Zahvaljujem, dame i gospodo, propis koji je pred nama, odnosno Predlog zakona o finansiranju političkih stranaka, odnosno aktivnosti, u stvari se bavi regulacijama i propisivanjem pravila u jednom od najvažnijih polja sloboda koje je propisao naš Ustav i 2006. godine i 1990. godine. Prema tome, radi se o političkim slobodama.
Kada govorim o političkim slobodama, možda zvuči paradoksalno da treba da govorimo o regulacijama političkih sloboda, ali ljudi po prirodi stvari ne postupaju dobro ni po savesti, ni po najbolji mogući način, ljudima su potrebne regulacije i za polje političkih sloboda, da bi svima bilo sasvim jasno predstavljeno na koji način ćemo svi mi učestvovati u tom osvojenom prostoru Ustavom zapisano. Dakle, na koji način organizujemo, na koji način se udružujemo, na koji način se povezujemo i na koji način finansiramo političke aktivnosti.
Polje političkih sloboda je povezano sa poljem slobode govora i polja opštih sloboda, odnosno ljudskih i građanskih prava i zato je važno podsetiti se zašto je debata o Zakonu o finansiranju političkih stranaka tako važna i koji je društveni i istorijski kontekst u kojem danas raspravljamo o Zakonu o finansiranju političkih stranaka. Zakon koji je sada na snazi, donet je 2003. godine, upravo zato da bi se regulisao rad u polju političkih sloboda jednog višepartijskog društva koje je tek gradilo svoje institucije i način na koji političke stranke imaju položaj u svim institucijama.
Praksa je pokazala da je sasvim očito da taj zakon treba menjati, da određene mere treba potpuno promeniti, od njih odustati, kao što je mera da Odbor za finansije i Republička izborna komisija vode računa o ispravnom trošenju i raspolaganju javnim novcem od strane političkih stranaka, pa do detalja na koji način se finansiraju izborne kampanje.
Tokom jednopartijskog društva, kojeg se mnogi od nas sećaju sa nostalgijom, važno je setiti se da je to istovremeno i društvo bez političkih sloboda i da to nije bilo vreme u kojem smo mogli na bilo koji način postaviti pitanja o polju političke slobode, o tome kako se i na koji način, iz kojih izvora finansirao, prvo Savez komunista federalne države, pa onda republika i pokrajina ili, pre Saveza komunista Jugoslavije, Komunistička partija Jugoslavije. Zašto se onda ipak sa nostalgijom sećamo tog vremena? Zbog toga što se sećamo dobrog istovremeno, dakle, sećamo se bezbrižnosti i ne zanima nas iz kojih razloga smo imali to osećanje bezbrižnosti, a zaboravili smo da nije bilo polja političke slobode, a da nije bilo ni polja kontrole raspolaganja javnim novcem od onih koji su se udruživali u političku partiju, odnosno stranku.
I šta je naš predlog? Da ne zaboravimo da je težnja za bezbrižnošću kojeg se sećamo sa nostalgijom – dobra, ali da je sada postignemo tako što ćemo sasvim jasno znati koja su pravila udruživanja u političke partije i na koji način svaka politička partija, svaka stranka raspolaže javnim novcem.
Zakon koji je pred nama bio je na javnom slušanju, na javnoj raspravi, pretrpeo je mnoge izmene, imao je dobar put donošenja zakona, jer je rađen u sastavu Radne grupe u kojoj su učestvovali i ministarstvo, u kojoj su učestvovali predstavnici političkih stranaka i pred nama je još uvek za debatu i za podnošenje amandmana. Podnela sam 10 amandmana, kojima sam pokušala da preciziram odredbe u raznim članovima ovog zakona, o njima ću više govoriti u raspravi u pojedinostima. Samo da napomenem da se amandmani odnose na neke od članova kojima se definiše jemstvo. I dobro je znati šta je institut jemstva kod Predloga zakona o finansiranju političkih aktivnosti i zašto je on dobar.
