Javljam se da koristim vreme poslaničke grupe DS, a povodom amandmana koji je podneo narodni poslanik Janko Veselinović, koji glasi da se član 1. u predlogu izmena zakona briše.
Zašto smatram da bi trebalo ostati na do sada utvrđenom roku od dve godine? Vreme je da se suočimo sa realnošću. Ovaj zakon, ove izmene zakona su trenutno u raspravi tako što je prva verzija sa Predlogom zakona bila, jedan dan u Skupštini, dva dana, povučena. U toj verziji je stajalo da se rok produžava šest meseci, pa je stigla verzija da se produžava godinu dana.
Molim vas da razmislite o prihvatanju ovog amandmana, vas radi, društva radi, uvođenja reda radi. Dve godine je dat rok nakon analiza sa idejom da će svi oni koji su pravni subjekti, javna preduzeća, društva kapitala uraditi posao za koji su obavezni po zakonu, tj. da podnesu prijave nadležnima na nacionalnom nivou, pokrajini i na lokalnom nivou. Oni to nisu uradili. Nema razloga da poverujemo da će to uraditi za godinu dana, za šest meseci ili ikada.
Znam sav rizik kada predlažem da pređe u državnu svojinu. Videćemo se ovde za godinu dana i onda ćemo se setiti moje diskusije zašto smatram da treba postupiti jednom po zakonu koji je na snazi. Dokle god to ne učinimo, imaćete razne vrste, ne opravdanja, nego objašnjavanja, beskonačnog, zašto se ipak ne postupa po zakonu.
Ako možemo da smislimo odgovor zašto neko nije zainteresovan, dve godine, da prijavi svoju imovinu, onda možemo da počnemo da se suočavamo sa realnošću koja je vrlo neugodna, ne za Vladu koja je trenutno u Srbiji, ne za opoziciju ili vladajuću većinu koji su trenutno u Srbiju, već za nas kao društvo i državu, za površnost kojoj smo tako neverovatno skloni. Površnost i šlamperaj je razlog zašto nije bilo prijava javnih preduzeća da bi se odredbe zakona ispunile.
Tačno znam šta znači da sve prelazi u državnu svojinu. Dok se jednom tako nešto ne desi, sa odbijanjem da se primenjuje zakon za koji je glasala Skupštini i za koji je bilo koja Vlada nadležna da ga sprovodi, dotle nećemo imati ozbiljnost svih nas koji treba da budemo zaduženi za sprovođenje zakona.
Samo kratak istorijat da bi oslikala dokaz o površnosti, kada je u pitanju imovina. Godine 1995. Srbija je donela Zakon o sredstvima svojine Republike Srbije, i to sa dva cilja. Jedan cilj je bio da se u skladu sa Ustavom iz 1990. godine promeni vlasništvo na teritoriji autonomnih pokrajina. U slučaju jedne pokrajine uopšte ništa nije uspelo, a u slučaju druge pokrajine napravljena je veća šteta nego korist.
Čekali smo na izmenu tog zakona, uklanjanje iz pravnog sistema, sve do 2011. godine. Namera prethodne Vlade u 10 meseci koliko je bila zadužena jeste da traži od pravnih subjekata, koje nije iskoristila, ni ona, kao što nije iskoristila ni ova vlada. Ne razumem da iko može da iskazuje ponos na to da ume da ponavlja tuđe greške, jer to je ono što ovde slušamo. Niste vi uradili, ni mi isto nismo uradili. Kako sopstvena greška opravdava to što je neko drugi pravio greške?
Dakle, imate situaciju da deo nadležnosti, deo poslova koje je po nadležnosti trebala da se završi o registru, o direkciji, da to nije gotovo, da javna preduzeća niti žele, niti znaju da prijave svoju imovinu, a onda tek imate problem ko će u lokalnim samoupravama, koji ljudi, koliko njih, da obrađuje sve to da bi došlo do realizacije ovog posla u roku od godinu dana, koji vi nama predlažete, a ja kažem da se briše.
