Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Marina Ristić

Govori

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 62. ovog Predloga zakona da se stav 4. briše, jer su u ranijim stavovima ovog člana već precizirani uslovi za izbor direktora i ovaj stav stoga predstavlja samo balast.

Mnogo je takvih primera u ovom Predlogu zakona, ali i mnogo važnije za nauku ono što ste izostavili, a izostavili ste da rešite problem nepostojanja institucionalnog finansiranja naučnog rada univerzitetskih nastavnika.

Ovaj Predlog zakona jeste zasnovan na dobroj evropskoj praksi u smislu da se postavlja sada balans između institucionalnog finansiranja i projektnog takmičenja. Sad, stvar je tu jasna, svi istraživači treba nekako da prežive i tome služi institucionalno finansiranje, projektno služi za one najbolje kada im projekat pobedi na konkursu i tada oni dobiju sredstva da se još više razvijaju .

Međutim, ovaj problem neravnoteže koji je postojao sada i jeste rešen ali samo na institutima, a ne i na fakultetima.

Država i dalje nastavnike u visokom obrazovanju plaća isključivo prema broju studenata sa kojima rade, a naučni kriterijumi tu ne igraju nikakvu ulogu, na žalost.

U praksi je to do sada izgledalo ovako – univerzitetski profesori koji imaju manji broj studenata pisali su predloge projekata i oni su po pravilu njima bili usvajani, odobravali su se, jer se znalo da je to za njih bio način da prežive.

Ovaj problem sada uopšte nije prepoznat u ovom Predlogu zakona i upravo ovde će ovaj zakon da se saplete. Univerziteti jesu prepoznati u prvim opštim članovima Predloga ovog zakona, ali su izostavljeni u članovima koji se tiču finansiranja.

Kako će sada to izgledati u praksi, kako će se univerzitetski nastavnici sada dovijati da prežive ostaje nam da vidimo. Hvala.
Ja sam podnela amandman na ovaj član 88. a radi se postupanju po predstavkama. Malo sam u čudu što mi nije usvojen ovaj amandman. Evo o čemu se radi.

To je sada ta predstavka kojom se obraća fizičko ili pravno lice agenciji sa podacima gde se sumnja na korupciju. Sada ovaj član 88. kaže šta sada ta predstavka treba sve da sadrži, pa ona mora biti uredna i može biti neuredna. Znači ili ima sve podatke ili nema sve podatke. Ukoliko nema sve podatke pa to lice ne dopuni, onda agencija neće postupiti po toj predstavci. Agencija bi trebalo da nastavi postupak na osnovu raspoloživih informacija. Gde god postoji sumnja u korupciju po njoj treba da se postupa. Ne može tako olako da se odbaci. Gde god postoji materijalni dokaz prvo mora da se ispita, bez obzira da li su baš svi podaci tu. To jeste posao agencije, treba da se rešava po kratkom postupku.

Sve to mora da bude transparentno i javno, jer u Srbiji se obično pojavi neka sumnja, neko nekog optuži i na tome se uglavnom završi. Evo, imali smo priliku i da vidimo ovde u Narodnoj Skupštini, čuli smo kolege i oni znaju ko je radio te kriminalne radnje od prethodne vlasti, agencija je postojala i ona je negde počela da radi 2010. godine, čini mi se da je ta godina, a ona uopšte nije postupala. Ne znam da li je sada to sada zbog tih predstavki, da li je iz nekog drugog razloga, neću u to da ulazim, ali agencija mora da nastavi postupak, čim postoji osnovana sumnja, jer mi nekada čujemo za primere korupcije, čujemo kada izađu radnici neke fabrika, imali smo slučaj Pošte koji ukazuju na primeru korupcije i kažu imenom i prezimenom, a agencija uopšte ne postupa po tome. Ona da bi svoje postojanje opravdala, da bi imala svrhu, ona ne mora čak ni da čeka predstavke, ona bi trebalo da radi čim postoji sumnja, da se ispita, pa sada, ima ili nema, nije bitno. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zločin koji se dogodio u Srebrenici ne uklapa se u definiciju genocida koji podrazumeva plansko uništavanje čitave etničke ili verske grupe. Ne postoji ni jedno svedočanstvo da je Republika Srpska uopšte imala takav plan. Sve i da je imala, prema definiciji genocida, morao je da obuhvati celokupnu teritoriju Srpske, a ne samo jednu opštinu.

