Hvala.

Poštovani građani Srbije, upućujem pitanje ministru unutrašnjih poslova, gospodinu Nebojši Stefanoviću. Dana 10. maja ove godine uhapšena je grupa bivših i sadašnjih radnika pogona Zlatare koja posluje u sklopu RTB Bor, kao i sadašnji i bivši radnici firme za obezbeđenje sa optužbom da su u periodu od 2014. do 2017. godine kontinuiranim delovanjem protivpravno otuđili određenu količinu zlata koja je bila u pojedinim tehnološkim fazama u procesu njegove proizvodnje u anodnom mulju, neafinisanom i afinisanom zlatu. To su činjenice koje je u svom saopštenju izdao MUP Srbije, dana 11. maja ove godine.

Još mnogo ranije postojala je sumnja kod radnika RTB Bor i građana Bora da pojedini zaposleni u pogonu Zlatare kradu zlato i enormno se bogate. Treba se setiti da su u okolini Bora nedavno otkrivene ilegalne topionice zlata, zatim da je jedan radnik pogona Zlatare, koji je stekao određene nekretnine u kratkom vremenskom periodu, premešten na drugo radno mesto itd. U zadnjem periodu kroz Bor su se širile priče i javljala se sumnja da su pojedini radnici pogona Zlatare stekli veliki novac, ali se od strane odgovornih lica ništa nije preduzelo kao mera predostrožnosti.

Da nedostaje zlato u procesu njegove prerade tokom poslednje tri godine ukazivano je na sastancima organa upravljanja Topionice i rafinacije u čijem je delu i pogon Zlatara, odnosno u periodu od 2015. do 2017. godine. Jasno i nedvosmisleno se na tim organima ukazivalo da u bilansu proizvodnje zlata nedostaju određene količine istog. Takođe, mediji su prošle godine pisali o sumnjivom nedostatku zlata u RTB Bor.

Na sumnje koje su iznete na organima upravljanja Topionice i rafinacije, kao i na tekstove u medijima, menadžment RTB Bor nije reagovao. Radnici koji su u tom periodu ukazivali na nelogičnosti u tehnološkom lancu proizvodnje zlata i njegovom nedostatku su u kratkom vremenskom periodu premešteni na druga, uglavnom gora i manje plaćena radna mesta koja nisu imala dodirnih tačaka sa samom proizvodnjom zlata.

Pored toga što je bilo evidentno da u bilansima zlato nedostaje, menadžment RTB Bor nije preduzeo nikakve radnje da se to spreči, niti da se dođe do činjenice kolike su se količine zlata otuđile. Time je menadžment RTB Bor svojim ne delovanjem naneo veliku štetu RTB Bor čije interese po zakonu treba da štiti.

Posebno treba napomenuti da se bilansiranje zlata vrši za svaku tehnološku fazu prerade i da nije moguće otuđivati zlato u dužem vremenskom periodu, a da se to ne primeti.

Takođe, značajno je napomenuti da se iz bilansa proizvodnje zlata, odnosno odnosa količine zlata koja uđe u proces prerade i dobijene količine finalnog zlata u polugama može uočiti da nedostaju značajne količine istog. Javlja se sumnja da te količine nisu mogle da se otuđe na način na koji su uradili uhapšeni radnici.

Postavlja se pitanje – šta je sa ostalom količinom zlata koja nedostaje? Da li ovo hapšenje koje je trebalo i ranije da se desi nije samo maska da se prikrije neka veća pljačka koja se odigrala pod pokroviteljstvom menadžmenta RTB Bor?

Tražimo da nam MUP Republike Srbije dostavi informaciju i svoje mišljenje o ovom slučaju i izjasni se o sumnji da je menadžment RTB na čelu sa Blagojem Spaskovskim zna od ranije za pljačku zlata, a nije reagovao i da li je i on učestvovao u tome? Hvala.

Zahvaljujem.

U Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2018. godinu u članu 3. deo v) Glava II Program 1. – indirektne obaveze, unutrašnji dug, u tačkama 5.4. i 5.5. u 2018. godini su predviđena sredstva za isplatu anuiteta po kreditima investicionog fonda Export Development Canada, RTB „Bor“ – komponenta 1 u iznosu od 19 miliona američkih dolara i RTB „Bor“ – komponenta 2 u iznosu od 10,5 miliona evra, što ekvivalentno iznosi 28 miliona evra. Ta sredstva se mogu predvideti planom budžeta samo kao uslovna kategorija jer je isplata tih sredstava čvrsto definisana programom UPPR za RTB „Bor“.

Prema tom planu, tokom sprovođenja programa poslovne i finansijske konsolidacije, RTB „Bor“ je dužan da ispunjava sve predviđene finansijske obaveze. Obaveze prema fondu Export Development Canada – RTB „Bor“ – komponenta 1 i 2 su svrstane u klasu četiri poverilaca, različitih poverilaca koji su obezbeđeni garancijom. Da bi država Srbija stekla uslov za isplatu pomenutih anuiteta, prethodno se program UPPR za RTB „Bor“ mora proglasiti neuspešnim. Međutim, na sednici Odbora za privredu ove Skupštine dana 14. februara 2017. godine predstavnik Ministarstva finansija je izjavio da će u 2017. godini RTB „Bor“ imati pozitivu iz tekućeg poslovanja u iznosu od 60 miliona dolara, čime su se automatski stekli uslovi da se tačke 5.4. i 5.5. brišu. Moje pitanje za ministra finansija je – ko će platiti te anuitete u 2018. godini? RTB „Bor“ iz tekućeg poslovanja ili država iz budžeta?

