Dame i gospodo poslanici, prekršen je član 77. koji se tiče sazivanja skupštinskih odbora.
Naime, kao član skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje nisam pozvana, kao ni predstavnici SRS, na Odbor za kulturu i informisanje koji je održan danas u 10,30 časova.
Pročitaću samo deo koji se odnosi na to – obaveštenje o datumu i dnevnom redu sednice odbora dostavlja se svim narodnim poslanicima, poslaničkim grupama i Vladi najmanje pet dana pre održavanja sednice odbora. Izuzetno, obaveštenje o datumu i dnevnom redu može se dostaviti i u kraćem roku, pri čemu je predsednik odbora dužan da na sednici odbora obrazloži takav postupak.
Informacija o sednici ne postoji ni na oglasnoj tabli. Ostala je ona od juče i imamo onu koja je u 12,00 časova. Još nešto indikativno, da sednica u 10,30 časova jeste održana, ali ona u 12,00 časova nije održana zbog toga što predstavnici odbora iz vladajuće većine nisu došli.
Na kraju, pozivam vas kao ljude čija su opredeljenja pre svega demokratska, da ne glasate za predložene izmene Zakona o radiodifuziji, zato što se po tom pitanju oglasio i OEBS, a i stručna javnost.

Uvaženi gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, do sada smo već nekoliko puta ulazili u postupak izmena i dopuna ovog zakona, i te promene su zaista bile nužne i neophodne. I kako postupak dalje teče, potpuno je jasno da zakon u celini nije dobar i da ga je još pre par godina, kada su rađene prve izmene i dopune, trebalo temeljito promeniti ili doneti novi zakon, zadržavajući osnovnu ideju koju ima i ovaj zakon - a to je nezavisnost regulacionog tela za oblast radio-difuzije. Iako predstavnika predlagača uvažavam, smatram da ovakve izmene i dopune, koje su se danas našle na dnevnom redu, više liče na diletantski dogovor nego na zakon.
Ako je u članu 25. sada važećeg Zakona o radio-difuziji propisano da članovi Saveta ne mogu biti lica koja su pravosnažno osuđena za krivično delo protiv službene dužnosti, korupcije, prevare, krađe ili drugo delo koje ih čini nedostojnim za obavljanje funkcije bez obzira na izrečenu sankciju ili koja su pravosnažno osuđena za neko drugo krivično delo na kaznu zatvora dužu od šest meseci, šta onda znači član 5. u Predlogu ovog zakona, koji glasi: "Ako je protiv člana Saveta pokrenut krivični postupak za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje funkcije člana, Savet može dvotrećinskom većinom od ukupnog broja svojih članova doneti odluku da privremeno suspenduje člana Saveta do okončanja krivičnog postupka".
Šta uopšte, sa stanovišta utvrđivanja nečije krivične odgovornosti, znači pokretanje krivičnog postupka? Krivični postupak pokreće javni tužilac podizanjem optužnice. Na tu optužnicu može se staviti prigovor. Optužnica javnog tužioca može biti i odbačena. Šta je sa pretpostavkom nevinosti dok se ne utvrdi nečija krivica i odgovornost? Predlagači ovog zakona su možda pomešali disciplinsku odgovornost u nekom preduzeću sa krivičnom odgovornošću.
Dalje, u članu 6. ovog predloga zakona predviđeno je da saglasnost na finansijski plan Radiodifuzne agencije daje Vlada, a ne Skupština. Da li ste zaboravili da Republička radiodifuzna agencija ne sme da ima nikakve veze ni dodira sa Vladom? Zašto pokušavate da po svaku cenu vratite odnos zavisnosti, i to one najteže - finansijske zavisnosti?
Dalje, u članu 8. Predloga zakona se kaže: "Radi kontrole visine udela stranog kapitala u ukupnom kapitalu imaoca dozvole, imalac dozvole je dužan da za svako ulaganje stranog fizičkog ili pravnog lica u njegov osnovni kapital pribavi prethodnu saglasnost Agencije". Gospodo, nije Agencija ta koja bi trebalo da daje saglasnost na strana ulaganja, na povećanje ili smanjenje kapitala. Agencija se o promeni visine stranog kapitala mora obavestiti i ako dođe do promene koja premašuje dozvoljeni procenat, primenjuje se zakon. Pribavljanje prethodne saglasnosti Agencije za svako strano ulaganje, svakako, niti to može, niti sme ostati, jer je u suprotnosti sa postojećim finansijskim zakonima.