Jasno je ovoj Srbiji i Zapadu, pa zašto onda toliki pritisak Zapada da Srbija prizna da se u Srebrenici desio genocid? Zato jer ako Srbija popusti, to bi Americi poslužilo kao ključno opravdanje za sve zločine učinjene prema Srbima. Zato je trebalo da Srbija kaže kako je u Srebrenici bilo genocida i tako pomogne Americi da pomete tragove svog nasilja.

To se za sada nije desilo, ali Srbija ćuti. Ćuti medijima, ćuti pojedincima, ćuti Zapadu. Ćuti kao da nema jasan stav. Možda i nema. To ćemo znati ukoliko se ne prihvati ni jedan od amandmana srpskih radikala na član 16.

A za to vreme haška dokumentacija premešta se, ni manje ni više, nego u Sarajevo. U našim medijima to je prošlo poprilično nezapaženo. Zašto ne bi ostala u Hagu, gde je na dva suda presuđen genocid u Srebrenici? Zašto se ne premesti u NJujork? Ujedinjene nacije su osnivač ovog suda. Ili u Vašington, koji ga finansira? Razlog je jasan. U Holandiji i Americi je pravo na informaciju zagarantovano i svi ovi materijali bili bi dostupni javnosti, a u Sarajevu će se pobrinuti da sakriju sve što genocid dovodi u sumnju.

Zato Srbija više ne sme da ćuti i treba jasno da kaže da u Srebrenici nije bilo genocida. Srbija mora da zaštiti svoj narod od toga da ga svet proglasi genocidnim. Ako Srbija neće, ko će, ponovo Rusija? Sramota je za Srbiju što ćuti na ove klevete. Evo prilike da Srbija konačno da svoj odgovor tako što će usvojiti ovaj amandman i kazniti svakoga ko kaže da se u Srebrenici desio genocid. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, postoji nekoliko spornih članova u ovom predlogu zakona koji će kada se za njih sazna izazvati bes, javnu osudu i nepoverenje u ceo sistem vaše vlasti.

Jedan od njih je i član 28. stav 4. a radi se o maloletnoj deci koja su za života bila bez roditeljskog staranja. Prema predlogu ovog zakona, a koji će za nekoliko dana biti usvojen, dozvoljeno je uzimanje tkiva, a u onom drugom zakonu i organa, samo na osnovu odluke etičkog odbora zdravstvene ustanove. Zakonski zastupnici, staratelji, rodbina u ovom slučaju su potpuno isključeni. Kod ostalih ljudi pita se čak i pobočni rođak, a kada su u pitanju ova deca baš niko. Ovako i nikako drugačije piše u oba zakona iako je ministar pre nekoliko dana ovde tvrdio suprotno kada je odgovarao narodnom poslaniku Bošku Obradoviću.

Sada ostaje nejasno šta je ministar hteo da postigne ovom izjavom, možda on i ne zna šta mu sve piše u zakonu i bolje je ako ne zna, pa na vreme da reaguje, jer videćete kako će reagovati srpska javnost kada se ovo sazna. Moguće je da je razlog sistem socijalne zaštite koji je preglomazan i koji loše funkcioniše te je teško doći do podataka o srodnicima, pa je bilo najjednostavnije ovo regulisati na ovaj način.