Takođe u vezi Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, mogu reći da ponuđeni Predlog zakona je dobar i njegov stečajni okvir je pozitivno ocenjen od mnogih relevantnih institucija. Sa druge strane, njegova implementacija kod državnih i društvenih preduzeća pod zaštitom države je vrlo problematična. Tako je država Srbija sebe stavila u apsurdnu situaciju. S jedne strane donosi dobar zakon, a s druge strane ista ta država krajnje loše primenjuje taj isti zakon. To se naročito odnosi na velike privredne subjekte kod kojih se primenjuje stečajni postupak kroz UPPR. Eklatantan primer za ovu tvrdnju je RTB „Bor“, gde je 2016. godina završena sa 54 miliona dolara gubitka.

Pitanje za ministra finansija je – može li se za vreme sprovođenja UPPR-a objaviti negativno poslovanje privrednog subjekta? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Moj amandman se odnosi na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi rekama na unutrašnjim vodama i on treba da glasi ovako - u članu 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama st. 6. i 7. brišu se. Znači, moj amandman je sličan sa amandmanima koje su izložili moji prethodnici. Međutim, obrazloženje će biti malo drugačije.
Suština obrazloženja je u tome da ministar nije kompetentno lice koje može da propiše uslove koje moraju da ispunjavaju privredna društva da bi obavljala poslove tehničkog održavanja vodnih puteva.
U članu 3. su dodati čl. od 1. do 7. i čl. od 1. do 5. jasno određuju propozicije kako se vrši postupak javne nabavke za poslove održavanja vodnih puteva. Normalno je ta procedura, govorim o čl. od 1. do 5, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture usvaja godišnji program tehničkog održavanja koji mora da bude detaljan, da izvrši analizu stanja plovnih puteva, objekata koji se nalaze na tim plovnim putevima i potpuno precizno da odredi predlog mera koje treba uraditi da bi se obezbedila odgovarajuća bezbednost tih plovnih puteva, dinamika rada i onako kako je predviđeno svim tim članovima.
Na osnovu tako usvojenog, vrlo preciznog godišnjeg programa tehničkog održavanja vodnih puteva, onda Direkcija za vodne puteve trebalo bi da se stara o primeni takvog programa, odnosno realizaciju takvog programa. S tim u vezi ona organizuje postupak javne nabavke, koji normalno mora biti, što god je moguće više transparentan i usklađen sa Zakonom o javnim nabavkama. To je izuzetno važno, i to je dosta dobro obuhvaćeno članovima, odnosno st. od 1. do 5.
Članovi 6. i 7. su potpuna kontradikcija u odnosu na ove čl. 1. do 5. Naime, precizno, stav 6. kaže - ministar propisuje bliže uslove i kriterijume za dodelu i korišćenje sredstva iz stava 1. ovog člana.
Ministar ne može to da radi. To nije njegova kompetencija i zarad transparentnosti ne sme da bude njegova kompetencija. Stav 7. kaže – ministar propisuje uslove, opet ministar, koje moraju da ispunjavaju privredna društva za obavljanje poslova izvođenja radova u okviru obavljanja poslova tehničkog održavanja vodnih puteva. Ta dva stava su u potpunoj kontradikciji sa čl. od 1. do 5. Zato sam i predložio, odnosno naša poslanička grupa predlaže u ovom amandmanu da se ta dva stava brišu.
Zašto? Zato što čl. 6. i 7. su u apsolutnoj suprotnosti sa principom transparentnosti rada, ne samo Vlade, ne samo ministarstava, nego uopšte. Potpuno jasno su precizirani stavovi Zakona o javnim nabavkama koja kažu kako treba da se izvode javni radovi, kako se sprovode tenderi, kako se određuje komisija, kako se obezbeđuje što god može veći stepen objektivnosti i transparentnosti rada na postupku javne nabavke i izboru privrednog društva koje će obavljati radove.
Zašto mi ovo posebno naglašavamo? Zato što tamo gde nema transparentnosti otvaraju se vrata za korupciju. Mi ne možemo reći, prisutni smo i svesni smo da je u ovom našem društvu korupcija još uvek prisutna i mi bismo trebali svuda, a naročito u zakonima koji se usvajaju u ovom domu, da sprečimo bilo kakvu mogućnost da se ne otvaraju, nego da se otškrinu vrata, nego da se tresnu, da se zalupe vrata za bilo kakvu mogućnost korupcije.
Prema tome, krajnje ozbiljno naglašavamo da st. 6. i 7. su, da ne kažem, vrlo opasni članovi koji jednostavno omogućuju neke stvari protiv kojih ovo društvo principijelno treba da se bori. Nisu u skladu ni sa čime, pogotovo, kažem, nikako ne bi smele da budu kompetencije jednog ministra. Ako se ministar bavi ovim što piše u čl. 6. i 7. onda on nije ministar, već je on nešto drugo, radi posao nekog drugog koji je možda dve, tri ili pet stepenica ispod njega u organizacionoj hijerarhiji ministarstva. To je otprilike ono najvažnije.
Sada ću možda u odgovoru od ministarke dobiti odgovor da možda nisam u pravu ili da nisam shvatio najbolje, ali moram reći da dolazim iz RTB „Bor“ gde je upravo završen osmogodišnji ciklus, jedan veliki investicioni ciklus na jednom velikom državnom projektu koji je koštao 450 miliona evra i koji se krajnje neslavno završio što je i predsednik Vlade pre nedelju dana javno priznao. I dok je trajao investicioni ciklus, kleli smo se da je sve transparentno, da je sve jasno, da je sve kako treba, da sve ide u skladu sa zakonom i propisima i na kraju smo došli do toga da smo napravili najveći privredni promašaj u ovom delu Srbije.
Prema tome, imajući to iskustvo pred sobom, ne samo iz Bora, nego verovatno i negde druge, ali ja situaciju sa Borom jako dobro poznajem, ja posebno želim da naglasim da, ne samo ovo što je napisano u čl. 6. i 7, nego uopšte, generalno, kada se u ovom domu, u ovom parlamentu pojavi bilo koji zakon koji čak može i da namiriše na eventualne propuste ili otvaranju vrata ili mogućnosti za korupciju, opet kažem koja je u značajnoj meri prisutna u ovom društvu, kompletan ovaj parlament mora da reaguje. Uopšte nije bitno ko sa koje strane sedi u parlamentu. Mislim da nam je u tom smislu podjednak zadatak. Ne smemo se dvostruko ponašati, ne smeju biti dupli aršini, ne smemo javno i u javnim nastupima proklamovati žestoku borbu protiv korupcije i žestoku borbu protiv mogućnosti za bilo koju korupciju i onda kada dođe zakon na usvajanje da onda provučemo neke stvari koje mogu da odškrinu vrata za tako nešto. Toliko za sada. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodin Martinović je pomenuo moje ime i mislim da je osnovni red da odgovorim.
Odmah da kažem da već počinje mnogo da mi smeta što gospodin Martinović se već stavlja u ulogu tumača šta je ko mislio i šta je ko hteo da kaže. Ja ono što sam mislio, ja sam to i rekao, i vrlo mi smeta u životu, pogotovo ovde u parlamentu, kada neko izvrće ono što ja mislim i što kažem i on tumači to što sam ja hteo da kažem.
Savetovao bih gospodinu Martinoviću da se okane tog manira, jer to deluje vrlo uvredljivo, pogotovo što smo mi kolege i po zvanju i po znanju i po naučnim zvanjima koje imamo i ne bih voleo da neko tako interpretira moje stavove.
Drugo, ništa personalno nisam hteo da kažem, samo sam hteo da kažem da članovi 6. i 7. otvaraju vrata za korupciju, bilo koga sa imenom i prezimenom. Gospodin Vučić je na svom ekspozeu ovde u Skupštini rekao da korupcija predstavlja još jedan od gorućih problema ove zemlje. Pomenuo je milijardu evra koje negde ispare, u nekakvom zdravstvu.
Ponovo tvrdim i tu je ministarka i dobro je što čuje, njoj na štetu ide ako se usvoje članovi 6. i 7. Zarad transparentnosti, ona bi trebalo da se odrekne toga i da kaže – ja se odričem članova 6. i 7, jer to otvara sumnju da može nešto da podlegne korupciji i ona bi tu zaradila velike poene, jer bi narod video da se i ona praktično bori protiv onoga zašta se svi mi ovde zalažemo. Hvala.

