Zahvaljujem se.

Koalicija prEUgovor, koju čine brojne relevantne nevladine organizacije, objavila je najnoviji nezavisni Izveštaj o napretku Srbije u sprovođenju politika u oblasti pravosuđa i osnovnih ljudskih prava, kao i sloboda bezbednosti pravde. U pitanju su Poglavlje 23, kao i Poglavlje 24.

Ovaj izveštaj sadrži procenu političkih kriterijuma za proces pridruživanja EU i ispunjenosti kriterijuma za period od aprila do septembra ove godine.

Šta je ovde sporno? Glavni nalaz Izveštaja jeste taj da se s ključnim reformama stagnira ili čak nazaduje i da se stagnacija u velikoj meri opravdava procesom pridruživanja EU.

Ako EU naglašava vladavinu prava kao reformski prioritet, izvršna i zakonodavna vlast u Srbiji zloupotrebljavaju proces pregovora o pridruživanju i činjenicu da se u Srbiji trenutno daju ustupci kada je reč o programu reformi radi okončanja dijaloga sa Prištinom u koji se polažu velike nade.

Primer toga jesu pokušaji da se usvoji niz zakona gde je svaki gori od postojećeg. To se navodi u ovom izveštaju.

Čak i nakon usvajanja minimalnih standarda iz komentara Venecijanske komisije, predloženi ustavni amandmani ne ispunjavaju kriterijume za stvaranje preduslova za sudstvo koje će biti nezavisno i slobodno od političkih uticaja.

Drastičan primer je Nacrt zakona o informacijama od javnog značaja koji će ograničiti prava građana da budu informisani o radu državnih preduzeća, dok će Nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći ugroziti prava lica koja koriste usluge i organizacije koje već pružaju pravnu pomoć.

Situacija jeste alarmantna i to takođe zaključujemo na osnovu ovog izveštaja čije sam delove upravo citirala.

Kada govorimo o Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, to je još jedan zakon u nizu zakona koji donosi ovaj saziv Narodne skupštine, a kojim se ovaj put narušava Ustavom zagarantovano pravo građana na zaštitu podataka o ličnosti, a kojim se, šta više, i propisi EU, kojoj ova vlast neumorno teži, ne poštuju.

Zakonima koje vladajuća većina usvojila prethodne nedelje, nastavlja se haos, primera radi, u oblasti građevine, stvarajući od izuzetaka pravila, a od pravila izuzetke. Ovaj put čini mi se da radite nešto još gore. Ovaj put stvarate haos u životima građana ove zemlje, kojima se Ustavom zagarantovana prava na zaštitu podataka o ličnosti, ovim zakonom ograničavaju nedefinisanim i nemuštim odredbama koje na taj način otvaraju prostor za zloupotrebu od strane svakog ko je u posedu podataka građana koji nisu javno dostupni.

U članu 40. navodite deset osnova po kojima se prava i obaveze mogu ograničiti. Imajući u vidu iskustvo koliko široko tumačite pojmove, poput nacionalna bezbednost, odbrana, drugi važni opšti i javni interesi, javna bezbednost i drugo, ne možemo a da ne budemo zabrinuti zbog ovakvog zakona, te vas opravdano pitamo – gde vam je granica u gaženju Ustavom garantovanih prava građana Republike Srbije? Stvarno, gde je kraj?

Moram da vas pitam zašto ste izbacili iz Nacrta zakona odredbu da se ograničenje može vršiti samo u skladu sa zakonom? Da li znate da time kršite Ustav Republike Srbije, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, kao i međunarodne standarde koji regulišu zaštitu podataka o ličnosti? Zašto ste se oglušili na zahteve Poverenika za izmenom ovog zakona?

Građani Republike Srbije žele da žive u uređenoj zemlji, a ne u zemlji tajnih službi i ucena. Ukoliko se usvoji ovaj zakon, strahujemo da će se otvoriti Pandorina kutija, a posledice po naše društvo biće nesagledive.

Ukoliko vam to nije cilj, nego se radi o grešci, onda ćete usvojiti amandman koji je poslanička grupa Dosta je bilo podnela. U suprotnom, mi ćemo glasati protiv ovog zakona, što je moralna obveza svakog poštenog i pristojnog čoveka.

Jedan od zakona o kojima ćemo takođe raspravljati jeste i Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da je ovo bitan zakon, ali da su predložene izmene ili kozmetičke ili neprimenjive u praksi ili da se ovim izmenama stavlja privatan interes iznad javnog.

Zaključili smo da predlagač ovim zakonom i jeste stavio privatan interes iznad javnog interesa, koji treba da bude nesumnjivi prioritet.

Kako bi građani shvatili o čemu se radi, navešću par primera. Predlagač, naime, uvodi obavezu organizatoru sportskih priredbi, dakle, i državu kao organizatora ovakvih priredbi, da za obavljanje poslova redarske službe angažuje pravno lice ili preduzetnika za vršenje poslova privatnog obezbeđenja.

U stavu koji prethodi ovom stavu ovakva obaveza nije definisana, već postoji mogućnost izbora između samostalne redarske službe, obrazovane od strane organizatora, i ove druge malopre pomenute mogućnosti. Dopune se obrazlažu usaglašavanjem ovog zakona sa Zakonom o privatnom obezbeđenju. Dakle, javni interes se podređuje privatnom. Zakon kojim se privatni interesi zadovoljavaju prenosi se i na ovaj zakon, kojim su organizatori predmetnih događaja obavezni da za obavljanje poslova redarske službe angažuju pravno lice ili preduzetnika za vršenje poslova privatnog obezbeđenja.

Zašto se ne ostavi sloboda da i u ovim slučajevima organizator sam organizuje svoju službu redara, kao što to definiše prethodni stav ovog člana? Kome se na ovaj način pribavlja dodatni posao i stvaraju dodatni troškovi za organizatora, odnosno državu, a time i za građane naše zemlje?

Dakle, troškove angažovanja privatnih firmi za poslove privatnog obezbeđenja pri određenim sportskim priredbama koje organizuje država, Autonomna Pokrajina ili lokalne samouprave snosiće naši građani.

Podsetićemo vas da država nema novca za besplatne udžbenike, što je stvar koju godinama predlažem, ali očigledno ima za privatne firme koje se bave poslovima obezbeđenja.

Drugi primer povlađivanja privatnom interesu, u ovom slučaju interesu navijačkih grupa, možemo naći u brisanom stavu zakona koji zabranjuje preprodaju ulaznica, kao i u brisanom stavu koji predviđa kazne za ovakav prekršaj.

Ovakva promena odgovaraće najviše kriminalnim navijačkim grupama koje, preprodajući karte koje su dobili po povoljnim cenama, ostvaruju dodatni profit.

Moramo da se zapitamo šta je onda cilj ovog zakona – da li da suzbija nasilje ili da nagradi nasilničko ponašanje?

Dalje, predlagač smatra da će preciziranjem udaljenosti na kojoj ne sme se prodavati ili konzumirati alkohol u blizini sportskih objekata, sprečiti nasilje, to jest neredi na stadionima. Ova kozmetička promena neće promeniti baš ništa.

Uvođenje pojma vazdušne linije i mesta od koga se razdaljina računa je za podsmeh, nikako za pohvalu. Kako će se dokazivati udaljenost od 300 metara vazdušnom linijom? Odokativnom metodom? Niko nikad za ovo neće biti kažnjen.

Nije suština u tome da se zabrani alkohol u blizini ili na stadionu, odnosno u sportskoj dvorani. Na primer, na stadionima ili u dvoranama u SAD možete slobodno popiti alkohol, bez da vas iko špijunira ili ispituje. Nemate nikakvu zabranu. Zašto u SAD nemaju problema sa nasiljem na stadionima?

Ako će država ovaj problem da rešava kao problem kladionica, koje nezakonito niču kao pečurke na sto metara od osnovnih i srednjih škola, može slobodno da odustane od ovoga.

Da bi građanima bilo jasno zašto ni ove izmene neće imati pozitivnog efekta na postojeće stanje stvari, navešću vam neke statističke podatke.

Republički zavod za statistiku izbrojao je tokom 2016. godine 123 prijavljene osobe, uključujuće i maloletna i punoletna lica, zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi. U Beogradu je prijavljeno samo jedno lice. Brojevi su veći ako se uzme u obzir uopšteno nasilničko ponašanje. Onda vidimo da je prijavljeno nešto više od 1800 lica u Srbiji, a u Beogradu blizu 400.

Kaznena politika je blaga i nema odgovarajući efekat, jer su osude najčešće uslovne. U 2016. godini je zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi uslovno osuđeno čak 81 od 121 lica.

Zatvorska kazna nije česta. Prošle godine je 20 osoba završilo u zatvoru zbog nasilja u sportu. Mali je broj izricanja zabrane prisustvovanja utakmicama u odnosu na veliki broj incidenata. Štaviše, mera se ne izvršava na odgovarajući način.

Prema podacima MUP, u Srbiji je 188 huligana kažnjeno zabranom prisustvovanja određenim sportskim priredbama i nije poznat broj huligana koji su prekršili zaštitnu meru, ali su pojedini poznati huligani viđeni na utakmicama, bez obzira na zabranu.

Sud nije zainteresovan za izvršenje mere, jer policiji ne dostavlja presudu samostalno, već naknadno po zahtevu policije. Sud ne reaguje na obaveštenje policije o neizvršavanju zabrane prisustvovanja, a za to vreme u Velikoj Britaniji je prvi put izdata doživotna zabrana prisustvovanja sportskim mečevima zbog nacističkog salutiranja.

Neophodno je da Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu ozbiljno uzme u obzir ove probleme i zahteva ozbiljan odgovor sportskih organizacija, policije, tužilaštva i sudstva. Za početak, nužno je regulisati rad redara, kvalitetno ih obučiti i razmisliti o profesionalizaciji ove profesije.

Mera zabrane prisustvovanja mora da se izvršava u praksi. Tužioci i sudije bi trebalo da prisustvuju utakmicama, posebno visokorizičnim, kako bi prekršioci odmah bili procesuirani i osuđeni za prekršaj.

Rešavanje mafijaških ubistava jedan je od ključnih faktora za smanjenje kriminala i povećanja percepcije bezbednosti. Pored jasne politike smanjenja naselja, neophodno je da tužilaštvo preuzme glavnu ulogu u vođenju istraga koje za sada postoje samo na papiru. U proceni rizika od nasilja u sportu, potrebno je da učestvuju sportski organizatori, ali, naravno, i policija.

Uvaženi ministri, kolege narodni poslanici, pitanje za sve vas – kako neko može da očekuje da ne bude nasilja, kada nam kriminalci slobodno šetaju ulicama? Sudski postupci godinama traju, tome smo svi svedoci. Koliko puta ste čuli da je počinilac nekog krivičnog dela dobro poznat policiji? Kako možemo da očekujemo da ne bude nasilja, a da se na televiziji, u novinama, svaki dan promoviše nasilje i predstavlja se kao društveno prihvatljivo ponašanje?

Promene u ovoj materiji treba pre svega da idu u smeru striktne primene postojećih normi i što agresivnije politike kažnjavanja izgrednika na sportskim priredbama.

„Dosta je bilo“ će glasati protiv ovih zakona i predloženih promena, jer suštinski ne menjaju stvari na bolje. Moramo da uvedemo red.

Sada bih rekla nekoliko reči o Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći.