U Srbiji u proteklih pet godina oko 5.668 dece. Ne znam koliko ih je napušteno, ali znam da ja nemam poverenje u ovaj zdravstveni sistem kao što ga nema bar pola Srbije. Nema se poverenje ni u socijalne radnike, ni u hraniteljske porodice. Znam kako ljudi reaguju kada u medijima osvane vest o spornim odlukama usvajanjima, hraniteljima. Naš narod je uplašen od ove vlasti, verujte mi. Ovaj član, ovog represivnog predloga zakona će biti ona kap koja će preliti čašu. Da li vi gospodine ministre možete da garantujete da neće biti zloupotrebe. Da li garantujete da će svako dete maksimalno zaštićeno i da će ova najosetljivija grupa, neće postati banka tkiva i organa. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, Srbiji je potrebno između dva i tri miliona donora. Ovo je 14. februara 2013. godine izjavio pukovnik prof. dr Zoran Kovačević, tadašnji načelnik nefrologije VMA. U tom trenutku, deset godina nakon pokretanja programa o donorstvu, donorske kartice je potpisalo oko 80 hiljada ljudi, što je manje od 1% stanovništva. Verujemo da ni danas nije bolja situacija, i ovo je pre svega jasan pokazatelj koliko naš narod nema poverenja u zdravstvo. Nismo mi neobavešteni, nismo mi lenji, niti opterećeni zabludama i čekanjem da neko drugi reši naš problem - kako tvrdi sadašnji načelnik nefrologije VMA prof. dr Đoko Maksić, koji je jedan od inicijatora za donošenje ovog zakona. Baš naprotiv, odlično mi znamo koliko je donorstvo važno, ali isti tako znamo i u kakvoj državi živimo, znamo kakvo nam je stanje u zdravstvu i kolika je nebriga vlasti za dobrobit naroda. Mi jednostavno ne verujemo nikome.

I zna i to vladajuća struktura. Znaju oni da neće pomoći nikakva promocija preko medija. Nisu ni nudili bilo kakve olakšice ljudima koji potpišu donorske kartice jer znaju da ni to ne bi promenilo ništa.

Jedini način da se ispuni direktiva EU o 40 davalaca na milion stanovnika je upravo donošenje ovog zakona po kojem je svako potencijalni donor. Nije sporno da je donorstvo neophodno, da je to human čin, ali je nedopustivo da ceo jedan narod pretvorimo u banku ćelija, tkiva i organa donošenjem ovog zakona jer je to pre svega lični čin. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, stanje u zdravstvu je alarmantno, nemamo opremu, nemamo uslove, stručni kadar napušta zemlju ubrzano, nedostaje potrošni materijal, nema poverenja građana, a imamo redove, kilometarske liste čekanja i to za rutinske preglede, korupciju, burazerske dilove, farmaceutsku mafiju. Od svih resora zdravstvo je trenutno u najgorem stanju i toga je svestan svaki građanin. Uopšte nemojte u to da sumnjate.

Umesto da prvo obezbedite ono osnovno, da nađete način, da sprečite kadrove da odlaze u inostranstvo, da smanjite korupciju i na taj način da vratite poverenje građana, vama je najhitnije da donesete ovaj zakon po direktivi EU. Sve radite naopako.

Kao što je humano i ljudski pokloniti svoje organe, spasiti nekome život, tako je humano ostaviti volji građana da sami o tome odlučuju, a vi kada budete sredili stanje u zdravstvu, realno mogli ste, imali ste šest godina za to. Šest godina ste na vlasti. Tada će se broj donorskih kartica drastično povećati jer osnovno je da se vrati poverenje građana u zdravstvo.

To je najvažnije kod ovako osetljivih tema, jer čovek kada je na ivici života i smrti, on mora biti siguran u tog lekara, da će lekar da se bori za njegov život a ne za njegov organ. Sada tog poverenja nema, jer da ga ima, ovaj zakon ne bi ni bio potreban. LJudi bi sami potpisivali donorske kartice i u tome je najveći problem.