U članu 10. Predloga ovog zakona, rok u kome je emiter dužan da počne sa emitovanjem programa od dana prijema dozvole produžen je sa 60 na 180 dana. Toliko o lobiranju. Takva se promena u ovom trenutku, kada postupak po javnom konkursu još uvek nije okončan, takođe ne sme i ne može usvojiti. Javni konkurs raspisan je pod određenim uslovima koji su propisani ovim zakonom. Menjati propozicije dok je postupak još u toku je zabranjeno. Šta ćemo sa onima koji nisu konkurisali jer su, između ostalog, ocenili da neće biti sposobni da otpočnu u roku koji je predviđen zakonom, dakle u roku od 60 dana?
Članom 52. je predviđeno šta sve treba da sadrži prijava na javni konkurs. Posle tačke 7), pasus predložen za brisanje dovoljno opisuje mogućnost da se još neka dokumentacija koju sam imalac poseduje može prezentirati Agenciji na uvid, o čemu odlučuje sam podnosilac prijave, jer se radi o dokumentaciji koja nije taksativno i obavezno nabrojana, kao neophodna za učešće na konkursu.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme. Privedite kraju.)
Izvinjavam se. Molim vas da završim.
Ubacivanjem predloženog, podnosilac prijave je dužan da dostavi i druge dokaze i dokumentaciju na zahtev Agencije, u skladu sa aktima agencije.
Dolazimo do sledećeg: nepreciznost u odnosu na obaveznost. Kada se zakonom predviđaju uslovi pod kojima se nešto treba raditi ili taksativno nabrajaju dokumenti, dokazi koji se moraju priložiti za učešće u nekom postupku ili dobijanju nekih prava, to se mora učiniti precizno, jasno i nedvosmisleno. Nema mesta u zakonskom tekstu rečima "dužan je da dostavi i druge dokaze i dokumentaciju". Ako je dužan, onda se mora navesti tačno koje dokaze mora dostaviti.
Ovakav predlog može imati samo jedno za posledicu: zloupotrebu u tumačenju i različitu primenu od slučaja do slučaja. Kada nešto nije jasno i precizno, a pakuje se u formu obaveznosti, po pravilu, rađa zloupotrebu u tumačenju, nepreciznost i nejasnoću samog zakona, što dovodi do kršenja zakona. Nastaviću kada budemo govorili o pojedinostima.
Na kraju, svi koji su potpisali ovaj predlog zakona su članovi Odbora za kulturu i informisanje, a sednice Odbora, pre nego što je stavljena ova tačka na dnevni red, nije bilo. Ministar za kulturu je obećao stručnoj javnosti, dan pre nego što smo dobili ovaj predlog koji je dospeo ne znam kako pred vas, stručnu raspravu.
Takođe, kada sam predložila izmenu Zakona o radio-difuziji, koja je predviđala oslobađanje najsiromašnijih slojeva stanovništva TV pretplate i koja je obavezivala emitera - javni servis da omogući signal svim građanima Srbije na celokupnoj teritoriji Republike, taj zakon je odbačen bez rasprave na Odboru za kulturu i informisanje, i bez rasprave ovde.
Zatim, očekujem da će se o ovom predlogu izjasniti Zakonodavni odbor, budući da postoji veliki broj članova koji je u direktnoj suprotnosti i sa Krivičnim zakonikom i sa Zakonom o upravnom postupku.

Dame i gospodo, nisam obmanula javnost, a o tome ćete ovih dana mnogo više čuti i od stručne javnosti.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Kolega Tomašević je trebalo da bude član Odbora za bezbednost, pre nego Odbora za kulturu.
Evo zašto apelujem na kolege poslanike, koji imaju svoj integritet, da sutra ne glasaju za ovaj predlog koji je pred nama i zašto apelujem na samog predlagača da povuče ovaj predlog dok još može da se izvuče neokaljan. Zaista ne mogu da verujem da je ovaj predlog bio na Vladi, da bi ga gospodin Koštunica, kao legalista, prosledio Narodnoj skupštini.
Zašto ovo kažem? Član 62. u stavu 6. predviđa da prigovor na odluku odlaže izvršenje odluke. U stavu 7. predviđa da protiv odluke donete po prigovoru može se pokrenuti upravni spor. Nakon toga se briše logičan stav i ubacuje stav koji predviđa da emiter, bez odlaganja, izvrši konačnu odluku Saveta o oduzimanju dozvole, a ukoliko to ne učini, sprovešće se postupak prinudnog izvršenja odluke Saveta u skladu sa ovim zakonom.
Brisanjem ranijeg stava jasno se negira pravo suda da svojom odlukom privremeno obustavi izvršenje odluke dok traje postupak po tužbi u upravnom sporu i odmah upućuje na konačnost odluke i njenu izvršnost. Radi se o skraćivanju postupka u kome jedna odluka o zabrani emitovanja programa postaje konačna odluka. Ovo je u suprotnosti sa međunarodnom Poveljom o ljudskim pravima i članom 10. Može se zabraniti emitovanje samo programa koji širi mržnju, versku netrpeljivost, podstiče na terorizam i tome slično.
