osiguranja. To je onaj poslednji zakon u setu ovih poreskih zakona. Tamo ste uveli porez na premije tzv. neživotnih vidova osiguranja. Mogli ste i ovo tamo da stavite. Ovo u stvari pokazuje da Vlada nema koncepciju.
Nemanja Šarović vam je objasnio sa ove govornice da taj deo ne treba oporezivati, bez obzira da li ga uplaćuje poslodavac, osiguranik, jer on na taj način preuzima obavezu da sam vodi računa o svom socijalnom statusu kada dođe do tog stanja socijalne potrebe.
Ukoliko bi se ta sredstva razdružila, prestalo to osiguranje i ta sredstva otišla u ličnu potrošnju, onda ih treba oporezovati zakonom kako je propisano, mislim na poresku stopu. Ovako država stimuliše ljude da preuzmu brigu dok rade, da sami obezbede svoje penzijsko-invalidsko osiguranje i to kroz dobrovoljno osiguranje, i oni su uvek vlasnici tih sredstava za razliku kod obaveznog osiguranja, gde ta sredstva postaju državna svojina, pa se troše po nekim drugim principima.
Znači, ako ovo stimulišemo, onda treba maksimalno da ga stimulišemo, onda to ne treba oporezivati. Ukoliko se izvuku ta sredstva iz osiguranja i idu kao lična potrošnja od tog osiguranika, onda to tek treba oporezovati.
Prosto se čudim kako Vlada nije prihvatila ovaj amandman, ali ne prihvatajući ovaj amandman, vi ste nama skrenuli pažnju na onaj drugi zakon o porezu na premije neživotnog osiguranja, gde ste odredili poresku stopu od 5%, da obuhvatite i taj deo od 1. januara, i tu ste donekle u pravu, ali zašto onda niste gurnuli ovo dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje, jer ono više pripada materiji tog zakona nego ovom zakonu. Ovde navodno dajete neko oslobađanje do nekog iznosa, a u stvari vi blokirate razvoj tog osiguranja. Još u obrazloženju kažete, podstiče se investicioni fond, a kako se podstiče, oporezivanjem?
Mislim da je Vlada pogrešila, a zato što nema program, šta razvijati, šta oporezivati i zbog toga imamo obrazloženje kojim se prihvata amandman, a na početku se kaže da se ne prihvata amandman.
Morate to nekako da usaglasite, jer ovako ljude stimulišemo da idu i da se dobrovoljno osiguraju, da štede za svoju starost, a sa druge strane se to oporezuje. Te dve stvari ne mogu zajedno.

Predlažem u ime SRS da se prihvati amandman, ali čini mi se da postoji razlika između onoga što je predložila Vlada i onoga što mi tražimo ovim amandmanom.
Članom 37. vi menjate tačku 2) u članu 65. ovog zakona, a mi tražimo da se promeni i tačka 1) koja glasi: "Ne plaća se porez na prihode od kapitala na kamatu", pa pod jedan - "na dinarska sredstva po viđenju." Mi tražimo amandmanom da se ne plaća na sva dinarska sredstva po osnovu štednje.
Ako želite makroekonomsku stabilnost, ako želite slobodna sredstva koja se mogu angažovati kao obrtni kapital, ako želite veće učešće banaka, ako želite sniženje kamatnih stopa, ako želite dugoročne plasmane, jer banke mogu dugoročno da kreditiraju samo ukoliko imaju stabilne izvore sredstava.
Ukoliko želite da građani povrate poverenje u naše banke i da se novac drži u bankama. Znači – sve, ukoliko to želite, onda prihode od ovih kamata na dinarska sredstva po osnovu štednje građana treba osloboditi plaćanja ovog poreza.
Vi praktično oslobađate od poreza samo one štednje koje su po viđenju, koje mogu da traju mesec dana, dva meseca, dva ili tri dana, koje sa gledišta makroekonomske stabilnosti i nisu toliko značajne. One su značajne za održavanje neke tehničke likvidnosti banaka itd. za neke kratkoročne plasmane i potencijale banaka.
Ali, ako želite stabilne izvore sredstava, ukoliko želite da građani koji imaju sredstva hrabro daju ta sredstva na štednju, bez obzira da li ih oročili na godinu dana ili na više, onda prihode po osnovu kamata treba osloboditi ovog poreza koji je regulisan članom 65.
Mene prosto čudi da Vlada ne prihvata ovaj amandman. Kao što vidite mi nismo tražili da se to odnosi na devize nego samo na našu valutu, na naš dinar. Vi to ne prihvatate, ali hajde što to ne prihvatate, nego kažete – "amandman se ne prihvata jer je u članu 65. u tački 1) koja se ne menja zakonom propisano poresko oslobađanje na prihode od kapitala, na kamatu na dinarska sredstva po viđenju. Smatramo da nema osnova da se ovo poresko oslobođenje proširi i na oročena dinarska sredstva."
Smatrate, procenili ste, preko kolena ste stavili, a ovamo građanima šaljemo poruke – štedite. Evo, da vas podsetim, već tamo negde decembra 2000. godine, pa i cele 2001. godine, kako uključimo televizor tako vidimo – na kredit kola, za dve godine stan, letovanje u inostranstvu, školovanje u inostranstvu, pune banke, prepune banke para, slobodno možete da štedite. Vraćamo poverenje građana u štednju. Doneli smo zakone kojima regulišemo povraćaj stare devizne štednje, povraćaj ovih koji su izgubili kod Dafine itd.
Ako je sve to vaša poruka onda prihvatite i ovo jer to samo ide u prilog ovome što tražite, za šta se deklarativno zalažete. Mi samo konkretno predlažemo – oslobodite plaćanja ovog poreza sva sredstva, dinarska sredstva koja se nalaze po osnovu štednje građana. Učinićete korist i građanima i bankama. Učinićete korist i onom delu privrede koji mora da se zadužuje kod banaka, da obezbeđuje svoja obrtna sredstva.
Na taj način se obara i cena kapitala, jer postoje trajni, dugoročni izvori na osnovu kojih banke mogu da idu u dugoročne plasmane. Mi sada imamo to, kada su u pitanju građani, na dve, tri ili eventualno četiri godine, ako je neki lizing i tako nešto, ali ako je u pitanju privreda i sami znate koje su velike kamatne stope i to privreda ne može da izdrži. Jer, nema stabilne izvore.
Ovim oporezivanjem vi ne dozvoljavate da se formira stabilan izvor, a drugo i pogrešnu poruku šaljete građanima, pa i onim građanima koji imaju para za štednju.