To ste mi vi sada rekli – da li sam se prepoznala?
Znači, neću nastaviti sa uvredama koje je ministar Selaković izneo …

Da li možete da mi vratite vreme na početak?
Znači, neću nastaviti sa uvredama koje je ministar Selaković izneo na moj račun. Ja njega uvažavam, poštujem funkciju koju vrši u Vladi Republike Srbije i poštujem njegovu ličnost. Neću iznositi činjenice vezane za moj ravnopravni status. Moja radna knjižica se nalazi u Skupštini Republike Srbije. Svako može da utvrdi kretanje u mojoj službi, a moja imovina i prihodi su prijavljeni Agenciji za borbu protiv korupcije i nalazi se na internet stranici Agencije za borbu protiv korupcije.
Želim da pojasnim deo govora ministra Selakovića koji je rekao da nisu vođeni razgovori sa predstavnicima advokature.
Ovde za stolom gde sede predstavnici Ministarstva pravde su bili ljudi koji su učestvovali zajedno sa mnom u razgovorima sa predstavnicima advokature, koji su vođeni u pogledu pravosudnih zakona, kako o Zakonu o javnom beležništvu koji je usvajan tada tako i o Zakonu o advokaturi i Zakonu o izvršenju i obezbeđenju i drugih pratećih zakona.
Da li je činjenica da je srž protesta advokata bio zbog oduzimanja mogućnosti sačinjavanja ugovora o nepokretnostima od strane advokata? Mislim da je to vrlo jasno. Ako nije, hajde, demantujte me. Mislim da smo i ja i ostali građani Srbije tako to doživeli. Ako nismo, onda smo bili u zabludi svih ovih četiri i po meseca.
Takođe ne razumem deo koji se odnosi na to da nismo … suđenje za ratne zločine i odvijanje postupka za ratne zločine je bilo osujećeno od strane prethodne Vlade. Da li smo mi ti koji smo podstakli i pomogli suđenje za ratne zločine i doprineli tome da Srbija izvrši svoje međunarodne obaveze ili nismo? To su činjenice koje govore s tim u vezi. Nesporne su i mislim da su dostupne svima, javno objavljene. Prema tome, izlišno je da polemišem s tim u vezi.

Poštovana predsednice, uvaženi narodni poslanici, u raspravi u načelu smo istakli da su ove predložene izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju nužne i neophodne i da će doprineti svakako rešavanju određenih situacija koje su nastale u postupku sprovođenja izvršenja, jer postupak izvršenja s jedne strane može da doprinese efikasnom postupanju i namirenju poverilaca blagovremeno u zadovoljavajućem roku.  U krajnjem slučaju može da doprinese i pospešivanju privrednih aktivnosti, ali sa druge strane, ukoliko se ne odvija na zadovoljavajući način, može da i ukoči izvršni postupak.
Imam razumevanja zašto ovaj amandman nije prihvaćen, ali takođe imam obavezu da obrazložim zbog čega smo ga podneli. Naime, jasno nam je da ovaj amandman koji smo podneli možda nema mesto u članu koji je otvoren. Ali, s obzirom da nismo imali konsultacije prilikom podnošenja izmena i dopuna ovog zakona unutar parlamenta, da jesmo verujem da bi dali svoj konstruktivan doprinos i ukazali da je potrebno da se još neki članovi hitno izmene i da bi se na taj način, kao što je i sam predlagač naveo u svom obrazloženju, sprečile određene zloupotrebe koje se u praksi dešavaju.
Šta nam je osnovni motiv bio za podnošenje ovog amandmana? Poznato nam je da se predsednik Prvog osnovnog suda obratila Komori izvršitelja, koja je ukazala na činjenicu da dolazi do duplog namirenja potraživanja kada je izvršni dužnik RS, zbog toga što ne postoji dovoljno koordinacije između Komore izvršitelja i samih sudova, tako da poverioci u ovom slučaju koji imaju dispoziciju da svoja potraživanja namire ili putem izvršitelja ili putem suda čine zloupotrebe i duplo namiruju svoja potraživanja.
Slažem se da postoji pravni lek, da je prigovor ukoliko je potraživanje namireno. Međutim, nažalost neki poverioci nisu dovoljno savesni. Takođe se slažem sa tim da to nije kraj. Postoji mogućnost i da se traži da se to potraživanje koje je duplo namireno vrati, ali je pitanje momenta kada će se to saznati i da li će se uopšte saznati.
Svakako, neka ovaj amandman bude možda uput za neke buduće izmene da kada budemo raspravljali, nadam se, što pre o predlogu i modelu radne grupe koja je obrazovana od strane Ministarstva pravde, da se i ovo uzme u obzir i uzme u razmatranje. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, ja ću govoriti kao ovlašćeni predstavnik Socijaldemokratske stranke i govoriću o svim amandmanima koje smo podneli, pošto se oni odnose na član 1. Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o izvršenju i obezbeđenju, dok je jedan amandman tehnički i on se odnosi na član 3.
Naime, kao što sam rekla, potrebno je određena postupanja u izvršnom postupku izmeniti, uvesti dodatna ograničenja i samim tim pokušati da se izvršni postupak učini efikasnijim. Bilo je istaknuto u raspravi u načelu da je Zakon o izvršenju i obezbeđenju donet 2011. godine i da je tada pokušao izvršni postupak da se učini efikasnijim. Tada smo se suočili sa tim da je postupak izvršenja trajao preko 400 dana. Moram da kažem da ni danas nije mnogo bolja situacija u odnosu na izvršenja koja se obavljaju od strane suda. Na samom zakonu se radilo dosta dugo, preko tri godine i jedan od razloga zbog čega se na tom zakonu toliko dugo radilo je bila i činjenica da je naša zemlja još 2007. godine, još pre nego što je tadašnja DS učestvovala u Vladi, preuzela obavezu u jednom projektu koji je radila zajedno sa USAID, da se izvršitelju uvedu u naš pravosudni sistem.
Obzirom da sam tada bila ministar pravde, koja je predložila tadašnji Zakon o izvršenju i obezbeđenju, smatram da sam dužna na neki način da vas upoznam sa činjenicom da nisam bila apsolutno saglasna da se izvršitelji uvedu u naš sistem, smatrajući da mi još uvek nismo, kao društvo koje teži da svoj pravni sistem prilagodi evropskim integracijama, dovoljno kadri da to učinimo. Međutim, danas nakon četiri godine primene tog zakona ili tri godine primene tog zakona, vidimo da su izvršitelji značajno ubrzali postupak izvršenja i da, naravno, postoje neke anomalije koje treba izmeniti. Naravno, kada uvodite jednu ovako novu profesiju u naš pravosudni sistem, ne možete do kraja da sagledate sve one prepreke na koje može da se naiđe tokom primene zakona. Smatram da je dobro što država prepoznaje određene probleme i na to reaguje. Kao što sam rekla i u raspravi u načelu, smatram da je to trebalo da se učini celovitijim, obzirom da je obrazovana radna grupa čiji je mandat i zadatak da utvrdi sve one probleme koji postoje prilikom sprovođenja izvršenja.
Amandmani koje smo podneli su konstruktivni i išli su u pravcu, obzirom da nismo konsultovani, niti nam je ponuđeno da budemo predlagač, a sigurna sam da bi to prihvatili, poboljšavanja teksta i uvođenja određenih ograničenja, za koje smatramo da mogu doprineti efikasnosti izvršnog postupka. Slažem se sa komentarima da postupak izvršenja koji se tiče komunalnih i sličnih usluga, gde je bila predviđena nadležnost izvršitelja prema sedištu poverilaca, nije dobra stvar. Pokazalo se tokom primene zakona da su ti predmeti uglavnom odlazili u kancelarije izvršitelja u velikim gradovima, što je opet u nekim slučajevima, što smo mogli da vidimo tokom rasprave u načelu, dovelo do toga da pojedine kancelarije imaju više desetina hiljada predmeta, što takođe ne mislim da mogu da budu efikasniji.
