Ako se slažete da spustimo malo tenzije.

Prvo, ne znam šta vam bi, gospodine Vesiću, kao da vas nešto ujede odjednom i rekoste nam da lažemo, da se daje džabe. A, ne znam šta vama bi gospodine Orliću da ga ne opomenete i da mu ne isključite mikrofon, kao što isključujete nama.

Dakle, gospodine Vesiću, mirnim tonom vam kažem i pitam vas, da li je tačno da zemljište dajemo bez nadoknade? Tačno je. Dakle, dajemo ga džabe, ali iz toga očekujemo korist jer nismo imali koristi iz prethodnog perioda. To je čestito i pravo kako treba reći i to je tačno, dakle, daje se džabe, jer očekujemo koristi i to velike koristi u budućnosti, zato što će biti koristi predlagač odgovara, to ste vi, i to je pošteno kako treba ići i kako treba prići. Dakle, niko ovde ne laže, dakle, džabe se daje zemljišta uz očekivanje pošto nije bilo toliko godina ničega ili gotovo ničega, očekujemo veliku korist iz toga. To tako treba reći bez ikakvih tenzija. Misli da sam u pravu i mislim da ste me razumeli.

Dakle, gospodine Vesiću, sve se svodi na očekivanja. Hajte malo da vas pitam nešto što vi dobro znate, to znam i ja naravno. Rekli ste – nije bilo moguće naplatiti konverziju. Vi ste našli način da dođe do toga. Ja vas sada pitam šta bi bilo da ste, recimo, zemljište IMT kroz plan detaljne regulacije predvideli za nešto drugo, dakle država, onda je vlasnik u problemu ili će da otkupi, izvrši konverziju ili će država da izgradi to što je planom detaljne regulacije predvidela.

Sad vas pitam, da li je veća korist od toga što će neko na tom prostoru dobiti vlasništvo i uraditi neki objekat ili neke objekte i država to naplatiti, očekuje se na neki način ili da država po sistemu koji je moguć izvrši gradnju grad Beograd i to naplati na način kako se to naplaćuje?

Pitanje je da li je veća korist ovo što vam ja kažem i pitam vas i voleo bih da mi to odgovorite da li je to veći ili je važnije to očekivanje što se ipak svodi na očekivanje a očekivanje nije sigurnost?

Ja vas molim da mi odgovorite da li je to bio način da to uradimo? Nije jednostavno, ali je to sigurno način da to na ovaj način rešimo i da nateramo onog ko je vlasnik da dokupi ili kupi ili da mi uradimo ono što je potrebno da se uradi na tom prostoru. Hvala.

Uvaženi gospodine Orliću, povredili ste više članova Poslovnika. Ja ću se pozvati na član 108. Kako progovorite, vi prekršite Poslovnik. To sam vam rekao pre neki dan i znam da ste me shvatili ili me uopšte niste prihvatili, pa vas pitam da li vi sebe gledate…

Red na sednici ne održavate na pravi način.

Pogledajte, kaže – o redu na sednici stara se predsednik Narodne skupštine. Vi se, gospodine predsedniče, ponašate kao noj, niste noj, pa ne čujete ono što ovi govore sve vreme. Sve vreme galame, vi se pravite da to ne čujete, s jedne strane, s druge strane. Dakle, toliko ste zaljubljeni u sebe da ne vidite kako se odnosite prema poslanicima. Prestanite to da radite. Vi vaspitavate neku decu, našu decu.

Poštovani građani Republike Srbije, kolege poslanici, uvaženi predsedniče Skupštine, gospodine Orliću, uvaženi predsedniče Skupštine, gospodine Orliću, namerno sam to rekao dva puta, shvatite ovo bukvalno, zaista bukvalno. Uvažavam vas, jer ste pre svega predsednik Skupštine, a naročito zbog toga jer ste moj kolega. To od vas ne osećam ka sebi. Ja mislim da nijedan od ovih poslanika oko mene, to ne oseća sa vaše strane. To ste pokazali u ovih par sati od jutros, koliko već ima. Atmosfera koja vam je prisutna ovde je uglavnom zahvaljujući vašem odnosu prema nama i zato nam je ovako kako jeste i zato nam građani na ovim protestima izlaze i odgovaraju ovako kako odgovaraju. O tome ću malo kasnije kroz diskusiju ćete videti koliko sam ovog puta u pravu.

Obraćam se vama, kolege poslanici iz vlasti, i pitam vas – dokle bežite od prihvatanja odgovornosti za sve ovo što nam se dešava, za ovo gde smo u suštini? Dokle ćete da branite neodbranjivo da srljate u nešto u šta ne treba srljati? Mi koji vam nikada nismo dobacili, koji vam nikad nismo rekli ružnu reč, smo u našim obraćanjima, i gospodina Tomaševića i Marsenića, vam rekli odgovornost je i naša, odgovornost je svih nas ovde što smo ovde gde jesmo, ali je u ogromnoj većini vaša. Umesto da tako razgovaramo mirno, hladno, bez uvreda, bez podmetanja, bez razvodnjavanja, bez manipulisanja, bez uvreda, bez dobacivanja, sa vaše strane čujemo sve i svašta, verujte.

