Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da dam svoju procenu o kontekstu u kojem donosimo zakon o privrednim društvima, taman toliko koliko i o nekim od njegovih odredaba, pogotovo o dva člana na koja sam podnela amandmane, sa željom da i jezikom i kontekstom u kojem donosimo zakon zapodenem i debatu, ako je moguće, a svakako da približim sve ono što su nama poznati članovi i izrazi onima zbog kojih sve to radimo, a to su građani Srbije.
Postoji nekoliko vrsta zakona koje donosi svaka narodna skupština i svaki parlament, koji se razlikuju po tome na koga se sve odnose, i to su grupe zakona, kao što su: Ustav, ako je moguće to izjednačiti sa zakonom koji se odnosi baš na svakog pripadnika i pripadnicu društva, zatim, Porodični zakon, koji se, kao „mali Ustav“, odnosi praktično na sve koji žive u društvu, Zakon o budžetu, koji se indirektno odnosi na sve u društvu, i ovakvi zakoni, kao što je zakon o privrednim društvima – u suštini, taman koliko se odnosi samo na neke koji se odlučuju na osnivanje toliko se odnosi i na one koji u privrednim društvima rade, ali, i važnije, odnosi se na sliku o zemlji, državi, o profilu onih koji su na javnim poslovima i koji upravljaju porukom koju šaljemo kakav osnov ekonomije na kakvim regulacijama pravimo i želimo da razvijamo u društvu kojim upravljamo.
Kažu još da se analiza posledica primene nekog zakona koji zakonodavac donosi najbolje može proceniti ako pokušamo da se stavimo u cipele onih ili da se uživimo u uloge onih na koje se zakon neposredno odnosi. To je prva tačka iz mojih procena koju želim da podelim sa vama, jer sam pokušala da razgovaram sa onima koji imaju privredna društva bilo koje vrste, ili žele da ih osnuju, kako njima izgleda sve ono što im Vlada Republike Srbije, pa onda Narodna skupština nudi kao regulacije.
Nekoliko rečenica sam skupila, mahom se tiču onoga što zovemo mala ili srednja preduzeća. Ljudi koji zapošljavaju do deset ili do pedeset ljudi, mada se sa time slažu i zastupnici privatnog kapitala i osnivači privrednih društava koji zapošljavaju i do hiljadu ili više ljudi, kažu – ne da mi poreska politika da dišem, ne vidi me moja sopstvena država kroz svoju poresku politiku koliko mi prostora treba da ne utajim porez, da platim porez, ali da mogu da dišem i da mogu da radim. Kada razložimo to pitanje onda mi kažu – nije u pitanju toliko iznos poreza koliko nemam utisak da imam elementarno poštovanje od onih koji su u ime države, u ime državne uprave zaduženi da im plaćam porez, dakle, osećam se omalovaženim, a smatram da doprinosim društvu redovnim uplatama poreza.
To je prva stvar, koju dele skoro svi sa kojima sam imala čast i privilegiju da razgovaram jer su želeli da sa mnom stupe u kontakt povodom mog pitanja – kako se država odnosi prema tebi dok ti imaš neko privredno društvo, proizvodiš nešto, radiš sa uslugom, bilo šta, trgovinom, kako ti vidiš tu državu za koju i ti i ja radimo, ja u zakonodavnom a ti u proizvodnom delu, u tom ekonomskom kvadrantu za koji ja moram da pravim regulacije?
Druga rečenica koju mi kažu jeste – ponašaju se, tu se uvek misli na predstavnike države, gde god da oni imaju kontakt sa njima, ponašaju se kao da ja ne postojim, u stvari, nešto tražim od njih; od pet njih od kojih nešto tražim, koji od mene nešto traže, njih četvorica ili četvoro kažu – to nije moj posao, da se time bavim. Tu rečenicu sam toliko često čula od ljudi koji su preuzeli rizik, uložili svoj kapital, podigli kredite, žele da proizvode, da je rečenica koju najčešće čuju od predstavnika države – to nije moj posao, nije to moja nadležnost, dođite sutra.
Privatno sam objavila rat toj rečenici jer mislim da strašno mnogo ljudi gubi vreme, novac, nerve, emocije zbog toga što ljudi u javnim poslovima, u državnoj upravi smatraju da imaju prava da bilo kome ko se njima obrati, a dolazi zakon o kojem sada raspravljamo iz ekonomskog sektora, kažu – to nije moj posao, to nije moja nadležnost. To je metastaza mržnje prema onima koji žele da rade i gde god i kako god budem mogla da se borim protiv rečenice „to nije moj posao“, to ću učiniti.
