Dame i gospodo narodni poslanici, svoje učešće u ovoj raspravi doživljavam kao intelektualnu i moralnu potrebu pojedinca da doprinese ispravljanju jedne velike istorijske nepravde.
Međutim, kako je diskusija išla ovih dana, mislim na prethodna dva dana i danas, bojim se da smo mi na dobrom putu da nanesemo još jednu veliku nepravdu.
Zbog čega? Poslužiću se citatom jednog od tih preživelih pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, što je precizniji i tačniji naziv, s obzirom da se radilo o vojsci koja je radila po zakonima koji su tada važili, dakle, legitimna vojska Kraljevine Jugoslavije i koja je imala svoje ministarstvo, svog vojnog ministra i legitimnu vladu koja je priznavana i od strane saveznika i od strane zaraćenih strana do kraja rata.
Taj citat je u stvari da su za građanski rat najveći krivci neuhvatljive sive snage koje su delovale u pozadini obeju strana radi svojih interesa. Možda je ta metafora pregruba za ono što se dešava ovde, ali imam utisak i ovde da se radi o kreatorima koji se drže negde po strani ili su prividno vidljivi ili na momente više vidljivi ili manje da bi se ova diskusija odvijala u ovom toku.
Samo bih ukazao na nekoliko nespornih istorijskih činjenica, dozvolićete, politika je pet ili šest decenija nad našom domaćom istoriografijom. Ne bismo smeli upasti ponovo u tu zamku. Krajnje je neozbiljno, a dozvolićete da kažem i diletantski, mahati jednom knjigom, sa dve knjige ili podacima koje smo saznali čitajući jednu knjigu, bez obzira koje provenijencije, ove ili one, ili mahati jednim fotokopiranim dokumentom, bilo da se radi o odbrani, bilo da se radi o napadu ove ili one strane.
Ono što se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini najviše zamera, mislim da se može svrstati u četiri kategorije, odnosno u četiri razloga.
Prvi o kome je bilo reči ova tri dana jeste takozvana kolaboracija. A zašto to kažem? Veoma je velika razlika između nagodbe i između saradnje.
To su dve stvari koje treba razlučiti kada pričamo o kolaboraciji. Nagodba je svojstvena svim gerilskim pokretima, vazda bila i dan-danas. Znači, nagodba između dve zaraćene strane ništa ne menja u međusobnom osećanju neprijateljstva, ali služi za predah, za razmenu zarobljenika, za zbrinjavanje ranjenika i tako dalje.
Sa druge strane, saradnja predstavlja nešto sasvim drugo i, naravno, ne može se porediti sa nagodbom.
Iz više razloga mislim da je nepristojno, a i vreme nam može teško dozvoliti da o tome govorim, zašto je dolazilo do nagodbi između Jugoslovenske vojske u otadžbini, odnosno njenih pojedinih komandanata i okupatora.
Da li ćete poverovati ili ne, to je prirodno vaša stvar, ali nijedan jedini dokument ne govori o direktnoj saradnji Dragoljuba Mihailovića sa Nemcima, apsolutno nijedan jedini. Objavljeni su pojedini tomovi građe iz britanske arhive, nemačke arhive i, nažalost, uglavnom su naša saznanja u proteklih pet ili šest decenija bila bazirana na domaćoj istoriografiji, a mi znamo da je u njoj dominirao jedan službeni duh pisanja istorije.
Odatle su nastale i brojne zablude i brojni falsifikati, pa ako hoćete i neke tabu teme ili, kako mi istoričari kažemo, bele mrlje o kojima se jednostavno nije pričalo i preskakane su. Preskakani su pojedini događaji, izmišljeni. Nema potrebe da vam govorim da je u stručnim istorijskim časopisima objavljeno sijaset primera o tome kako je posleratna vlast i kako su ratni pobednici izvršili falsifikat pojedinih dokumenata.
Vidite, oni čuveni tomovi, takozvani zbornici NOR-a, izašlo je negde 14 tomova i ne znam koliko knjiga, sadrže niz osvedočenih i dokazanih falsifikata. Recimo, jedan od takvih falsifikata, 1943. godine navodno je upućena depeša Dragoljuba Mihailovića negde u Bosni i onda taj koji je pisao taj falsifikat, zamislite piše, kaže, drug Tito posle sloma ustanka u Srbiji, prebegao je u Bosnu itd.
Možete pomisliti jednog pripadnika ovog antifašističkog pokreta koji će suprotnog vođu osloviti, ni manje ni više, nego sa "drug Tito". Kažem, besmisleno je pričati o jednom, dva, tri ili više podataka. Dakle, što se tiče te kolaboracija, rekao sam da moramo razgraničiti nagodbu i saradnju. Ovde su posledice, pre svega, bile i organizacionog ustrojstva Jugoslovenske vojske u otadžbini i, naravno, slabe discipline.
Međutim, ne smemo zaboraviti ni tzv. egzistencionalno prilagođavanje, kako to istoričari nazivaju, a koje je bilo prisutno u Bosni, u Hrvatskoj, odnosno u Hercegovini, znači, u dalmatinskom zaleđu. O čemu se tu radilo, naravno, veoma nam je poznato. Radilo se o zbrinjavanju srpskog stanovništva ispred ustaškog noža. Tu je zaista dolazilo do pojedinih nagodbi između komandanata Jugoslovenske vojske u otadžbini, a ista situacija je bila i u italijanskoj okupacionoj zoni.
