Hvala najlepše.

Periodično postavljam jedno pitanje koje je suštinsko pitanje i, nažalost, iako ne prolazi mnogo vremena od jednog do drugog postavljanja pitanja, to pitanje postaje sve više aktuelno, a to je pitanje u koje se slivaju sva ostala pitanja – gde mi idemo kao država i društvo?

Ovo pitanje postaje još više aktuelno naročito posle jučerašnje izjave predsednice Vlade da ne isključuje vojnu opciju na Kosovu. Zvecka se oružjem. U stvari više se preti praznom puškom, kao da nismo naučili lekciju iz 90-ih godina i kao da ne znamo kakva je situacija na terenu.

Postavlja se pitanje, to postavljam i njoj i ministru za informisanje, da li se možda ovakvim izjavama pokušavaju da se prikriju raznorazne mahinacije, kao i možda direktno investiranje javnog novca u privatne interese? To je praktično poklapanje kupovine Kopernikusa, koji je u vlasništvu nekoga ko je veoma blizak režimu SNS iz Niša, i kupovine tog istog čoveka, njegove kompanije, Prve televizije i O2 televizije, a pri čemu ispada da je Kopernikus vredniji jer je kupljen za 195 miliona evra, nego zajedno Prva i O2 televizija.

Znači, sa jedne strane, imamo zveckanje oružjem, a s druge strane, samo pre nekoliko dana predsednica Vlade je pozvala građane Srbije da investiraju u sebe, jer će im se tobože to višestruko vratiti. Navela je i svoj primer, kako se i ona žrtvovala i živela u inostranstvu. Ona je završila neke trećerazredne univerzitete u inostranstvu, a mogu i ja da navedem svoj primer, jer i ja sam isto tako studirao na najboljem univerzitetu u inostranstvu. Kako je ova vlast vratila? Tako što me je ranije opozvala sa mesta ambasadora u Indoneziji, iako sam prethodno proveo vreme i uložio i zadužio se da bih proveo i radio u indonežanskom predsedništvu i imao kontakte koje niko nije imao u toj zemlji od stranaca.

Tako da se šalje jedna pogrešna poruka. Zašto, recimo, ne ulaže, zašto postavljam pitanje predsednici Vlade, da obrnemo, država i Vlada više u talente i školovanje onih ljudi koji su nama zaista potrebni? Ako je strateški cilj Srbije ulazak u EU, a videli smo po poslednjim izjavama da očigledno to nije i da se od toga odustaje, zašto kao druge zemlje u regionu ne podržavamo školovanje onih studenata koji žele da se više upoznaju sa time dublje kako funkcioniše EU? Recimo, na koledžu Evrope u Brižu ili u Natalinu kod Varšave. Recimo, jedna Makedonija svake godine finansira tri takva studenta, a odgovor iz Ministarstva za evropske integracije je bio da oni preferiraju kraće programe, seminare, što nije ni čudo od onih koji su, pretpostavljam, na lak način došli do diploma, pa i ne žele da se udubljuju u ono što rade. To su moja pitanja za danas. Hvala.

Hvala.

Poštovana kolege i koleginice, poštovani ministri, članovi Vlade sa saradnicima. Žao mi je što će danas ponovo glavna vest u medijima u Skupštini biti još jedan performans odnosno unošenje slike i otimanje oko te slike. Umesto pitanja koja su suštinska za građane Srbije, budžet je svakako suštinski, jer se radi o novcima svih građana Srbije i kako se oni troše. A i to je već dobro poznati mehanizam banalizacije, politike i obesmišljavanja Skupštine koji takođe služi za skretanje pažnje sa važnih tema.

Postavljam onda tako pitanje i ministru finansija, kako se oseća kad je najvažniji zakon u godini tek četvrti na dnevnom redu, među šezdesetak ostalih tačaka dnevnog reda. Zbog velikog broja amandmana koji su podneti na zakone koji mu prethode verovatno kao ni prošle godine nećemo o detaljima raspravljati o budžetu.

Iz dosadašnje rasprave o budžetu sa žaljenjem mogu da konstatujem da je kod ministara prevladala uloga političara u odnosu na ulogu ekonomista i stručnjaka, tako smo od njega slušali neutemeljen trijumfalizam zbog jedne godine u kojoj imamo zaista dobar privredni rast, a zaboravilo se na kojoj osnovici je taj rast došao i da smo recimo protekle godine bili na samom dnu u regionu sa 1,9% rasta i da je samo Makedonija koja prolazila kroz tešku političku krizu imala niži rast od nas.

Pominjete takođe da imamo veći rast u, recimo, BDP od Estonije ali je zaboravljeno da se kaže da je BDP po stanovniku te zemlje gotovo 20 hiljada dolara, dok je naš viši nego tri puta manji. Zatrpani smo tako veliki brojem procenata koji bi trebalo da ih ustroji u uspehe ove Vlade, ali sve te brojke i padaju u vodu pred onom najvažnijom. Koliko je ljudi napustilo zemlju i koliko se tek ljudi sprema da napusti zemlju i to ne samo zbog lošeg životnog standarda, već pre svega zbog načina na koji funkcioniše ova vlast, zbog toga što glavnu reč vode nekompetentni i bahati poslušnici. I zbog toga zemlju ne napuštaju samo mladi već ljudi naših godina i uskoro ćemo u mnogim profesijama koji se približavaju pedesetim, kao ministar i ja i uskoro ćemo imati manjak radne snage već u nekih, imamo egzodus zdravstvenih radnika, vozača, građevinskih radnika a te brojke su najbolja ocena rada ove vlasti.

Mene svakako takvo ponašanje ministra ne iznenađuje i o tome sam pričao tokom rasprave na sednici kada je on izabran na ovu poziciju, jer je on pre svega operativac ove vlasti.

Ne iznenađuju ni prioriteti koje ovaj budžet sadrži, imajući u vidu i prioritete koje ima kao gradonačelnik glavnog grada, odnosno imajući u vidu da je on jedan od glavnih zamajaca ove vlasti i oličenje kako ova vlast funkcioniše.

Setimo se samo da se za vreme njegovog mandata dogodila nelegalno rušenje u Savamali, kada je suspendovan pravni poredak na jednom delu teritorije Srbije, na čijem razrešenju insistira i Evropski parlament i bez čega suštinski napredak ka EU nije ni moguć.

Da je jedan od glavnih tvoraca i realizatora projekta Beograda na vodi neizbrisivog ožiljka na licu prestonice, sve više poznato kao mordor. Zatim nakaradnih i nekvalitetnih rekonstrukcija, odnosno sveopšte betonizacije i vašarizacije glavnog grada koji u svom najdrastičnijem obliku oličeno u preskupoj i kič novogodišnjoj rasveti koja je i ove godine metastazirala.

Ministar Mali je govorio tri stuba ovog budžeta među kojima je rasprava jednog standarda, ali onako kako ja vidim tri najvažnija stuba su sledeća. Pogrešni prioriteti, netransparentnost i dalja centralizacija.

Po pogrešnim prioritetima je govorio i Fiskalni savet na koji su se obe strane ovde pozivale u ovoj raspravi. Rečeno je da budžet ne predviđa efikasne mere za ubrzanje privrednog rasta i da je nedovoljno izdvajanje u infrastrukturu, prosvetu i zdravstvo, odnosno da je previše otišlo u ulaganje u bezbednosne strukture, imamo i gondolu.

Zanima me takođe zašto imamo 104% povećanja budžeta za Kancelariju za informacione tehnologije i elektronsku upravu koja pod predsednicom Vlade. Od čega samo milijardu i 400 miliona dinara se izdvaja za izdržavanje softverskih licenci, znači to je gotovo 12 miliona evra i ko će kome te licence odraditi. Dodatno imamo povećanje za Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i populacionu politiku, to je porast od 25% da li smo, opet možda predviđaju neke nepotrebne i kontraproduktivne kampanje poput one „Rađaj ne odgađaj“, „Dosta reči nek zakmeči“.

Što se tiče transparentnosti, postoji previše prostora za diskreciona izdvajanja sredstava i klijenteliza, pre svega preko subvencije i tzv. specijalizovanih usluga. Što se tiče dalje decentralizacije, dovoljno je videti da je 40 posto povećanja budžeta za Vladu, gde se najveći iznosi odnose na transfere, i ostalim nivoima vlasti.

Svakako je pozitivno što imamo relativno visok privredni rast, što imamo fiskalnu konsolidaciju, povećanje kapitalnih investicija, mada uzimajući u obzir sve, veliko je pitanje kako će se te investicije realizovati.

Ono što je mnogo bitnije za kontinuirani rast, jesu značajne strukturne reforme kojih nema, jer one su neophodne, jer će bez toga ovogodišnji privredni rast biti samo izuzetak i zato o ovome govori i poslednji izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj, te bih pitao ministra, šta namerava da učini i on i Vlada, recimo na osnovu sledećih pitanja.

Na osnovu globalnog indeksa konkurentnosti, Srbija je tek 104. kada je reč o prvom stubu institucija, a bez izgradnje institucija i vladavine prava, nema održivog razvoja. Tek smo na 101. mestu kada je reč o razvoju finansijskog tržišta. Na 110. mestu po nivou poslovne sofisticiranosti. Poslednji u regionu po procentu dodatne vrednosti, koji daju mala i srednja preduzeća, samo 53 posto.

I slikovito, potrebno je rasterećenje privrede, ali da ja slikovito zaključim raspravu o budžetu.

