Hvala.

Poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, kao predstavnik Kluba samostalnih poslanika koji čine Građanska platforma i Nova stranka, pre svega bih zamolio predsednicu Vlade da odgovara na postavljena poslanička pitanja i da predstavnici Vlade daju šansu i ostalim kolegama da postave pitanje i da od njih dobiju odgovore.

Danas je ispred ovog zdanja održan posećen i oštar protest penzionera i mi narodni poslanici imamo obavezu prema građanima da prenesemo njihovu zabrinutost, zahteve i pitanja. Stoga, podsetiću da će prekosutra biti navršeno tri godine od kada je stupio na snagu zakon kojim su umanjene penzije, a čija važnost upravo ističe narednih dana. Tim zakonom ne samo da su narušena stečena prava penzionera, već što je podjednako važno, narušeno je i njihovo dostojanstvo. S tim u vezi postavljam pitanje – da li će i kada penzije biti vraćene, i to u punom iznosu, a ne primenom čudne matematike kojom se manji iznosi prikazuju kao veći?

S obzirom da su protestu penzionera prisustvovali i predstavnici Lige za povraćaj imovine, postavljam pitanje – kada će biti doneta dopuna Zakona o restituciji, naročito poljoprivrednog zemljišta, odnosno supstituciji? Ovo je problem koji se tiče velikog broja građana, a bez pravne sigurnosti, odnosno jasnih imovinskih odnosa, nije moguć ni željeni prirodni napredak. Prirodni napredak takođe nije moguć bez rasterećenja privrede, odnosno oslobađanja potencijala pre svega malih i srednjih preduzeća. Stoga postavljam pitanje – da li će novoosnovana preduzeća biti oslobođena plaćanja poreza i doprinosa u prvih 12 meseci, kao i da li će doći do opšteg smanjenja poreza na rad, kao što je najavio ministar Vujović?

Danas su takođe ispred Skupštine bili novinari iz grupe „Za slobodu medija“ koji su uručili poslanicima pitanja za predsednicu Vlade. Oni su to učinili zbog toga što je predsednica odbila da se sastane sa njima. Zbog toga je pitam – da li namerava da promeni stav i ipak se sastane sa predstavnicima medija i razgovara sa njima o zabrinjavajućem stanju u ovoj oblasti? Ovaj problem ima poseban značaj, imajući u vidu i strateški cilj članstva u EU, koji je i sama predsednica Vlade istakla na početku svog ekspozea.

Postavlja se stoga pitanje – da li postoji iskrena namera da se taj cilj ostvari, kada i premijerka i ministarka za evropske integracije i pored veoma negativnih ocena o stanju u medijama koje su sadržane u izveštajima evropskih institucija negiraju postojanje ovog problema i omalovažavaju novinare u Srbiji? Tako je predsednica Vlade, i to u Briselu, nedavno izjavila da je pravi problem u tome da u Srbiji gotovo da nema objektivnih novinara, a ministarka za evropske integracije da ne zna šta znači sloboda medija i da je većina medija postala polutabloidna i tabloidna, čime je dala najbolju ocenu rada, odnosno nerada Vlade u ovoj oblasti.

Zato postavljam pitanje – da li će, umesto da negiraju postojanje ovog velikog problema, konačno početi da se bave otklanjanjem najvažnijih prepreka ka ostvarenju ovog strateškog cilja?

Konačno, predsednik Srbije je u ponedeljak izjavio da će se za dan-dva znati dinamika unutrašnjeg dijaloga o Kosovu. Pošto su od tada prošla već tri dana, zamolio bih predsednicu Vlade da nam predstavi ne samo tu dinamiku, već pre svega strukturu u kojoj će taj dijalog da se odvija. Imajući u vidu poslednja dešavanja, ovde pre svega mislim na integrisanje srpskih sudija u pravni sistem Kosova, kao i preuzete međunarodne obaveze, ne vidim da li će imati o čemu da se razgovara.

Zahvaljujem.

Hteo bih da samo istaknem da, nažalost, prisustvujemo jednoj simulaciji poslaničkih pitanja, i sa žaljenjem mogu da konstatujem da je predsednica Vlade poprimila manire njenog prethodnika i da vodi duge monologe, bez davanja konkretnih odgovora na većinu pitanja. Podsetiću predsednicu Vlade da je ova Vlada, ova vladajuća koalicija, već više od pet godina na vlasti, tako da je pozivanje na prošlost,stvarno ne primerena.

Ono što sam hteo još da kažem, baš taj monolog pokazuje i da je ovaj poziv na unutrašnji dijalog nije iskren, a i na to pitanje nisam čuo odgovor. Kako je zamišljeno da se taj unutrašnji dijalog odvija? Zbog toga smatram da bi bilo mnogo poželjnije da se otvori istinski i sveobuhvatni dijalog o budućnosti države, i to prevashodno u ovom parlamentu, jer kao pre neki dan izjavio jedan od poslovnih lidera - pravo merilo uspeha nisu ni privredni rast, koji je, ionako najniži u ovom delu Evrope, ni smanjenje javnog duga, već želja građana da ostanu u zemlji, a ta želja je najniža od devedesetih, o čemu najbolje svedoči činjenica da smo u svetskom vrhu po odlivu stručnih kadrova. Baš zbog toga, potreban je iskren dijalog o tome kako svi zajedno možemo da doprinesemo otklanjanju uzroka ove poražavajuće pojave. Stoga vas ponovo molim da date šansu i mojim kolegama da postave pitanje i da kraće dajete odgovore. Hvala.

Prvo nekoliko reči o Zakonu o predškolskom obrazovanju. Svakako je neophodan raznovrsniji sistem koji će doprineti kvalitetnom celovitom razvoju i dobrobiti dece predškolskog uzrasta u skladu sa njihovim potrebama. Baš iz tog razloga, predložili smo i uvođenje obaveze umesto samo mogućnosti da predškolska ustanova u koju je upisano dete iz osetljive društvene grupe utvrdi potrebu za pružanje dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške detetu.

Istovremeno, ako je cilj individualizacija, onda bi trebalo jednako voditi računa o potrebama sve dece, kako dece iz osetljivih društvenih grupa i njihovim potrebama za socijalizacijom i interakcijom sa decom u razvojnim grupama, tako i sve te druge dece u odnosu na pomenutu decu, kao i o potrebama nadarene dece, koja bi trebalo da imaju jednako pravo na individualni rad i podršku u napretku.

I, konačno, kada je u pitanju ovaj zakon, ako se mnoge promene vrše radi usaglašavanja sa Zakonom o visokom obrazovanju, onda bi radi poštovanja i zaštite stečenih prava u zakon, na odgovarajući način, trebalo da budu uključena i lica koja su završila strukovne specijalističke studije po propisima koji su važili za stupanje novog zakona na snagu, tj. do 29. septembra ove godine, što smo i predložili našim amandmanima.

Kada je reč o Zakonu o dualnom obrazovanju, pošto je predlog problematičan po više osnova, smatramo da ga je nemoguće popraviti, te stoga nismo podnosili korektivne amandmane. Iako reforma srednjeg strukovnog obrazovanja može da utiče na problem nezaposlenosti, ali ne da ga reši, bez obzira na do sada data objašnjenja, postavlja se pitanje – zašto su nemački, austrijski i švajcarski model, modeli uređeni država sa jakom privredom uzeti kao uzor u zemlji poput naše?

Istovremeno, većina zemalja se umesto uvođenja dualnog obrazovanja opredelila za ozbiljnu reformu programa srednjih stručnih škola, u stavljanje posebnog akcenta na opremanje laboratorija, radionica i obezbeđivanje uslova za stručnu praksu.

Da budem konkretniji, Predlog zakona o dualnom obrazovanju problematičan je po sledećim osnovama - sa stanovišta osnovnih ljudskih prava i dečijih prava, jer je u stvari reč o ugovoru koji obavezuje maloletna lica da ispunjavaju radne obaveze i koji stoga sadrži potencijal za prinudni rad, problematičan je sa stanovišta prenošenja dela nadležnosti kreiranja obrazovne politike sa Ministarstva prosvete jednoj interesnoj organizaciji, kakva je Privredna komora Srbije, problematičan je sa stanovišta stvaranja visokog koruptivnog rizika, jer su Privrednoj komori date nadležnosti bez odgovarajućih mehanizama kontrole i sužavanja diskrecionih ovlašćenja, o čemu govori Agencija za borbu protiv korupcije, problematičan je i sa stanovišta rešavanja, odnosno ne rešavanja problema nezaposlenosti i to trostruko - đaci postaju konkurencija nezaposlenima koji čekaju posao, jer su plaćeni 70% minimalne cene rada, nije garantovan posao u tim firmama đacima, čak i ako su dobri, a mnogi profesori u školama će izgubiti radna mesta, jer se najveći deo nastave premešta u preduzeća, a njihova mesta će zauzeti priučeni instruktori posle samo 40 sati obuke.

Zbog svega prethodno rečenog, ovaj zakon će samo ubrzati odlazak mladih iz zemlje, jer ćemo stvoriti generacije koje neće moći da se zaposle u zemlji, a neće moći ni da nastave školovanje zbog loše pripremljenosti, a ako se i zaposle, biće samo, koliko god to ministar nazivao politikanstvom, jeftina radna snaga.