Međutim, kada govorimo o drugom grehu koji se spočitava poraženoj strani, to su zločini. Naravno, opet kažem, malo je vremena, ali dozvolićete i to je notorna činjenica, u svakom građanskom ratu ti zločini se zaista nekontrolisano dešavaju, prosto rečeno, otimaju kontroli i, naravno, na obe strane. Opet, besmisleno je sada navoditi primere koliko je toga urađeno u Hercegovini, u Crnoj Gori, gde su potpuno bila uništena čitava sela, naravno sa partizanske strane i obrnuto, naglašavam, kada su dolazili pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini. Dakle, to je nešto što je notorna činjenica i što je činjeno sa obe strane.
Ali, nema opravdanja za pobedničku stranu za ono što su učinili, od Zidanog mosta, od Kočevja preko marševa smrti ka unutrašnjosti i, naravno, posle u onim kazamatima. Ima jedna anegdota za jednog sudiju Stijovića, koji je, prilikom presuda ravnogorcima, zavlačio ruku u džep, izvlačio pregršt kukuruza, bacao na sto i rekao – da vidimo koliko ovoj bandi da odmerimo. To je zaista istina. Onoliko zrna koliko se u tom trenutku našlo u ruci tog sudije, toliko je taj dobijao. Dakle, ne bih više pričao o tome.
Treća stvar, koja je takođe veoma bitna, to je međusobno optuživanje za izazivanje građanskog rata. Naravno, oni ratni pobednici su se trudili da u potpunosti okrive poraženu stranu u emigraciji i poslednjih desetak godina u našoj domaćoj istoriografiji saznaju se druge činjenice. Kažem, poslednjih desetak godina, jer proces istorijskog saznavanja je dugotrajan i zahteva iščitavanje novih istorijskih izvora, ali isto tako iščitavanje i onih starih i njihovo novo vrednovanje.
Odgovornost za građanski rat možda je na najbolji način sadržana opet u jednoj rečenici u memoarima jednog od preživelih učesnika, gde kaže da je za rat kriva manjina koja se naturala većini i većina koja se toj manjini oružanim putem odupirala. Možda je to više filozofski i metaforički, ali dosta ilustrativno govori o tome zašto je došlo do građanskog rata.
Briga za taj biološki potencijal naroda, naravno, uticala je na strategiju i na kompletnu koncepciju gerilskog pokreta, odnosno gerilskog načina borbe koji je primenjivala Jugoslovenska vojska u otadžbini.
Ako vam kažem podatak, ali to, opet kažem, morate verovati, jer to kaže struka, a ne kaže poslanik ili ne kaže neki ostrašćeni političar: od septembra do kraja decembra 1941. godine poginulo je oko 4.000 boraca, streljano 35.000 talaca. Zauzvrat, Nemci su imali 160 poginulih, 378 ranjenih. Mislim da bi nas daleko odvelo da pričamo šta se desilo sa Kozarom, šta se desilo sa Kadinjačom itd. Sve su to primeri, a na osnovu gerilskih pokreta koji su tada bili prisutni u Evropi.
Znate, danas je istoričaru mnogo lakše da priča o tome, jer zna šta je bilo i zna da su svuda bile direktive, kao što je De Gol, posle jedne velike odmazde u Monpeljeu, u Nansiju i još u tri-četiri francuska grada, poručio da se uzdrže od provokacija, naravno, zbog onih poznatih odmazdi.
Sa druge strane, takođe znamo da su saveznici, pre svega Englezi, uporno poručivali i Mihailoviću i, naravno, engleska obaveštajna misija, koja je sve vreme bila u Mihailovićevom štabu, od 1941. pa do zaključno one 1944, kada je Mekdauel, odnosno pripadnik američke obaveštajne misije, otišao, njima je sugerisano da po svaku cenu izvode što veće akcije, što veće sabotaže.
Da li je to prirodno da se, s jedne strane, sugeriše gerilskom pokretu, na primer, pokretu otpora u Francuskoj, da se uzdrže od svih provokacija, naravno, zbog one egzekucije okupatora, a sa druge strane, da se to traži od samog Mihailovića. To je samo jedna od njegovih nerešivih enigmi bila. Bilo je još, i oni njegovi objektivni nedostaci itd, što možemo otići i iskoristiti fond Narodne biblioteke, vrlo je bogat, a setite se, od jula smo svi kolektivni članovi. Toplo bih vam savetovao da iskoristite slobodno vreme i da iščitavate o čemu se to tamo piše.
Zaboravio sam još četvrti faktor, a to je ono što se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini spočitava, a to je neborbenost. On je vezan i za ovu prethodnu priču. Od 31. avgusta, a to i osnovci uče u osmom razredu osnovne škole, u udžbenicima, kada je potpukovnik Veselin Misita oslobodio Loznicu, do zaključno oslobađanja Kruševca, a mislim da ovde ima poslanika iz Kruševca, kada je četnički major, komandant Rasinskog korpusa, Dragutin Keserović, oslobodio Kruševac.