Naš budžet i ekonomija su kao jugo iz 1990. godine, koji je bio pred crkavanje pred nekoliko godina, on je sada u međuvremenu sređen, promenjeni su neki delovi tako da neće stati i nije opasan po život, ali on neće postati ni „Lada“, a kamoli „BMV“, o čemu je ministar malopre onako pričao na kraju svog izlaganja.

Hvala.

Tri nedelje kako Skupština nije zasedala bile su ispunjene događajima koji su ogoleli vlast u Srbiji i letentizam na spoljnopolitičkom planu, nesposobnost, bahatost, nasilje i klijentalizam na unutarpolitičkom . Tako smo iskusili poniženje u Parizu na proslavi 100 godina od završetka Prvog svetskog rata. Sticajem okolnosti ja sam taj dan bio tamo na Pariskom mirovnom forumu na kojem je učestvovalo 65 šefova država i vlada, ali našeg predsednika tamo nije bilo. Zatim, blago rečeno intervju predsednike Vlade za „Dojče Vele“ iz kojeg smo saznali da članstvo u EU praktično nije više strateški cilj Vlade, kao i da Srbija ne priznaje presude međunarodnih sudova, onda njen pokušaj da minimizira ubistvo Olivera Ivanovića, zatim neprimerena proslava još jedne tzv. pobede na međunarodnom planu, kao i skandalozne doskočice ministra spoljnih poslova u vezi sa tim, posle kojih se građani Srbije i Srbi na Kosovu nalaze u još goroj poziciji, mučko prebijanje političkih protivnika, uključivanje osuđenog ratnog zločinca u emisiju na televiziji sa nacionalnom frekfencijom, nepravilno finansijsko poslovanje svih lokalnih samouprava, trgovina naoružanjem u kojoj učestvuje otac ministra, obustavljanje saobraćaja na pruzi Beograd-Bar.

Moja pitanja se odnose na prethodno navedene događaje, ali sva ta pitanja mogu da se podvedu pod jedno ključno, kakvo društvo želimo da izgradimo, odnosno na kojim vrednostima bi to društvo trebalo da se zasniva? Da li želimo društvo u kojem će se ceniti i podržavati obrazovanje, nauka, kultura, pristojnost, savestan rad, poštovanje zakona, društvo koje će se zalagati za zaštitu životne sredine i buduće generacije ili će prioritet imati bezbednosne strukture, sumnjivi poslovni partneri vlasti i verske zajednice kao što to pokazuje i predloženi budžet?

Prvo pitanje upućujem predsednici Vlade – da li je Vlade posle katastrofalnog tretmana Srbije u Parizu preduzela neke korake da promeni predstavu o našoj zemlji ili je takav tretman bio usmeren samo lično protiv predsednika pa možda zato kao država nema za šta da brinemo?

Drugo pitanje, takođe predsednici Vlade – zašto su stale evropske integracije koje su glavno proklamovani spoljno-politički cilj? Nedavni interni izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije govori da nema napretka u ključnim oblastima poput reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije, ratnim zločinima i slobodi medija. Posle intervjua koji je dala „Dojče Vele“, a u kojem je izjavila – ako mene pitate da EU sada kaže da sutra možemo da se pridružimo, ja bih rekla ne, jer još nismo spremni i jasno je da članstvo u EU nije više, ako je ikada i bilo, strateški cilj Vlade. Stoga, vladajuća većina bi trebalo ili da smeni premijerku zbog nepoštovanja programa na kojem je izabrana, odnosno očiglednom neuspehu u njegovom ostvarivanju ili da ona ili neko drugi predstavi novi program.

Podsećam, Hrvatska je završila pregovore sa EU za manje od šest godina, a u januaru će biti već pet godina kako Srbija pregovara a nije otvorila ni polovinu poglavlja, a o zatvaranju bolje i da ne pričamo.

Inače, ovaj intervju „Dojče Vele“ samo pokazuje šta se dešava kada se naviknete na nameštene intervjue i godinama izbegavate debate, odnosno koristite propagandnu mašineriju pa počnete i sami da verujete u ono što govorite, iako to nema veze sa realnošću.

Sve prethodno navedeno samo navodi na zaključak da ova vlast želi da nastavi u sivoj nedefinisanoj zoni u kojoj najveću korist imaju lovci u mutnom koji su joj bliski. I, čini se da su baš ti poslovni i politički partneri, koji su neretko proistekli iz kriminalnih krugova, razlog zbog kojih je premijerka pokušala da minimizuje ubistvo Olivera Ivanovića posle intervencije kosovskih bezbednosnih snaga u severnoj Mitrovici, sledećim skandaloznim rečima – nekakva istraga za nešto što se desilo pre 11 meseci, pa su odjednom se sada setili da na taj način nešto istražuju.

Pitam predsednicu Vlade – da li se još seća izjave predsednika Vučića iz januara da je ubistvo Ivanovića teroristički akt, te da će njegove ubice biti pronađene, koja i kako je bila skrušena na grobu Olivera Ivanovića zajedno sa Markom Đurićem?

Pitanje za ministra za lokalnu samoupravu – šta namerava da učini po pitanju nalaza DRI prema kojima nijedna lokalna samouprava u Srbiji nije dobila pozitivnu ocenu o finansijskom poslovanju, a dobro znamo ko je na vlasti u gotovo svim opštinama u Srbiji?

Sledeće pitanje za ministra odbrane – da li je tačno da je Branko Stefanović, otac ministra policije, bio jedan od predstavnika firme koja je učestvovala u sklapanju poslova prodaje oružja između srpske firme „Krušik“ i kupaca iz Saudijske Arabije? I, ukoliko jeste, šta ga je kvalifikovalo da dobije takav posao?

Konačno, pitanje za ministarku Mihajlović u vezi sa još jednim skandalom u njenom resoru. Naime, saobraćaj na barskoj pruzi između Užica i crnogorske granice nekoliko dana je bio u prekidu zbog zamašćenih šina, a i sinoć je ispalo nekoliko teretnih vagona na pruzi kod Svilajnca i to pri brzini od 20 kilometara na čas. Da li će neko, konačno, da odgovara za ovaj i druge propuste u njenom resoru? Hvala.

Hvala.

Poštovani ministri sa saradnicima, poštovane kolege, iako rizikujemo da postanemo dosadni, neophodno je da se svaki put ukaže na nastavak loše prakse stavljanja zakona na dnevni red po hitnom postupku, što je učinjeno i prilikom zakazivanja ove sednice.

Ovaj vid narušavanja principa parlamentarizma već je postao, nažalost, opšte mesto zbog kojeg dobijamo kritike, kako od EU, tako i od drugih međunarodnih aktera koji se bave pitanjima demokratije i vladavine prava. Kritike su počele da stižu i od onih koji su do sada bili veoma blagonakloni prema vlastima u Srbiji, kao što je, na primer, gospodin Kukan, poslanik u Evropskom parlamentu, koji je zajedno sa svojim kolegama tokom ove nedelje boravio u Beogradu.

On je, naime, izjavio da ovim tempom nije realno članstvo Srbije u EU 2025. godine, te da Srbija mora mnogo brže da se kreće, posebno ukazavši na nedostatke u oblastima pravosuđa i slobode medije. Čini se tako da kod velikog broja evropskih zvaničnika sazreva svest da je zalaganje za poštovanje temeljnih evropskih vrednosti, a ne žmurenje na njihovo kršenje zbog nekih, tobože, viših ciljeva, jedina ispravna politika prema zemljama kandidatima koja može da dovede do željene stabilizacije i napretka tih društava.

I, tu dolazimo do suštinskog pitanja koje se odnosi na neke zakone koji su na dnevnom redu ove sednice, a to je – koje su vrednosti kojima se rukovodi ova Vlada? Da li su to one vrednosti koje bi trebalo da stoje iza ostvarenja strateškog cilja, a to je članstvo u EU, što je istakla i premijerka na samom početku svog ekspozea prošle godine, ili one koji vide evropske integracije kao šargarepu, kao što to govori prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova?

Postavlja se legitimno pitanje – da li i u ostalim oblastima, kao i po mnogo čemu ključnom za budućnost Srbije, pitanju Kosova, ne postoji nikakav konkretan plan, kako je to juče izjavila predsednica Vlade? Zbog osećaja neizvesnosti i nedostatka perspektive koji proizlaze iz takvog pristupa, pri čemu su najbolja metafora situacije u Srbiji posle najnovije instalacije na Obilićevom vencu u Beogradu, tunel koji nikuda ne vodi i lavirint ispred njega iz kojeg samo možemo da se vratimo u taj tunel, doživljavamo egzodus pre svega onih koji bi najviše trebalo da doprinesu razvoju našeg društva. Takva siva zona nedorečenosti, nejasnosti, nepredvidljivosti i proizvoljnosti karakteriše i nekoliko predloga zakona koji su na dnevnom redu ove sednice i ja ću o njima govoriti.

To su, pre svega, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Zakon o lobiranju i Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Stiče se utisak da se usvajanjem ovih, kao i prethodnog velikog broja zakona tokom ovog saziva, samo želi da se da privid ispunjavanja međunarodnih obaveza, pre svega u vezi sa procesom evropskih integracija, a da se pritom suštinski ostavlja prostor za brojne zloupotrebe.

