Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo pred nama predlog jednog izuzetno važnog sistemskog zakona, koji je podnela Vlada Republike Srbije, kojim bi trebalo pravno urediti međusobni odnos poslodavaca i zaposlenih, zakona koji je u pripremi već više od šest meseci i na kojem je Ministarstvo za rad, zapošljavanje i boračka pitanja zaista prilježno radilo, uvažavajući brojne sugestije, brojne predloge raznih zainteresovanih strana koje su bile prisutne u toku izrade ovog zakona.
Naime, beskrajnim angažovanjem ovde prisutnog ministra i njegovim strpljenjem vođeni su zaista intenzivni razgovori, dogovori i pregovori i sa jednim i sa drugim reprezentativnim sindikatom, vođeni su razgovori, dogovori i pregovori i sa udruženjima poslodavaca i kontakti i razgovori sa predstavnicima Međunarodne organizacije rada.
Rezultat svega toga je činjenica da mi danas pred sobom imamo jedan jako dobar zakon, mnogo bolji od ovog koji je trenutno na snazi.On će, kada ga u narednim danima, nadam se, ovde usvojimo, zameniti jedan, po opštoj oceni, veoma loš zakon, koji je donesen 2001. godine i koji je, znamo na koji način i pod kojim okolnostima, usvojen i izglasan.
Dakle, ovaj zakon stvara ambijent u kojem i zaposleni i poslodavci mogu biti sigurni da će njihov međusobni odnos biti dobro uređen, da će njihova prava i obaveze u radnom odnosu biti dobro zaštićene i da će na taj način moći da pristupe dogovaranju i ugovaranju koje predviđa ovaj zakon.
Šta predviđa ovaj zakon? Predviđa da se poslodavci i zaposleni dogovaraju način na koji će kraj svojih pregovora, kraj svojih dogovora krunisati kolektivnim ugovorom, ugovorom o radu ili, u slučaju da se ne dogodi potpisivanje kolektivnog ugovora, oni će ga privremeno definisati pravilnikom o radu, koji će biti na snazi dok se ne postigne konačan dogovor između poslodavaca i zaposlenog i dok se taj konačan dogovor ne finalizuje potpisivanjem kolektivnog ugovora.
Dakle, ovaj zakon uvažava i sadrži sve direktive Evropske unije koje se tiču ove oblasti, sadrži sugestije i preporuke Međunarodne organizacije rada, kada je reč o ovoj oblasti koju uređuje ovaj zakon o radu. Ovaj zakon svojim sadržajem, zapravo, unapređuje dogovaranje, usaglašavanje interesa zaposlenih i poslodavaca, a to čini kroz unapređivanje postizanja dogovora i potpisivanje kolektivnog ugovora o radu. Ovaj zakon je i dobra osnova za unapređenje socijalnog dijaloga, samim tim je dobra osnova za zadovoljenje interesa i jednih i drugih, dakle, i poslodavaca i zaposlenih.
Zakonom se u 285 članova regulišu međusobna prava i obaveze, mnogo više članova od onog zakona koji je trenutno na snazi, što znači da ovaj zakon vrlo precizno i decidno uređuje prava i obaveze zaposlenih i poslodavaca. Ovaj zakon ima tu prednost što će u startu dobiti i dobija epitet mnogo boljeg, neuporedivo boljeg zakona od onog koji je trenutno na snazi. Napredak je očit, napredak je veliki. Zaista nemamo razloga da ne razmotrimo ozbiljno danas ovaj zakon i da ga, verujem, vrlo brzo u ovoj skupštini i usvojimo.
Kada je reč o pravima i obavezama zaposlenih i poslodavaca, onda moramo reći nekoliko važnih stvari o ovom zakonu. Ovaj zakon zabranjuje svaku vrstu diskriminacije, bilo da ona počiva na verskoj, nacionalnoj, polnoj ili nekoj drugoj osnovi.
Ovaj zakon predviđa da zaposleni, u slučaju bilo kog osnova diskriminacije, ima pravo da traži zaštitu na sudu. U tom slučaju, sudski troškovi koji budu nastali kao posledica vođenja sudskog postupka, padaju na teret poslodavca.
Ovim zakonom, takođe, uređena su i prava radnika u slučaju promene statusa firme u kojoj radi: u slučaju prodaje firme, u slučaju odvajanja firme od jedne veće celine u kojoj je radnik do tada bio zaposlen. U tom slučaju, taj novi poslodavac ima, ovde je to zakonom predviđeno, obavezu da poštuje opšti akt potpisan između poslodavca i zaposlenih, najmanje godinu dana ili do trenutka dok taj opšti akt važi. Dakle, obezbeđen je kontinuitet važenja prava zaposlenog i u slučaju promene statusa ili odvajanja firme iz sastava prethodne veće firme.
Ovim zakonom, takođe, utvrđeno je i pravo zaposlenih kada se definiše višak zaposlenih. Šta to znači? Znači da zaposleni imaju pravo zaštite u tom slučaju. Poslodavac je, po Predlogu ovog zakona, obavezan da svoj predlog mera, pri utvrđivanju viška zaposlenih, dostavi na mišljenje reprezentativnom sindikatu čiji su zaposleni članovi i da svoj predlog mera, pri utvrđivanju viška zaposlenih, dostavi Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje.
Dakle, poslodavac je obavezan da u tom slučaju i definiše mere socijalnog programa za one radnike koji će, po tom predlogu programa, ostati višak. U potpunosti je time zaštićeno pravo zaposlenih da, i u slučaju da budu definisani kao višak, zadrže svoja prava i budu potpuno zaštićeni.
U slučaju stečaja, dakle u slučaju propasti firme, ovim zakonom se definiše, takođe, da radnici imaju pravo na nadoknadu. Uzeta je neka prosečna vrednost. Sugestije Evropske unije su bile da se ta nadoknada može kretati od tri do 18 prosečnih ličnih dohodaka. U Predlogu ovog zakona se kaže da zaposlenom, u slučaju stečaja firme, pripada nadoknada u iznosu od 9 prosečnih mesečnih zarada, s tim što ukoliko firma nije u stanju i nije u mogućnosti da mu to isplati, onda je ovim zakonom predviđeno osnivanje fonda solidarnosti, državnog fonda, koji će to učiniti, koji će isplatiti zaposlenom tih 9 ličnih dohodaka, a onda će država naći načina da iz stečajne mase nadoknadi, da refundira ono što je isplatila radniku koji je ostao na ulici zbog stečaja firme u kojoj je do tada radio.
