Zahvaljujem.
Reč je o amandmanu koji je podnela moja koleginica Jovana Mehandžić. Suština tog amandmana je da se pozicije obrazovanja i sredstava za lokalnu samoupravu uvećaju u ukupnom iznosu od tri milijarde. Obrazloženja zašto je amandman odbijen nema jasnog u tekstu, ali smo od ministra finansija ovde čuli u obrazlaganju odbijanja amandmana koleginice Mehandžić, da svi u Srbiji imaju višak. Lokalne samouprave su u suficitu, Pokrajina Vojvodina je u suficitu, samo je ministar Dinkić u manjku, da karikiram.
To je ono što u stenogramu možete da vidite. Imam onda problem da ponekad teško razumevam da li nam se ministar hvali ili nam se žali što je ministar finansija, a u traženju boljeg ministra, onda da se obratim u te lokalne samouprave koje imaju viška i u tu Vojvodinu koja ima viška, ako već ministar Dinkić kaže da ima manjka.
Ovde se razgovara sa poslanicima koji znaju da je fiskalni ciklus jednog budžeta u Srbiji nešto manji od četiri meseca poslednjih godina, da mi teško da smo sastavili jednu godinu sa budžetom bez rabalansa. Ovde je velika većina poslanika koji se jako dobro razumeju u to kako se procenjuju prihodi, kako se procenjuju rashodi u budžetu i ako jedan odličan amandman kaže da povećamo ukupan iznos sredstava za obrazovanje i da istovremeno i lokalnim samoupravama povećamo, to se radi zato što se zna o čemu se priča.
U onome što smo dobili kao obrazloženje je da zašto Vojvodina, ako ima viška, a očigledno ima, kaže ministar, verovati mu je, zašto ne finansira Radio- televiziju Vojvodine? Zato što je javni servis. I ovo je sumnjivo kako ćemo izvesti sa finansiranjem.
Još jednu opasku je ministar dao umesto obrazloženja, a to je da komunalna javna preduzeća u Srbiji ne plaćaju poreske obaveze i onda, citiraću, imaju da plate, protiv čega u ovoj sali nema niko ništa, a garantovaće se budžetima lokalnih samouprava. Naše pitanje je – što ih odmah ne blokirate? Čemu pokušaj da se ovde poslanicima koji znaju tačno o čemu se radi, kada su u pitanju dugovanja i kada je u pitanju rad poreske uprave, da se i pokuša kao činjenica, da kažem kolokvijalno, prodati nešto što sa činjenicama veze nema?
Dakle, jedan dobronameran amandman, da više uložimo u obrazovanje, pošto znamo kako će lokalne samouprave da ostaju bez prihoda, da pomognemo i njima, pretvorio se u citiranje ministra da svi imaju suficit sem republičkog budžeta i u obećanje da će svi morati u reprogram poreskog duga sa garancijom lokalnog budžeta. Niti je to bilo pitanje, niti je odgovor ministra dovoljno suvisao, a da mi ne bi imali dodatne primedbe. Razumevajući potpuno teškoće za dobru procenu budžeta, mi smo u novembru, kada je budžet kojim je sad rebalans u toku donošen, rekli – potcenili ste rashode, precenili ste prihode, neće valjati, nije održivo.
32/1 AD/MJ 16.45-16.55
Mora da se ide u reformu fondova koji to nisu, i PIO i zdravstvenog, jer je to način da se vidi tačno gde je koji novac. Nažalost, ostalo je bez dijaloga o toj temi i na moju veliku žalost vidim da i ovaj rebalans teče, u suštini, bez dijaloga.
Ako je volja ministra da smatra da je rasprava u Skupštini omalovažavanje, ućutkivanje i vređanje narodnih poslanika, njegova je volja. Tu se ništa ne može, čak ni Poslovnikom Skupštine koji govori o toku sednice, ali od toga, takođe, niko nikakve koristi neće imati. Ova rasprava treba da posluži tome da zaista imamo dijalog o prihodima i o rashodima u Srbiji, da bi svi zajedno imalo korist od dogovora za smanjen deficit, koji možemo izmeriti na kraju 2013. godine.
Inače, politička obojenost novca u budžetu može da bude beskrajno inspirativna tema za sve nas i takođe nas ima u ovoj sali više nego dovoljno da znamo tačno koja je politička boja kojeg novca, na kojoj poziciji u budžetu. Ali to sve zajedno, ponovo nije odgovor na to - zašto za obrazovanje ne može dodatno 1,5 milijarda? Zašto, znajući da će lokalne samouprave ostati bez prihoda, ne može da se, misleći na njih i na građane koji žive u tim lokalnim samoupravama, usvoji amandman koleginice Jovane Mehandžić. Zahvaljujem.