Da smo zaista postali zemlja jeftine radne snage svedoči i nedavna vest da kompanija „Priti grup“ iz Bangladeša, države koja je simbol jeftine radne snage, otvara fabriku tekstila u Somboru.

Da zaključim, istinsko obrazovanje nije samo ono što može da se neposredno unovči, odnosno ono koje je u funkciji privrede i tržišta, već ono koje stvara nezavisne građane i grad i obogaćuje karaktere, a to, po svemu sudeći, nije cilj ove Vlade. Hvala.

Pitanje za ministra Dačića.

U subotu je u Beogradu održan sastanak specijalnih izaslanika SAD i Rusije za Ukrajinu Kurta Volkera i Vladislava Surkova. Posle tvita gospodina Volkera da dolazi u Beograd na sastanak sa svojim ruskim pandanom, u srpskim medijima je pokušano da se vest o ovom sastanku prikrije, ali nakon što je Stejt Department potvrdio posetu, taj pokušaj je postao uzaludan.

Moje pitanje je – da li se, s obzirom na činjenicu da se gospodin Surkov od 2014. godine nalazi na spisku osoba kojima je zabranjen ulazak u EU i čija je imovina u zemljama članicama zamrznuta, organizovanjem ovakvih sastanaka udaljavamo od EU, odnosno ispunjavanja kriterijuma u vezi sa Poglavljem 31?

Osim toga, postavlja se pitanje da li je, pored toga što je Srbija domaćin tajne diplomatije, možda i učesnica tajnih pregovora koji se odnose na pitanja koja su regulisana Ustavom Republike Srbije?

Drugo pitanje za ministra Dačića – kada će u skupštinsku proceduru ući novi Zakon o spoljnim poslovima?

Ovo pitanje postavio sam ministru pre godinu dana, na sednici Odbora za spoljnu politiku, ali na njega još nisam dobio odgovor. Podsetiću da je prethodni ministar Mrkić, još u julu 2013. godine najavio da će u roku od dve nedelje ovaj zakon se naći u skupštinskoj proceduri, ali od tada je prošlo već više od četiri godine. Tokom te četiri godine samo je nastavljena degradacija naše diplomatske službe, za koju je najodgovorniji ministar spoljnih poslova. O degradaciji svedoči, najblaže rečeno, i to ne po prvi put, neprimereno ponašanje ministra, ovoga puta tokom posete turskog predsednika Erdogana, zbog kojeg je naša zemlja postala predmet podsmeha.

Pitanje predsednici Vlade, gospođi Brnabić. U sklopu periodičnog podizanja tenzija sa Republikom Hrvatskom, ministar odbrane Aleksandar Vulin prisustvovao je 1. oktobra ustoličenju novoizabranog vladike dalmatinskog Nikodima u manastiru Krka. On je, naime, prethodno u pratnji vojnog izaslanika u Republici Hrvatskoj sleteo na aerodrom Zemunik. Podsetiću da je aerodrom Zemunik bio vojni aerodrom koji je tokom rata u Hrvatskoj, odnosno opsade Zadra, koristila JNA. Stoga moje pitanje predsednici Vlade – u kom svojstvu je ministar Vulin prisustvovao ustoličenju vladike Nikodima, odnosno da li ga je Vlada odredila da je predstavlja na tom događaju?

Još jedno pitanje predsednici Vlade: Molim da mi se dostavi broj otkazanih ili odloženih poseta Republici Francuskoj tokom tromesečne zabrane putovanja državnih službenika ovoj zemlji, te da mi se odgovori da li su se sva ministarstva pridržavala te zabrane, kao i da mi se dostavi broj zaključka Vlade na osnovu kojeg su te posete zabranjene, pošto postoji osnovana sumnja da takvu odluku Vlada nikada nije ni donela.

Pitanje za ministarku za evropske integracije, gospođu Joksimović: Kada će početi ozbiljno da se bavi svojim poslom, odnosno otklanjanjem prepreka ka članstvu u EU, a prestati prevashodno da daje političke izjave namenjene unutrašnjoj upotrebi? Naime, pre nekoliko dana ministarka je izjavila da ne zna šta znači sloboda medija i da je većina medija postala polutabloidna i tabloidna, čime je dala najbolju ocenu rada kao i nerada Vlade u ovoj oblasti za poslednjih pet godina. Izveštaj o napretku Srbije Evropske komisije, kao i Izveštaj Evropskog parlamenta govore o tome da nema napretka u oblasti slobode izražavanja, te da je sveprisutna samo cenzura koja se povrh toga pogoršava, da postoji jak politički uticaj na medije, da su novinari izloženi pretnjama i nasilju, da su mediji koji su kritični prema Vladi izloženi napadima, da je vlasnička struktura u medijima netransparentna, kao i da postoji politički uticaj na rad regulatornog tela.

Nažalost, prekjuče se u Briselu predsednica Vlade Brnabić nadovezala na ovu izjavu ministarke Joksimović, negirajući ovakvu situaciju u medijima i uvredivši celu novinarsku profesiju time što je izjavila da u Srbiji gotovo da nema objektivnih novinara.

Kada smo već kod posete predsednice Vlade Briselu, postavio bih joj pitanje da li će ubuduće odgovornije pristupati spoljnopolitičkim pitanjima i izbegavati situacije da se zarad ubiranja unutrašnjih političkih poena narušava ionako slaba spoljnopolitička reputacija države, kao što je to bilo u slučaju najave da će sa sobom poneti pismo kojim će tražiti pojašnjenje u vezi sa različitim pristupom Evropske unije pitanjima Katalonije i Kosova, da bi samo dan-dva posle te najave, odustala od ove namere?

Pitanje za ministra rada Đorđevića – da li će poštovati zakone i jedinstven sistem koji uređuje pravila o bolovanju i odustati od zadovoljavanja pre svega interesa stranih investitora, posle razgovora sa kojima je najavio pilot projekat i tzv. dogovoreni mehanizam kontrole bolovanja? Umesto toga, bilo bi poželjno da proveri uslove rada u fabrikama i odnos prema zaposlenima.

I poslednje pitanje ministru finansija Vujoviću, odnosno budžetskoj komisiji Ministarstva finansija, kao i direktoru Uprave za javne nabavke Predragu Jovanoviću – da li će u ovim hladnim zimskim danima moći da prevaziđu novogodišnje raspoloženje i ispoštuju zakonsku obavezu da provere tendere za novogodišnju rasvetu u Beogradu, čije uslove je mogla da zadovolji samo jedna firma „Kip lajt“? Hvala.

Zahvaljujem se.

Drago mi je da smo se konačno vratili na temu ove sednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u mojem izlaganju kao predsednik Kluba samostalnih poslanika usredsrediću se, pre svega, na dva zakona koja se tiču javne uprave – na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, kao i Predlog zakona o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu. Kako o ovim zakonima, tako i o preostala dva zakona, znatno detaljnije će tokom daljeg toka rasprave govoriti moje kolege iz poslaničkog kluba.

Opšta ocena o ova dva zakona je da su nejasni, konfuzni, nedorečeni, bez jasno definisanih nadležnosti, koje se uz to često i međusobno preklapaju, da otvaraju prostor za politizaciju, korupciju, klijentelizam, te da će prevashodno proizvesti negativne posledice, odnosno da će umesto da doprinesu poboljšanju kvaliteta rada javne uprave, tj. neophodnom jačanju administrativnih kapaciteta, samo dovesti do njihovog daljeg slabljenja.

Ministar je juče rekao da je akademija samo jedna kockica u mozaiku. Međutim, bez obzira na to koliko je ta kockica lepa, čista i ispolirana, a to je pod velikim znakom pitanja, ona ne može da promeni izobličeni izgled čitavog mozaika, odnosno ne može da promeni stanje u našem društvu koje je izuzetno loše.

Povrh toga, ovi zakoni su i u suprotnosti sa strateškim ciljem – članstvo u Evropskoj uniji, koje je na samom početku svog ekspozea proklamovala predsednica Ana Brnabić. Naime, ovim zakonima su narušeni kriterijumi Evropske unije u vezi sa sprovođenjem reforme javne uprave, koji su ujedno i kriterijumi „Sigma misije“, zajedničkog tela OECD-a i Evropske unije. Podsetiću vas da su ti kriterijumi sledeći – transparentnost, odgovornost, depolitizacija, profesionalizacija i efikasnost.

Podsetiću, takođe, da je Strategijom proširenja EU reforma javne uprave postavljena kao jedan od tri osnovna stuba reformi na putu ka članstvu u EU. I pored toga, kao i planova i mera reformi koje je predstavila posebna radna grupa za reformu javne uprave, koja je formirana na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, poslednji izveštaj o implementaciji Akcionog plana za sprovođenje reforme javne uprave doneo je poražavajuće rezultate. Samo trećina tog plana je ispunjena, a o tome je govorila i prethodnica, gospođa Mićić.

Svakako, ovde moramo da budemo korektni i da pomenemo činjenicu da je Vlada ipak dobila pohvalu zbog realnog prikazivanja napretka ili, preciznije rečeno, odsustva napretka u ovoj oblasti.

O ozbiljnosti i iskrenosti pristupa evropskim integracijama svedoči i tačka 8. izjave o usklađenosti sa propisima EU, koje se odnosi na saradnju sa EU i učešće konsultanata u izradi propisa i njihovo mišljenje o usklađenosti. Naime, oba predloga zakona sadrže pod ovom tačkom tri istovetna paragrafa koji bezuspešno pokušavaju da sakriju činjenicu da do saradnje sa EU nije došlo. Umesto toga, daje se dugačko objašnjenje o formiranju interresorne posebne radne grupe.