Ono što je takođe dobro u Predlogu ovog zakona je da se, praktično, suzbija i bitno umanjuje rad na crno, jer je po ovom zakonu poslodavac obavezan da zaposlenom uruči fotokopiju o obaveznom socijalnom osiguranju. Znači da je obavezan da dokaže da je tog svog radnika prijavio i da taj radnik ne radi na crno.
Ono što je takođe dobro u ovom zakonu je činjenica da je poslodavac obavezan da obračunava zarade zaposlenog, čak i u slučaju da one nisu isplaćivane. Time se umnogome olakšava i skraćuje naknadni eventualni sudski postupak, kojim se utvrđuje kolike su obaveze poslodavca proistekle iz činjenice da nije plaćao ono što je bio obavezan da plaća, u slučaju da je do toga došlo.
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da, hvala. Ovim zakonom definiše se i pravo zaposlenih da na kraju godine, u slučaju da postoji dobit, imaju pravo na deobu te dobiti, u slučaju da dobro posluje firma, da oni imaju pravo da u skladu sa svojim doprinosom u tome i učestvuju.
Bez sumnje, reč je o nečemu što vredi i što treba podržati, pogotovo kada je reč o tome da se štite prava radnika, prava zaposlenih. Tako u odeljku u kome se govori o noćnom radu nijedan zaposleni ne može biti raspoređen na noćni rad ukoliko će mu to škoditi zdravlju i pre raspoređivanja na noćni rad obavezno je konsultovanje reprezentativnog sindikata, što do sada nije bilo.
Dalje, vidljiva je i značajna zaštita trudnica, vidljiva je i značajna zaštita invalida u ovom predlogu zakona. Sve ono što je bilo neophodno, a što je nedostajalo u važećoj verziji, ovde je definisano i veoma precizno uređeno.
Takođe, moramo reći da je zakon dobar kao ambijent, kao stvaranje zakonskog ambijenta za nešto što se zovu međusobna prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih. Ali, naravno, zakon o radu neće rešiti mnoge druge važne stvari. Da bi zakon o radu uređivao prava i obaveze zaposlenih i poslodavaca, i zaposleni i poslodavac moraju imati posla. Zbog toga je ovaj zakon važan, jer izbalansirano uvažava, poštuje potrebe i zaposlenih i poslodavaca.
Ne odbija strani kapital koji nam je toliko jako potreban za pokretanje proizvodnje ovde u našoj državi. Klatno se ne prebacuje ni na jednu stranu previše, što je bio slučaj sa još uvek važećim zakonom, o čemu je ministar u svom uvodnom izlaganju i govorio.
Dakle, ovim zakonom su podjednako zadovoljni i zaposleni i poslodavci, ili su podjednako nezadovoljni i jedni i drugi. Kada je tako, onda možemo pretpostaviti da je zaista reč o dobrom zakonu.
Vlada se potrudila da nam pripremi jedan kvalitetan zakona, ali moram reći da mnoge stvari država takođe mora da uredi, koje se ne tiču ovog zakona. Recimo, zamoljen sam da danas za skupštinskom govornicom javno progovorim o mukama, o teškim višegodišnjim problemima zaposlenih u Vojnoj ustanovi Karađorđevo, nedaleko od Bačke Palanke.
Dakle, oko 460 zaposlenih u Vojnoj ustanovi Karađorđevo su već nekoliko godina prepušteni sami sebi. Država, odnosno vojska uopšte ne brine ni o Vojnoj ustanovi Karađorđevo, ni o zaposlenim u Vojnoj ustanovi Karađorđevo. Od nekada uzorne vojne ustanove, od nekada uzornog državnog dobra, sa 4.600 hektara obradive površine, od kojih je 800 hektara pod zalivnim sistemom, sa preko 2.800 hektara šuma, sa farmom junadi, farmom krava, farmom ovaca, ergelom, klanicom, lovstvom, šumarstvom, ugostiteljstvom, sve je to danas zaparloženo, zapušteno, zakorovljeno, niko o tome, tom nekad reprezentativnom, ogromnom kompleksu u srcu Vojvodine, ne vodi računa, sve to propada, a radnici, njih 460, na ivici su bede, upropašteni, nemaju egzistenciju, poslednju platu su primili 2002. godine.
Skrećem pažnju na ono što se ne uređuje ovim zakonom, ali o čemu svakako država vrlo brzo i odgovorno mora da povede računa, kao i o ovim ljudima, jer i oni su zaposleni, ali se ovim zakonom to ne definiše, ali i oni su naši sugrađani, oni su zaposleni, oni nešto rade, privređuju, a ne mogu da izdržavaju svoju porodicu. To je tema kojom, siguran sam, vrlo brzo mora da se pozabavi Vlada Republike Srbije.
Na kraju, zakon koji je pred nama je kvalitetan, značajan, sadržajan, definiše dobro prava i obaveze zaposlenih i poslodavaca, bez sumnje je mnogo kvalitetniji i bez sumnje da će njegov kvalitet podići i eventualno usvajanje nekih od amandmana koji će biti u pojedinačnoj raspravi na dnevnom redu; zakonu će poslanički klub Srpski pokret obnove - Nova Srbija dati podršku, glasaćemo za njega, ubeđeni da tako stvaramo dobar zakonski ambijent i da tako pomažemo dobrom definisanju međusobnih prava i obaveza zaposlenih i njihovih poslodavaca. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, ali najpre gospodine predsedavajući zameram vam i reklamiram povredu Poslovnika, člana 97, jer se kaže da se ima govoriti u Narodnoj skupštini o onoj tački koja je na dnevnom redu.