Ministar je napomenuo da nema naših i njihovih, našeg i njegovog budžeta, ali on je to uveo u izlaganje. Ne bih ja sa ovoliko šale komentarisala da ministar nekoliko puta nije spomenuo njihove budžete lokalne samouprave, njihove budžete u Vojvodini, a njegov budžet je u deficitu. Slažem se da ne treba tako govoriti, ali samo sam iskoristila citat koji je ministar upotrebljavao u nekoliko navrata, izbegavajući da dâ obrazloženje zašto odbija amandman koleginice Jovane Mehandžić.
Govor koji je zatim sledio je govor kome nije mesto u raspravi o rebalansu budžeta, nego u dijalogu sa poslanicima, sa poslaničkim grupama, sa kolegijumom, kako god hoćete. To je dogovor o makroekonomskim parametrima, o kontekstu posledica ekonomske krize i o onome kako će se Srbija ponašati u budućnosti. Tog dijaloga nema.
Kada smo ponudili dijalog onda je bilo da se ovako loše interpretira da nije budžet ministra Dinkića, nego je budžet Republike Srbije. Kada jednom budemo razumeli da su i budžeti Srbije budžeti Srbije i budžeti lokalnih samouprava i budžet Vojvodine, a pogotovo fondovi za PIO i zdravstveno osiguranje budžet Srbije, onda će početi dijalog. Uvek sam spremna za dijalog i za osporavanje što-šta od onoga što je ministar u svom izlaganju, ne o temi budžeta, ovde podelio sa nama, ali drago mi je da postoji volja za dijalogom, bez obzira na to što je rečeno da svi drugi imaju višak u budžetu, a samo u njegovom budžetu ima manjka. Hvala.

 Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe, zato što smatram neophodnim opasku i komentar na izlaganje ministra o deci sa retkim bolestima, jer neznanje ne opravdava.
U Skupštini već šest meseci traje proces, u kojem učestvuje i predsednik Skupštine i Odbor za zdravlje i mnogi od nas, da se nađe i sistemsko rešenje. Mnogi od nas poslanika su se po sličnoj temi ili po toj istoj temi obraćali i sadašnjoj ministarki zdravlja i prethodnom ministru zdravlja, gospodinu Stankoviću, kao i onom pre njega, gospodinu Tomici Milosavljeviću. Onom pre Tomice Milosavljevića ne znam, mislim da je bila Leposava Milićević, ali njoj se nismo obraćali.
Ako je išta otkrila ova rasprava, to je da ministar ne zna šta mu piše u rebalansu budžeta, jer na razdelu Ministarstva zdravlja postoji namena sa sumom za lečenje dece od retkih bolesti. Licitiranje sa time koliko takvih slučajeva, sa tom rečju, ima u Srbiji je neprimereno i nedopustivo, a neznanje, koje je pokazano nedovoljnim informisanjem o tome koliko se narodnih poslanika iz svih poslaničkih grupa bavilo time, pokazuje jednu aroganciju bez pokrića, potpuno nedostojnu rasprave o rebalansu budžeta.
Činjenica da je problem Fond i činjenica je da su mnogi od nas i u raspravi o budžetima i o rebalansima budžeta poslednjih desetak puta govorili o tome da je, na primer, i stavljanje enteralne hrane na pozitivnu listu bio veliki problem, zato što direktor Fonda ne odgovara nikome i zato što ministarka zdravlja mora da moli direktora Fonda da bi se to dogodilo. Konsultacije sa stručnjacima i, naravno, konsultacije sa ljudima koji imaju životnu istoriju deteta sa retkom bolešću.
Ako je podatak o šezdesetoro dece povod da ministar kaže – to ćemo lako rešiti, ta je rečenica meni najveća briga, kada sam je čula u ovoj sali. Jer, ako sa takvom lakoćom smatra da je to rešivo i zašto to već neko nije rešio, jer to je samo 400 miliona, onda se stavlja pod veliki znak pitanja – šta je sa drugim stavkama u budžeta i šta je uopšte sa stavom ministra o pojedinim pozicijama u budžetu iz raznih drugih ministarstava?
Podatak o tome koliko ih je i novac koji je za to namenjen je već u rebalansu. Kolega Dušan Milisavljević traži više novca da bi ovih 60 slučajeva bilo sigurno da će dobiti finansijsku pomoć države za ono što je najteže u njihovim slučajevima, u porodicama sa decom sa retkim bolestima. Skupština će, nezavisno od Ministarstva zdravlja, ali u konsultaciji, obaviti i ukupni posao, kako je predsednik Skupštine informisao, o sistemskim rešenjima.
Na sve to, ne znajući to, ne raspitajući se, omalovažiti narodne poslanike je nedopustivo. Žao mi je što na ovakvoj temi ministar pokazuje takav nedostatak znanja kroz nedostatak empatije prema šezdesetoro dece, sa kojima poslanici jesu u vezi i rade kao i sa bilo kojim drugim udruženjem, jer to je naš posao, da slušamo ljude i da u ovoj sali predstavimo šta je to što je njihov interes. Hvala vam.