Ono što je naša dilema, kao što sam rekla i u raspravi u načelu, a sada ću ponoviti, to je da li se može ograničiti da se raspodela predmeta vrši putem Komore izvršitelja ukoliko je u pitanju poverilac sa većinskim privatnim kapitalom? Zašto naša dilema postoji? Naime, zbog člana 83. i člana 84. Ustava Republike Srbije. Član 83. Ustava Republike Srbije kaže da je preduzetništvo slobodno i može se ograničiti samo radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava, kao i radi bezbednosti Republike Srbije. Član 84. kaže da su zabranjeni akti kojima se ograničava sloboda konkurencije. Isti član propisuje da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona ne mogu biti zakonom umanjena. Nije dilema samo zbog postojanja ustavnih članova, već i zbog toga što su postojale određene odluke Ustavnog suda s tim u vezi, ali ostaje da vidimo u praksi, ukoliko bude bio izglasan ovaj zakon, a verujem da hoće, da li će doći do postupaka i kako će Ustavni sud s tim u vezi reagovati. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Neću se osvrtati na to da ste rekli da sam neiskrena. To je vaša stvar i vaš rezon, to neka cene građani Srbije koji nas gledaju. Ali, zaista mi smeta kada kažete da je amandman lobistički. Slobodno možete da dokažete, ukoliko imate dokaze za tako nešto, a o čoveku o kojem govorite - nije ovde pa mislim da nije lepo da pričamo o čoveku koji ne može da odgovori. Da li je bio moj pomoćnik? Mislim da mislite na Dejana Pašića, pošto je pominjan i u načelnoj raspravi. Jeste, bio je moj pomoćnik i ponosim se tim. I sada je moj prijatelj i ponosim se time da je moj prijatelj. Ali, takođe radi iskrenosti i radi kompletnog informisanja javnosti Srbije, recite kada je on postao izvršitelj. Prijavio se da polaže ispit 2013. godine. Znate svi da nisam mogla da mu pomognem, niti i da sam imala najbolju nameru bi bilo tako nešto uvaženo. Znači, 2013. godine je položio ispit i 2013. godine je imenovan.
Takođe nije lepo ni da govorite da ima najveći broj predmeta zbog toga što, možete da mi verujete ili da opet odgovorite da sam neiskrena, možete da odete na internet stranicu Ministarstva pravde gde postoji, prema zakonu, obaveza da svi koji se bave postupkom izvršenja u Srbiji moraju da dostavljaju izveštaje, pa u tim izveštajima stoji ko koliki broj predmeta ima. Prema tome, kao što sam rekla, mojim rečima ne mora da se veruje, ali može da se izvrši uvid u internet stranicu Ministarstva pravde, gde postoji izveštaj o radu svih izvršitelja u Srbiji i gde se vidi ko koliki broj predmeta ima. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, podneli smo ovaj amandman iz razloga i želje što smo hteli da preciziramo postojeći tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Predložili smo da u članu 1. Predloga zakona, u stavu 4. umesto reči – ako mu ne dostavi dokaz da Komora nije odgovorila u propisanom roku, zameni sa rečima – ako mu izvršni poverilac ne dostavi dokaz da je uputio zahtev Komori u slučaju kada Komora nije dostavila odgovor u propisanom roku.
Naime, predloženim amandmanom smatramo da se preciznije reguliše situacija kada Komora ne dostavi odgovor izvršnom poveriocu na zahtev za određenje izvršitelja. Prema rešenju koje je predlagač ponudio, zaključujemo da izvršni poverilac treba da dokazuje da Komora nešto nije uradila, da bi uopšte izvršitelj razmatrao predlog za izvršenje i dalje postupao.
Kako se u pravu negativne činjenice ne dokazuju, potrebno je da se ovaj deo drugačije definiše, te da se predvidi da u slučaju kada Komora ne dostavi odgovor na zahtev da je dovoljno da izvršni poverilac dostavi dokaz da je on takav zahtev uputio Komori i da na osnovu toga može da ostvari svoja prava u postupku izvršenja.

Poštovana predsednice, dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, danas je na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ja ću građane Srbije, kao i sve nas, da podsetim da su ovo druge izmene ovog važnog zakona koje se odvijaju u ovoj godini, u ovom sazivu parlamenta. Podsetiću sve nas da su krajem avgusta ove godine takođe predložene izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju i to samo nekoliko članova, kao što je i sada slučaj.
Prošli put, kao što ćemo i sada, istakli smo da su izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju koje su predložene neophodne, a predložene izmene i dopune u skladu sa savremenom praksom i potrebama fizičkih i pravnih lica, koje se nalaze u postupku izvršenja i bezuspešno pokušavaju da naplate svoja potraživanja.
Međutim, problem je u tome na koji način se ove izmene i dopune, kao što sam rekla, najvažnijeg zakona za sprovođenje postupka izvršenja, koji treba da doprinese efikasnosti izvršnog postupka s jedne strane, ali takođe sa druge strane može ga učiniti inertnijim i samim tim doprineti da se privredne aktivnosti ne odvijaju na zadovoljavajući način. Problem je u tome na koji način se ove izmene i dopune predlažu.
Podsetiću vas da je po rečima ministra pravde, Ministarstvo pravde u julu 2014. godine, znači ove godine, obrazovalo radnu grupu koja prema rečima ministra, čiji je zadatak da popravi i učini jasnijim odredbe zakona o opštem delu izvršnog postupka i na taj način se uspostavi efikasniji sistem izvršenja, a položaj izvršitelja učini jasnijim.
Umesto da danas raspravljamo o predlogu radne grupe, o celovitim izmenama i dopunama ovog važnog zakona, mi raspravljamo o izmeni jednog člana za koji kažem da je potreban i neophodan i koji je predlagač jedna poslanička grupa.
Iako je ovde reč samo o izmeni jednog člana, zakonu o izvršenju i obezbeđenju, nemoguće je i neophodno je ne osvrnuti se na celokupan postupak izvršenja koji se danas u Srbiji odvija na dvojaki način, znači od strane suda ili od strane izvršitelja, lice na koje je država prenela određena javna ovlašćenja.
Što se tiče sudova, možemo slobodno oceniti da postupak izvršenja u okviru sudova ne funkcioniše na zadovoljavajući način i pored usvajanja potpuno novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji je usvojen 2011. godine i koji je trebao da doprinese efikasnosti postupku izvršenja od strane suda, ali i uopšte postupka izvršenja i zbog toga su i uvedeni izvršitelji.
Postavlja se opravdano pitanje – zbog čega to nije ostvareno? Po mom mišljenju i mišljenju Socijaldemokratske stranke, prvi razlog je odsustvo kontrole. U postupku po prigovorima, jedinom pravnom leku u izvršnom postupku, sud je dužan da odluku po prigovoru mora da donese u roku od tri dana ne vezano da li je izvršenje određeno od strane izvršitelja ili od strane suda. Ukoliko postupajući sudija ne donese odluku u zakonskom roku prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, znači imperativnoj odredbi ovog zakona, smatra se da sudija ne postupa savesno i efikasno.
Tvrdim da danas postoje predmeti u postupku izvršenja po prigovoru gde odluka nije doneta duže od dve godine. Takav je slučaj, na primer, u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.
Takođe, jasnosti nije poznato da odgovornost takođe dela u vezi naplate duga po davanju višemilionskih kredita licima koja se davno snalaze u krivičnom postupku zbog oštećenja banaka, snosi i neefikasan rad, kako izvršnog, tako i stečajnog suda. Nije nam poznato da je i njihov rad ispitan.
Zatim, postavlja se pitanje ravnomerne raspodele predmeta. Kada je menjana mreža sudova u Srbiji krajem prošle godine, bilo je rečeno da se to čini i zbog ravnomerne raspodele predmeta. Tako je u Beogradu formirano izvršno odeljenje za sva tri osnovna suda u Beogradu koja funkcionišu na teritoriji ovog grada.
Nekada je postojao jedan, Prvi osnovni sud, a sada postoje tri osnovna suda, Prvi, Drugi i Treći, i svaki od tih sudova ima svoje izvršno odeljenje, čime je prekinuta dugogodišnja tradicija da postoji jedno izvršno odeljenje na teritoriji Beograda.
Podsetiću vas da kada je postojalo pet beogradskih sudova postojalo je samo jedno izvršno odeljenje koje je funkcionisalo u okviru Četvrtog suda. Mi do dana današnjeg ne znamo šta je razlog bilo za formiranje izvršnog odeljenja pri svakom od ovih sudova. Šta se na taj način dobilo? Doprinelo se tome da postoje predmeti u radu na nivou Prvog osnovnog suda negde oko 19.000, više od 19.000 hiljada, dok na nivou Trećeg osnovnog suda postoji nešto više od 10.000 predmeta, što znači da u okviru Prvog osnovnog suda imamo duplo više predmeta nego što ima Treći osnovni sud u svom radu, što dalje znači da poverilac koji ima svoje potraživanje za koje je nadležan Prvi osnovni sud, mnogo brže će naplatiti nego poverilac koji ima svoje potraživanje za koje je nadležan Treći osnovni sud.