Član 64a - pokušaj skraćivanja postupka u kome jedna odluka o zabrani emitovanja programa postaje konačna odluka povlači sa sobom drugu nelogičnost, a to je predložen novi član o postupku izvršenja odluke Saveta.
Predlagač ide tako daleko da se u članovima ovog zakona bavi izvršnim postupkom, koji je ili bi trebalo da bude jednak za sve, što predviđaju svi zakoni u svojoj primeni, a ne samo ovaj zakon. Dakle, kršite Ustav i načelo da su svi građani isti pred zakonom.
Činjenica da se ovde opisuje izvršni postupak za primenu odluka donetih od strane Agencije ukazuje da predstavlja presedan tj. izuzetak od uobičajenog u izvršnom postupku za sve konačne izvršne odluke u sudskim i upravnim postupcima. Taj predloženi član predviđa - emiter je dužan da obustavi program odmah po dostavljanju odluke Saveta, nema pravnog leka, nema prigovora, nema upravnog spora, nema konačne odluke, već sama činjenica da je odluka dostavljena znači obavezu emitera za momentalnom obustavom emitovanja programa, zatim se predlagač bavi opisom načina dostavljanja.
Čitajući dalje ovaj član dolazimo do saznanja da se Agencija pretvara, od donosioca odluke, u direktnog izvršioca odluke preko svojih lica koje odredi i okiti nekom legitimacijom, čiji dizajn opet određuje Agencija. To što u zadnjem stavu Agencija predviđa stidljivo mogućnost da zatraži pomoć MUP-a, ako je to potrebno, a već vidimo da sa ovako predloženim članom to treba shvatiti neobavezno, jer ovako široka ovlašćenja za prinudno izvršenje odluka koju sama sebi predviđa Agencija nema čak ni MUP, ni ministar Jočić.
Na kraju, član 68, obaveza emitera u odnosu na programske sadržaje da poštuje zabranu reklamiranja političkih organizacija van predizborne kampanje. Šta to znači konkretno? Reklamiranje u reklama ili u političkim emisijama? Nema televizijskog programa koji svakodnevno ne sadrži reklamiranje neke političke organizacije učešćem njihovih članova u emisijama različitih sadržaja, od zabavnih, sportskih, političkih, informativnih i slično. Definicija je totalno deklarativna i neprecizna.
Drugi deo – „a u toku predizborne kampanje da registrovanim političkim strankama, koalicijama i kandidatima obezbede jednaku zastupljenost bez diskriminacije“ – može imati smisla, ali moramo imati na umu da je već obuhvaćena Zakonom o oglašavanju. Zahvaljujem vam i zaista apelujem na poslanike koji imaju integritet da odbiju ovako nešto u danu za glasanje. Moram napomenuti da odbijanje znači samo kartica van, a nikako biti uzdržan.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Rečeno je da smo juče ćutali kao miševi. Možda smo mi miševi, ali gospodo vi ste glodari, koji su isisali krv srpskom narodu u proteklih 10 godina.
Juče sam na trenutak pomislila da me neka vremenska mašina vratila u 90-te godine, slušajući vaše govore. Jasna je bila vaša politika i jasno je gde nas je ona dovela. Lumpovali ste 10 godina na račun Srbije i srpskog naroda i sada je neko došao da ispostavi račun tog vašeg lumpovanja. Vreme je da i vi to shvatite. Treba da ćutite, ne treba ništa da pričate, jer sve što ste imali rekli ste u proteklih 10 godina.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Replika.)
Nisam pomenula gospodina Vučića.

Prvo, uvredili ste dabrove. Nisam mislila na dabrove, mislila sam na pacove.
Dalje, što se tiče uspeha SPO na Kosovu, samo u opštini Zvečan imali smo oko 15 posto.
Što se tiče mesta gde bolje stojimo od vaše stranke, primera radi, stojimo mnogo bolje u Bogatiću i stojimo mnogo bolje u Mionici, gde ste falsifikovali izbornu volju građana, gde i dan-danas na sednice SO Mionica dolazi čovek koji uopšte nije bio na izbornoj listi SRS, koji se zove Zoran Dimitrijević, koji je 20 godina stariji od čoveka koji je bio na izbornoj listi. Nažalost, to toleriše i dan-danas Ministarstvo za lokalnu samoupravu.
Dalje, što ste tiče položaja SRS i SPO, ako smem da kažem, to uopšte ne bih ni poredila.

Gospodine predsedavajući, osnovano sumnjam da bi ministar prihvatio moj amandman da je trenutno prisutan, no, nadam se da će to svejedno učiniti kolege poslanici u danu za glasanje.