Zahvaljuje, predsednice.
Godine 2011. je probijena zakonska granica zaduživanja od 45% i od tada javni dug stalno i permanentno u kontinuitetu raste do današnjeg dana. On sada iznosi negde između 24 i 25 milijardi dolara i sa svim ovim zaduženjima, ovih pet zakona koje ovih dana usvajamo, koji iznose milijardu i 280 miliona dolara, to će se približiti granici od 26 milijardi dolara.
U ovoj sali ministar Vujović je pre dve nedelje rekao da je učešće Vlade u ovom dugu od 2012. godine do danas negde 9,3 milijarde. Sa ovih milijardu i 280 to učešće se diže na nekih 10,5 milijardi dolara, ili proporcionalno, od 10 dolara zaduženja, četiri dolara je napravila ova Vlada od 2012. godine do danas, a šest dolara pripada svim ostalim vladama od Tita do 2012. godine.
Zbog nekontrolisanog rasta javnog duga, postavlja se pitanje – da li u ovoj zemlji postoji dugoročna strategija upravljanja javnim dugom? Ja nisam mogao da nađem nigde tu strategiju i smatram da ona i ne postoji. Uprava za javni dug je izdala kratkoročnu trogodišnju strategiju, gde se kaže 2016. – 2018. godine javni dug mora ostati u granicama ispod 76%.
Postavlja se osnovno pitanje – koji je stepen održivosti dugoročne politike zaduživanja? I tu nemamo jasan odgovor. Iz toga proizilazi još važnije pitanje, održivost ekonomskog razvoja zemlje, jer opšte je poznato da rast javnog duga povećava ekonomsku nestabilnost i opasnost po ekonomski razvoj zemlje.
Prema tome, rast javnog duga guši ekonomski napredak zemlje i povećava opštu finansijsku nestabilnost, da ne kažem i onaj treći faktor, da otvara vrata za korupciju na najvišem nivou.
Prema tome, postavljam pitanje ministru – da li se vi i nova Vlada osećate odgovornim za permanentni i protivzakonit rast javnog duga, nedostatak dugoročne strategije upravljanja javnim dugom i vođenje zemlje u sve veću ekonomsku nestabilnost kao posledicu?
Da zaključim, nova zaduživanja i rast javnog duga u situaciji kada je javni dug skoro duplo veći od zakonom dozvoljenih 45% BDP, bez dugoročne strategije vraćanja tog duga, ja smatram direktno uperenim protiv vitalnih interesa ovog naroda. Hvala.

