Hvala.

Prvo pitanje je za ministra zdravlja – kolike su razmere lajmske bolesti u Beogradu i Srbiji, bolesti koje izazivaju krpelji? Koliki je broj, odnosno procenat onih koji su ujedeni zaraženim krpeljima?

Ovo pitam zato što sam proteklih dana sam imao takav slučaj u porodici i prisustvovao velikim gužvama na VMA, kako za vađenje krpelja, tako i analizu njihove zaraženosti. Stoga, pitanje koje se nadovezuje na prethodno jeste – da li nadležne institucije imaju nameru da preduzmu mere za sprečavanje širenja ove bolesti, odnosno eliminisanja krpelja, jer je neprihvatljivo da veliki broj građana, naročito dece, budu izloženi nepotrebnom riziku od dobijanja ove opasne bolesti, pa čak i u nekim od centralnih parkova u glavnom gradu?

Kada smo već kod lajmske bolesti, čini se da naročito posle trenutka kada je najavljena rekonstrukcija Vlade, mnogi njeni članovi, a i Vlada u celini pokazuje neke od simptoma ove bolesti, naročito opštu onemoćalost. Ta onemoćalost se možda najbolje ogleda u činjenici da će i pored proklamovanog strateškog cilja ulaska u EU, Srbija tokom ove godine najverovatnije otvoriti još samo dva poglavlja, što će u zbiru biti 14 od 35. Ukoliko se pregovori sa EU nastave ovim tempom, veliko je pitanje da li će naša zemlja biti spremna za članstvo, ne 2025. godine, već i 2035. godine.

Stoga, postavljam pitanje predsednici Vlade – da li se slaže sa jučerašnjom izjavom predsednika Srbije za AFP da je Kosovo jedina prava prepreka na putu Srbije ka EU? Ako se slaže, da li to znači da smatra da će uklanjanje ove prepreke biti učinjeno na uštrb uklanjanja brojnih nedostataka u tako važnim oblastima, pre svega za poboljšanje kvaliteta života naših građana, kao što su pravosuđe, borba protiv korupcije i sloboda medija, što je jasno navedeno u poslednjem izveštaju o napretku Evropske komisije. U tom slučaju, bojim se da će pristupanje EU biti odloženo u nedogled.

Pitanje za predsednicu Vlade i ministra energetike – ko je kriv što je Srbija izgubila pet miliona evra iz donacije Švajcarske koji su bili namenjeni izgradnji kombinovane elektrane na biomasu u Padinskoj seli? Zašto je grad Beograd, kršeći odredbe Zakona o planiranju i izgradnji više od godinu dana odbijao da izda lokacijske uslove za izgradnju ovog postrojenja? Zbog toga je donator u decembru 2017. godine zaključio da su svi rokovi probijeni i zvanično je obavestio nadležne gradske i državne organe da odustaje od finansiranja i izgradnje ove elektrane.

Imajući u vidu da je na čelu beogradske vlasti koja je odgovorna za ovaj blago rečeno propust, Siniša Mali, najozbiljniji kandidat za novog ministra finansija, opravdano se postavlja pitanje – u kakvom stanju će biti javne finansije, odnosno koji će biti budžetski prioriteti Vlade u kojoj bi on bio ministar? Naime, gospodin Mali je iza sebe ostavio veliki broj neizbrisivih ožiljaka na licu glavnog grada, pri čemu je Beograd na vodi samo najveći, a naravno, moraju se pomenuti i katastrofalna rekonstrukcija Trga Slavija, rekonstrukcija Cvetnog trga, koji Beograđani sada od milja zovu sabirni centar, nepotrebna skupa i dugotrajna novogodišnja rasveta, novogodišnja jelka vredna 83.000 evra itd. Umesto razrešavanja brojnih afera koje je ostavio iza sebe, on će po svemu sudeći, biti nagrađen još višom i odgovornijom funkcijom.

Sledeće pitanje – zašto se uredbe o podsticajnim merama za povlašćene proizvođače donose na određeno vreme, odnosno na dve godine? Zbog kašnjenja Ministarstva energetike u pripremi novih propisa, prvih šest meseci 2016. godine je postojao potpuni pravni vakum i nijedna investicija u energetski sektor nije mogla da počne da se realizuje.

Na kraju ove godine će se ponoviti ista situacija. Doći će do potpunog prestanka svakog finansiranja, jer niko ni državni organi, ni investitori, ni banke ne znaju kakvi će propisi važiti od 1. januara sledeće godine. Dakle, zašto postojeće uredbe jednostavno ne važe do donošenja novih?