Predlog načina finansiranja besplatne pravne pomoći prema kojem su jedinice lokalne samouprave dužne da obezbede sredstva za besplatnu pravnu pomoć koju pružaju pravnici u tim jedinicama lokalne samouprave i 50% za usluge besplatne pravne pomoći koju pružaju advokati, javni beležnici i medijatori, deluje nerealno, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je 30% opština u Srbiji nerazvijeno i da one svoje budžete dobijaju iz republičkog budžeta. Da li država zna kako će lokalne samouprave, koje inače finansijski loše stoje, plaćati ove usluge?

Slična situacija desila se i sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji je obavezu pružanja usluga socijalne zaštite prebacilo na lokalni nivo, s tim što je ostavljena mogućnost namenskih transfera sa republičkog nivoa za određene usluge socijalne zaštite na lokalnom nivou.

Od kada je usvojen Zakon o socijalnoj zaštiti, 2011. godine, jedinice lokalne samouprave nisu mnogo unapredile usluge socijalne zaštite koje se finansiraju, iako su one na to obavezne. Postoji opravdana briga da će isto da se dogodi i sa ovim zakonom, ukoliko bude usvojeno predloženo rešenje iz nacrta ovih zakona i da će advokati, advokatice, javni beležnici, medijator, da neće pružati usluge besplatne pravne pomoći u užem smislu zbog nedostatka opredeljenih novčanih sredstava za tu namenu u budžetu lokalne samouprave.

Prekršajno kažnjavanje siromašnih opština samo će dodatno pogoršati lošu materijalnu situaciju tih opština i neće postići svrhu zbog kojih su propisane. Predloženo rešenje jednostavno finansijski nije održivo.

Praktičnije i ekonomičnije bi bilo da država oformi fond iz koga će se finansirati ove usluge. On bi se, pored unapred predviđenih sredstava iz budžeta, punio i od oportuniteta, naplate potraživanja i od nedavaoca izdržavanja ili učinilaca krivičnih dela, određenog procenta sudskih taksi, itd. Sredstva dobijena od uspešno završenih sporova takođe bi se vraćala u ovaj fond. Ovaj nedostatak je potrebno otkloniti, kako bi građani nesmetano imali obezbeđeno pravo na besplatnu pravnu pomoć, ukoliko ispunjavaju zakonske uslove.

Osvrnula bih se i na pitanje tarife koju, prema ovom zakonu, na predlog ministra donosi Vlada. Ovom tarifom bi Vlada propisivala po kojoj ceni bi advokat ili javni beležnik pružali pravnu pomoć, u skladu sa ovim zakonom.

Članom 2. o advokaturi definiše se advokatura kao nezavisna i samostalna služba za pružanje pomoći fizičkim i pravnim licima. Imajući u vidu ovu definiciju, nezamislivo je da Vlada kao organ izvršne vlasti propisuje i procenjuje rad advokata i tarifom vrednuje taj isti rad. Bolje rešenje svakako predstavlja primena postojećih advokatskih i javno-beležničkih tarifa,sa umanjenjem za određeni procenat.

Sva tri fonda država Srbija je dužna, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima, da osnuje. Bilo bi celishodnije i ekonomičnije da to bude jedan fond, koji bi imao tri različita podračuna i koji bi se punio iz istih izvora. Iz fonda bi se mogla finansirati usluga besplatnog pravnog zastupanja na teritoriji cele države, koja je i najskuplja, a ukoliko fondom bude rukovođeno principom dobrog domaćina, mogle bi se finansirati usluge pružanja besplatnih pravnih saveta i sačinjavanja podnesaka, koje su jeftinije i koje bi se mogle plaćati paušalno.

Svakom pružaocu bi trebalo dati ovlašćenje da na osnovu jasnih kriterijuma odlučuje o tome kom tražiocu će biti pružena određena vrsta besplatne pravne pomoći, s tim što pravo na besplatan pravni savet treba da imaju svi građani i građanke Republike Srbije, bez obzira na njihovo imovinsko stanje, onako kako je to predviđeno ciljem Strategije razvoja besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala gospođo Gojković.

Svoje prvo pitanje upućujem ministrima prosvete, policije i pravde. Nad studentom Stefanom Karanovićem, koji je student Pravnog fakulteta univerziteta u Novom Sadu, sprovodi se odmazda. On je otkrio svojevrsne malverzacije koje su pojedini mediji preneli, da bi se nakon toga desilo to da fakultet odbija da ga ispiše sa fakulteta i izriče mu meru suspenzija.

Zbog ove mere, u trajanju od 36 meseci i još godinu dana, Stefan ne može da preuzme svoja dokumenta i prebaci se na drugi fakultet. Umesto da tužilaštvo i određeni organi preuzmu izvesne mere kako bi utvrdili da su ti navodi tačni, oni se zapravo svete jednom studentu koji, verujući u svoje ideale, u svom poziv, bavi se i istražuje ono za šta veruje da se školuje i za šta veruje da ima smisla.

Moje pitanje glasi – zbog čega tužilaštvo, zbog čega uprava Univerziteta u Novom Sadu dozvoljava ovo i zloupotrebljava tužilaštvo i univerzitet?

Svoje drugo pitanje upućujem ministru prosvete, gospodinu Šarčeviću, i ministru unutrašnjih poslova, Nebojši Stefanoviću.

Izgleda da nam se sprema nova Savamala i to u centru Novog Beograda. Izgleda da se Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu našao na nekom putu napretka, tako da će biti srušen. Prema navodima koje sam ja dobila, kao bivši ponosni student ovog fakulteta, jedne od najznačajnijih ustanova obrazovanja u našoj zemlji, jeste da će se na placu na kome se fakultet nalazi, inače na veoma atraktivnoj lokaciji na Novom Beogradu, navodno premestiti policija. Čim ljudi čuju da policija treba da se premesti na fakultet, verovatno zato što već ima postojeće samice, ljudi se automatski malo uplaše i povuku.

Moje pitanje za ministra Stefanovića glasi – da li je tačno da će se MUP preseliti na taj fakultet i da će studenti i profesori biti izbačeni iz ove zgrade? NJima je navodno gospodin Šarčević ponudio da se presele na teritoriju, odnosno na dvorski plac, dvorskog kompleksa na Topčideru za dve, najviše tri godine. I, ponuda je za sve fakultete univerziteta umetnosti, iako na već postojećem placu na kome se Fakultet dramskih umetnosti nalazi, jeste planirano da tu budu smeštena sva četiri Fakulteta univerziteta umetnosti u Beogradu. Prema saznanjima koja ja imam, nijedan fakultet još uvek nije odustao od ove namere.

Da li će gospodin Šarčević preduzeti nešto da se ova zgrada spasi, s obzirom da ona predstavlja kulturno dobro socijalističke arhitekture i da je trenutno izloženo u Muzeju modernih umetnosti u NJujorku kao reprezentativan primer? Pre 50 godina ovaj plac je i namenjen umetnosti, čak se i bulevar na kome se fakultet nalazi i zove Univerzitet umetnosti. U svoje vreme, pre 50 godina, arhitekta Aleksandar Stjepanović dobio je u to vreme najznačajniju nagradu arhitekture – Borbinu nagradu, za dizajn ovog fakulteta.

Da li izbacivanje fakulteta iz svoje zgrade, gde je bilo preko 50 godina, predstavlja svojevrsnu pretnju studentima i profesorima, s obzirom da su umetnici uvek bili oni koji su jako opasni po svako društvo, prvenstveno zato što misle svojom glavom? Da li izbacivanje studenata i profesora predstavlja obračun države sa neposlušnima?

Morala bih ovde i da citiram Danila Kiša, jednu njegovu izuzetnu misao, koja kaže – kada svi budu roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima nije strano iskustvo u umetnosti. To su upravo moje kolege studenti FDU i naši posvećeni profesori. DŽon Čivning, jedan veliki američki pisac, rekao je da umetnost predstavlja trijumf nad haosom.

Nemam nikakvih dilema da će umetnici u ovoj borbi na kraju pobediti. Tako da, još jedanput postavljam svoje pitanje gospodinu Nebojši Stafanoviću, ministru unutrašnjih poslova, da li je tačno da policija planira da se preseli u ovu zgradu i zapravo je oduzme? Pitanje Ministru Šarčeviću, da li može da pruži ikakve dokaze da će zaštiti zgradu? Da li može da pruži ikakve konkretne planove koji navodno postoje na Topčideru, da će svi fakulteti biti prebačeni na plac dvorskog kompleksa i da će tamo biti sagrađena zgrada gde će se studenti i profesori prebaciti?

Žestoko osuđujem ovakav potez i zahtevam u ime studenata i profesora FDU da se ne dira u njihovo. Ne može samo da se uđe i da se ruši tuđe i nova Savamala nam ne treba. Zahtevamo da se ova zgrada sačuva kao reprezentativni primer arhitekture, kao zgrada koja je dala najbolje od umetnosti što naša zemlja ima i koja je odškolovala najkvalitetnije i najbolje dramske i filmske umetnike u našoj zemlji. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Svoje pitanje upućujem predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i predsednici Narodne skupštine Republike Srbije, gospođi Maji Gojković.

Naime, poslanička grupa Dosta je bilo predstavila je javnosti nacrt Zakona o KiM, koji za cilj ima rešavanje pitanje statusa KiM u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom.

Poslanička grupa je kopiju nacrta ovog zakona uputila Vladi Republike Srbije, Narodnoj skupštini i svim relevantnim političkim organizacijama, kao i pojedincima, zatim Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz poziv za učešće u unutrašnjem dijalogu o KiM, da svojim sugestijama doprinesu izradi konačnog Predloga zakona. Onoliko je bilo priče o potrebi za unutrašnjim dijalogom tako da smo pružili tu priliku da se unutrašnji dijalog i održi.

Jedan od najvažnijih razloga koji se navode za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom je da Srbija nema definisane granice i da njen Ustav ne važi na celoj teritoriji Republike Srbije.

Naš nacrt zakona praktično rešava oba ova problema u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom 1244, međunarodnim pravom, a ne zahteva pravno obavezujući sporazum sa Prištinom.

Osnov za nacrt ovog zakona je presek Ustava Republike Srbije i Rezolucije 1244, a model rešenja je odnos Danske i Farskih ostrva. Danska je deo EU i u svom sastavu u skladu sa svojim Ustavom ima Farska ostrva koja sebe smatraju nezavisnom državom. Građani Farskih ostrva nemaju pogodnosti danskog pasoša, niti mogućnost da se smatraju građanima EU, pa čak ni državljanima Danske, a imaju svoju fudbalsku reprezentaciju, donose svoje zakone, na referendumu su se još odavno izjasnili za nezavisnost, a Danska ih smatra svojom lokalnom samoupravom.

Danskoj odgovara faktičko stanje na terenu i problem sa delom teritorije, gde stanovništvo ne oseća pripadnost toj zemlji, da reši tako što će njihove zahteve podvesti pod svoj Ustav sa visokim stepenom autonomije. Farska ostrva inače nemaju stolicu u UN.

Donošenjem Zakona o KiM, koristeći model Farskih ostrva, ali i mnoge druge primere koji postoje u svetu, Srbija može bez promene Ustava, poštujući Rezoluciju 1244 da podvede KiM pod svoj ustavno pravni poredak. Interesantno je to da saglasnost Albanaca za ovo nije potrebno.