Ali su ga posle, naravno, crvenoarmejci predali partizanima i u ekspresnom suđenju, koje nije trajalo više od 15 dana, još sa nekolicinom istaknutih nacionalnih boraca, osuđen i streljan, pa sve do, recimo, lažno prikazanog oslobađanja Prijepolja, Višegrada itd. preko BBC. Kažem lažnog, pošto je tamo predstavljano da su to uradili partizani, ali to je već sasvim drugi problem, to je problem krivotvorenja informacija koje su išle preko Kaira, odnosno jedne od sekcija engleske obaveštajne službe, u kojoj su sedeli svi prokomunistički i levičarski orijentisani oficiri. O tome, takođe, postoje dokumenti i iz nemačke arhive, i iz britanske arhive. Staniša Vlahović je to objavio, Ivana Mihajlović, prema nemačkim izvorima itd.
Znači, moramo se uzdržati, s jedne strane, da paušalno govorimo pričajući o jednom dokumentu, o jednom događaju, o jednoj možda činjenici, a sa druge strane sve to negirati, ako je druga strana u pitanju. Nije to put koji nas vodi onome zbog čega smo mi danas ovde. Prosto se radi samo o želji, da li mi imamo nameru da ta prošlost ostane istoričarima.
Naravno, moram da kažem da se u našoj domaćoj istoriografiji još uvek vodi taj, da kažem, nastavljeni građanski rat. Tačno je da su to najveći krivci, ja i odavde to slobodno govorim. S jedne strane imamo te koji će se apologetski odnositi prema tekovinama itd. slavne revolucije, ali sa druge strane imamo jednu plejadu mlađih istoričara koji pokušavaju da na jedan krajnje kritički način prikažu našu najnoviju prošlost drugačije.
Prema tome, još jednom apelujem da razmišljamo o budućnosti, da ovu prošlost ostavimo stručnjacima, istoričarima i da se, jednostavno, ovde ne svađamo i ne gubimo vreme, ne rasipamo energiju nečim, u stvari, što i nije, najblaže rečeno, naša struka, odnosno struka većine.

Dame i gospodo narodni poslanici, pretpostavljam da je neuobičajeno da mi poslanici vladajuće većine ovoliki broj amandmana podnosimo, ali nam je zaista dovoljno prostora ostavio ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, pogotovo zbog njegovih rastegljivih i prilično fleksibilnih kriterijuma, a sa druge strane zaista imam veliku obavezu prema sredini iz koje dolazim da kažem zbog čega sam to uradio.
Naime, prema Predlogu zakona o raspodeli transfernih sredstava opštini Valjevo je predložena dotacija ili subvencija u iznosu od 115,5 miliona dinara. U odnosu na prošlu godinu to je za nekih 70 miliona manje. Obrazloženje ministra finansija pre dve večeri na Odboru za finansije bilo je da je to zbog toga jer je iz fonda zarada veće zahvatanje opština, odnosno onih 40%. To je sasvim razumljivo i to obrazloženje znam, umeo sam da ga pročitam, međutim treba reći da je to prihvatljivo samo za opštine koje zaista mogu da napune budžet iz fonda zarada.
Situacija u valjevskoj opštini je dosta loša, a sama opština je na dnu lestvice prema svim parametrima koji određuju status srpskih opština. Zbog čega je to tako to bi bila duga priča da sada elaboriram, da ulazim u to, međutim još gora situacija pretpostavlja se da će biti u 2005. godini.
Naime, sve veće državne ili društvene firme praktično ne posluju, poput "Krušika", "Srbijanke", "Stefila", "Jablanice" itd. A i ono što se zove mala privreda takođe je na veoma niskim granama. To je jedan deo iz koga treba opština da puni svoj budžet, pa i onaj drugi deo, oni parametri koji su predviđeni što se tiče, recimo, prodaje nekretnina ili taksi od tog nasledstva, zatim atraktivnih lokacija ili lokala ili ako hoćete privatizacije, teško da će se moći iz tih sredstava, odnosno iz tih oblasti da napuni budžet.
Privatizacija je urađena u Valjevu, ali prema mišljenju većine naših sugrađana bolje i da nije urađena. Poznato je bar Odboru za privatizaciju i ovom domu koliko puta se na Odboru našao problem valjevskog "Uzora". Međutim, devet meseci praktično traje štrajk tih radnika, koji su stupili u štrajk negde u martu ove godine. Ministarstvo privrede ili tačnije Agencija za privatizaciju nikako da makar taj predmet iznese na Trgovinski sud i da se definitivno onda reši da li su radnici u pravu ili nisu.
Sa druge strane, privatizacija Mlinskog preduzeća "15. septembar" znamo da je urađena zahvaljujući korišćenju pozicija na kojima su tada bili recimo zamenik ministra za trgovinu, a visoki funkcioner nekadašnje Nove demokratije, ili recimo privatizacija "Kožare" Valjevo, koja je obavljena tokom ove godine i svedoci smo, bar mi u Valjevu, da jedan deo iz socijalnog programa koji je Vlada uplatila "Kožari" da bi se obeštetili radnici, da je taj novi vlasnik potrošio za neke druge namene i ko zna kako će se sve to okončati.
