| 25.04.2018. | Predlog zakona o izmenama i dopuni Zakona o javnim medijskim servisima |
odbačen
|
| 08.12.2017. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima |
odbačen
|
čeka se odgovor 4 godine i 11 meseci i 23 dana
Poštovana gospođo Stevanović, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju koru...
čeka se odgovor 6 godina i 2 meseca i 19 dana
Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...
čeka se odgovor 7 godina i 26 dana i 16 sati
Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.
Zahvaljujem se.
Koalicija prEUgovor, koju čine brojne relevantne nevladine organizacije, objavila je najnoviji nezavisni Izveštaj o napretku Srbije u sprovođenju politika u oblasti pravosuđa i osnovnih ljudskih prava, kao i sloboda bezbednosti pravde. U pitanju su Poglavlje 23, kao i Poglavlje 24.
Ovaj izveštaj sadrži procenu političkih kriterijuma za proces pridruživanja EU i ispunjenosti kriterijuma za period od aprila do septembra ove godine.
Šta je ovde sporno? Glavni nalaz Izveštaja jeste taj da se s ključnim reformama stagnira ili čak nazaduje i da se stagnacija u velikoj meri opravdava procesom pridruživanja EU.
Ako EU naglašava vladavinu prava kao reformski prioritet, izvršna i zakonodavna vlast u Srbiji zloupotrebljavaju proces pregovora o pridruživanju i činjenicu da se u Srbiji trenutno daju ustupci kada je reč o programu reformi radi okončanja dijaloga sa Prištinom u koji se polažu velike nade.
Primer toga jesu pokušaji da se usvoji niz zakona gde je svaki gori od postojećeg. To se navodi u ovom izveštaju.
Čak i nakon usvajanja minimalnih standarda iz komentara Venecijanske komisije, predloženi ustavni amandmani ne ispunjavaju kriterijume za stvaranje preduslova za sudstvo koje će biti nezavisno i slobodno od političkih uticaja.
Drastičan primer je Nacrt zakona o informacijama od javnog značaja koji će ograničiti prava građana da budu informisani o radu državnih preduzeća, dok će Nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći ugroziti prava lica koja koriste usluge i organizacije koje već pružaju pravnu pomoć.
Situacija jeste alarmantna i to takođe zaključujemo na osnovu ovog izveštaja čije sam delove upravo citirala.
Kada govorimo o Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, to je još jedan zakon u nizu zakona koji donosi ovaj saziv Narodne skupštine, a kojim se ovaj put narušava Ustavom zagarantovano pravo građana na zaštitu podataka o ličnosti, a kojim se, šta više, i propisi EU, kojoj ova vlast neumorno teži, ne poštuju.
Zakonima koje vladajuća većina usvojila prethodne nedelje, nastavlja se haos, primera radi, u oblasti građevine, stvarajući od izuzetaka pravila, a od pravila izuzetke. Ovaj put čini mi se da radite nešto još gore. Ovaj put stvarate haos u životima građana ove zemlje, kojima se Ustavom zagarantovana prava na zaštitu podataka o ličnosti, ovim zakonom ograničavaju nedefinisanim i nemuštim odredbama koje na taj način otvaraju prostor za zloupotrebu od strane svakog ko je u posedu podataka građana koji nisu javno dostupni.
U članu 40. navodite deset osnova po kojima se prava i obaveze mogu ograničiti. Imajući u vidu iskustvo koliko široko tumačite pojmove, poput nacionalna bezbednost, odbrana, drugi važni opšti i javni interesi, javna bezbednost i drugo, ne možemo a da ne budemo zabrinuti zbog ovakvog zakona, te vas opravdano pitamo – gde vam je granica u gaženju Ustavom garantovanih prava građana Republike Srbije? Stvarno, gde je kraj?
Moram da vas pitam zašto ste izbacili iz Nacrta zakona odredbu da se ograničenje može vršiti samo u skladu sa zakonom? Da li znate da time kršite Ustav Republike Srbije, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, kao i međunarodne standarde koji regulišu zaštitu podataka o ličnosti? Zašto ste se oglušili na zahteve Poverenika za izmenom ovog zakona?
Građani Republike Srbije žele da žive u uređenoj zemlji, a ne u zemlji tajnih službi i ucena. Ukoliko se usvoji ovaj zakon, strahujemo da će se otvoriti Pandorina kutija, a posledice po naše društvo biće nesagledive.
Ukoliko vam to nije cilj, nego se radi o grešci, onda ćete usvojiti amandman koji je poslanička grupa Dosta je bilo podnela. U suprotnom, mi ćemo glasati protiv ovog zakona, što je moralna obveza svakog poštenog i pristojnog čoveka.