Donošenjem ovog represivnog zakona, vi još više narušavate poverenje građana i samo će biti obrnut efekat. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, predugo se čekalo na zakon o ratnim memorijalima i biće velika šteta ako on ostane mrtvo slovo na papiru, a velike su šanse za to i u svojim narednim izlaganjima objasniću zbog čega je to vrlo izvesno.

Opšte je poznato da su stradanja srpskog naroda u ratovima ogromna i da razmere zločina koji su počinjeni nad Srbima nikada nisu do kraja ispitani, jer su jugoslovenske, a kasnije i srpske vlasti umanjivale, prikrivali, zataškavale ove pokolje. Bilo je potrebno da Hrvatska i BiH podnesu tužbe za genocid da bi se naša vlast trgla i počela otvorenije da govori o ovoj temi.

Jedini koji su u proteklih 20 godina imali hrabrost da o ovome javno pričaju su srpski radikali. Želeli smo da sačuvamo od zaborava sve zločine počinjene nad srpskim narodom sve dok jednog dana ne probudimo svest i savest i da ova tema više ne bude tabu za našu vlast.

Da naše reči ne odu u vetar, da se ne zaborave, da neke stvari ostavimo za naredna pokolenja, objavili smo brojne naučne radove u naučnom časopisu „Srpska slobodarska misao“, kao i knjige istaknutih ličnosti kao što su Nikola Žutić, Veselin Đuretić, Momir Krsmanović, Milisav Sekulić i mnogih drugih koji su se bavili ovom temom. Zato je SRS ovaj zakon veoma važan, ali s obzirom da imamo brojne primedbe na tačku 4. zakona koja je ključna, nećemo glasati, ukoliko se naši amandmani ne usvoje. Hvala.
Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, širom bivše Jugoslavije leže nebrojane žrtve pobijene bez spiska i bez suda. Sudbina ove bezgrobne vojske i danas je nepoznata široj javnosti i malo ko se usudio da se njome bavi. Jedan od njih je Đuro Zatezalo, koji je samo u Lici pronašao 97 jama, masovnih grobnica srpskog naroda, koje su nastale tokom Drugog svetskog rata.

Malo je poznato da je prvi koncentracioni logor, u stvari logor Gospić koji je obuhvatao logore Jadovno na Velebitu, Slano i Metajna na ostrvu Pag. To je bio najveći logor u jugoistočnoj Evropi.

Niko ne spominje više ličko kvravo leto 1941. godine, tačnije period od aprila do avgusta, kada su ovaj logor zatvorili Italijani. Tadašnji okupator je bio zgrožen svirepošću zločina kojim je bio podvrgnut neprijatelj srpski narod. Hiljade i hiljade Srba su zaklani i pobacani u jame, decu su ubijali maljem u glavu, a zatim zabetonirali. Ovo nisu naklapanja, ovo je izjavio jedan od zločinaca na saslušanju 15. jula 1952. godine. Podaci su tačni.

Prikrivanje ovih zločina traje do danas. Italijani su ispitivali ove zločine i oni su odmah krenuli nakon zatvaranja logora Gospić, 01. septembra 1941. godine u ove krajeve, i već tada naišli na zid ćutanja, a brojne bezdane jame su prikrivane, a tragovi zločina pomno zatrveni. Ipak izvori postoje, ostali su kod Italijana, ali i kod naših istoričara, Đure Zatezala, Daneta Lastavice, Dragana Šućura, Gojka Vezmara, a o Jadovnom je pisao i episkop Atanasije Jeftić. Da li će ova mesta stradanja konačno dobiti zaslužena obeležja, ostaje da vidimo, ali teško da će to biti tako, jer u savetu će sedeti samo jedan istoričar i nijedan predstavnik crkve. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o lokalnoj samoupravi su samo kozmetičke, a mnogi problemi običnog građanina ostaju nerešeni.