Sada ću govoriti nešto detaljnije o ova dva zakona, naročito o Zakonu o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, mada ih je gotovo nemoguće odvojeno razmatrati, naročito zbog činjenice da izmene i dopune Zakona o državnim službenicima sadrže odredbe koje bi pre trebalo da se nalaze u Zakonu o akademiji.

Ne sporeći potrebu za kontinuiranom obukom i stvaranjem profesionalne i efikasne državne uprave, ocena je da je Zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu jedan megalomanski i neodrživ projekat koji će samo prouzrokovati velike dodatne troškove.

Taj projekat, nažalost, podseća na dobro poznat primer doktoriranja na sopstvenom univerzitetu. Naime, u ovoj akademiji biće najverovatnije angažovani podobni predavači, koji će isto tako podobnim, pre svega partijskim kadrovima, izdavati diplome koje će im biti pokriće za rad na određenim mestima u javnoj upravi, odnosno otvoriti prečicu priučenim partijskim kadrovima tako što će dobiti formalno pokriće da su kompetentni. Na ovaj način samo će se nastaviti politizacija stručnih poslova, ubrzati odlazak stručnih kadrova a samim tim smanjivaće se i efikasnost javne uprave.

Na ovaj problem sam posebno upozorio prilikom rasprave o izboru nove Vlade, odnosno Zakonu o ministarstvima, kada sam se usprotivio formiranju posebnog ministarstva za evropske integracije, zbog očekivane politizacije stručnih poslova i svih posledica koje ona sa sobom nosi. Nažalost, nismo morali dugo da čekamo na negativne posledice. Tako su kadrovi koji su i više od 10 godina proveli u Kancelariji za evropske integracije, koja je utopljena u ministarstvo, i koji su u velikoj meri nosili tehnički deo ovog procesa, nastavili da napuštaju državnu službu.

Nikoga ne bi trebalo da čudi da ljudi sa tolikim iskustvom i znanjem, ukoliko imaju minimum samopoštovanja, ne mogu, na primer, da prihvate da neko, i to protivno zakonu, bude postavljen na mesto pomoćnika ministra sa mesta mlađeg savetnika. Ovde je konkretno reč o pomoćniku ministra za evropske integracije u Sektoru za komunikacije, obuku i pripremu srpske verzije pravnih tekovina EU. U biografiji ove osobe, koja je dostupna na sajtu ministarstva, piše da je diplomirala 2014. godine i da je pre preuzimanja ove pozicije kraće od tri godine radila u kabinetu ministra bez portfelja za evropske integracije kao mlađi savetnik, a kao najveće profesionalno dostignuće navedeno je da je bila u grupi 70 studenata koji su 2012. godine putovali u Evropu preko inače odličnog programa evropskog pokreta u Srbiji.

Verovatno još drastičniji primer je državni sekretar u istom ministarstvu, koji je doduše postavljena ličnost, pa se stoga na nju ne primenjuju odredbe zakona koje se odnose na minimalnu dužinu radnog staža, kao što bi trebalo da se primenjuje na pomoćnika ministra, koja je diplomirala turistički i hotelijerski menadžment na Univerzitetu „Singidunum“, da bi zatim radila kao mlađi savetnik u Poslaničkom klubu SNS, odnosno savetnik u prethodno pomenutom kabinetu bez portfelja zaduženog za evropske integracije.

Mislim da je iz svega navedenog jasno da je jedan od glavnih ciljeva Nacionalne akademije da legitimizuje kadrove poput ovih, a kojih svakako ima mnogo. Ovakva praksa će demotivišući uticati na sve one koji su se redovnim putem usavršavali i napredovali i samo će doprineti daljem odlivu kvalitetnih kadrova iz državne uprave. Stoga, očekivanje da će ovakva akademija da bude brana partijskom zapošljavanju je neutemeljeno.

Postavlja se takođe pitanje u vezi sa oba zakona o javnoj upravi, da li je možda namera da se njihovim usvajanjem degradira i državni i stručni ispit? Ovo je samo jedno od mnogih pitanja koje ovi zakoni donose, a tih pitanja je neuporedivo više nego što ima odgovora koje daje.

Na primer, tu je i pitanje preklapanja nadležnosti akademije, službe za upravljanje kadrovima i Ministarstva za evropske integracije, pošto i pored utapanja ove službe u akademiju, ona će nastaviti sa radom, ali u nepoznatoj formi.

Služba za upravljanje kadrova je tako, na primer, do sada obavljala obuke, objavljivala konkurse, osim u oblasti evropskih integracija, za šta je bila zadužena Kancelarija za evropske integracije i sada ministarstvo.

Nameće se i pitanje šta će se dogoditi sa visokim službeničkim savetom, da li nastavlja da deluje u obliku u kojem je do sada delovao, pošto mi se čini da se spominje samo na jednom mestu u ovom zakonu.

Sledeće pitanje je pitanje derogiranja nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje vrši nadzor nad sprovođenjem zakona, i to način na koji su definisane nadležnosti programskog saveta Nacionalne akademije, kao i time što ga imenuje i razrešava direktor Nacionalne akademije. Ovo je samo još jedan primer principa centralizacije u svim oblastima koje sprovodi ova Vlada.

Ovaj Predlog zakona po prvi put u novijoj istoriji sadrži, i u pravu nepoznatu, neutralnu kategoriju – lice. Postavlja se pitanje koja su to lica koja mogu da podnesu zahtev za akreditaciju, pošto lica mogu da budu fizička i pravna.

I pored objašnjenja koja je juče dao ministar, naredno pitanje je – zašto se uvode termini koji nisu u duhu srpskog jezika, poput „houčing-koučing“, dok istovremeno vladajuća koalicija žestoko odbija da prihvati da postoje dva ravnopravna pisma u srpskom jeziku, što samo čini naš jezik bogatijim, a našim građanima pruža prednost u prilagođavanju savremenim tokovima. Očigledno je da su u pisanju ovog zakona kao uzor uzeti tekstovi na engleskom jeziku, koji su zatim nemušto prevedeni.

Kada već govorimo o „houčingu“, postavlja se pitanje zašto se zanemaruje i u drugi plan gura dobra praksa mentorstva i prolazak pripravnika kroz sve sektore u okviru određene institucije, kao i zašto se ne poštuju kriterijumi za zapošljavanje? I ne samo da se ne poštuju kriterijumi za zapošljavanje, što smo videli na primeru pomoćnika ministra u Ministarstvu za evropske integracije, već se zakoni krše i tako što se veliki broj postavljenih lica u državnoj upravi drži u stanju vršioca dužnosti duže od zakonski predviđenog roka, tako da je ono što bi trebalo da bude izuzetak, postalo pravilo.

Čini se da je i ovo zaostavština socijalističkog sistema kada su privremena, odnosno prelazna rešenja najduže trajala.

Zahvaljujem se ministru što je juče pojasnio da se pojam rukovodilaca ne odnosi na funkcionere, ali se dalje postavlja pitanje da li postoji potreba da svi rukovodioci prolaze kroz ovakvu vrstu obuke? Povrh toga, da li u uslovima planirane racionalizacije javne uprave preopterećenosti jednog broja državnih službenika, manjine koja na najčešće na svojim plećima nose čitav sistem i koji su najkompetentniji, potrebno je od njih tražiti da idu na dalje obuke? Često se ovakav sistem opravdava zahtevima EU, ali je pitanje od kog ili, bolje rečeno, do kog nivoa bi državni službenici trebalo da se uključe u obuku, kao i kojom dinamikom?

Ono što posebno zabrinjava jeste da zakon predviđa, u suprotnosti sa samim nazivom i namenom, da akademija, u skladu sa zahtevima pravnih i fizičkih lica, može da priprema i sprovodi komercijalne programe i da Vlada, ukoliko sam dobro razumeo, u svakom pojedinačnom slučaju određuje tarifu za usluge koje će pružati tim licima. Ovakve odredbe otvaraju prostor za korupciju i vraćanje usluga. Na ovaj način, takođe, moguće je provlačenje kroz mala vrata kadrova mimo javne uprave i postavlja se onda pitanje zašto se ovaj zakon jednostavno ne preimenuje u zakon o stručnom usavršavanju?

Kada je pak reč o Zakonu o državnim službenicima, posebno bih se osvrnuo na član 49. koji predviđa preuzimanje zaposlenih bez konkursa, pukim dogovorom rukovodilaca između različitih nivoa vlasti. Navedene su autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i gradske opštine, što je potencijalni izvor korupcije i politički motivisanog zapošljavanja, koje zanemaruje stručnost kao kriterijum. Na ovaj način bi, recimo, predsednik bilo koje opštine u Srbiji mogao da se dogovori sa bilo kojim ministrom o preuzimanju nekog zaposlenog, ponavljam, bez ikakvog konkursa. Siguran sam da ne moram da objašnjavam da će ova odredba samo ubrzati političke transfere nekompetentnih, ali politički podobnih kadrova sa lokalnog na republički nivo.