Vrlo značajno pitanje koje je i ovde istaknuto postavlja se u vezi rada izvršitelja i odnosa kontrole prema izvršiteljima. Smatram da bi javnost trebala da bude obaveštena o problemima koji su nastali na relaciji Komore izvršitelja i Ministarstva pravde i da dobijemo odgovor zašto je Komora izvršitelja u jednom momentu povukla svoje predstavnike iz radnih grupa Ministarstva. Takođe, treba da budemo obavešteni da li postoji problema u radu radne grupe koju je formiralo Ministarstvo pravde.
Zatim, postavlja se pitanje na koji način se danas vrednuje rad izvršitelja i na koji način su se do sada delili predmeti, što je takođe istaknuto kao razlog podnošenja predloga za izmenu i dopunu Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Znači, na koji način se dele predmeti u javno-komunalnim preduzećima? U javnosti su apostrofirani drastični slučajevi u kojima su pojedine kancelarije izvršitelja dobijale više desetina hiljada predmeta, dok većina izvršitelja sa te teritorije nije dobijala ni jedan predmet.
Ja danas postavljam pitanje – na koji način se raspodeljuju predmeti Infostana ili Parking servisa kada ne postoji pravilnik o vrednovanju rada izvršitelja? Zatim, ono što je još važnije – ko vrši nadzor nad radom izvršitelja? Po zakonu, to bi trebalo da radi Komora izvršitelja i Ministarstvo pravde. Koliko je meni poznato, Komisija u okviru Komore izvršitelja ne funkcioniše, ali ne funkcioniše ni Disciplinska komisija u okviru Ministarstva pravde, niti je odlučeno po predmetima i postupcima koje je pokrenula Komora izvršitelja protiv određenih izvršitelja. Nadam se da će to u narednom periodu biti učinjeno.
Drugo, više nego evidentno je da postoji neujednačena praksa i da izvršitelji za iste usluge različito naplaćuju, što smatram nedopustivim.
Sam ministar Selaković je na Desetom Evropskom forumu za unapređenje vladavine prava ukazao na to u julu mesecu ove godine i rekao da su u primeni važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju uočeni brojni nedostaci koji se odnose na odgovornost izvršitelja kod preciziranja lakših i težih disciplinskih povreda, vođenje neuredne evidencije, kao i neujednačenosti prakse u donošenju akata. Nadam se da će i ove anomalije biti otklonjene.
Ministar je tom prilikom najavio da je potrebno da se položaj izvršitelja učini jasnijim. Umesto toga, sredinom ove godine imenovano je šest izvršitelja za teritoriju Beograda izvan Pravilnika koji reguliše broj izvršitelja koje donosi sam ministar.
Zbog ovih, ali i drugih razloga koji se tiču problema u radu izvršitelja smatramo da je potrebno da se izvrši celovito sagledavanje problema koji su se u praksi pojavili kako u primeni Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tako i u neophodnim izmenama i dopunama ovog zakona. Umesto toga, kao što sam istakla, mi danas raspravljamo o izmeni jednog člana, a pre tri meseca smo raspravljali o izmeni par članova Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Što se tiče samih izmena koje su predložene, podržavamo intenciju o ravnomernoj raspodeli predmeta koji se tiču izvršenja po verodostojnim ispravama u komunalnim i sličnim stvarima gde je poverilac Javno komunalno preduzeće usled problema koji su se desili u praksi, usled odsustva pravilnika o vrednovanju rada izvršitelja. Smatramo da je celishodno da se to zakonom propiše.
S tim u vezi iznosim dilemu da li ova odredba može da se odnosi i na predmete koji se tiču pružanja komunalnih i sličnih usluga gde je poverilac pravno lice sa većinskim privatnim kapitalom, obzirom da Ustav Republike Srbije garantuje slobodu preduzetništva, a samim tim i slobodan izbor lica sa javnim ovlašćenjima kao što su izvršitelji ili advokati, a sa kojim želi da sarađuje. O tome ćemo u raspravi po amandmanima bliže razgovarati.
Zatim smatramo sledeću intenciju Predloga zakona da ova odredba nije celovito napisana i zbog toga apelujemo da pogledate amandman koji smo s tim u vezi predložili. Naime, smatramo da treba da postoji ravnomerna raspodela predmeta gde je izvršni dužnik Republika Srbija. Nažalost, takvih predmeta je mnogo i Prvi osnovni sud je uputio dopis Komori gde ih obaveštava o tim postupcima, jer dolazi do duple naplate pred sudom i od samih izvršitelja jer kod takvih predmeta koji se naplaćuju po osnovu presude postoji dispozicija poverioca kojim putem će naplatiti svoje potraživanje da li preko izvršitelja ili putem suda.
Ukoliko se raspodela ovakvih predmeta ne vrši putem Komore, postavlja se pitanje na koji način će se vršiti razmena informacija između Komore i suda i samim tim na koji način će se osujetiti zloupotrebe. Na ovaj način tvrdim da hoće. Stoga, kao što sam rekla, apelujemo da se ovaj amandman prihvati, jer je on u interesu zaštite pravnog poretka i funkcionisanja celovitosti državnog sistema.
Na kraju postavljam pitanje da li se imao u vidu problem koji postoji u Komori izvršitelja, obzirom da već po drugi put Skupština Komore izvršitelja nije uspela da se sastavi i nije uspela da se održi sednica, obzirom da nije bilo kvoruma i samim tim postavlja se pitanje da li će oni uopšte biti u stanju da donose akt na osnovu koje bi trebalo da se izvrši ravnomerna raspodela predmeta. Zbog toga smo predložili amandman da ovaj akt treba da donese Ministarstvo pravde uz saglasnost Komore. Zahvaljujem se.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, Visokog saveta sudstva, poštovane kolege, želim da izrazim zadovoljstvo što danas raspravljamo o Predlogu zakona o zaštiti uzbunjivača. Pored toga želim da izrazim nezadovoljstvo zbog toga što tek danas raspravljamo o ovom Predlogu zakona i zašto se u ovom uvaženom domu ne koristi institut javnog slušanja. Naravno, ovo nije usmereno na Ministarstvo pravde ili na Vladu Republike Srbije koja je predlagač ovog zakona već na predsednike odbora koji tretiraju određenu materiju, ali inicijativa je svakako trebalo da dođe od strane Ministarstva pravde, te izražavam nadu da će ubuduće zakoni koji su jako bitni i važni i koji treba da pomere određene segmente našeg društva na bolje, da budu predstavljeni pre plenarne sednice parlamenta poslanicima putem javnog slušanja.
Ovo je nesumnjivo zakon koji predstavlja deo pravnog normativnog okvira za borbu protiv korupcije. On je potreban kako ta potreba proističe iz naše sudske ili normativne prakse tako i iz obaveze koje smo preuzeli kao zemlja u okviru članstva u međunarodnim organizacijama. Tako član 33. Konvencije UN za borbu protiv korupcije čiji smo član propisuje da će svaka država ugovornica razmotriti mogućnost da u svom domaćem, pravnom sistemu predvidi odgovarajuće mere pružanja zaštite od bilo kog neopravdanog postupka prema bilo kom licu koje nadležnim organima prijavi u dobroj nameri ili na razumnoj osnovi, bilo koje činjenice koje se odnose na koruptivna krivična dela predviđena ovom Konvencijom.
Zakonodavstvo međunarodno je otišlo korak dalje pa je u građansko-pravnoj konvenciji protiv korupcije Saveta Evrope u članu 9. propisano da svaka strana ugovornica treba da obezbedi u domaćem pravu odgovarajuću zaštitu od bilo koje neopravdane sankcije protiv zaposlenih koji imaju osnovnog razloga da sumnjaju u korupciju i koji bi u dobroj meri svoju sumnju prijavili odgovornim licima ili organima.
Nadgledanje sprovođenja ove Konvencije povereno je Savetu Evrope, Komitetu Saveta Evrope pod nazivom GREKO ili ti Grupa zemalja za borbu protiv korupcije. Upravo je GREKO u preporuci broj 21 u okviru prvog i drugog kruga evaulacije koji je izrađen 2005. i 2006. godine povodom usklađenosti propisa naše zemlje u pogledu unapređenja sistema borbe protiv korupcije konstatovao da Srbija treba da obezbedi da javni službenici koji izveste o svojim sumnjama na korupciju u javnoj administraciji koji to čini u dobroj veri budu na odgovarajući način zaštićeni od odmazde kada tako postupaju. Na ovu obavezu je u svojim izveštajima ukazala i Evropska komisija.