Pre svega, želimo da ukažemo na nejasno definisane nadležnosti. Sve je ovo fino skockano na papiru, ali kada se izađe na ulicu pojavljuje se sasvim druga slika. Kada se pojavi realan problem, on se nikada ne rešava u realnom vremenu.

Član 20. je u postojećem zakonu mnogo jasniji, a po ovim izmenama je uopšteniji i tek sada će službenici moći nadležnost da prebacuju jedni na druge.

Kada šalterski službenik samo odmahne glavom očajnom građaninu, njemu nije bitan ni statut usklađen sa zakonom, ni broj odbornika. On ima muku za koju uglavnom niko nema sluha. Ove izmene i dopune to ne rešavaju.

Lokalna samouprava je jako važna za građane i morao bi naš narod da zna na koja vrata da zakuca kada se pojavi problem. Danas on to ne zna ako nije u najmanju ruku završio pravni fakultet, a lokalna samouprava to obilato koristi.

Ima pomaka malo u većim gradovima, ali ipak sve mora da bude transparentno, a pre svega svima jasno ko je za šta nadležan i službe međusobno moraju da sarađuju, a ne sve da se lomi preko leđa običnog čoveka. Hvala.
Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, čitajući ove zakone, čovek ne može a da se ne zapita zašto su rokovi ostali tako veliki? Naša Vlada kao da ne zna za neke druge brojeve osim 30, 60, 90. Tu su i rokovi od šest meseci, valjda je to teško da se preračuna u dane.

Evo, tražila sam kraći rok od 30 dana u ovom zakonu i nema. Da se nešto dostavi, pošalje, organizuje, odluči, najmanje je 30 dana. Doduše, piše do 30 dana, ali u praksi to nikada nije kraće od 30 dana, kada su državni organi u pitanju. Onda se čeka odgovor 30 dana.

Ne znam zašto se ovi rokovi samo prepisuju. Mi smo u procesu digitalizacije i to ova Vlada stalno potencira. Danas su sredstva komunikacije savremena, a u našim zakonima ostaju rokovi kao da putujemo zapregama. Evo i primera. Dodaje se član 88a koji se tiče sporazuma o saradnji jedinice lokalne samouprave, pa stav 2. glasi – jedinica lokalne samouprave dostavlja ministarstvu nadležnom za lokalnu samoupravu sporazum o saradnji u roku od 30 dana od dana zaključenja sporazuma. Zašto? Sporazuma otkucan, potpisan, može da se pošalje odmah. Zašto 30 dana? Ne ide peške.

Šta se onda dešava u tih 30 dana? Da li sada oni smeju da sarađuju? Da li oni čekaju neki odgovor? Sve se odugovlači do iznemoglosti, sve je previše sporo, a administracija to obilato koristi i to se dešava sada u 21. veku, u našoj zemlji. Doduše, piše da ministarstvo samo vodi tu evidenciju, primaju k znanju, ne mešaju se valjda u tu saradnju, kao što se niko ne meša u slučaj Mehe Omerovića, niko nije nadležan, nema rokova, pa javnost sada etiketira sve narodne poslanike da možemo da radimo šta hoćemo. Svi smo zbog Mehe obeleženi kao lopovi i kao ljudi kojih se treba plašiti.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da ovaj Predlog zakona koji je sklepan na jedno 10 strana u 29. tačaka nije tu zbog našeg seljaka, našeg malog privrednika ili fizičkog lica sa Stare planine, koji ne samo što bi morali da imaju računar i internet, već i čitač lične karte i kompletan softver za njega. Verujem da retko ko od vas zna kako se instalira taj softver, jako je komplikovano, jer mora da se ode na sajt MUP-a, pa se tamo pronađe stavka gde su ti programi, pa ima verzije za 32-bitni, verzija za 64-bitne sisteme, pa posebne programe za lične karte izdate do avgusta 2014, za one posle toga. Onda, kada se to instalira, onda treba da se instalira odgovarajući program, pa ako ne radi instalira se vizual C ++, a ako neko slučajno ima HR postoji neka treća procedura.