Kad je reč o Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, ovim predlogom apsolutno se obesmišljava i sam naziv ovog zakona. Naime, izbrisano je pravno ograničenje kojim se policiji, obaveštajnim agencijama ili privatnim kompanijama omogućava da zadiru u privatnost građana samo kada je to propisano zakonom. Ostavljanjem nedefinisanog prostora za pristup tim podacima, direktno se krši Ustav Republike Srbije, član 42, posebno stav 2, koji glasi – prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje se zakonom. Državne službe imaju i bez ovog zakona prostora za nadziranje, ali se novim zakonom otvara prostor za širok krug drugih subjekata da koriste podatke građana i da manipulišu tim podacima. Građani su zbog toga veoma uznemireni, jer danas postoji infrastruktura koja nije samo u vlasništvu države, već i velikih kompanija, te postoji rizik od zloupotrebe podataka. Građani bi morali da znaju šta se sa tim podacima dešava, da smeju da ih preuzmu ili obrišu, a usvajanjem ovog zakona sve to bi moglo da bude onemogućeno. Stoga, postoji velika, rekao bih, opravdana bojazan da će zakon najviše koristiti privatnim kompanijama koje zarađuju na našim podacima.

Sada nekoliko reči o Zakonu o lobiranju. Svakako je neophodno da Srbija dobije zakon koji bi uređivao ovu oblast, jer je to jedna od brana postojanju zarobljene države. Na usvajanju su insistirale i međunarodne organizacije koje se, pre svega, bave borbom protiv korupcije. Ipak, plašim se da će dometi ovakvog zakona biti veoma ograničeni, jer se ostavlja mogućnost bavljenja ovom delatnošću bez registrovanja.

Ono što su pokazala iskustva nekih zemalja iz regiona, koje su usvojile ovaj model, kao što je to na primer Slovenija, jeste da je nakon donošenja zakona bio veoma mali broj registrovanih lobista, što ukazuje, sa velikim stepenom verovatnoće, da se uticaj na donošenje odluke organa vlasti, odvijaju na nekom drugom mestu.

Na taj način, čini se, da je ovakav fleksibilni tekst Zakona o lobiranju, koji ostavlja mogućnost lobiranja onima koji nisu registrovani, upravo izlobiran od onih koji su se do sada time bavili na takav način i nameravaju to da nastave, što je u suprotnosti sa principom transparentnosti, kao i potencijalni izvor korupcije.

Konačno, ukratko o Predlogu zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Osnovna zamerka je da ograničavanje pružanja besplatnih pravnih usluga od strane drugih kvalifikovanih subjekata, predstavlja nedozvoljenu povredu prava pristupa zastupniku po sopstvenom izboru i nedopustivo ograničenje prava advokata da odrede svoje naknade i da ponude svoje usluge pro bono.

Predlogom se zahteva od advokata koji želi pružiti pravnu pomoć, da se vodi u registru kod Ministarstva pravde. Dodavanjem dodatnih barijera, inače kvalifikovanim advokatima, rizikuje se ograničenje broja pružalaca pravne pomoći. Ovo, takođe, može da dovede do korišćenja političkog uticaja, te do proizvoljnih ili čak diskriminatornih odluka o tome ko pruža pravnu pomoć. Stoga, uvođenje prekršajnih sankcija može odvratiti advokate, koji nisu upisani u registar Ministarstva pravde, da pruže pravnu pomoć licu kome je ta pomoć neophodna.

Hvala.

Sva pitanja koja sam do sada postavljao, koje ću danas postaviti, a verujem koje ću ubuduće postavljati, svode se u stvari na jedno ključno pitanje – kuda plovi ovaj brod? Kuda plovi naš brod koji ima sve manje putnika, čiji su putnici sve stariji, a na kome je sve više posade, i to većinom priučene i nekompetentne?

Konkretno, postavljam pitanje predsednici Vlade – da li je EU i dalje strateški cilj Vlade, kao što je to istakla na samom početku njenog ekspozea ili je puka šargarepa, kako je to pre nekoliko dana izjavi prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić?

Naime, on je pre nekoliko dana rekao da ne damo obraz, Ustav i Kosovo za evropsku šargarepu. Ove reči neodoljivo podsećaju na slogan SPS „Srbija se saginjati neće“ iz 1990. godine, kao i reči Branka Kostića, da informiše mlađe, a podsetim starije, vršioca dužnosti predsednika predsedništva SFRJ sa početka 90-ih godina prošlog veka, da ćemo ako treba jesti korenje. Vlast kojoj je i tada pripadao gospodin Dačić neosnovano se junačila, a posledice su bile katastrofalne – rat, sankcije, ogromne žrtve, raspad zemlje, odlazak u inostranstvo velikog broja mladih ljudi, te tako i dan danas plaćamo visoku cenu te pogubne politike.

Inače, ta evropska šargarepa u proteklih 15-ak godina je poprilično narasla i izgleda ovako. Evropska unija je glavni investitor u Srbiji sa udelom većim od ¾ neto stranih investicija, vrednost tih investicija u poslednjih 15-ak godina iznosi više od 15 milijardi evra. Uz to, 2/3 našeg izvoza se realizuje se u EU. Ta ista EU će recimo preuzeti finansiranje naučno-tehnološkog parka u Beogradu u iznosu od 1,5 milion evra, što je izuzetno bitno za razvoj naše zemlje, jer bez istraživanja, inovacija nema stvarnog napretka.

Kao što se iz ovih podataka može videti, EU nam daje mnogo više od šargarepe, mnogim porodicama u Srbiji daje tri obroka dnevno i više od toga. Ta šargarepa je takođe destinacija za najveći broj onih koji napuštaju zemlju zbog blagostanja koje su im donele, kako ova, tako donekle i prethodne vlasti. Ti ljudi koji odlaze, koji su neretko najtalentovaniji, najpreduzemljiviji, oni koji bi trebalo zemlju da vuku napred, osećaju se u Srbiji kao u onom tunelu koji je prošle nedelje postavljen na Obilićevom vencu u Beogradu – ne vodi nikuda, a ispunjen je šarenim svetlima koji bezuspešno pokušavaju da prikriju sumornu realnost.

A taj osećaj potvrđuje svaki novi izveštaj o stanju u Srbiji koji objavljuju ugledne inostrane organizacije, kakvi su, na primer, godišnji izveštaji „Fridom hausa“ – Sloboda u svetu, ili Barometar slobode, „Fridrih Naumen“ fondacije, prema kojima Srbija, iz godine u godinu nazaduje, i to naročito u oblastima vladavine prava, slobode medija, kao i fer i slobodnih izbora.

Posebnu težinu među tim ocenama situacije u Srbiji ima ocena GREKA, grupe država za borbu protiv korupcije tela Saveta Evrope, da je naša zemlja nazadovala u borbi protiv korupcije, jer je od 13 preporuka koje je dobila, sedam ispunila delimično, a šest nije uopšte. Od Vlade se sada, kao od nekog lošeg đaka, očekuje da pošalje dopunski materijal do sutra, 31. oktobra.

Reagujući na ove zahteve, predsednica Vlade je izjavila da veruje da će to Srbija i učiniti. Na premijerki nije da veruje, već da učini sve da te međunarodne obaveze budu ispunjene. Ukoliko se to ne dogodi, neko bi trebalo da preuzme odgovornost.

Kada smo već kod odgovornosti, ponoviću pitanje ministarki Mihajlović – kada će konačno neko da odgovara za brojne propuste u resoru za koji je ona odgovorna? Pomenuću samo neke: rušenje potpornog zida u Grdeličkoj klisuri, napukline na nadvožnjaku kod Čačka, stalna kašnjenja u radovima, itd. Za nju su i posle gotovo šest i po godina na vlasti krivci uvek negde drugde, a naročito oni koji su prethodno vladali, kao i novinari koji su se, kako je juče izjavila, drznuli da bubnu na gradilište i ogole istinu da se ne poštuje njena takozvana naredba da 24 časa traju radovi na delu auto-puta od Uba do Lajkovca, koji, skandalozno, mora ponovo da se gradi. Umesto svog tog prebacivanja krivice, konačno bi neko trebalo da odgovara, a ako to nije niko za čiji je rad ona odgovorna, onda bi korektno bilo da sama preuzme odgovornost. Hvala.

Moja današnja pitanja odnose se na sveživopisniji teatar apsurda u kome živimo već godinama, na fantomske i nekompentente direktore muzeja, papinu digitalizaciju gde gotovo polovina građana Srbije nema kanalizaciju, tobožnju neutralnost kao izgovor za spoljnopolitička lutanja, izbor dekana koji je osuđen na diskriminaciju, na sindikate koji umesto da štite radnička prava bave se pritiscima na slobodu govora, na svinjske papke i pileće nogice kao glavne izvozne proizvode.

Prvo pitanje upućujem ministru kulture – da li je namerava nešto da učini povodom nezakonitog postavljenja v.d. direktora Narodnog muzeja Bojane Borić Brešković, kojoj je istekao mandat 13. juna ove godine, što je konstatovano i nalazom inspekcije rada. Narodni muzej u Beogradu otvoren je 28. juna pa se postavlja pitanje – u kom svojstvu je gospođa Borić Brešković dočekivala zvanice, jer je tek 2. avgusta i to nezakonitom odlukom Vlade imenovana za v.d. direktora.

Naime, u skladu sa Zakonom o kulturi i Statutom Narodnog muzeja, Vlada može imenovati v.d. direktora bez sprovedenog konkursa u slučaju kada direktoru prestane dužnost pre isteka mandata, odnosno kada javni konkurs nije uspeo, a ti preduslovi u ovom slučaju nisu ispunjeni. Iako se naravno svi dobronamerni građani raduju što je Narodni muzej konačno otvoren postavlja se takođe pitanje – da li je moralo da se utroši 320 hiljada evra na ceremoniju svečanog otvaranja, da li su ta sredstva mogla da se utroše drugačije, kao i po kojim kriterijumima su dodeljena?

Zbog ovih i još nekih pitanja koje je pokrenuo, otkazi u Narodnom muzeju, posle 30 godina rada dobio je Radoslav Piljak, glavni poverenik Sindikata „Nezavisnost“, inače vrhunski svetski restaurator ikona.