Takođe ta obaveza je predviđena i našim unutrašnjim zakonodavstvom. Ovde je više puta pominjano Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije za period od 2003. do 2018. godine, kao i prateći akcioni plan, jedan od ciljeva koje predviđaju da se ostvari, uspostavljanje efikasne i delotvorne zaštite uzbunjivača, odnosno lica koji prijavi sumnju na korupciju. Za sada, do današnjeg dana, u našem pravnom sistemu nije postojala celovita zaštita uzbunjivača već su postojale određene odredbe u raznim zakonima koji su tretirali ovu oblast.
Tako u Zakonu o državnim službenicima se utvrđuje dužnost obaveštavanja u sumnji postojanja korupcije usled čega je državni službenik dužan da pismeno obavesti neposredno pretpostavljenog i rukovodioca ako u vezi sa obavljanjem posla dođe do saznanja da je izvršena korupcija od strane funkcionera ili državnog službenika u organu u kojem radi. Takođe se propisuje da državni službenik uživa zaštitu u skladu sa zakonom kada je korupciju prijavio.
Ova regulativa je manjkava iz više razloga. Prvo, jer ne nudi zaštitu državnog službenika ukoliko ima saznanje o korupciji koje je izvan njegovog delokruga rada. Zatim, postavlja se pitanje ukoliko dođe do otkrivanja određene koruptivne pojave na osnovu kog zakona državni službenik ili nameštenik uživa zaštitu, obzirom da Zakon o državnim službenicima ne razrađuje taj postupak.
Drugi zakon koji tretira ovu oblast je Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja. Zakonskom odredbom se štiti lice koje otkrije informaciju ili obelodani određeni dokument koji nisu poverljive prirode. Treći zakon koji štiti lica koja otkriju korupciju jeste Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Naime, članom 56. Zakona je propisano da lice ne može da snosi posledice koje je prijavilo korupciju. Reč je o licima koja se obrate Agenciji i ukažu na javne funkcionere koji su obuhvaćeni koruptivnim aktom, a koji nisu prijavili ili koji nisu prijavili imovinu koju poseduju ili koji se nalaze u sukobu interesa.
Na osnovu ovih odredbi Agencija za borbu protiv korupcije je donela Pravilnik o zaštiti lica koja prijavljuju korupciju. Naravno, ovde je reč o licima unutar državnog ili javnog sektora u pogledu čijeg statusa Agencija ima određene nadležnosti. Njegov osnovni nedostatak je što se ne može primeniti na privatan sektor.
Takođe, postavilo se i pitanje o načinu zaštite ovih lica od strane Agenfcije za borbu protiv korupcije obzirom da je zakonom Agencija obavezana da štiti anonimnost podnosioca prijave. Uostalom iz svih ovih razloga Ustavni sud je 23. oktobra 2014. godine stavio van snage tj. ocenio protiv ustavnim ovaj akt.
O potrebi donošenja ovakvog zakona, Zakona o zaštiti uzbunjivača svedoče i slučajevi gde su određena lica otkrila koruptivne pojave u okviru službi i doživele su šikaniranja, pa čak i gubitak posla. Goran Milošević koga treba pomenuti ovom prilikom je razotkrio organizovanu kriminalnu grupu koja je državu oštetila za 6,5 miliona evra i izgubio je posao.
Svetska iskustva, međunarodna iskustva pokazuju da veliki broj korupcionarskih akata u svetu je otkriven pomoć uzbunjivača. Jedan od najboljih sistema zaštite lica koja prijavljuju korupciju jeste u okviru zakonodavstva SAD. Zaštita ovih lica počiva na tri osnova. Prvo, na čvrstoj zakonskoj garanciji licima koja prijavljuju korupciju, a koja se odnosi na zaštitu od krivično-pravnih posledica, odnosno posledica na bazi radno-pravne zaštite. Zatim, propisuje krivičnu sankciju zatvora od deset godina licima koja ugrožavaju ili pokušavaju na neki način da oštete uzbunjivače. Potom, garantuju finansijsku nagradu uzbunjivaču usled čije prijave je došlo do osuđujuće presude.
Znam da je bilo dosta rasprave u javnosti povodom nagrade koje treba davati uzbunjivaču i da tu postoje različiti sistemi. Više sam za to da nagradu ne treba davati, a u krajnjem slučaju mislim da su to eksperti Evropske komisije koji su ocenjivali ovaj zakon, to slično i rekli.
Predlog zakona o kojem danas raspravljamo definiše uređivanje uzbunjivanja, postupak uzbunjivanja, prava uzbunjivača, obaveza državnika i drugih organa i organizacija, kao i pravnih i fizičkih lica u vezi sa uzbunjivanjem kao i druga pitanja koja su vezana za uzbunjivanje i zaštitu uzbunjivača što je predviđeno članom 1. Predloga zakona.
Imamo izvesne primedbe koje smo već izneli u načelnoj raspravi, a ja ću ovde pokušati da navedem ono što do sada nije rečeno. Iako je na Nacrt zakona pribavljeno mišljenje Evropske komisije i to u dva navrata, ako se ne varam, i otvorena je javna rasprava od strane Vlade, što pohvaljujem, stiče se utisak da stavovi i organizacije se bave borbom protiv korupcije i njenom prevencijom nisu u dovoljnoj meri uvaženi. Ovog puta ne iznosim kritike niti aludiram na to da su njihove primedbe trebalo da budu prihvaćene ili predlozi i sugestije, međutim, danas mi nismo čuli adekvatan odgovor zbog čega određeni predlozi i sugestije nisu prihvaćeni.
Narodni poslanici su putem pisma organizaciji Transparentnost Srbije obavešteni da je putem zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja zatražen izveštaj i javna rasprava koja treba da sadrži razloge ne prihvatanja određenih amandmana. Nismo obavešteni da li je to dostavljeno. Takođe, smatram da nije razjašnjeno na koji način je tretiran Nacrt zakona koji je urađen od strane radne grupe koju je formirao Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja.
Ovaj stav smatram da nije konzistentan politici vlade u pogledu borbe protiv korupcije i proklamovanim ciljevima u pogledu borbe protiv korupcije, obzirom da se politika Vlade u tom pogledu u velikoj meri bazirala na izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije koji se odnosio na zloupotrebe u procesu privatizacije.
Druga naša zamerka se odnosi na koncepciju određenih odredbi zakona. Amandmane koje je predložila poslanička grupa Socijaldemokratske stranke se odnose na unapređenje Predloga zakona.
Ono što nismo mogli da pravno tehnički reagujemo, odnosi se na postupak zaštite uzbunjivača, u vezi čega takođe iznosimo zamerku. Naime, smatramo da parnični postupak zaštite nije adekvatan i da se on može pretvoriti u postupak protiv lica koje je prijavilo korupciju.
Zatim, u odnosu na član 15. Predloga zakona koji reguliše postupak unutrašnjeg uzbunjivanja. U stavu 2. se navodi da je poslodavac dužan da postupi po informaciji bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema informacija. Ovde se ne vidi na koji način će poslodavac postupati. Ostavljeno je, tj. predviđeno je u članu 17. da podzakonski akt donosi ministar, te pretpostavljamo da će ovaj postupak biti predviđen podzakonskim aktom.
Takođe, u članu 18. Predloga zakona u stavu 1. se navodi da postupak spoljašnjim uzbunjivanje započinje dostavljanjem informacija ovlašćenom organu. Pa se postavlja pitanje, ko je taj ovlašćeni organ?
Zatim u članu 21. je regulisana zabrana stavljanja uzbunjivača u nepovoljniji položaj, pa se u stavu 1. navodi da poslodavac ne sme činjenjem ili ne činjenjem da stavi uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a naročito ako se nepovoljniji položaj odnosi na zapošljavanje i sticanje svojstva pripravnika ili volontera itd. Znači, smatramo da navođenje ovih postupaka nije dobro, jer uvek će se desiti neke nove situacije koje ne mogu ili nisu bile predviđene zakonom.
Ovo su zamerke koje smo izneli i kroz amandmane koje smo podneli na ovaj Predlog zakona i nakon svega ističemo da ćemo da pozdravljamo donošenje ovakvih propisa, da je to potrebno i da to predstavlja unapređenje borbe protiv korupcije uz konstataciju da nije dovoljna isključiva normativna aktivnost. Jedan od najvažnijih pokazatelja odlučne borbe protiv korupcije, efikasan pravosudni sistem i oduzimanje imovine koja proističe iz korumpiranog akta.
Što se tiče Zakona o potvrđivanju ugovora o izručenju sa Bosnom i Hercegovinom, pozdravljam potpisivanje ovog ugovora i njegovo potvrđivanje kroz ovaj zakon, naročito što je ugovorom predviđeno izručenje sopstvenih državljana za krivična dela organizovanog kriminala, korupciji i pranja novca.