Gospodine predsedavajući, narodni poslanici, želim da iskoristim priliku da pozdravim ministarku građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture sa njenim saradnicima i ujedno da izjavim žaljenje što je najavljena, a nije prisutna direktorka Direktorata za civilni saobraćaj gospođa Mirjana Čizmarov.

Ovaj Zakon o unutrašnjim vodama je donesen februara 2015. godine i ove izmene i dopune se odnose na taj zakon. Taj zakon iz februara 2015. godine je dosta obiman zakon i ima 291 član i urađen je na 120 strana. Da bi se dobro razumele ove izmene i dopune koje se nude sada nama na usvajanje, prvo je trebalo dobro proučiti ovaj zakon. On je razradio glavne delove vezane za unutrašnje vode, saobraćaj na unutrašnjim vodama i sastoji se iz nekoliko ključnih celina. Obrađeni su uslovi i način za bezbednu plovidbu na unutrašnjim vodama, zatim su obrađeni vodeni putevi i plovidba, sve o plovilima i njihovoj sposobnosti za plovidbu, kao i članovi zakona za posadu, traganje, spašavanje, luke i pristaništa, nadzor i druga pitanja.

Na ovaj zakon dato je na 40 strana ukupno dopuna i izmena u ovom novom Predlogu koji je pred nama. Još treba dodati da zajedno sa ovim predlogom dopuna i izmena trebalo bi zajednički sagledati i Strategiju razvoja vodnog saobraćaja Republike Srbije koju je Vlada Republike Srbije usvojila avgusta 2014. godine i koja se oslanja i koja je proizašla iz onog Zakona iz 2016. godine i biće sastavni deo strategije posle usvajanja izmena i dopuna.

O primeni ovog zakona u Ministarstvu biće zadužena Direkcija za vodne puteve, Agencija za upravljanje lukama, Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu koja, usput, ima 30 zaposlenih i Inspektorat bezbednosti plovidbe, normalno inspekcija je tu važan faktor.

Ključne stvari koje se menjaju iz 2015. godine, bar kako smo mi uspeli da sagledamo, su u tome da su ove promene, koje su vršene 2012, 2015, pa i sada, uslovljene našim približavanjem i usaglašavanjem sa evropskim standardima, i to je, sa te strane možemo reći, jako obimno obrađeno i dosta detaljno.

Osnovne stvari koje se menjaju u odnosu na Zakon iz 2015. godine je otprilike da se menja uloga Direkcije za vodne puteve, što je u ranijoj diskusiji to dosta obrazloženo. Ja kao čovek koji se bavi jednom sličnom delatnošću mogu samo dodati da ja razumem, i to je sasvim tehnički normalno, da investiciona izgradnja i nadzor nad investicionom izgradnjom ne mogu biti pod istim krovom i moraju biti organizaciono nezavisne jedne od drugih, i to je sasvim u redu i tu promenu ja pozdravljam, jer projektovanje, investiciona izgradnja i nadzor nikako ne bi smeli da idu zajedno, jer to rađa neke druge probleme koje ljudi koji se bave tehnikom sasvim dobro razumeju.

Takođe, već je rečeno o tome, izmene omogućuju povećanje nivoa sigurnosti na plovnim putevima i povećanje nivoa bezbednosti, da će se za sigurnosnu zaštitu dalje moći angažovati licencirana lica i, takođe, učinjen je napor da se čarterovanje plovila malo više zakonski reguliše kako bi se izbegle zloupotrebe koje se dešavaju. To je otprilike, uz ono sve što je do sada rečeno, glavno što se sastoji u ovim izmenama koje su predložene u zakonu.

Takođe, već je rečeno da će Direktorat imati jednu konkretniju ulogu, malo drugačiju ulogu. O tome je dosta pričano. Imam pripremljenu diskusiju, ali preskočiću je da ne bi mnogo gubili vremena. Otprilike to je jedan siže onoga što se sadrži u ovim primenama.

Šta je, takođe, vrlo bitno? Taj zakon i ta Strategija su sada osnovni dokumenti na kojima treba da se razvija Strategija razvoja vodnog saobraćaja u Republici Srbiji. Kakvo je stanje vodnog saobraćaja? U kakvom saobraćaju su vodni putevi? U kakvom stanju su luke sa infrastrukturom? U kakvom stanju su plovni objekti, odnosno brodovi? To stanje u Republici Srbije je u jako lošem stanju.

Prethodna Vlada je 2012, 2013. godine dosta precizno definisala situaciju koja karakteriše stanje u ovoj oblasti, tako da je procenjeno tog momenta da je potrebno za dovođenje u neko normalno stanje investicija od 300 miliona evra da bi se ova tri ključna elementa stanje na vodnim putevima, u lukama i sa brodovima dovelo u nekakvo normalno stanje. Čak je i predviđeno da se najveći deo tih investicionih sredstava uloži na Dunavu, zatim dosta toga u projekte za kanal Dunav-Tisa-Dunav, zatim na Savu i Tisu.