Jedno od pitanja je i da li je tačno da su sredstva utrošena na ceremoniju utvaranja, dobile firme i pojedinci koji su povezani sa Savetom za kreativne industrije, koje je ove godine oformila predsednika Vlade.

Problem kvaliteta obnove Narodnog muzeja je takođe pitanje za sebe. Ukoliko su tačne informacije da je prošle nedelje došlo do poplave u depou arheološkog materijala ili da je nedavno otkazao razglas, jasno je o kakvom kvalitetu se radi. Kada smo već kod muzeja, još jedno pitanje za ministra kulture, kao i ministra obrazovanja i nauke, da li smatraju za prikladna imenovanja Ivone Jeftić za v.d. direktora Muzeja „Nikola Tesla“?

Donedavna gradska sekretara za kulturu i javnost je proteklih dana postala poznata po izjavi o drugom Kosovskom boju. Ona je inače po struci profesorska srpskog jezika i književnosti, a u svet kulture je ušla iz Pošta Srbije. Sa takvom istorijom zamenila je na mestu direktora Branimira Jovanovića jednog od najvećih poznavalaca Teslinog života. Podsetiću, Ivona Jeftić je kao gradska sekretarka cenzurisala izložbu „Necenzirano“, a protiv nje je podneta i krivična prijava zbog dodeljivanja novca sa gradskog konkursa namenjenog kulturi, tek osnovanim organizacijama koje sa kulturom nemaju veze.

Sledeće pitanje je ono koje periodično upućujem ministru spoljnih poslova, kada će biti usvojena spoljno-politička strategija Srbije? Usvajanje ovog dokumenta najavljeno je pre više od pet godina kada je tadašnji ministar Mrkić izjavio da će se ta strategija naći u skupštinskoj proceduri u roku od dve nedelje. U nedostatku strategije i proklamovane, a ni od koga priznate neutralnosti, široko je otvoren prostor za nekonzistentnu politiku čijih smo rezultata svedoci.

Bez jasno definisanih vrednosti, interesa i ciljeva ne može da znamo ni kuda idemo, te ćemo samo nastaviti da tumaramo. Pored toga, suočavamo se sa situacijom da mimo ustavnih ovlašćenja, predsednik vodi spoljnu politiku koja je često podvrgnuta dnevno-političkim interesima.

Naredno pitanje, prema podacima Ministarstva zaštite životne sredine, sve do 55% građana Srbije živi u objektima povezanim na kanalizacionu mrežu, pri čemu se samo 7,3% tih otpadnih voda biološki tretira, dok je procenat hemijske obrade još niži. Prosečna starost mreže je 35 do 40 godina, a neophodno je da se izgradi još više od 10.000 km cevovoda, kao i 359 postrojenja za prečišćavanje. Osim toga, samo 3% otpada se reciklira, a zahtevi EU su da se dostigne najmanje 50% do 2020. godine.

Pitanje za predsedniku Vlade, da li Vlada namerava da znatno poveća trenutno minorna budžetska sredstva za zaštitu životne sredine, koje je jedno od ključnih pitanja za našu budućnost?

Konačno, da li će nadležni ministri, pre svega ministar kulture, učiniti nešto povodom pritisaka na novinarku Tatjanu Vojtehovski zbog emisije o nesrećama u preduzeću „Milan Blagojević - Namenska“ AD Lučani. Aktivnosti sindikalne organizacije ovog preduzeća, koji baš danas organizuju obustavu rada u znak protesta zbog ove emisije, dodatno doprinose stvaranju atmosfere zastrašivanja i pokušajima da se ograniči sloboda govora. Prema podacima NUNS o napadima i pritiscima na novinare, od početka ove godine, zabeleženo je već 69 incidenata.

Pitanje za ministra obrazovanja, da li namerava da reaguje povodom izbora Branislava Ristivojevića na mesto dekana Pravnog fakulteta u Novom Sadu? Kako izveštavaju mediji, gospodin Ristivojević je u maju prvostepeno osuđen zbog diskriminacije žena i pripadnika LDBT populacije, a Poverenica za ravnopravnost Brankica Janković, pokrenula je strateški parnični postupak. Hvala.

Hvala.

Zbog značaja pitanja, prvo pitanje upućujem, isto pitanje kao i gospodin Boožović, predsedniku, predsednici Vlade, ministru unutrašnjih poslova i direktoru BIA.

Govoreći prošle nedelje na konferenciji ka bezbednijoj Srbiji, predstavnik BIA, Marko Parezanović, rekao je da najintenzivniju pretnju Srbiji predstavlja prikriveno delovanje spoljnog faktora, koji najčešće koristi mehanizme svojih specijalnih službi, a kao saradnike tih službi, koje su stavili u neku destruktivnu i subverzivnu funkciju, naveo je pojedince iz redova opozicionih političkih partija, pojedine delove medija, nevladinog sektora, kao i sindikata.

Postavlja se pitanje, kako je moguće da se ovako nešto dešava, kao i o službama kojih zemalja je reč, kada, ako je verovati predsedniku Republike, nikada u istoriji nismo imali bolje odnose sa svim onim državama koje imaju najorganizovanije službe, kao što su Rusija, Kina, SAD, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Izrael, Turska, zatim i sa susedima Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom? Ili, možda ipak, odnosi sa tim zemljama nisu tako dobri kao što ih predstavnici vlasti prikazuju.

Pitam takođe, koji su to opozicioni političari, mediji, nevladine organizacije i sindikati koji su meta prikrivenog delovanja? Mislim da bi ipak BIA trebalo da se, pre svega, pozabavi onima koji imaju stvarno moć i uticaj u državi u poslednjih šest godina, a neki mnogo duže od toga, a ne onima koje vlast naziva žalosnim ostacima opozicije, jer ako takvi ostaci mogu da destabilizuju zemlju, onda bi zaista trebalo da budemo ozbiljno zabrinuti za njenu budućnost.

Osim toga, tražim objašnjenje zašto su naši najviši državni zvaničnici pristali da učestvuju na skupu koji je organizovala jedna do sada nepoznata organizacija kakva je Nacionalna avangarda? Čim neko za sebe kaže da je avangarda, taj misli da vidi bolje, kao i da ima veća prava nego drugi, a samim tim što je ta avangarda Nacionalna, govori ko bi imao ta veća prava.

Zašto su naši najviši državni zvaničnici učestvovali na skupu takve organizacije, kome prema njihovim rečima, neguje arheofuturistički pristup poimanju nacionalne ideje i najavljuje marš nacionalnog kruga, čiji su oni naravno deo kroz institucije.

Da rezimiram, izjava gospodina Parezanovića, predstavnika BIA, kojeg su neki od milja već počeli da zovu Ilija Čvorović, neodoljivo podseća na retoriku devedesetih godina prošlog veka. NJegove reči mogu da se shvate kao pretnja svima onima koji misle drugačije od aktuelne vlasti, što je nedopustivo. Te pitam direktora BIA, kao i ostale prethodno navedene najviše državne zvaničnike, da li će nešto preduzeti po pitanju izjave službenika ove Agencije?

Sledeće pitanje upućujem ministarki saobraćaja, Zorani Mihajlović, kada će neko konačno odgovarati za stalna kašnjenja i ne profesionalizam na izgradnji Koridora 10? Posle rušenja potpornog zida u Grdeličkoj klisuri, mogli smo, ne daj Bože, da prisustvujemo i rušenju vijadukta na obilaznici oko Čačka. Naime, samo nedelju dana pre nego što je preko vijadukta trebalo u punom kapacitetu da bude pušten saobraćaj, što bi ionako bilo kašnjenje duže od mesec i po dana, a radovi na sanaciji su inače počeli još sredinom maja, primećeno je da postoje napuklina na jednom od potpornih stubova. Kako je to uopšte moguće? Ukoliko niko od onih za izgradnju Koridora 10 nije odgovoran za sve dosadašnje katastrofalne propuste, onda bi ministarka konačno morala sama da preuzme odgovornost.

Naredno pitanje upućujem predsednici Vlade i ministru spoljnih poslova, na čiju je inicijativu, bez ikakve analize, prošle godine u avgustu, Vlada donela odluku o ukidanju viznog režima sa Iranom, a onda posle jakih, rekao bih, opravdanih pritisaka iz EU, navrat-nanos opet bez odgovarajućih analiza i posledica, na jučerašnjoj sednici ta ista Vlada ukinula prethodnu odluku i ponovo uvela vize državljanima ove zemlje? Ovakvo neodgovorno ponašanje samo je dodatno narušilo međunarodni ugled Srbije, jer je napravljena dvostruka šteta. Prvo prema EU, a sada prema Iranu.

Konačno, pitanje za predsednicu Vlade, ministra kulture, ministra privrede i ministra finansija. Naime, u javnost su procurele informacije da će država tokom ovog meseca prodati pravno nepostojeću agenciju Tanjug, kao i da će se pošto Agencija nema imovinu, a ima dugove, najverovatnije prodati njen brend.

Pitam, kada će Vlada da izađe sa detaljima prodaje, a to bi trebalo da učini što pre, jer bi na potencijalne kupce negativno mogle da utiču ove glasine, odnosno neizvesnost?

Pitam takođe, koliko sredstava Tanjug prima iz budžeta Republike Srbije, odnosno od ministarstva državnih institucija za vesti koje emituje, kao i koliko novca Tanjug duguje državnim organima, a pre svega po osnovu neplaćenih poreza, odnosno kojom imovinom, na koji način i po kom osnovu njom raspolaže? Hvala.