Smatramo da je to neminovnost i da se treba ići u tom pravcu da države moraju da sarađuju, ukoliko žele da se odlučno suprotstave organizovanom kriminalu, korupciji i pranju novca, i da je ovo još jedan od načina na koji se može ostvariti borba protiv organizovanog kriminala.
Ovom prilikom želim da vas podsetim na neku inicijativu koja je prethodnih godina bila izneta u javnosti u pogledu regionalnog naloga o izručenju, o hapšenju. Ne znam šta mislite o tome, ali smatram da zaključivanjem određenog sporazuma između zemalja u regionu u pogledu olakšanog načina izručenja lica može takođe da doprinese borbi protiv organizovanog kriminala u velikoj meri. Zahvaljujem se na pažnji.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas se na dnevnom redu ovog uvaženog doma nalazi predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, koji je predložila poslanička grupa SNS.
Želim da izrazim zadovoljstvo zašto ovaj uvaženi dom sve više raspravlja o predlozima koje podnose određene poslaničke grupe i smatram da se na taj način u punoj meri afirmiše ugled ovog doma.
Međutim, želim da izrazim nadu da ćemo u budućem radu imati više na dnevnom redu predloge zakona koje podnose i opozicione poslaničke grupe, a ne samo vladajuća, i da ćemo i mi na taj način moći da doprinesemo, kao što sam rekla afirmaciji Narodne skupštine.
Poslanička grupa SDS će imati predloge zakona koje će uputiti u narednom periodu zajedno sa našim partnerima iz stranke „Zeleni Srbije“ i kao što sam rekla, nadam se da će se oni naći na dnevnom redu, a ukoliko se ne nađu da ćemo o tome dobiti adekvatno obrazloženje.
Takođe želim da izrazim zadovoljstvo što imamo kontinuitet u radu, a ne samo kritiku na bivši režim, kao što se više puta moglo čuti u današnjoj raspravi i što ipak neki okviri, a da ne kažem, sva rešenja koja su se našla u prethodnim zakonima koji su usvojeni u Narodnoj skupštini, predstavljaju polaznu, osnovnu, ili bazu za nadogradnju.
Međutim, da bismo uopšte raspravljali o ovom Predlogu zakona koji je danas na dnevnom redu, moramo se osvrnuti i na sam Zakon o finansiranju političkih aktivnosti koji je usvojen 2011. godine, čime je prestao da važi Zakon o finansiranju političkih stranaka koji je usvojen 2003. godine, i gde se po prvi put uredilo finansiranje političkih stranaka.
Tom prilikom kada je zakon usvojen, on je proširio polje primene jer je obuhvatio i političke delatnosti koje se odvijaju i izvan političkih stranaka, u nekim drugim političkim forumima, kao što su udruženja građana, i zbog toga i sam naziv nosi Zakon o finansiranju političkih aktivnosti.
Zakonom su uređeni izvori i način finansiranja, evidencija i kontrola finansiranja političkih aktivnosti, političkih stranaka, koalicija i grupa građana.
Propisano je da izvori finansiranja mogu da budu javni i privatni, koji su bliže određeni.
Javni izvori su, kao što svi znamo, budžetska sredstva, i namera je bila da se na taj način političke stranke učine nezavisnim od donatora, čime bi se isključila i mogućnost da se utiče na pojedinca unutar političkih stranaka.
Predviđene su i kaznene odredbe, kao i krivično delo kojim je propisano da onaj ko daje, odnosno u ime i za račun političkog subjekta pribavi sredstva za finansiranje političkog subjekta, protivno odredbama zakona, a u nameri da prikrije izvor finansiranja ili iznos prikupljenih sredstava političkog subjekta, da će se kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine.
Ovakvim obeležjem krivičnog dela predviđeno je da se kažnjava i onaj ko daje kao i onaj koji uzima nedozvoljena sredstva ukoliko to čini protivno zakonom.
Ja želim da izrazim nadu da ćemo imati što manje ovakvih krivičnih dela i da niko nezavisno kojoj političkoj stranci se radi, da će pribeći ovakvom načinu.
Finansiranje političkih stranaka je različito uređeno u nacionalnim zakonodavstvima zemalja u svetu.
Prema jednom istraživanju, koje je urađeno pre 2003. godine, od 111 zemalja koje su bile obuhvaćene tim istraživanjem utvrđeno je da je 71 imala propisana pravila za finansiranje političkih stranaka, dok 40 nisu imale nikakve propise.
Polazna osnova za donošenje zakona 2011. godine bio je i ovaj podatak. Zbog toga je u radnoj grupi koja je tada sastavljena, bili su predstavnici kako parlamentarnih stranaka, tako i predstavnici svih onih organa i organizacija koje treba da se bave kontrolom ili finansiranjem političkih stranaka.
Na čelu te radne grupe je bila direktorka, tadašnja direktorka Agencije za borbu protiv korupcije.
Stav o zakonu je dala i Evrpopska komisija i Venecijanska komisija, koja je imala priliku da dva puta ocenjuje zakon, jer sve one primedbe koje je prvi put dala, bile su uvršćene u nacrt zakona i GREKO, grupa zemalja za borbu protiv korupcije, kao telo Saveta Evrope je dala ocenu sa tim u vezi iznela da Srbija zaslužuje priznanje za sveobuhvatnu reviziju po pitanju finansiranja političkih stranaka i GREKO sa zadovoljstvom konstatuje da su sve preporuke na zadovoljavajući način ispunjene.
Jasno je da smo u ovom vremenu prevazišli ovaj zakon i to neću da sporim. Želim da iznesem, da citiram ono što je, u krajnjem slučaju, i ovaj uvaženi dom konstatovao, usvajajući Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije u Republike Srbije za period 2013. do 2018. godina, gde se navodi da se nedostaci ogledaju u obavezama lica koja su u vezi sa političkim subjektima, korišćenjem javnih resursa, kao i obaveza organa nadležnih za kontrolu finansiranja političkih subjekata.
Dalje se u Strategiji navodi da do današnjeg dana, a to bi prenela i na ovo sadašnje vreme, nije izvršena ni jedna ekstremna verzija političkih subjekata, jer oni nisu bili predviđeni zakonom kao obavezni subjekti revizije DRI.
Dodatnu poteškoću ovoj oblasti predstavlja nedostatak potrebnih kapaciteta organa nadležnih za kontrolu finansiranja. Međutim, način na koji danas usvajamo ovaj zakon, ne bih rekla da u celovitoj meri predviđa ili obuhvata sve ono što je predviđeno u nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije ili u samom akcionom planu za sprovođenje strategije za borbu protiv korupcije.
U akcionom planu stoji da izmene zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti treba da se utvrde i razgraniče obaveze Agencije i DRI i drugih organa. Zatim, treba da se pribegne izmenama Zakona o DRI koja treba da ima obavezu revizije parlamentarnih stranaka. Zatim, treba da se pribegne izmenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, gde direktor poreske uprave treba da u plan kontrole uvrsti davaoce priloga.
Želim da izrazim stav kao što je i rekao predstavnik predlagača da će se u narednom periodu pribeći celovitim izmenama i da ćemo i mi kao deo ovog parlamenta biti uključeni u izradu tog celovitog teksta.
Stranke su ključni akteri za uspostavljanje i razvoj demokratskog poretka, od njihovog uređenja, efikasnosti i mogućnosti da proizvede odgovarajuće kadrove. Za državnu funkciju, u velikoj meri zavisi kvalitet demokratskog poretka a samim tim i život građana u njemu.
Da bi na adekvatan način obavljali svoju ulogu, strankama su potrebna značajna finansijska sredstva. Obim tih sredstava zavisi od aktivnosti koje stranke imaju, njihove ispravne strukture i poslova koje obavljaju. Ovo nisam ja rekla, ovo je rekao Đorđe Vuković, programski direktor CESID, znači institucije ili organa koji, verujem da svi uvažavamo.
Kao što sam rekla, smatram da ovaj Predlog zakona je urađen brzo, ishitreno, da ne obuhvata sve ono što smo mi kao parlament sebi i drugim organima unutar Srbije stavili u obavezu, da nismo imali dovoljno vremena da se upoznamo, niti da damo svoje primedbe o tome.
U krajnjem slučaju Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije, u istom onom delu koji se odnosi na političke aktivnosti stoji, da učešće javnosti i organizacije civilnog društva imaju ključnu ulogu u povećanju transparentnosti rada i odgovornosti političara. Naime, proces usvajanja propisa u Republici Srbiji je na svim nivoima odlikuje nedovoljno učešće javnosti, zbog čega mnogi propisi postaju instrument korupcije i zloupotreba, umesto da budu sredstvo njihovog iskorenjivanja.