Normalno, ovde je malo pričano o stanju sistema Dunav-Tisa-Dunav. Ja ću samo reći da se ono nalazi u najgorem stanju od svih ovih vodenih resursa kojima Srbija raspolaže. Takođe, procenjeno je da je odnos investicija u ovu vodnu privredu izuzetno bila niska i da je njen odnos od 10 investicionih dolara, recimo, samo jedan dolar je bio investiran u ovaj deo saobraćaja. Tada je bilo registrovano da ima negde oko 900 plovnih objekata, a od kojih samo 1/3 može zadovoljiti standarde da može ploviti normalno vodnim putevima. Starost flote je procenjena na preko 40 godina, da ne upotrebimo izraz, da je gro flote staro gvožđe, ali otprilike jeste u takvom nekakvom stanju. Znači, traži jedan izuzetno visok nivo investiranja i jednu veliku brzinu.

Takođe, zabrinjavajuće je stanje infrastrukture u lukama i ja tu sada mogu dosta toga da nabrajam. Ja sam izvukao iz one procene koju je Vlada pravila te 2012. godine i ona je to dobro uradila. Ja to pozdravljam, jer normalno uvek kada se dođe na neki posao, prvo treba dobro dijagnosticirati stvari da bi mogla posle da se prepiše dobra terapija. Posle toga, kažem, avgusta 2014. godine, napravljena je strategija, da bi se 2015. godine, ponovo izvršile izmene ovog zakona iz 2012. godine, u kome se vidi da je naše približavanje Evropi diglo zahteve za regulacijom u ovoj oblasti gde je Dunav, kao Koridor sedam, tzv. Dunavski koridor dobio jedan izuzetni značaj za Srbiju.

Posle toga imamo ovo što je rečeno sada pred nama ove izmene zakona, koje će biti usvojene u oktobru 2016. godine iz kojih se opet vidi da se čini napor da se iznađe način kako obezbediti sredstva koje su potrebna za regulaciju ovoga. To je otprilike jedna kratka karakteristika stanja.

Znači, imamo zakon, strategiju, imamo stanje vodnih puteva koje svakako treba rešiti. Tu sada treba malo reći i oko potencijalnosti. Potencijalnost ovih plovnih puteva Srbije, vodnih puteva Srbije je izuzetna. Ako vidimo što se dešava u okolnim zemljama moramo sa žaljenjem da primetimo da su svi tu potencijalnost dosta više iskoristili od nas.

Ja moram ovde reći i zato sam dao ovu retrospektivu čime raspolažemo, jednu veliku skepsu da smo u situaciji kada trebamo realizovati tako značajne infrastrukturne projekte da jednostavno, čini mi se da ova Vlada nema kapaciteta da ih može sprovesti. Zašto to kažem? Zato što je od 2012. godine, nama je prošle nedelje, gospodin ministar finansija Vujović, rekao da je rast javnog duga bio 9,3 milijarde dolara od 2012. godine do danas. Mi ćemo za par dana usvojiti zaduženja, povećati još za nekih dva miliona i 800, odnosno milion i 286 miliona dolara.

To će se popeti na preko 10,5 milijardi dolara. Prosto pitanje, a tako izuzetno izraženim investicionim zahtevima, ne samo u vodnom saobraćaju, govorimo i o avio saobraćaju, i o putnoj infrastrukturi, da ne govorim o privredi, sa tako izraženim zahtevima vrlo je teško obezbedi sredstva. Odnosno, tolika visina zaduženja po meni nije pravilno usmerena u vitalne objekte infrastrukture.

U kom stanju su ti sadašnji objekti? Ako gledamo objekte privrede, imali smo diskusiju prošle nedelje o Smederevu gde smo rekli da su za samo dve godine gubici u Smederevu napravljeni na 286 miliona dolara. Ja sam rekao u ovoj Skupštini da su gubici u RTB Boru napravljeni od 230 miliona dolara. To je 506 miliona dolara samo u ta dva ključna privredna objekta. Ne možemo urušavati privredu i zajmati se i dizati zaduženje. To je apsolutno nemoguće. Jedini realni izvor povraćaja sredstava, dugova je privreda.

Znači, pozdravljam da se čine napori, da se vodna privreda, infrastruktura, luke, da se dižu, ali izražavam skepsu da to neće moći da se uradi, jer jednostavno strategiju koju primenjuje ova Vlada vezana za utrošak sredstava kojima se zadužujemo, čini mi se da nije najbolje urađena.

Da zaključim ovaj deo, ova Vlada po meni nije imala kapaciteta da uspešno vodi vitalnu privredu i infrastrukturne projekte. Takvi projekti ne služe svojoj svrsi već predstavljaju osnovu za korupciju najvišeg nivoa, teraju zemlju u nekontrolisani rast javnog duga i bankrot. Vode u dužničko ropstvo iz koga nema izlaza. Zato sam skeptičan.

Da pređem na drugi zakon, vezano za Zakon o potvrđivanju sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Srbije i Koreje. Tu nema mnogo diskusije, vrlo su jasni ciljevi Srbije da je potreba Srbije da se predstavi Južnoj Koreji, da se više u Južnoj Koreji koja je jedna daleka privredno razvijena zemlja, više zna kako bi se privukli potencijalni investitori i normalno turisti. Kao što je bitno prepoznat interes Koreje koja je jaka privredna zemlja, da može ovde kao što je krenula, vršiti investicije, da ne prodaje samo svoje proizvode ovde, nego da ima i svoje privredne objekte. To je otprilike ključno za ovaj sporazum. Ne bih nešto mnogo o tome.