Predlog koji smo mi uputili, Predlog zakona određuje sva pitanja počev od državljanstva i ličnih karata, do teritorijalne organizacije KiM, Zajednice srpskih opština, Statusa četiri opštine na severu Kosova, sa poreska pitanja, pitanja penzija i socijalne zaštite, obrazovanje, članstvo u međunarodnim organizacijama, sportskim organizacijama itd.

Naš Predlog zakona o KiM takođe definiše platformu za sve dalje pregovore sa Prištinom oko svih spornih pitanja, kao što su pitanja imovine i teritorijalne organizacije AP KiM.

Osim ovih spornih pitanja, Srbija nema nijedan razlog da potpisuje bilo kakav obavezujući sporazum sa Prištinom. O stolici Kosova u UN ne može biti reči. Predlog zakona o KiM, koji smo mi predložili, podrazumeva da je KiM sastavni deo Srbije i da će tako i ostati. Tako da ja ponavljam svoje pitanje – zbog čega predsednik Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić i predsednica Narodne skupštine, gospođa Maja Gojković odbijaju da govore o ovom rešenju, o našem Predlogu zakona o KiM kada je to jedan od najvećih problema koje ova država ima? Hvala.

Hvala predsedavajući.

Moje pitanje upućujem Ani Brnabić, predsednici Vlade i predsedavajućoj Saveta za kreativne industrije. Moram na početku da pohvalim jednu činjenicu zaista vrednu pohvale, a to je da je ove godine u srpski film uloženo preko milijardu dinara. To je svakako pohvalno i to predstavlja put da se naša kinematografija vrati na staze stare slave jugoslovenskog filma.

Prva karakteristika tog filma, bila je zabranjivanje filmova, što je važan deo tradicije našeg filma, to je nešto po čemu su naši filmovi i poznati. Između ostalog, i nagrade na pojedinim filmskim festivalima, u našoj zemlji nose imena po rediteljima, čiji su filmovi bili zabranjivani, između ostalog to je Živojin Pavlović.

Govoreći o filmu „Mezimica“, koji je podigao pažnju i prašinu javnosti, pre nekih mesec dana, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević rekao je da zabrane nema, jer je zabrana pravni dekret.

Međutim, i u staroj Jugoslaviji, zabranjen je samo jedan film, film „Grad“, iz 1963 godine. Scenaristi su bili Kokan Vlakonjac, Marko Babac i već pomenuti Živojin Pavlović. Međutim, to je bilo u Sarajevu, što znači da u Srbiji ni jedan film nikada nije bio zabranjen.

Činjenica da ne postoji dekret za film „Mezimica“, ne znači da je zabranjen, jer to nije potrebno, između ostalog to se govori o dokumentarnom filmu „Zabranjeni bez zabrane“, Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića. Sve u svemu, vratili smo se tradiciji i to je dobro.

Problem je u tome što postoji još jedna tradicija, a to je pružanje usluga stranim produkcijama, na čemu ova država insistira. Proteklih godina, želimo da velike produkcije dolaze u Srbiju, da ovde snimaju filmove, ali činjenica jeste da velike produkcije, jesu u vlasništvu velikih kompanija i korporacija.

Moje pitanje za gospođu Brnabić glasi: - Da li velike kompanije i korporacije mogu da dozvole sebi da snimaju filmove u zemlji u kojoj su filmovi zabranjivani? Filmske zvezde, danas su angažovani humanitarno, bave se ljudskim pravima i kako će takve zvezde pristati da snimaju u našoj zemlji, znajući da ovde postoje zabrane? Svet se promenio, ali izgleda da vladajuća struktura u našoj zemlji to još uvek nije shvatila.

Brukamo se pred strancima, između ostalog glumica Aglaja Terasova, koja je trebala da glumi u filmu „Mezimica“, glumila je u filmu „Led“, koji je u zemlji Srbiji videlo preko 120 hiljada gledalaca. Zamislite sada, kada nju budu intervjuisali u Rusiji, koja nam je strateški važna zemlja i kada bude morala da objašnjava zbog čega je odbila jedan mnogo veliki film u Rusiji, da bi snimala film u Srbiji. To je katastrofalno po imidž naše zemlje. To je toliko loše, da je lošije od svega što bi mogao film da proizvede, da bi uopšte bio snimljen u Srbiji.

Scenarista Dimitrije Vojinov je svoj sporan scenario, postavio na internet i svakome ko je dobronameran i ko ume da čita, shvatiće da u ovom filmu nema ničega antisrpskog, niti antidržavnog. U pitanju je klasičan žanrovski film, triler koji bi bilo vredno pogledati i šteta što ga nećemo za sada pogledati.

Moje pitanje za gospođu Brnabić, glasi: - Na koji način i da li Republika Srbija namerava da ispravi ovu grešku, zbog složenog pravnog zamešeteljstva, imajući u vidu potencijalne katastrofalne posledice u oblasti filmske industrije, pošto nameravamo da se nametnemo, kao vodeća zemlja u regionu u oblasti filmske produkcije?

Drugo pitanje, glasi: - Da li su cenzori uzeli u obzir sve okolnosti pre nego što su odlučili da uopšte zabrane ovaj film? Očekujemo, takođe da se ova odluka prilagodi savremenom svetu, jer je ona neodrživa i pitam se na koji način će ovo biti realizovano?

Tradicija zabranjivanja svakako mora da se prilagodi, ne možemo baš sve tradicije da obnovimo i moraju malo da se osavremene.

To je ipak do globalizacije i do tih evropskih standarda koji će nam ukinuti sve te lepe stvari, poput zabranjivanja filmova. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Govoreći o javnim medijskim servisima, podnela sam takav predlog za dopunu i izmenu zakona koji bi dalje mogao da utiče na profesionalizaciju javnog medijskog servisa. Kao što građani verovatno znaju, javni medijski servis jeste servis svih građana i služi isključivo kako bi objektivno, istinito i blagovremeno informisao građane.

Ovakav javni servis kakav imamo danas služi isključivo za manipulaciju građana. To je nedopušteno, to je nedozvoljeno i građani bivaju jedino obmanuti gledajući ovakav javni servis.

U svom predlogu za izmenu i dopunu zakona predložila sam dalju profesionalizaciju zaposlenih, a posebnu sam pažnju obratila na buduće direktore javnog servisa. U svom predlogu zakona istakla sam kako je potrebno da direktor javnog servisa ima mnogo više godina radnog staža u struci nego što ima, mnogo više profesionalnog iskustva i pretpostavila sam svaku zabranu političkog delovanja. Naime, u svom predlogu sam napisala da ni jedan direktor javnog servisa ne može da bude član ni jedne političke partije najmanje pet godina pre stupnja na dužnost.

Duboko verujem da bi usvajanjem ovakvog zakonskog rešenja došlo do profesionalizacije javnog servisa, da bi se poboljšala medijska slika u našoj zemlji i da bi se i te kako poboljšala demokratska situacija u zemlji u kojoj živimo.

Pozivam kolege, ukoliko zaista žele da imamo javni servis koji je u službi građana, a ne u službi političke partije, da podrže ovaj moj predlog.

U svom predlogu zakona pretpostavila sam već dokazanu situaciju kakvu imamo, a to su nedozvoljeni politički i finansijski uticaji na predstavnike medija, pogotovo na javni servis. Potencijalnim usvajanjem mog zakonskog rešenja sprečava se svaka dalje politička, odnosno ekonomski uticaj na medije putem oglašavanja.

Ponavljam još jedanput, ukoliko nam je zaista stalo da imamo javni servis kakav zaslužujemo, koji je u službi svih građana, a ne određenih političkih partija, pozivam kolege da podrže ovaj moj predlog i da glasaju za ovu izmenu i dopunu zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Svoje pitanje upućujem ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, zatim ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću i ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću.

Pre nešto manje od mesec dana otvoren je Narodni muzej, jedna od najznačajnijih ustanova kulture u našoj zemlji. Prethodne godine otvoren je Muzej savremene umetnosti. Obe pomenute institucije kulture zaslužuju da u njih budu smeštena najveća dela naše umetnosti.

Moje pitanje za ministre jeste – da li im je poznato da je u proteklih par godina iz ambasada, konzulata i rezidencija bivše Jugoslavije nestalo više od 140 vrednih umetničkih dela? Samo 40 dela nedostaje iz ambasade u Rimu, a sporan je popis i u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu i Oslu. Gde su brojna dela završila, za sada je nepoznato. Da li ministri i ministarstva na čijem su čelu imaju saznanja na teritoriji kojih zemalja se nalazi deo ove bogate umetničke baštine, koji su najvećim delom stvorili srpski slikari?

Kao što pomenuh, najveći broj dela, oko 40, nedostaje u Rimu. To su uglavnom grafike slovenačkog umetnika Božidara Jakca, inače, najpoznatijeg Titovog portretiste. Od dela naših umetnika u ambasadi u Rimu nedostaje „Devojka sa pticom“ Miodraga Protića. Srpskih umetničkih dela nema ni u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu, Meksiku, Ankari, Beču i Oslu. Među tim slikama su i „Ulica“ LJubice Cuce Sokić, „Pariz“ Peđe Milosavljevića, koje su bile u ambasadi u Oslu, kao i tri dela Stojana Aralice iz našeg diplomatskog predstavništva u Stokholmu. Neke slike su šetale od ambasade do ambasade, naročito u arapskim zemljama, neposredno pred početak ratnih sukoba na tim prostorima. Umetnička dobra su zbog bezbednosti prebacivana iz jednog u drugo diplomatsko predstavništvo.

Podsetimo, tokom perioda sukcesije, u nekoliko navrata deljeno je zatečeno blago iz diplomatskih predstavništava, a najveći deo tog blaga pripao je upravo našoj zemlji. Dragocenost ove kolekcije je u tome što je najveći broj slika gotovo potpuno nepoznat javnosti, jer su pravo iz umetničkih ateljea odlazile u ambasade. Slike su najviše kupovane 50-ih godina, kada su osnivana diplomatska predstavništva tadašnje države po svetu.

Prema raspodeli jugoslovenske umetničke baštine koja se zatekla u ambasadama i konzulatima, Srbija bogatija delima „Ženski akt“ Stevana Aleksića iz 1920. godine, inače ovo delo je procenjeno na cifru između 150 i 200 hiljada evra, zatim, detalj iz kosovskog ciklusa „Razdragani konji“, „Kosovski boj“ Petra Lubarde, „Devojka u narodnoj nošnji“ Marka Čelebonovića. Inače su najzastupljenija dela Stojana Aralice, Petra Lubarde, sa po 20-ak slika, pa Petra Konjovića, Peđe Milosavljevića, kao i Milića od Mačve.

Na spisku najvrednijih dela koje je Srbija dobila sukcesijom nalaze se „Motiv iz okoline Pariza“ Save Šumanovića, koja je bila u ambasadi u Moskvi. Da li su popisivači napravili materijalnu grešku, pa su Šumanovićev „Šidski pejzaž“ pogrešno imenovali ili je ova najvrednija slika iz diplomatske kolekcije procenjena na cifru između 200 i 300 hiljada evra, misteriozno nestala, za sada je nepoznato. Zahtevam da nam ministarstva odgovori na pitanje šta se dogodilo sa ovim delom i gde se ono trenutno nalazi.

Pitanje za Ministarstvo spoljnih poslova – da li Ministarstvo poseduje listu sa svim registrovanim umetničkim delima? Postoji li ikakvo pisano objašnjenje za umetnička dela koja nedostaju? Pitanje za ministre – da li će država Srbija odgovor o njihovom nestanku zatražiti preko Interpola? Da li će ova tri ministarstva preduzeti ikakvu zajedničku akciju kako bi se saznala sudbina ovih dela i kako bi se ona vratila u Srbiju?