Dakle, to su bili razlozi zbog kojih sam želeo da se jednostavno ispoštuje prošlogodišnji kriterijum i da onaj iznos koji je bio predviđen iz tih transfernih sredstava, odnosno od 185 miliona, zaista da bude i u ovoj godini, jer se praktično ništa nije promenilo.
Naprotiv, situacija je još nepovoljnija, a isto tako mogu da kažem da će se to odraziti i po pitanju investicija i još nekih drugih oblasti iz kojih je planirano punjenje budžeta.
Moram da istaknem da za ovih devet-deset meseci, koliko funkcioniše ova vlada, da je Valjevu praktično ruku saradnje i podrške pružilo samo Ministarstvo za kapitalne investicije, odnosno ministar Velimir Ilić, i da je zahvaljujući pre svega njegovoj angažovanosti Valjevo uradilo nešto, oseća se neki boljitak, a u narednoj godini planira se rehabilitacija putnih pravaca Valjevo-Šabac, Valjevo-Loznica, kao i realizacija još nekih započetih investicija. Međutim, to je nedovoljno, a za sada je jedino to izvesno.
Moram da kažem još jednu stvar, da je planiran budžet za narednu godinu u iznosu od 878 miliona i da je veliki znak pitanja kako će se to realizovati, pogotovo što Valjevo ima određenih problema vezanih za konstituisanje skupštine opštine od pre dva meseca. Iz tih razloga sam želeo da Ministarstvo finansija, odnosno sam ministar finansija gospodin Dinkić prihvati moj amandman i da se jednostavno izjednači iznos sa prošlogodišnjom subvencijom.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član koji se tiče umanjenja sredstava koja su bila opredeljena za otklanjanje posledica nastalih zemljotresom u Kolubarskom okrugu.
Naime, proletos mi smo usvojili 500 miliona i to posle predloga od milijardu i po dinara. Činjenica da se prema ovoj sadašnjoj dinamici građani, koji su oštećeni i koji su podneli svoje zahteve, ne mogu podmiriti u narednih šesnaest godina, smatrali smo da je milijarda i po dinara neophodna da bi se ubrzala ta dinamika.
Međutim, rebalansom je predviđeno da se i sa tih petsto miliona suma svede na dvesta miliona. Samo ću vas upoznati sa nekim činjenicama, odnosno brojčanim podacima, s obzirom da je Direkcija za obnovu i razvoj Kolubarskog okruga do sada utrošila nekih 170 miliona, koje je dobila iz budžeta u toku ove godine, da je na osnovu ugovorenih radova već opredeljeno nekih sedamdeset miliona, što znači već 240 miliona, i da postoje određena dugovanja prema izvođačima radova, prema EPS-u i još nekim drugim kooperantima.
Ukoliko bi se prihvatio ovakav rebalans i ukoliko bi se ova suma svela na 200 miliona, onda bi rad te direkcije bio potpuno paralisan, a nekoliko hiljada zahteva još uvek stoje neregulisani. Ne bih vraćao priču zbog čega je to tako i da li je to bila zloupotreba, da li je bilo pravilnosti ili nepravilnosti u proteklih pet ili šest godina, s obzirom da je zemljotres bio u septembru 1998. godine, ali dolazimo u jednu situaciju da, ukoliko bude paralisan rad ove direkcije, tih nekoliko hiljada građana zaista će biti oštećeni, odnosno da će svoja prava pokušavati da ostvare i sudom.
Da bismo nekako premostili ovaj problem, dakle, posle konstituisanja novog Saveta Direkcije, to je bilo krajem juna ove godine, mi smo i resornom ministarstvu i Vladi predložili nekoliko, čini mi se, vrlo ozbiljnih predloga, koji su iz temelja praktično pomerili dosadašnji način rada ove direkcije.
Naime, predložili smo da se uvede kategorija, možda je ovo malo interesantno za vas, ali verujte, za tri ili četiri hiljade građana iz Kolubarskog okruga ovo je veoma interesantna tema.
Zamolio bih još minut ili dva vaše pažnje, a svoju reč ćete reći kada budemo glasali. Dakle, mi smo predložili da se preko neke od poslovnih banaka uvede i mogućnost kreditiranja oštećenih građana, zatim da se čak uvede kategorija subvencija, odnosno sufinansiranja, pošto imamo veliki broj zahteva od strane građana koji su već ušli u proces rekonstruisanja svojih objekata, da jednostavno i oni žele da ulože deo svojih sredstava.
A isto tako smo predložili Vladi, s obzirom da se radi o jednoj službi koja je dosta stručna, koja je opremljena, da u narednom periodu, u stvari, Direkcija preraste u javno komunalno preduzeće.
Takođe, nismo isključili mogućnost da se lakše sanacije rešavaju i kroz dodelu građevinskog materijala, kao što je to bilo na početku, ali bez ikakve kontrole, i znamo da se od toga odustalo.