Opet isto, kao i kod prethodnog zakona, ja sada postavljam pitanje – ko će se starati o primeni ovog sporazuma? Ko se stara o primeni svih ostalih sporazuma? Koji deo ministarstva se bavi ovim? Normalno to je Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije.

Ja sam malo proučio materijal o Direktoratu civilnog vazduhoplovstva i zato kažem da mi je žao što gospođa Mirjana Čizmarov nije ovde. Video sam da se broj radnika koji rade u Civilnom vazduhoplovstvu dosta podigao. U izveštaju za prošlu godinu smo imali 135 radnika. Po mojim kriterijumima, gledajući strukturu, imam je ovde, ali nemam vremena, šta se sve radi u tom direktoratu, uz svo poštovanje značaja Direktorata, rekao bih da je to malo preveliki broj. Namerno neću govoriti i kritikovati visinu rashoda koji idu za zarade zaposlenih i naknade za zarade, koje nisu male i nismo protiv zarada, nego smo protiv toga da ne bude partijskog zapošljavanja u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva i u svim ostalim direktoratima, agencijama, upravama i ostalim ispostavama Vlade, da tako kažem. Lično smatramo da tu može da se izvrši vrlo značajna redukcija sredstava.

Znam da će mi se odgovoriti da Direktorat ne prima plate iz budžeta već iz nekih drugih sredstava, ali znam da apsolutno u jednoj Srbiji nije primereno da jedan direktor ima 450.000 platu. Daj bože da ima i milion, nije problem, ali trebalo bi da se obezbedi da vazdušni saobraćaj bude izuzetan, da „Er Srbija“ ne pravi gubitke, kao što je rekla ministarka u svom uvodnom izlaganju, da vazdušni saobraćaj u Srbiji se digne na nivo da se vrši racionalizacija broja, jer mi znamo da skoro 800 miliona evra godišnje ide na te uprave, agencije i sve ostalo. Apsolutno smo sigurni da to može da se redukuje i da ta sredstva idu u budžet.

Ne možemo sa jedne strane imati stalni rast zaduženja, urušavanje privrede, strahovite probleme o kojima sada govorimo, o vodnoj privredi, a da agencije koje nisu vidljive, jer mi smo na našim odborima imali analizu rada po agencijama i vidimo da otprilike su tamo plate dobro, kažem da nisam protiv toga, ali sam protiv toga da tamo ne bude kopi-pejst u izveštajima iz godine u godinu, da se guraju partijski kadrovi i da se ne vrši kontrola utroška sredstava. Toliko, hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 287. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Dosta je bilo, zahtevam od ministra privrede, kao i ministra rudarstva i energetike, obaveštenje i objašnjenje o gubicima u RTB Bor, tokom 2014, 2015. i prvih devet meseci 2016. godine.
Prema Poslovniku Narodne skupštine, član 287. stav 5. navedena lica traženo obaveštenje i objašnjenje treba da dostave u pisanom obliku u predviđenom roku.
Obrazloženje – menadžment RTB Bor, uz podršku vrha vlasti Republike Srbije, u kontinuitetu obmanjuje javnost zašećerenim pričama o navodnom prosperitetu kompanije RTB Bor u njenoj svetloj budućnosti.
Istina je na sasvim suprotnoj strani i pored ogromnih investicija, iz godine u godinu se ostvaruju veliki gubici koji se svaljuju na teret poreskih obveznika. Program revitalizacije rudničke rekonstrukcije metalurških kapaciteta u RTB Bor, je realizovan sa katastrofalnim posledicama. Utrošeno je 450 miliona evra, a već duži niz godina se ostvaruju gubici u proizvodnji reda veličine od 50 do 100 miliona evra godišnje.
Zadnjih godina niska cena bakra na tržištu je taj trend značajno pogoršala. Umesto najavljenog rentabilnog poslovanja i dobiti u iznosu od nekoliko stotina miliona dolara godišnje, nezvanične informacije govore da je tokom 2014. godine ostvaren gubitak u iznosu od oko 153 miliona dolara, odnosno 116 miliona evra, a tokom 2015. godine 126 miliona dolara odnosno 114 miliona evra, što ukupno iznosi 267 miliona dolara, odnosno 230 miliona evra.
Očekivani gubitak tokom 2016. godine će biti na približno istom nivou, kao tokom prethodnih godina. To prosečno iznosi desetak miliona dolara mesečno, odnosno za period januar, septembar oko 90 miliona dolara ili 81 milion evra, što će ukupni nivo gubitaka u periodu od 2014. do danas dići na nivo od oko 357 miliona dolara, odnosno 311 miliona evra.
Uslovno prihvaćeni, unapred pripremljeni plan reorganizacije za RTB Bor, nije realno ostvarljiv. Otpis skoro milijardu evra duga je uslovljen ispunjenjem UPPR-om predviđenog programa otplate duga, u iznosu od 50-ak miliona evra godišnje, u roku od sedam godina, posle godinu dana grejs perioda, sa očekivanim gubicima iz tekućeg poslovanja. Počev od 2018. godine gubici će se dići na nivo od 150 miliona dolara godišnje, zbog čega pozitivno poslovanje apsolutno nije moguće ostvariti.
Pravi cilj tako smišljenog UPPR-a je kupovina vremena i zadovoljenje ličnih interesa par pojedinaca u vrhu vlasti Republike Srbije i menadžmenta RTB Bor, koji pošto-poto hoće da kompanija nastavi da posluje krajnje netransparentno u totalno neregularnim uslovima oslanjajući se na budžet Republike Srbije. U tako zamagljenim uslovima izvlači se lična i stranačka korist koje su jedini cilj pojedinaca iz aktuelne vlasti kada je poslovanje RTB Bor u pitanju.
Nije moguće proizvoditi bakar po ceni o 9.000 dolara po toni, prodavati ga po 5.000 dolara po toni, pokriti sve troškove poslovanja i otplaćivati dugove od 50-ak miliona dolara godišnje. Takvu podvalu građani Bora, Majdanpeka i Srbije nisu zaslužili.
Ovome treba dodati da će se počev od 2018. godine zbog isplate anuiteta, cena koštanja dići na preko 10.000 dolara po toni proizvedenog bakra, zbog toga što informacijama, kojima raspolažemo, nemaju karakter zvaničnih informacija, kao i zbog napred iznetog zahtevom od ministra privrede, kao i ministra rudarstva i energetike, navedeno obaveštenje i objašnjenje u nadi da se na taj način može sprečiti raspinjanje dragocenih sredstava iz budžeta i odbraniti vitalni interesi građana Republike Srbije.
Takođe, imam još jedno pitanje, isto na osnovu člana 287. Poslovnika, a to je od predsednika Skupštine Republike Srbije, zahtevam objašnjenje i zahtev za sprečavanje diskriminatorskog odnosa prema predstavnicima poslaničke grupe Dosta je bilo.
Prema Poslovniku Narodne skupštine, član 287. stav 5. predsednica Narodne skupštine Republike Srbije odgovor treba da dostavi u pisanom obliku
Obrazloženje - od konstituisanja 11. saziva Skupštine Republike Srbije, prema članovima poslaničke grupe Dosta je bilo, se sprovodi kontinualna diskriminacija. Da bi se ona sprečila…