Konačno, nekoliko reči o Zakonu o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama o poverenju u elektronskom poslovanju. Ukoliko bi sudili na osnovu dosadašnje negativne prakse po ovom pitanju u oblasti zdravstva, kao i u proceduri izdavanja građevinskih dozvola i u ostalim oblastima gde je uvedeno elektronsko poslovanje, razloga za preteran optimizam nemamo. Sredstva za realizaciju ovog zakona su predviđena, ali nigde nije navedeno za koju svrhu. Samo je navedeno da je osnovna sredstva potrebno 10 miliona dinara. Ukoliko se namerava nabavka novog hardvera, on nije ključan i neophodan. Ono što je bitno su kvalitetan softver, o čemu svedoči i jučerašnja sednica parlamenta, kao i obuka kadrova, pošto vladajuća koalicija svakako nema kadrove koji bi izneli ovako zahtevan projekat.

Zbog svega prethodno navedenog u danu za glasanje poslanici Kluba samostalnih poslanika koji čine poslanici Građanske platforme i Nove stranke izjasniće se protiv predloženog zakona.

Obraćam se kao neko ko poseban značaj pridaje kvalitetnom obrazovanju, ko poseduje diplomu najboljeg svetskog univerziteta Harvard i kao član Upravnog odbora Harvard kluba Srbije koji svake godine dodeljuje dve stipendije najboljim studentima završnih godina osnovnih studija. Te stipendije nose ime „Drage LJočić“ i „Čedomilja Mijatovića“, svetlih ličnosti srpske istorije, za koje sam, nažalost, siguran da većina onih koji se kite patriotizmom ne znaju ko su bili.

Obrazovanje bi trebalo da, kao što je rekao Sidni Haris, pretvori ogledala u prozore, ali se plašim da su u Srbiji ogledala izuzetno čvrsta i otporna i da se u njima samo vide naša izopačena lica. Jedno je ogledalo televizijskih programa i tabloida, koji promovišu prostakluk, nasilje i niske strasti. Drugo je ogledalo političkih lidera, koji pošto su nesposobni da rešavaju životne probleme, konstantno proizvode tenzije i atmosferu straha. Treće je ogledalo političke podobnosti i nekompetentnosti, koji nas unazađuju i kao posledicu imaju najveću stopu odliva mozgova u svetu.

S obzirom na ovakvo okruženje, ovaj zakon, sa nekim pozitivnim tehničkim inovacijama koje predviđa, neće ništa suštinski promeniti u obrazovnom sistemu, koji nije u skladu sa savremenim svetskim trendovima, već će ga samo zacementirati. Plašim se da će do suštinskih promena u ovoj oblasti moći da dođe tek kada se prethodno navedena ogledala budu razbila.

Ovi zakoni pogotovo ne mogu da dovedu do potrebnih promena, jer su restriktivni i vode ka centralizaciji odlučivanja, politizaciji i ograničavanju autonomije. Ono što je najvažnije je da nijedan sistem ne sme da se zasniva na dobronamernosti jednog čoveka, koliko god on dobronameran bio.

Osvrnuo bih se takođe na dve jučerašnje izjave ministra. Prva je da je u vezi sa ovim zakonima postignut kompromis sa zainteresovanima. S obzirom na to da je rektor Beogradskog univerziteta izjavio da je prihvaćena samo jedna trećina primedbi Saveta, da su strukovni sindikati protiv, da će više od 9.000 ljudi koji su završili strukovne studije zakonom izgubiti status, plašim se da će ovi zakoni izazvati oštre reakcije.

Druga izjava je da od 2012. godine nije načinjen nijedan akcioni plan za realizaciju Nacionalne strategije o obrazovanju, što najbolje svedoči rezultatima rada Vlade i potvrđuje izreku da je veći trošak od obrazovanja neznanje, čega smo, nažalost, svedoci u poslednjih pet godina.

Na kraju, dobronamerna sugestija ministru, da obrati pažnju na rečnik koji koristi, zbog težine tih reči koje izgovori kao ministar obrazovanja, da ne koristi reči poput: gomila problema, čekiranje, itd. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog izmene i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu je samo još jedna ilustracija rada ove vlasti i Vlade Republike Srbije, kako prema načinu donošenja odluka, u poslednjem trenutku, bez konsultacija, u ovom slučaju sa Evropskom komisijom, tako i u pogledu sadržine, gde su uvedene nepotrebno restriktivne odredbe, koje u stvari predstavljaju demagogiju i želju da se kompenzuju neki neuspesi Vlade, pogotovo na međunarodnom planu.

Među glavnim pitanjima je i pitanje kredibiliteta Vlade Republike Srbije i iskrenosti njenih namera kada su u pitanju evropske integracije koje su, da ponovo podsetim, označene kao strateški cilj na samom početku ekspozea tada mandatarke, a sada predsednice Vlade Ane Brnabić.

Pitanje iskrenosti i namera Vlade postavlja se, pre svega, zbog načina na koji se ove izmene i dopune zakona usvajaju. Naime, iako je u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koji je ratifikacijom postao deo domaćeg pravnog sistema, postojala obaveza da se naši propisi postepeno u roku od četiri godine usklade sa propisima EU, do ovog nazovi usklađivanja dolazi u poslednjem trenutku u trenutku kada su evropske institucije na odboru i bez prethodnih konsultacija sa Evropskom komisijom.

O tome da konsultacije nisu obavljene najbolje svedoče tačke 7. i 8. izjave usklađenosti Predloga izmena i dopuna ovog Zakona sa propisima EU koji smo dobili od Vlade Srbije. Naime, sam Predlog koji je dostavila Vlada, a potpisala premijerka, sadrži negativne odgovore na sledeća dva pitanja. Da li je propis preveden na neki službeni jezik EU? Kao i da li se sarađivalo sa EU, odnosno da li su konsultanti EU učestvovali na izradi propisa i dali mišljenje o usklađenosti?

Jasno je da bez pozitivnih odgovora na ova dva pitanja nije moglo da dođe do konsultacija. Kada ovakvi odgovori dolaze od same Vlade postavlja se pitanje ko govori istinu premijerka Brnabić koja je potpisala ovaj Predlog zakona koji je upućen Skupštini ili ministar Nedimović koji je tvrdio makar da su obavljene konsultacije sa Evropskom komisijom, u medijama, dok je danas malo ublažio taj stav i samo se pozvao na rešenje u zakonima o poljoprivrednom zemljištu nekih zemalja koje su već u EU, mada su neke od tih zemalja u sporu sa EU, tako da ne znam da li se treba pozivati na te primere.

Pored načina na koji se donosi ovaj propis, kredibilitet, iskrenost, namera Vlade Republike Srbije da dovede u pitanje veoma restriktivne odredbe koje sadrži Predlog izmena i dopuna Zakona. Pre osvrta na ove odredbe, podsetiću da je članom 85. Ustava propisano da strana fizička i pravna lica mogu steći pravo svojine na nepokretnostima pod uslovima koje propisuje zakon ili međunarodni ugovor. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, između strana potpisnica, propisano je usklađivanje propisa Republike Srbije sa propisima EU i uspostavljanje zone slobodne trgovine, što podrazumeva mogućnost prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima pod istim uslovima kao i domaćim licima, počev od 1. septembra ove godine, zbog čega mi danas i zasedamo.

Svakako najrestriktivnija odredba koja nije u skladu sa izjednačavanjem statusa državljana EU sa domaćim državljanima jeste ona koja kao preduslov za kupovinu poljoprivrednog zemljišta zahteva od državljana EU, ne samo da žive 10 godina u Srbiji, nego da žive u lokalnoj samoupravi u kojoj žele da kupe zemljište i, povrh toga, tri godine da obrađuju to zemljište. Ako istovremeno imamo u vidu da za građane Srbije praktično ne postoji obaveza obrađivanja poljoprivrednog zemljišta, odnosno ne postoji dodatni porez ili kazne za zaparloženo zemlju, onda se na ovaj način svakako državljani EU ne izjednačavaju sa državljanima Srbije, kad god to bilo.

Ove odredbe idu čak i dalje od odredaba jednog od najrestriktivnijih zakona u ovoj oblasti u državama EU koji je prošle godine usvojila Poljska skupština – Zakon o suspendovanju i prodaji državne imovine Državne poljoprivredne agencije. Čak i tako restriktivan, ovaj zakon dozvoljava kupovinu strancima ukoliko su poljskog porekla ili u braku sa državljaninom ove zemlje, uz dodatni preduslov da u Poljskoj žive najmanje dve godine.

Imajući prethodno rečeno u vidu, kao i činjenicu da u svojstvu pravnog lica strani državljani mogu da kupe poljoprivredno zemljište, nameće se logičan zaključak da su ovakve restriktivne odredbe samo deo demagogije Vlade Republike Srbije i još jedan izraz lažnog patriotizma kako bi se skrenula pažnja sa stvarnih životnih problema. Recimo, poput činjenice da se Srbija na osnovu podataka Svetske banke, na koju se često poziva ova Vlada, po prirodnom rastu ubedljivo poslednja zemlja od 13 zemalja centralne i jugoistočne Evrope. Kao primer navešću samo Albaniju prema kojoj se često odnosimo sa potcenjivanjem, a koja je imala rast od 4%, dok je privreda Srbije, pored nezabeleženih istorijskih uspeha, imala rast od zanemarljivih 1,3%. Čini se da imamo pokušaj neke vrste nazovi patriotske kompenzacije za ustupke ili neuspehe ove Vlade, kako na unutrašnjem, tako i spoljašnjem planu.

