Hvala.
Simbolično dobijam reč tačno u podne.
Nakon svega što smo čuli u obrazloženju predsednice Vlade postavlja se logično pitanje – ako su svi ti uspesi zaista takvi, zašto gospodin Mali nije kandidat za predsednika Vlade, a ne samo za ministra finansija, ali gospodin Marković je već rekao ono što mi svi znamo, ko određuje u stvari ministre u Vladi, da to nije predsednica Vlade, već predsednik države.
Naravno, njen izgovor je da je ona tehnokratski premijer, međutim Ustav ne poznaje kategoriju tehnokratskog predsednika Vlade i to što je tehnokratski ne može da bude izgovor da ne koristi svoja ustavna ovlašćenja.
Ono što je ključno za današnju raspravu jeste da se na ovoj sednici u stvari ne bira novi ministar finansija, već čuvar trezora zarobljene države, odnosno oni koji su tu državu zarobili i čiji je deo najužeg tima ili bolje rečeno ekipe gospodin Siniša Mali.
NJegov prethodnik ministar Vujović podneo je ostavku jer više nije želeo da toleriše rastuće negativne tendencije na koje očigledno nije mogao da utiče. Jačanje neformalnog paralelnog sistema, konstantan porast politički motivisanog trošenja sredstava budžetske rezerve, odsustvo kontrole nad Poreskom upravom, problem upravljanja na svim nivoima, odnosno odsustvo koordinacije.
Da ne bi izgledalo da imam mnogo lepih reči o bivšem ministru, kao i da bi na odgovarajući način oslikao kontekst u kome će se naći novoizabrani ministar, osvrnuću se prvo na rezultate ministrovanja Dušana Vujovića.
Ono što mu najviše zameram jeste što je teret stabilizacije javnih finansija prevalio na penzionere, lekare, zdravstvo, prosvetu, državne službe, a istovremeno praktično netaknuto ostavio privilegije javnih preduzeća, umesto da uradi upravo suprotno, kao i da rastereti domaću privredu. Ovakva politika dovela do daljeg uništavanja društva, što je prouzrokovalo masovno iseljavanje školovanih ljudi mlađe i srednje generacije, kao i do pravog egzodusa lekara i zdravstvenih radnika uopšte, što je pogubno za budućnost zemlje.
Sa druge strane, najveći deo sredstava je povučen u republički budžet kako bi se obezbedio privid stabilizacije budžeta, pa su lokalne samouprave dovedene do bankrota, a javna preduzeća do toga da nemaju ne samo sredstva za investicije, nego ni sredstva za tekuće održavanje. Cena takvog postupanja je minimalni privredni rast, najmanji u našem regionu u poslednjim godinama. Podsetiću da su sve zemlje regiona pogođene različitim krizima i problemima, ali da je naš privredni rast npr. višestruko manji od rasta našeg suseda Rumunije, možda i zbog toga što je ova zemlja već više od 10 godina u EU. Naravno, izostanak privrednog rasta nije samo posledica ovakve fiskalne politike, već je velikim delom i posledica izuzetno raširene korupcije, nepotizma i partijskog zapošljavanja, nepoštovanja zakona, kao i urušavanje i obesmišljavanje institucija, uključujući i ovu u kojoj danas sedimo.
Konačno, izuzetno ograničena sredstva koje Srbija ima troše se na netransparentan način i na projekte čiji je doprinos privrednom rastu u najmanju ruku diskutabilan, poput „Beograda na vodi“, gde država ulaže milijarde za infrastrukturu, a profit odlazi privatnom investitoru odabranom bez ikakve procedure, zatim za remont aviona dobijenih na poklon, izgradnju jeftinih a skupo plaćenih kič fontana, jarbola, spomenika i sličnih besmislenih projekata. Većina prethodno navedenih projekata je ono što povezuje ministra Vujovića sa njegovim naslednikom, o kojem ću sada nešto više reći i žao mi je što je on izašao.