Podsetiću vas, to je jedan osnov, a drugi osnov je taj što je pomenut u negativnom kontekstu Vuk Drašković, a koji je predsednik SPO-a, pa kao ovlašćeni govornik po ovoj tački dnevnog reda, a i kao čovek koji pripada poslaničkom klubu SPO-NS, naravno da ću reagovati.
Danas je na dnevnom redu ozbiljan, važan sistemski zakon o državljanstvu Republike Srbije i mi u ovom trenu jedan tako ozbiljan i važan zakon izvrgavamo ruglu i pokušavamo da se šegačimo sa njim, skrećući tu priču na neku drugu temu. Podsetiću vas da danas, ovom prilikom, nije na dnevnom redu utvrđivanje istine oko eventualnog atentata na predsednika Srbije Borisa Tadića, danas nije na dnevnom redu ni formiranje anketnog odbora oko eventualnog utvrđivanja istine oko eventualnog atentata, danas nije na dnevnom redu ni zavisna ni nezavisna komisija, danas ništa od toga nije na dnevnom redu, ali očigledno je neko našao motiv da se ponovo sa jednom tako ozbiljnom stvari, kakva se dogodila preksinoć, šegači.
Nemojte se čuditi uopšte što su ovi ljudi koji su danas pomenuti ovde, pa između ostalog i Vuk Drašković, izjavili to što su izjavili, jer u ne tako davnom vremenskom periodu imamo veoma gorko i loše iskustvo sa brojnim atentatima, nažalost, u najvećem delu uspešnim atentatima. Imamo iskustvo da je i onaj neverovatno tragičan zločin na Ibarskoj magistrali prvo okarakterisan kao obična saobraćajna nesreća u kojoj, eto, jedan kamion je slučajno ...
(Predsedavajući: Gospodine Živkucin, kakve to ima veze sa temom?)
... pobio one silne ljude. Mi nećemo zaboraviti ni obrazloženje da je Dejan Milenković – Bagzi pušten uz obrazloženje da je, eto, trgovački putnik, pa bi možda bio uskraćen za koju dnevnicu i pušten je na slobodu...
(Predsedavajući: Gospodine Živkucin, kakve ovo veze ima sa replikom?)
... a, sada se čudimo zbog čega u ovoj državi ljudi govore i pretpostavljaju to što pretpostavljaju. Zbog toga što imamo tragično i žalosno iskustvo sa brojnim i još uvek nerazjašnjenim zločinima.

Gospodine predsedavajući, javio sam se po Poslovniku i mislim da ste ozbiljno povredili Poslovnik.

Moram da vam skrenem na to pažnju i moram da ukažem damama i gospodi poslanicima na pokušaj zloupotrebe ove govornice danas.
Jer postoji mogućnost da se organizuje poslanički klub i da zahteva formiranje bilo kakve komisije, zavisne ili one druge, da se ispita, recimo, ovaj slučaj od preksinoć. Da li je to potrebno ili ne, o tome će možda odlučiti neka skupštinska većina.
Molim vas da se ne služimo ovakvim rečnikom, koji nas vraća u vremena za koja hoću da verujem da su za nama. Molim vas da se dozovemo pameti i da se vratimo na dnevni red, i da ne raspredamo priče oko toga ko je i kakve motive imao u preksinoćnom događaju. Ozbiljna je stvar. Nije stvar za šegačenje, kao što su mnogi navikli da to rade u proteklih više od 10 godina. O ozbiljnim stvarima možemo samo ozbiljno da razgovaramo, a ova skupštinska govornica je upravo prilika za tako nešto. Hvala vam i, predsedavajući, molim vas, vratite diskusiju na dnevni red.

Iz prethodne diskusije je trebalo svi da izvedemo zaključak kako je poređenjem Vuka Draškovića sa Vukom Brankovićem zapravo Vuk Drašković izdajnik, iako je uz malo, ne mnogo, poznavanja istorije, jasno da Vuk Branković nije bio izdajnik. Pretpostavljam, trebalo bi da iz prethodne diskusije zaključimo da je neko od nas ovde pokušao da opravda i odbrani agresiju NATO na Srbiju, iako je to neistina.
Na ovakve i slične priče mi smo navikli, mi ovde u Srbiji, pogotovo Vuk Drašković i Srpski pokret obnove. Ovde je samo reč o tome da se vređa Vuk Drašković i SPO, pa da je samo reč o tome ne bi bilo ništa tragično, da se nije pokušao ubiti i Vuk Drašković, da se nisu ubijali i saradnici i prijatelji Vuka Draškovića, da se nisu ubijali i proganjali mnogi u Srbiji za vreme vladavine Slobodana Miloševića i njegovog režima.
Iz ove diskusije smo, takođe, čuli da Milošević nije kriv za ono što nam se događalo od 1990. do 2000. godine, pa bismo, logično, u skladu s tim, mogli da zaključimo da je on zaslužan. Upravo SPO kaže: "Jeste, Slobodan Milošević je zaslužan za sve što nam se dogodilo od 1990. do 2000. godine". Zbog toga što on nosi sve te zasluge, zato je i doživeo 2000. godinu, i zato i treba da odgovara, ne tamo gde sada sedi i odgovara, nego ovde, u Srbiji, da odgovara pred sopstvenim narodom, pred sopstvenom nacijom, za sve ono za šta je zaslužan i šta je učinio sopstvenoj naciji.
Okanimo se ovakvih i sličnih priča. Okanimo se zamajavanja naroda, obmanjivanja građana. Dozovimo se, već jednom, pameti. Prestanimo da guramo Srbiju u tamni vilajet. Ponudimo Srbiji nešto zdravo, nešto korisno, da se Srbija konačno iz svega ovoga izvuče.