Jedan od zakona o kojima ćemo takođe raspravljati jeste i Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da je ovo bitan zakon, ali da su predložene izmene ili kozmetičke ili neprimenjive u praksi ili da se ovim izmenama stavlja privatan interes iznad javnog.
Zaključili smo da predlagač ovim zakonom i jeste stavio privatan interes iznad javnog interesa, koji treba da bude nesumnjivi prioritet.
Kako bi građani shvatili o čemu se radi, navešću par primera. Predlagač, naime, uvodi obavezu organizatoru sportskih priredbi, dakle, i državu kao organizatora ovakvih priredbi, da za obavljanje poslova redarske službe angažuje pravno lice ili preduzetnika za vršenje poslova privatnog obezbeđenja.
U stavu koji prethodi ovom stavu ovakva obaveza nije definisana, već postoji mogućnost izbora između samostalne redarske službe, obrazovane od strane organizatora, i ove druge malopre pomenute mogućnosti. Dopune se obrazlažu usaglašavanjem ovog zakona sa Zakonom o privatnom obezbeđenju. Dakle, javni interes se podređuje privatnom. Zakon kojim se privatni interesi zadovoljavaju prenosi se i na ovaj zakon, kojim su organizatori predmetnih događaja obavezni da za obavljanje poslova redarske službe angažuju pravno lice ili preduzetnika za vršenje poslova privatnog obezbeđenja.
Zašto se ne ostavi sloboda da i u ovim slučajevima organizator sam organizuje svoju službu redara, kao što to definiše prethodni stav ovog člana? Kome se na ovaj način pribavlja dodatni posao i stvaraju dodatni troškovi za organizatora, odnosno državu, a time i za građane naše zemlje?
Dakle, troškove angažovanja privatnih firmi za poslove privatnog obezbeđenja pri određenim sportskim priredbama koje organizuje država, Autonomna Pokrajina ili lokalne samouprave snosiće naši građani.
Podsetićemo vas da država nema novca za besplatne udžbenike, što je stvar koju godinama predlažem, ali očigledno ima za privatne firme koje se bave poslovima obezbeđenja.
Drugi primer povlađivanja privatnom interesu, u ovom slučaju interesu navijačkih grupa, možemo naći u brisanom stavu zakona koji zabranjuje preprodaju ulaznica, kao i u brisanom stavu koji predviđa kazne za ovakav prekršaj.
Ovakva promena odgovaraće najviše kriminalnim navijačkim grupama koje, preprodajući karte koje su dobili po povoljnim cenama, ostvaruju dodatni profit.
Moramo da se zapitamo šta je onda cilj ovog zakona – da li da suzbija nasilje ili da nagradi nasilničko ponašanje?
Dalje, predlagač smatra da će preciziranjem udaljenosti na kojoj ne sme se prodavati ili konzumirati alkohol u blizini sportskih objekata, sprečiti nasilje, to jest neredi na stadionima. Ova kozmetička promena neće promeniti baš ništa.
Uvođenje pojma vazdušne linije i mesta od koga se razdaljina računa je za podsmeh, nikako za pohvalu. Kako će se dokazivati udaljenost od 300 metara vazdušnom linijom? Odokativnom metodom? Niko nikad za ovo neće biti kažnjen.
Nije suština u tome da se zabrani alkohol u blizini ili na stadionu, odnosno u sportskoj dvorani. Na primer, na stadionima ili u dvoranama u SAD možete slobodno popiti alkohol, bez da vas iko špijunira ili ispituje. Nemate nikakvu zabranu. Zašto u SAD nemaju problema sa nasiljem na stadionima?
Ako će država ovaj problem da rešava kao problem kladionica, koje nezakonito niču kao pečurke na sto metara od osnovnih i srednjih škola, može slobodno da odustane od ovoga.
Da bi građanima bilo jasno zašto ni ove izmene neće imati pozitivnog efekta na postojeće stanje stvari, navešću vam neke statističke podatke.
Republički zavod za statistiku izbrojao je tokom 2016. godine 123 prijavljene osobe, uključujuće i maloletna i punoletna lica, zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi. U Beogradu je prijavljeno samo jedno lice. Brojevi su veći ako se uzme u obzir uopšteno nasilničko ponašanje. Onda vidimo da je prijavljeno nešto više od 1800 lica u Srbiji, a u Beogradu blizu 400.
Kaznena politika je blaga i nema odgovarajući efekat, jer su osude najčešće uslovne. U 2016. godini je zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi uslovno osuđeno čak 81 od 121 lica.
Zatvorska kazna nije česta. Prošle godine je 20 osoba završilo u zatvoru zbog nasilja u sportu. Mali je broj izricanja zabrane prisustvovanja utakmicama u odnosu na veliki broj incidenata. Štaviše, mera se ne izvršava na odgovarajući način.