Zato što se traži od političke stranke da na zakonom propisan način prikupi sredstva i da ta sredstva položi kao jemstvo ukoliko želi da učestvuje u političkom polju slobode koje se zove – izbori za bilo koji nivo vlasti i da time garantuje da zaista misle ozbiljno, a ne da su tu zato što su napravljeni bez osnovnog programa, ideologije ili bez članstva, ili bez legalnih izvora prihoda.
Potrebno je precizirati i pretresti podnete amandmane od strane raznih narodnih poslanika, vidim da će ovaj deo zakona, članova od 20. do 26. iziskivati i rad matičnog odbora i moguć je jedan zajednički amandman kojim bi nedvosmisleno precizirali šta je institut jemstva, na koji način se podnosi, u kom trenutku, ko može da raspolaže jemstvom i da li ili ne onaj koji želi da se takmiči u izborima, a ne želi da raspolaže sredstvima od 20% od ukupnog iznosa namenjenih izborima, da li može posle izbora da koristiti i onih 80%.
Drugi član na koji sam podnela amandman jeste preciziranje člana zakona koji govori o odnosu Agencije za borbu protiv korupcije i DRI, zbog toga što je i o tome bilo rasprave u javnosti, da li može jedno regulatorno telo da zakonom u kojem propisuje sopstvene nadležnosti, kojim mi propisujemo nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije, da se tim istim zakonom propisuju obaveze za drugo regulatorno telo koje već ima definisane svoje nadležnosti Zakonom o DRI. To je bila moja intervencija, da sve što se čini treba da bude u skladu sa Zakonom o DRI.
Na kraju, član 38, na koji tehničkom omaškom nisam podnela amandman, ali, srećom, podnele su kolege iz Poslaničke grupe DSS i kolega narodni poslanik Sreto Perić iz Poslaničke grupe SRS. Naime, u članu 38. u poslednjem stavu, koji definiše krivično delo, odnosno kaznene odredbe, kaže se: „Za postupanje u predmetima krivičnog dela iz st. 1. i 2. ovog člana nadležno je Tužilaštvo za organizovani kriminal, odnosno Posebno odeljenje nadležnog suda, koje postupa u krivičnim delima organizovanog kriminala.”
Tražiću, pokušati pregovorima sa članovima sopstvene poslaničke grupe, dakle, i DS i Poslaničke grupe ZES, da postignem saglasnost da prihvatimo amandman kolege Srete Perića, koji traži da se ovaj stav briše iz člana 38, iz mnogo razloga. Prvo, što je propisivanje dela za Tužilaštvo za organizovani kriminal diskutabilno sa stanovišta zakona koji postoji za Tužilaštvo za organizovani kriminal, kao i za posebno odeljenje nadležnog suda. Ali je meni je važnije što je, ko god da je iz Radne grupe tražio da se unese ovaj stav u član 38, što ga je uneo sa predrasudom da je jedino što se može desiti u krivičnim delima, tokom finansiranja političkih stranaka, organizovani kriminal. To je duboka predrasuda onoga ko smatra da Tužilaštvo za organizovani kriminal mora da bude nadležno, osim što, da se našalim sa teorijom zavera, može da se čita kao i namera da se oni proglase nenadležnima. Ni jedno ni drugo nije dobro i zato smatram da ovaj stav treba brisati.
Za kraj, polje slobode, koje god da je polje slobode, jeste nešto što propisima treba vrlo pažljivo regulisati, što svakim propisom treba propisati vrlo jasno dokle se prostire polje naše slobode, samo do polja slobode onog drugog i što je potrebno da razgovorom o Predlogu zakona o političkim aktivnostima stupimo u dijalog sa građanima Srbije koji o tome da se bude član političke stranke imaju mahom negativan stav. Čak se uvrežilo u dijalogu da kad neko hoće da vam kaže da je pošteno i čestito stvorenje i da je dobra osoba i da je stručna, onda kaže „nisam član nijedne političke stranke”. To nije stvar kojom treba biti ponosan, to je polje političke slobode u koje se ulazi slobodnom voljom.