Reč je o preraspodeli novca u okviru razdela Ministarstva za kapitalne investicije: skidanje sa pozicije namenjene finansijskim preduzećima i prebacivanje na poziciju koja je namenjena za obnovu Kolubarskog okruga, pre svih mislim na opštinu Mionica. Od 1998. godine, po Zakonu o obezbeđivanju sredstava za otklanjanje posledica zemljotresa u Kolubarskom okrugu i Uredbe o načinu i uslovima korišćenja sredstava solidarnosti za otklanjanje posledica zemljotresa u Kolubarskom okrugu, slivaju se sredstva koja se procenjuju na desetine milijardi dinara, ali na terenu Kolubarskog okruga nije sanirano više od hiljadu objekata, iako je šteta pričinjena na oko 4.000.
Ovakva preraspodela pomogla bi da se donekle ispravi nepravda i Kolubarskom okrugu vrati novac koji je do sada nenamenski trošen.
Ministar je prihvatio amandman mog kolege gospodina Belića, naravno da to pozdravljam, ali smatram da jednom zasvagda treba završiti ovu priču i da ovim prebacivanjem apsolutno može da se završi sve ono što godinama nije učinjeno. U više navrata postavljala sam poslaničko pitanje na koje nikada nisam dobila odgovor od Vlade premijera Koštunice.
Sada ću javno postaviti pitanje koje sam poslednji put podnela.
Dakle, pitanje glasi: koliko novca je prikupljeno tj. ostvareno po Zakonu o obezbeđivanju sredstava za uklanjanje posledica zemljotresa u Kolubarskom okrugu i Uredbe o načinu i uslovima korišćenja sredstava solidarnosti za otklanjanje posledica zemljotresa u Kolubarskom okrugu? Na koji način su prikupljena sredstva potrošena? Navesti sve sagrađene objekte, tj. imena i prezimena vlasnika saniranih objekata, kao i adrese stanovanja. Nedavno sam tražila prijem i kod ministra policije, gospodina Dragana Jočića, i dobila sam njegovo uveravanje da će sve to biti istraženo od strane policije i procesuirano, ukoliko bude bilo razloga za to.
Ovom prilikom podržavam istrajnost MUP da i taj deo odradi do kraja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu Beliću na pojašnjenjima, s tim što želim da dodam da ovde govorim o 1998, 1999. i 2000. godini, pre svega, kada se na osnovu Zakona o sanaciji, tzv. Zakonu o zemljotresu, izdvajalo 0,15% od svih virmanskih uplata. Procena je da su ta sredstva bila oko šest milijardi dinara godišnje.
Imali smo takve tri budžetske godine, što će reći da je neko skrenuo novac za sanaciju Kolubarskog okruga na neke druge stvari. Insistiram na isterivanju toga ko je to uzeo Kolubarskom okrugu. S druge strane, i od ovih sredstava koja su do sada uplaćena, to je 6,1 milijarda dinara. Ako to podelite na četiri hiljade, objekata, ja ću banalizovati stvari, dobićete da je po svakom objektu trebalo da pripadne negde oko milion i po dinara. U vreme kada su se stvari dešavale priznaćete da su to jako velika sredstva, da je taj novac dat direktno onima koji su imali štetu na objektima, verujte da bi oni mnogo više uradili nego što je to uradila država.

Složićemo se da nije bitno da li će ostati ime Generalni inspektorat ili će se drugačije nazvati taj sektor. Bitna su ovlašćenja koja taj sektor ima. Hvala.

Smatram da je prihvatanje amandmana koje su podneli poslanici SPO, a koji se tiču kontrole rada policije od suštinskog značaja za ostvarivanje ozbiljne kontrole rada policije, budući da predloženo rešenje krši osnovno načelo da niko ne može kontrolisati sam sebe.
No, pre nego što obrazložim šta smo hteli amandmanima koje smo podneli, podsetiću ministra i javnost da je SPO ušao u Vladu premijera Koštunice, koja funkcioniše uz podršku SPS, između ostalog i zbog toga da bismo pomogli, odnosno da bismo uzeli aktivno učešće u rasvetljavanju nerazjašnjenih ubistava koja su se desila poslednjih petnaestak godina.
Nažalost, na to pitanje ni danas nemamo odgovore, jer generalni inspektor MUP-a gospodin Božović nije dobio odobrenje ministra za pristup dokumentaciji koja se ticala tih ubistava i tih nerazjašnjenih okolnosti.