Vi mislite da to ne čuju građani. Čuje jedan deo, i zbog toga, ponavljam ono od malopre, su na ulici i biće ih sve više zbog takvog odnosa, jer vi sebi dozvoljavate da kažete najružnije moguće profesoru Vladeti Jankoviću, najružnije moguće sa više strana Siniši Kovačeviću.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Evo i sada. Nema razloga da galamite. Dakle, to je, evo ga naš poslanik, kolega iz Subotice. Dobro, neka ga. Ali, vi to ne razumete, ljudi. Mi sve više tonemo u neke gluposti i razdvajamo se zbog ove međusobice koju imamo.

Dakle, sve će više ljudi, a videćete u petak, biti na ulici zbog ovoga. Imali smo nekoliko dana…

(Nataša Jovanović: Ne galami više. Tiše malo.)

Dobro, moja zemljakinja ima šta da mi kaže. Nadam se da će posle učiniti, ali dobro.

(Nataša Jovanović: Samo ti mene prozivaj.)

Dakle, imali smo jednu neverovatnu priču svih ovih dana, jednu torturu predsednika Vlade, gospođe Brnabić, prema nama opozicionim poslanicima. To je trajalo pet dana. Pet dana smo slušali višesatnu tiradu gospođe Brnabić prema nama poslanicima iz opozicije. To je bilo po sistemu vruće hladno, pa počinje - hajde malo da se dogovorimo, hajde malo da spustimo loptu, hajde malo da se razumemo, da budemo jedinstveni malo, hajde malo da razgovaramo ljudski, pa onda odmah nastup - hajde malo neljudski, pa ružne reči, pa napadi, pa ponavljanje, Jovo Bakić, pa svašta, svašta, svašta, pa psovke, pa guranje mikrofona, da ne kažem razbijanje mikrofona u sali, koja je naš dom, u našoj kući poslanicima koji su je birali da bude na mestu na kome je izabrana i na kome jeste.

Dakle, gospodo, ko to još može da razume. Onda nam kaže - rijaliti. Nismo mi, kaže ona, doveli to u naše programe, nego neki drugi. Imate i rijaliti, čuli smo to i malopre, na nekoj drugoj televiziji. Zaboravila je samo da kaže, a valjda znamo kakav je bio onaj rijaliti, a kakav je ovaj rijaliti na ovoj drugoj televiziji gde je sport, rekreacija itd, a kakav je ovaj rijaliti, koji je navodno, ukinut, gde je užas, gde je prostitucija prisutna, gde svega i svačega mogućeg doživeti i videti.

Onda nam kaže, pazite, samo polako razmišljajte o tim rečenicama, koliko smo oružja oduzeli, nekada je bilo neuporedivo više oružja u nas, sada je mnogo manje. Pitam samo, odlično, kako tada nije bilo ovog užasa koji smo mali sada? Zbog ambijenta, zbog atmosfere. Možete da imate i dve puške pa da bude užas, ako atmosfera nije dobra. Mi u ovim našim odnosima sve gore radimo ka toj atmosferi radimo. Biće nam sve lošije i sve gore zbog toga.

Onda postavljam normalno pitanje, ljudi - zašto ovde nema ni predsednika Vlade, ni ljudi iz Vlade, ni nikoga iz REM-a? Nema ih, a mi o REM-u pričamo, jer kaže predsednik Vlade, gospođa Brnabić - nismo mi birali REM. To je najdemokratskije izabrano telo u istoriji. Da ne čitam kako je izabrano svih devet članova. Stvarno? Pitam vas nešto – da li je moguće, evo, baš vas gledam, zaposliti danas čistačicu da se vi ne pitate, dobro, na određeno da bi glasala, to znam? Nemoguće je. Da li je moguće da ste doneli, recimo, odluku, ljudi, pre par godina da direktore škola konačno bira ministar? Pazite, to znači ministar je genije, poznaje sve profesore i nastavnike po celoj Srbiji i onda on zna bolje od školskog odbora ko će da bude direktor. Zna čovek i tu nema, znači, dileme.

O televiziji jednoj i drugoj, o kojima pričamo, koje imaju nacionalnu frekvenciju, da ne govorim. Suviše je reči izgovoreno oko toga i suviše je loše i one moraju da izgube frekvenciju. O RTS-u, gospodo, pa šta je zadatak REM-a? Prvi put RTS prikazuje ono što se dešava na protestima protiv nasilja jer je televizija opkoljena. Zamislite, pa šta je zadatak REM-a? Šta treba da radi televizija sa nacionalnom frekvencijom? Ne samo da nas obaveštava kako treba i na pravi način, nego da određene stvari ukida, ne dozvoli. Toga nema.

Onda imamo onu priču koju prosto ljudi ne mogu da shvate, da prihvate bar mi ovde, imamo izvestioca Odbora za kulturu i informisanje. Šta je zadatak tog čoveka? Zadatak je da nam kaže šta je bilo na Odboru, kakvi su zaključci sa Odbora i da o tome pričamo, da razgovaramo.