Opažanje da je članstvo u političkim strankama i da su političke stranke u celini nekakvo mesto koje je izvor korupcija, osim što je pogrešno, neobjašnjivo je. Kada gledate u istraživanjima, kada pitate građane, onda oni navedu institucije, jer opažaju korupciju, jer su žrtve korupcije ili su deo korupcije, pa navode zdravstvo, navode policiju i navode političke stranke. Zašto je to paradoks? Zato što, kada ih detaljno pitate: a, da li ti imaš iskustvo korupcije sa političkom strankom? Nemaju. A, zašto onda smatraš da su političke stranke leglo korupcije? Zato što su nedovoljno jasno političke stranke odgovorne za sve ostalo, dakle, i za zdravstvo, i za policiju, i za sudstvo, za sva ona mesta gde oni iskustveno imaju korupciju.
To je tema za dijalog između nas koji se slobodnom voljom udružujemo u političke stranke, koji želimo da se donese dobar zakon o finansiranju političkih aktivnosti, da bi bilo potpuno jasno za šta se izdvaja javni novac iz budžeta za finansiranje političkih stranaka.
Ovde je bilo i nekoliko natuknica i nedoumica o tome zašto se određuje procenat od rashodne strane budžeta za finansiranje političkih stranaka. Pa, ne može od prihodne. Tu se malo i mi izgubimo, na koji način možete da kažete da ćete plaćati političke stranke iz prihodne strane budžeta. Ne može, morate iz rashodne, pa prema tome određujete i procenat od rashodne strane budžeta. Volela bih da svi mi koji učestvujemo u političkom životu i koji volimo da budemo u polju slobode koju organizuju propisi političkog angažovanja, da pokušamo da odvojimo kada kritikom onog drugog ugrožavamo ukupno polje slobode u kojem i sami delujemo kao političke stranke: uvek kritikovati personalno, uvek personalizovati kritiku, ali ne dovoditi u sumnju da smo sposobni, da umemo i želimo da na dobar način ovim propisom uredimo polje političke slobode sa prethodnim zakonima koji govore o organizovanju, udruživanju, a sada sa ovim koji govori o finansiranju političkih aktivnosti.
Digresija kada je u pitanju polje slobode jeste neminovna, pošto je u toku javna rasprava o još jednom nacrtu zakona, odnosno Nacrtu zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, izuzetno jako važan nacrt zakona. Javna rasprava o tom nacrtu traje do 18. juna i zamolila bih sve svoje kolege da se uključe u debatu o najboljim mogućim rešenjima za Predlog zakona o referenduma i o Narodnoj inicijativi, sa željom da to bude prvi zakon u kojem ćemo uvesti sve ono što već imamo u propisima kao internet, ili „i” ili „e” Srbiju, uvodeći „e” potpis za građane Srbije i tako šireći polje političke slobode.
Zbog toga vezujem zakon koji je u javnoj raspravi, pohvaljujući naravno što rasprava postoji, kao i kod ovog zakona, ali molim da gledamo da ako umemo i možemo i imamo pred sobom sredstva kojima možemo proširiti polja sloboda za ljude, da to onda učinimo sada na primeru sledećeg zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, jer je to isto jedna vrsta političke aktivnosti građana, koja je Ustavom određena i da im to olakšamo debatujući ovde o primeni elektronskog potpisa, jer imamo Zakon o elektronskom potpisu.
Nije nemoguće da će ta vrsta mehanizma, dakle, internet, elektronski potpis, kvalifikovani, biti moguć i u primeni zakona koji govore o organizovanju političkih stranaka ili o organizovanju izbora. Na taj način menjamo društvo čineći onima za koje radimo dostupnim polje slobode za koje smo odgovorni da ga održimo i unapredimo, zato da bismo bili što sličniji normalnim razvijenim zemljama, gde se zna da sloboda jednom dopire tamo gde se završava sloboda drugog. Hvala vam. (Aplauz)