Hvala.

Ja sam ionako mislio sva tri zakona koja sam predložio, pošto su međusobno povezani da govorim zajedno i da uštedim vreme.

Pre šest meseci prvi put smo predložili ovaj paket međusobno povezanih zakona, čiji je cilj povećanje personalizacije politike, odnosno uvećana odgovornost izabranih predstavnika, u ovom slučaju, lokalne samouprave prema građanima.

Veoma nam je drago da se u ovih šest meseci intenzivirala javna debata o ovom važnom pitanju, kao i to da su sve glasniji zahtevi građana da se izborni zakoni izmene. Stoga podržavamo aktivnosti organizacija okupljenih oko inicijative biram koga biram širom Srbije, koji se zalažu za izmenu izbornog zakonodavstva u skladu sa prethodno navedenim principima.

Naime, važeći zakoni daju preveliku moć političkim partijama u kandidovanju i u izboru predsednika opština i gradonačelnika, jer se oni ne biraju direktno već posredno, posle izbora kao posledica političkih dogovora u okviru skupština opština, odnosno gradova, a ne u skladu sa željama birača.

Direktan izbor predsednika opština i gradonačelnika povećao bi njihovu odgovornost prema građanima, odnosno podstakao bi veću brigu za njihove potrebe i interese. Ovakav način izbora smanjio bi zavisnost predsednika opština i gradonačelnika od vrhova političkih partija i organizacija, koje ih na osnovu važećih zakona kandiduju i posredno biraju odbornici u skupštinama opština i gradova.

Uvođenje principa povećanja odgovornosti izabranih predstavnika prema građanima podržavamo i za izbore za Narodnu skupštinu. Zato se zalažemo ili za uvođenje mešovitog izbornog sistema, proporcionalno većinskog, ili za proporcionalni sistem sa mogućnošću prefercionalnog glasanja. Kod ovakvog sistema raspored izabranih poslanika sa određenih lista ne zavisi od redosleda na tim listima, već od broja glasova koje bi građani dali za pojedinačne kandidate. Tako bi npr. i neko koga bi partijski vrh stavio poslednjeg na listi mogao da uđe u parlament ukoliko građani prepoznaju da zastupa njihove interese i dobija više glasova od partijskih kolega koji su ispred njega na listi ili nje.

Izmenom Izbornog zakona takođe bi mogli da obezbedimo da svi delovi Srbije budu predstavljeni u Skupštini, što na žalost sada nije slučaj. Hvala.

Hvala.

Moja pitanja su motivisana izložbom „Umetnost koja čeka pravdu“ koja će za nešto više od sat vremena biti otvorena u Skupštini. Naime, na ovoj izložbi biće prikazane replike umetničkih slika koje su ukradene 5. oktobra tokom upada naroda u ovu zgradu, uz napomenu da svako krivično delo zaslužuje osudu. Očigledan cilj ove izložbe je da pokaže da je 5. oktobar bio zločinački poduhvat i da se posebno rehabilituje vlast koja je devedesetih godina dovela zemlju do propasti, a čije račune i dan danas plaćamo.

Baš taj 5. oktobar je bio vapaj građana Srbije za pravdom, vapaj koji je nažalost bio kratkog daha i dometa, te se zbog izneverenih očekivanja danas, već duboko u 21. veku, i dalje nalazimo u začaranom krugu siromaštva, laži i beznađa. S toga, naši građani i dalje čekaju pravdu, a zbog odsustva pravde mi kao društvo degradiramo i postepeno se rastačemo.

Kada smo već kod umetnosti, postavljam pitanje ministru Vukosavljeviću – da li će, recimo, pravdu dočekati oni kojima su grubo narušena autorska prava na konkursu Ministarstva kulture? Još jedno pitanje za ministra kulture – da li će pravdu dočekati autori, upravo zabranjenog filma „Mezimica“? Producent Svetozar Cvetković izjavio je da ne može da se nastavi snimanje filma u normalnim uslovima iako su sredstva odobrena još prošle godine, što je očigledan primer cenzure.

Pitanje za ministarku Mihajlović i gradonačelnika Beograda, koji je vođenje grada prepustio drugima, da li će pravdu dočekati stanari Topličinog venca, na kojem su gradske vlasti pre dva dana, bez odgovarajućih dozvola, uz prateću šaradu, započele još jednu nakaradnu betonizaciju i dalje ruženje Beograda, poput onog „Beograda na vodi“ ili na Slaviji? Samo dva sata nakon izjave zamenika gradonačelnika Gorana Vesića da građevinska dozvola za ovaj poduhvat postoji stiglo je saopštenje Sekretarijata za urbanizam da Sekretarijat za saobraćaj, kao investitor, odustaje od zahteva da na Topličinom vencu izvodi radove na rekonstrukciji, a u međuvremenu je već posečeno drveće i otpočeto je iskopavanje.

Pitanje, takođe, za ministarsku Mihajlović – da li će pravdu dočekati nepravedno optuženi inženjeri CIP-a za rušenje potpornog zida u Grdeličkoj klisuri, odnosno da li će pravdu dočekati građani Srbije tako što će neko konačno preuzeti odgovornost za ovaj građevinski promašaj, kao i mnoge druge propuste?

Pitanje za ministra životne sredine – da li će pravdu dočekati građani koji se bore da zaštite vodne resurse, kao na primer na Staroj planini ili Savskom nasipu?

Pitanje za ministarsku Kuburović i ministra Stefanovića – da li će pravdu dočekati vlasnici nelegalno srušenih objekata u Sava mali?

Pitanje za ministra Đorđevića i ministarku Slavicu Đukić Dejanović – da li će pravdu dočekati porodilje i buduće majke koje su Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom diskriminisane umanjenjem naknade za odsustvo sa posla? Ovo pitanje postavljam kao otac dva mala deteta, jedno od dve godine, drugo od četiri i po meseca, pošto sam se suočio sa sramotnim administrativnim procedurama, kroz koje prolaze porodilje.

Pitanje za ministra obrazovanja – da li će pravdu da dočekaju oni koji traže da se poštuje akademska čestitosti, odnosno oduzmu lažne diplome i doktorati?

Pitanje za ministra Đorđevića i predsednicu Vlade Anu Brnabić – da li će pravdu dočekati naši najstariji sugrađani koji su pošteno zaradili svoje penzije, odnosno da li će im biti vraćeno ono što im je protivustavno oteto, kako bi koliko toliko dostojno proživeli svoju starost, a ne da im se lažno predstavlja da će posle povraćaja iznosa penzija na nivo pre smanjenja one biti veće nego ikada?

Pitanje za predsednicu Vlade i ministra finansija Sinišu Malog – da li će pravdu dočekati oni kojima je nezakonito oteta imovina?

Konačno, ali ne i poslednje, pitanje za predsednika Republike – da li će pravdu dočekati porodica Olivera Ivanovića, odnosno da li će konačno biti razrešeno njegovo ubistvo, kao što je to obećano?

Za kraj, pitanje premijerki – šta Vlada namerava da učini kako bi otklonila mnogobrojne prepreke ka ostvarenju proklamovanog strateškog cilja, članstvo u EU? Naime, Izveštaj Evropskog parlamenta u Srbiji u završnoj je fazi izrade i poslanici Odbora za spoljne poslove dogovorili su 27 amandmana na Nacrt teksta rezolucije, koji je prethodno podneo izvestilac Dejvid Mekalister. Iz tih amandmana je jasno da se dovode u pitanje temelji naše države, ukazuje se na ne fer izborne uslove i ne transparentnost finansiranja političkih partija, izbornih kampanja, diskriminaciju opozicionih političara, politizaciju sudstva, ugroženost slobode izražavanja i nezavisnih medija, nedovoljnu zaštitu prava radnika, naročito žena i mladih itd.

U poređenju sa tim, zaista bledo deluju amandmani koji pohvalno govore o Srbiji, a koji se pre svega odnose na tehničke oblasti, pristupanje EU, kao i konstruktivan odnos naše zemlje prema mirovnim misijama i međunarodnoj policijskoj i pravosudnoj saradnji. Hvala.

Hvala.

Prvo pitanje upućujem direktoru RTS-a i ministru kulture i informisanja, odnosi se na način na koji tzv. javni servis prati svetsko prvenstvo u fudbalu.

Pitanje je, da li nameravaju da učine nešto povodom upotrebe ratne terminologije i konstantnog potpirivanja nacionalističkih strasti i to naročito pred meč našeg nacionalnog tima sa reprezentacijom Švajcarske, za koju igra nekoliko igrača albanskog porekla?

Tako je npr. u sinoćnoj emisiji „Ruska bajka“, emitovan prilog novinara Duška Albijanića, u kom je meč između dve reprezentacije uporedio sa bitkom za Kalinjingrad, s početka 1945. godine. Podsetiću, ova bitka je bila jedna od poslednjih operacija Crvene armije na istočno-pruskom frontu protiv nacističke Nemačke. Istovremeno, novinar Albijanić je u prilogu iz podmornice ruske armije simbolično pozvao telefonom nekoliko fudbalera naše reprezentacije, pozvavši ih da se spreme za ovu bitku, a na kraju priloga na glavu je ponosno stavio kapu koju nose članovi posade ovih podmornica.

Napominjem, uz to, da je plasirana i lažna informacija koju nose članovi posade ovih podmornica.

(Narodni poslanici govore u glas.)

Samo bih obavestio mlađeg Šešelja da imam crni pojas, treći dan, u aikidu, tako da se previše ne junači.

Moje sledeće pitanje je u vezi sa svetskim prvenstvom, rizikujući da budem svrstan među mrzitelje Srbije…

... i najprljaviji talog srpske društvene scene, kako to etiketira jedna od udarnih medijskih pesnica režima.

Ovo pitanje se odnosi na učešće sina predsednika države u svojstvu navijača naše reprezentacije.

Samo prisustvo Danila Vučića na utakmicama, svakako nije problematično, ali na fotografijama sa utakmice sa Kostarikom, on se nalazi u društvu ljudi za koje neki mediji tvrde da su članovi kriminalnih struktura, protiv koji su vođeni postupci za različita krivična dela. Ovo je svakako razlog da se zabrinemo za njegovu bezbednost, i zato bi svi ovi navodi medija trebalo da budu razjašnjeni.

Osim toga, na fotografijama se vidi da neki od tih tzv. navijača imaju službene legitimacije, pa se postavlja pitanje, na osnovu čega su oni te legitimacije dobili, kao i da li su možda tamo putovali specijalnim čarter letom, kao i ko je pokrio troškove tog putovanja?

Postavlja se takođe pitanje da li predsednikovom sinu država pruža obezbeđenje u Rusiji, po kom osnovu i koliko to obezbeđenje košta?

Ova pitanja upućujem, pre svega, ministru unutrašnjih poslova, koji bi trebalo da brine o sigurnosti svih građana, pa i sina predsednika Srbije, kao i ministra za sport i predsedniku Fudbalskog saveza.

Istinski odgovori bi verovatno pokazali zašto država nema snage da se obračuna sa huliganima.

Treće pitanje upućujem ministru za rad i socijalna pitanja i predsednici Vlade u vezi sa nedavno održanim zasedanjem Međunarodne konferencije rada u Ženevi – šta nameravaju da učine povodom negativnih zaključaka koji se odnose na Srbiju? Naime, kako odlični poznavaoci Međunarodne organizacije rada tvrde, po prvi put u njenoj istoriji jedna država se zbog neispunjavanja obaveza istovremeno našla na dnevnom redu dva odbora, Akreditacionog i Odbora za primenu standarda.

Akreditacioni odbor se bavio neispunjavanjem prošlogodišnje preporuke da se članovima naše delegacije obezbede dnevnice koje su u skladu sa troškovima života i uslovima koji su neophodni za pristojan smeštaj i obroke u Ženevi. Neispunjavanjem ove preporuke Vlada Srbije nije ispunila svoju obavezu u skladu sa članom 13. stav 2. tačka a) Ustava Međunarodne organizacije rada. Zato je u poslednjem izveštaju Odbor zaoštrio jezik i praktično zahtevao od Vlade da ispuni svoje obaveze.

Na ovaj način Vlada Srbije ne samo da ne ispunjava svoje međunarodne obaveze, već dodatno narušava ugled zemlje, tako što su članovi naše delegacije iz demagoški niskih dnevnica od 15 evra, redovno izloženi podsmehu članova delegacije drugih zemalja.

Istovremeno, Odbor za primenu standarda izrazio duboku zabrinutost što Vlada Srbije već tri godine nije ispunjavala osnovnu obavezu podnošenja izveštaja o primeni ratifikovanih konvencija. Zbog toga se Srbija našla u društvu država poput Somalije, Konga, Belizea, Kukovih ostrva i Ekvatorijalne Gvnije. Još više poražava objašnjenje koje je predstavnik Vlade dao za takvo ponašanje, a to je da smo često imali izbore. Time je na posredan način priznato da su državni službenici aktivno učestvovali u izbornim kampanjama.

Osim toga, raspravljalo se i o pritužbama da je Vlada isključila socijalne partnere iz procesa izrade socijalnog zakonodavstva i zakonodavstva o radu, a to je slučaj i sa predlozima zakona koji se nalaze na dnevnom redu ove sednice. Ovaj slučaj veoma slikovito opisuje prirodu i način funkcionisanja vlasti, kako na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu. S jedne strane, neispunjavanje međunarodnih obaveza i neshvatanje kako to utiče na srozavanje ionako narušenog ugleda zemlje, a sa druge politizacija, odnosno partizacija državne uprave, kao i nezainteresovanost za istinski društveni dijalog i potrebe građana.

Pošto je ostalo još nešto malo vremena upućujem i pitanje predsednici Vlade i ministru privrede – zašto Vlada Srbije i srpske firme do sada nisu pozitivno odgovorile na nedavno dobijenu ponudu Angole, vrednu gotovo jednu milijardu evra, za izgradnju infrastrukture u ovoj zemlji? Hvala.

Hvala.

Simbolično dobijam reč tačno u podne.

Nakon svega što smo čuli u obrazloženju predsednice Vlade postavlja se logično pitanje – ako su svi ti uspesi zaista takvi, zašto gospodin Mali nije kandidat za predsednika Vlade, a ne samo za ministra finansija, ali gospodin Marković je već rekao ono što mi svi znamo, ko određuje u stvari ministre u Vladi, da to nije predsednica Vlade, već predsednik države.

Naravno, njen izgovor je da je ona tehnokratski premijer, međutim Ustav ne poznaje kategoriju tehnokratskog predsednika Vlade i to što je tehnokratski ne može da bude izgovor da ne koristi svoja ustavna ovlašćenja.

Ono što je ključno za današnju raspravu jeste da se na ovoj sednici u stvari ne bira novi ministar finansija, već čuvar trezora zarobljene države, odnosno oni koji su tu državu zarobili i čiji je deo najužeg tima ili bolje rečeno ekipe gospodin Siniša Mali.

NJegov prethodnik ministar Vujović podneo je ostavku jer više nije želeo da toleriše rastuće negativne tendencije na koje očigledno nije mogao da utiče. Jačanje neformalnog paralelnog sistema, konstantan porast politički motivisanog trošenja sredstava budžetske rezerve, odsustvo kontrole nad Poreskom upravom, problem upravljanja na svim nivoima, odnosno odsustvo koordinacije.

Da ne bi izgledalo da imam mnogo lepih reči o bivšem ministru, kao i da bi na odgovarajući način oslikao kontekst u kome će se naći novoizabrani ministar, osvrnuću se prvo na rezultate ministrovanja Dušana Vujovića.

Ono što mu najviše zameram jeste što je teret stabilizacije javnih finansija prevalio na penzionere, lekare, zdravstvo, prosvetu, državne službe, a istovremeno praktično netaknuto ostavio privilegije javnih preduzeća, umesto da uradi upravo suprotno, kao i da rastereti domaću privredu. Ovakva politika dovela do daljeg uništavanja društva, što je prouzrokovalo masovno iseljavanje školovanih ljudi mlađe i srednje generacije, kao i do pravog egzodusa lekara i zdravstvenih radnika uopšte, što je pogubno za budućnost zemlje.

Sa druge strane, najveći deo sredstava je povučen u republički budžet kako bi se obezbedio privid stabilizacije budžeta, pa su lokalne samouprave dovedene do bankrota, a javna preduzeća do toga da nemaju ne samo sredstva za investicije, nego ni sredstva za tekuće održavanje. Cena takvog postupanja je minimalni privredni rast, najmanji u našem regionu u poslednjim godinama. Podsetiću da su sve zemlje regiona pogođene različitim krizima i problemima, ali da je naš privredni rast npr. višestruko manji od rasta našeg suseda Rumunije, možda i zbog toga što je ova zemlja već više od 10 godina u EU. Naravno, izostanak privrednog rasta nije samo posledica ovakve fiskalne politike, već je velikim delom i posledica izuzetno raširene korupcije, nepotizma i partijskog zapošljavanja, nepoštovanja zakona, kao i urušavanje i obesmišljavanje institucija, uključujući i ovu u kojoj danas sedimo.

Konačno, izuzetno ograničena sredstva koje Srbija ima troše se na netransparentan način i na projekte čiji je doprinos privrednom rastu u najmanju ruku diskutabilan, poput „Beograda na vodi“, gde država ulaže milijarde za infrastrukturu, a profit odlazi privatnom investitoru odabranom bez ikakve procedure, zatim za remont aviona dobijenih na poklon, izgradnju jeftinih a skupo plaćenih kič fontana, jarbola, spomenika i sličnih besmislenih projekata. Većina prethodno navedenih projekata je ono što povezuje ministra Vujovića sa njegovim naslednikom, o kojem ću sada nešto više reći i žao mi je što je on izašao.

Moram pre svega da istaknem da mi ni malo nije jednostavno da govorim o gospodinu Malom, jer ga poznajem gotovo 20 godina. Naime, upoznali smo se u Vašingtonu u vreme kada smo bili na postdiplomskim studijama preko „Ron Braun“ stipendije, namenjene mladim liderima iz centralne i istočne Evrope. Ali, baš zato što ga poznajem i što pripadamo jednoj izuzetnoj mreži koju Srbija okuplja nekoliko desetina, a u regionu nekoliko stotina uspešnih ljudi, imam posebnu obavezu da govorim i iskažem mišljenje o njegovom radu koje deli većina onih do čijeg mišljenja bi i te kako trebalo da mu bude stalo.

Stoga ovde moram da ispravim predsednicu Vlade koja je ovih dana isticala kako Siniša Mali fulbrajtovac, a on to nije. Fulbrajtova stipendija se pre svega dodeljuje za postdoktorske istraživačke projekte. Inače, u ime „Ron Braun“ stipendista učestvovao sam 2002. godine u obnovi Fulbrajtovog udruženja tada još Jugoslavije i pod kišobran ovog udruženja uveo i „Ron Braun“ stipendiste, kao i stipendiste još nekih programa američke vlade.