Mi smo u dva navrata po pola sata i više slušali tiradu svega i svačega. Pomenuto nije bilo ništa od onoga šta je bilo na sednici Odbora. Bilo je napada na sve i svašta, pojedinačno, grupno, televizije, poslanici. Zamislite, reč – pijanduro. Uvaženi predsednik Orlić ne reaguje. Primerku – kaže poslanik. Pazite – primerku, znači životinja. Uvaženi predsednik Orlić ne reaguje. Barabo, bitango – kaže šefu poslaničke grupe Dveri. Uvaženi predsednik Orlić ne reaguje.

Izvestilac koji je operisan od kulture informisanja, izgleda i ne samo od toga, rekao bih i nešto drugo ali bih izašao iz onoga kako treba da se čovek ponaša kao poslanik, je do te mere zagadio priču ovde da je stvarno meni bilo muka oba puta, a ne znam kako je bilo vama.

Dame i gospodo poslanici, imate onu priču, toplu, od premijerke, ili premijera, kako ja volim da kažem, to sam nekad tako učio a vi to sad menjate, dobro, dakle, hajde malo da razgovaramo, hajde malo da jedinstveno dođemo do nečega što se svi slažemo, zaista slažemo. Ali, sa kim? Sa Anom Brnabić i sa izvestiocem? To je prosto nemoguća priča. Voleo bih da bude moguća.

I da vas podsetim, nemojmo da zaboravljamo još jednu stvar koja nam ostaje po strani. Imali smo temu – poslanička pitanja. Imali smo to na dnevnom redu. Imali smo onaj četvrtak. U tri sata smo trebali svi mi da pitamo nešto predsednika Vlade i ministre u Vladi, da nam odgovore na naša pitanja koja nas bole, tište, interesuju, u ovom kriznom trenutku za ovu zemlju.

Šta smo imali? Tri sata. Od tri sata poslaničke grupe, uglavnom manje, su postavile po neko pitanje, u tri sata su oni odgovarali šta im je palo na pamet. Namerno su razvlačili da ne dođe red na nas iz NADE ili neke druge. Nikako. Valjda svi treba da imamo prostor za to?

Dalje smo imali jednu stvar koja je neverovatna. Na pitanje jednog od poslanika, mislim da je bio u pitanju poslanik iz poslaničke grupe vojvođanskih Mađara, šta je sa nekom prugom, recimo, Novi Sad-Subotica, predsednik Vlade je odgovarala pola sata, a onda je jedan od ministara uzeo „banku“ i čovek je 45 minuta pričao o svemu i svačemu, pomenuo nije prugu, pomenuo nije trasu Novi Sad-Subotica. Pričao je o nekom disidentu iz Republike Srpske, pa onda ovde u Srbiji, nekom žutom, kako je rekao. To je poenta mog izlaganja. Na primedbu poslanika DS upućenu predsedniku Skupštine, vama, uvaženi predsedniče Orliću, da ovo nije tema, vi ste se obratili – Što vičete?

Dakle, niko odavde, osim u određenim okolnostima, ne viče. Viču ovi preko puta. Vi to ne čujete, ne vidite, vas to ne zanima. A onda nama koji ne vičemo kažete – Nemojte da vičete.

Ovo je istina. Možete vi da žmurite oko toga, zamajavate javnost da to nije tako, ali je tako.

Gospodine Orliću, prelazim na ono kako sam i počeo. Kako god se to vama sviđa, ali zaista vam kažem, uvaženi predsedniče, vi zaista vršite nasilje nad opozicijom, i to direktno, na razne načine. Pokazali ste to i ovog puta, i više puta, i danas. Vi to, naravno, na svoj način radite, ali to je prepoznatljivo i to utiče na ono što će da se desi u petak i ovih dana. Ja ne volim da se to desi tako, ali, moram da vam kažem, vi ste izuzetno obrazovan čovek i svaka vam čast. Ja znam šta ste završili i da ste doktor nauka, takođe znam da ste bili izvrstan đak.

Ali, šta je u suštini intelektualac, gospodine uvaženi predsedniče Orliću? To nije dovoljno da bi neko od nas bio intelektualac, potrebno je još mnogo toga. Recimo, ono što je najvažnije, po meni, potrebno je da bude slobodan čovek. Pazite – slobodan čovek. To je neki čovek koji je apsolutno svoj, koji nema tutora, koji ne mora da se naročito ističe, pod znacima navoda, da bi se nekom dodvorio, da bude jači od nekoga, da bi ga pobedio, nego je slobodan, siguran u sebe i normalan. Dakle, to je činjenica.