Podsetiću na jedan dopis koji je iz Resora javne bezbednosti stigao Upravi kriminalističke policije, u kome se vezano za zahtev Generalnog inspektora za dostavljanje podataka o aktivnostima policije tokom demonstracija 1991, 1993, 1996. i 1997. godine, odnosno događaja koji su vezani za ubistva tokom devetomartovskih demonstracija, prebijanja lidera SPO i njegove supruge u junskim demonstracijama i onoga što se dešavalo u građanskim protestima tokom 1996. i 1997. godine zbog izborne krađe, kada je poginuo član SPO Starčević, stigao je dopis koji je potpisao pomoćnik ministra i načelnik resora, Miroslav Milošević, u kome se kaže da su navedeni zahtevi prosleđeni kabinetu ministra na mišljenje i odluku, a da će se tek u skladu sa tim postupati.
Nažalost, nikada nije stigao takav odgovor. Da se takve stvari ne bi ubuduće dešavale tražili smo, između ostalog, i da se iz predloga člana 175. briše stav 5. koji glasi: "Za izvršavanje određenih zadataka pojedinačne kontrole nad policijom, pored ovlašćenih službenih lica Sektora unutrašnje kontrole policije, ministar može zadužiti i druge policijske službenike u Ministarstvu."
Stav 5. bitno ograničava efikasnost rada pripadnika Sektora unutrašnje kontrole policije.
Stavom 3. istog člana propisano je da se pripadnici Sektora ne mogu mešati u tok pojedinih akcija policije ili na drugi način ometati rad ili ugroziti poverljivost policijske akcije, što je aktuelno rešenje koje je dovoljno i dobro.
Brisanjem stava 5. pripadnici sektora i pripadnici policije bili bi stavljeni u jednak položaj i ne bi došlo do preklapanja pri obavljanju poslova iz svog delokruga. Usvajanjem rešenja iz stava 5. Predloga zakona o policiji u praksi bi izazvalo ozbiljne probleme.
Osnovni zadatak službe unutrašnje kontrole je upravo vršenje kontrole policije i bespotrebno je uključivati druge službenike ministarstva u vršenju ovih poslova. Hvala.

Gospodin Božović nije tražio ništa što nije bilo u njegovim ovlašćenjima. Zahvaljujem.

Tražili smo brisanje, između ostalog, stava 2. člana 177. koji glasi: "Ako postoji osnovana opasnost da bi vršenje unutrašnje kontrole rada policije nad primenom njenih policijskih ovlašćenja utvrđenih ovim ili drugim zakonom onemogućilo ili bitno otežalo njihovu primenu ili ugrozilo život i zdravlje lica koja ih primenjuju, policijski službenik može, do odluke ministra, privremeno da odbije uvid u dokumentaciju, pregled prostorija i dostavljanje određenih podataka i informacija".
Brisanje stava 2. predlaže se jer suštinski ograničava rad službe unutrašnje kontrole u preduzimanju poslova iz svoje nadležnosti. Policijskim službenicima se u odnosu na Sektor daju široka diskreciona ovlašćenja da pre odluke ministra radnicima Sektora odbiju uvid u dokumentaciju, pregled prostorija i dostavljanje određenih podataka i informacija, čime se u praksi može blokirati istraga Sektora u određenom predmetu i paralisati njegov rad.
Pošto je Sektor unutrašnje kontrole policije podređen jedino ministru, na ovaj način bi došlo do narušavanja hijerarhije i subordinacije na nivou Ministarstva.
Predloženo rešenje nije funkcionalno, jer od trenutka odbijanja uvida do odluke ministra može proteći dragoceno vreme za prikupljanje dokaza o eventualnoj odgovornosti (krivičnoj, prekršajnoj, disciplinskoj) pripadnika policije ili bi dokazi mogli biti uništeni.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem da govorim o Predlogu zakona podsetiću javnost da je SPO, kao stranka koja je u periodu od 1990. do 2000. godine doživela najveći teror od strane policije i Službe državne bezbednosti, u ovom parlamentu bez člana Odbora za bezbednost, a da Predlogom ovog zakona takođe gubimo i ono što smo do sada imali, mesto generalnog inspektora MUP-a Srbije. To neće uticati na odluku SPO da li će glasati ili ne.
Sada ću reći ono što imam na temu Predloga ovog zakona. Slovenci su napravili jednu od najsposobnijih i najažurnijih policija primenom sličnih polaznih stavova koji su nam nametnuti međunarodnim propisima, standardima i iskustvom, a na koje se i mi sada pozivamo.
Dakle, problem nije u polaznim osnovama, već u činjenici da se u našim uslovima mora obezbediti efikasnija kontrola rada policije od strane Vlade, Skupštine, pravosudnih organa, koji moraju biti apsolutno respektabilni.
Da li je naša izvršna vlast takva? Ako ministar policije i direktor BIA umesto da hapse ponekad pregovaraju sa kriminalcima, ako su neki ministri optuženi za učešće u ozbiljnim aferama koje do dana današnjeg nisu istražene i procesuirane, onda imamo ogroman problem kako naterati obične policajce da primenjuju zakon.