Zahvaljujem. Ako i kada ikada u ovoj skupštini neko bude izabrao zle ministre, nemate nikakvih briga da ću ja to i reći jasno i glasno. Za sada to nije bio slučaj, ali je bio slučaj da ima ministara koji ne znaju, a ni ne znaju da ne znaju.
Molim vas, da ni ne pokušavamo da bilo kakvom drugom retorikom osim činjenicama ovu raspravu maknemo ka temi koja jeste, a tema je sledeća. U rebalansu budžeta je 130 miliona. Ministar brani taj rebalans budžeta. U komentarima na amandman kolege Dušana Milisavljevića on ne zna da taj iznos postoji, to je očigledno jer pita koliko treba novca. Amandman kaže – dodajte glasovima većine 400 miliona na taj iznos da bi se na osnovu procene koje imaju sami roditelji i udruženja pokrilo i troškove za još pedesetoro dece. To je situacija. Ništa više i ništa manje.
Ministar koji brani rebalans mora da zna da mu to piše u budžetu kao što mora da zna da je legitimno da se takav amandman odbije, nikakva to problem nije. Ali, ne može da se ne zna da jako dugo vremena u ovoj skupštini teče jedan proces dijaloga o tome da se sistemski reši problem, kao što ne može da ne zna da je jako mnogo poslanika iz svih poslaničkih grupa se bavilo i retkim bolestima i enteralnom hranom i dnevnim boravkom i raznim drugim problemima koji imaju porodice koje su jako dugo bile potpuno nevidljive za sistem.
To nije nikakva politizacija, to nije nikakav slučaj koji ne može biti rešen ali isto tako opaska koju je ministar dao – ma, dajte ako vam je to 400 miliona, ma to se rešava lako, zahteva komentar poslanika, ako nam je stalo do toga da se ovde razgovara o činjenicama. Mi ne sumnjamo da će problem biti rešen kao što ne pristajemo da ministar postavlja pitanja poslaniku, a da pre toga nije pročitao da u budžetu postoji taj iznos. Kako je do tog iznosa došlo? Na osnovu kojih konsultacija u Vladi? Mi se u to ne mešamo, taj iznos je nama ponuđen i mi kažemo dodajte još 400 miliona kroz amandman kolege Dušana Milisavljevića.
Legitimno je prihvatiti, legitimno je odbiti. Ne dopustivo je pokušavati ljudima koji su pročitali budžet i koji se godinama bave temom o kojoj je trenutno reč podmetati da se radi o politizaciji i da se radi o nečemu što je neko drugi trebalo da reši. To čak nije ni pitanje stila. To je pitanje elementarnog, odgovornog odnosa prema temi koja je trenutno na dnevnom redu, a to je rebalans budžeta Republike Srbije.
Nadam se da će proces koji je započeo u okviru Odbora za prava dete, predsednik Skupštine i sa predsednikom Odbora za zdravlje dati rezultate u sistemskom rešenju. Ali, se nadam da bi dotle moglo da bude i dogovora među poslaničkim grupama da se usvoji amandman kolege Dušana Milisavljevića i da time damo i pravo za ministru da je lako rešio problem ako je već u ovoj skupštini rekao da je eto to rešivo, jer mora da ima 400 miliona u fondu. Hvala vam.

Reč ima Bojan Đurić, replika. Izvolite.

Narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku. Izvolite.

Narodni poslanik Bojan Đurić, pravo na repliku.

Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Pravo na repliku dva minuta.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović, pravo na repliku dva minuta.

Narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku, dva minuta.

Narodni poslanik Borislav Stefanović, dva minuta replike.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku.