Podneli smo ovaj amandman, gospodine ministre, jer kao i svi amandmani SRS su u funkciji da zakon bude precizniji, da bude u duhu srpskog jezika i da bude razumljiv kako za potrošače tako i za trgovce.

Neverovatno je da je Rasim Ljajić, kao predlagač ovog zakona, i njegovi saradnici koji su preveli očigledno ovaj zakon od neke zemlje Evropske unije i malo ga upodobili ovim našim prilikama, izbegao to da, mada to svako treba da zna, svaki ministar u Vladi, a pogotovo on, da ovaj zakon reguliše trgovinu uopšte, ali i sve oblike trgovine i da je on svakako zakon za unutrašnju trgovinu. Zato smo i podneli amandman, jer ova reč: „način“ ništa ne znači, a oblici trgovine – e, to je nešto drugo.

Dakle, imate maloprodaju, veleprodaju, pijačnu prodaju, itd. i sad dolazimo do toga, evo malopre je Rističević počeo tu priču, kako to da slobodna tržišna utakmica važi za svakog trgovca jednako. U Srbiji je to nemoguće zbog uvozničkog lobija, zbog primene SPP i zbog činjenice da, upravo ti trgovinski lanci pokrivaju 95% našeg tržišta, 20 ih otprilike ima koji su se pozicionirali na tržištu Srbije, od toga je „Deleze“ sa najvećim učešćem od preko 30%. To ništa ne bi bilo sporno da sa druge strane država štiti domaće trgovinske lance, a i proizvođače.

Zaista je to prava istina. Vi ako nemate svoj proizvod, teško da ćete da se probijete na tržištu Srbije i da imate dobru zaradu. Šta rade male trgovine gde su uglavnom zaposleni članovi jednog porodičnog domaćinstva? Rade za maržu, koja mora da bude primerena običnom potrošaču, jer dnevno potrošnja u Srbiji je u trgovini na malo od 200 dinara, do čak, kaže, a to je u idealnim uslovima i to baš gde je urbani deo nekog grada 450 dinara i sada mali trgovac ako nabavlja sve, od povrća i voća, preko proizvoda od „Metroa“ i drugih veletrgovaca, teško da može da opstane.

Vi dobro znate, gospodine ministre, jer vaš resor radi zapošljavanje, da su mnoge takve trgovine, iako ljudi imaju entuzijazam na početku, nažalost posle par godina osuđena na propast, jer ceo taj lanac plaćanja, onda poreze i svega što treba da daju državi je za njih nedostižan, jer nemaju svoj proizvod, a ovi veliki sistemi njih satiru.

Onda je zaista neverovatno da u ovom prvom članu, vi kažete da ovaj zakon treba zabrani nepoštenu tržišnu utakmicu, prevedeno nelojalnu konkurenciju, što je ustaljeni izraz, a sa druge strane, ne znamo ni zbog čega napominjanje toga ovde kada mi imamo Zakon o zaštiti konkurencije.

Ne možete da zaštite naše tržište od nelojalne konkurencije, sve dotle dok se ne uspostave carine da bi se sprečio ovaj uvoznički lobi, da uništava domaću proizvodnju, domaće proizvode, jer mi treba da oporavimo, pre svega, kroz podizanje takvih fabriku u delovima Srbije, gde zaista imamo i vredne ljude i repromaterijal za to, prehrambenu prerađivačku industriju.

U mnogim gradovima gde je zaista u onoj bivšoj Jugoslaviji, pa da kažem i za izvoz u celoj Evropi su se ljudi dičili time da imaju takve fabrike od proizvodnje i prerade voća i povrća, do prerade mesa, evo i u Kragujevcu iz kojeg ja dolazim čuvena „Crvena zvezda“, da ne pričam dalje po Srbiji, toga više danas nema i onda su mali i sitni trgovci osuđeni na propast.

Gospodine ministre, doći ćemo i do tih delova zakona koje ste sada napomenuli, a to je inspekcijski nadzor i mi smo takođe smatrali i videćete u našim amandmanima da i tim odredbama nije mesto u ovom zakonu. Mi imamo Zakon o inspekcijskom nadzoru i zaista je neverovatno da tek novoformirana komunalna milicija, dakle sa dodatim ovlašćenjima može na takav način da se odnosi prema trgovcima i da ima takva ovlašćenja, nemam vremena u ovoj replici da detaljnije o tome govorim.