Nije danas ovde reč o rezoluciji o kojoj pričamo, kako reče gospodin Tomislav Nikolić, zbog jedne besmislene i ludačke izjave ministra inostranih poslova. Ne, mi danas o ovoj rezoluciji razgovaramo zbog besmislene i ludačke politike Slobodana  Miloševića i njegovog režima, i zbog toga što je ta besmislena i ludačka politika Slobodana Miloševića i njegovog režima podržana, takođe besmislenom i ludačkom politikom Srpske radikalne stranke, pa prema tome, ovo je samo jedna u nizu tragičnih i žalosnih posledica tih besmislenih i ludačkih politika.
Takođe je ovde rečeno ko sme da glasa. Ko je taj ko sme da se isprsi i da glasa protiv rezolucije. Verujem da je bilo dosta toga da se mi ovde junačimo preko grbače sopstvenog naroda i sopstvene države. Okanimo se mi toga junačenja, da svako naše odnosno vaše junačenje ovde oseti narod po svojim leđima. Prestanite, konačno, sa tim.
Konačno, moram da razočaram gospodina Nikolića, nije se ništa promenilo od sinoć do jutros. Mi iz SPO i dalje smo mišljenja i političkog stava da ovu rezoluciju ne treba prihvatiti, da treba povući tužbu. Mi smo jasno i glasno, srpski, to juče i prekjuče govorili, danas to ponavljamo, razumljivo je onome ko hoće da razume. Onaj ko neće da razume ili ko nije u stanju da razume, taj neće nikada ni razumeti.
Prema tome, moram da vas razočaram, nemojte da nam podmećete takve teze, da smo nekoga isključili iz stranke ili da smo promenili svoj politički stav. Toliko o tome.
Konačno, nemamo više prava da ovde prosipamo ispraznu političku demagogiju, gurajući Srbiju u tamni vilajet u kome je, nažalost, već toliko godina.

Poštovani predsedavajući, zamolio bih vas da uvažite postojanje instituta opomene ovde u Skupštini Srbije, kada se ludačkim izjavama visoki državni zvaničnici pokušavaju okarakterisati kao ludaci.
Nisam govorio ni o čemu drugom, nego o tome da je ova rezolucija zapravo posledica, ponavljam, besmislene i ludačke politike i Slobodana Miloševića i SRS. To da je nečija izjava ludačka, a čak i da je ludačka, zamislite, čak i da je izjava jednog šefa jedne stranke ludačka, kao što se ovde pokušava to predstaviti, ona nema ni izbliza one tragične, nesrećne, katastrofalne posledice po naciju i državu kao u periodu od 1990. do 2000. godine, kao besmislena i ludačka politika onih koji su bili na vlasti u to vreme.
Dakle, nacija je gurnuta u sunovrat i država u provaliju zahvaljujući upravo toj besmislenoj i, naravno, ludačkoj politici. Prema tome, s obzirom na dugotrajno istrajavanje na takvoj besmislenoj i ludačkoj politici, slažem se, nije na odmet da se time pozabavi medicinska nauka.

Gospodine predsedniče, u prepodnevnom delu diskusije je povređen Poslovnik jer još jednom smo bili svedoci vređanja poslanika, vređanja Skupštine Srbije i zbog toga imam potrebu da reagujem i da kažem sledeće – već treći dan smo svedoci da se ovde organizovanom hajkom, uvredama, klevetama i to na, zamislite, ideološkoj osnovi, ono što smo mislili da je prevaziđeno, na ideološkoj osnovi vređa i Vuk Drašković i Srpski pokret obnove, i to opet od onih istih snaga koje su Srbiji i celom srpskom narodu u periodu 1990. do 2000. godine priredile samo nesreću, poraze, tragediju, bedu, izolaciju i, na kraju, bombe.
Svedoci smo da se iste one snage javljaju danas koje su 10 godina stajale iza zločina koji su činjeni nad tolikim članovima Srpskog pokreta obnove, nad Vukom Draškovićem i nad članovima njegove porodice.
Ova sednica, izgleda, nije ni zakazana sa drugim motivom i sa drugim povodom. Mi smo svedoci da se na ovoj sednici pokušava vaskrsnuti i dati legitimitet politici Slobodana Miloševića i Srpske radikalne stranke.
Mi smo iz Srpskog pokreta obnove u ova protekla tri dana pošteno, otvoreno, jasno i glasno izneli svoj politički stav i argumente zbog čega nije dobro prihvatiti ovu rezoluciju. Izneli smo argumente zbog čega je dobro odbiti je.
Na ovoj sednici je, svedoci smo, prisutan govor mržnje i ova sednica više nije sednica Skupštine Srbije koja ima svoj dignitet. Ona se pretvorila, rekao sam maločas, u hajku i davanje legitimiteta politici Slobodana Miloševića.
Zbog toga, poslanici Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije neće više u ovome da učestvuju. Od sada možete govoriti šta god hoćete i koliko god hoćete, na volju vam. Govorite sve ono što ste govorili u proteklih 10 godina prošlog veka, svejedno, narod je to dosta puta čuo. Mi više to nećemo da slušamo. Ali ćemo se, kada dođe do glasanja, vratiti na ovu sednicu da pošteno, jasno i otvoreno stanemo iza svojih političkih stavova, da glasamo protiv ove rezolucije.
To je naša obaveza prema građanima da pošteno, jasno i odgovorno kažemo naš politički stav i to ćemo učiniti. Do tada ćemo napustiti ovaj cirkus.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije smo u toku jučerašnjeg dana i danas u prilici da slušamo mnoge stvari koje smo imali, nažalost, prilike da slušamo u periodu od 1990. do 2000. godine. U situaciji smo da nam se u život vraćaju stvari, za koje smo verovali da se više nakon 2000. godine neće ponavljati.
Od 1990. do 2000. godine, dakle čitavu deceniju, imali smo priliku da na vlasti budu oni koji su, ispostavilo se nažalost, kreatori naše nacionalne nesreće i tragedije i tvorci sunovrata naše države. Ispostavilo se, nažalost, da se u proteklih deset godina, dakle od 1990. do 2000. godine, stalno događalo nešto u šta mi nismo želeli da verujemo. Kad god smo sami sebi postavili pitanje - da li je moguće da će se ovo dogoditi i da li je moguće da će vlast učiniti to na štetu nacije i države, i kada smo god zaključili da to verovatno nije moguće, upravo se to događalo i upravo je nakon tih odluka, političkih poteza, i nacija i država gurane u sve veći sunovrat i provaliju.