Informisanja javnosti radi, dragocenost srpske diplomatske kolekcije je u tome što je većina slika potpuno strana stručnoj javnosti, a po proceni stručnjaka neke od njih su najvrednija dela pojedinih umetnika. Zbog toga predlažem da se ove slike koje na izvestan način reprezentuju srpsku umetnost proteklog veka vrate u Srbiju i budu dostupne našoj publici, a da se u diplomatskim predstavništvima postave slike savremenih umetnika. Ovo pre pošto je, kao što pomenuh na početku, nedavno otvoren Narodni muzej, a prethodne godine otvoren Muzej savremene umetnosti i delima koje sam pomenula je svakako mesto u pomenute dve institucije kulture. Hvala.

Hvala.

Nakon skoro 15 godina postojanja Zakona o mirnom rešavanju sporova predlažu se njegove izmene. Nismo ni očekivali dame i gospodo iz vlasti da ćete prepoznati kao problem to što Agencija za mirno rešavanje sporova nije zaživela u našoj praksi, i bar donekle rasteretila sudove i da ćete pokušati da rešite taj problem suštinskim izmenama zakona, ali ne samo ovog već sistemskih zakona koji regulišu odnose poslodavac i zaposlenih.

Nismo ni očekivali da ćete prepoznati razliku između sporova povodom diskriminacije u vezi sa radom, i diskriminacije kao opšteg pojma, pošto i po važećem zakonu i po izmenama ispada da je Agencija za mirno rešavanje sporova nadležna i povodom svih vidova diskriminacije. Nismo ni očekivali da ćete pooštriti uslove za imenovanje arbitara i miritelja, pošto su oni tako postavljeni da svaki pravni referent može biti arbitar, ali smo barem očekivali da pokušate.

Ne znam da li ste svesni da preklapanje brojnih nadležnosti inspektorata za rad, sudova različitog ranga i Agencije za mirno rešavanje sporova dovodi do apsurdnih situacija gde isti pravni pojam ova tri primenjivača primenjuju na potpuno različit način, i to je sasvim logično. Direktor inspektorata nije pravnik, pa čovek tumači zakon na jedan način. Arbitar nema pravosudni ispit, pa istu zakonsku odredbu tumači drugačije nego direktor inspektorata od koga zna više, ali različito od sudije od koga zna manje. U oblasti primene radnog prava vlada potpuni haos, a vi očigledno ne želite da pokušate da ga koliko toliko dovede u prihvatljive granice. Ovaj zakon uostalom kao i važeći Zakon o radu dokaz je potpune nestručnosti njegovih tvoraca, koji ni sa osnovnim pojmovima ne vladaju baš najbolje.

Agencija za mirno rešavanje sporova, dame i gospodo nije sud, ona nije ni arbitraža, ona je državni organ veoma diskutabilnog kapitaciteta. Ako zaista želite arbitražu, a mi smatramo da isto kao u uređenim društvima treba da postoji arbitraža i da ima značaj i kapacitet u praksi, onda je i osnujte, ali za to je potrebno izvršiti dubinsku analizu i sudske prakse u oblasti radnih sporova i Zakona o radu i prakse inspektorata za rad.

Ne znam da li vam je poznato, ali Dosta je bilo, ima spremnu strategiju za rešavanje problema dugog trajanja radnih sporova, isto kao što ima strategiju za jačanje kapaciteta arbitraže. Ali zato ne treba da stvarate parasudove u obliku agencija, već je potrebno da promenite Zakon o parničnom postupku u delu kojim su regulisani radni sporovi, ali i Zakon o radu. Ali, za početak biće dovoljno da iskorenite robovsko postupanje stranih kompanija koje primaju naš novac na ime subvencija, da bi naši radnici za par stotina evra bili robovi u sopstvenoj državi. Hvala.

Zahvaljujem se.

Svoje pitanje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Mladenu Šarčeviću kao i ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću. Naime, da li su pomenuti ministri upoznati da u Srbiji ima cenzure? Koliko mi svi znamo, član 50. Ustava Republike Srbije kaže da u Srbiji cenzura ne postoji, da je ona zabranjena i da je ne sme nikada imati.

Međutim, šta se desilo u Vršcu, gradu Jovana Sterije Popovića, koji sam već nekoliko puta pomenula u ovoj Skupštini? Naime, u gradu Vršcu zabranjuju se, zamislite, tinejdžerske omladinske predstave. Zabranjena je predstava „Stvar izbora – zašto slušam Marčela?“, koja je trebalo da zatvori festival „Cirkuliranje“ koji se održao u gradu Vršcu od 08. do 10. juna.

Naime, čak se na sednici gradskog veća diskutovalo o tome da bi ovu predstavu trebalo zabraniti, da ne bi trebalo da se održi, navodno iz tehničkih razloga.

Naime, najproblematičnije bio je naziv predstave. Naime, samo ime Marčelo. Međutim, kada pitate članove autorskog tima - šta je tu toliko sporno u toj predstavi, odgovorno će vam reći – zapravo ništa.

Možda je jedino sporno to što se u ovoj predstavi podstiču mladi ljudi da misle svojom glavom, da ne budu poltroni, da se oslanjaju na svoje znanje, na svoj život i da time mogu sami ostvariti apsolutno sve što žele u svom životu.

Naime, kada govorimo o tehničkim razlozima zbog kojih je predstava otkazana, čudo jedno da jedna predstava koja zahteva jednog glumca, jedan štender sa ofingerima i jednog plišanog medu, zapravo možda je meda problem, antidržavni, prefrigani meda, kaže se da tehnički uslovi ne mogu da zadovolje takvu vrstu predstave.

Međutim, šta se dešava odmah nakon pošto je predstava trebala da bude održana? Održavaju se koncerti, mačevanje, paraglajding, čak i ekstremni sportovi. Ukoliko pitate organizatora, kazaće da je to do njih, međutim prava istina je da je organizatorima od strane gradskog veća zaprećeno da će im ceo festival biti otkazan ukoliko ova predstava ne bude skinuta sa repertoara.

Nije pomoglo ni to što su autori predstave poslali ceo tekst na uvid. Nije pomoglo ni to što su psiholozi koji rade u školama, kako osnovnim, tako i srednjim, isticali da je ova predstava najblistaviji primer kako treba odrastati, da je puna izuzetnih poruka o načinu odrastanja. Ništa to nije pomoglo.

Nije pomogao čak ni stih koji Marčelo u svojim pesmama kaže, pa je najpozitivniji taj stih koji kaže – Dotaći Sunca zrak, i to sam, znači 100 puta opeći svoj dlan. Šta je ovde sporno? Šta je ovde toliko problematično da je uslovilo da ova predstava bude cenzurisana?

S toga ja pitam ministre, kako Šarčevića, tako i Vukosavljevića, da li u strategiji nacrta, odnosno nacrtu strategije obrazovanja stoji da deca ne trebaju i ne smeju nikako da misle svojom glavom? Da li u strategiji nacrta kulture, kulturnog razvoja, stoji da predstave treba da budu zabranjivane ne bi li se slučajno neko njima inspirisao?

Podsećanja radi, angažovani teatar postoji preko dve i po hiljade godina. Ni jedna normalna vlast nikad se nije usuđivala da zabranjuje i cenzuriše predstave, pogotovo ne predstave koje rade mlada deca, omladinci, tinejdžeri, studenti, koji jedino što žele, jeste da se bave kulturom u svojim mestima.

Uroš Mladenović, koji je između ostalog autor ove predstave, vodi i Omladinski teatar u Paraćinu. Jedino što on i njegov tim, njegovi mladi učenici, studenti, žele da rade u ovoj zemlji, jeste da se bave umetnošću i kulturom, jedino to. Niti da ruše vlast, niti da ruše državni poredak, niti išta slično, niti demonstriraju protiv ove vlasti. Jedino što žele jeste da se bave umetnošću i da se bave kulturom i njima se sad to zabranjuje.

Kakva je to poruka, ne samo Urošu Mladenoviću, već i svim mladima koji žele da ostanu u ovoj zemlji, jedino što žele da rade, jeste da se bave onim što su se školovali. Žele da se bave, zamislite, umetnošću. Ima li šta lepše od toga?

Možda će neki reći da ovo pitanje nije najbitnije pitanje u našoj zemlji. Možda i nije. Za mene jeste jedno od najbitnijih, jer ako vlast, na kom god nivou vlasti, sprečava mlade ljude da se bave onim što žele, onda je to siguran put u propast za celokupno društvo. A, preporuka svakoj vlasti je da bude što otvorenija, što demokratičnija i što slobodnija prema kulturi, jer dajući potpunu slobodu umetnosti pokazuje da je demokratična, a umetnost, samim tim, i najmanje postaje kritična kada je slobodna. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Svoje pitanje upućujem ministru omladine i sporta, Vanji Udovičiću – šta se dešava sa stipendistima koji primaju stipendiju Dositeja?

Naime, u pitanju je stipendija koju primaju najbolji učenici ove zemlje, najbolji studenti između ostalog, naše zemlje koji su završna godina na osnovnim i na master studijama. Oni su mesecima čekali da Ministarstvo uopšte objavi rang listu. Nakon što je rang lista objavljena, nekoliko dana upravo posle mog pitanja na ovom istom mestu, studenti su se suočili sa činjenicom da im stipendije kasne, da su neredovne, da ne mogu ništa da planiraju u vezi sa tim novcem. Studenti su mi čak uputili nekoliko pitanja moleći me da postavim ovde pitanje ministru da li su to stipendije za letovanje, pošto i dalje stipendije ne primaju. Tek su npr. primili sada aprilsku stipendiju, a mesec jun je uveliko u toku.

Ono što bih takođe htela da pitam ministra Vanju Udovičića jeste – da li njegovo ministarstvo u saradnji sa Vladom ima ikakav plan u vezi sa ovim studentima? Naime, uslovi koje oni treba da ispune da bi dobili stipendiju su veoma oštri i veoma strogi. Između ostalog, studenti nakon što završe studije, moraju da provedu i da budu u radnom odnosu najmanje pet godina u državi Srbiji. Ukoliko ne uspeju da se zaposle, oni moraju da budu tri godine na birou, ukoliko ne misle da stipendiju vrate.

Studenti su mi pisali pitajući se kako oni uopšte mogu da nađu posao, kada u državi Srbiji prvenstvo uvek imaju partijski kadrovi, često sa sumnjivim kupljenim diplomama, često bez ikakve stručnosti i ikakvog znanja. Tako da se dešava da imamo situaciju da najbolji studenti ove zemlje, blago Srbije, najvrednije što ova zemlja ima, budu na birou tri godine ili ono što češće rade u mnogo velikom broju slučajeva jeste što svoju sreću i svoju karijeru potraže u nekim drugim zemljama. Činjenica jeste da te druge zemlje poput zemlje EU, Amerike ili Kanade, Novog Zelanda, Australije, naše studente primaju otvorenih ruku i širokog srca.

Oni svoje znanje i iskustvo mogu da primene u ovim zemljama i na taj način unapređuju ne samo njihovu privredu i njihovo društvo već, između ostalog, i sređuju svoj život. Nostalgija jeste nešto sa čime se susreću, ali tu je uvek nezaobilazni skajp koji koriste, pokušavajući da prebrode tu tugu za svojom zemljom.