Drugo, gospodine Orliću, uvaženi predsedniče Orliću, kako vi delite nas, ove ljude ovde, uopšte ljude? Na vaše i tuđe, po mom mišljenju. Vaši su vaši. Svi ovi tuđi za vas su neprijatelji. Ne, mi vam nismo neprijatelji, mi možemo da vam budemo samo politički protivnici. Vi nas tako razdvajate, tako nas definišete, tako se prema nama ponašate. A ljudi, gospodine Orliću, treba da se dele drugačije. Mogu da budu dobri, mogu da budu loši. Mogu da budu hrabri, možda ne budu hrabri. Mogu da budu vredni, mogu da budu lenji. Mogu da budu pametni, mogu da budu manje pametni. Biti lenj nije dobro, biti vredan jeste dobro, biti pametan je dobro, ali je od svega najvažnije, daleko najvažnije, biti čovek i biti dobar. E, to kako i koliko je ko dobar, to se ne određuje po čovečijem sudu, nego po božijem. To svi znamo, vernici smo, verujemo u jednoga boga. On može biti samo jedan, o bilo kome od nas da se radi. Dakle, po božijem.

Da vas samo sve podsetim – postoje mnoge stvari koje nas upućuju da razmišljamo o ovome što ću sad da vam kažem, a to sve veze ima sa onim kako se mi jedan prema drugom ili jedni prema drugima ponašamo. Jedan od najvećih, ali najvećih vladara svih vremena i najpametnijih, Solomon je svome sinu, u Starom zavetu vam to piše, savetujući ga rekao mu – Početak je svih mudrosti strah od boga. Dakle, ako se bojite boga, onda niste cinik, onda nemate dvojne aršine, onda ne delite ljude, onda ne podmećete priču, onda se ne pravite naivni, nego ste manje grešan čovek jer ste takav kakav jeste.

Ja sam siguran da ste me vi shvatili, gospodine Orliću. Nisam siguran koliko ćete da prihvatite ovo dobronamerno što vam sada pričam. Voleo bih da to tako shvatite i tako prihvatite. Voleo bih da tako isto razmišljaju i ovi moji, dragi poslanici, kolege, sa druge strane, jer ako tako razmišljamo, onda nam može doći to dobro, a ako ne, teško nama.

Moj vrli prijatelj i time završavam drage moje kolege, Radoš Bajić je rekao – selo gori, a baba se češća. Sećate se te serije koju je Grad Kragujevac finansirao i podržavao, jer je to bilo dobro za sve nas, za Srbe, za narod, za ono što je tradicija i što treba da nam ostane. Dakle, stvarno nam gori mnogo toga. Od nas svih zavisi kako to da ugasimo, da to bude malo bolje, ali mi se ne češljamo. Da li se vi češljate, voleo bih da se ne češljate. Ne daj Bože, ako se češljate onda teško nama. Zahvaljujem.

Ne bih ja da odgovaram na neka pitanja koja su postavljena sa te strane, prosto neukusno je, ali reći ću nekoliko stvari neuobičajeno za vaše uši.

Prva je o Milošu Jovanoviću. Zaista je ružno ovo što se čuje. Dakle, na taj način govoriti o jednom čoveku mladom koji je najperspektivniji mladi političar u zemlji nije u redu. Moje mišljenje, dozvolite. Polako.

S druge strane, u isto vreme kao predsednik naše države sam ušao u ovaj parlament, sve to vreme sam nešto radio od direktora fabrike do gradonačelnika, u toj svojoj karijeri nisam sreo poštenijeg čoveka u životu Vojislava Koštunice, tačka.

Treće, molili su me ljudi da govorim po ovoj trećoj tački, a sada četvrtoj po onom prethodnom o Bratislavu Gašiću. Nisam hteo, kaže najbolje ga poznaješ, rekoh, da. Ne mogu, ja sam čovek koji je sa njim u redu, dobar, više puta smo bili zajedno, ne mogu to da radim. Neću, ali ću da kažem, da je ono tačno sve što je Bratislav Gašić rekao, da je od Kruševca napravio grad u svakom smislu, u najvećoj meri zahvaljujući njemu što je tačno.

I treće, najvažnije možda. Dakle, 30 i nešto godina sam u parlamentu i u politici, kao i predsednik naše stranke, vaše stranke i predsednik države, doskorašnji predsednik stranke. Puno puta smo imali različita mišljenja, nek su tu svedoci, nikad se nije desilo da kažemo jedan drugome ružnu reč. To je poenta moje priče, možemo da se ne slažemo gospodo, ali nemojmo da se vređamo, nikad nisam uvredio ni ja njega, ni on mene, ako tako možemo da radimo onda je to prava priča iz ovoga možemo da izađemo. To je poenta priče, a ne da podmećemo, kao što smo čuli s one druge strane.

Dakle, razumimo da je vreme strašno teško i opasno, probajmo da promenimo sebe, time ćemo da promenimo mnoge stvari u ovoj zemlji. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja, gospođo ministre, znam o čemu pričam. Čini mi se da je dobro da malo promenimo i ton i odnose. Evo ja ću da pokušam da uradim to sa ovoga mesta i nije mi nimalo teško.