…poslanička grupa Dosta je bilo, od predsednice Skupštine Republike Srbije zahteva obezbeđenje odgovarajuće pozicije u institucijskoj sali poslaničkoj grupi Dosta je bilo koja…

Dame i gospodo narodni poslanici, dosadašnja izlaganja o poslovanju REM-a su se odnosila na ocenu šta je to telo radilo, šta nije radilo, šta bi trebalo da radi, a šta ne bi trebalo da radi. Ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na finansijske efekte poslovanja REM-a sa posebnim osvrtom na troškovnu stranu, odnosno na rashode.
Prema Izveštaju o realizaciji finansijskog plana REM-a, on je tokom 2015. godine ostvario ukupne rashode od 280 miliona dinara, odnosno 2,3 miliona evra. Građani Srbije treba da znaju da ih je poslovanje REM-a prošle godine toliko koštalo. U strukturi tako ostvarenih rashoda, zarade i naknade zaposlenima se kreću na nivou 177 miliona dinara, odnosno 1,47 miliona evra, dok iste zarade iznose 162 miliona dinara, odnosno 1,35 miliona evra.
Prema pomenutom izveštaju, prošle godine je u REM-u bilo zaposleno 85 radnika. Prosečna bruto zarada po zaposlenom je iznosila 165 hiljada dinara, odnosno 1.367 evra, a neto zarada 92.500 dinara, odnosno 766 evra. neto zarade članova Saveta REM-a su se kretale od 150 hiljada dinara, odnosno 1.220 evra do 175 hiljada dinara, odnosno 1.425 evra.
Prema članu 5. Zakona o elektronskim medijima, REM vrši javna ovlašćenja u cilju delotvornog sprovođenja utvrđene politike u oblasti pružanja medijskih usluga, unapređenja kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija i, ovo je naročito važno, doprinos očuvanju, zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja u cilju zaštite interesa javnosti u oblasti elektronskih medija i zaštite korisnika usluga elektronskih medija. Pitam – da li je REM to radio? To je trebao da radi, i to je glavno pitanje koje je osnova današnje diskusije.
Umesto da REM svoju delatnost usmeri na realizaciju unapred pomenutih ovlašćenja, svakodnevno se suočavamo sa urušavanjem kvaliteta sistema javnog informisanja. Medijski prostor Srbije je postao strogo kontrolisan od strane izvršne vlasti. Došlo je do naglog pada kvaliteta i upliva svih vrsta neprikladnih sadržaja. Na to sve glasnije ukazuju izveštaji ovlašćenih institucija, kako u zemlji, tako i u inostranstvo.
Zbog svega toga, građanima Srbije želim da ukažem na veliki raskorak između utroška sredstava REM-a i njegovog učinka. Predlažem da se preispitaju rezultati njegovog rada, kao i rada svih ostalih agencija, kancelarija, uprava, fondova i sličnih korisnika budžeta, a sa ciljem da se smanji nepotrebno i nekontrolisano razbacivanje budžetskih sredstava, a ujedno da se podigne nivo i kvalitet njihovih delatnosti u skladu sa zakonskim ovlašćenima koja su im data. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.
Sve vreme se prijavljujem, a vi mi ne dajete reč.
Sve vreme govornik vrši povredu člana 106. Poslovnika stav 1, da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Takođe, i vi kao predsedavajuća vršite povredu Poslovnika po članu 103. stav 3, koji kaže – predsednik Narodne skupštine daje reč narodnom poslaniku koji ukazuje na povredu stava 1. ovog člana odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika, s tim što predsednici poslaničkih grupa imaju prednost, gospođo predsedavajuća.