Sama činjenica da je Srbija jedina zemlja u procesu pristupanja EU koja se sa SSP obavezala na prodaju zemlje strancima pre sticanja članstva u EU, bez zahteva za tranzicionim periodom, daje odgovor na pitanje da li je neki vid zaštite, naročito u prelaznom periodu potreban. Zemlje koje su se prethodnih 13 godina priključile EU imale su različite vidove i dinamiku liberalizacije prodaje poljoprivrednog zemljišta, pri čemu su na jednom restriktivnijem kraju Poljska i Mađarska, a na drugom liberalnijem Slovenija i Rumunija, ali ono što je najvažnije, sve države su imale taj tranzicioni period.

S toga, ne dovodi se u pitanje potreba za zaštitom u ovoj oblasti, već način na koji se to radi. Kada se razmatra dešavanje ovog pitanja, trebalo bi imati u vidu činjenicu da su se pre pristupanja EU prethodno navedene države suočavale sa sličnim stanjem u oblasti poljoprivrede, niskim prinosima, zastarelom tehnologijom, veoma ograničenim subvencijama, a da su u ovom trenutku u velikoj meri, zahvaljujući članstvu u EU znatno ispred naše zemlje.

Poljoprivredno zemljište jedan je od najvažnijih resursa svake zemlje, bez sumnje, koji u sebi sadrži tri osnovne dimenzije. Sadrži ekonomsku dimenziju. To je obezbeđivanje prihoda. Zatim, bezbednosno obezbeđivanje prehrambene sigurnosti i ekološko, očuvanje životne sredine. Poljoprivreda ima poseban značaj za našu zemlju, kako zbog visokog udela u bruto društvenom proizvodu, 16,5% je bilo prošle godine, tako i zbog činjenice da je ovo jedna od retkih privrednih grana koja beleži spoljno-trgovinski suficit. Povrh toga, značaj poljoprivrede, šumarstva i ribarstva za našu ekonomiju, svedoči i učešće kontingenta zaposlenih u ukupnom broju zaposlenih u ovoj grani koji je blizu 20%. Za poređenje, u zemljama EU ovaj procenat je tek nešto iznad 4%.

Kada već govorimo o visokom procentu radne snage zaposlenih u poljoprivredi, liberalizacijom poljoprivrednog zemljišta, znatan procenat zaposlenih bi izgubio posao u ovom sektoru ili bi se zaposlili u drugim delatnostima, kao što je bio slučaj u ostalim zemljama koje su postale članice EU, a imajući u vidu stanje u kojem se nalazi naša privreda ovakva scenario bi verovatno izazvao negativne posledice.

Kada govorimo o željenim efektima liberalizacije tržišta poljoprivrednog zemljišta, oni bi trebalo da se posmatraju kroz prizmu ostvarenja dva ili tri osnovna cilja. Jedna je povećanje produktivnosti, druga je povećanje izvoza poljoprivrednih proizvoda, a treća, koja bi trebala da doprinese ovome i ukrupnjavanje parcela kroz povećanje korišćenog poljoprivrednog zemljišta i poljoprivrednog gazdinstva. U znatnoj meri, kao posledica ostvarenja prethodna tri cilja, trebalo bi da se ostvare još dva, a to su povećanje cene poljoprivrednog zemljišta i povećanje i priuštivost poljoprivrednog zemljišta za naše državljane. Trenutno je za mnoge državljane EU mnogo priuštivije da dođe do naše zemlje po 10 puta više, nego što je za naše državljane. Postavlja se pitanje da li su obavljene analize po ovim pitanjima na osnovu kojih bi mogle da se donesu odgovarajuće odluke o modelu liberalizacije.

Istovremeno, jedan od glavnih razloga protiv nesmetane i neograničene prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima jeste pravna nesigurnost. Naime, usled neuređenih imovinsko-pravnih odnosa i još uvek nisu u potpunosti sprovedeni propisi koji uređuju evidenciju državnog i društvenog poljoprivrednog zemljišta, vraćanje zemljišta u postupku restitucije, vraćanje utrina i pašnjaka selima, kao i usklađenost podataka iz registra koji vodi evidenciju o nepokretnosti sa ustavnim kategorijama svojine, potpuna liberalizacija mogla bi da dovede do negativnih posledica, odnosno da proizvede niz sudskih sporova koji bi mogli da proizvedu troškove državi, odnosno građanima Srbije.

Naime, radi obezbeđenja pravne sigurnosti, potrebno je usklađivanje oblika svojine upisanih u katastar nepokretnosti koji vodi evidenciju o nepokretnostima i podacima o vlasnicima sa Ustavom. Ustav Republike Srbije poznaje tri oblika svojine – privatno, javno i zadružno, a katastar, pored toga poznaje još mešovito i ostale oblike svojine, što je suprotno Ustavu. Zbog toga nije istina da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna sredstva u budžetu, jer baš za uređivanje ove oblasti, odnosno za uređivanje katastra su potrebna sredstva.

Na kraju, rekao bih nekoliko reči o verovatnim posledicama usvajanja ovakvog zakona. Bez obzira na način i vreme na koji se usvaja ovaj zakon, on će svakako doći na dnevni red Evropske komisije država članica EU, te može da se odrazi na Poglavlje 4. koje se odnosi na slobodu kretanja kapitala. Jedna od četiri sloboda na kojima je zasnovano funkcionisanje unutrašnjeg tržišta EU.

Uprošćeno, moguća su dva scenarija. Pesimistički da usvajanje ovakvog zakona odloži otvaranje Poglavlja 4. sve dok se ne otklone sporne odredbe. Optimistički, kom sam bližu, da Evropska komisija oceni da je bez obzira na restriktivnost odredbi i ne usaglašenost sa pravnim tekovinama EU postignut napredak samim tim što se zakonski reguliše ova oblast, ali da se zatvaranje poglavlja uslovi izmenama.

Bez obzira na to koji scenario će biti ostvaren, biće doveden u pitanje kredibilitet Vlade, odnosno iskrenost njenih namera u ostvarenju strateškog cilja za priključivanje EU, kao jednog od tri strateška cilja u oblasti poljoprivrede koji je takođe proklamovan u ekspozeu premijerke Brnabić koji navodno ima svoje uporište u prethodnom najtransparentnijem, najsveobuhvatnijem, najpreciznijem itd. ekspozeu, a to je usklađivanje sa zajedničkom agrarnom politikom EU.

U svakom slučaju ne bih bio iznenađen da ovaj saziv parlamenta u ne tako dalekoj budućnosti ponovo razmatra izmene i dopune ovog zakona kada ćemo se možda morati odreći nekih rešenja koja samo mogli da zadržimo da smo na odgovarajući način sada postupili.

Imajući u vidu prethodno pomenuti proklamovani strateški cilj ulaska u EU, postavlja se pitanje da li je poželjno da uzor u rešavanju problema kupovine poljoprivrednog zemljišta budu već pomenute države EU koje su trenutno u sukobu sa Briselom?

Ovakav odnos prema evropskim institucijama je najblaže rečeno nekorektan, posebno imajući u vidu da smo im koliko juče tražili, vi ste to pomenuli ministre, tražili i dobili pomoć Evropske komisije da Hrvatska ukine trgovinske mere koje su nanosile štete našoj privredi kada je prekršilo Trgovinski sporazum koji imamo sa EU, i to ne samo u ovom slučaju, nego i pre dve godine, kada je prema rečima ministra spoljnih poslova, Hrvatska objavila trgovinski rat Srbiji.

Da zaključim, stiče se utisak da se ove izmene i dopune Zakona donose ne radi ispunjenja, već neispunjenja međunarodnih obaveza, odnosno i želje da se donekle prikriju neuspesi Vlade na domaćem i međunarodnom planu i verovatno će samo dodatno narušiti odnose sa EU. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Očekivano, zbog značaja funkcije i političkog naboja koji je prati, najviše polemike na ovoj sednici izaziva izbor novog Zaštitnika građana. U centru pažnje se, pre svega, našlo pitanje kontinuiteta rada ove institucije. Zato bih želeo da podsetim predlagače iz vladajuće koalicije na već pomalo zaboravljenog omiljenog društvenog teoretičara vodeće ličnosti ovog režima, na Maksa Vebera, koji je isticao da je kontinuitet jedna od glavnih karakteristika dobre državne uprave. Nažalost, umesto kontinuiteta kvalitetnog rada i jačanja ovog nezavisnog tela, očekivanim izborom gospodina Pašalića verovatno ćemo samo dobiti kontinuitet obesmišljavanja i slabljenja nezavisnih institucija.

Ovo urušavanje nezavisnih tela u potpunoj je suprotnosti sa proklamovanim strateškim ciljem ulaska Srbije u EU, koji je sadržan u prvoj rečenici ekspozea nedavno izabrane predsednice Vlade.Evropske institucije upravo u svojim izveštajima posebno ističu neophodnost jačanja nezavisnih institucija i vladavine prava, kao jedan od preduslova daljeg približavanja Srbije EU, a ovakvim ponašanjem samo ćemo se još više udaljiti od tog cilja.

Zakon o Zaštitniku građana propisuje uslove koje mora da ispuni kandidat, a to su: da je diplomirani pravnik, da ima najmanje 10 godina iskustva na relevantnim pravnim poslovima, da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete i da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana.