To je valjda običaj dobre poslovne trgovine, kupac uvek treba da bude u pravu, odnosno potrošač i naravno svako ko pribegne tome da vara bilo koga, treba da snosi i zakonske sankcije, a i samim tim, izgubiće i te svoje potrošače.

Šta je suština ovde? Suština je u tome da tržište Srbije je zatrpano robom iz uvoza, a pre svega prehrambenom robom koja može ovde i te kako da se proizvodi.

Da li je vama normalno, gospodine ministre, da recimo u Prilikama, u Kušićima kod Ivanjice, tone i tone krompira propadaju svake godine? Hoćemo da govorimo o ceni kupusa, paprike, bilo čega? Uvek seljak koji ima plastenik, koji ima njive sa tim zasadima malina, to je tek posebno pitanje, mora da gleda u nebo prvo, a onda da dođe do toga da li će pre neki uvoznički lobi da uveze iz neke druge zemlje, nije bitno da ne pominjem iz kojih se sve uvozi taj proizvod, a on svoj da baci. Ko će da proizvodi krompir najvećeg kvaliteta, a da mora da ga proda za pet ili deset dinara, a da ima te prerade i da ima otkupnih centara koji su, takođe trebali posebno da budu ovde definisani ovim zakonom, onda bi srpskom seljaku bilo lakše.

Ovo je veliki propust koji ste napravili, u stvari odbegli Rasim Ljajić u zakonu. Dobro, on zna oznake za ove narkotike i to je internacionalna oznaka pa ga i ne zanima, ali što se tiče deklaracije gospodine Đorđeviću, ona mora da bude jasno prevedena na srpski jezik. Ne samo to, to nije čak ni dovoljno, jer su istraživanja pokazala da svaki treći potrošač ne razume oznake na deklaraciji.

S obzirom na to da je ogroman priliv robe iz uvoza, zbog uvozničkog lobija, a to je naročito opasno kod prehrambenih proizvoda. Nije mali broj slučajeva na žalost u Srbiji, to ste mogli da čitate i u štampi. Znaju trgovci, evo i među vama ima mnogi koji imaju malu decu, uzrasta osnovne škole, koja su u razvoju, gde je svaka nejasna deklaracija koja nije dobro prevedena, koja nije čitko napisana, za koju vam je potrebna lupa, a obično je potrebna, krije opasnost, jer određeni hemijski proizvodi sadrže alergene koji mogu da štete deci, a naročito maloj deci i deci u osnovnoj školi.

I vi ste morali zakonom da obavežete svakog onog ko je proizvođač i onog ko je uvoznik da upravo takva deklaracija bude na tržištu. Ja stvarno ne bih toliko ni počela na to da obraćam pažnju, međutim upravo me je iz jednog lanca tih marketa na to upozorila jedna zaposlena koja mi je rekla da sve to što su standardi međunarodni koji sadrže određene oznake, a naročito kada su hemijski proizvodi u pitanju za nas koji smo možda skloni nekim alergijama su opasni po zdravlje i da svakako na to mora da se obrati pažnja.

Ja zaista verujem da ćete vi imati i neki konkretan odgovor na ovo što se tiče poslanika iz vlasti. Vidim da su uključeni u raspravu i to je dobro. Ja bih lično volela da mi replicira kolega Vladimir Đukanović, nije tu. Verujem da bi on zaista kompetentno mogao da da odgovor ili da se složi ili da drugačije mišljenje, ali eto žao mi je što nije prisutan u sali.

Nema tu ideje. To postoji u svetu, ali kažem vam, eto vidite ministar se ne bavi svojim resorom, a očigledno ljudi koji su pisali ovaj zakon nisu na tu važnu stvar obratili pažnju.

U mnogim zemljama u svetu i vi ste čovek koji i službeno, verovatno i privatno putujete pa znate, postoje i oznake za to, pod opasnošću da su po nekoga opasni po zdravlje, proizvodi koji su označeni različitom bojom. Dakle, to je jedna od ideja.

Druga ideja je da se zaista obavežu i pravilnikom o tome kako se vrši deklarisanje, a to su opet podzakonski akti koji moraju da budu jasni i precizni, šta sve mora da piše kada su u pitanju hemijske oznake. Nemojte da očekujete, zaista od ljudi koji, imate dosta ljudi koji to i ne razumeju i ne znaju, i on to da čita i sada da gleda. Naznačite mu da to sadrži određeno. Veoma je mali, to su egzaktna istraživanja. Kažu od ukupne količine i broja proizvoda koji se deklarišu, koji se nalaze u rafovima, samo petina njih ima to upozorenje da može da sadrži to i to.

Zašto je zakon obavezao svakoga ko vrši reklamu određenih farmaceutskih proizvoda da, znate kada spiker, odnosno onaj ko prati reklamu, ubrzava i kaže – pre upotrebe obratite se lekaru ili farmaceutu itd. E, to mora da stoji na ovim artiklima. Imali smo mnogo slučajeva, samo pogledajte kroz štampu ili ovako, završe ljudi i deca u domovima zdravlja, ne znaju šta ih je snašlo jer je to opasno.

Dovoljno je da je to mali promil toga bude prisutno u proizvodu, jednostavno neko to prvi puta proba. To je neki novi proizvod za njega, pogotovu ti uvozni i onda doživi neki šok ili nešto ne daj Bože slično.

I kada smo mislili na to na srpskom jeziku, nije dovoljno gospodine ministre da neko misli da je to srpski jezik, a neki je ustaški novogovor.

Upravo se to desilo, ovo o čemu pričam, u Republici Srpskoj. Njihov parlament je čini mi se pre par godina, a da ne govorim o ruskim propisima koji su striktni, doneo izmenu zakona gde je baš ovo o čemu mi govorimo i što stoji u ovom amandmanu, u upotrebi je službeni srpski jezik i na srpskom jeziku treba da napišete mleko, hleb, taj artikal sadrži to i to.

Dakle, imate situaciju da u ovim lancima kupujete proizvode koji dolaze odatle i oni nisu na srpskom jeziku. To nije deklaracija na srpskom jeziku, jer oni nemaju svoj jezik.

Mi imamo tok sednice gde razgovaramo o amandmanima i ja očekujem zaista, da pre nego… nije problem, neka se javi ko god želi na naše amandmane i mi ćemo na neke druge, ali da kolege ipak pročitaju, a i vaša je obaveza, vi imate ispred sebe tekst amandmana, gospodine predsedavajući.

Javljam se po članu 27. stav 1. po članu 107. i članu 32. da uputite, o prethodnom slučaju koleginicu Čarapić, na to o čemu se razgovara.

Ona je potpuno pobrkala i pojmove i o čemu se ovde priča. Govori o terminima za sezonsku rasprodaju i šta je sezonska rasprodaja. Nije amandman kolege Savića o tome. Kolega Savić govori o, zaista je veliki propust, obratite pažnju, gospodine ministre, nemogućnosti da trgovac koji patike, banane, piliće, bilo šta, stavi na rasprodaju, novu količinu robe, ako se ona u trenutku rasproda… Sećate se one famozne akcije u „Lidlu“? Pa, imate to i na drugim mestima. Vi direktno hoćete da oštetite kupce. Najčešće su to ljudi slabijeg imovinskog i materijalnog stanja.

Došao čovek, ja sam svedok toga i vi verovatno - zašto nema? Naravno, oni kažu - doći će, biće posle podne, očekujemo da stigne. Ne, vi ovim zakonom kažete – ne može. Ono što je u „Maksiju“, u „Lidlu“, u „Idei“, u „Rodi“, tu je, ali ne može više iz Beograda, iz centralnog magacina. Rekao je zakon, ne može.

Lepo piše, a on traži da se to briše - od objavljivanja rasprodaje do kraja njenog trajanja trgovac ne sme da naručuje, uključuje u rasprodaju nove količine robe koja je predmet rasprodaje. Upravo o tome se radi. Treba da može da uključuje novu količinu robe, jer ljudima treba ta roba po toj ceni. Logično.

Može da bude, gospodine ministre, i na taj način na koji vi tumačite, ali najčešće je ovako kako smo mi iz najbolje namere hteli da promenimo ovaj tekst zakona.

Vidite, živimo u Srbiji u kojoj je mnogo teško. Evo, uskoro ćemo imati i početak školske godine i tada se, recimo, deci kupuju neophodne stvari. Ako je to tako kao što vi kažete i neka akcijska cena traje par dan, a šta ćemo za one roditelje, eto i resorni ste ministar za to, koji baš tog dana i dok traje ta akcija nemaju? Rasprodaja, po ovom zakonu, ima duži vremenski rok. Ako je nešto na rasprodaji u dužem vremenskom roku, to nije isto, akcija i rasprodaja i sami ste rekli. Da li je tako? Postoji jasna razlika i u tome je suština, ona traje duže.