Kragujevac je do ove grejne sezone grejao ili koristio je ugalj i na svu sreću svih nas, i Kragujevčana i svih ostalih, od ove grejne sezone se greje na gas. Toplana u Kragujevcu centralna nije komunalna firma, državna je. I evo, koristim priliku sa ovog mesta da kažem – svaka čast, to je super za Kragujevčane, to su uradili ljudi iz vlasti. Dakle, nije mi teško. Ako tako pričamo, mislim da je to dobro. E, sad, treba malo da povedemo računa šta ćemo sa šljakom. Tu imamo problem. I da povedemo računa o onome šta je alternativa. Ta postrojenja, pošto mi to malo struka, treba sačuvati, zadržati, ugraditi filtere koji nisu mnogo skupi i čekati, koristiti to možda u neko vreme ako imamo neki problem sa gasom. Slažete se valjda sa mnom.

S druge strane, Kragujevac ima možda najveću deponiju u gradu, u gradu deponiju. Ja tražim od Vlade da se time pozabavi. Grad ne može sam da reši taj problem, a tu je, mislim, sedmoro nas poslanika iz Kragujevca, pa ćemo probati i mi da pomognemo koliko se tu može, da probamo zajedničkim naporom da tu deponiju, to je zaista ekološka bomba u gradu, da zajednički i taj posao odradimo.

Što se tiče ovog amandmana, on ima za cilj da neke stvari malo pojasni, malo ih uobliči, pa je ovde pitanje o prihvatanju otpada koji treba popisom da se definiše, dakle, prihvatanje na deponiju. I druga stvar, koja je takođe jako bitna, to je ovaj otpadni mulj, koji je bitan ukoliko je u stanju da nema mnogo procenta u njemu i ukoliko je mulj stabilizovan da može da se koristi, treba zakon to definisati, za pokrivku za te deponije o kojima ja pričam. Vrlo je bitno da se to definiše, kako bi ljudi iz lokalne samouprave imali najjasniji pogled i polaz ka tome kako da tretiraju taj otpadni mulj.

Evo, ja još uvek sa ove pozicije želim da vas zamolim da malo drugačije pričamo. Bolje nam je svima.

Evo, ja ću, ali ne vredi ništa, koliko god čovek da apeluje da se stvari menjaju, ne menjaju se, neka nam Bog pomogne, zaista.

Dakle, nama je namera bila da se vratimo na amandmane, da poboljšamo zakon što je više moguće.

Dakle, u ovom ovde delu činjenica je da smo sirovine koje recikliramo doveli do nekog procvata koji nije zadovoljavajući, to ćete svi složiti i vi gospođo ministre, da je to ispod 10%. Upravo ovim amandmanom želeli smo dve stvari, da u sistemu koji se događa pri sakupljanju otpada se stvari poboljšaju tako što će se domaćinstva dovesti u priliku da mogu na pravi način da određene stvari stavljaju u jednu ili drugu kantu, mokru ili suvu ili u neku treću, a da gradovi lokalne samouprave obezbede za to mogućnost.

Ako želimo da nam Srbija bude čistija, moramo da napravimo i napor i da nas to košta. Kao što sam, ako se sećate govoreći o Zakonu o podsticaju u poljoprivredi rekao da jedini grad koji je imao agrarni budžet bio Kragujevac, pa je tako i ovde, dakle, da probamo i u tom zakonu da obavežemo lokalne samouprave da imaju u budžetu upravo agrarni budžet za subvencije i da imaju obavezu da naprave priliku da se otpad prikuplja na pravi način.

Neko će reći, imamo li sredstava? Ja kažem uvek ima mogućnosti za to. Dakle, s jedne strane, država, s druge strane, lokalne samouprave. Imamo, znate, Zakon o transfernim sredstvima koji nam to omogućava, pa možemo u nekom vremenu koje nam sledi da tu Srbiju učinimo čistijom i da ovaj otpad koji recikliramo bude u mnogo većem procentu, a ne ispod 10%. To se valjda svi slažemo.

U ovom amandmanu takođe tražimo i govorimo o baštenskom otpadu, koji takođe, ima od odborničke grupe, odnosno poslaničke grupe nije sporno, evo sekund. Znači, baštenski otpad takođe treba da se ovde definiše uredbom koja omogućava da se unapredi sistem upravljanja otpadom. To je svrha bila ovog amandmana.

Gospodine predsedniče, sve vreme je povređen Poslovnik, i to član 27.

Juče su dve dame vodile ovu sednicu, vi niste bili tu. Verujte mi, bila je najbolja atmosfera od kako smo u ovom zasedanju. Vi se prema nama ponašate kao da smo mi poslanici drugog reda. Vi ste najpametniji, mi to nismo, vi diskutujete odatle, mi ne možemo da vam kažemo, mi kažemo lagano nešto, vi kažete da galamimo. Ja vas samo molim da pogledate jučerašnju sednicu kompletno i da vidite kako to izgleda kad se vodi na pravi način.

Hvala.

Koleginice i kolege poslanici, dame i gospodo, članovi Vlade, ja ću se dotaći malo poljoprivrede, jer je nemoguće pričati o ovoliko zakona koji su zgužvani u jednu tačku dnevnog reda, odnosno u jednu mogućnost da pričate.