Hajde da se ne lažemo više, direktiva EU datira još iz 2002. godine nameće se logično pitanje, zašto sada i zašto po hitnom postupku na vanrednoj sednici? Kome je to odjednom hitno i zbog čega? Nije tajna da se godišnje iz Srbije iznose milioni dolara i to preko platnih kartica, preko fingiranih ugovora, nekih burazerskih odnosa. Koji su to kanali pranja iznošenja novca iz zemlje sada zatvoreni, pa je potrebno pronaći nov? Ovaj zakon, ovako šturo napisan i kojim se lako može manipulisati otvara put da se ove nezakonite radnje realizuju.

Ne mogu sada u ovom kontekstu da spomenem Mehu Omerovića, nije on još uvek na tom nivou, ipak je on samo sitan lopov. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam već u par navrata rekla, uvođenjem ovog zakona ništa se suštinski nije promenilo za korisnika, jer će se na njega i dalje primenjivati sve one tačke postojećeg zakona iz marta 2015. godine.

Jedina promena odnosi se zapravo na elektronski potpis, što se samo nameće kao logično, ali ostaje nejasno zašto je uvedeno da ovaj potpis nije neophodan i za ugovore u vrednosti do 600.000 dinara. Ova suma uopšte nije mala, naročito u Srbiji. Neko radi gotovo dve godine za ovaj novac. Po toj logici, trebalo bi uvesti da se bilo kakvi ugovori do ove sume ne potpisuju. Možete li to da zamislite? Odete u banku, podignete kredit od 600.000 dinara, oni pokažu ugovor, vi njima pokažete ličnu kartu i gotovo. Ne možete da zamislite.

Danas kada skoro svako ima vaše podatke, matični broj, broj lične karte, adresu, može sada na ovaj način da ih zloupotrebi i to će da se dešava masovno, videćete. Naše društvo je jednostavno takvo. Prevarantu i lopovu više nije potrebna vaša lična karta, ne mora da je krade, već samo podaci. Vi ste to ovim zakonom omogućili. Nikako da shvatite da mi nismo u EU, da su tamo sistemi zaštite i sama svest društva na drugom nivou i da kod nas situacija još nije zrela za takve promene. Pa, kad narodni poslanici kradu na sitno, sa platom od 100.000 dinara, šta očekivati od nekoga ko radi za 24? Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ima još nekoliko primedbi na određene tačke ovog zakona, a odnose se na kazne. Tako, pružalac usluga se obavezuje da prilikom potvrđivanja identiteta koristi šemu elektronske identifikacije visokog nivoa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje elektronski dokument. Ta šema podrazumeva da pružalac finansijskih usluga obezbedi da izdavalac sredstava elektronske identifikacije obezbedi identifikacione podatke u okviru sredstava elektronske identifikacije koji odgovaraju licu kojem je sredstvo izdato. Jeste malo rogobatno.

U suštini, ovo znači da banke treba da kontrolišu MUP, jer sredstva elektronske identifikacije obezbeđuje Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ako pružalac finansijskih usluga to ne obezbedi, biće kažnjen novčanom kaznom od 500.000 do dva miliona dinara. Ovakvi propusti dešavaju se kada se zakoni samo prevode sa engleskog na srpski jezik, bez provere da li je to u Srbiji uopšte primenljivo. Ovakvih primera ima još mnogo u našem zakonodavnom sistemu i zato se zakoni i ne sprovode, nemoguće je. Za tri meseca imaćemo situaciju da ako pružalac finansijskih usluga ne bude snimao sve što se izgovori tokom pregovora, nadrljao je. Ako ne dokaže da nešto nije rekao, a trebalo je, kazna je od 50 do 800 hiljada dinara.