Atmosfera za primenu ovog predloga zakona je katastrofalna i jasno je da je u takvoj situaciji nemoguće očekivati da Vlada izvrši depolitizaciju policije, što je osnovni preduslov za reformu policijskih snaga.
Predlagač ovog zakona je upao u zamku uverenja da će večno biti na vlasti, pa je pravio zakon po svojoj meri. Čim padne vlast taj zakon će nekom drugom omogućiti da stvara političku policiju koja će selektivno delovati i biti možda iskorišćena i zloupotrebljena protiv članova današnje izvršne vlasti. Ne treba nikada smetnuti sa uma da batina ima dva kraja.
Sada ću preći na konkretne zamerke ovom predlogu. Pored niza zamerki koje se mogu uputiti, najozbiljnije su sledeće: zadržava se visok stepen centralizacije policije, policija i dalje ostaje zatvorena za javnost i poslednja, najozbiljnija, ukida se ozbiljna kontrola nad policijom, što naravno može dovesti do velikih problema.
Policija i dalje ostaje potpuno centralizovana, iako su pisci Predloga zakona pokušali da u članu 17. tu činjenicu prikriju odredbom o obaveznoj saradnji policije i organa lokalne samouprave kroz davanje obaveštenja o stanju bezbednosti, obavezi komandira policijske stanice da vodi računa o zastupljenosti u saradnji pripadnika nacionalnih manjina.
Ovakva formulacija bi se mogla tumačiti kao obaveza određene policijske stanice da i pripadnike nacionalnih manjina koristi kao doušnike.
Članom 18. predviđa se mogućnost da lokalne samouprave kroz stvaranje uslova za poboljšanje rada policije daju novac i druga sredstva policiji na svojoj teritoriji, što je potpuna besmislica kada se lokalna samouprava ne pita oko postavljanja rukovodilaca policije na svojoj teritoriji, niti ima bilo kakve druge nadležnosti nad policijom.
Decentralizacija policije podrazumeva postojanje lokalne policije, koja bi se bavila bezbednosnim pitanjima od lokalnog značaja, čijeg bi šefa postavljao organ lokalne samouprave i koji bi tom organu odgovarao za svoj rad. Naravno, lokalnu policiju bi finansirala lokalna samouprava. Ovakva praksa postoji u velikom broju zemalja.
Koliko bi bilo značajno postojanje lokalne policije pokazali su nedavni događaji u Vojvodini, kada su neki predstavnici mađarske nacionalne manjine tražili uspostavljanje multietničke policije, a premijer se saglasio sa idejom koja bi po Srbiju u ovom trenutku bila pogubna u svakom pogledu.
Lokalna policija, pored toga što je idealan instrument za rešavanje lokalnih bezbednosnih problema, imala bi politički značaj u sredinama sa mešovitim nacionalnim sastavom, a međunacionalne konflikte manjeg značaja, kao što su kafanske tuče i slično, rešavala bi lokalna policija. Ovakvo rešenje bilo bi dobar signal međunarodnoj zajednici.
Druga zamerka odnosi se na javnost rada policije. Članom 5. stav 3. predviđa se da policija informiše pojedince i pravna lica o svom radu samo ukoliko za to postoji opravdan interes. Ovakva odredba direktno je u suprotnosti sa Zakonom o dostupnosti informacija od javnog značaja, koji podrazumeva da je davanje takvih informacija javni interes koji ne treba dokazivati. Navedeni stav podrazumeva da svako ko traži informacije o radu policije mora dokazati da za to ima opravdani interes.
Pored toga, u stavu 1. istog člana kaže se da policija neće otkrivati poverljive informacije, što je potpuno u redu, ali se ne definiše koje se vrste informacija mogu smatrati poverljivim, već se to ostavlja na slobodnu procenu načelniku nadležne policijske uprave, osim ako se ne radi o podacima za vođenje nepristrasnih sudskih postupaka. U tom slučaju je obavezno reč o poverljivim podacima.
Smatram da bi bilo primerenije da se nabroje vrste podataka koje mogu procenom nadležnog policijskog rukovodioca biti proglašene poverljivim, vrste podataka koje se ne mogu nikada iznositi u javnost. Pre svega, to su lični podaci koji se čuvaju u evidencijama. Svi ostali podaci moraju se učiniti dostupnim javnosti, bez ikakvih uslova. Ovakvo rešenje policiju drži i dalje zatvorenu i bez prave javne kontrole, što je osnovni uslov svake demokratije.