Mi smo, podsetiću vas, zahvaljujući doslednom mirotvornom političkom angažovanju, i kakvom god političkom angažovanju, raznih fraza u periodu od 1990. do 2000. godine, podsetiću vas, uvlačeni u ratove u kojima nismo učestvovali, koje smo redovno gubili. Mi smo, kao vrhunac svega, zahvaljujući toj doslednoj mirotvornoj i kakvoj god drugoj politici Slobodana Miloševića, njegove supruge i njihovih patriotskih saveznika, dovučeni do 1999. godine, do te tako tragične godine za naciju i državu.
Bio je Rambuje u februaru, bio je prvi predlog, onda je, zahvaljujući toj maločas pomenutoj mudroj i nadasve doslednoj mirotvornoj i kakvoj god drugoj politici Slobodana Miloševića, taj prvi dokument iz Rambujea odbijen, iako je Srpski pokret obnove tvrdio da ga treba prihvatiti, da ga treba odmah zgrabiti i da treba sprečiti katastrofu i nesreću koja se nadvisila nad nama.
Šta se događalo dalje? Kao kazna, stigao je drugi dokument iz Rambujea. Zahvaljujući već onoj politici, mudroj i svakojakoj drugoj politici Slobodana Miloševića i njegovih saveznika, taj dokument je, takođe, odbijen. Onda je došlo do nečega što je, naravno, tragedija - došlo je 24. marta 1999. godine do agresije na Srbiju i Crnu Goru, tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju. To je agresija, to jeste tragedija i zločin.
Došlo je do ubijanja civila, rušenja objekata i mi smo, Srpski pokret obnove, bezrezervno, svako u skladu sa svojim mogućnostima, stali u odbranu zemlje, u odbranu nacije. Niko nije pobegao van zemlje. Niko nije ispustio šansu da doprinese koliko god je to moguće da stane u odbranu nacije i države, jer smo tvrdili, to je juče citirano, a i danas tvrdimo da to jeste bila agresija, da jeste to bio čin koji niko normalan i niko dobronameran ne može da odobrava, a još manje da opravdava.
Naopako, ko je taj ko može da kaže da je agresija 1999. godine nešto dobro, nešto što je bilo potrebno ili nešto što je za opravdavanje. Ne, ali mi sada imamo sledeću situaciju – danas mi razgovaramo o posledicama agresije 1999. godine koja, kao što vam je poznato, jeste posledica one mudre mirotvorne, nadasve pametne i nepogrešive politike Slobodana Miloševića, njegove supruge i njihovih tadašnjih patriotskih saveznika.
Dakle, te patriote su tom svojom mudrom politikom izazvale posledicu, a posledica je bombardovanje naše zemlje, ubijanje civila, ubijanje dece.
Sada, onaj ko nas je 10 godina uvodio u ratove, ko nas je 10 godina upropaštavao, i naciju i državu, bio je dovoljno pametan i za period te vladavine je rekao – dobro, sada ću da podnesem ovu tužbu. Podneta je tužba. Tužba egzistira već pet godina, podneta je 29. aprila 1999. godine.
Mi danas raspravljamo u Skupštini Srbije o tome šta nam je činiti kao naciji, šta nam je činiti kao državi. Nije sporno da nam se dogodilo to što nam se dogodilo, nije sporno da su ti podaci takvi kakvi jesu, jer smo čuli mnogo puta do sada o tragičnom bilansu bombardovanja, o tragičnom bilansu kada je reč o broju poginulih, o broju srušenih objekata i o katastrofi koja nas je zadesila. Nije to sporno i nije to nešto pred čim treba zatvarati oči.
Ali, političari koji sede u ovoj skupštini, političari koji treba da gledaju unapred, valjda moraju da predvide šta je sada u ovom trenutku, u ovom odnosu snaga dobro učiniti za svoj narod i svoju državu. Političari koji sede ovde, u koje građani, pretpostavljam, imaju poverenja da će mudro i promišljeno odlučivati, ne mogu i ne smeju da sa digitronom u ruci kalkulišu koliko će im ova ili ona izjava podići rejting sopstvene stranke i koliko će sutra, umesto sadašnjeg broja, u Skupštini Srbije imati poslanika, zanemarujući činjenicu da su tim svojim delovanjem naneli štetu naciji i državi.
U periodu od 1990. do 2000. godine mi smo se naslušali raznoraznih milozvučnih, kvazipatriotskih parola koje su mnogim građanima lepo zvučale i bile prijatne za uši.
Ali, kad god su te kvazipatriotske parole bile milozvučne, prijale ušima, tako smo ih odmah, vrlo brzo osetili po leđima i kao nacija i kao država.
Bilo je sve dublje sunovraćanje u provaliju i nacije i države, zahvaljujući tome što se neko "dobro" dosetio da plasira ono što će obezbediti trenutnu podršku birača, što će se dopasti ljudima, bez obzira što će već sutra to i naciji i državi naneti ogromnu štetu. Nije se o tome vodilo računa, uvek su ti stranački interesi i ta politička kalkulacija stavljani iznad državnog i iznad nacionalnog.
Šta imamo kao posledicu? Kao posledicu imamo da nam je država u ovakvom stanju u kakvom jeste, da smo mi sada u krajnje podređenoj i ponižavajućoj situaciji na međunarodnom planu, da smo u situaciji da nam se može dogoditi šta god međunarodna zajednica proceni i šta god proceni da nam treba učiniti.