Razlog za to je, između ostalog, odsustvo zakonske garancije da će u svim slučajevima usvajanju propisa prethoditi javne rasprave i da će njihovi predlozi biti razmotreni. Ovde bih stala, kao što sam rekla, mislim da nismo imali dovoljno vremena da se upoznamo, nismo mogli da damo svoj doprinos izradi ovog predloga zakona. Nadam se da ćemo u narednom periodu to moći i zbog svega toga kao i zbog svih onih primedbi koje su članovi moje poslaničke grupe, predstavnik poslaničke grupe izneo, mi nećemo moći da podržimo ovaj predlog zakona.

Zahvaljujem se poštovani predsedavajući.
Ministarka, drage i uvažene kolege, poslanička grupa NDS je podnela amandman na član 27. kojim se reguliše kodeks ponašanja državnih službenika, gde smo predložili da se doda nov stav koji će da glasi – kodeks ponašanja državnih službenika donosi Vlada uz prethodno pribavljeno mišljenje nadležnog odbora Narodne skupštine i visokog službeničkog saveta.
Vlada nije prihvatila ovaj naš amandman iako je naša želja bila da se prihvatanjem ovog amandmana i ovom zakonskom regulativom podigne na viši stepen obaveznosti donošenja kodeksa državnih službenika, a samim tim i njegova primena.
Kao što smo i rekli u načelnoj raspravi, kada govorimo o Zakonu o državnim službenicima koji je danas na dnevnom redu, tj. Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, svakako se oslanjamo i osvrćemo na uopšte reformu državne uprave i na poboljšanje položaja državnih službenika.
Slažem se sa obrazloženjem koje je dato uz ovaj predlog zakona da tekst koji je danas pred nama u velikoj meri unapređuje službenički sistem i naši amandmani koje smo podneli upravo su bili u tom cilju.
Kada govorimo o kodeksu državnih službenika, treba da naglasimo da postojeći kodeks državnih službenika je donet 2008. godine i on predviđa da se primenjuje i ukoliko dođe do povrede ovog kodeksa, to prestavlja lakšu povredu dužnosti državnih službenika. Nisam naišla ni na jedan slučaj kada je došlo do sankcionisanja povrede ovog kodeksa. Možda i nije bilo toga, ali rekla bih da neka ponašanja koja su bila u prethodnom periodu su svakako zavređivala pažnju i zavređivala to da se pokrene određena procedura i da se vidi da li je došlo do kršenja ili nije. Ne kažem da toga nije bilo, svakako nisam uspela da pronađem, čak ni na internet stranici Visokog službeničkog saveta.
Postojeći kodeks propisuje određena načela ponašanja državnih službenika i, između ostalog, propisuje i političku neutralnost. U članu 5. postojećeg kodeksa u stavu 2. se kaže – državni službenik se pridržava u vršenju svoje dužnosti načela političke neutralnosti. Zatim, dalje kaže – državni službenik ne sme da nosi i ističe obeležja političkih stranaka niti njihov propagandni materijal.
Nažalost, mi imamo slučaj da i visoki državni funkcioneri, a samim tim, valjda poučeni ponašanjem njihovim, državni službenici svoja stranačka obeležja ističu, ako ni u čemu drugom, onda je u ovom pogledu bilo potrebno da se primeni kodeks ponašanja državnih službenika.
Nadam se da nakon usvajanja ovog zakona će doći do toga da se donese novi kodeks ponašanja državnih službenika, jer kodeks ponašanja državnih službenika ne podrazumeva samo kodeks oblačenja, što se često u javnosti i kolokvijalno rečeno, u stavovima prema ponašanju državnih službenika izjednačava. Ukoliko konsultujemo kodekse ponašanja državnih službenika u zemljama u regionu, onda vidimo da oni mnogo šire obrađuju ponašanje i uvode određena načela. U Hrvatskoj postoji i poverenik za etiku koji prati primenu samog kodeksa ponašanja državnih službenika. Zatim, regulisan je i odnos u pogledu pritužbi. To je kroz takav odnos koji imamo prema pritužbama koje dolaze od strane građana ili od strane nekih drugih državnih organa, u stvari mi uvodimo načelo transparentnosti u državnoj upravi. Kao što sam rekla, postojeći kodeks to ne reguliše.
Zatim, odnos sa građanima, međusobni odnos među državnim službenicima. U Crnoj Gori kodeks ponašanja državnih službenika reguliše i konfolikte i interese i to mnogo šire nego što to zakon predviđa.
Kao što sam rekla, nadam se da će, kao što je predviđeno u prelaznim i završnim odredbama ovog predloga zakona, biti doneti podzakonski akti u, kao što je ovde regulisano, roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona i da će taj novi kodeks sadržati sveobuhvatne odredbe kojima će se regulisati ponašanje državnih službenika. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Amandman koji smo podneli na član 31. je u stvari sastavni deo, tako da kažem, amandmana koji smo podneli na član 30. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima. Naš amandman glasi da se član 31. Predloga zakona briše. Da bih pojasnila, pročitaću kako glasi odredba Predloga zakona.
Znači on glasi - U slučaju ne donošenja rešenja o postavljenju vršioca dužnosti u roku, iz člana 30. stav 1. ovog zakona, postavljenim licima na radnim mestima koji su u položaju prestaje dužnost danom isteka tok roka.
Kao što se vidi, vezan je za sam član 30. Zašto smo predložili brisanje? Zbog toga što u članu 30. Predloga zakona se kaže da će rešenje kojima se postavljaju vršioci dužnosti na položaje, koji po stupanju na snagu ovog zakona nisu popunjeni, doneće se najkasnije u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Znači, odredba Predloga zakona je postavljena tako da predstavlja obavezu da se rešenja donesu.
Prema tome, postavlja se jedno logično pitanje – zbog čega je potreban član 31. Predloga zakona ukoliko se predviđa obaveza donošenja rešenja, jer, kao što sam rekla postavlja se pitanje – kako je moguće da postoji slučaj ne donošenja rešenja čije donošenje je zakonska obaveza. Smatram da Zakon o državnim službenicima pored toga što reguliše prava i obaveze državnih službenika treba da doprinosi i tome da štiti dignitet državnih službenika. Državni službenici su ona lica koja u ime države sprovode odluke ili sprovode zakona ili druge podzakonske akte koje država donosi. Pojam državnog službenika treba da označava takav pojam i ima takvu funkciju ili zaposlenje koje treba da reflektuje državnu vlast i samim tim treba samim tim sa stanovišta države da pruži određeno poštovanje i zaštitu tog dostojanstva.
Na ovaj način mi u stvari polazimo od negativne pretpostavke ili da kažem od toga, može da dođe do situacije kršenja zakona od strane državnih službenika i to baš u odnosu na situaciju kada se radi o njihovim pravima i obavezama. Prema tome, smatrali smo da je dosta celishodnije da se ovaj član izostavi s obzirom da je već regulisan samim zakonom i kao u prethodnom amandmanu nije baš naj jasnije obrazloženje odbijanja amandmana da se radi o prelaznim i završnim odredbama. Prelazne i završne odredbe su sastavni deo zakona i vrlo je jasno da imaju i da se moraju poštovati kao svake druge odredbe. Prema tome, iako je u pitanju prelazna odredba ona iziskuje određene obaveze na strani državnih organa. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Iako smo imali razumevanja što smo izneli u diskusiji, povodom načela zakona, zbog brzih izmena Zakona o državnim službenicima, smatrali smo da je potrebno da se hitno reaguje u pogledu nekih nužnih izmena i imali smo razumevanja za to. Povodom izmena i dopuna Zakon o državnoj upravi, nemamo razumevanja zašto se sada to čini i zašto se ovako bitan zakon menja u pogledu par članova, i to članova koji radikalno menjaju dosadašnji sistem.
Kao što smo u načelnoj raspravi rekli, potrebno je krenuti od nekih činjenica da bi se uopšte mogao shvatiti smisao zakona, ali i ovog Predloga zakona. U Srbiji, shodno Uredbi o upravnim okruzima, postoji 29 okruga. U tih 29 okruga, prema podacima koje sam našla, koji su dostupni javnosti, nalazi se 285 zaposlenih i ukupna suma novca koja se izdvaja iz budžeta za funkcionisanje upravnih okruga iznosi četiri miliona evra.