Složiću se svakako sa većinom kritičara nominacije gospodina Malog, koji mu najviše zameraju veliki broj nerazjašnjenih afera, kao i način na koji je nekoliko vodio glavni grad. Umesto rešavanja tih brojnih afera, gospodin Mali će za nagradu biti unapređen. Imajući u vidu prioritete koje je imao kao gradonačelnik glavnog grada, opravdano se postavlja pitanje kakve će prioritete imati kao ministar, odnosno u kakvom će stanju ostaviti javne finansije po završetku svog mandata.

Setimo se svih neizbrisivih ožiljaka koje je ostavio na licu prestonice, najvećeg već pomenutog „Beograda na vodi“, kao i noćno rušenje pod maskama na Savamali, kada je suspendovan pravni poredak na jednom delu teritorije Srbije, zatim nakaradnih i nekvalitetnih rekonstrukcija Trga Slavija i Cvetnog trga, kao i mnogih drugih delova grada, odnosno sveopšte betonizacije Beograda, bespotrebne i preskupe višemesečne novogodišnje rasvete, novogodišnje jelke vredne 83 hiljade evra, a da ne pominjemo „Er Srbiju“, koja se pretvorila u kompaniju koja pruža usluge niskobudžetnih aviokompanija uz visoke cene karata, ili pak stanove u Bugarskoj.

Međutim, ono što mu svakako najviše zameraju ljudi iz sredine koje bi trebalo da mu bude najbliža, pa samim tim i ja, jeste nerazjašnjena afera plagiranje doktorata. Ta afera je upravo ono što je u potpunoj suprotnosti zbog čega je dobio stipendiju da studira u SAD-u, a posebno sa onim najvažnijim što je tamo, ako ne već pre, trebalo da nauči, a to su akademska čestitost, kao i poslovna etika. Jedan ne tako mali deo mene bio je dosta dugo voljan da mu veruje, dok ostatke te vere nije konačno uništio posle potpisivanja sporazuma o „Beogradu na vodi“, izjavom na jednoj TV stanici da su građani koji su protestovali protiv ovog sporazuma tog dana na kružnom toku ispred Geo zavoda zaustavili tramvaje. A svi građani koji su tamo bili, uključujući i mene, bili su svedoci da je vozačima GSP-a naređeno da tramvajima prepreče prostor između Geo zavoda u koji su dolazile zvanice i demonstranata, kako bi se ovim prvima zaklonio pogled na druge. I kako mu onda posle jedne takve očigledne neistine verovati bilo čemu?

Sada bih ostavio na stranu prošlost i usmerio se na budućnost, odnosno na novu funkciju gospodina Malog i njegovu kompetentnost za ovu poziciju. Iako ekonomista po struci, bio je i gradonačelnik, on je do sada uglavnom radio na poslovima u vezi sa privredom, odnosno preduzećima. Drugim rečima, nije makroekonomista, niti ima previše iskustva u vezi sa tim poslovima, za razliku od njegovog prethodnika Dušana Vujovića. Meni je jasno zašto predlagač kao njegovu jaku stranu ističe da je gradonačelnik popravio stanje gradskih finansija, ali nadležnosti grada su ipak različite u odnosu na republički nivo, koji obuhvata i penzije i zdravstvo i ekonomsku politiku itd, a on u tome nema dovoljno iskustva.

Gospodin Mali je, kako je to do sada već dosta ljudi istaklo, pre svega operativac. Zato, ako je već postojala namera da bude postavljen za ministra, siguran sam da bi mu mnogo bliži bio resor privrede, naročito zbog činjenice da i dalje imamo problem sa preduzećima u restrukturiranju, a on u tome svakako ima iskustva. Sama činjenica da je shvaćen kao operativac ukazuje na to koliko će imati autonomije u svom radu. Ovde se postavlja i pitanje na kakvu podršku akademskih ekonomista može da računa, imajući u vidu da, blago rečeno, akademskoj zajednici nije omiljen zbog prethodno pomenutog pitanja doktorata.

Ključno pitanje koje se postavlja jeste – da li gospodin Mali kao ministar namerava nešto da menja u odnosu na svog prethodnika? Tu pre svega mislim na njegov stav o neracionalnim subvencijama za strane investitore, kojima se često guši domaća privreda, smanjivanje poreskih opterećenja domaćoj privredi, restrukturisanju javnih preduzeća, finansiranju lokalne samouprave, razvoju finansijskog tržišta, odnosno berze. Po ova dva poslednja pitanja ministar Vujović praktično ništa nije uradio, a gospodin Mali sigurno ima iskustva u tome.

Dodano me zanima – kakvo ima mišljenje o jakom dinaru, koji je dodatno opterećenje za naš izvozni sektor, a istovremeno dovodi do tzv. nepokrivenog kamatnog pariteta? Drugim rečima, zbog višeg prinosa na naše hartije od vrednosti u odnosu na druge evropske države dinar bi trebalo da slabi, kako bi se realni prinos izjednačio. Međutim, Narodna banka Srbije čuva vrednost dinara, što omogućava investitorima, uključujući i one spekulativnog tipa, da zarade odličan realan prinos.

Naročito me zanima, imajući u vidu da predsednica Vlade, a i danas je to učinila, stavlja poseban naglasak na proces digitalizacije, uz najznačajniju ulogu IT sektora, kao na neku vrstu univerzalnog leka za sve naše probleme, ističući da je to ključ razvoja – da li su u planu poreske povlastice za ovaj sektor? O nečemu je već danas i pričala. Naime, nagli razvoj domaće IT industrije nije uzrokovan povoljnim okruženjem, već niskom cenom naše radne snage na svetskom IT tržištu i mogućnošću da se takva radna snaga angažuje indirektno radom iz Srbije. Prva i osnovna prepreka daljem razvoju IT sektora je nesmanjena tendencija napuštanja zemlje od strane domaćih IT stručnjaka. Stoga, potrebna je nova poreska politika prema IT sektoru koja bi se svodila na maksimalne olakšice za sektor edukacije, proizvodnje i razvoja, sektor hardvera i sektor elektronske komunikacije. Stoga je moja poruka predsednici Vlade da je vladavina prava, a ne digitalizacija, ključ razvoja, odnosno ravnopravni i fer uslovi za sve građane. Nažalost, predsednica Vlade je samo još jedna u nizu žrtava iluzije da se tehničkim rešenjima mogu rešavati suštinski problemi.

Da zaključim, nominacijom gospodina Malog šalje se samo još jedan u nizu pogrešnih signala svim onim savesnim, vrednim, stručnim i poštenim građanima da se takvo ponašanje u Srbiji ne isplati i da je, ukoliko im se ukaže prilika, najbolje da napuste zemlju. Iako želim da nisam u pravu i da me gospodin Mali i rezultati čitave Vlade demantuju u budućnosti, moraću, nažalost, izlaganje da završim rečima našeg poznatog pisca i predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića, koji takođe snosi veliku odgovornost za situaciju u kojoj se danas nalazimo, koje je izgovorio neposredno uoči neuspelog pokušaja potpisivanja tzv. Vens-Ovenovog plana davne 1993. godine – strepnja mi je dublja od nade. Hvala vam.

Hvala najlepše.

Ja ne razumem zašto je predsednica Vlade toliko nervozna ako su ti rezultati koji su izneti toliko dobri? Mislim da u paušalnim izjavama, pre svega, prednjači ona i predstavnici vlasti i oni imaju najviše problema sa činjenicama.

Što se tiče pripreme za sastanak, treba uvek imati u vidu kako se sazivaju ove sednice, da je u petak popodne došao zahtev za ponedeljak pre podne. To treba imati u vidu.

Poslanici su se, naravno, spremili, ali ovde ne treba zatrpavati i građanstvo gomilom informacije koje svakako posedujem.

Što se tiče, opet izvrtanja reči, ja sam se pozvao na reči gospodina Dragana Markovića, koji je rekao da predsednik određuje ministre. Nismo rekli da postavlja, nego određuje ko će biti. Naravno da Narodna skupština izglasava te ministre, tako da bih molio da ubuduće ne izvrće moje reči. Hvala.

Hvala.

Nakon prošlonedeljnog Samita EU Zapadni Balkan i pored, donekle, ohrabrujućih diplomatskih formulacija, postalo je jasno da evropska perspektiva čitavog regiona, pa samim i Srbije, nije toliko bliska.

Iako je predsednica Vlade izrazila zadovoljstvo što je zapadni Balkan u fokusu EU, sama atmosfera na Samitu, kao i završna Konferencija za medije evropskih čelnika, predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska i predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera, pokazala je da i to nije baš tako. Čak i na toj Konferenciji mnogo više nego o zapadnom Balkanu pričalo se o gorućim svetskim pitanjima, poput povlačenja SAD iz nuklearnog sporazuma sa Iranom ili narušavanje slobodne trgovine, takođe od strane SAD.

Imajući u vidu da je posle ovog Samita, odnosno posle jasnih izjava čelnika dve najvažnije države EU, Nemačke i Francuske, pošto je Velika Britanija na izlaznim vratima, kao i iz teksta završne deklaracije jasno da Kosovo nije glavna prepreka ka EU, kao što je to ponovio predsednik Vučić juče u Bakuu, postavljam pitanje predsednici Vlade koje će konkretne mere i u kojima rokovima preduzeti Vlada kako bi otklonila brojne nedostatke u oblasti vladavine prava, borbe protiv korupcije, slobode medija i u drugim oblastima koje ističu evropski zvaničnici ili će možda Vlada, posle nepunih godinu dana, odustati od strateškog prioriteta, članstva EU koje je sadržano na samom početku programa te Vlade, kao što su o tome već počeli da izveštavaju neki ugledni evropski mediji?