Dovedeni smo u nezavidan položaj i danas razgovaramo o ovoj rezoluciji kojom se traži zabrana povlačenja tužbe. Mi prihvatamo da postoji i takav politički stav. Prihvatamo da neko zaista tako misli i zaista u to veruje. Ali, podsetiću vas da se u obrazloženju ove rezolucije, kao razlog za hitan postupak, navodi da nedonošenje ove rezolucije, dakle ako se kojim slučajem usudimo da ne donesemo ovu rezoluciju, a ja verujem da se s obzirom na novostvorenu većinu u Skupštini Srbije ta rezolucija neće doneti... Nažalost, ta rezolucija će ipak biti donesena. Ali - nedonošenje ove rezolucije može da prouzrokuje nesagledive i neotklonjive štetne posledice za život, zdravlje, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Molim vas, kakvo obrazloženje! Sjajno obrazloženje, dovoljno obrazloženje da odmah shvatimo da će ako ne donesemo ovu rezoluciju biti nesagledivih posledica po zdravlje, život, funkcionisanje i sve ostalo što možemo da smislimo. To je zaista veoma ubedljiv argument i normalan čovek bi odmah pomislio - daj da glasam za ovo, ako će stvarno nedonošenje ove rezolucije to da proizvede, daj da to izglasamo i da tih posledica ne bude.
Za svaki slučaj ljudi su se dosetili i kažu – onaj ko preduzima radnje suprotne ovoj rezoluciji, taj je izdajnik, ali nedostaju i reči "strani plaćenik", tako da bi to verovatno ovde trebalo aneksirati. Šalu na stranu, da nije tužno bilo bi veoma smešno.
Moram da kažem da nas ovaj predlog rezolucije upućuje da ne treba ni po koju cenu povući tužbu i da to može doneti ove posledice koje su ovde napisane. Pitam vas, šta je to argument koji treba da nas ubedi da ne treba da povučemo tužbu? Koji je to ozbiljan argument? Šta je to argument? Šta nam nepovlačenje tužbe donosi?
Juče je ovde gospodin Toma Nikolić rekao – sudbina tužbe određuje sudbinu Srbije. Ako je to tako, ja ću da se složim sa gospodinom Nikolićem da sudbina tužbe određuje sudbinu Srbije.
Ko je taj ko će da preuzme političku odgovornost ako ne povučemo tužbu i ako tužba bude odbačena u oktobru i ko je taj ko će u slučaju da se Srbija ponovo dovede u veoma tešku, gotovo bezizlaznu situaciju, reći – da, ja sam predlagao, mi smo predlagali da se tužba ne povuče, mi snosimo političku odgovornost.
U poslednjoj deceniji proteklog veka bez ikakve političke odgovornosti se činilo sve i svašta i nanosila šteta naciji i državi. Onaj ko predlaže da se tužba ne povuče, podsetiću vas, ubeđivao nas je te 1999. godine da je potrebno samo još malo da izdržimo pod bombama, samo još par nedelja da nas bombarduju i uništavaju, da nas ubijaju još samo nekoliko nedelja i onda će se, kada mi to izdržimo, raspasti NATO pakt, raspašće se Amerika; onda će i Amerika i Engleska biti "zemlja proleterska", ali samo to oni još nisu znali, mi bismo hteli to da im saopštimo, da oni to saznaju.
Taj koji nam je to objašnjavao, koji je ubeđivao narod da treba izdržati bombardovanje, da treba uporno trpeti bombe i prolongirati bombardovanje, jer će se NATO pakt raspasti, taj nas je takođe ubeđivao, podsetiću vas, da smo mi pobedili NATO. Evo, imamo prilike da se podsećamo na to, nije to tako davno bilo, i mnogi političari iz tadašnje vladajuće garniture i generali su rekli - mi smo pobedili NATO pakt. Oni su ubeđivali narod u jednu takvu besmislicu, očekujući da narod u to veruje. Nažalost, deo našeg naroda je u to i poverovao.
Sada ti isti koji su tvrdili da treba izdržati još malo pa će se NATO pakt i Amerika raspasti, koji su nas ubeđivali da smo mi pobedili NATO pakt, kažu - nemojmo povlačiti tužbu, idimo do kraja u konfrontaciju sa međunarodnom zajednicom, ostanimo pri tome, bez obzira na posledice.
Rečeno je juče, upamtio sam, da treba da imamo neki znak države, neki znak dostojanstva. Kakav je to znak dostojanstva i kakav znak državnosti? Dakle, pretpostavljam da ti koji kažu nemojmo povući tužbu protiv NATO pakta, verovatno da je Međunarodni sud pravde u Hagu prihvatio nadležnost i da će prihvatiti tužbu, očekuju da će Međunarodni sud pravde u Hagu, kada prihvati tužbu protiv osam zemalja članica NATO pakta, doneti odluku kojom će Srbija i Crna Gora dobiti spor protiv tuženih zemalja članica NATO pakta.
Podsećam vas na činjenicu da je ova rezolucija ipak falsifikat, jer se rezolucija odnosi na povlačenje tužbe za ratnu odštetu. Ne, tužba je podneta za genocid.
Dakle, onaj ko insistira da se tužba bezuslovno i bezrezervno podnese i da se ne povuče duboko veruje da će sud pravde u Hagu doneti presudu kojom će reći da su Nemačka, Engleska, Francuska, Italija, Holandija, Belgija, Portugal i Kanada genocidne zemlje. To su genocidne nacije.
Kada Međunarodni sud pravde, po ovima koji zagovaraju opstanak ove tužbe, donese takvu presudu da su ove zemlje genocidne, onda će, pretpostavljam, ako u to verujete, sud doneti presudu da se 100 milijardi dolara lepo uplati na račun Srbije i Crne Gore i da će to tako biti.
Pitam vas, da li je zaista moguće da neko veruje u ovakav rasplet događaja? Da li je zaista moguće da neko pokušava to svoje verovanje da nametne građanima, da nametne svima nama ovde? Da li vi zaista verujete da će sud doneti ovakvu presudu, da će sud uvažiti ovo o čemu vi pričate?
S druge strane, ukoliko mi povučemo tužbu... A odmah da vam kažem, mi znamo da danas neće biti donesena odluka kojom se odustaje od tužbe, znamo da će se doneti, većinom, suprotna odluka. Mi predlažemo da se razmisli šta mi dobijamo, da se donese pametna odluka. Predsednik poslaničke grupe DSS juče je konstatovao da povlačenje tužbe ne može doprineti poboljšanju naših odnosa sa međunarodnom zajednicom. Iz toga izvodim zaključak: tuženje i opstanak tužbe može doprineti poboljšanju naših odnosa sa međunarodnom zajednicom.