Prošlonedeljna sednica skupštinskog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, na kojoj su predstavljena četiri kandidata, nesumnjivo je pokazala da samo jedan ispunjava propisane uslove, gospodin Miloš Janković, sadašnji vršilac funkcije Zaštitnika građana. Gospodina Jankovića snažno preporučuju ne samo profesionalni i lični kvaliteti i dugogodišnji rad na zaštiti ljudski prava i međunarodni ugled koji je stekao, već i podrška koju je dobio od velikog broja organizacija civilnog društva koja se već dugi niz godina bave pitanjem zaštite ljudskih prava. Kako su navele ove organizacije, od kojih je većina okupljena oko kuće ljudskih prava, za 10 godina postojanja Zaštitnik građana je izgradio snažan autoritet i stekao veliko poverenje građana, a tome je nesumnjivo, uz prethodnog Zaštitnika, najveći doprinos dao njegov zamenik, a sadašnji vršilac funkcije, gospodin Miloš Janković.

Nasuprot ovom nedvosmisleno kvalifikovanom kandidatu, vladajuća koalicija je odlučila, i to u poslednjem trenutku, iako je prethodni Zaštitnik građana podneo ostavku još početkom februara, da predloži kandidata koji ne ispunjava sve prethodno navedene zakonske uslove. To je, nažalost, samo nastavak sistemskog urušavanja nezavisnih tela, poput REM-a, Agencije za borbu protiv korupcije, pa i Ustavnog suda. Svedoci smo nastavka tužne prakse neverovatne lakoće prihvatanja funkcija od strane onih koji ne poseduju odgovarajuće kvalifikacije, kao što smo imali slučaj kod izbora članova prethodno pomenutih institucija i ne samo njih. Svako ko drži do sebe bi, slušajući izlaganje neuporedivo kvalifikovanijeg kandidata, sam odustao od kandidature i zahvalio se predlagačima na ukazanom poverenju.

Nasuprot tome, gospodin Pašalić je na sednici Odbora čak izbegao da odgovori na mnoga pitanja poslanika o tome kako vidi budući rad institucije na čijem čelu će se verovatno naći, uz izgovor da bi morao prvo da sagleda njeno funkcionisanje. Time je posredno priznao da nije kvalifikovan za ovo mesto.

Osvrnuo bih se takođe na pokušaj da se relativizuje značaj činjenice da je kandidat za Zaštitnika građana studirao 13 godina zato što je istovremeno radio, kao i da mu je prosek bio jedva nešto iznad šest. Ove činjenice samo pokazuju pravi odnos prema struci za koju se školovao, odnosno prema onome što je trebalo da bude njegova osnovna obaveza.

Neophodno je takođe naglasiti da su u prethodnom periodu bila prevelika očekivanja od Zaštitnika građana koji bi pre svega trebalo da bude poslednja istanca i korektiv vlasti. Zato vlast i ne bi trebalo da teži da bude zadovoljna radom Zaštitnika građana, odnosno da očekuje blagonaklon odnos ove institucije. Gospodinu Pašaliću s toga želim da vlastodršci ne budu zadovoljni njegovim radom, mada sumnjam da će se to dogoditi, pošto je iz vrha vlasti već najavljeno da će njegovim izborom ova funkcija dobiti smisao i sadržaj zbog kog je ova institucija i osnovana. Na osnovu dosadašnjeg ponašanja vladajuće koalicije, uveren sam da shvatanje tog smisla i sadržaja svakako nije u skladu sa ulogom koju Ustav propisuje Zaštitniku građana, da bude nezavistan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave.

Imajući u vidu nedavne tragične događaje u vezi sa nasiljem u porodici, koji su sasvim opravdano uzburkali javnost u Srbiji, neophodno je istaći značajnu ulogu Zaštitnika građana u borbi protiv te vrste nasilja, kao i u zaštiti ravnopravnosti. Nažalost, ovi nemili događaji su i posledica zanemarivanja preporuka nezavisnih tela, uključujući i Zaštitnika građana. Samo tokom protekle godine ova institucija je pokrenula postupak kontrole povodom 14 slučajeva ubistava žena i u čak 12 utvrdila propuste u radu nadležnih organa i službi. Povrh toga, poslednji izveštaj Zaštitnika građana za 2016. godinu sadrži 45 sistemskih i ključnih preporuka za otklanjanje propusta koje je utvrdio u ovoj oblasti, koje su upućene svim nadležnim ministarstvima. Ovom visokom Domu ni najmanje ne ide na čast da je takođe bio deo onih institucija koje su ignorisale preporuke tako što nije razmatrao poslednja tri izveštaja Zaštitnika građana.

S obzirom na to da će novoizabrani Zaštitnik imati podršku vladajuće većine, može se pretpostaviti da će se u buduće promeniti ova loša praksa i to će verovatno biti jedan od retkih pozitivnih pomaka kada je u pitanju rad ove institucije.

Da zaključim, Građanska platforma i Klub samostalnih poslanika smatraju da se daljim urušavanjem nezavisnih institucija sve više udaljavamo od uređene demokratske države zasnovane na vladavini prava i zbog toga ne možemo da podržimo izbor gospodina Pašalića na funkciju Zaštitnika građana. Zahvaljujem.

Započeću nečim pozitivnim, a to je da je mandatarka stekla diplomu na stranom univerzitetu, koji doduše na svetskoj listi ispod petstotog mesta, za razliku od velikog broja visokih funkcionera koji imaju sumnjivo stečene diplome, često sa univerziteta, još sumnjivije reputacije.

Nažalost, tu se završava sve pozitivno što mogu reći o Vladi. Najblaže je rečno da ekspoze počinje rečenicom da je strateški cilj Srbije pristupanje EU, a da mandatarka zatim u svom izlaganju ni jednom rečju ne pominje poštovanje temeljnih evropskih vrednosti, poput vladavine prava, što je preduslov za uspeh u ovom procesu. Parafrazirajući čuveni govor Martina Lutera Kinga, ekspoze možemo da nazovemo – imam san o digitalizaciji. Tako smo prisustvovali iznošenju prevelike vere da se tehničkim rešenjima mogu rešiti suštinski problemi sa kojima se suočava naše društvo.

Osnovno pitanje – šta kvalifikuje mandatarku da obavlja posao premijere? Da li su to možda rezultati koje je imala kao ministarka? Ako pogledamo godišnji izveštaj o sprovođenju reforme javne uprave, videćemo da su samo dva od 13 rezultate realizovana, kao i samo 29% predviđenih aktivnosti. Istovremeno, gradovi i lokalne samouprave u Srbiji duguju oko milijardu evra, a kasne u plaćanju dospelih obaveza, dodatnih 300 miliona. Ako su ovo rezultati najava koliko će biti uspešna kao predsednica Vlade, ne preostaje nam ništa drugo nego da se duboko zabrinemo.

Jedan od najvećih problema sa kojima se suočava Srbija jeste odliv mozgova, onaj koji je poslednjih nekoliko godina, nažalost, dobio na intenzitetu. Ako sudimo prema uspešnosti, i politike zadržavanja kvalitetnih kadrova u samom ministarstvu iz državne uprave, i čini mi se da ni po ovom pitanju nema mnogo razloga za optimizam. Na ovo se nadovezuje pitanje, koliko će uspešno Vlada suočiti sa problemom da je Srbija pri svetskom dnu, kada su u pitanju inovativnosti i konkurentnost, bez kojih nema budućnosti i napretka.

Uz prethodno pomenuti odlazak najtalentovanijih, pretvorićemo se, ukoliko već nismo, u zemlju jeftine radne snage. Umesto da jačamo naše resurse u oblasti nauke i tehnologije, čemu bi sigurno doprinelo postojanje posebnog ministarstva, Vlada će kao surogat imati ministra bez portfelja za inovacije, što pokazuje stvaran odnos Vlade prema ovom pitanju.

Na osnovu prethodno rečenog, kao i na osnovu toga da su mnogi ministri u ovoj Vladi, ministri opšte prakse, zbog čega smo između ostalog, na dnu po ekonomskom rastu u regionu, možemo samo da zaključimo da će ova Vlada biti Vlada kontinuiteta nekompetentnosti i neuspeha.

Zbog svega toga, Građanska platforma i KSP glasaće protiv ove Vlade. Hvala.

Samo nekoliko reči, nadovezao bih se na ono što je moja koleginica Sonja Pavlović rekla prethodno i na ono što sam rekao u subotu, a to je da pozdravljamo osnivanje ovog ministarstva, imajući u vidu loše stanje u kojem se nalazi naša životna sredina, ali da takođe izražavamo sumnju da će, s obzirom na nedostatak sredstava namenjenih za ovu oblast, to novostvoreno ministarstvo moći da odgovori velikim izazovima. Postavlja se veliko pitanje da li će to ministarstvo imati kapacitet i političku snagu da, pre svega, spreči otimanje zemljišta i sačuva dragocene delove očuvane prirode, kao što je recimo prirodni rezervat „Beljarice“, nadomak Beograda, koje je trenutno u žiži javnosti, i protiv ukidanja i oduzimanja tog zemljišta je već 3.500 ljudi potpisalo peticiju i mi tu peticiju podržavamo. Hvala.

Zahvaljujem se.

Jedan od istaknutih poslanika vladajuće stranke prebacio je danas nama poslanicima opozicije da nikada ne dajemo rešenja, već da uvek izražavamo samo protivljenje predlozima vladajuće koalicije. Današnja rasprava o amandmanima, kao i rasprava u subotu je upravo pokazala suprotno, odnosno da onaj deo opozicije kojem pripadaju i poslanici okupljeni u Klubu samostalnih poslanika, u čijem sastavu su i članovi Građanske platforme, daje konkretna rešenja i razloge za njihovo prihvatanje.