Treća stvar koju dobijam kao odgovor nakon ove dve – osećam se omalovaženim i prema meni se ponašaju kao da to nije moj posao. Dakle, treća rečenica koju dobijam kada pitam – dobro, ti si poslodavac, ti si vlasnik privrednog društva, podigao si kredit, nisi zadovoljan fiskalnom politikom odnosno porezima, nisi zadovoljan komunikacijom ljudi iz države uprave prema tebi, a kako se ti ponašaš prema svojim radnicima, da li maltretiraš svoje radnike, da li poštuješ Zakon o zapošljavanju, da li poštuješ Zakon o radu, da li su tvoji radnici plaćeni kako treba? Tada se odgovor sastoji u obrazloženju – pa, kako moram, nekad ne mogu da ih plaćam, nekad pokušam da izbegnem obaveze, nekad im direktno kršim prava koja imaju po jednoj od onih istih regulacija koje donosimo ovde.
To je kontekst u kojem se donosi novi zakon o privrednim društvima.
U želji da poboljšam odredbe zakona pokušala sam da stupim tada u dijalog sa predstavnicima Vlade koju podržavam, podnoseći dva amandmana. Jedan amandman je na član 145, u kojem tražim da se broj 50.000 dinara, koji se odnosi na osnivački ulog, zameni sa sto dinara. Zanimljiva stvar, jednaka količina nerazumevanja koja postoji između predstavnika privrednih društava i predstavnika Vlade ili izvršnih organa ili državne uprave sa kojima imaju neposredne kontakte dogodila se između mene i predstavnika Vlade, jer ja pitam jedno a oni odgovaraju drugo. To nije prvi put, ovo je već četvrti ili peti put da pitam jedno, a oni odgovaraju drugo.
Kroz salu se prolama odobravanje opozicije i zahvaljujem se na odobravanju jer to znači da imam potpunu svest o tome da je kontrola Vlade zajednički posao, i opozicije i vladajuće većine, ko god bio opozicija i ko god bio vladajuća većina. Kada vi već ne umete da kritikujete Vladu kako treba, onda moram ja; šta ću, nema ko.
Član 145. kaže da postoji osnivački ulog. Narodni poslanik Janko Veselinović je izvanredno u svom obraćanju, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, dao istorijat našeg eksperimentisanja kroz 20. vek, bez obzira na različite društvene sisteme koje smo imali u tom 20. veku. Pridružiću se govoreći o kratkom istorijatu ovog osnivačkog uloga koji je uveden 1996. godine sa 5.000 dolara, pa onda smanjen 2005. godine na 500 evra, odnosno sada 50.000 dinara, sa jednim jedinim obrazloženjem, da će time da se spreče fantomske firme. To je tačka u kojoj počinjem da se slažem sa vlasnicima, osnivačima privrednih društava, malih i srednjih preduzeća ili velikih preduzeća kada kažu – ljudi iz državne uprave mene ne razumeju.
Dakle, svako ko mi kaže da je osnivački ulog prepreka da se osniva fantomska firma, ili kakva god, ili neće da radi svoj posao ili ne razume šta mu je posao ili ga je baš briga. Šta god bilo od ta tri, to meni nije zanimljivo. Meni je zanimljivo da pokušam amandmanom da ukinem osnivački ulog jer ne služi ničemu osim inerciji, našoj, i lakoći s kojom kažemo „mi smo za reforme“, ali kada treba da učinimo jedan sasvim jednostavan, mali korak, onda kažemo – to ne možemo, to je komplikovano, to ne možemo nikako sada u ovom koraku da sprovedemo.
Zamoliću kolege iz opozicije da podrže ovaj amandman u danu za glasanje jer smatram da je to zajednički napor da pomognemo ljudima koji žele da osnuju, ali da učinimo i našoj državi. Naime, u obrazloženju sam dokazala i izračunala na koji način se olakšava osnivanje privrednih društava ukidanjem ovog iznosa za osnivački ulog, ali i kako se podiže plasman u „Doing business“ studiji Svetske banke država koje to učine. Tu više ne razumem svog predstavnika Vlade jer tražim da mi kaže da tabela koja mu je ponuđena nije tačna ili da mi kaže pravi razlog zašto insistiraju na osnivačkom ulogu koji ne postoji ni u Makedoniji, ni u Crnoj Gori, ni u Albaniji, ni u Bugarskoj, ni u Australiji, ni u Brazilu, ni u Kanadi, ni na Kipru, ni u Francuskoj. U Nemačkoj postoji drugi iznos za potpuno drugu vrstu osnivanja društava, u Gruziji, Velikoj Britaniji, Irskoj, Izraelu, Japanu, Koreji, SAD.
Pitam drugi put, a oni lepo kažu – da se ne osnivaju fantomske firme. Fantomske firme su posao za policiju, za istragu, za krivična dela. Fantomske firme nisu tema za ljude koji zaista razumeju zašto treba menjati zakon, odnosno doneti ovaj, inače dobar, zakon o privrednim društvima.