Još jednom bih apelovao na sve poslanike da najozbiljnije shvate u kakvoj se situaciji nalaze, pre svega građani Kolubarskog okruga, njih nekoliko hiljada, u kakvoj se situaciji nalazi i sama građevinska direkcija, s obzirom da je već na osnovu ugovorenih obaveza prekoračila ovih dozvoljenih dvesta miliona ili predviđenih dvesta miliona rebalansom i da će, ukoliko se usvoji ovakav predlog, njen rad biti u potpunosti obesmislen, u stvari paralisan. Hvala vam.

Dame i gospodo, s obzirom da nas čeka vrlo veliki i odgovoran posao, trudiću se da se u ovom prvom obraćanju zadržim samo na onim, čini mi se, najbitnijim momentima.
Pozvao bih se i ja na prošlost, i to na jednu metaforu koju sam već rekao na jednoj od sednica Odbora za prosvetu, a to je – kada je 1835. godine donesen prvi Ustav u Kneževini Srbiji, to je onaj poznati Sretenjski ustav, ruska diplomatija ga je okvalifikovala kao "francuski rasad u srpskoj šumi".
Naravno, zbog njegovog izrazitog i veoma naglašenog liberalnog i demokratskog karaktera, zbog čega je Knjaz Miloš oštro ukorio Dimitrija Davidovića.
Naravno, taj ustav je veoma brzo ukinut i znamo da je posle toga praktično donesen 1838. godine. Ova metafora je potrebna iz jednog razloga kako prethodnik, odnosno moj kolega i naravno eks-ministar reče, jeste to bio pokušaj da se jedna gromada, čini mi se da se tako izrazio, unese u ovaj sistem obrazovanja kroz tu reformu obrazovanja, ali naravno, ta gromada je zaista bila potpuno neprihvatljiva.
Mi koji radimo u prosveti znamo da nam je neophodan zakon, odnosno reforma obrazovanja, ne samo zakon, zakon kao deo reforme, mislim na sveobuhvatno obrazovanje, i nama, i roditeljima, i deci i uopšte društvu.
Ta započeta reforma jeste bila prepisivanje tuđih modela i zato kažem da je bila neprimenljiva, i podseća me na taj francuski rasad u srpskoj šumi. Naravno da je bila i preambiciozna, i da nije bila dovoljno pripremljena, i stalno smo, uvek, u stvari, imali smo jednu stisku u vremenu i neophodnost da uradimo nešto da to liči na nešto, a naravno, vreme nam nije dozvoljavalo ili nas je preticalo.
Dalje, ta naučna zasnovanost prethodnog koncepta je jako diskutabilna, i znam da će biti reči u raspravi povodom amandmana, a posebno je diskutabilna ona materijalna osnova našeg društva, odnosno i materijalna i kadrovska, ta velika razlika između grada i sela itd.
Drugi aspekt na koji bih ukazao, to vam je dosta sporna koncepcija prethodnog ministarstva i kada se radi o edukaciji, odnosno o sprovođenju onih kurseva i reformi. Naravno da je to izazivalo neizbežnu asocijaciju da se to nešto ponavlja kao posle 1945. godine, kada su nam kursisti bili oni, odnosno ili oni koji su završavali analfabetske tečajeve, držali su predavanja, pa onda je sve ulazilo u onu kvotu, u izveštaje kako nema nepismenih u pojedinim krajevima itd.
Možda je ovo pregrubo poređenje, ali jasno je da su zaposleni, mislim na profesore, na nastavnike, na učitelje, bili prinuđeni da idu na te kurseve jer ih je zakon obavezivao zbog dobijanja licence. Koliko su oni bili svrsishodni, u stvari potrebni, to je veliki znak pitanja, i o tome zaista se da, samo o tome, raspravljati na jednom ovakvom zasedanju.
I ne bih se u to upuštao, ali malopre je jedan od kolega rekao i koliko je to koštalo ovu državu, da li ćemo imati jedan bilans koliko je to sve opteretilo ili budžet, ili bilo da se radilo o tim nevladinim organizacijama.
Nešto što je takođe veoma interesantno to je da su te seminare sprovodili, pre svega, psiholozi i pedagozi, pa pre neki dan se i ministarstvo, odnosno gospođa ministar obratila javnosti sa informacijom da je 230 novih radnika zaposlenih u ministarstvu, a od toga su 50 psiholozi. Pretpostavljam da je smisao te takve politike prosto razmišljanje da ti psiholozi najbolje mogu da utiču na formiranje svesti ili od malih nogu na neše učenike, odnosno na nas profesore koji radimo već u toj prosveti kroz te seminare i kroz tu edukaciju.
Dalje, ako bismo malo nastavili da to obrazlažemo, pretpostavljam zašto je to u stvari neophodno, pa verovatno da se u sklopu te mondijalističke koncepcije izbriše strah od autoriteta kod naše dece koji se, naravno, formira u porodici, pre svega je to otac ili roditelji, a kasnije u školi; a možda se to posledično u jednom zrelijem dobu odražava i na poštovanje ili povođenje za kultom akturiteta, zbog čega, naravno, naš narod i ima tu neku takvu psihologiju, da veoma često ističe velikog vođu i, naravno, nepogrešivost velikog vođe. Možda je to kao jedan krajnji smisao u stvari činjenica da su te reforme, odnosno kurseve i seminare vodili psiholozi.