Odnos i nebriga države prema najboljim studentima u ovoj zemlji nije nešto što je izmislila aktuelna vlast. I sama sam bila stipendista ove zemlje i sa istim sam se stvarima susretala tokom prethodne vlasti. Nebriga prema studentima, odnosno samo deklarativna briga i tapšanje po ramenima i po leđima jeste nešto što je karakteristika očigledno svake vlasti. To je duboko tragično i duboko pogubno, i po našu zemlju i po celokupno naše društvo.

Nedavno smo imali prilike da čujemo izjavu premijerke, gospođe Ane Brnabić, koja poziva upravo te mlade da ostanu u zemlji. Ja ovom prilikom i njoj postavljam pitanje – da li Vlada na čijem je ona čelu ima ikakav plan za ovu decu?

Biću slobodna da dam svoj predlog. Predlažem da ova deca, stipendisti naše zemlje, najbolji naši studenti koji, da bi ostvarili uopšte mogućnost da primaju tu stipendiju, moraju da imaju prosek preko 8,5, da daju godinu za godinom, da ne padaju ispite i da, što bi oni rekli, redovno čiste godinu, dakle, predlažem premijerki da napravi takav plan da ova deca imaju prioritet u zapošljavanju u državi i u državnoj upravi u javnom sektoru. Zbog čega ova deca, koja su dokazano najbolji studenti, ne bi imala prioritet pri zapošljavanju? Oni su ogorčeni godinama gledajući kako polupismeni kadrovi zauzimaju mesta koja njima treba da pripadaju, i po znanju, i po trudu, i po čemu god želite drugo. Zbog čega takva deca ne bi imala svaki prioritet za zapošljavanje? Zbog čega takvi ne bi unapređivali našu zemlju, jer njihovo znanje jeste najveće blago i najveća korist koju naša država može da ima?

Stoga još jednom postavljam pitanje ministru Vanji Udovičiću – da li ima ikakvu strategiju za zapošljavanje studenata koji su primali stipendiju Dositeja?

Postavljam i pitanje premijerki – šta će ona uraditi po tom pitanju? Da li će i ona učestvovati u kreiranju kakve strategije koja bi omogućila da ova deca ostanu u zemlji?

Takođe, kratko pitanje za ministra finansija, Sinišu Malog. Dešava se situacija da se sad pitanje isplate stipendija, odgovornost za isplatu stipendija prebacuje na njegovo ministarstvo i molila bih da odgovori na pitanje koliko će stipendija do kraja godine primiti stipendisti ove najznačajnije stipendije koju ova država ima? Hvala.

Hvala.

Pitanje postavljam ministru unutrašnjih poslova, Nebojši Stefanoviću.

Naime, deset meseci nakon što su nepoznate osobe upale u stan novinarke „Krik“ Dragane Pećo, nijedno tužilaštvo istraživačima „Krik“ nije potvrdilo da vodi postupak u vezi sa ovim slučajem. Iz policije odbijaju da daju bilo kakav usmeni odgovor dokle je istraga stigla.

Iako su prethodnih deset meseci novinari „Krik“ iz Prvog osnovnog tužilaštva dobijali informacije da se radi na rasvetljavanju obijanja stana novinarka Dragane Pećo, pre nekoliko dana u ovom tužilaštvu kolegama pomenute novinarke rekli su da slučaj nije kod njih i da oni ne vode postupak.

Policija nama nikada ništa nije dostavila, ni izveštaj, ni bilo šta drugo, reči su potparlolke Prvog osnovnog tužilaštva, Aleksandre Đenadić. Ona je takođe dodala, citiram: „Zovite policiju da vidite kome su i da li su išta podneli.“ Od policije, međutim, zaposleni u „Kriku“ ništa nikad nisu uspeli da dobiju niti jednu potrebnu informaciju.

Portparol Ministarstva unutrašnjih poslova Nemanja Pantić nije želeo da odgovori na pitanje o tome da li je policija dostavila neku dokumentaciju tužilaštvu i uputio je novinare iz „Krika“ da odgovor potraže zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja.

Nakon dva poslata mejla sa pitanjima iz Biroa za saradnju sa medijima MUP, rekli su da postoje tehnički problemi i da ne dobijaju mejlove novinara „Krik“, kao i da nemaju dozvolu da im informacije pruže usmeno.

Informaciju o tome gde je slučaj i da li iko radi na njemu pokušali su da dobiju i od tužioca Zorina Zogovića, koji je kontakt tačka radne grupe za bezbednost novinara. On ih je uputio na nadležno tužilaštvo rekavši da nema informacije o tome u kom tužilaštvu se vodi postupak.

Podsetimo, stan novinarke KRIK, Dragane Pećo, obijen je i ispreturan u julu 2017. godine, ali iz njega ništa nije ukradeno, čak ni laptop, ni mobilni telefon, koji su stajali na vidnom mestu.

Ministar policije, Nebojša Stefanović, je nekoliko dana nakon događaja rekao da policija čini sve kako bi se potpuno razrešio slučaju i dodao da su policiji poznate dve grupe koje, kako je rekao, operišu u tom kraju. Takođe, rekao je ko god je počinilac moraće da odgovara. On je to kazao u septembru, dodajući da je saslušano više osoba u vezi sa ovim slučajem.

Deset meseci kasnije, međutim, slučaj nije ni u jednom tužilaštvu i nije poznato da li je išta urađeno kako bi se počinioci otkrili.

Slučaj novinarke KRIK Dragane Pećo nije usamljen, na šta podsećaju brojne domaće i međunarodne organizacije. Nezavisno udruženje novinara Srbije često podseća da se slučajevi napada na novinare ne rešavaju, neki čak duže od decenije. Prema njihovoj evidenciji od 2014. godine u Srbiji su zabeležena čak 143 napada na novinare.

Međunarodna organizacija „Reporteri bez granica“ istaklo je u poslednjem izveštaju da novinari u Srbiji nisu bezbedni, jer brojni napadi na njih nisu istraženi, niti sankcionisani.

U izveštaju o ljudskim pravima za prethodnu godinu Stejt department navodi da su novinari i mediji u Srbiji tokom 2017. godine bile žrtve zastrašivanja, fizičkih napada, ali i gnusnih medijskih kampanja provladinih medija.

Zbog svega navedenog, još jednom ponavljam svoje pitanje upućeno ministru MUP-a, dr Nebojši Stefanoviću, dokle je policija stigla u rasvetljavanju ovog slučaja i kako je moguće da se 10 meseci od upada u stan novinarke Dragane Pećo, istraga nije pomerila sa mrtve tačke?

Ovom prilikom takođe bih apelovala na ministra unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića, da utiče na zaštitu predstavnika civilnog sektora koji se bore protiv kriminala u državi.

Takođe, apelujem da se založi za zaštitu svih onih koji kritički preispituju rad Vlade, funkcionera kao i predstavnika Vlade. Takođe, apelujem i na građane Srbije i javnost da insistiraju na rasvetljavanju ovog slučaja i nadležne da odgovornost za njega tretiraju kao prioritetan zadatak. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje prvo pitanje je za gospodina Bratislava Gašića, direktora BIA. Zbog čega BIA odugovlači sa bezbednosnom proverom gospodina Rodoljuba Šabića, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i ne izdaje mu bezbednosni sertifikat? Podaci iz krivičnih postupaka koji nose oznaku „strogo poverljivo“, uključujući i onih koji se vode protiv najviših državnih funkcionera, u ovom trenutku nalaze se van domašaja Poverenika za informacije od javnog značaja, a samim tim i zainteresovane javnosti. Da li će ovo biti slučaj zavisi isključivo od BIA, koja iz dalje nepoznatih razloga odugovlači sa bezbednosnom proverom Poverenika Rodoljuba Šabića, onemogućavajući mu da dobije bezbednosni sertifikat?

Odsustvo sertifikata moglo bi da ima za posledicu nemogućnost Poverenika da postupa u nedefinisanom nemalom broju informacija iz različitih krivičnih postupaka. Kršenje zakona, a pogotovo bezrazložno odugovlačenje postupka bezbednosne provere i njegovo ničim obrazloženo prolongiranje ima za posledicu to da Poverenik, budući mu je važnost sertifikata koji je imao u međuvremenu istekla, ostao bez sertifikata koji mu je neophodan za pristup nekim od dokumenata, odnosno za obavljanje nekih od najdelikatnijih zadataka iz njegove nadležnosti.

Zbog svega navedenog, ponavljam svoje pitanje upućeno direktoru BIA, gospodinu Gašiću, da nam ponudi objašnjenje i konkretan razlog kašnjenja izdavanja bezbednosnog sertifikata gospodinu Šabiću, koji mu je neophodan za dalji nesmetani rad.

Svoje drugo pitanje upućujem predsednici Vlade Republike Srbije gospođi Ani Brnabić i predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću. Pitanje koje ću postaviti tiče se 1.700.000 ljudi u našoj zemlji koji su završili radni vek i pošteno stekli pravo na penziju. Više od tri i po godine prošlo je od donošenja zakona o otimanju plata i penzija. Ovim zakonom aktuelna Vlada umanjila je penzije veće od 25.000 dinara, čime je otela od oko 700.000 penzionera, njih 40%, u proseku od 10% penzije i isto toliko otela od lekara, medicinskih sestara, nastavnika i policajaca. Za tri i po godine, koliko je na snazi ovaj zakon, Vlada je svakom penzioneru sa penzijom od 40.000 dinara otela više od 1.000 evra, a penzionerima sa 45.000 dinara više od 1.500 evra. Ovo su sve penzioneri čije su penzije manje od prosečne plate u Srbiji.

Savez penzionera Srbije, između ostalog, zahteva potpunu likvidaciju ovog zakona, odnosno njegovo povlačenje, jer je to, kako kažu, jedino pravno održivo, a sve drugo što se predlaže nije validno i pravno je diskutabilno. Smanjenje penzija takođe je nemoralno i protivustavno jer su penzije imovina i stečeno pravo. Dosta je bilo se od prvog dana bori protiv otimanja penzija.

Predsednica Vlade gospođa Brnabić i predsednik Aleksandar Vučić su prethodne nedelje izneli mišljenje da bi došlo do smanjenja penzija za 80% stanovništva ako bi se ukinuo Zakon o privremenom smanjenju penzija. Postavljamo im pitanje da objasne i koje su to, po njihovom mišljenju, smetnje da se penzije vrate na staro. Da li će i kada će Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini uputiti predlog zakona kojim bi se okončalo navodno privremeno umanjenje plata i penzija, za koje je obećano iz Vlade da će trajati do 2017. godine? Kao što vidimo, šest meseci ne dešava se apsolutno ništa.

Svaki od 1.700.000 penzionera u Srbiji za poslednje tri i po godine Vladi je dao oko 45.000 dinara. Ali, budući da penzije nisu smanjivane onima koji mesečno primaju manje od 25.000 dinara, sav teret su podneli zapravo oni sa najvišim penzijama, što znači da je svakom od njih oduzet daleko veći iznos.

Podsećamo da penzije nisu socijalna kategorija, penzija su stečena imovina višedecenijskim radom i ta imovina je neotuđiva. Ako država hoće da pomaže penzionerima sa malim primanjima, neka to uradi kroz davanje socijalne pomoći ili pak kroz univerzalnu socijalnu zaštitu, za koju se mi, između ostalog, zalažemo. Ne može se ukidanjem prava jednima davati pravo drugima. Osim što je ovo klasična diskriminacija, inače zabranjena članom 21. Ustava Republike Srbije, ovo je i čist populizam i sa time konačno treba da prestanemo. Hvala.