Dakle, u slučaju usvajanja ovog amandmana, Srbija, koja je trenutno po generalnom plasmanu 89. od ukupno 182 rangirane države, dakle, samo usvajanjem ovog amandmana i ukidanjem osnivačkog uloga, penje se na 75. mesto. Dozvoljavam da nisam dobro izračunala, da nisam dobro konsultovala, ali onda molim da mi se pokaže kako to nije tačno. U slučajevima kada je u pitanju samo otpočinjanje posla, pa rangiranje na osnovu modela Svetske banke, ako ukinemo osnivački ulog, sa trenutnog 75. mesta, na kojem smo zbog toga što postoji osnivački ulog, penjemo se na 13. mesto.
Hoćemo li reforme ili nećemo reforme? Pitanje na koje ću, nadam se, dobiti odgovor i od predstavnika Vlade, kao i od svih nas koji ćemo na tako jednostavnom primeru dokazati da reforme nisu prazna priča, da odluke o tome da se reforme sprovedu zavise od svih nas kada se radi ovako važan sektor kao što je ekonomska oblast, odnosno osnivanje privrednih društava.
Drugi amandman sam podnela na član 335, kojim se definiše sazivanje sednica i menjaju članovi koji treba da sednice akcionara društva definišu tako da ih je moguće organizovati, da ih je moguće voditi, da je moguće na njima doneti odluku. Zaista bih molila i predstavnike predlagača i sve vas da pažljivo pogledate ovaj amandman, jer on omogućava da se sednice akcionarskih društava odvijaju bez problema u odnosu na stanje koje trenutno postoji, gde postoji problem, od dostavljanja obaveštenja do rokova, ili do načina da se sednice akcionarskog društva zaista održe.
Pažljivo sam slušala sve koji su učestvovali u diskusiji. Ako govorimo ponovo o kontekstu u kojem donosimo ovaj zakon o privrednim društvima, diskusije koje sam čula u ovoj sali mogu se podeliti na dva dela: jedna grupa poslanika, član po član, ili zakonom u celini, govori u prilog donošenju zakona o privrednim društvima; druga grupa poslanika kritički opisujući stanje u ekonomiji u Srbiji paradoksalno i tačno govori u prilog donošenju ovog zakona.
Samo opisujući stanje i samo se vajkajući nad time da se baš ništa ne može promeniti i da je sve jako bez veze, imate neverovatno udobnu ulogu da budete uvek u pravu. Ako kažete da se ništa ne može uraditi, ne može biti da ne budete u pravu i da tako imate nekakav stav i među nama i u obraćanju prema biračkom telu; jedina stvar je što se onda stvarno ništa ne menja, jer niko ne ulaže nikakav napor da se išta menja.
Za kritički opis naše ekonomske stvarnosti, za propuste koji postoje u regulaciji i ponovo za nadu da će predstavnici predlagača prihvatiti ova dva amandmana koja imam, ja ću na kraju podeliti sa vama kontekst jezika koji upotrebljavamo nesvesno, ako uopšte slušamo sami sebe dok govorimo, dok opisujemo stanje. Možda nije direktno vezano za privredna društva, ali u ovoj sali i u javnosti se vrlo često govori o lošim privatizacijama, o poništenim privatizacijama, o loše privatizovanom sektoru; to je jezik o kojem bih vas molila da razmislimo, da li imamo prava da upotrebljavamo tu reč.
Ne postoji loša privatizacija. Ili postoji osoba koja je učinila krivično delo i mora biti predmet istrage sa osnovanom optužnicom, ili imate privatizaciju koja funkcioniše u okviru zakona, koja „radi“ i donosi dobro lokalnoj zajednici u kojoj postoji.
Naša sklonost da oprostimo rečima „loša privatizacija“ jeste najgora usluga svima nama koji hoćemo zakon i red u oblasti ekonomskog i finansijskog sektora u Srbiji. Privatizacija može biti ili sa učinjenim krivičnim delom, i onda neko mora da bude osnovano optužen, ili je privatizacija dobra, jer je privatni kapital dobar i jer je privatni kapital ono što nosi razvijene ekonomije u celom svetu, pa će tako nositi i ekonomiju Srbije.
Isto tako, ne slušajući me daju mi obrazloženje da je osnivački ulog potreban jer to sprečava osnivanje fantomskih firmi. Tu dokazi ne pomažu, činjenice ne pomažu, ali se nadam da pomaže da se čujemo, da se razumemo i da se saslušamo i da, uz pomoć svih nas, prihvatanjem ovog amandmana pomognemo Srbiji da se na „Doing business“ listi popne sa 89. na 75. mesto, a da se na listi koja rangira početak biznisa popne sa 83. na 13. mesto. Ne sumnjam u vašu podršku i hvala vam na pažnji.