Dakle, gospođo ministri ili gospođo ministarka kako god, mi živimo izgleda u nekom paralelnom svetu. Neke stvari koje su toliko očigledne da morate da ih vidite onako kakve one jesu ili ih ne vidite ili ne želite da ih vidite ili ih obilazite, nešto govorio o tome kako na to gledate.

Ja ću upotrebiti dve reči koje je uvaženi ministar Selaković rekao. Dakle, podaci su neumoljivi. On je izneo na svoj način kako to izgleda, ja bih pokušao na svoj način da kažem kako ja vidim neke podatke u ovoj oblasti, koji su vidljivi, a za vas su izgleda nevidljivi.

Dakle, vi kažete da nikada nije bilo bolje u oblasti poljoprivrede, da se tu najviše daje, da nikada ovoliko nije ulagano. Mi kažemo, čak tvrdimo da to nije tako. Ko smo to pre svega mi? To nismo samo mi iz opozicije, ovi ovde koje vi gledate, to su i ratari i poljoprivrednici i stočari koji nam ovo govore. Skoro smo imali jedan sastanak našeg udruženja stočara koje se zove „Volim selo svoje“. Pozvali su nas, bili su samo poslanici opozicije da čuju šta to oni misle, šta to oni vide, kako oni to vide. Oni su bili na ovom javnom slušanju i rekli su svoje podatke, rekli su svoju priču, ispričali je. Gotovo da ništa nije od toga u ovom zakonu koji je na dnevnom redu.

Daću vam sve ovo što su oni pripremali. To je dobro. Niste dugo tu i dobro je da ih vidite. Spustiću se na život, na prodavnicu, na pijacu, na svakodnevnicu. Pred nama je 1. Maj prošli smo Uskrs i svi bismo mi voleli, da uzmemo primer, kako svi da kupimo po jedno jagnje ili po jedno prase. Da li to možemo da uradimo u ovim okolnostima? Ja kažem ne možemo, svi znamo da ne možemo, a ne možemo jer nema na tržištu toliko toga i zbog toga to mnogo košta.

Sada vas pitam, to su neumoljivi podaci, da li je to dobro? Naravno da nije dobro. Nekada to nije bilo tako, a Srbija može da izvozi deset puta više nego što je potrebno. Dalje vas pitam da li imamo dovoljno mesa koje možemo da proizvodimo u Srbiji? Odgovor je nemamo. Nemamo ni 50% potrebnih količina mesa. Ni svinjskog, ni goveđeg. Da li je i to normalno? Naravno da nije. I tu možemo da napravimo mnogo više toga nego što nam to treba i znate da je to tako.

Sledeće pitanje kakvi su nam propisi vezano za taj deo? Mi kažemo da nisu dobri, znate da je kod nas problem što kod nas zamrznuto meso možete da čuvate godinu dana u komadu, u Evropi pola godine i to stvara jedan veliki problem kod nas. Dakle, ono što u Evropi ne može da se prerađuje nego se baca, kupuje se u Srbiji, prerađuje se i mi to jedemo. Taj problem se odražava i oslikava i na cene, i na nelegalnu konkurenciju i na zdravlje ako hoćete. To je dakle, jedna činjenica.

Dakle, da ne pričam o tome kakva je situacija u oblasti mlečnih proizvoda, proizvodnje mleka. Vi odlično znate i čujete to i svi gledamo da se mleko prosipa. To je greh. To je Bogu plakati. Vi onda nama dalje kažete u ovom našem predlogu da ćete premije povećati na 10 dinara po litru. Mi kažemo nedovoljno je, 15 dinara je dobro, ali ne toliko dobro da promeni situaciju na tržištu. Činjenica je da kada uđete u sela vidite jednu sliku koja vam se ne sviđa.

U šumadijskim selima, evo tu smo neki Šumadinci, je situacija strašna. U velikim selima gde je bilo po stotinak grla krava, recimo, tri do pet kraja, nekoliko njih se guraju po selu. U Mačvanskom Prnjavoru kaže mi prijatelj, znajući da ću da pričam o ovome, da je nekada tu bilo pre više godina, nekoliko godina 1500 grla, sada ih nema ni 150. To su dakle, gospođo ministre i to moramo da prihvatimo.

Ne želim da ništa ružno kažem na stranu Vlade ili ka Vladi, ali želim da se stvari promene, da probamo da slušamo jedni druge, da se čita, ono šta se na terenu vidi, da se vidi i uvaži to šta ljudi sa terena traže.

Dakle, činjenica je da seljak ili poljoprivredni proizvođač, kako god hoćete, radi sa gubitkom ili na nekoj nuli. Zašto to tako radi? Prvo, sramota ga je da ne obradi svoju njivu, strah ga je da mu se dedovi ne okreću u grobu, i vi to dobro znate. I šta je sada lek? Šta je mogućnost? Mogućnost je da poljoprivreda bude strateška grana i delatnost od strateškog značaja u ovoj zemlji i da se svi oko toga dogovorimo, da nemamo tu razlika, kao što ne treba da imamo za Kosovo, i tu se potpuno slažem.