Ako neko veruje da ćemo mi naše buduće odnose sa međunarodnom zajednicom, sa Evropskom unijom i Vašingtonom, koji treba da budu građeni na uzajamnom poverenju, na povezivanju u evroatlantskim integracijama, zasnivati na ovoj i sličnim tužbama i ako ćemo verovati u to da ćemo ući u Partnerstvo za mir, u Evropsku uniju, u sve te evroatlantske integracije i da ćemo privući strane partnere tako što ćemo se stalno konfrontirati sa njima i insistirati na nečemu za šta ne možemo da se izborimo, onda verujem da smo u ozbiljnom problemu.
Dakle, šta bismo dobili ako ovu tužbu povučemo, a vidim da to neće biti moguće. Dobili bismo tog momenta uvažavanje međunarodne zajednice i shvatanje da smo raskinuli sa kontinuitetom politike Slobodana Miloševića, da više ne stojimo na braniku te katastrofalne anacionalne, anticivilizacijske politike Slobodana Miloševića.
Šta bismo dobili - dobili bismo širom otvorena vrata u evroatlantskim integracijama i širom otvorena vrata Evropske unije. Šta bismo još dobili? Dobili bismo pritisak na Bosnu i Hercegovinu i na Hrvatsku, zato što smo mi uradili taj akt dobre volje, da oni pod pritiskom Vašingtona i drugih jakih međunarodnih faktora povuku svoju tužbu.
Nismo čuli šta dobijamo ukoliko tužba ostane. Ozbiljan argument ovde nismo čuli. Zbog toga je ovo pitanje jako važno, da se kaže - da, mi jesmo za to da ostane ova tužba, mi snosimo političku odgovornost za posledice konfrontacije ako ova tužba ostane na snazi, kao što mi kažemo - mi snosimo političku odgovornost za ovaj naš hrabar politički potez, i da kažemo, ljudi moji, s obzirom da je ishod isti, s obzirom da će verovatno tužba biti odbačena, nažalost, onda mi snosimo političku odgovornost, jer smo pogrešno procenili i mi ne treba više time da se bavimo.
Toga ovde nema. Politička neodgovornost, politička nepromišljenost ovde se promoviše u najviši nacionalni i državni interes, bez pravog i valjanog obrazloženja. Dakle, apelujem na poslanike da se dozovemo pameti i da razmislimo o tome šta je to u interesu nacije, šta je zaista u interesu države, a šta je u interesu političkih stranaka, šta je u pojedinačnom političkom interesu.
Budite sigurni da niko dobronameran neće prihvatiti našu ruku i naš zahtev za uključenje u evroatlantske integracije ukoliko ostanemo pri ovome. Imamo šansu da aktom dobre volje, aktom povlačenja tužbe poentiramo na međunarodnom planu, samo dotle dok Međunarodni sud pravde u Hagu ne odbaci tu našu tužbu. Posle toga, sve ono što budemo radili nema nikakve veze.
Uvažavajući činjenicu da se sud već proglasio, 8. aprila 1993. godine privremeno, a 11. jula 1996. godine definitivno, nadležnim za tužbe BiH i Hrvatske protiv SRJ, mi smo u rukama međunarodnih snaga, odnosno međunarodne zajednice, onda zapravo nemamo nijedan argument da se borimo za interes nacije i države.
Zato sam siguran da treba da se dozovemo pameti, da kažemo da li je patriotizam briga o rejtingu sopstvene stranke i povećanju broja poslanika ili je patriotizam briga o interesima nacije i države. Verujući da je u pitanju ovo drugo, izneo sam naš predlog koji ovde većinom neće biti usvojen, ali želimo da se zna ko je govorio jedno, ko je govorio drugo i želimo nakon oktobra meseca da sednemo ovde i da kažemo šta su posledice onoga što će se dogoditi, ko je za te posledice odgovoran, šta je predlagano i ko je predlagao to što će se dogoditi. Hvala.

Bila je povreda Poslovnika, član 100, jer u članu 100. se govori da se poslanici obraćaju drugim poslanicima u Skupštini Srbije sa uvažavanjem.
To gospodin Anđelković nije uradio. Obratio se nama sa neuvažavanjem i zbog toga moram da reagujem, jer gospodin Anđelković se uzbudio i govorio je o tome da ovde nije reč o patriotizmu, nego o odgovornosti.
Dakle, govorio sam upravo o tome da u poslednjoj deceniji proteklog veka nije bilo reči o patriotizmu, već o neodgovornosti. Da je bilo reči o patriotizmu, pravom patriotizmu, a ne kvazipatriotizmu, onda se nama sve te tragične, ružne stvari, kada je reč o naciji i državi, ne bi događale. Da je bilo reči o odgovornosti, onda nam se takođe te ružne stvari ne bi događale. Međutim, to nije bio slučaj, na sceni su bili ljudi koji su imali prilike da budu na vlasti i da rade stvari koje su bile katastrofalne i po naciju i po državu.
Dakle, nema nikakvog razloga da se neko uzbuđuje i da gubi nerve zbog toga što govorimo istinu. Ovom narodu konačno neko treba da saopšti istinu, da bude dovoljno hrabar i da kaže – slušajte, nije prijatno to što moramo da čujemo, nije prijatno to što moramo sada da uradimo, jer smo dovedeni dotle da to moramo da slušamo i da to moramo da uradimo, ali zarad budućnosti mi moramo tako činiti.
Gospodine Prorokoviću, što se tiče govora gospodina Aligrudića, ja sam zapisao. Gospodin Aligrudić je, proverite u stenogramu, rekao da povlačenje tužbe ne može poboljšati položaj naše zemlje. To je rekao. Ja sam to zapisao. Iz toga sam izveo zaključak da opstanak tužbe može poboljšati položaj naše zemlje. Logičan je zaključak. Ako u to poverujemo, onda ćemo, verovatno, imati problem.