Naravno, dosta je bila problematična i stručnost ljudi koji su radili na sprovođenju reformi, a o tome sam već govorio na prosvetnom odboru, jer, naravno, znaju to gospoda iz prethodnog ministarstva, da je bilo u ministarstvu i osoba bez dana radnog staža, odnosno da pet minuta nisu nosili taj dnevnik, odnosno sa vrlo spornim ili problematičnim diplomama, a o tome sada ne bih govorio.
Slažem se da je trebalo da bude u centru prethodne koncepcije reforme dete, ali mislim i u uvodnoj besedi gospođa ministarka je rekla da ništa nema od te reforme, ako nema kvalitetnih i dobrih nastavnika, odnosno onih neposrednih u stvari faktora koji sprovode reforme.
To pre svega znači da moraju profesori, učitelji, nastavnici, svi oni koji rade sa decom, bilo od predškolskog do završenog srednjoškolskog uzrasta, posedovati veoma široko obrazovanje, znači, uklapati se u te trendove da ne bude samo fahiziran i da ne govori svojoj deci samo ono o predmetu za koji se obrazovao.
Naravno, to je pre svega ta stručnost, ali isto tako i pedagoški i ljudski kvaliteti. Ne treba mnogo priče, ne treba mnogo mudrosti, da mi ne znamo u stvari, ili sada da se pozivamo na nekakva velika istraživanja, odnosno šta je to što roditelji, što učenici, pre svega, traže u ovom obrazovanju?
Traže sigurno kvalitetnu nastavu, inspirativne motivisane nastavnike koji će prenositi deci i ono znanje, ali, naravno, i nešto mnogo više.
Često sam govorio da je mnogo značajnije deci ostaviti nešto drugo u amanet, a ne ono da li su Turci u 16. veku došli do Slavonije ili, ne znam, uzimam ovaj primer jer mi je to struka.
Naravno, dosta je ponižavajuće bilo i ono licenciranje na svakih pet godina, jer gde to, u kojoj još profesiji se to radi, a mi o tome možemo razgovarati, ali je opet potrebna jedna etapa, potrebno je određeno vreme da dođemo do te faze i da onda razgovaramo o načinu provere stručnosti i spremnosti profesora ili vaspitača da obavlja neki posao.
Prema tome, mislim da je reforma neophodna, ali da bude promišljena, da bude po etapama, naravno, na naučno zasnovanim smernicama i, naravno, prilagođena našim uslovima, što je veoma bitno.
Suština te reforme mora da bude, sa jedne strane, kako zaštiti ono što je najbitnije, a to je nacionalni identite i kako, naravno, pratiti te savremene trendove u Evropi.
Mislim da sa ovakvim konceptom, koji će se dograđivati sigurno, mi smo na najboljem putu da to ostvarimo. Hvala vam.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 97. Jasno se iz diskusije gospodina Vučića, i sadašnje i one prethodne, radi o uvredljivoj konotaciji za poslaničku grupu SPO-NS, iz sledećih razloga: zaista mislim da treba ova skupštinska govornica da služi, to sam rekao pre par dana, samo za ono što je na dnevnom redu.
Tada sam pokušao najiskrenije, najdobronamernije, onako kako zaista i smatram taj svoj posao ovde, i kako smatram i mojih kolega, odnosno gospode iz SRS, da pokušamo ovde da uradimo ono što je najbolje, kako ste vi najčešće isticali, za građane Srbije.
Za građane Srbije je najbolje da se ne gubi vreme, da se ne troše pare uzaludno i da se svaki dan ne proćerda uzalud. Čini mi se da od toga, iz priloženog se vidi, nema ništa, a opet, gospoda iz SRS imaju vrlo ozbiljan problem kako da objasne zašto su "srpska", zašto su "radikalna" i zašto su "stranka".
Kao profesor istorije, verujte, nijednog trenutka nisam ubeđen u to. Kada se govori o ovom prvom prefiksu "srpska", o tome su govorili moji prethodnici i, uz poštovanje vaše inteligencije i strpljenja građana Srbije, o tome ne bih mnogo govorio. O tome se govori kako su zaštićeni srpski nacionalni interesi, koliki je i čiji je bio udeo u ruženju srpskog naroda, naravno, ko su i kakvi ministri bili, ali isto tako i ko je i kakav udeo imao u vršenju lokalne vlasti.
Nisam toliko zaboravan, verovatno zato što predajem istoriju i što mi je prošlost opsesija, a naravno i dužnost. Pre par dana, u vrlo uglednim dnevnim novinama stoji – 57 lokala od čvrstog materijala na travnjaku u Zemunu, 17 hiljada bespravnih objekata, poslovni prostor "Pinkiju" uplatio 100 hiljada dinara za 296 radnika, a u tom trenutku, kaže, bilo je 34 radnika. Samo prenosim ono što je pisalo pre par dana. To nije tako davno.
Ono što je bilo malo ranije, što seže u prošlost, to je taj drugi deo naziva – "radikalna". Veoma dobro znaju iole dobronamerni i obavešteni da je Narodna radikalna stranka formirana 1881. godine i da apsolutno nema ništa sa onim što se danas naziva Srpska radikalna stranka ili obrnutim redosledom i obrnutom logikom.