Treća, za nas najznačajnija primedba, odnosi se na kontrolu rada policije. Predlog sadrži potpuno nesuvislu podelu kontrole policije na spoljašnju i unutrašnju, pa se kaže da spoljašnju kontrolu vrše Narodna skupština, Vlada i drugi državni organi, u skladu sa svojim ovlašćenjima, a unutrašnju sektor unutrašnje kontrole policije.
Potrebno je reći da kontrola, po svojoj prirodi, može biti parlamentarna, nju vrši Narodna skupština; upravna, nju vrši Vlada, za šta je potrebno da obrazuje poseban organ; sudska, koja se vrši od strane sudova. Unutrašnju kontrolu vrši ministar, neposredno i preko posrednog organa, i svaki starešina u okviru svoje organizacione jedinice.
Ovako formulisan predlog, praktično, svu kontrolu koncentriše u rukama ministra, čime se kontrola ukida. Predlog u članu 170. određuje da ministar postavlja načelnika sektora unutrašnje kontrole i daje smernice i uputstva za rad sektoru, koji za svoj rad odgovara ministru. Vlada nema nikakva ovlašćenja u postavljanju načelnika ovog važnog sektora, niti on ima obavezu da Vladi i Skupštini podnosi izveštaje o svom radu.
Ovo, uz već iznete primedbe o javnosti rada policije, znači da će Narodna skupština, Vlada i javnost o radu policije moći da znaju samo ono što ministar hoće da im kaže.
Pored toga, u članu 174. kaže se da sektor postupa na osnovu predloga, pritužbi i predstavki građana, što znači da kontrola mora biti inicirana spolja, što unosi dodatne nejasnoće u prirodu ove kontrole, ako se zna da je u nadležnost sektora stavljena samo kontrola zakonitosti, a ne i celishodnosti policijskog rada. Logično bi bilo da je reč o upravnoj kontroli koja, pored ustupanja po pritužbama na rad, vrši i permanentan nadzor nad zakonitošću i celishodnošću policijskog rada, o čemu izveštava ministra.
(Predsedavajući: Molim vas, završite.)
Privodim kraju. Ukoliko bi ostala ovakva rešenja unutrašnje kontrole policije, bilo bi neophodno da Vlada imenuje inspektora MUP-a koji bi u ime Vlade vršio upravni nadzor nad radom policije. Inspektor bi u tom slučaju bio funkcioner Vlade i za svoj rad bi odgovarao Vladi i ni na koji način ne bi bio potčinjen ministru. Građani bi primedbe na rad policije upućivali inspektoru, a ne sektoru za unutrašnju kontrolu i on bi spolja vršio kontrolu zakonitosti i celishodnosti rada policije. Sektor unutrašnje kontrole bi, u tom slučaju, bio pomoćno telo ministra koje bi u njegovo ime vršilo nadzor nad radom policije, a ne nosilac celokupne upravne kontrole policije, koja je za ovaj organ i najvažniji vid kontrole.
Drugo moguće rešenje je da načelnika sektora imenuje Vlada i da on za svoj rad ogovara Vladi. Načelnik sektora ne može da odgovara za svoj rad i Vladi i ministru, jer je to protivno samoj logici kontrole.
Naravno, predlog ima i dobrih rešenja, ali pored ovoga što sam iznela, ne treba o njima ni govoriti. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, SPO će podržati uvođenje institucije zaštitnika građana, jer je to jedna od osnovnih tekovina demokratski uređenih država, ali takođe i obaveze koja proističe iz članstva u Savetu Evrope.
Predloženi zakon bi trebalo da bude zamajac i za reformu uprave, efikasniji rad državnih organa i razvoj demokratije uopšte. Druga stvar je što predloženi zakon, u ovim uslovima sveopšte krize i posebno degradacije pravne države, deluje pomalo smešno, pa čak i žalosno.
Ako imamo u vidu neefikasne i vrlo često korumpirane sudove ili na nivou lokalne uprave kabadahijsku vlast, ili vlast koja usled održavanja nemogućih koalicija ili partijskih interesa brutalno krši ljudska prava i slobode, zaštitnik građana sa ovako definisanim ovlašćenjima deluje kao slamka u vihoru.
U pravnim državama, gde se drži do pravne sigurnosti, zaštitnik građana ima zavidan značaj. Ali, u zemlji gde se zakoni vrlo često ne primenjuju, a izvršna vlast ima dominantnu ulogu, zaštitnik građana predstavlja farsičnu pojavu, koja bi u najboljem slučaju mogla da pomogne kada su u pitanju kršenja ljudskih prava na lokalnom nivou.