Moram pre svega da istaknem da mi ni malo nije jednostavno da govorim o gospodinu Malom, jer ga poznajem gotovo 20 godina. Naime, upoznali smo se u Vašingtonu u vreme kada smo bili na postdiplomskim studijama preko „Ron Braun“ stipendije, namenjene mladim liderima iz centralne i istočne Evrope. Ali, baš zato što ga poznajem i što pripadamo jednoj izuzetnoj mreži koju Srbija okuplja nekoliko desetina, a u regionu nekoliko stotina uspešnih ljudi, imam posebnu obavezu da govorim i iskažem mišljenje o njegovom radu koje deli većina onih do čijeg mišljenja bi i te kako trebalo da mu bude stalo.
Stoga ovde moram da ispravim predsednicu Vlade koja je ovih dana isticala kako Siniša Mali fulbrajtovac, a on to nije. Fulbrajtova stipendija se pre svega dodeljuje za postdoktorske istraživačke projekte. Inače, u ime „Ron Braun“ stipendista učestvovao sam 2002. godine u obnovi Fulbrajtovog udruženja tada još Jugoslavije i pod kišobran ovog udruženja uveo i „Ron Braun“ stipendiste, kao i stipendiste još nekih programa američke vlade.
Složiću se svakako sa većinom kritičara nominacije gospodina Malog, koji mu najviše zameraju veliki broj nerazjašnjenih afera, kao i način na koji je nekoliko vodio glavni grad. Umesto rešavanja tih brojnih afera, gospodin Mali će za nagradu biti unapređen. Imajući u vidu prioritete koje je imao kao gradonačelnik glavnog grada, opravdano se postavlja pitanje kakve će prioritete imati kao ministar, odnosno u kakvom će stanju ostaviti javne finansije po završetku svog mandata.
Setimo se svih neizbrisivih ožiljaka koje je ostavio na licu prestonice, najvećeg već pomenutog „Beograda na vodi“, kao i noćno rušenje pod maskama na Savamali, kada je suspendovan pravni poredak na jednom delu teritorije Srbije, zatim nakaradnih i nekvalitetnih rekonstrukcija Trga Slavija i Cvetnog trga, kao i mnogih drugih delova grada, odnosno sveopšte betonizacije Beograda, bespotrebne i preskupe višemesečne novogodišnje rasvete, novogodišnje jelke vredne 83 hiljade evra, a da ne pominjemo „Er Srbiju“, koja se pretvorila u kompaniju koja pruža usluge niskobudžetnih aviokompanija uz visoke cene karata, ili pak stanove u Bugarskoj.
Međutim, ono što mu svakako najviše zameraju ljudi iz sredine koje bi trebalo da mu bude najbliža, pa samim tim i ja, jeste nerazjašnjena afera plagiranje doktorata. Ta afera je upravo ono što je u potpunoj suprotnosti zbog čega je dobio stipendiju da studira u SAD-u, a posebno sa onim najvažnijim što je tamo, ako ne već pre, trebalo da nauči, a to su akademska čestitost, kao i poslovna etika. Jedan ne tako mali deo mene bio je dosta dugo voljan da mu veruje, dok ostatke te vere nije konačno uništio posle potpisivanja sporazuma o „Beogradu na vodi“, izjavom na jednoj TV stanici da su građani koji su protestovali protiv ovog sporazuma tog dana na kružnom toku ispred Geo zavoda zaustavili tramvaje. A svi građani koji su tamo bili, uključujući i mene, bili su svedoci da je vozačima GSP-a naređeno da tramvajima prepreče prostor između Geo zavoda u koji su dolazile zvanice i demonstranata, kako bi se ovim prvima zaklonio pogled na druge. I kako mu onda posle jedne takve očigledne neistine verovati bilo čemu?
Sada bih ostavio na stranu prošlost i usmerio se na budućnost, odnosno na novu funkciju gospodina Malog i njegovu kompetentnost za ovu poziciju. Iako ekonomista po struci, bio je i gradonačelnik, on je do sada uglavnom radio na poslovima u vezi sa privredom, odnosno preduzećima. Drugim rečima, nije makroekonomista, niti ima previše iskustva u vezi sa tim poslovima, za razliku od njegovog prethodnika Dušana Vujovića. Meni je jasno zašto predlagač kao njegovu jaku stranu ističe da je gradonačelnik popravio stanje gradskih finansija, ali nadležnosti grada su ipak različite u odnosu na republički nivo, koji obuhvata i penzije i zdravstvo i ekonomsku politiku itd, a on u tome nema dovoljno iskustva.