Neko ko ima novca, kupiće te patike, taj ranac, bilo šta detetu u tom trenutku dok je akcija. Ako je rasprodaja, pa u ovim velikim trgovinskim lancima toga više nema tu, fizički izdvojeno kao što stoji ovde, ali može da dođe iz centra, iz Zemuna, Novog Sada i ne znam gde, u tom dužem vremenskom periodu onda je to povoljnije za kupce, jer on zna, jer obično tako i ljudi pitaju – izvinite, to se rasprodalo, kada će… vi imate sad ove letnje, a i vi ste ovde, mi se ne slažemo sa ovim datumima, o tome će kolege kasnije, ali imate taj dug vremenski rok. To su letnje rasprodaje. To nisu akcije. Imate isto tako i zimske - kada će to da dođe, pa kaže – eto, videćemo. Aha, ima na stanju u Kruševcu, u Vranju i ne znam gde, to može da se poruči. Ovim zakonom i ovakvim predlogom vi zabranjujete tom trgovcu da još jedan taj artikal ili dva ili 50 komada u toku rasprodaje poruči. Eto, naša namera je bila da to otklonimo. Ovo nije uopšte dobro rešenje.

Nekada se na licu mesta, bez najave, saznaje da je akcija. Kada je rasprodaja u pitanju, vi sada ste pomenuli pernicu, vi sada hoćete da kažete da ono što je, eto prošlo i neki model je i nešto od prošle godine, sada je na rasprodaji i toga više nema i ne mogu da donose sledeće količine. Šta ako je neko uvezao ko zna koliko hiljada toga, a to je dobro? Ne može, nema. Može, zašto ne može da bude na rasprodaji? Ko je taj ko će da ograniči nekog trgovca, neko ko hoće da ima akcije svakoga dana?

Vi ste ovde stvarno jednu nebulozu napisali, od tad do tad je rasprodaja. Prvo, mi nismo taj manipulatorski, zapadnjački mentalni sklop, ovo je Srbija. Možda neki trgovac hoće non stop da ima rasprodaje, a ne da mu zakon nalaže kada će da je ima.

Znači, to su neke stvari koje u praksi neće da zažive i nisu dobre.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, smatrali smo da ova tačka koju predlažemo svakako treba da ima značajno mesto u ovom članu 41. gde se govori o nelojalnoj konkurenciji, a tiče se napada na drugog trgovca i rušenje njegovog ugleda, što će kasnije da ima nesagledive posledice po njegovom poslovanje.

Nedavno smo imali izveštaj Komisije za zaštitu konkurencije i mogli su narodni poslanici da vide da su pokrenuti određeni velike vrednosti sporovi između kompanija koje su tražili zaštitu konkurencije. Međutim, šta prethodni tome? Prethodne napadi, naručeni medijski napadi, članci u novinama, pa i razni drugi oblici delovanja kako bi se jedna kompanija dovela u težak položaj i kako bi se od strane nekoga ko misli da je jači na tržištu izvršilo njeno preuzimanje. Veoma često stručnjaci za oblast marketinga i strateškog poslovanja u trgovine koriste izraz neprijateljsko preuzimanje.

Šta to zapravo znači? Dođete u situaciju da ste neki vodeći tajkun u Srbiji, kao što su svi oni koji nisu procesuirani, a koji su imali privilegovan položaj na tržištu pod dosovskom vlašću i oni sada ove male preuzimaju, ne na način da objave mogućnost da neko proda svoje akcije, već direktnim pozivima i nuđenjem tim akcionarima da daju ispod cene, ili da na neki način ih uslove da oni postanu vlasnici te firme.

Mi imamo situaciju da ministar u Vladi, potpredsednik Vlade, Zorana Mihajlović direktno blati kompanije u Srbiji. Kako pojedina putarska preduzeća da su nesposobni, ovakvi, onakvi, što znači njima smanjuje mogućnost da sutra budu konkurenti na tržištu, kao i vlasnike kompanije „KarGo“ koja vrši prevoz putnika u Srbiji putem aplikacije koju korisnici i te kako imaju i već do sada oko 400.000 ljudi je preuzelo tu aplikaciju. Pa kako ćete onda da od nelojalne konkurencije zaštitite bilo koga drugog kad to radi ministar u Vladi.