Što se tiče "stranke" i toga šta je partija, a šta je stranka, mislim da je o tome takođe bilo reči i ne bih baš oduzimao mnogo vremena.
Naravno, ne mogu da shvatim zašto se stalno (predsedavajuća - vreme)... završavam... pozivate da ćete vi na sledećim izborima uzeti 150 ili 160, ili ne znam 250 poslaničkih mesta. Pa, time, u stvari, dolazite u jednu logičnu kontradiktornost sa onom vašom politikom. Znate, sa 150 ili 160 poslanika, to kako neko reče ovde jednom - može i baba Nasta da vrši vlast. Umeće vršenja vlasti je pronaći koalicionog partnera i vršiti vlast u interesu naroda.

Vama se izvinjavam, ali pozivam se na član 97.
Potpuno sam pogrešno protumačen. Ne znam sada da li je to namerno ili je to slučajno, ili jednostavno nisam shvaćen, ali radi se o prostoj stvari. Moja aluzija na prefiks srpska tiče se upravo onog drugog što sam obrazložio - kako su i na koji način odbranjeni srpski interesi. Ništa drugo.
Taman posla da sam aludirao na nekakvo poreklo vašeg predsednika, ne znam da li je katolik ili Hrvat itd. To ni jednog trenutka nisam rekao, niti to znam.
Molim vas, znam da govorim samo na osnovu činjenica i na osnovu onoga kako sve to doživljavam. Rekao sam da govorim u svoje ime.
Druga stvar što sam pogrešno protumačen - jesam poslanik na listi SPO - Nova Srbija, ali nisam član SPO-a nego član Nove Srbije. To je takođe pogrešno.
I, što se tiče onog sledećeg, o čemu ste vi govorili, zaista ne znam kako vi objašnjavate fenomen, svaka čast, vi imate 82 poslanika i to je respektabilna cifra, to je nesporno, ali kako objašnjavate fenomen da gotovo nema gradova u Srbiji gde na prste jedne ruke možete da nabrojite vaše odbornike. To je suština.
Kada replicirate onda samo želim da me shvatite potpuno, ispravno, onako kako sam to rekao, a ne da izvrćete, i naravno, ovo nije reprertoar iz devedesetih godina. Verujte, ovo je (u ruci drži isečak iz novina) od pre deset dana iz "Večernjih novosti".

Dame i gospodo poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 97. Mislim da se ovakva diskusija ne odnosi uvredljivo samo na poslanike i poslaničke grupe, upravo se odnosi uvredljivo na građane Srbije, na sve one koji su poverili svoj glas ovakvim poslanicima.
Iz tih razloga koristim ovu govornicu da se u ime poslaničke grupe SPO–Nova Srbija, ali i u ime svih dobronamernih poslanika koji najozbiljnije shvataju svoju ulogu ovde, javno izvinim građanima Srbije i da iskoristim još ovu priliku da gospodu iz SRS samo podsetim na onaj famozni član 217. koji je citiran, ali nije dorečen.
Svako od nas ko je radio u nekoj firmi, u nekom preduzeću zna koje su posledice ako u toku dana uzme izlaznicu ili ne dođe taj dan na posao. Nisam video da su gospoda iz SRS, koja su na stalnom radu u ovom domu, zaista bojkotovala i blagajnu ovog doma. Toliko. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pripadam onom delu javnosti koji smatra da je stanje u našem pravosuđu izuzetno loše. Uz resor policije čini mi se da je tu, sigurno, najzapuštenije stanje. Možda mom ovakvom stavu doprinosi i činjenica što dolazim iz Valjeva, a opšte je poznato našim Valjevcima da je na imenovanje sudija, imenovanje tužilaca, najviše i presudno uticao bivši čuvar KP Doma, kasnije poslanik SRS, a na kraju i savetnik bivšeg ministra pravde.
Inače, dotični gospodin je Valjevcima i poznat po jednoj anegdoti. Svojevremeno, kada je obavljao funkciju potpredsednika Savezne skupštine, na pitanje nas Valjevaca - kako se on snalazi, s obzirom da su tamo ipak drugačije okolnosti, da ne kažemo da je i drugačiji sastav, on kaže - ništa se vi ne sekirajte, tamo ima mnogo glupljih od mene.
Kada se radi o pravosuđu, negativan stav javnosti je i posledica lošeg rada uglavnom tužilaštva, sudova, i činjenice da je ta nekakva sprega između tužilaštva i policije, odnosno pravosuđa u stvari i iritirala dobar deo javnosti.
Poslanici iz Valjeva su dobili pismo jednog od sudija, čije se ime nalazi na ovom spisku predloženih za razrešenje, i ne bih se upuštao u to da li su to opravdani razlozi za njihovo razrešenje ili ne, nisam pravnik i, naravno, poštujem tu struku, ali bih izneo određene rezerve bar što se tiče ovog konkretnog slučaja.
Naime, u ovom pismu sudija prosto apeluje na poslanike iz Valjeva da razmisle o tome kako će glasati i u prilog toj svojoj tvrdnji, između ostalog, poziva se i na sopstveni sukob sa čelnicima tj. moćnicima iz Valjeva i valjevskog kraja.