Ja sam hteo da dam prednost mom predsedniku poslaničke grupe, a vi mi to niste dozvolili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja dolazim iz Bora, u kome je RTB Bor jedan veliki privredni gigant koji je po svojim karakteristikama vrlo sličan karakteristikama kombinatu Smederevo. Ja sam više od 40 godina tamo i imam jedno veliko iskustvo u radu u privredi. Zbog toga bih ovde želeo da bacim svetlo na jednu stranu poslovanja koja nije mnogo prisutna.
Šta je paralela između ova dva kombinata? U tome da su oni u zadnjim decenijama bili privredni giganti na koje se oslanjala privreda Srbije. U poslednjih 10-15 godina to više oni nisu. Došlo je do urušavanja, zbog toga što se izgubila kvalitetna i zdrava strategija razvoja obe kompanije. Takođe, došlo je do upliva politike u rad preduzeća, kompanije, ne samo u te dve, nego i u ostalim kompanijama u Srbiji i normalno je da je to urušavanje uhvatilo velikog maha i, nažalost, ono traje i dan-danas.
Osnovna karakteristika takvog poslovanja su gubici koji se ostvaruju u dugom kontinuitetu. Oni su naročito došli do izražaja u zadnjim godinama. Već je pomenuto za Smederevo da su gubici 2014. godine iznosili 134 miliona evra, 2015. godine 142, ukupno 276 miliona evra za te dve godine. Ovde je pominjano pitanje odgovornosti. Znate kada se napravi gubitak, menadžment bilo koje kompanije u svetu stavi tefter ispod miške i odlazi, ako ne uradi nešto gore sa njima.
Slična stvar je i u Boru. To se ne zna, da je u 2014. godini imao gubitak od 116 miliona evra, u 2015. godini od 114, ukupno 230. Kada se te dve cifre saberu dobijamo 506 miliona dolara gubitka u te dve kompanije. Pola miliona dolara gubitka u samo te dve kompanije.
One nisu jedine u Srbije. Ima ih mnogo, što znači, strategija razvoja poslovanja nije na zdravim nogama. Zbog toga izražavam skepsu da će ovakva strategija o kojoj danas pričamo, u Smederevu biti plodotvorna i da će ona dati rezultati. Na osnovu ovih pokazatelja, kako tehnoloških, tako ekonomskih i ekoloških, ja sam apsolutno siguran, kao čovek sa velikim iskustvom, da mi ne možemo obezbediti stabilno poslovanje kompanije u narednom periodu.
Osnovna karakteristika unutrašnjeg poslovanja svake kompanije je rentabilnost. Toga u Smederevu, kao i u Boru dugo godina nije bilo. Na osnovu čega mi to očekujemo? Na osnovu koje projekcije očekujemo da ćemo stabilizovati poslovanje da prihodi uvek nadvladaju troškove. Još jedna mnogo važnija karakteristika poslovanja je konkurentnost kompanije koja se postiže na tržištu. Konkurentnost kompanije je strahovito važna karakteristika rada. Normalno je da i Bor i nažalost Smederevo u dugom nizu godina nisu uspeli da postanu konkurentne kompanije na tržištu kako domaćem, tako i svetskom.
Zbog toga mislim da sa ovakvom strategijom i sa ovako netransparentnim ugovorima i uslovima poslovanja možemo praviti po Srbiji potemkinova sela, ali ne možemo praviti uspešne privredne subjekte. Hvala.

Poštovani građani, dame i gospodo, imam konkretan komentar vezan za poslovanje RTB Bor odakle dolazim koji je po meni od izuzetnog značaja za privredu Srbije. U periodu od 2009. godine do 2015. godine realizovan je program revitalizacije rudničkih i rekonstrukcije metalurških kapaciteta u RTB Bor. Za realizaciju tog programa potrošeno je preko 400 stotine miliona dolara.
Program je realizovan uz podršku Vlade Republike Srbije. Strateška opredeljenja koja su zacrtana u njemu nisu ostvarena. Tehnološki cilj proizvodnja 80 hiljada tona bakra je ostvaren sa manje od 50%. Ekonomski cilj, rentabilna proizvodnja ni izdaleka nije ostvarena što je generator velikih gubitaka koji sa sadašnjom cenom na tržištu bakra iznose preko sto miliona dolara godišnje. Ekološki cilj dostizanje svetskih standarda takođe nije postignut, emisije sumpor-dioksida u atmosferu redovno je iznad dozvoljenih granica.
Na sramotu i odgovornost prethodne Vlade Republike Srbije, ovaj program je postao najveća promašena investicija u Srbiji. Zbog toga gospodinu mandataru postavljam pitanje - na osnovu čega nova Vlada planira dalji rad RTB Bor, kada je prethodna Vlada program razvoja realizovala sa katastrofalnim rezultatima, a usvojeni UPPR nije realno ostvarljiv? Hvala.