Sad se postavlja pitanje, koji je njen interes da napada „KarGo“? Koji je njen interes da napada domaće putarske firme, određene građevinske firme. Znati ljudi su se iz tih strukovnih udruženja više puta javnosti obraćali ali evo je način, možda da pokušate da zaštitite i trgovce, jer trgovci koji treba da posluju na vrlo surovom tržištu, gde vlada surova tržišna konkurencija, moraju da imaju i zakonsku zaštitu.

Reagujem, prekršen je član 107, gospodine Arsiću. Prilikom izlaganja gospodina Markovića trebali ste da reagujete, ne iz razloga što je on koristio svoje javljanje po amandmanu gospođe Radete da priča o nečemu o čemu ništa ne zna, već da reagujete kao upućen čovek u političkom životu Srbije upravo na to što je on izgovarao.

U ovoj Narodnoj skupštini je 2012. godine, izabrani ste i vi tada za narodnog poslanika, mislim da niste tada bili potpredsednik, ili jeste, ne znam, položena zakletva ministara, upravo u Vladi u kojoj je bila u koalicija SNS, a njen premijer Ivica Dačić i prvi zamenik premijera Aleksandar Vučić, zakletvu je položio kao ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić.

Gospodine Markoviću, da ste se elementarno pripremili za ovo zasedanje i ovo o čemu sada razgovaramo, u pitanju je uništavanje srpskih banaka. To su „Beobanka“, „Investbanka“, „JIK banka“, banke koje je upravo uništio, evo, gospodine Arsiću, sve o tome znamo, govorio je, pa ja ne znam koliko puta, hoćete da vam nađem stenografske beleške od 2002. do 2000. i koje godine, nebrojeno puta u Skupštini Republike Srbije. Jel tako, gospodine Arsiću? Pa, da. Što niste reagovali?

Taj koji je uništio banke i koji je doveo do stečaja, eto zato što one nisu likvidne i ne mogu da posluju, a da bi doveo ove mafijaške strane banke, jer je i on uzimao novac od njih, pa je u jednoj stranoj banci danas savetnik, je baš bio ministar u vašoj Vladi. Morali ste sa njim da razgovarate. Taj vam je krojio politiku finansija i privrede. To je bilo zajedničko ministarstvo. Taj se pitao, dakle, ceo taj period za te dve godine, od 2012. do 2014. godine, gde će svaki dinar da ide, kako će da se troše pare iz budžeta, kako će da se transferna sredstva daju opštinama i gradovima. Vi kažete – mi sa tim nemamo nikakve veze. Ne, mi imamo veze. Pa, vi imate veze, jer da biste napravili tu koaliciju, vi ste uzeli jednog takvog partnera. Ne možete sad svega da se perete.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Snosite odgovornost za nešto. Ovo sada što radite je u nekim segmentima interes građana Srbije, ali poslušajte naše dobre namere. Mi smo, pre svega, stranka koja vodi računa o državi i o nacionalnim i državnim interesima.

Sada ćete, gospodine Markoviću, da kažete, možda vi izađete ovde ispred Skupštine, evo završiću, pored vas prođe Vlahović, vi nećete da mu kažete, možda ste vi tako fini da kažete – e, gde si lopove? Ja ću da mu kažem, kad ga vidim, da mu kažem – gde si lopovčino, ti nisi u zatvoru? Svakome ću tako da kažem i svaki normalan čovek koga je ojadio i ostavio bez kore hleba.

Gospodine Arsiću, prekršili ste član 104. pardon, član 107. najpre, onda član 27. i da mi objasnite samo, da se vratimo na početak izlaganja, odnosno prijave gospodina Martinovića, šta je on vama rekao, da se javlja za repliku, a vi ste rekli da on ima pravo na repliku. Jel tako bilo? Po Poslovniku, replika može najduže da traje dva minuta.

Pogledala sam u e-parlamentu, sve vreme ovde pratim, koleginica i ja, vi ste tokom današnjeg predsedavanja kod poslanika koji su koristili vreme duže od dva minuta za repliku, a to je najčešće radio kolega Martinović, pribegli tome da se oduzima, da iskoristim taj izraz, ili koristi vreme od poslaničke grupe ili ovlašćenog predstavnika.