Konkretno, radi se o ljudima koji su, koliko do juče, bili u vlasti, obavljali vrlo značajne funkcije, odnosno članovima Nove demokratije a sada liberalima. Dotični sudija se sukobio sa bivšim zamenikom ministra turizma, gospodinom Đukićem, a po pitanju jednog famoznog kafića. Valjevci vrlo dobro znaju o kom kafiću se radi. To je jedan kafić "Vreme", čiji je suvlasnik, inače, i sin dotičnog gospodina Đukića.
Uprkos činjenici da nijedna relevantna, nijedna validna, niti dozvola, niti rešenje, ne postoji za rad dotičnog kafića, on do dana današnjeg radi nesmetano, a da ironija bude veća vlasnik, zaista pravi vlasnik tog objekta, koji je, inače, i upisan u katastar i poseduje A list, tužen je zbog neplaćanja struje.
Dalje, jedino rešenje koje poseduju sadašnji suvlasnici, znači sin gospodina Đukića i njegov ortak, ovog kafića, jeste rešenje koje je potpisao turistički inspektor, a opet, sasvim slučajno, član Nove demokratije ili sada Liberala.
Sudija o kome je reč u ovom pismu poziva se i na jedan krajnje neprofesionalan odnos valjevskog MUP-a, na čijem čelu se do juče, ili koliko do pre par dana, nalazio, takođe, jedan od čelnika Nove demokratije, a sada je prekomandovan u beogradsku žandarmeriju. Inače, za tog gospodina, bivšeg načelnika MUP-a, mi smo prosledili, naravno ondašnjem ministru policije, dokumentaciju kojom ga, u stvari, obaveštavamo da je gospodin, načelnik MUP-a, krivično osuđivan po dva osnova, na dva meseca zatvora, odnosno na godinu dana uslovno, i da ne ispunjava uslove koji su potrebni da bi obavljao tako značajnu funkciju.
Naravno, nikakav odgovor niti smo mi dobili, a kad govorim - mi, mislim na opštinski odbor Nove Srbije u Valjevu, i na građane koji su to tražili od nas. Takođe treba reći da se pomenutim tatom ovih dana vrlo svesrdno bave i Vladin Antikorupcijski savet, a isto tako i Odbor za privatizaciju, s obzirom da je moćni tata vlasnik 35% Mlinsko-pekarskog preduzeća "15. septembar", i da mu ništa nije smetalo da za vreme dok je bio zamenik ministra otkupi to preduzeće.
Gospoda narodni poslanici, kolege narodni poslanici su i te kako upoznati sa ovim slučajem, bar oni koji se nalaze u Odboru za privatizaciju, kao i ljudi koji rade u Vladi u Antikorupcijskom savetu.
Onim, još nedodirljivijem, pošto je ovih dana ovde bilo reči o kumovima, onima koji se nalaze na vrhu piramide vlasti, bavila se uglavnom štampa, a ako se sećate, radilo se o gospodinu, bivšem ministru policije, Dušanu Mihajloviću i o navodnim firmama čiji je on vlasnik ili suvlasnik, ili akcionar, a samo bih podsetio na one konferencije za štampu koje je sadašnji ministar finansija, gospodin Dinkić, držao i objašnjavao o čemu se tu radi.
Treba reći da je u sklopu cele te priče i činjenica da je, takođe, jedan od lokalnih moćnika na jedan krajnje volšeban način dobio i dozvolu za izgradnju fabrike pijaće vode u Petnici, a da je odnedavno, opet na jedan volšeban način, dobio praktično i tapiju na uređivanje arheološkog lokaliteta Petničke pećine.
O onim drugim stvarima, na koje se sudija poziva u ovom pismu, ne bih govorio.
Ali bih vas samo podsetio i na one afere oko izvoza naoružanja, gde ni najmanje nisu bili umešani ni predsednik Upravnog odbora "Jugoimporta", preko koga se odvijao taj izvoz naoružanja, a čiji je sasvim slučajno bio predsednik Upravnog odbora, tadašnji ministar republičke policije, a drugi član je bio tadašnji ministar savezne policije.
Očito je da treba imati određenu sumnju u ovaj postupak razrešenja, ili zadržati određenu rezervu, kako god hoćete, a nije zgoreg spomenuti da je još jedan sudija opštinskog suda, ili tačnije, možda radi emancipacije, sudinica, prošle godine razrešena. Prema navodima dotične gospođe upravo se radilo o njenom sukobu sa, opet, Novom demokratijom ili Liberalima, pošto je stavila odluku o zabrani potapanja valjevske svetinje, a to je valjevska Gračanica, dakle, odluku je stavila i učinila je pravosnažnom, pa je ipak cela priča otišla u drugom smeru, a ona je time samo dala šlagvort gospodi da pokrenu postupak njenog razrešenja.
Na kraju krajeva, kada se radi o pojedinačnim ljudskim sudbinama, a i o njihovim borbama protiv nevidljivih ili nedodirljivih sila sistema, u principu, čovek, ako nema rezervu, treba makar da bude na strani onog slabijeg. Nećemo pogrešiti. Hvala.