Agrarni budžet koji je najmanje 5%, a što se takođe baš i ne poštuje, je mali. Uticaj agrara na BDP je preko 10%. Ako je strateška delatnost, zašto nije svih tih 10%, 12% u agraru? Da vas podsetim, u Kragujevcu, dok sam ja bio na vlasti, mi bili vlast, jedini grad u zemlji koji je imao praktično pravi agrarni budžet je bio Kragujevac. Daleko više od 5%, to znaju oni, činjenica je, i tu nije bilo problema. Sve je išlo u poljoprivredu. Dakle, nikakvih kredita. Nemojte da mi dobacujete, javite se, pa da razmenimo mišljenja. Sve su bile subvencije i neki projekat. Recimo, arteski bunari, problem sa vodom, preko 80% smo mi uradili, nijedan za ovih osam godina kako mi nismo na vlasti nije urađeno.

Robne rezerve, gospođo ministre, mi smo po paritetu, recimo, ako je kilogram đubriva vredan koliko 1,1 kilogram pšenice, pa je seljak mogao da uzme 100 kilograma đubriva i da za tri godine vrati 110 kilograma pšenice, to radili svake godine po paritetu koji je važio za tu godinu smo kreditirali ljude. Po ovom predlogu koji ću vam dati ljudi kažu – zašto ne bismo svoje proizvode davali u robne rezerve državne, zašto ih ne bismo davali, a da po povoljnim cenama dobijamo mehanizaciju koju opet možemo da koristimo na pravi način?

Dakle, rekli ste nekoliko puta neke stvari koje mi se čine da nisu na pravi način rečene. Rekli ste – mi dajemo, dajemo. A ja kažem – koji su rezultati tog davanja? Pa onda dalje nastavljate – ali neće ljudi da rade neke stvari, neće da uzmu te subvencije. Pomenuli ste luk, ako se dobro sećam. Komentar je bio da je cena visoka 190 dinara. Jeste. Zašto je visoka, jel ga nema? To je bilo prvog dana kada smo pričali oko toga. Mi kažemo – odgovor na vaše pitanje zašto ga nema i zašto to ljudi neće da rade? Zašto ne kažete – to država mora u jednom trenutku da uradi, da cene jesu garantovane, od-do, recimo, u evrima, dinarima, kako god hoćete, sve količine, sve što se proizvede se otkupljuje i to su neke državne robne rezerve koje mogu da se prodaju u inostranstvu, itd? Zašto je postojala u jednom trenutku uredba Vlade za zabranu izvoza žita? Znate kakav je problem stvoren zbog toga? Sve to kada uzmete u obzir, dakle ako se politika na pravi način vodi, ako se garantuje sigurnost za proizvod na početku jedne godine i cena i otkupne količine, to nije demagogija što ja pričam, to znate odlično da nije. Ništa ja ružno nisam rekao, ja mislim da je to pravi pristup poljoprivredi, onda imamo šansu da se iz ovoga izvučemo. Šta su činjenice, gospođo ministarka ili gospođo ministre? Situacija je zaista alarmantna u Srbiji u poljoprivredi, ali zaista.

Ja vas molim da najdobronamernije shvatite ovu moju diskusiju i da probamo, hajdemo svi, Vlada u ovom trenutku, da stvari promenimo, upravo onako kako traže ljudi, inače ćemo ostati bez hrane, nećemo imati više ni krava, ni goveda, ni ovaca, ni svinja, niti bilo čega, ili ćemo imati mnogo malo, jer će uvoznički lobi nadvladati sve nas ili sve ljude koji proizvode hranu.

Još jednom vam kažem, shvatite ovo ozbiljno i bilo bi dobro, ali zaista bi bilo dobro, da dobar deo primedbi ili zahteva koji nam ide sa sela prihvatimo i da naš agrarni budžet bude onoliki koliko i kako utiče na BDP ove zemlje ili budžet ove zemlje. Hvala vam, shvatite ovo najdobronamernije.

Nisam pomenuo prezentaciju, niste dobro čuli, ali prvo drago mi je što na ovaj način razgovaramo, to je prvo. Čini mi se da su se stvari promenile u odnosu na prethodno vreme i moram da kažem, sviđa mi se kako prilazite problemima o kojima pričamo.

Ako je cilj, onaj kako kažete, da jeste da stočni fond bude veći nego što je u suštini sada, da se godišnje uvećava, onda morate da učinite sve, bukvalno da se to desi. Ne možete da kažete, ja samo razgovaram. Vi unapred morate, a vidim da se trudite, zaista, najozbiljnije vam to kažem, da se stvari ne dese, pa zato treba poljoprivreda da bude delatnost od strateškog značaja. Nama su važne i druge stvari, slažem se, ali mora da nam bude najvažnije, jer nećemo imati sela, to je problem, vi to vidite.

Nisam slučajno pomenuo, niste dobro čuli, da ne možemo neke stvari da kupimo, jer ih nema, nema dovoljno, ali hajmo da ih bude više, hajmo da ne prosipamo mleko. Kako? Pa, moraju mlekare neke stvari, opet robne rezerve.