Gospodina Lončara ću podsetiti na jedan slučaj koji imamo u Mionici. Već godinu dana na sednice Skupštine Mionice dolazi čovek koji uopšte nije bio na izbornoj listi. Igrom slučaja u selu Nanomir postoje tri čoveka koji se zovu Zoran Dimitrijević. Nebitno je na kojoj je listi bio jedan od njih, koji je 1972. godište. Na nesreću svih nas, a Ministarstvo za lokalnu samoupravu je u više navrata bilo upozoreno od strane predstavnika DS i SPO, na sednicu SO Mionica dolazi čovek koji uopšte nije bio na izbornoj listi i koji je jedno 20 godina stariji od čoveka koji je bio na toj listi.
Da imamo zaštitnik građana naravno da bi taj čovek reagovao, a u situaciji u kojoj smo ministar za lokalnu upravu nije još uvek reagovao, a prošlo je više od godinu dana od kada je taj slučaj reklamiran.
No, vratiću se zakonu koji je pred nama. U trenucima kada je ovaj saziv Skupštine odložio formiranje i uvođenje upravnog suda za naredne tri godine i kada postojeća upravna veća pri okružnim sudovima i Vrhovnim sudom iskazuju najniži mogući stepen efikasnosti i ažurnosti, teško je očekivati da u zaštiti prava građana može nešto bitnije uraditi i zaštitnik građana.
Ako se tako traljavo i dokazano neuspešno pruža sudska zaštita pred upravnim većima, šta može da se očekuje od nekolicine pravnika organizovanih u nekoj stručnoj službi, naoružanih samo dobrom voljom i delovanjem na moralnom planu.
Da bi toj neravnopravnoj i u ovom trenutku unapred izgubljenoj bici imao bilo kakvog uspeha, morao bi da ima svesrdnu pomoć i zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Ako želimo da institucija zaštitnik građana makar i u onom minimalnom obimu zaživi moramo imati i efikasnije pravne mehanizme u državi, mnogo viši nivo pravne sigurnosti i uopšte svesti nosilaca vlasti.
Da bi zaštitnik građana radio u duhu predloženog zakona, neophodno je funkcionisanje i Odbora za sukob interesa, i službe poverenika za informisanje i Ustavnog suda i mnogih drugih. Mi to, nažalost, u ovom trenutku nemamo. U svakom slučaju, ako hoćemo nešto da menjamo, da stvaramo, onda nam je neophodan i narodni zaštitnik.
Zato je predloženi zakon - zakon budućnosti, a naš zadatak kao narodnih poslanika morao bi biti da povećamo stepen nezavisnosti narodnog zaštitnika.
Predložene odredbe iz člana 12. ovog zakona omogućavaju da se običnom skupštinskom većinom narodni zaštitnik smeni sa svoje funkcije. Dakle, dovoljno je da vladajuća većina u Skupštini zauzme stav da je narodni zaštitnik radio nestručno i nesavesno i on je već razrešen. U takvoj situaciji teško je govoriti o nekoj samostalnosti i nezavisnosti zaštitnika građana.
Ona bi sasvim sigurno bila znatno veća kada bi npr. postojala odredba koja bi predviđala da nestručno i nesavesno vršenje posla ima da utvrdi Veće upravnog suda ili Ustavni sud. To, na žalost, kod nas ne funkcioniše. Samo tako bi se moglo doprineti stalnosti i samostalnosti funkcije narodnog zaštitnika.
Dakle, i ovde je potreban neki nezavisniji organ, poput Velikog personalnog veća Vrhovnog suda koje utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi za razrešenje sudija. Potreban nam je stručan, nezavisan, partijski neobojen i nadasve hrabar zaštitnik građana i mi iz SPO iskreno verujemo da ćemo do takvog rešenja i doći nakon usvajanja ovog zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici ministarstva, da je pred nama Predlog zakona o privremenoj zabrani raspolaganja imovinom koja je građanima oduzimana posle Drugog svetskog rata, Srpski pokret obnove bi podržao takav predlog zakona, ali ovo što je pred nama zaista smatramo karikaturom.
Srpski pokret obnove dosledno traži povlačenje Predloga ovog zakona o prijavljivanju i evidentiranju imovine jer smatramo nelogičnim da žrtve državi dokazuju da je nad njima država počinila teror, što mi bukvalno ovim predloženim zakonom i činimo.
Onaj ko je obespravljivao građane ima sve podatke o oduzetoj imovini na raspolaganju, pa je besmisleno da pravimo bazu podataka koja već postoji. Takođe, tražim od predlagača zakona da mi objasni šta je hteo ovim članom 8. To govorim i zbog toga što podržavamo predlog gospodina Koprivice da se ovaj član briše.
Kao koalicioni partneri možemo da vas zamolimo da povučete ovaj predlog zakona i da pređemo na donošenje zakona o restituciji. Možda će vam to biti lakše da prihvatite nego predlog opozicione Radikalne stranke.