Najpre, vi ste ovlašćeni predstavnik za ovu sednicu, jer Poslovnik kaže da postoji predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. To što kaže „odnosno“, vi ste odlučili u vašoj poslaničkoj grupi SNS da to „odnosno“, taj predstavnik budete vi. Mi smo odlučili da to bude gospodin Milorad Mirčić i on se danas kroz veoma stručnu, argumentovanu raspravu uključio i koristio svoje vreme želeći da na taj način pokaže da je SRS u pravu za sve ono što tvrdi podnoseći ove amandmane.

Gospodin Martinović, zaista ne ulazim u to da se on javio po amandmanu koji je još uvek u toku i da govori o istorijskom aspektu, pogrešno tumačeći određene istorijske činjenice i kontekste, naročito kada je u pitanju uloga Rusije prema tadašnjoj Kneževini Srbiji, ali to je vaše pravo i evo, imate istoričara ovde koji će da vam kaže, on ima svoje tumačenje, svako ima svoje.

Ali, ne možete da nam kažete, gospodine Arsiću, da je to dva minuta za repliku. Vi ste bili dužni da u drugom minutu kažete gospodinu Martinoviću – privodite kraju. E, sad, to novo pravilo, znate, mi sad imamo repliku od dva munuta, pa možemo sada i to. Mi smo vam rekli promenite Poslovnik. Mi nismo ni za kakvo ograničavanje, ali, upravo ste vi, naprednjaci želeli da držeći se ovog Poslovnika koji ste nasledili od Demokratske stranke, čas postupate po ovakvim pravilima, pa po onakvim.

Gospodine Martinoviću, to što vi imate pet puta više vremena i što koriste to, nemojte da mislite da...

Želim.

Ponovo se javljam po članu Poslovnika 27. stav 1.

Eto, znači, obmanjujete poslanike. Ne želim da se izjasnim.

Pošto ste pogledali da imamo vremena, da ja krenem na obrazlažem.

Dakle, mi smo tražili brisanje ovog člana, gospodine Đorđeviću, evo da se vratimo malo u tok sednice koja se tiče i ovog dela jer imam za vas neka konkretna pitanja. Mada, vi niste ministar finansija, ali čovek koji ima dobro poznavanje svih zakonskih propisa koji su doneti od kada ste vi ministar u Vladi, da se vratimo na 2017. godinu i na prvobitno donošenje ovog zakona.

Kako je uopšte do ovog došlo? Ja se ne bih složila sa kolegom Martinovićem, zato što, prvo da kažemo da je Srbiju u to vreme, odnosno državnu zajednicu Srbiju i Crnu goru, kada je bio proces sukcesije predstavljao jedan zaista od velikih anti Srba, a to je Goran Svilanović.

Bila je obaveštena i Narodna skupština, kako i državne zajednice i Narodna skupština Srbije da smo mi, upravo pokretali ova pitanja - šta će biti posle sa ovim? Evo sad konkretno tom takozvanom starom deviznom štednjom, da će se to rešavati u posebnim pregovorima i ugovorima između Srbije, odnosno državne zajednice Srbije i Crne Gore i bivših članica republika SFRJ.

Ova, tzv. pilot presuda, koja je doneta za ova lica koja su pominjana danas ovde, od strane Evropskog suda za ljudska prava je otvorila jednu pandorinu kutiju koja je sada zaista finansijska omča oko vrata Srbije. Mi smo obrisali iz razloga što se ni tada, 2017. godine, kao ni sada, SRS nije složila. Naravno, to sad mora da se poštuje, ali mora da se poštuje između ostalog što nisu bili ni pametni, ni sposobni ovi produkti žutog izdajničkog režima, da 2012. godine i pre toga reaguju i da naprave jednu žalbu i da učine sve, kao što su predali Briselu da odlučuje o sudbini KiM, tako su tada trebali u ime Srbije da upute žalbu i da obrazlože upravo ono na način na koji mi to sada vama obrazlažemo.

Jedino pravično rešenje bi bilo u ovom slučaju da se stara devizna štednja za građane koji su sa prostora bivših republika isplaćuje na području zemlje, verujem da se i vi slažete sa tim da je to najpravičnije gde je taj ulog položen, negde je ta banka sa svojim sedištem.