Pazite, ako vi garantujete, mi garantujemo kao država, mi smo država svi, da ćemo po cenama, paritetima, kako god kažemo, da otkupljujemo sve viškove koji jesu potrebni ili nisu, zato nam služe i robne rezerve, kako bismo osigurali tu proizvodnju koju sada nemamo.

Vi ste jednu rečenicu rekli - davali smo, davali smo, neće neke stvari da rade. Hajde da ih animiramo da rade, jer ja vas pitam, šta mislite, da neće neko ko je siguran u zaradu da uzme subvencije koje mu vi date? Pa, hoće, ali u to mora da bude siguran. U tome je ceo problem.

Kad je siguran u to što će da proizvode, uz svoju muku koju ima i uz subvencije koje mu se daju, pa nema, selo nam se polako diže.

Tu smo se, čini mi se, razumeli i dobro je da tako razgovaramo.

Čini mi se da je ovo način kako treba komunicirati.

Hvala vam.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, evo, da iskoristim vaše prisustvo i da vas zamolim da obratite pažnju na probleme u Namenskoj u Kragujevcu.

Pomenuli ste malopre, to je fabrika koja ove godine slavi 170 godina od postojanja. To je majka svih naših fabrika, naše industrije, pa i industrije bivše Jugoslavije.

Fabrika je u najgoroj mogućoj situaciji u svojoj istoriji. Dugovi su jako veliki, preko 21 milijarde dinara. To su otprilike dva budžeta grada Kragujevca. Ima mnogo problema. Već skoro tri meseca nemaju svog direktora. Imaju problem sa nadzornim odborom. Očekuje se vaša pomoć. Evo, ja čisto sa ove pozicije vas molim da se uključite u to, jer zaista su problemi veliki.

Treba razgovarati sa sindikatima. Ne treba praviti bez veze situaciju, tešku i lošu koja postoji i evo moj apel da se uključite i da probate da razrešite problem koji je rešiv, ali potrebno je vaše prisustvo.

Postoje dezinformacije i o tome koliko je na bolovanju, pa ide čak i do predsednika države, a opet sa strane koja nije ona adekvatna. Bilo bi dobro da slušate jedni druge, pa da onda donesete neke odluke koje mogu da promene stanje u ovoj fabrici koja je jako, jako važna za sve nas. Hvala vam.

Gospodine ministre, ne znam na koga ste mislili kada ste rekli da neko poziva na štrajk. Niste valjda na mene mislili. Dakle, dovoljno sam iskusan da znam da je situacija ozbiljna. To je jedna stvar. Drugo, meni je mnogo važno i moj je zadatak bio da vam kažem, prvo, ono što vi znate da je vlasnik država Srbije, da postoje problemi, da nisu plaćeni doprinosi, da je samo problem u tome što treba nekoga uključiti da sagleda kompletnu situaciju. Ništa drugo.

Dozvolite, dosta dobro znam situaciju u toj fabrici i moram da je znam. Dugo sam godina dole i to su praktično stvari koje moram da znam. Moja je bila obaveza da vas samo pozovem da se uključite i da probate da rešite problem. Problem zaista postoji. Tu fabriku treba malo još pomoći, uzdići je, u velikim je problemima. Na Vladi je da se uključi i to je samo bilo ono što sam želeo da vam kažem.

Dakle, zaista ne znam ko je pozivao na štrajk, niti bi mi ikad palo na pamet da tako nešto radi, ali je potrebno da sa bilo koje pozicije, pozicije poslanika, pozicije gradonačelnika, ne možete da kažete da niste deo vlasništva u tome. Ako ste u politici sa bilo koje strane, pozicija, opozicija, morate se uključiti da bi rešili problem. Nije rešiv problem ako vi sad jedni druge blatite oko nečega što je jako važno, što mora da se reši time, kao dobijete neki poen. Ne.

Moj je zadatak bio da vam ovo kažem, da vas zamolim da se uključite i vi i kompletna Vlada. Očekuje se to od vas odavno. Nije isto imati direktore, vi to dobro znate, ili neko ko je postavljen i to pravi problem. Treba videti koliko je sve to tačno što vam dolazi od informacija. Tamo radi 2.650 i nešto radnika. To su vrlo obučeni radnici, vi to odlično znate. Dakle, sve to treba sačuvati zbog svih nas. To je bio moj apel vama i Vladi.

Dame i gospodo poslanici, ja mislim da moramo malo spustimo loptu.

Reklamiram član 27. i morali ste neke stvari da uradite drugačije. Dakle, ja nikome ne dobacujem, nikome ništa ružno ne govorim, obraćam se vama kao predsedniku Skupštine, jer ste vi prekršili Poslovnik. Vi ste morali uvaženom šefu vašeg poslaničkog kluba da oduzmete reč po dva osnova. Najdobronamernije pričam. Prvo, zato što je vređao, slažete se, kršio je Poslovnik i, drugo, zato što se obraćao direktno drugom poslaniku. Da ste njemu oduzeli reč i meni ili bilo kome, mislim da bi situacija bila malo drugačija. Molim vas da najdobronamernije shvatite ovo što vam kažem. Možete da uspostavite red samo kad imate isti aršin.