Zadatak načelnika okruga je da preko ministarstva oblikuje politiku Vlade na terenu i da kroz okružne savete, u koje ulaze i predsednici opština, rešava probleme vezane za privredu, infrastrukturu, da postupa u vanrednim situacijama, kao i da komunicira sa privrednim društvima.
Prema postojećem Zakonu o državnoj upravi, u delu koji se odnosi na načelnike upravnih okruga, u članu 40. stav 2, se kaže da načelnik upravnog okruga usklađuje rad okružnih područnih jedinica i prati primenu direktive i instrukcije koje su iznete, prati ostvarivanje planova rada okružnih područnih jedinica i stara se o uslovima za njihov rad, prati rad zaposlenih u okružnim područnim jedinicama i predlaže pokretanja disciplinskog postupka protiv njih, sarađuje sa područnim jedinicama organa državne uprave koje nisu obrazovane za područje okruge, sarađuje sa opštinama i gradovima i vrši druge poslove određene zakonom.
Prema Uredbi o upravnim okruzima, u članu 3. se kaže da je organu državne uprave dopušteno da u upravnom okrugu rešava o upravnim stvarima u prvom stepenu, da rešava o žalbi, kada su u prvom stepenu rešavali imaoci javnih ovlašćenja, da vrši nadzor nad radom imaoca javnih ovlašćenja i da vrši inspekcijski nadzor.
Kao što vidimo, ovo su vrlo ozbiljne nadležnosti…

Imam vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Kao što sam rekla, radi se o ozbiljnim ovlašćenjima koje načelnici upravnog okruga imaju.
Shodno tome, bilo je i predviđeno u sada još uvek postojećem Zakonu o državnoj upravi, da načelnika upravnog okruga postavlja Vlada na pet godina na predlog nadležnog ministra za poslove uprave prema zakonu koji uređuje položaj državnih službenika, što znači da se kriterijumi za izbor načelnika upravnog okruga su istovetni sa kriterijumima za izbor državnih službenika.
Prema predlogu zakona o kome danas raspravljamo ovaj stav člana 40. se menja i kaže da načelnik upravnog okruga je funkcioner koga na četiri godine postavlja i razrešava Vlada na predlog nadležnog ministra za poslove uprave. Iz ovog člana ne vidimo, niti je to propisano koji kriterijumi su za njegov izbor. Iz razloga za donošenje zakona, dakle iz obrazloženja samog predloga zakona stoji da je položaj načelnika upravnog okruga potrebno da se uredi u skladu sa značajem njihovih dužnosti i funkcija u sistemu državne uprave.
Dalje se kaže da predložene izmene su pandan funkciji generalnog sekretara Vlade koji na centralnom nivou vlasti obavlja istovrsne poslove koje načelnik upravnog okruga izvršava na nivou upravnog okruga. Zatim se dalje kaže u objašnjenjima pojedinih rešenja da se predloženim rešenjem prevazilaze problemi u dosadašnjoj praksi. Pri tome se ne navodi na koje se probleme misli.
U raspravi u načelu smo ukazali na mogućnost da se načelnici i sadašnji načelnici upravnih okruga na osnovu ovog predloženog zakona će biti smenjeni i tu smo izrazili bojazan. Ta bojazan se i ostvarila, jer prema amandmani koji ste maločas pročitali, koji je Vlada usvojila, a koji će biti sastavni deo zakona stoji odredba da načelnici upravnog okruga će biti postavljani u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Shodno tome, kao pravnik tumačim da će svih 29 načelnika okruga ili pojedini načelnici okruga shodno stavu Vlade biti izmenjeni. Da se to ne bi desilo, predložili smo amandman koji je predviđao da do sadašnji načelnici okruga će ostajati na svojoj dužnosti dok im taj mandat ne istekne, međutim amandman je odbijen, što je vrlo jasno, s obzirom da je usvojen drugi amandman koji je suprotan ovome.
Kao što sam rekla, naša bojazan da će do toga doći je ostvarena. Smatram da se izmenama i dopunama Zakona o državnoj službi trebalo pristupiti temeljnije shodno izraženom stavu i cilju Vlade da je potrebno da se reformiše državna uprava.
Slažem se da je bilo potrebno sagledati i eventualno izmeniti ovlašćenja načelnika upravnih okruga, ili dodati određena ovlašćenja shodno stavu Vlade, ali da nije bilo potrebno da se to radi na ovakav način. Zahvaljujem.

Poštovana ministarko, uvažene kolege, danas je na dnevnom redu sednice ovog uvaženog doma izmene i dopune četiri zakona koji se odnose na rad državne uprave, ali i na prava i dužnosti, kao i na položaj, status javnih službenika, nameštenika i zaposlenih u javnim službama.
Smatram i želim da verujem, kao što ste i sami rekli u svom uvodnom izlaganju da ovi predlozi zakona predstavljaju samo početni inicijalni korak u dugo najavljivanoj reformi držane uprave. Oni, kao što ste rekli, ne menjaju suštinski aspekt funkcionisanja, kao i nagrađivanje javnih službenika i oni su mahom tehničkog karaktera i predstavljaju usklađivanje sa nedavno usvojenim Zakonom o radu ili su poput Zakona o državnim službenicima nužna i potrebna rešenja koja su iziskivala brzu reakciju.
S toga danas smatram da je glavna tema današnjeg zasedanja viđenje u pravcima reforme državne uprave, što je uostalom jedan od najvažnijih proklamovanih ciljeva Vlade i vašeg ministarstva. Reforma državne uprave je tema kojom su se bavile vlade od 2000. godine pa na ovamo svrstavajući u svoje glavne ciljeve delovanja. Reforma bitnog, bazičnog i operativnog segmenta državnog sistema, kao što je državna uprava, nije lak, nije jednostavan proces i svima je jasno da se ne može ostvariti u kratkom periodu.
Kada govorimo o reformi državne uprave, ali i reformi funkcionisanja lokalne samouprave i javnih preduzeća, neophodno je da se osvrnemo na činjenice koje govore sledeće – zaposlenih je u javnom sektoru negde oko 780.000 lica, bez javnih preduzeća taj broj iznosi negde oko 550.000 lica, zaposlenih u privatnom sektoru je 900 hiljada lica, ukupan broj penzionera je milion i 700.000 lica, a onih koji primaju socijalnu pomoć je 180.000 lica.
Pošto se ovaj broj često iznosio u različitim ciframa u javnosti, koristila sam podatke iz ekspozea predsednika Vlade.
Kada sagledamo sve ove brojeve, dolazimo do zaključka da je zaposlenih manje nego penzionera pri tom treba imati u vidu da jedan broj lica u privatnom sektoru su zaposleni u preduzećima u restrukturiranju, kao i lica kojima se ne uplaćuju redovno porezi i doprinosi od strane poslodavca, o čemu je bilo mnogo reči u ovom uvaženom domu i ne bih se sada zadržavala na tome.
Podaci i dalje govore da je broj zaposlenih u državnoj upravi 2014. godine iznosio 28.041 lice, a u lokalnoj samoupravi oko 163.000 lica. Ovaj broj zaposlenih u državnoj upravi i uopšteno u javnom sektoru je veoma visok i znatno je veći od zemalja u regionu, ali i zemalja u EU. Međutim, smatram da nije dobro da dođe do linearnog smanjenja zaposlenih, niti linearnog smanjenja plata, jer se neće ostvariti svrha reforme javne uprave, niti će se ona učiniti efikasnijom i modernijom. S toga pozdravljam izradu predloga Akcionog plana strategije za reformu državne uprave koji se trenutno nalazi na javnoj raspravi i na taj način je dostupan za komentare uže i šire javnosti koje mogu da uzmu učešće u konačnoj verziji izrade Akcionog plana.
Time se zadovoljava i princip transparentnosti, koji smatram da treba da bude među osnovnim načelima rada državne uprave, a i samog procesa donošenja zakonskih ili podzakonskih akata.
Kako sam mogla da zaključim, suština predloga akcionog plana jeste izrada funkcionalne analize učinkovitosti radnih mesta unutar sistema javne uprave. Dodatan problem predstavlja, kao što ste i sami nedavno izneli u javnosti, činjenica da registar zaposlenih ne obezbeđuje potpune, kvalitetne i pouzdane podatke, što znači da mi ne raspolažemo osnovnim bazičnim podacima. Ali, bez toga ili bez izrade funkcionalne analize koja treba da doprinese smanjenju broja na radnim mestima gde je to potrebno, ukidanja nefunkcionalnih ili nepotrebnih radnih mesta, ali i povećanja potrebnog broja zaposlenih sa određenim kvalifikacijama i znanjima, shodno zahtevu za modernizaciju i operativnost, neće se moći sprovesti reforma, koliko god bilo teško da dođemo do osnovnih činjenica.