Zahvaljujem se.

Uvažena gospođo Mihajlović sa saradnicima, svoju pažnju ću posvetiti Predlogu zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti.

Čisto javnosti radi, ovim zakonom uređuju se uslovi, kriterijumi, način i postupak za izgradnju stanova za pripadnike Ministarstva odbrane, Vojske Srbije, MUP-a, BIA i Ministarstva pravde, konkretno Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, kao i za lica ranije pripadnika snaga bezbednosti koji su pravo na penziju ostvarili u jednom od ovih državnih organa, kao i druga pitanja od značaja za realizaciju navedenog projekta.

Mi iz poslaničke grupe DJB imamo tri osnovne primedbe na ovaj zakon. Prvo, to su nedovoljno jasno definisani kriterijumi, zatim nedovoljno jasne procedure i nepotrebno zaobilaženje već postojećih zakona i nepotrebna hitnoća. Amandmani koje smo i podneli imaju za cilj da to isprave, ukoliko uopšte dođemo na red da o njima raspravljamo, jer opet imamo situaciju da je podnet ogroman broj amandmana koji u suštini ništa ne menjaju u ovom zakonu, već služi isključivo kako bi se potrošilo dragoceno vreme za raspravu.

Spremajući se za ovu sednicu, ja sam se konsultovala sa pripadnicima Vojske Republike Srbije i prenela bih njihove stavove i argumente u vezi sa ovim predlogom zakona. Ono što se tiče upravo vojske i sektora bezbednosti i ono što nije dobro u ovom predlogu zakona jeste opšta namera, odnosno opšti cilj, jer ako je težnja da se reši stambeno pitanje pripadnika vojske i snaga bezbednosti trajno, onda ovo nije način kako oni tvrde.

Prvo, u vojsci na neodređeno vreme radi oko 20 hiljada ljudi, u MUP-u radi oko 42 hiljade, u BIA oko tri hiljade, tu su još i penzionisani radnici MUP-a i Vojske Srbije, još oni stari iz JNA, i jasno je da je u pitanju ogroman broj ljudi. Pored toga, svake godine u Vojsku Srbije uđe još 300 novih ljudi, a oni koji odu u penziju opet imaju pravo da konkurišu za stan. Tako isto važi i za MUP. Ovo znači da pravo na jeftin stan u jednom trenutku ima oko 65 hiljada ljudi, možda i broji nešto manje zavisi da li u MUP-u od tih 42 hiljade svi rade na neodređeno vreme.

Ovim predlogom planira se izgradnja 1.700 stanova, i to u fazama, a ovim tempom biće potrebno preko 20 godina da se sve ovo reši. Takođe, ono što ovde vidimo kao opasnost jeste da se prave socijalna naselja, naime, kolektivni smeštaj za ljude jedne profesije, i to nije dobro zbog socijalizacije dece, života ljudi sa istim navikama. Ti ljudi će živeti okruženi jedni drugima, svi isti ispod jednog kalupa, iste socijalne karte. Ono što postoji, što je ovde opasnost, jeste da se stvaraju tzv. geta. Lokacija na kojima će se graditi su van grada, van civilizacije, van urbanih delova. Pripadnici Vojske opravdano strahuju da će se na ovaj način od njih napraviti građani drugog reda, ljudi koji nisu dostojni da žive sa ljudima, drugim ljudima van struke. Primera radi, to je Novi Beograd, tu su živele sve strukture, pa među njima i vojna lica. Vojna lica imaju razumljivu bojazan da će da žive u rubnim delovima grada, što će ih dodatno izolovati.

Ono što ne postoji u zakonu jeste što veterani nisu uključeni u smislu onih koji su se borili kao rezervisti, već samo lica koja su u ratu bila angažovana kao profesionalna lica. Ovde vidimo da su uključeni samo ratni vojni invalidi koji su bili ranjeni kao aktivni, a ono što je trebalo da ovim zakonom bude predviđeno jesu posebni programi za veterane, odnosno da i oni budu na listama koja će se formirati, pa što da ne, da imaju i prednost. Oni zaslužuju sve benefite i prednosti u odnosu na aktivne, kao i deca poginulih pripadnika takođe.

Ono što nije dobro jeste što će se podzakonskim aktom regulisati rang lista. Biće jako teško definisati ko ima prednost nad kim, da li aktivni pripadnici ili pak penzioneri, jer samo u Beogradu radi oko 7.000 pripadnika Vojske i barem 5.000 iz Ministarstva unutrašnjih poslova. To je ogroman broj stanova i ogroman broj zahteva, tako da pripadnici Vojske Srbije i Ministarstvo unutrašnjih poslova opravdano strahuju da će biti veliki broj malverzacija.

Takođe, pripadnici vojske smatraju da obaveza da se bude u radnom odnosu 10 godina od dana potpisivanja ugovora nije dobra. To je prisiljavanje na ostanku u sistemu i pripadnici smatraju da je optimalan rok pet godina. Pripadnici vojske sa kojima sam ja razgovarala smatraju da su oni već 10 godina u sistemu, ukoliko su se školovali četiri godine i radili više od pet, to je već oko 10 godina u sistemu i veruju da je dovoljno da se time vrati njihov dug državi.

Zakonom takođe nije definisano da li će i ministar imati pravo da kupi stan, kao lice koje trenutno obavlja tu funkciju. On je takođe, da podsetimo, državni službenik i nije pripadnik sistema odbrane, kao ni njegovi sekretari, niti pomoćnici. Danas je, primera radi, u tom ministarstvu, sutra može biti u nekoj drugoj firmi. Koliko on treba da radi nakon toga u sistemu? Takođe 10 godina ili je u pitanju neki drugi rok?

Završila bih svoje izlaganje rečima koje su mi preneli pripadnici Vojske sa kojima sam pričala da oni nisu građani drugog reda koji treba da žive izolovani, koji treba da se oblače preko administrativne zabrane preko pojedinih prodavnica. Oni naglašavaju da sve što im treba jesu plate dostojne čoveka, kako bi sami kupili stanove i oblačili se gde žele, a ne da budu socijalni slučajevi. Većina pripadnika Vojske ima visoke škole i fakultete, a rade i neretko izdržavaju svoje celokupne porodice sa manje od 500 evra mesečno. Oni takođe ne žele da njihova deca poznaju samo decu čiji su roditelji takođe u sistemu. Takva deca će opet imati za uzore ljude i sistema i onda će i sama odabrati da budu u sistemu kada za to dođe vreme. Država tada dobija mlade ljude koji slede svoje roditelje i uzore iz okruženja, a okruženje je jednolično. To je mnogo opasnije nego nerešeno stambeno pitanje, kako su mi rekli pripadnici Vojske Republike Srbije. Hvala.

Pitanje za Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija i Ministarstvo kulture i informisanja.

„Narod koji nema sačuvane arhive ima malo izgleda da dokaže svoje trajanje“. Ovo su reči dr Žarka Dimića, direktora Arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima, koja je najznačajnija srpska riznica novovekovnih dokumenata. Međutim, ujedno je i najzapuštenija. Prostorije su okrečene u septembru prošle godine, i to prvi put posle četiri decenije. Svuda unaokolo može se videti lepak za miševe na kartončićima namazanim lepljivim mamcima, koji su jedina brana glodarima da se domognu dragocenih spisa. Zgrada je ne uslovna, temperatura ne odgovarajuća što ubrzava proces propadanja dragocene dokumentacije.

Tragično je da je još krajem 2013. godine, dakle pre skoro pet godina, tadašnji direktor Arhiva SANU, akademik Vasilije Krestić, ukazivao na opasnosti koje vrebaju nad najdragocenijom zbirkom arhiva SANU u kojoj se čuvaju rukopisni predmeti, dokumenti i knjige.

Reč je o najvećoj riznici ove vrste u Srbiji, a veća i bogatija bila je samo ona koja je izgorela u Narodnoj biblioteci na Kosančićevom vencu u Beogradu daleke 1941. godine tokom nemačkog bombardovanja. Danas rukopisima u Arhivu jednako prete hemijska i biološka oštećenja koja se razvijaju sve brže zbog nedostatka novca za zaštitu. Na policama koje se prostiru na preko 300 kvadrata smešteno je tri miliona dokumenata neprocenjive vrednosti. To su dragoceni svedoci našeg trajanja, ne samo za Srbe na području današnje Vojvodine, nego i za naše sunarodnike u drugim delovima nekadašnje Austrougarske monarhije, koju danas zovemo srpskom dijasporom, a sežu do Hrvatske, Mađarske, Rumunije, Moldavije, Makedonije i Grčke.

O tom blagu, bukvalno, prekrivenom prašinom nemara brine svega troje arhivara, mada je sistematizacijom predviđeno osmoro zaposlenih. Oni često nemaju ni rukavice neophodne za rukovanje dokumentacijom. Arhivske prostorije su nedovoljno osvetljene, jer su elektroinstalacije toliko slabe da sistem pada kada upalite samo nekoliko sijalica istovremeno.

Osnivatelj Karlovačkog arhiva 1690. godine bio je patrijarh Arsenije Čarnojević. Ovde su pohranjeni dokumenti o kojima je patrijarh tokom Velike seobe brinuo jednako kao i o ljudima na putu do Sent Andreje preko Krušedola i Karlovca.

Arhiv čuva nebrojene police iz diplomatskih spisa, pisanu zaostavštinu porodice Obrenović, Vuka Karadžića, Jovana Cvijića, Ive Andrića, Milutina Milankovića i brojne carske povelje. Na kraju lavirinta nalazi se prostorija gde se čuvaju knjige koje nas, kao sidro, vezuju za tlo na kome živimo. Tu je Dečanska hrisoljuva u kojoj kralj Stefan Dečanski nabraja sela i njihove stanovnike koje dodeljuje manastiru. Sva imena su srpska, što nije mogla da promeni ni Osmanska imperija, ni Austrougarska, ni Treći rajh, pa ni NATO bombardovanje. Tu se čuvaju i neke od knjiga monaha manastira Rača, čuvenih prevodilaca, književnika, prepisivača, a Račani su u seobama, kada su drugi spasavali samo živu glavu, u zbegove išli natovareni knjigama kojima su čuvali srpski jezik i duh u tuđini.

Arhivari priznaju da oni slično Račanima i danas se snalaze kako znaju i umeju kako bi sačuvali neprocenjivo književno blago. Tragično je da oni nemaju čak ni najobičniji klima uređaj u prostoriji gde se nalazi zaostavština najvećeg svetskog klimatologa Milutina Milankovića.

Arhiv je došao u alarmantno stanje, jer je praktično zaboravljen, ne samo od šire javnosti, već i od naučnika, iako čuva nacionalnu ličnu kartu. Podsećanja radi, u avgustu 2017. godine u Vladi Republike Srbije potpisan je Sporazum o saradnji između Ministarstva kulture i informisanja, kompanije „Telekom Srbija“ i Matematičkog instituta SANU. Cilj je, dakle, digitalizacija.

Moje je pitanje za oba ministarstva koja sam pomenula na početku – hoćemo li uopšte imati šta da digitalizujemo, hoćemo li uopšte imati šta da prikažemo svetu?