Prema podacima MUP, u Srbiji je 188 huligana kažnjeno zabranom prisustvovanja određenim sportskim priredbama i nije poznat broj huligana koji su prekršili zaštitnu meru, ali su pojedini poznati huligani viđeni na utakmicama, bez obzira na zabranu.
Sud nije zainteresovan za izvršenje mere, jer policiji ne dostavlja presudu samostalno, već naknadno po zahtevu policije. Sud ne reaguje na obaveštenje policije o neizvršavanju zabrane prisustvovanja, a za to vreme u Velikoj Britaniji je prvi put izdata doživotna zabrana prisustvovanja sportskim mečevima zbog nacističkog salutiranja.
Neophodno je da Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu ozbiljno uzme u obzir ove probleme i zahteva ozbiljan odgovor sportskih organizacija, policije, tužilaštva i sudstva. Za početak, nužno je regulisati rad redara, kvalitetno ih obučiti i razmisliti o profesionalizaciji ove profesije.
Mera zabrane prisustvovanja mora da se izvršava u praksi. Tužioci i sudije bi trebalo da prisustvuju utakmicama, posebno visokorizičnim, kako bi prekršioci odmah bili procesuirani i osuđeni za prekršaj.
Rešavanje mafijaških ubistava jedan je od ključnih faktora za smanjenje kriminala i povećanja percepcije bezbednosti. Pored jasne politike smanjenja naselja, neophodno je da tužilaštvo preuzme glavnu ulogu u vođenju istraga koje za sada postoje samo na papiru. U proceni rizika od nasilja u sportu, potrebno je da učestvuju sportski organizatori, ali, naravno, i policija.
Uvaženi ministri, kolege narodni poslanici, pitanje za sve vas – kako neko može da očekuje da ne bude nasilja, kada nam kriminalci slobodno šetaju ulicama? Sudski postupci godinama traju, tome smo svi svedoci. Koliko puta ste čuli da je počinilac nekog krivičnog dela dobro poznat policiji? Kako možemo da očekujemo da ne bude nasilja, a da se na televiziji, u novinama, svaki dan promoviše nasilje i predstavlja se kao društveno prihvatljivo ponašanje?
Promene u ovoj materiji treba pre svega da idu u smeru striktne primene postojećih normi i što agresivnije politike kažnjavanja izgrednika na sportskim priredbama.
„Dosta je bilo“ će glasati protiv ovih zakona i predloženih promena, jer suštinski ne menjaju stvari na bolje. Moramo da uvedemo red.
Sada bih rekla nekoliko reči o Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći.
Predlog načina finansiranja besplatne pravne pomoći prema kojem su jedinice lokalne samouprave dužne da obezbede sredstva za besplatnu pravnu pomoć koju pružaju pravnici u tim jedinicama lokalne samouprave i 50% za usluge besplatne pravne pomoći koju pružaju advokati, javni beležnici i medijatori, deluje nerealno, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je 30% opština u Srbiji nerazvijeno i da one svoje budžete dobijaju iz republičkog budžeta. Da li država zna kako će lokalne samouprave, koje inače finansijski loše stoje, plaćati ove usluge?
Slična situacija desila se i sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji je obavezu pružanja usluga socijalne zaštite prebacilo na lokalni nivo, s tim što je ostavljena mogućnost namenskih transfera sa republičkog nivoa za određene usluge socijalne zaštite na lokalnom nivou.
Od kada je usvojen Zakon o socijalnoj zaštiti, 2011. godine, jedinice lokalne samouprave nisu mnogo unapredile usluge socijalne zaštite koje se finansiraju, iako su one na to obavezne. Postoji opravdana briga da će isto da se dogodi i sa ovim zakonom, ukoliko bude usvojeno predloženo rešenje iz nacrta ovih zakona i da će advokati, advokatice, javni beležnici, medijator, da neće pružati usluge besplatne pravne pomoći u užem smislu zbog nedostatka opredeljenih novčanih sredstava za tu namenu u budžetu lokalne samouprave.
Prekršajno kažnjavanje siromašnih opština samo će dodatno pogoršati lošu materijalnu situaciju tih opština i neće postići svrhu zbog kojih su propisane. Predloženo rešenje jednostavno finansijski nije održivo.
Praktičnije i ekonomičnije bi bilo da država oformi fond iz koga će se finansirati ove usluge. On bi se, pored unapred predviđenih sredstava iz budžeta, punio i od oportuniteta, naplate potraživanja i od nedavaoca izdržavanja ili učinilaca krivičnih dela, određenog procenta sudskih taksi, itd. Sredstva dobijena od uspešno završenih sporova takođe bi se vraćala u ovaj fond. Ovaj nedostatak je potrebno otkloniti, kako bi građani nesmetano imali obezbeđeno pravo na besplatnu pravnu pomoć, ukoliko ispunjavaju zakonske uslove.