Glavni razlog zbog kojeg smo protiv osnivanja ministarstva za evropske integracije je taj što je veoma neobičajeno da se u sred procesa pristupanja menja institucionalna struktura učesnika u tom procesu, odnosno koncept pregovaranja sa EU. Osnivanje ovog ministarstva, odnosno ukidanje Kancelarije za evropske integracije negativno će uticati na efikasnost procesa pristupanja, odnosno smanjiće operativnost institucija koje se bave evropskim integracijama, između ostalog i zbog toga što ministarstvo ima mnogo komplikovanije i vremenski zahtevnije procedure nego kancelarija. Ministar jednog resora takođe ne može da koordinira rad drugih ministarstava, već u skladu sa Zakonom o Vladi članom 13, to može da čini ovlašćeni potpredsednik Vlade i to bi bio mnogo bolji model.

Utapanje Kancelarije za evropske integracije u ministarstvo dovešće do politizacije stručnih poslova i samim ti do daljeg odliva stručnih kadrova iz ove institucije, što će imati dodatni negativan uticaj na proces evropskih integracija. Na osnovu nedavnog istraživanja Centra za evropske politike, približno 50% državnih službenika koji su uključeni u rad na procesu evropskih integracija planira da napusti posao jer su nezadovoljni uslovima rada, a poboljšanje položaja državnih službenika je važan uslov za ulazak u EU.

Da ponovim ono što sam naveo u svom prekjučerašnjem izlaganju, Građanska platforma zalaže se za evropske integracije pod uslovom da obe strane imaju iskren odnos prema ovom pitanju, odnosno da u središtu ovog procesa bude poštovanje i zaštita temeljnih evropskih vrednosti, vladavine prava, slobode govora i zaštite ljudskih i manjinskih prava. Hvala.

Najlepše zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Kluba samostalnih poslanika i predsednik Građanske platforme, na početku moram da konstatujem, bez ikakvog iznenađenja i iluzije da će se u buduće nešto promeniti kada je u pitanju ova skupštinska većina, da je način na koji je sazvana ova sednica koji je, nažalost, postao tradicionalan o tako važnom pitanju, kao što je struktura nove vlade, 24 sata pre njenog održavanja samo nastavak degradiranja Narodne skupštine, narodnih poslanika, a samim tim i građana Srbije.

S obzirom na to da smo imali manje od 24 časa da se spremimo za ovako važnu sednicu, zamolio bih za razumevanje i kolege narodne poslanike, a pre svega građane Srbije ukoliko nešto od onoga što moje kolege i ja budemo izrekli ne bude izrečeno na pravi način.

Ono što sa sigurnošću mogu da konstatujem jeste da Predlog o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima koji se danas nalazi pred narodnim poslanicima samo godinu dana nakon što je izabrana prethodna Vlada, pored toga što se uvode dva nova ministarstva, svedoči o tome da se ovde, pre svega, radi o vladi kontinuiteta, odnosno da je reč o rekonstrukciji Vlade koje je posledica političke trgovine i zadovoljavanja nekih ličnih ambicija i apetita koalicionih partnera, a ne o stvarnoj želji za reformama i efikasnijem funkcionisanju Vlade.

U suprotnom, zašto ta nova ministarstva nisu formirana pre godinu dana, ili ranije, što naročito važi za ministarstvo za zaštitu životne sredine?

Već duže vreme se ne bavimo poboljšanjem kvaliteta života ljudi, već političkom kombinatorikom, čiji je krajnji cilj monopolizovanje vlasti i zasluga, uz istovremenu podelu odgovornosti. Tako smo u poslednjih pet godina dva puta bez ikakve potrebe, uz postojeću, komotnu, skupštinsku većini, izlazili na vanredne izbore, čiji je jedini cilj bio uvećanje moći jednog čoveka, a ne stvaranje uslova za napredovanje celokupnog društva.

Sada ću se osvrnuti na osnivanje ova dva nova ministarstva, pre svega, na ministarstvo za evropske integracije i, rizikujući možda da budem i pogrešno shvaćen, od nekih kolega narodnih poslanika, čak i od strane nekih poslanika iz moje poslaničke grupe, počeću sa nečim pozitivnim kada je reč o osnivanju ovog ministarstva. Naime, osnivanje ministarstva za evropske integracije bi moglo da bude pozitivno sa stanovišta izgrade kapaciteta za korišćenje kohezionih fondova, jer Kancelarija za evropske integracije u ovoj oblasti nema ni kapacitet ni pravni osnov da vodi i usmerava taj proces.

Međutim, negativne strane osnivanja ministarstva za evropske integracije znatno preovladavaju eventualnu pozitivnu stranu koju sam prethodno pomenuo. Naime, ukidanjem Kancelarije za evropske integracije uvodi se politizacija stručnih poslova. Znatno se smanjuje operativnost u ovom procesu, a Kancelarija je u velikoj meri bila oličenje ove operativnosti, a veoma je moguće da će da dovede i do daljeg odliva stručnih kadrova, koji predstavljaju i institucionalnu memoriju i na kojima počiva najveći deo odgovornosti i zasluga za dosadašnji proces evropskih integracija Srbije, makar kada je u pitanju taj tehnički deo ovog procesa.

Osnivanje ministarstva, odnosno ukidanjem Kancelarije, sva postavljena lica u ovoj instituciji će praktično ostati bez posla, tako da postoji verovatnoća da neki od tih dragocenih ljudi budu ili oterani, ili da sami odu. Dodatni razlog je da će u tim utapanjem postavljena lica biti spuštena na niži nivo i ovo će se naročito ozbiljno odraziti na glavnog pregovarača, gospođu Tanju Miščević, koja će verovatno biti spuštena na nivo državnog sekretara i prestati da bude šef posebnog radnog tela, čime će izgubiti ne samo mogućnost da prisustvuje sednicama Vlade, već i da se na ravnopravan način sastaje i razgovara sa visokim zvaničnicima EU, a već je pre svega zbog sporosti procesa evropskih integracija veliki broj veoma kompetentnih ljudi napustilo ovu Kancelariju.

Povrh toga, pregovarački tim za pristupanje EU je u maju mesecu ostao bez nekoliko istaknutih članova, i to iz civilnog društva, tako da se postavlja pitanje – šta će biti sa ulogom ovog sektora u procesu evropskih integracija? Sve ovo, i ne samo to, na tehničkom nivou može samo dodatno da uspori ovaj proces.

Postavlja se pitanje – da li ćemo po prvi put u istoriji da ukinemo pregovarački tim, i to u sred pregovora? Najblaže rečeno je čudno da se tokom pregovora sa EU menja institucionalna struktura učesnika u tom procesu, odnosno koncept pregovaranja sa EU.

Najuspešnije zemlje u procesu evropskih integracija, poput Poljske, nisu imale ministarstvo za evropske integracije, već su tokom trajanja čitavog procesa imali visoko specijalizovane tehničke sekretarijate, bez obzira na naziv koji su nosili, da li je to kancelarija, sekretarijat, komitet, itd.

Čini se da je glavni motiv stvaranja ministarstva podizanje političkog značaja sadašnje ministarke bez portfelja koja je zadužena za evropske integracije, a ne želja da se sam proces unapredi i ubrza, a ta ministarka se tokom proteklih godinu dana, tokom ovog saziva parlamenta, nijednom nije pojavila pred resornim skupštinskim Odborom za evropske integracije, što svedoči o njenom odnosu prema Skupštini koji se samo uklapa u opšti trend degradiranja kontrolne uloge parlamenta.

Postavlja se, takođe, pitanje koji je portfolio, odnosno za koju je oblast zaduženo ministarstvo? Proces evropskih integracija, odnosno prilagođavanje evropskim propisima je posao svih ministarstava. O tome najbolje svedoči broj poglavlja, odnosno oblasti koje pokriva proces evropskih integracija.

Istakao bih, takođe, da su razlozi koji su navedeni u zakonu za stvaranje ovog ministarstva neubedljivi. Tu se navode, između ostalog, da su to veće obaveze u pogledu komunikacije sa institucijama EU. Postavlja se stoga pitanje – da li možda Kancelarija za evropske integracije do sada nije uspešno obavljala tu funkciju, a u šta sumnjam.

Kao neko ko se pre desetak godina neposredno, intenzivno bavio pitanjima evropske integracije u vreme kada je baš osnovana Kancelarija za ove poslove, imam uvid u rad i evoluciju ove institucije, znači od samog njenog početka, i model koji je tada postojao, ustanovljen, u kojem je potpredsednik Vlade koji ima veći politički autoritet, naročito kada je reč o koalicionoj Vladi, zadužen za ove poslove pokazao se, bez obzira na sve manjkavosti, kao najadekvatniji.

Naime, u skladu sa članom 13. Zakona o Vladi, potpredsednik Vlade usmerava i usklađuje rad organa državne uprave u oblastima koje odredi predsednik Vlade. ministar svakako ne može da koordinira rad drugih ministarstava, odnosno drugih ministara, pošto imaju jednak status, a povrh toga ministarstvo za evropske integracije ne može da opstane u dužem periodu i najverovatnije će morati da se utopi Ministarstvo spoljnih poslova i zbog toga je, ako se insistira na ovom rešenju, kao što je gospođa Čomić prethodno govorila, najbolje je rešenje da ministarka, ministar za evropske integracije bude u statusu potpredsednika Vlade.