Takođe, da li je moguće da aktuelna vlast dva miliona evra baca na kojekakve fontane? Imamo kič novogodišnju rasvetu koja ruži grad šest meseci tokom godine, bacaju se pare uzalud, a ono što zaista vredi, što se treba sačuvati, u to se ne ulažu nikakvi novci. Bilo kakva vlast koja ne vodi računa o kulturnom nasleđu, umetničkom nasleđu ne može se nazvati dobrom i ne može biti dobra po ovaj narod i po ovo društvo.

Zaključila bih na kraju da dokumente u Arhivu SANU u Novom Sadu nisu upropastili ni Osmansko carstvo, niti Austrougari, niti Nemci, niti NATO, a po svemu sudeći upropastiće je aktuelna vlast. Hvala.

Uvaženi predstavnici Ministarstva i Generalštaba, učešće u multinacionalnim operacijama radi izgradnje i očuvanja mira jeste jedan od zadataka političke odbrane Republike Srbije koji proističe iz njenih strategijskih opredeljenja i tri misije. To su efikasan sistem odbrane, mir i povoljno bezbedonosno okruženje, integracija u međunarodne bezbedonosne strukture.

Angažovanje pripadnika Vojske Republike Srbije i drugih strana odbrane u multinacionalnim operacijama pod mandatom UN i EU, Republika Srbija jača svoje bezbedonosne kapacitete, diplomatske odnose, kao i kvalitet. Ne sumnjivo je da je Srbija priznata partner u očuvanju mira širom sveta. Naši pripadnici snaga odbrane spremni su i obučeni, nagrađivani i odlikovani u gotovo svim mirovnim misijama. U pitanju su svakako profesionalci od poverenja. Međutim, osvrnuću se na komentare Beogradskog centra za bezbedonosnu politiku na predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama.

Imajući u vidu prirodu predloženih izmena, hitna procedura se ne čini opravdanom. Takođe, ono što je ovde sporno, jeste da se ograničava kontrolna uloga Narodne skupštine.

Naime, izmenom člana 7. važećeg zakona, predviđa se da Narodna skupština, na predlog Vlade, donosi odluku o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama. Na osnovu odluke, Vlada usvaja detaljan godišnji plan realizacije učešća Vojske Republike Srbije i drugih snaga odbrane. Takođe, predviđeno je da ceo plan priprema Ministarstvo odbrane, u saradnji sa nadležnim organima. Važeći zakon članovima 7. i 8. propisuje da detaljan godišnji plan usvaja Narodna skupština, na osnovu koga odlučuje o učešću Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama.

Ove izmene čine ceo proces fleksibilnijim i operativnijim, to jeste činjenica, kako se ne čeka na Narodnu skupštinu za odobrenje godišnjeg plana, ali se umanjuje, ponavljam, njena kontrolna uloga.

Naime, predloženo rešenje podrazumeva da Narodna skupština donosi odluku, vremenski neograničenu, koja sadrži nazive i mandate misija, kao i broj pripadnika Vojske Srbije koji će biti na raspolaganju za angažovanje.

Važećim zakonom ovlašćenja Narodne skupštine su mnogo šira. Na primer, kroz usvajanje godišnjeg plana ona je kontrolisala i finansije za učešće u multinacionalnim operacijama.

Uloga Skupštine u donošenju odluke o učešću u multinacionalnim operacijama svakako je važna, zbog obezbeđivanja veće demokratske legitimnosti i omogućavanja javne rasprave, te je važno pronaći balans između efikasnosti i demokratskog nadzora.

Šta je ovde zapravo sporno? Sporno je to što o učešću civila u multinacionalnim operacijama sad trenutno Narodna skupština zapravo ne može ni da odlučuje. Tu je takođe sporno što je zadržan član 10, kojim je određeno da Vlada donosi odluku o učešću civila u ovim operacijama. Naime, kada je usvajan 2009. godine Zakon o operacijama, usklađeno je sa Zakonom o policiji, koji je predviđao da Vlada odlučuje o učešću pripadnika MUP-a u multinacionalnim operacijama. Međutim, novi Zakon o policiji, u članu 21. propisuje da je to odluka nadležnog organa, što omogućava da se izmenom Zakona o multinacionalnim operacijama propiše da Narodna skupština odlučuje o tome.

Odlukom Vlade obezbeđuje se, činjenica je, veća operativnost pri slanju civilnih stručnjaka u mirovne misije, ali se otvara pitanje parlamentarne kontrole nad donošenjem ove odluke, na šta je Poslanička grupa „Dosta je bilo“ već ukazivala kada je usvojen Zakon o multinacionalnim operacijama.

Takođe, nije jasno zašto je rešenje iz člana 7. važećeg zakona, gde nadležna ministarstva pripremaju delove godišnjeg plana za svoje pripadnike, u predlogu izbačeno, pa je predviđeno da Ministarstvo odbrane sastavlja čitav plan?

Pored toga, izmenama člana 17. važećeg zakona propisuje se da Vlada usvaja izveštaj o učešću Vojske Srbije i drugih snaga odbrane, koji priprema Ministarstvo odbrane u saradnji sa nadležnim organima. Izveštaj ima drugačiji naziv nego dosadašnji izveštaj o izvršenju godišnjeg plana, koji je takođe usvajala Vlada, ali sadržinski je on potpuno isti.

Unesena je i odredba koja obavezuje Vladu da Narodnoj skupštini i predsedniku Republike podnosi izveštaj radi informisanja, što je svakako dobro rešenje, s obzirom na nadležnosti ovih institucija. Kao i godišnji plan, ovaj izveštaj priprema Ministarstvo odbrane u saradnji sa nadležnim organima.

Ovim predlogom zakona propuštena je prilika da se preciznije odredi civilna dimenzija odlučivanja i planiranja, iako je prepoznata potreba i korist učešća civila u multinacionalnim operacijama. Akcenat ovog predloga i dalje je na vojnoj komponenti misija, te uloga Ministarstva spoljnih poslova, koje bi trebalo da bude nosilac ovog procesa, nije definisana.

Iako je izmenama Zakona o ministarstvima, nadležnostima Ministarstva spoljnih poslova dodata i – o organizaciji i obezbeđivanju učešća civila u misijama, ovim predlogom Ministarstvo spoljnih poslova se pominje jedino kao deo tela za koordinaciju.

Takođe, nije regulisano odlučivanje o učešću, kao i o izboru i obuci lica koja ne dolaze iz državne uprave već, recimo, iz privatnog sektora ili civilnog društva, koji mogu značajno doprineti učešću civilnih eksperata u multinacionalnim operacijama.

Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da razvijanje civilne ekspertize van okvira državnog sektora može pomoći da se premosti jaz između ekspertize koja se trenutno šalje u misije i neiskorišćenih potencijala.

Za kraj, čestitala bih vojnim posmatračima, štabnim oficirima, medicinskom osoblju u sanitetskim timovima i vojnoj bolnici, jedinicama nivoa odeljenja, voda i čete i autonomnim timovima za zaštitu brodova na dobrom predstavljanju Srbije širom sveta. Zamolila bih generale da podele sa nama poslanicima i građanima neko iskustvo sa terena. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se gospođo Gojković.

Ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva i predstavnici Generalštaba, velika je šteta što smo ovako važan set zakona objedinili u samo jednu tačku dnevnog reda, pošto su zakoni toliko bitni da bi trebalo da svakom posvetimo značajnu i željenu pažnju i da detaljno o njima prodiskutujemo. Zbog čega je ovo važno? Zbog toga što postoji opravdana bojazan i opasnost da izmene Zakona o odbrani, o vojsci, o BIA mogu da uruše sistem bezbednosti i stepen ionako krhke demokratije u našoj zemlji.

Kako su na javnoj raspravi istakli predstavnici Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, nova zakonska rešenja predložena u oblasti bezbednosti su lošija nego ona koja se trenutno primenjuju, jer mogu dovesti do urušavanja sistema i predstavljaju korak unazad u odnosu na dosadašnju praksu. Tom prilikom njihovi predstavnici naglasili su loše odredbe u izmenama i dopunama Zakona o odbrani, o Vojsci Srbije, o BIA i istakli da osim loših rešenja koja su ponuđena, mnogo više zabrinjava način na koji se obavljaju te izmene i trendovi koji su primetni u sektoru bezbednosti.

Zaključak ove rasprave je bio da se predloženim izmenama o kojima bi trebalo da raspravljamo ruši sve što je postignuto u prethodnom periodu, a da rastu diskreciona prava političara koji su na vrhu sistema, dok se ljudska prava građana urušavaju.

Verujem da Ministarstvo i Vlada smatraju da će ove izmene doprineti ubrzavanju evropskog puta Republike Srbije, ali stručna javnost ne deli taj stav, već smatra da će eventualno usvajanje ovih zakona smanjiti stepen odgovornosti vlasti i dostignuti nivo demokratije.

Mogu da pohvalim i da naglasim da je dobro što je država Srbija prepoznala potrebu da se menja zakonska regulativa iz ove oblasti, ali tvrdim da ono što je predviđeno za izmenu ne treba da bude menjano i da može da bude višestruko štetno.

Primera radi, izmenama zakona o Vojsci proširuju se ovlašćenja vojne policije da obezbeđuje i ljude van Vojske, po odluci ministra odbrane. Stoga bih upitala ministra – zbog čega te poslove ne može da obavlja Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno da li postoji opasnost da se vojska pretvori u privatno obezbeđenje, koje će plaćati svi građani Republike Srbije?

Takođe, sporna je odredba po kojoj vojna policija više neće morati civilnoj policiji da bez odlaganja preda civile koje je privela.

Kada govorimo o Zakonu o odbrani, Poslanička grupa „Dosta je bilo“ smatra da je strahovito loše rešenje da se veoma široko definiše koji su podaci tajni iz sistema odbrane, iako nije sporna potreba da jedan deo podataka iz tog sistema treba da bude zaštićen. Ovde ne sporim potrebu da Vojska i Ministarstvo odbrane imaju kontraobaveštajnu zaštitu, ali ne na ovaj način na koji je predviđeno zakonom.

Osvrnuću se i na važne izmene Zakona o BIA i potencijalne mogućnosti zloupotrebe. Naime, nedostatak efikasnog mehanizma civilne kontrole bezbednosnih službi, o kojima su već kolege iz opozicije uveliko pričali, činjenica da je direktor BIA partijski funkcioner i da će nakon usvajanja izmena zakona imati pravo da bez konkursa zapošljava koga hoće, što nama nekako sugeriše da može doći do partijskog zapošljavanja, te da se budžet službe povećava skoro svake godine, ukazuje na zloupotrebu Bezbednosno-informativne agencije u političke svrhe.

Činjenica je da je teško to eksplicitno dokazati, ali, prisetimo se samo bolnih iskustava iz ne tako davne političke prošlosti, kada su pripadnici Službe bili oruđe vlasti za obračun sa ljudima koji su bili označeni kao protivnici režima.

Značajne kritike u vezi sa nepostojanjem konkursa, koje sam malo pre pomenula, istakla je i organizacija „Transparentnost Srbija“. Naime, oni su kritikovali predložene izmene Zakona o BIA upravo u delu koji reguliše da ubuduće za službenike BIA neće biti obavezan konkurs pri zapošljavanju. Takođe, „Transparentnost Srbija“ je navela i da se nameću dva pitanja, ako bi se verovalo na reč Vladi i Agenciji da je ta promena zaista neophodna i da Agencija ne treba da bude u obavezi da raspisuje konkurs za zapošljavanja.