Osvrnula bih se i na pitanje tarife koju, prema ovom zakonu, na predlog ministra donosi Vlada. Ovom tarifom bi Vlada propisivala po kojoj ceni bi advokat ili javni beležnik pružali pravnu pomoć, u skladu sa ovim zakonom.
Članom 2. o advokaturi definiše se advokatura kao nezavisna i samostalna služba za pružanje pomoći fizičkim i pravnim licima. Imajući u vidu ovu definiciju, nezamislivo je da Vlada kao organ izvršne vlasti propisuje i procenjuje rad advokata i tarifom vrednuje taj isti rad. Bolje rešenje svakako predstavlja primena postojećih advokatskih i javno-beležničkih tarifa,sa umanjenjem za određeni procenat.
Sva tri fonda država Srbija je dužna, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima, da osnuje. Bilo bi celishodnije i ekonomičnije da to bude jedan fond, koji bi imao tri različita podračuna i koji bi se punio iz istih izvora. Iz fonda bi se mogla finansirati usluga besplatnog pravnog zastupanja na teritoriji cele države, koja je i najskuplja, a ukoliko fondom bude rukovođeno principom dobrog domaćina, mogle bi se finansirati usluge pružanja besplatnih pravnih saveta i sačinjavanja podnesaka, koje su jeftinije i koje bi se mogle plaćati paušalno.
Svakom pružaocu bi trebalo dati ovlašćenje da na osnovu jasnih kriterijuma odlučuje o tome kom tražiocu će biti pružena određena vrsta besplatne pravne pomoći, s tim što pravo na besplatan pravni savet treba da imaju svi građani i građanke Republike Srbije, bez obzira na njihovo imovinsko stanje, onako kako je to predviđeno ciljem Strategije razvoja besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji. Hvala.
Hvala gospođo Gojković.
Svoje prvo pitanje upućujem ministrima prosvete, policije i pravde. Nad studentom Stefanom Karanovićem, koji je student Pravnog fakulteta univerziteta u Novom Sadu, sprovodi se odmazda. On je otkrio svojevrsne malverzacije koje su pojedini mediji preneli, da bi se nakon toga desilo to da fakultet odbija da ga ispiše sa fakulteta i izriče mu meru suspenzija.
Zbog ove mere, u trajanju od 36 meseci i još godinu dana, Stefan ne može da preuzme svoja dokumenta i prebaci se na drugi fakultet. Umesto da tužilaštvo i određeni organi preuzmu izvesne mere kako bi utvrdili da su ti navodi tačni, oni se zapravo svete jednom studentu koji, verujući u svoje ideale, u svom poziv, bavi se i istražuje ono za šta veruje da se školuje i za šta veruje da ima smisla.
Moje pitanje glasi – zbog čega tužilaštvo, zbog čega uprava Univerziteta u Novom Sadu dozvoljava ovo i zloupotrebljava tužilaštvo i univerzitet?
Svoje drugo pitanje upućujem ministru prosvete, gospodinu Šarčeviću, i ministru unutrašnjih poslova, Nebojši Stefanoviću.
Izgleda da nam se sprema nova Savamala i to u centru Novog Beograda. Izgleda da se Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu našao na nekom putu napretka, tako da će biti srušen. Prema navodima koje sam ja dobila, kao bivši ponosni student ovog fakulteta, jedne od najznačajnijih ustanova obrazovanja u našoj zemlji, jeste da će se na placu na kome se fakultet nalazi, inače na veoma atraktivnoj lokaciji na Novom Beogradu, navodno premestiti policija. Čim ljudi čuju da policija treba da se premesti na fakultet, verovatno zato što već ima postojeće samice, ljudi se automatski malo uplaše i povuku.
Moje pitanje za ministra Stefanovića glasi – da li je tačno da će se MUP preseliti na taj fakultet i da će studenti i profesori biti izbačeni iz ove zgrade? NJima je navodno gospodin Šarčević ponudio da se presele na teritoriju, odnosno na dvorski plac, dvorskog kompleksa na Topčideru za dve, najviše tri godine. I, ponuda je za sve fakultete univerziteta umetnosti, iako na već postojećem placu na kome se Fakultet dramskih umetnosti nalazi, jeste planirano da tu budu smeštena sva četiri Fakulteta univerziteta umetnosti u Beogradu. Prema saznanjima koja ja imam, nijedan fakultet još uvek nije odustao od ove namere.