Gospodin Mali je, kako je to do sada već dosta ljudi istaklo, pre svega operativac. Zato, ako je već postojala namera da bude postavljen za ministra, siguran sam da bi mu mnogo bliži bio resor privrede, naročito zbog činjenice da i dalje imamo problem sa preduzećima u restrukturiranju, a on u tome svakako ima iskustva. Sama činjenica da je shvaćen kao operativac ukazuje na to koliko će imati autonomije u svom radu. Ovde se postavlja i pitanje na kakvu podršku akademskih ekonomista može da računa, imajući u vidu da, blago rečeno, akademskoj zajednici nije omiljen zbog prethodno pomenutog pitanja doktorata.
Ključno pitanje koje se postavlja jeste – da li gospodin Mali kao ministar namerava nešto da menja u odnosu na svog prethodnika? Tu pre svega mislim na njegov stav o neracionalnim subvencijama za strane investitore, kojima se često guši domaća privreda, smanjivanje poreskih opterećenja domaćoj privredi, restrukturisanju javnih preduzeća, finansiranju lokalne samouprave, razvoju finansijskog tržišta, odnosno berze. Po ova dva poslednja pitanja ministar Vujović praktično ništa nije uradio, a gospodin Mali sigurno ima iskustva u tome.
Dodano me zanima – kakvo ima mišljenje o jakom dinaru, koji je dodatno opterećenje za naš izvozni sektor, a istovremeno dovodi do tzv. nepokrivenog kamatnog pariteta? Drugim rečima, zbog višeg prinosa na naše hartije od vrednosti u odnosu na druge evropske države dinar bi trebalo da slabi, kako bi se realni prinos izjednačio. Međutim, Narodna banka Srbije čuva vrednost dinara, što omogućava investitorima, uključujući i one spekulativnog tipa, da zarade odličan realan prinos.
Naročito me zanima, imajući u vidu da predsednica Vlade, a i danas je to učinila, stavlja poseban naglasak na proces digitalizacije, uz najznačajniju ulogu IT sektora, kao na neku vrstu univerzalnog leka za sve naše probleme, ističući da je to ključ razvoja – da li su u planu poreske povlastice za ovaj sektor? O nečemu je već danas i pričala. Naime, nagli razvoj domaće IT industrije nije uzrokovan povoljnim okruženjem, već niskom cenom naše radne snage na svetskom IT tržištu i mogućnošću da se takva radna snaga angažuje indirektno radom iz Srbije. Prva i osnovna prepreka daljem razvoju IT sektora je nesmanjena tendencija napuštanja zemlje od strane domaćih IT stručnjaka. Stoga, potrebna je nova poreska politika prema IT sektoru koja bi se svodila na maksimalne olakšice za sektor edukacije, proizvodnje i razvoja, sektor hardvera i sektor elektronske komunikacije. Stoga je moja poruka predsednici Vlade da je vladavina prava, a ne digitalizacija, ključ razvoja, odnosno ravnopravni i fer uslovi za sve građane. Nažalost, predsednica Vlade je samo još jedna u nizu žrtava iluzije da se tehničkim rešenjima mogu rešavati suštinski problemi.
Da zaključim, nominacijom gospodina Malog šalje se samo još jedan u nizu pogrešnih signala svim onim savesnim, vrednim, stručnim i poštenim građanima da se takvo ponašanje u Srbiji ne isplati i da je, ukoliko im se ukaže prilika, najbolje da napuste zemlju. Iako želim da nisam u pravu i da me gospodin Mali i rezultati čitave Vlade demantuju u budućnosti, moraću, nažalost, izlaganje da završim rečima našeg poznatog pisca i predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića, koji takođe snosi veliku odgovornost za situaciju u kojoj se danas nalazimo, koje je izgovorio neposredno uoči neuspelog pokušaja potpisivanja tzv. Vens-Ovenovog plana davne 1993. godine – strepnja mi je dublja od nade. Hvala vam.