Zbog čega ovo kažem? Upravo zbog činjenice da mnogi od ovih banaka, jer ovde je lepo kada je doneta ta presuda obavezala se „Investbanka“ da će ona administrativno i kadrovski da pomogne da se ovi slučajevi reše, i zbog baze podataka i svega. Ali, postoji jedna druga stvar, gospodine Đorđeviću, a to je da se već 17 godina nije završio stečaj u ovim bankama.

Opet ću da vas vratim na to, evo, zna to i kolega Arsić, da smo mi doneli baš iz tog razloga da bi se svi stečajevi završili i zbog potražnje prema tim poveriocima, to su one fabrike u restruktuiranju i preduzeća, izmenili Zakon o stečaju. I to je bio glavni razlog. Mnogi se toga možda ne bi setili, da će to rešiti pitanje stečaja ovih velikih banaka koje je Dinkić u jednom danu zbrisao i uništio. A i "Beobanka" i svi oni imaju svoje kadrove, rekla je juče koleginica Radeta, imaju i svoj novac, imaju i svoje račune.

Gospodine Orliću, gašenje vodećih banaka u Srbiji pod palicom Mlađana Dinkića, vi tada niste bili poslanik, možda se niste bavili ni politikom, 2002. godine…

(Vjerica Radeta: Možda se nije ni rodio.)

… Rodio se jeste, ali je mlađi.

Izvedena je iz razloga što je to bio jedini način da se otvori prostor za ove mafijaške strane banke, ali možda ne znate podatak da je u tom trenutku "Beobanka" imala potraživanja od 1,2 milijarde evra. Tada nisu bili evri, ali kad se to konvertuje, toliko je.

Sad se postavlja pitanje, vi ste sada naveli sve ove tajkune od Đilasa i cele te klike, mi uporno potenciramo na tome da su trebali zbog svega ovoga da budu procesuirani i Božidar Delić i Vlahović i Dinkić, gde je poslovni prostor i kome je sve ustupljen, mi nikada to nismo uspeli da dobijemo, iako smo to tražili u ranijim sazivima Skupštine, na sednicama odbora, od svih tih banaka? Jer, sve je to rasprodato budzašto srpskim tajkunima da bi se namirila stara devizna štednja. To, naravno, nije bilo dovoljno i onda je država donela kasnije zakone da preuzme deo tog javnog duga i da ta štednja počne da se isplaćuje.

Dakle, mi ni dan-danas nemamo podatke o tome, niti od Tužilaštva, niti da je protiv nekoga pokrenut postupak. Vi se sada borite protiv nekih vidova i oblika korupcije, ali mi moramo da raščistimo, ne možemo sada da preskočimo ceo taj jedan period, jer mnogi od tih ljudi čiji su i očevi i majke, ima tu i mlađih ljudi koji su i dan-danas u punoj radnoj snazi, nemaju više posla, ostali su bez posla.

Mora država da izađe sa tim podacima. Neka dođe u sledećem pojavljivanju ministar finansija, neka nam kaže premijer Srbije - šta je bilo sa tom imovinom?

Ja sam nedavno čitala izjavu bivšeg guvernera, a nekada i direktora "Beobanke". "Beobanka" nije bila tek onako samo jedna banka. To je bila jedna finansijska institucija na celom Balkanu možda najjača, i po broju ljudstva, po broju obrtnog kapitala, po broju plasmana i svega. Gospodin Peručić, njihov bivši direktor, a nekada i guverner, lepo je rekao - oni i dan-danas mogu da počnu da rade. Oni sredstva imaju i to su nezanemarljiva sredstva. Ali, oni nemaju prostor.

(Vjerica Radeta: Ukrali im.)

Ukrali im, da.

Znači, država bi morala da preduzme neke aktivnosti, jer ne možemo tako, sad, beskonačni stečaj i da se pojavimo na jesen ili u sledećem sazivu i kažemo - imamo izmenu i dopunu Zakona o stečaju, evo, sad će ti postupci da se završe.

Mnogo su to veliki problemi. Vi kažete - građani da prikupe dokumentaciju. Oni građani koji će da prikupe dokumentaciju sa prostora bivše Jugoslavije. Dakle, po presudi ovog suda, zbog čega je Srbija morala da preuzme na sebe ovakvu obavezu, pa, znate, u najmanju ruku, oni to potražuju svoje.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

U najmanju ruku, to je licemerno, jer je ogromna imovina države Srbije ostala zarobljena i u ustaškoj hrvatskoj državi i u Sloveniji i u Bosni i Hercegovini.