Da li će gospodin Šarčević preduzeti nešto da se ova zgrada spasi, s obzirom da ona predstavlja kulturno dobro socijalističke arhitekture i da je trenutno izloženo u Muzeju modernih umetnosti u NJujorku kao reprezentativan primer? Pre 50 godina ovaj plac je i namenjen umetnosti, čak se i bulevar na kome se fakultet nalazi i zove Univerzitet umetnosti. U svoje vreme, pre 50 godina, arhitekta Aleksandar Stjepanović dobio je u to vreme najznačajniju nagradu arhitekture – Borbinu nagradu, za dizajn ovog fakulteta.
Da li izbacivanje fakulteta iz svoje zgrade, gde je bilo preko 50 godina, predstavlja svojevrsnu pretnju studentima i profesorima, s obzirom da su umetnici uvek bili oni koji su jako opasni po svako društvo, prvenstveno zato što misle svojom glavom? Da li izbacivanje studenata i profesora predstavlja obračun države sa neposlušnima?
Morala bih ovde i da citiram Danila Kiša, jednu njegovu izuzetnu misao, koja kaže – kada svi budu roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima nije strano iskustvo u umetnosti. To su upravo moje kolege studenti FDU i naši posvećeni profesori. DŽon Čivning, jedan veliki američki pisac, rekao je da umetnost predstavlja trijumf nad haosom.
Nemam nikakvih dilema da će umetnici u ovoj borbi na kraju pobediti. Tako da, još jedanput postavljam svoje pitanje gospodinu Nebojši Stafanoviću, ministru unutrašnjih poslova, da li je tačno da policija planira da se preseli u ovu zgradu i zapravo je oduzme? Pitanje Ministru Šarčeviću, da li može da pruži ikakve dokaze da će zaštiti zgradu? Da li može da pruži ikakve konkretne planove koji navodno postoje na Topčideru, da će svi fakulteti biti prebačeni na plac dvorskog kompleksa i da će tamo biti sagrađena zgrada gde će se studenti i profesori prebaciti?
Žestoko osuđujem ovakav potez i zahtevam u ime studenata i profesora FDU da se ne dira u njihovo. Ne može samo da se uđe i da se ruši tuđe i nova Savamala nam ne treba. Zahtevamo da se ova zgrada sačuva kao reprezentativni primer arhitekture, kao zgrada koja je dala najbolje od umetnosti što naša zemlja ima i koja je odškolovala najkvalitetnije i najbolje dramske i filmske umetnike u našoj zemlji. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Svoje pitanje upućujem predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i predsednici Narodne skupštine Republike Srbije, gospođi Maji Gojković.
Naime, poslanička grupa Dosta je bilo predstavila je javnosti nacrt Zakona o KiM, koji za cilj ima rešavanje pitanje statusa KiM u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom.
Poslanička grupa je kopiju nacrta ovog zakona uputila Vladi Republike Srbije, Narodnoj skupštini i svim relevantnim političkim organizacijama, kao i pojedincima, zatim Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz poziv za učešće u unutrašnjem dijalogu o KiM, da svojim sugestijama doprinesu izradi konačnog Predloga zakona. Onoliko je bilo priče o potrebi za unutrašnjim dijalogom tako da smo pružili tu priliku da se unutrašnji dijalog i održi.
Jedan od najvažnijih razloga koji se navode za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom je da Srbija nema definisane granice i da njen Ustav ne važi na celoj teritoriji Republike Srbije.
Naš nacrt zakona praktično rešava oba ova problema u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom 1244, međunarodnim pravom, a ne zahteva pravno obavezujući sporazum sa Prištinom.
Osnov za nacrt ovog zakona je presek Ustava Republike Srbije i Rezolucije 1244, a model rešenja je odnos Danske i Farskih ostrva. Danska je deo EU i u svom sastavu u skladu sa svojim Ustavom ima Farska ostrva koja sebe smatraju nezavisnom državom. Građani Farskih ostrva nemaju pogodnosti danskog pasoša, niti mogućnost da se smatraju građanima EU, pa čak ni državljanima Danske, a imaju svoju fudbalsku reprezentaciju, donose svoje zakone, na referendumu su se još odavno izjasnili za nezavisnost, a Danska ih smatra svojom lokalnom samoupravom.
Danskoj odgovara faktičko stanje na terenu i problem sa delom teritorije, gde stanovništvo ne oseća pripadnost toj zemlji, da reši tako što će njihove zahteve podvesti pod svoj Ustav sa visokim stepenom autonomije. Farska ostrva inače nemaju stolicu u UN.
Donošenjem Zakona o KiM, koristeći model Farskih ostrva, ali i mnoge druge primere koji postoje u svetu, Srbija može bez promene Ustava, poštujući Rezoluciju 1244 da podvede KiM pod svoj ustavno pravni poredak. Interesantno je to da saglasnost Albanaca za ovo nije potrebno.