Umesto fokusiranja na takve politike, predsednica Brnabić je u Sofiji nastavila da stavlja naglasak na proces digitalizacije uz najznačajniju ulogu IT sektora, kao na neku vrstu univerzalnog leka za sve naše probleme, ističući da je to ključ razvoja. Ona, međutim, zanemaruje uslove u kojima se uvodi digitalizacija kao i da nagli razvoj domaće IT industrije nije uzrokovan povoljnim okruženjem, već niskom cenom naše radne snage na svetskom IT tržištu i mogućnošću da se takva radna snaga angažuje indirektno radom iz Srbije.

Prva i osnovna prepreka daljem razvoju IT sektora je nesmanjena tendencija napuštanja zemlje od strane domaćih IT stručnjaka. S toga je potrebna nova poreska politika prema IT sektoru koja bi se svodila na maksimalne olakšice za sektor edukacije, proizvodnje, razvoja, sektora hardvera i sektor elektronske komunikacije, te je moje pitanje premijerki – da li i kada Vlada namerava da primeni takve politike?

Sledeće pitanje upućujem takođe predsednici Vlade. Uputio bih ga i ministru finansija, ali ministra trenutno nemamo i premijerka je preuzela njegove dužnosti. Da li i koje sistemsko rešenje za penzije namerava da uvede Vlada, s obzirom na činjenicu da je MMF to tražio? Iako se u medijima pojavila informacija da je MMF predložio da se ukine Zakon o privremenom uređivanju načina isplata penzija, poznajući način rada ove organizacije, sumnjam da je to eksplicitno traženo, jer tu organizaciju zanimaju samo konačni rezultati, a to je pre svega stabilnost javnih finansija, a ta stabilnost bi ozbiljno mogla da bude narušena ukoliko bi sud u Strazburu presudio u koristi oštećenih penzionera. Procenjuje se da bi u tom slučaju za svaku godinu važenja ovog zakona Srbija morala oštećenima da isplati oko 200 miliona evra i pored toga, na ovu tobožnju sugestiju MMF, oprečno su reagovali predsednik Srbije i predsednica Vlade.

Predsednik je izjavio da se uvek zalaže za zaštitu najsiromašnijih, a da bi usvajanjem ovog predloga MMF drastično bile povećane penzije ljudi čiji je iznos veći od 50.000 dinara. Naravno, postavlja se pitanje – kako bi prava najsiromašnijih penzionera bila ugrožena što bi bile podignute penzije bolje stojećim penzionerima, osim ako nije cilj podilaženje najnižim instinktima.

U ostalom, Zakon o penzijama diskriminiše građane koji su tokom svog radnog staža uplaćivali veće doprinose i zbog toga imali penzije veće od prosečnih. Ovime je poslata pogrešna poruka svima onima koji daju najveći doprinos razvoju društva.

Istovremeno kada je predsednik, predsednica Vlade je izjavila da bi ukidanje pomenutog zakona značilo da bi se za 80% penzionera smanjile penzije. Postavljam pitanje predsednici Vlade – kako je došlo do ovakvog zaključka, odnosno na osnovu koje računice? Da li to znači da misli da bi ukidanjem Zakona o penzijama bila ukinuta i povećanja koja su učinjena u međuvremenu? Ako je tako, onda nije upoznata sa tim da su penzije povećane na osnovu Zakona o budžetskom sistemu, čije ukidanje niko ne traži, pa ni MMF.

Zabrinjava takođe izjava premijerke da su se penzije prethodno usklađivale dvogodišnje, a zapravo su se usklađivale dva puta godišnje sa stopom rasta potrošačkih cena i rastom BDP. U najmanju ruku je uznemiravajuće ukoliko predsednik Vlade ne zna detalje jedne od ključnih ekonomskih politika, posebno imajući u vidu da je u dva od tri slučaja povećanja i sama bila članica Vlade.

Sledeća dva pitanja su preformulisana pitanja koja sam postavio 24. aprila, a na koja nisam dobio odgovor. Naime, u pitanju ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, pomenuo sam da je Ministarstvo na čijem je čelu, odnosno ambasada u Madridu prošle godine neovlašćeno koristila višestruko nagrađivani dokumentarni fil „Miroslavljevo jevanđelje“,povodom proslave Dana državnosti. Da stvar bude gora, i pored brojnih dokaza, Ministarstvo je negiralo taj čin zbog čega će država tj. mi građani verovatno morati da platimo ogromnu odštetu autoru. Stoga pitam ministar Dačića – šta namerava da učini po pitanju drastičnog kršenja autorskih prava u ovom slučaju, kao i sprečavanje takvih slučajeva u buduće na koje se posebno negativno gleda u zapadnim zemljama, a samim tim i daljeg narušavanja ugleda naše zemlje neprimerenim ponašanjem DKP? Hvala.

Hvala.

Na početku bih se osvrnuo na današnju izjavu ministarke Mihajlović da ona nema vremena za kuvanje jer radi i pretpostavljam da nije imala nameru da na ovaj način posebno pošalje poruku da one osobe koje kuvaju, a to su u ogromnoj većini žene koje to čine za svoju decu, ne rade ili nedovoljno rade.

Ovakva izjava se uklapa u matricu izjava najviših državnih zvaničnika kako nemaju vremena ni da spavaju, ni da jedu zbog obima posla koji imaju, ali od samog obima posla mnogo su bitniji rezultati, a o tim rezultatima najbolje govore, recimo, brzina približavanja EU, a priključivanje u članstvo je proglašeno za strateški prioritet ove Vlade ili broj građana Srbije koji napuštaju ovu našu zemlju i baš zbog boljitka koji je u proteklih šest godina donela ova vlast.

Sada ću se osvrnuti na ove zakone. Tokom jučerašnje rasprave, najviše polemike izazvao je Zakon o izgradnji stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Ono što je nesporno jeste da svaka ozbiljna država zbog prirode njihovog posla, posebno brine o pripadnicima ovih struktura, te im pruža izvesne privilegije. Međutim, glavno pitanje koje se postavlja jeste da li je predloženi način rešavanja stambenih problema ovog dela pripadnika državnih struktura odgovarajući?

Ovde bih se složio sa onim što je većina poslanika opozicije do sada istakla, a to je da nisu jasno definisani kriterijumi i procedure za kupovinu tih stanova, kao da bi mnogo bolji stimulans predstavljalo povećanje plata, uz subvencionisanje kredita, kako bi na taj način pripadnici bezbednosnih struktura sami mogli da odluče gde i kakve stanove žele da kupe.

Danas bih ipak, pre svega, hteo nešto više da kažem o Predlogu zakona o putevima. Opšte govoreći, ovaj predlog je mnogo bolji od važećih zakona. Ono što je dobro, jeste što su definisane vrste održavanja i intervencija na putevima, pošto je do sada bilo mnogo zloupotreba baš u ovoj oblasti.

Pozitivno je takođe što su definisane vrste puteva, odnosno što je uređena kategorizacija javnih puteva, ali je problem što se tačni kriterijumi određuju podzakonskim aktom.

Ni dan danas se ne zna tačno koliko Srbija ima nacionalnih puteva u kilometrima. Broj varira od 14.400 do 19.600, u zavisnosti od toga da li se računa Kosovo i neki lokalni putevi.

Ono što je neophodno, jeste da „Putevi Srbije“ moraju da znaju koja je mreža u njihovoj ingerenciji, a dok se ne zna kilometraža, to je praktično nemoguće. Još je bitnije i jasno zakonski precizirati ko i šta sme da održava i sređuje, jer na osnovu važećih statuta „Puteva Srbije“, oni se bave samo državnim putevima. Međutim, bez obzira na to „Putevi Srbije“ su pred nedavno održane beogradske izbore uradili u glavnom gradu najmanje 150 kilometara puteva.

Pored toga, spisak želja i zahteva raste, jer lokalne samouprave nemaju kapacitete, te stoga prebacuju odgovornost na „Puteve Srbije“, što je praktično protivzakonito. Stoga smatramo da bi trebalo da se predvidi regionalizacija održavanja ili da se „Putevi Srbije“ prošire i dobiju sektor koji bi se time bavio i transparentno prema prioritetima pomagao lokalnim samoupravama da održavaju svoju mrežu.

Ono što isto tako vidimo kao nedostatak ovog zakonskog predloga jeste da se veoma malo pominje otpornost putne infrastrukture na klimatske promene i reakcije kada dođe do katastrofe. Recimo, kada su se dogodile poplave pre četiri godine, u približno polovni slučajeva trebalo je da se izvrši eksproprijacija kako bi se sredili putevi, ili bar da se uđe privremeno u nečiji posed. Prema važećem zakonu proces eksproprijacije može da traje mesecima. Naravno, tokom poplave je bilo uvedeno vanredno stanje, te su te odredbe zakona bile suspendovane.

Međutim, ako ubuduće bude došlo do elementarnih nepogoda lokalnih razmera, koje ne bi iziskivale uvođenje vanrednog stanja, ono što je prethodno bilo izvedeno tokom poplava biće teško ponoviti.

Osim toga, u regularan plan održavanja i rehabilitacije trebalo bi da se uključe sanacije klizišta, kao i druga pojačavanja otpornosti, jer trenutno se posmatra nestabilnost i kada se proceni da će doći do rušenja, reaguje se kroz specijalne naloge.

Za kraj, želeo bih da ponovim da je Predlog zakona o putevima mnogo bolji od važećeg, jer, pre svega, ograničava „Puteve Srbije“ da pod održavanjem mogu da podvedu sve, odnosno i ono što se ne vidi jasno u knjigama. Hvala.