A sa koliko će narodni poslanik Meho Omerović biti kažnjen, koji je svojom sitnom krađom najgrublje urušio dostojanstvo Narodne skupštine? Hoćemo da kažemo da se u Srbiji još uvek nisu stekli svi uslovi za ovakvo poslovanje na pošten način. Hvala.
Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Predlog zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu nam je predstavljen kao nešto novo, savremeno, kao tekovina 21. veka, pa je rečeno kako se na njemu ozbiljno radilo, trajala je javna rasprava u nedogled, pa su svi zainteresovani mogli da učestvuju, da daju svoje predloge, onda je guvernerka Narodne banke po sopstvenom priznanju došla ovde spremna da brani svaku tačku, jer je ovo veoma važan zakon. Slažem se da jeste. Očekivala sam čudo neviđeno i rešila da ubuduće sve ugovaram na daljinu za svaki slučaj.

Sad ne znam zašto sam to pomislila, jer u Srbiji se ugovori na daljinu potpisuju odavno, korisnici su već zaštićeni postojećim Zakonom o zaštiti korisnika pri potpisivanju finansijskog ugovora. U ovom predlogu stoji da sve što nema tu ima u tom Zakonu o zaštiti korisnika pri potpisivanju ugovora i sve što nije ovde navedeno primenjuje se iz tog zakona, a tamo je više, sveobuhvatnije, detaljnije i onda sam ja krenula u potragu za razlikama: internet i tamo i ovde; mobilni telefon nigde; obaveze pružaoca usluga iste; nosači podataka i tamo i ovde; potpis, logično, tamo rukom, ovamo elektronski, ali i to smo imali regulisano zakonom.

Jedina novina, što nam je guvernerka naglasila kao nešto sjajno i novo, jeste rok za odustajanje od 30 dana, ali samo kod onih korisnika kad korisnik daje novac. Znači, kad potpisuje ugovor o životnom osiguranju ili dobrovoljnoj penziji.

Uzgred, ima li neki rok za odustajanje od krađe? Neko počne da krade, pa kad ga uhvate on odustane. Ne mora rok od 30 dana, može i 48 sati, ali treba dati lufta da se lopov predomisli.

U svakom slučaju, što se tiče ovog zakona, smatramo da nije bilo potrebe da se zakazuje ovako po hitnom postupku, da se usvaja, guvernerka nije imala potrebu da radi od jutra do mraka, jer znate kako kažu – ko nije sposoban da posao završi za osam sati, nije ni za 12. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani narodni poslanici, nastaviću svoje izlaganje o Predlogu zakona o zaštiti korisnika finansijskih uloga kod ugovaranja na daljinu.

Nažalost, zaključak je da je ovo još jedan od zakona EU koji su samo prevedeni. Ovom prilikom moramo da pohvalimo guvernerku jer je angažovala odlično prevodioce, pa je zakon preveden tako da je razumljiv i laicima. Svakako ima bolje prevodioce od onih koje angažuje Vlada, a možda su samo snalažljiviji jer su uvideli gotovo sve tačke potpuno iste kao već u postojećem zakonu. Ako je tako, onda imaju pohvale za snalažljivost jer je ona veoma važna u diplomatskim krugovima, ovde u Skupštini, pa i u fri šopu kada je potrebno brzo da se reaguje, da se smisli replika doskoči protivniku. Snalažljivost sama po sebi nije loša i može da pomogne da se daleko dogura životu, pa i u politici. Problem nastaje kada se koristi kada ne treba, pa se izazove diplomatski skandal i to zbog malo kozmetike. Znate kako kažu - manje je više. A ovaj put je nastala gromada,koja će se teško zataškati.

Mi, srpski radikali, se oštro protivimo uvođenjem zakona EU, a naročito na ovaj način pod parolom transparentnosti, pod parolom ozbiljne studije i teškog i samopregorenog rada. Još jednom prevodiocima svaka čast. Kako god da ste radili vi se niste obrukali. Hvala.