Predlog koji smo mi uputili, Predlog zakona određuje sva pitanja počev od državljanstva i ličnih karata, do teritorijalne organizacije KiM, Zajednice srpskih opština, Statusa četiri opštine na severu Kosova, sa poreska pitanja, pitanja penzija i socijalne zaštite, obrazovanje, članstvo u međunarodnim organizacijama, sportskim organizacijama itd.
Naš Predlog zakona o KiM takođe definiše platformu za sve dalje pregovore sa Prištinom oko svih spornih pitanja, kao što su pitanja imovine i teritorijalne organizacije AP KiM.
Osim ovih spornih pitanja, Srbija nema nijedan razlog da potpisuje bilo kakav obavezujući sporazum sa Prištinom. O stolici Kosova u UN ne može biti reči. Predlog zakona o KiM, koji smo mi predložili, podrazumeva da je KiM sastavni deo Srbije i da će tako i ostati. Tako da ja ponavljam svoje pitanje – zbog čega predsednik Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić i predsednica Narodne skupštine, gospođa Maja Gojković odbijaju da govore o ovom rešenju, o našem Predlogu zakona o KiM kada je to jedan od najvećih problema koje ova država ima? Hvala.
Hvala gospođo Gojković.
Svoje prvo pitanje upućujem ministrima prosvete, policije i pravde. Nad studentom Stefanom Karanovićem, koji je student Pravnog fakulteta univerziteta u Novom Sadu, sprovodi se odmazda. On je otkrio svojevrsne malverzacije koje su pojedini mediji preneli, da bi se nakon toga desilo to da fakultet odbija da ga ispiše sa fakulteta i izriče mu meru suspenzija.
Zbog ove mere, u trajanju od 36 meseci i još godinu dana, Stefan ne može da preuzme svoja dokumenta i prebaci se na drugi fakultet. Umesto da tužilaštvo i određeni organi preuzmu izvesne mere kako bi utvrdili da su ti navodi tačni, oni se zapravo svete jednom studentu koji, verujući u svoje ideale, u svom poziv, bavi se i istražuje ono za šta veruje da se školuje i za šta veruje da ima smisla.
Moje pitanje glasi – zbog čega tužilaštvo, zbog čega uprava Univerziteta u Novom Sadu dozvoljava ovo i zloupotrebljava tužilaštvo i univerzitet?
Svoje drugo pitanje upućujem ministru prosvete, gospodinu Šarčeviću, i ministru unutrašnjih poslova, Nebojši Stefanoviću.
Izgleda da nam se sprema nova Savamala i to u centru Novog Beograda. Izgleda da se Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu našao na nekom putu napretka, tako da će biti srušen. Prema navodima koje sam ja dobila, kao bivši ponosni student ovog fakulteta, jedne od najznačajnijih ustanova obrazovanja u našoj zemlji, jeste da će se na placu na kome se fakultet nalazi, inače na veoma atraktivnoj lokaciji na Novom Beogradu, navodno premestiti policija. Čim ljudi čuju da policija treba da se premesti na fakultet, verovatno zato što već ima postojeće samice, ljudi se automatski malo uplaše i povuku.
Moje pitanje za ministra Stefanovića glasi – da li je tačno da će se MUP preseliti na taj fakultet i da će studenti i profesori biti izbačeni iz ove zgrade? NJima je navodno gospodin Šarčević ponudio da se presele na teritoriju, odnosno na dvorski plac, dvorskog kompleksa na Topčideru za dve, najviše tri godine. I, ponuda je za sve fakultete univerziteta umetnosti, iako na već postojećem placu na kome se Fakultet dramskih umetnosti nalazi, jeste planirano da tu budu smeštena sva četiri Fakulteta univerziteta umetnosti u Beogradu. Prema saznanjima koja ja imam, nijedan fakultet još uvek nije odustao od ove namere.
Da li će gospodin Šarčević preduzeti nešto da se ova zgrada spasi, s obzirom da ona predstavlja kulturno dobro socijalističke arhitekture i da je trenutno izloženo u Muzeju modernih umetnosti u NJujorku kao reprezentativan primer? Pre 50 godina ovaj plac je i namenjen umetnosti, čak se i bulevar na kome se fakultet nalazi i zove Univerzitet umetnosti. U svoje vreme, pre 50 godina, arhitekta Aleksandar Stjepanović dobio je u to vreme najznačajniju nagradu arhitekture – Borbinu nagradu, za dizajn ovog fakulteta.
Da li izbacivanje fakulteta iz svoje zgrade, gde je bilo preko 50 godina, predstavlja svojevrsnu pretnju studentima i profesorima, s obzirom da su umetnici uvek bili oni koji su jako opasni po svako društvo, prvenstveno zato što misle svojom glavom? Da li izbacivanje studenata i profesora predstavlja obračun države sa neposlušnima?