Za „Transparentnost Srbija“, primera radi, prvo pitanje je bilo kako je moguće da se krajem avgusta 2017. godine predloži da se zakon donese po hitnom postupku, ako se zna da je Zakon o policiji koji je stvorio probleme donet u januaru 2016. godine, a drugo, kako je BIA uspevala da ispuni svoje zakonske obaveze u protekle dve godine, to je tačno od 6. februara 2016. godine, kada je Zakon o policiji počeo da se primenjuje, pa sve do danas.

Podsetimo se takođe da je sedam meseci prošlo otkako je Narodna skupštini po hitnom postupku upućen Predlog izmena i dopuna Zakona o BIA. Naime, hitan postupak obrazložen je time da bi u protivnom bila dovedena u pitanje mogućnost Agencije da delotvorno zaštiti uređenje i bezbednost Republike Srbije. Sedam meseci kasnije, kada predlog konačno dolazi pred nas poslanike, pokazalo se da je BIA normalno funkcionisala bez ikakvog potresa.

Setimo se takođe prošlogodišnje rasprave o budžetu Republike Srbije, kada smo upravo i zamerili to što je predviđeno da budžet BIA bude uvećan za 18% u odnosu na prošlu godinu, bez detalja o tome kako će taj novac i biti utrošen. Tada smo se pitali šta je to tajna u BIA, ali je vlast tvrdila da je Odbor za kontrolu službi bezbednosti još 2013. godine usvojio zaključak da se budžeti službi bezbednosti prikazuju samo u ukupnom iznosu, jer bi u suprotnom moglo doći do informacija o operativnim i funkcionalnim sposobnostima službi bezbednosti.

Izmene Zakona o BIA od samog početka kritikovali su stručnjaci, kolege iz opozicije, značajan deo i nevladinog sektora, a Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić uporedio je da je taj predlog u suprotnosti sa Ustavom. Da upozorenja o mogućnoj zloupotrebi službe treba uzeti ozbiljno svedoče presude za ubistva premijera Republike Srbije, odnosno Jugoslavije Zorana Đinđića i Ivana Stambolića. Naime, sumnje u rad BIA podstakle su informacije o tome da je porastao broj građana koje BIA, nažalost, prisluškuje.

Da se zloupotrebe ne dešavaju samo na najvišem državnom nivou svedočio je nedavno i inspektor za suzbijanje privrednog kriminala u Nišu Nebojša Blagotić, koji je upozoravao da je radeći po nalogu Uprave kriminalističke policije MUP-a na predmetima koji se tiču ozbiljnih zloupotreba u niškoj privredi tokom istrage otkrio da podaci iz policijskih provera preko BIA i određenih političkih struktura stižu do direktora firmi čiji se rad proverava.

Jedan od osnovnih problema odnosi se na to što nema efikasne civilne kontrole bezbednosnih službi o kojima sam i malopre govorila. Takođe, imajte u vidu da ove zamerke ne shvatate samo kao običnu kritiku opozicije, već da razumete sumnju velikog dela javnosti, ali i kolega iz opozicije, s obzirom da se na čelu BIA nalazi osoba koja je partijski funkcioner ili je bila partijski funkcioner, pošto to još uvek nije precizno jasno.

Takođe, verujem da ćete razumeti stanovište da je teško proceniti rad službi bezbednosti, ukoliko se ne znaju njihovi prioriteti rada i planovi, kako bi se na osnovu njih moglo videti šta je ostvareno, a šta pak nije ostvareno. Zbog toga, svi sporni slučajevi, uz nedostatak informacija, pokazuju da se radi ili o zloupotrebi sektora bezbednosti ili o njegovoj neefikasnosti.

Među najozbiljnije zamerke ubrajamo planirana velika diskreciona ovlašćenja direktora. Proučavajući evropsku praksu, naime u ovoj oblasti, uviđam da se na čelne funkcije u bezbednosnim agencijama, postavljaju ludi iz struke sa iskustvom, do ljudi koji opet i imaju konkretne veze sa politikom.

U predloženom zakonskom rešenju direktor se nalazi na vrhu, kada se govori o upravljanju ljudskim resursima, a da njegovo postavljenje, zatim kriterijumi, uslovi za njegov izbor nisu detaljnije regulisani. Prosto to je nelogično, da neko ko ima tolika ovlašćenja koja nisu uobičajena za bezbedonosno-obaveštajne službe, ali je neuobičajeno i da nisu jasno propisani mehanizmi i uslovi za direktora obaveštajne agencije.

Na kraju, govoreći o ovom zakonu, završila bih pitanjem, zbog čega Vlada Republike Srbije nije prihvatila mišljenje poverenika Rodoljuba Šabića, pre upućivanja Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji. Podsećanja radi, poverenik Rodoljub Šabić, izneo je više kritičkih opservacija i mišljenja u kojima ukazuje da su u suprotnosti sa Ustavom i drugim podzakonskim aktima, ali ih Vlada nije prihvatila pre upućivanja u parlament po hitnom postupku.

Poverenik je takođe isticao da Nacrt zakona o BIA sadrži rešenja koja su suprotna Ustavu ili suprotna drugim relevantnim zakonima i da bi se njihovim usvajanjem u pravni sistem unela dodatna konfuzija. Upravo su se glavne primedbe odnosile na rešenja kojima se uređuju bezbednosne provere i one kojima se uređuje način određivanja tajnosti podataka.

U vezi sa bezbednosnim proverama, ukazano je da je veoma važno da budu uređene zakonom na jasan i nedvosmislen način, a da najvećim delom ostaju neuređene, nejasne, fluidne, kao i da su suprotne Ustavu. Umesto da se urade samim zakonom, uređivanje bitnih pitanja u vezi sa bezbednosnim proverama, svodi na nivo podzakonskog akta direktora same agencije.

Takođe, rešenja kojima se uređuju tajni podaci u suprotnosti su sa fundamentalnim rešenjima i Zakona o tajnosti podataka. Podsećam takođe da primedbe i sugestije poverenika BIA i Vlada nažalost nisu prihvatile.

Pred sam kraj rekla bih par reči u vezi sa Zakonom o proizvodnji, prometu naoružanja i vojne opreme. Osvrnuću se na saopštenje za javnost koji je potpisao Granski sindikat industrije, energetike i rudarstva „Nezavisnost“.

Naime, oni su tražili da se ovaj zakon povuče iz procedure. Ovaj stav su pravdali argumentom da je država Srbija svojim političkim opredeljenjem prihvatila sistem tržišne privrede, u kome se prema Ustavu Republike Srbije, osim državne svojine, ravnopravno tretiraju privatna i zadružna svojina.

Članovi granskog sindikata „Nezavisnost“ zalažu se za bezpogovorno poštovanje Ustava i zakona Republike Srbije i smatraju da državna svojina, uz svakako dobar menadžment, može da bude efikasna kao i privatna svojina, što se jasno može videti na primeru državnih kompanija u privrednim i ekonomskim moćnim zemljama i državama EU.

Odbrambena industrija Srbije svakako resurs od strateškog značaja za državu, pa iz tih razloga granski sindikat „Nezavisnost“ smatra da se u pitanju privatizacije proizvodnih resursa namenske i odbrambene industrije moraju izjasniti, ne samo Vlada Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srbije, već i reprezentativni sindikati, stručna javnost, kao i nevladine organizacije koje se bave ovom tematikom.

Sindikat „Nezavisnost“ smatra da je ponuđeni zakon o proizvodnji, naoružanja i vojne opreme u kontradiktornosti sa Zakonom o privatizaciji, te da daje velika ovlašćenja Ministarstvu odbrane, a minimizira ulogu Vlade Republike Srbije, te da predložena rešenja nisu u interesu radnika u namenskoj i odbrambenoj industriji Srbije, niti same države Srbije.

Oni su takođe istakli da smatraju da se rokovi za javnu raspravu određuju po vojnom diktatu, a ne demokratskoj proceduri, pa iz navedenih razloga su tražili da vlada Republike Srbije povuče ovaj zakon iz procedure. Kao što vidimo, to se nažalost nije desilo.

Granski sindikat „Nezavisnost“ je protiv privatizacije namenske i odbrambene industrije Srbije i smatra da država mora da ostane vlasnik preduzeća u Namenskoj i odbrambenoj industriji Srbije, a da se ulaganje u tehnološko-inovativni razvoj i jačanje konkurentnosti na tržištu naoružanja i vojne opreme obezbeđuju iz kreditnih aranžmana države.

Takođe, pitali smo se i zbog čega bi država prodavala Namensku i odbrambenu industriju, ako Vlada Republike Srbije izlazi sa podacima da se sve više povećavaju prihodi od prodaje naoružanja i vojne opreme, kao i da ove industrije snažno podstiču razvoj srpske privrede.

Na samom kraju, osvrnuću se na komentare Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i njihove komentare, odnosno koji se odnose na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Republike Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama.

Naime, u nedostatku javne rasprave, Beogradski centar za bezbedonosnu politiku, ukazao je na izmene koje smatra problematičnim ili nedovoljno precizno obrazloženim. Ja ću se upravo sada osvrnuti na te izmene.

Naime, krajem 2017. godine, u toku je bila izmena paketa zakona koji se tiču sistema odbrane i Vojske Republike Srbije. Dok su Zakon o Vojsci i odbrani prošli kroz proces javne rasprave, iako javnost nije adekvatno informisana da se to događalo, za Zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama, javna rasprava nije bila omogućena. Zbog toga su se naime zahtevale izmene i dopune po hitnom postupku.

Imajući u vidu prirodu predloženih izmena, kao i činjenicu da se početkom ove godine, da nas očekuje nova strateška dokumenta kojima se ovaj zakon svakako trebalo uskladiti, hitana procedura se ne može činiti opravdanom. Šta je još ovde sporno? Sporno je i to što se ograničava kontrolna uloga Narodne skupštine. Naime, izmenom člana 7. važećeg zakona predviđa se da Narodna skupština na predlog Vlade donosi odluku o upotrebi Vojske Republike Srbije i drugih strana odbrane u multinacionalnim operacijama.

Na osnovu odluke Vlada usvaja detaljni godišnji plan realizacije učešća Vojske Srbije i drugih snaga odbrane. Naime, takođe je predviđeno da se ceo plan priprema Ministarstva odbrane u saradnji sa nadležnim organima, naime važećim članovima zakona 7. i 8. propisuje se detaljan godišnji plan koji usvaja Narodna skupština na osnovu kog se odlučuje o učešću Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama.

Ove izmene svakako čine ceo proces fleksibilnijim i operativnijim kako se ne čeka na Narodnu skupštinu za odobrenje godišnjeg plana, ali se umanjuje njena kontrolna uloga. Naime, predloženo rešenje podrazumeva da Narodna skupština donosi odluku, vremenski neograničenu koja sadrži nazive i mandate misija, kao i broj pripadnika Vojske Srbije koji će biti na raspolaganju za angažovanje. Važećim zakonom ovlašćenje Narodne skupštine su mnogo šira, na primer kroz usvajanje godišnjeg plana ona je kontrolisala i finansije za učešće u multinacionalnim operacijama, međutim uloga Skupštine u donošenju odluke o učešću u multinacionalnim operacijama je svakako važna zbog obezbeđivanja veće demokratske legitimnosti i omogućavanja javne rasprave, te je važno pronaći balans između efikasnosti i demokratskog nadzora. Hvala vam.