Da zaključim, posle osnivanja ministarstva za evropske integracije, sigurno ćemo, makar pola godine, imati neoperativan sistem u oblasti evropskih integracija. To će samo predstavljati zamazivanje očiju, kako evropskoj, tako i domaćoj javnosti da se još ozbiljnije pristupa ovom procesu, u situaciji kada su osnovne evropske vrednosti, vladavina prava, slobode izražavanja ljudskih prava konstantno kršene, a obe strane fingiraju da im je stalo do suštinskog napretka u ovom procesu.

Sada ću reći nekoliko reči o drugom ministarstvu koje se osniva, to je ministarstvo za zaštitu životne sredine. Moja koleginica Sonja Pavlović i koleginica iz Građanske platforme i Poslaničkog kluba Samostalni poslanik, je jedan od naših vodećih stručnjaka u ovoj oblasti, tako da će kroz amandmane, sigurno, neuporedivo bolje od mene dotaći ovu problematiku, ali ipak ću reći nekoliko reči.

Kao kada je reč o osnivanju ministarstva za evropske integracije, počeću izlaganje u pozitivnom tonu, naročito zbog činjenice da je ovo ministarstvo neuporedivo utemeljenije, nego prvo ministarstvo o kojem sam govorio. Naime, nije zgoreg podsetiti da 30% AKI-e, odnosno pravne tekovine EU reguliše baš ovu oblast, što dodatno ide u prilog stvaranju ovog ministarstva.

Imajući u vidu stanje u kome se nalazi životna sredina kod nas, koji u kontinuitetu ugrožavamo decenijama, osnivanje ovog ministarstva je bilo preko potrebno, ali svakako je zakasnelo. Srbija godišnje proizvede dva i po miliona tona otpada, ima više od tri i po hiljade nesaniranih aktivnih deponija na svojoj teritoriji, a svega 8% otpadnih voda se prečišćava. Prema proceni Nacionalne strategije za aproksimaciju u oblasti životne sredine, koja je usvojena 2011. godine, Srbiji će biti potrebno više od 10 milijardi evra za preuzimanje obaveze iz članstva u EU, u oblasti životne sredine do kraja 2030. godine, a najnovija procena je da je sada taj iznos već blizu 15 milijardi evra, od čega osam milijardi evra samo odlazi na oblast zaštite voda. Procena je tako da ćemo ispoštovati osnovne zahteve do 2031. godine, a oblasti voda tek 2041. godine i to pod uslovom da prionemo na rad odmah.

Međutim, kao i u izlaganju o osnivanju ministarstva za evropske integracije, na prethodno rečenom se otprilike završava pozitivna ocena ustanovljavanja ovog ministarstva. Naime, glavni motiv za stvaranje ovog ministarstva je otvaranje poglavlja 27, u pregovorima sa EU, odnosno priliv velikih sredstava iz EU, kao i naš finansijski doprinos projektima u ovoj oblasti, pošto smo u obavezi da 50% kofinansiramo i od toga će najveću korist upravo imati oni koji će imati pristup, odnosno realizovati te projekte.

Do sada budžet ne pokazuje tu vrstu odgovornosti, odnosno nisu namenjena sredstva za sve te projekte, tako da će biti potrebna veoma tesna saradnja između novoformiranog ministarstva za zaštitu životne sredine i Ministarstva finansija. I pored lošeg stanja u oblasti zaštite životne sredine, Srbija je u boljoj poziciji, makar formalno, nego većina zemalja u regionu, ali to stanje je bolje, pre svega, zbog paketa reformskih zakona u ovoj oblasti u kojoj su usvojeni 2009. godine, kao i već pomenute Nacionalne strategije za aproksimaciju u oblasti životne sredine, usvojene 2011. godine.

Postskrining, proces koji je obavljen 2015. godine, uz prateći mini akcioni plan zasnovan na prethodna dva dokumenta, takođe je doprineo da dođe do preporuke Evropske komisije da se bez dodatnih uslova otvori Poglavlje 27. o životnoj sredini, i to uprkos aktivnostima Ministarstva poljoprivrede, koja su, nažalost, išla u suprotnom smeru.

Postavlja se takođe pitanje zašto je ova Vlada, pošto je ova Vlada u kontinuitetu na vlasti već pet godina, 2012. godine ukinula Fond za životnu sredinu i Agenciju za hemikalije? Ukidanje ove dve institucije ugrozilo je realizaciju usvojenih politika strategije projekata, a narušilo je i kredibilitet Srbije, kao korisnika međunarodne pomoći, jer su strani donatori uložili znatna sredstva u izgradnju kapaciteta ove Agencije. Povrh toga, zbog ukidanja Fonda, sve takse i naknade koje su bile namenjene ekologiji išli su direktno u budžet, što je otvorilo mogućnost da se ta sredstva koriste u druge svrhe.

Takođe, po prvi put u istoriji, ova Vlada, odnosno vladajuća većina, kreativno je 2012. godine spojila u jedno ministarstvo energetiku i zaštitu životne sredine, i to vam je, da citiram i da vas podsetim na jednu od omiljenih izreka vodećeg opozicionog političara 90-ih godina u Srbiji - kao da kozi date da čuva kupus.

Čini se takođe da će ovako koncipirano ministarstvo prevashodno da se bavi regulativom, odnosno međunarodnim obavezama, a u manjoj meri njihovom implementacijom. Povrh toga, različite međunarodne konvencije i sporazumi, ne samo da se ne implementiraju, već mnogi još nisu uključeni ni u naš pravni okvir.

Da zaključim diskusiju o osnivanju ovog ministarstva, iskustvo velikog broja zemalja je da su prirodni resursi objedinjeni u jednom ministarstvu, što svakako nije slučaj sa ovim zakonom.

Kad govorimo o pozitivnim stranama ovog zakona, osvrnuo bih se na proširivanje nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova. Kao bivši ambasador, osećam posebnu obavezu da se osvrnem na ovu pozitivnu stranu, o kojoj do sada niko nije pričao, pa čak ni predlagač, a to je proširivanje nadležnosti kojim se stvaraju pravni uslovi za slanje civila u mirovne misije, kao i za upućivanje humanitarne pomoći. Ove aktivnosti doprinose povećanju ugleda zemlje, a takođe i njenoj većoj vidljivosti, a i troškovi slanja civila su manji nego što su troškovi slanja vojnog osoblja.

Hteo bih da ukažem, sa žaljenjem, da ni u ovoj Vladi neće biti Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Odsustvo ovog ministarstva bi moglo da pokaže odnos prema manjinama i susedima, odnosno prema evropskim integracijama, a regionalna saradnja je jedna od stubova evropskih integracija, a to bi moglo indirektno da utiče na položaj Srba u regionu. Možda bi ovaj problem mogao da se reši jačanjem kapaciteta Kancelarije za ljudska i manjinska prava i uklanjanjem preklapanja nadležnosti različitih ministarstava u ovoj oblasti.

Postavlja se takođe pitanje - zašto se ukida Direkcija za elektronsku upravu, odnosno da li će, pošto se ne daje rešenje za dalje funkcionisanje ove Direkcije, da li će ona postati samo odeljenje u okviru nekog ministarstva, čime bi bila degradirana, ili će možda biti i deo Kabineta predsednika Vlade? U ovoj oblasti već zaostajemo za drugim zemljama, od zakona do njihove implementacije.

Građanska platforma podržava evropske integracije, samo ako je taj proces iskren sa obe strane, a ne da se stvara privid da je jednoj i drugoj strani stalo do istinskih reformi i priključenja EU, a da se u stvarnosti teme na evropske vrednosti, koji su u središtu i programa naše organizacije, a to su vladina prava, slobode izražavanja i poštovanja ljudskih i manjinskih prava, krše i potiskuju u drugi plan zarad imaginarnog obezbeđivanja stabilnosti, odnosno zarad podržavanja tzv. stabilitokratije.

Proces evropske integracije je mehanizam koji u svim zemljama, koje su postale članice Evropske unije, doneo prosperitet, jer najčešće doprinosi unapređenju vladavine prava i smanjuje neizvesnost, uz istovremeno povećanje investicija u infrastrukturu, i unapređenje svih sistema bitnih za život. Smatramo da će nastavak politike koja je vođena u prethodnom periodu, a ovaj zakon i Vlada koji će iz njega proisteći su oličenje takve politike, dovesti do daljeg zaostajanja Srbije za regionom, povećanje, umesto smanjenje razlika u razvoju u odnosu na Evropsku uniju, a građanima će moći da pruži samo jednu besperspektivnu budućnost, na samom začelju našeg kontinenta.

O uspešnosti procesa evropskih integracija, odnosno neuspešnosti, svedoči i činjenica da je Srbija od otvaranja pregovora do sada otvorila deset od ukupno 35 Poglavlja, a dva je zatvorila, i to ona koja se po automatizmu zatvaraju.

Kao poređenje, Crna Gora je posle pet godina pregovora otvorila 28 Poglavlja, a tri privremeno zatvorila.

Zbog svega prethodno rečenog, u Danu za glasanje, poslanici Kluba samostalnih poslanika glasaće protiv Predloga izmena i dopuna Zakona o ministarstvima, a zatim i protiv izbora, nove stare, Vlade. Hvala.