Morala bih ovde i da citiram Danila Kiša, jednu njegovu izuzetnu misao, koja kaže – kada svi budu roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima nije strano iskustvo u umetnosti. To su upravo moje kolege studenti FDU i naši posvećeni profesori. DŽon Čivning, jedan veliki američki pisac, rekao je da umetnost predstavlja trijumf nad haosom.
Nemam nikakvih dilema da će umetnici u ovoj borbi na kraju pobediti. Tako da, još jedanput postavljam svoje pitanje gospodinu Nebojši Stafanoviću, ministru unutrašnjih poslova, da li je tačno da policija planira da se preseli u ovu zgradu i zapravo je oduzme? Pitanje Ministru Šarčeviću, da li može da pruži ikakve dokaze da će zaštiti zgradu? Da li može da pruži ikakve konkretne planove koji navodno postoje na Topčideru, da će svi fakulteti biti prebačeni na plac dvorskog kompleksa i da će tamo biti sagrađena zgrada gde će se studenti i profesori prebaciti?
Žestoko osuđujem ovakav potez i zahtevam u ime studenata i profesora FDU da se ne dira u njihovo. Ne može samo da se uđe i da se ruši tuđe i nova Savamala nam ne treba. Zahtevamo da se ova zgrada sačuva kao reprezentativni primer arhitekture, kao zgrada koja je dala najbolje od umetnosti što naša zemlja ima i koja je odškolovala najkvalitetnije i najbolje dramske i filmske umetnike u našoj zemlji. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Svoje pitanje upućujem predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i predsednici Narodne skupštine Republike Srbije, gospođi Maji Gojković.
Naime, poslanička grupa Dosta je bilo predstavila je javnosti nacrt Zakona o KiM, koji za cilj ima rešavanje pitanje statusa KiM u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom.
Poslanička grupa je kopiju nacrta ovog zakona uputila Vladi Republike Srbije, Narodnoj skupštini i svim relevantnim političkim organizacijama, kao i pojedincima, zatim Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz poziv za učešće u unutrašnjem dijalogu o KiM, da svojim sugestijama doprinesu izradi konačnog Predloga zakona. Onoliko je bilo priče o potrebi za unutrašnjim dijalogom tako da smo pružili tu priliku da se unutrašnji dijalog i održi.
Jedan od najvažnijih razloga koji se navode za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom je da Srbija nema definisane granice i da njen Ustav ne važi na celoj teritoriji Republike Srbije.
Naš nacrt zakona praktično rešava oba ova problema u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom 1244, međunarodnim pravom, a ne zahteva pravno obavezujući sporazum sa Prištinom.
Osnov za nacrt ovog zakona je presek Ustava Republike Srbije i Rezolucije 1244, a model rešenja je odnos Danske i Farskih ostrva. Danska je deo EU i u svom sastavu u skladu sa svojim Ustavom ima Farska ostrva koja sebe smatraju nezavisnom državom. Građani Farskih ostrva nemaju pogodnosti danskog pasoša, niti mogućnost da se smatraju građanima EU, pa čak ni državljanima Danske, a imaju svoju fudbalsku reprezentaciju, donose svoje zakone, na referendumu su se još odavno izjasnili za nezavisnost, a Danska ih smatra svojom lokalnom samoupravom.
Danskoj odgovara faktičko stanje na terenu i problem sa delom teritorije, gde stanovništvo ne oseća pripadnost toj zemlji, da reši tako što će njihove zahteve podvesti pod svoj Ustav sa visokim stepenom autonomije. Farska ostrva inače nemaju stolicu u UN.
Donošenjem Zakona o KiM, koristeći model Farskih ostrva, ali i mnoge druge primere koji postoje u svetu, Srbija može bez promene Ustava, poštujući Rezoluciju 1244 da podvede KiM pod svoj ustavno pravni poredak. Interesantno je to da saglasnost Albanaca za ovo nije potrebno.
Predlog koji smo mi uputili, Predlog zakona određuje sva pitanja počev od državljanstva i ličnih karata, do teritorijalne organizacije KiM, Zajednice srpskih opština, Statusa četiri opštine na severu Kosova, sa poreska pitanja, pitanja penzija i socijalne zaštite, obrazovanje, članstvo u međunarodnim organizacijama, sportskim organizacijama itd.
Naš Predlog zakona o KiM takođe definiše platformu za sve dalje pregovore sa Prištinom oko svih spornih pitanja, kao što su pitanja imovine i teritorijalne organizacije AP KiM.
Osim ovih spornih pitanja, Srbija nema nijedan razlog da potpisuje bilo kakav obavezujući sporazum sa Prištinom. O stolici Kosova u UN ne može biti reči. Predlog zakona o KiM, koji smo mi predložili, podrazumeva da je KiM sastavni deo Srbije i da će tako i ostati. Tako da ja ponavljam svoje pitanje – zbog čega predsednik Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić i predsednica Narodne skupštine, gospođa Maja Gojković odbijaju da govore o ovom rešenju, o našem Predlogu zakona o KiM kada je to jedan od najvećih problema koje ova država ima? Hvala.