Sama sam se suočila sa tim problemom kada smo radili reformu unutar pravosudnog sistema i reformu državnih službenika, da smo zatekli lica koja imaju osnovnu školu. U ovom modernom vremenu, kada želimo da napredujemo ka EU, smatram da lica bez prekvalifikacije ili dodatne kvalifikacije, sa takvim znanjima ili osposobljenošću ne mogu da odgovore zahtevu modernog vremena.
U svom ekspozeu predsednik Vlade je najavio da će analiza broja zaposlenih, vodeći računa o merenju učinka zaposlenih, biti završena do novembra 2014. godine, a da će se nakon toga doneti odluka o dinamici i implementaciji u svakom sektoru. Ne smatram, i nećemo vas držati za rok da to mora da bude završeno do novembra 2014. godine, smatram da treba da bude što je moguće brže, ali da je, pre svega, potrebno da se to kvalitetno i zadovoljavajuće izradi.
Očekujemo da se uskoro javnosti predstavi, kako je to i najavljeno, propis o strateškim i implementacionim razvojnim dokumentima, osnovama sistema strateškog planiranja i procesa definisanja javnih politika, što je u nadležnosti Republičkog sekretarijata za javne politike.
Kada govorimo o broju zaposlenih, ključni problem predstavlja broj zaposlenih u javnim preduzećima. Kada se govori o broju zaposlenih po partijskoj liniji, uglavnom se misli na zapošljavanje u javnim preduzećima. Prema zvaničnim podacima, kako sam ja mogla to da pronađem, 510 javnih preduzeća u RS prošle godine je poslovalo sa gubitkom koji je iznosio 51 milijardu dinara i bio je za 2,2 puta veći od ukupnog neto gubitka cele privrede. Broj zaposlenih u javnim preduzećima povećan je za 1.248 lica u odnosu na 2012. godinu i sada iznosi 98.182 radnika.
Direktori javnih preduzeća i dalje nisu postavljeni putem konkursa, naročito kada govorimo o velikim sistemima. Krajem marta ove godine je istekao i poslednji rok u kome je trebalo da javna preduzeća usaglase svoje osnivačke akte i statute sa novim Zakonom o javnim preduzećima, koji je usvojen 2012. godine, što znači da je do sada moralo da bude okončano ukidanje upravnih odbora i formiranje nadzornih odbora u koja se ulazi po mnogo strožijim pravilima. Nisam sigurna da je svugde to izvršeno.
Svaki početak je težak, a za početak je potrebno priznanje da nemamo funkcionalnu državnu upravu koja može da odgovori zahtevima moderne i savremene države, kakva pretendujemo da budemo, koja može da podrži dalji razvoj poslovnog okruženja, kao i da doprinese privlačenju stranih investicija.
Sve međunarodne finansijske organizacije poput MMF-a, Svetske banke ili Evropske banke za obnovu i razvoj, sa kojom ste nedavno imali sastanak, u svojim programskim dokumentima, imaju segment koji se odnosi na reformu državne uprave i ta činjenica govori u prilog tome da bez jasne i svrsishodne reforme državne uprave nema ni stvaranja dobrog poslovnog okruženja, a ni povoljne investicione klime.
Netransparentan rad državnih službenika sa velikim mogućnostima diskrecionih ovlašćenja pogoduje stvaranju korupcije. Ali, takođe i nezadovoljavajući standard državnih službenika može da dovede do koruptivnih pojava. Smatram da predložene izmene Zakona o državnim službenicima doprinose stvaranju ambijenta za unapređenje službeničkog sistema, kako je to navedeno u obrazloženju Predloga zakona, posebno u postupku odabira kandidata za zasnivanje radnih odnosa. Moram da iznesem i bojazan da nisam sigurna da je dobro što se procedura, opet kako je to navedeno u obrazloženju Predloga zakona, pojednostavljuje i skraćuje.
Kada govorimo o zakonu o državnim službenicima, koji je jedan od najvažnijih zakona kojima se regulišu položaj i ovlašćenje državnih službenika, moramo da naglasimo činjenicu da je on donet 2005. godine. Od tada, zaključno sa današnjim predlogom, menjan je i dopunjavam sedam puta. Većina izmena i dopuna odnosila se na odlaganje zakona u pogledu načina imenovanja pomoćnika i sekretara u ministarstvima. Gotovo svaki novi saziv parlamenta, i to pre izbora Vlade, je imao na dnevnom redu odlaganje Zakona o državnim službenicima, koji je omogućavao da se postavljaju lica bez konkursa. Za sada ne vidimo da se ta praksa promenila, ne kažem da neće, ali do sada to nije učinjeno.
Prethodni saziv Vlade nije poštovao Zakon o državnim službenicima po kome pomoćnici i sekretari ministarstava, direktori uprava moraju da se zapošljavaju po osnovu konkursa. Umesto toga, Vlada je postavljala službenike na položaj na osnovu spornog člana 179, koji je bio prelazna odredba zakona i prestao da važi još 2010. godine.
Prema podacima koji se odnose na period od maja 2012. do marta 2014. godine, Vlada je postavila ukupno 161 službenika na položaje, od kojih je 159 zaposleno bez konkursa. Tokom 2011, 2012. i prvih meseci 2013. godine raspisano je bilo samo 69 konkursa za popunjavanje položaja. Stoga, odgovornost za stanje u državnoj upravni, a naročito u pogledu statusa državnih službenika, snose sve prethodne vlade od 2000. godine, pa do danas. Proklamovani princip departizacije i depolitizacije još uvek nije ostvaren, a neophodan je. Ukoliko se u Srbiji ne stvori sistem karijernog napredovanja i zapošljavanja na osnovu profesionalnih kvaliteta i znanja, teško da možemo da odgovorimo zadatku koji je pred našom zemljom, kako u pogledu reforme državne uprave koja treba da predstavlja servis građana, tako i u pogledu daljih evropskih integracija.
Treba se osvrnuti i na podatak da je Srbija među 144 zemlje, prema najnovijem izveštaju koji je nedavno objavljen, pre neki dan, Svetskog ekonomskog foruma za 2014/15. godinu na 94. mestu po konkurentnosti u Svetu, što i predstavlja napredak za sedam pozicija u odnosu na prošlu godinu, ali to nije zavidno mesto, ako se uzme u obzir da je Srbija u lošijoj poziciji u odnosu na većinu zemalja u okruženju, budući da se Crna Gora nalazi na 67. mestu, Hrvatska na 77. mestu, Bugarska na 54. mestu, Rumunija na 59, a Makedonija na 63. mestu.
Ne mogu da se ne osvrnem i na broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi, koji je potpuno neadekvatan i prevazilazi potreban broj, a sa druge strane, struktura zaposlenih ne može da odgovori potrebama građana. Postoje i opštine u Srbiji čiji budžet ne može da pokrije samo plate zaposlenih, a da ne govorim o drugim razvojnim programima koje je potrebno da postoje. Stoga i ovde dolazimo do predloga koji smo izneli tokom rasprave o izboru Vlade, da je potrebno razgovarati i o promeni izbornog sistema. U krajnjem slučaju, Srbija ima obavezu, shodno Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi, da da mogućnost građanima da odlučuju šta je najbolje za njihovu opštinu, a s druge strane mora postojati i veći stepen odgovornosti i lokalnih čelnika.
Danas je na dnevnom redu izmena Zakona o platama državnih službenika, ali i zaposlenih u javnom sektoru. Način određivanja plate u sistemu javne uprave, najblaže rečeno, je neshvatljiv i neprihvatljiv. Zato pozdravljam i podržavam zaključak Saveta za reformu javne uprave, koji glasi – reforma plata u javnoj upravi biće sprovedena transparentno i pravedno sa jedinstvenim, jasnim, opštim kriterijumima vrednovanja, pre svega ujednačavanje plata za srodna zanimanja. Donošenje zakona o platnim razredima, kako je najavljeno takođe u ekspozeu predsednika Vlade, treba da predstavlja jedan od prvih koraka za uvođenje reda.
Takođe danas na dnevnom redu je i izmena Zakona o državnoj upravi koja se odnosi na to da načelnike okruga više ne postavlja Vlada, već se postavljaju na osnovu javnog konkursa. Nadam se da to neće biti uvod za prestanak rada sadašnjih načelnika okruga.
Na kraju, želim da istaknem da je reforma javne uprave zavisna od političke volje. Ukoliko politička volja odlučnosti postoji, to će se i ostvariti. Svaki konstruktivan predlog u tom pravcu poslanička grupa NDS će podržati. Zahvaljujem se na pažnji.