Ovde je pomenuto da je gospodin Vuk Drašković neodgovoran političar. Pominjane su neke medicinske kvalifikacije. Da je zaista Vuk Drašković neodgovoran političar, onda bi vas on ovde ubeđivao kako je dobro da ostane tužba protiv NATO pakta i kako bi to nama moglo dati dobre šanse da budemo u evroatlantskim integracijama, u međunarodnoj zajednici.
Onda bi vas on ovde danas ubeđivao kako je zaista benefit i za naciju i za državu da budemo u konfrontaciji sa celim svetom i da istrajavamo na toj konfrontaciji, verujući da će nam to doneti dobro. Da je on neodgovoran političar, onda bi, što je veoma jednostavno i lako, brzo shvatio šta ljudi vole da čuju, šta prija njihovim ušima i to im servirao i govorio bez ikakve odgovornosti i osećanja kakve to posledice proizvodi.
Ali, s obzirom da je on dovoljno odgovoran, onda je saopštio nešto što nije prijatno čuti, što je teško prihvatiti, ali što će, verujemo, na kraju ipak morati da se prihvati. Dakle, odgovornost političara nije samo kada on saopštava ono što većina očekuje i što želi da čuje.
Odgovornost političara je pre svega onda kada je u stanju da predvidi šta će se dogoditi i kada je u stanju da narodu kaže - ne, ovo je možda prijatno za uši, ali nije dobro za naciju, nije dobro za državu. To je odgovornost političara.
Odgovornost i hrabrost političara je kada to saopštava javno, znajući da to može imati posledica po rejting njegove stranke. To je i odgovornost i hrabrost. To je spremnost da se stranački, uskostranački interesi podrede nečemu mnogo važnijem, a to je nacionalni i državni interes.
Ovde je rečeno da je Vuk Drašković rekao da je sporazum iz Rambujea kapitulacija, da je to poraz, da je to loše. Jeste rekao za onaj drugi dokument iz Rambujea. Za prvi je predlagao i insistirao da se prihvati, ali s obzirom da prvi nije prihvaćen, drugi je stigao kao kazna i nakon te druge verzije, nakon te kazne stigla je još gora kazna - agresija, kao posledica sveukupne "mudre i odgovorne" politike. Hvala.

Nemojte vi, gospodine Nikoliću, da se nervirate i da se uzbuđujete zbog rejtinga Srpskog pokreta obnove i zbog toga što smo mi sledili Vuka Draškovića deset godina, od 1990. do 2000. godine.
Dakle, mi jesmo sledili Vuka Draškovića i njegovu borbu protiv Miloševića i protiv vas koji ste uz Miloševića harali Srbijom tokom poslednje decenije proteklog veka. Mi smo sledili Vuka Draškovića, i ne samo mi, nego čitava demokratska opozicija Srbije, čitav demokratski korpus u Srbiji, želeći da se konačno sa grbače naroda i države svali ovaj režim Slobodana Miloševića i Mire Marković kojima ste vi bili siguran potporni stub.
Žalosno je to što ste vi sledili politiku Vojislava Šešelja, žalosno je što se obmanjivali građane i što smo, sledeći politiku Miloševića i Šešelja, dovedeni dotle da 1999. godine zemlja bude napadnuta, da za vreme agresije budu ubijani civili i rušeni objekti i uništavano sve što se moglo uništavati. Žalosno je to što i dan-danas, sledeći tu jalovu, anacionalnu politiku, obmanjujete građane trudeći se da podignete rejting sopstvenoj stranci, a znajući da sve to što govorite građanima za posledicu ima proizvodnju bede, tragedije i nesreće.
Ko je taj ko je doveo do toga da desetine hiljada ljudi budu ubijeni, ubogaljeni, ko je taj ko je proizveo stotine hiljada izbeglica koje su napustile svoje domove i sa zavežljajem u rukama došle ovde u Srbiju? Ko je odgovoran? Ko je proizveo takvu nacionalnu nesreću i tragediju? Da li ona ko je bio na vlasti, a to su bili Slobodan Milošević, Mira Marković i Vojislav Šešelj, ili onaj ko nije bio na vlasti i borio se protiv tog režima?
Samo još nešto da vam kažem, ako već pričamo o Vuku Draškoviću, a vi biste, to znam, voleli da ga vidite u Hagu, jer ovo što iznosite, ove neistine što iznosite, vi biste voleli da ga vidite u Hagu. Podsetiću vas da se upravo na izjavama Vojislava Šešelja delom temelji tužba BiH protiv Srbije i Crne Gore, odnosno SRJ. Dakle, Vojislav Šešelj,...
(Predsedavajući: Molim vas, vreme.)
... verovali ili ne, 23. maja 1996. godine novinaru Masimu Naviju u Beogradu dao je sledeći intervju.
Na pitanje zašto je Milošević izdajnik, Šešelj je rekao da je Milošević izdajnik (i tu ne možemo da mu oponiramo) zato što je ohrabrivao Srbe da vode rat i da se pobune u Krajini i Bosni; on ih je naoružavao, finansirao, podržavao, a zatim ih napustio, tvrdeći da on sa tim nema nikakve veze i da on doprinosi miru. Tako je on izdao nacionalni interes. Dakle, Šešelj kaže ono što se koristi u tužbi...

...BiH protiv naše države i daje materijal da ta tužba ima čvršće temelje.

Dalje, kaže Šešelj - činjenica je da su naređenja dolazila iz Beograda, Mladić i drugi oficiri bosanskih Srba su izvršavali planove koje je pravio Generalštab u Beogradu (23. maj 1996. godine). Znači, čovek koji je bio uz vlast i na vlasti direktno daje osnove, temelje za optužnicu BiH protiv Srbije i Crne Gore. Dalje...

... ne poričem da je masakra bilo, ne negiram dela koja su svi činili, kažem da nema dokaza protiv mojih ljudi, nema smisla da se optužuje Karadžić, Milošević je pravi krivac. Dakle, čovek je izjavljivao to što je izjavljivao.