Jedno mora biti suočavanja sa stvarnim problemima koje imamo u društvu, koje nećemo da uredimo delimo nego samo želimo da ga uređujemo rečima.
Još jedan mali dokaz koliko je površnosti među svima nama. Izmenama Zakona o ministarstvima, usvojenim u ovoj Skupštini pre rekonstrukcije Vlade, nadležnost prava i svojina su u Ministarstvu pravde, nisu u Ministarstvu finansija. Nemam ništa protiv da zakon pripremi Ministarstvo finansija, ali je to urađeno u prethodnom Zakonu o ministarstvima. O tome smo moje kolege i ja u klubu diskutovale. Potpuno razumem i ne dajem nikakvu primedbu na to što je uradilo Ministarstvo finansija, koje god da je ministarstvo uradilo, samo pokušavam da vam oslikam kolika je sklonost ka površnosti, ka odricanju volje da se zaista suočimo sa svim neugodnim razlozima zbog kojih naš sistem ima takvih grešaka da samo sabiramo posledice mnogo više nego što se zaista bavimo uzrocima.
Kada nam se kaže da je napravljena ozbiljna procena tako da je 30. septembra dato da bude dve godine i šest meseci, a 3. oktobra da bude cela godina, onda to znači da ili nije bilo ozbiljne procene, ili da se smatra da se narodnim poslanicima može reći makar šta, jer tu ionako ne sedi niko od integriteta i znanja pa neće ni primetiti. Ovde se ne radi o sitnim, šibicarskim pobedama kojih će biti ili ih neće biti u verbalnim duelima, ovde se radi o imovini jednog društva, ne čak ni države, o imovini za koju ne znamo kolika je, čija je, gde se nalazi i šta se uopšte sa njom može uraditi. Dve godine smo ostavili rok da se to uradi, 10 meseci je propustila jedna vlada, 14 meseci druga vlada. Sada će ova Vlada da kaže – evo vam još 12 meseci, da zaboravimo da smo samo otklonili opasnost da sve to postane državna svojina.
Nisam sigurna da razumemo svi koliki je značaj ovog zakona, koliko je on u vezi sa Zakonom o restituciji, niti smo sigurni da razumemo koliko temeljitije moramo da se bavimo primenom zakona, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije, ko god je činio, i nadzorom i kontrolom nad radom Vlade, kada je u pitanju Skupština, ko god činio koju većinu, a ko opoziciju.
Zašto podržavam ovaj amandman, a ne druga dva koje su podnele moje kolege? Nadam se da sam obrazložila. Branim pravo da se jednom naučimo da poslaničke grupe ne mogu da podnose amandmane, da političke stranke ne mogu da podnose amandmane, da to zabranjuje Zakon o Narodnoj skupštini, Poslovnik Narodne skupštine i Ustav Republike Srbije i da taj naš kolektivizam o tome da će cela poslanička grupa glasati i da će cela poslanička grupa podnositi amandman pokazuje duboku površnost, našu zajedničku, kada je ova institucija u pitanju i pokazuje koliko nam zajedničkog rada još treba da bi stigli do toga da zaista zauzmemo integritet pojedinačnog narodnog poslanika, jer narodni poslanik ima ustavna prava, narodni poslanik ima prava po Zakonu o Narodnoj skupštini i po Poslovniku Narodne skupštine.
Nemam mnogo nade da će Vlada prihvatiti amandman kolege Janka Veselinovića, ali imam nade da sam bar otvorila neka pitanja i da sam uspela da dokažem bar nešto od ogromnih problema koji leže u sektoru imovine, pravnih odnosa, svojinskih odnosa, kada je naše društvo u pitanju. Za sve što ova Vlada bude imala kao prepreku na tom putu, a da zaista uredi sistem, budite sigurni da će Narodna skupština biti partner, a ne protivnik, i da je vreme da kroz dijalog zaista oko važnih stvari budemo partneri, a ne neprijatelji. Hvala vam.