Hvala predsedavajući.
Moje pitanje upućujem Ani Brnabić, predsednici Vlade i predsedavajućoj Saveta za kreativne industrije. Moram na početku da pohvalim jednu činjenicu zaista vrednu pohvale, a to je da je ove godine u srpski film uloženo preko milijardu dinara. To je svakako pohvalno i to predstavlja put da se naša kinematografija vrati na staze stare slave jugoslovenskog filma.
Prva karakteristika tog filma, bila je zabranjivanje filmova, što je važan deo tradicije našeg filma, to je nešto po čemu su naši filmovi i poznati. Između ostalog, i nagrade na pojedinim filmskim festivalima, u našoj zemlji nose imena po rediteljima, čiji su filmovi bili zabranjivani, između ostalog to je Živojin Pavlović.
Govoreći o filmu „Mezimica“, koji je podigao pažnju i prašinu javnosti, pre nekih mesec dana, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević rekao je da zabrane nema, jer je zabrana pravni dekret.
Međutim, i u staroj Jugoslaviji, zabranjen je samo jedan film, film „Grad“, iz 1963 godine. Scenaristi su bili Kokan Vlakonjac, Marko Babac i već pomenuti Živojin Pavlović. Međutim, to je bilo u Sarajevu, što znači da u Srbiji ni jedan film nikada nije bio zabranjen.
Činjenica da ne postoji dekret za film „Mezimica“, ne znači da je zabranjen, jer to nije potrebno, između ostalog to se govori o dokumentarnom filmu „Zabranjeni bez zabrane“, Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića. Sve u svemu, vratili smo se tradiciji i to je dobro.
Problem je u tome što postoji još jedna tradicija, a to je pružanje usluga stranim produkcijama, na čemu ova država insistira. Proteklih godina, želimo da velike produkcije dolaze u Srbiju, da ovde snimaju filmove, ali činjenica jeste da velike produkcije, jesu u vlasništvu velikih kompanija i korporacija.
Moje pitanje za gospođu Brnabić glasi: - Da li velike kompanije i korporacije mogu da dozvole sebi da snimaju filmove u zemlji u kojoj su filmovi zabranjivani? Filmske zvezde, danas su angažovani humanitarno, bave se ljudskim pravima i kako će takve zvezde pristati da snimaju u našoj zemlji, znajući da ovde postoje zabrane? Svet se promenio, ali izgleda da vladajuća struktura u našoj zemlji to još uvek nije shvatila.
Brukamo se pred strancima, između ostalog glumica Aglaja Terasova, koja je trebala da glumi u filmu „Mezimica“, glumila je u filmu „Led“, koji je u zemlji Srbiji videlo preko 120 hiljada gledalaca. Zamislite sada, kada nju budu intervjuisali u Rusiji, koja nam je strateški važna zemlja i kada bude morala da objašnjava zbog čega je odbila jedan mnogo veliki film u Rusiji, da bi snimala film u Srbiji. To je katastrofalno po imidž naše zemlje. To je toliko loše, da je lošije od svega što bi mogao film da proizvede, da bi uopšte bio snimljen u Srbiji.
Scenarista Dimitrije Vojinov je svoj sporan scenario, postavio na internet i svakome ko je dobronameran i ko ume da čita, shvatiće da u ovom filmu nema ničega antisrpskog, niti antidržavnog. U pitanju je klasičan žanrovski film, triler koji bi bilo vredno pogledati i šteta što ga nećemo za sada pogledati.
Moje pitanje za gospođu Brnabić, glasi: - Na koji način i da li Republika Srbija namerava da ispravi ovu grešku, zbog složenog pravnog zamešeteljstva, imajući u vidu potencijalne katastrofalne posledice u oblasti filmske industrije, pošto nameravamo da se nametnemo, kao vodeća zemlja u regionu u oblasti filmske produkcije?
Drugo pitanje, glasi: - Da li su cenzori uzeli u obzir sve okolnosti pre nego što su odlučili da uopšte zabrane ovaj film? Očekujemo, takođe da se ova odluka prilagodi savremenom svetu, jer je ona neodrživa i pitam se na koji način će ovo biti realizovano?
Tradicija zabranjivanja svakako mora da se prilagodi, ne možemo baš sve tradicije da obnovimo i moraju malo da se osavremene.
To je ipak do globalizacije i do tih evropskih standarda koji će nam ukinuti sve te lepe stvari, poput zabranjivanja filmova. Hvala.
(Beograd, 12.07.2016.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 98651.00 | RSD | 03.06.2016 - |