I za kraj pitanje o spoljnoj politici za ministra Dačića, pošto vidimo da i dalje imamo jednu vrstu šizofrene spoljne politike, s jedne strane UN glasamo protiv otvaranja ambasade SAD u Jerusalimu, s druge strane šaljemo delegaciju na otvaranje te iste ambasade. Znači, ponavljam pitanje – kada ćemo doneti spoljno-političku strategiju i zakon o spoljnim poslovima Republike Srbije, koji čeka na usvajanje već više godina? Hvala.

Hvala.

Moje prvo pitanje je podstaknuto jučerašnjom sednicom Nacionalnog konventa o EU, koja je juče održana u ovom zdanju i čija je tema bila nedavno objavljeni izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije.

Na prvom panelu ovog skupa učestvovala je i predsednica Vlade Ana Brnabić i tada je više puta ponovila da Vlada nema kapacitet da odgovori na izazove sa kojima se suočava. Ako je to istina, postavlja se onda pitanje zašto se odlaže najavljena rekonstrukcija Vlade, naročito imajući u vidu da nam oprečne izjave ministara svakodnevno svedoče da Vlada zaista nije tim i da se kao takva ne može ozbiljno posvetiti rešavanju nagomilanih problema.

Najbolja ocena našeg napretka ka EU jeste činjenica da je od januara 2014. godine, kada su počeli pregovori sa EU, do sada otvoreno samo 12 poglavlja, a privremeno zatvoreno dva. Ukoliko se pregovori nastave ovim tempom, ne da ne možemo da postanemo članica 2025. godine, nego najverovatnije do tada nećemo ni otvoriti sva poglavlja, a da ne govorimo o potrebnom približno dvogodišnjem periodu da se jednom postignuti sporazum o pristupanju ratifikuje sa svim zemljama članicama.

U takvoj situaciji ne čudi jučerašnji pokušaj premijerke da relativizuje značaj i mogućnosti pristupa 2025. godine, koji je dala sama EU, umesto toga više puta istakne primarni značaj prihvatanja evropskih vrednosti.

Međutim, postavlja se pitanje da li pod te evropske vrednosti spada i odsustvo ili mlaka i neiskrena osuda, recimo, napada na narodnu poslanicu usred ove sale ili skrnavljenje državnih obeležja jedne članice EU u ovom parlamentu? To su samo najsvežiji primeri.

Predsednica Vlade je govorila i o tome da je protiv prečica kada je u pitanju članstvo u EU. Međutim, ako je proklamovani strateški cilj ove Vlade baš ulazak u EU, onda bi trebalo da se teži da se što pre uđe u EU. Zbog svega toga čini se da je put koji je ova Vlada izabrala da ide ka EU jedna široka zaobilaznica koja izgleda vodi preko Moskve.

Predsednica Vlade Brnabić je, takođe, izjavila da ocene koje su iznete u izveštaju o napretku Srbije nisu bitne koliko su bitne preporuke koje sadrži. Kada se pogledaju ocene, ne čudi što je predsednica Vlade ranije napustila jučerašnji panel i na taj način izbegla da odgovori na pitanje i čuje kritiku članova Konventa. Istovremeno, imala je vremena da održi konferenciju za novinare neposredno posle napuštanja skupa.

Neke od ocena koje su sadržane u izveštaju su sledeće: vladajuća većina sprečava osnovnu ulogu parlamenta - razmatranje predloženih zakona, snažan pritisak na pravosuđe, široko rasprostranjena korupcija, sve veća zabrinutost zbog situacije u medijama, svođenje nezavisnih tela na dekor, politizacija državne uprave itd.

Ako ovome dodamo i nedavno objavljene izveštaje organizacije „Fridom haus“, jedna od vrhunskih autoriteta u oblasti praćenja demokratije u svetu, koji kažu da se stanje demokratije u Srbiji pogoršava već četvrtu godinu za redom, jasno je zašto predsednica Vlade izbegava iskren dijalog na sve ove teme. Čak ni ekonomski rezultati kome se najčešće hvale predstavnici vlasti nisu toliko impresivni, a o čemu svedoči i znatan rast spoljno-trgovinskog deficita tokom ove godine, a što govori i slaboj konkurentnosti naše privrede.

Stoga, moje pitanje za predsednicu Vlade - koju politiku će Vlada da primeni, kad i u kom roku kako bi ispunila preporuke iz izveštaja o napretku?

Drugo pitanje upućujem ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Ponašanje ambasadora u Parizu Rajka Ristića ponovo je dovelo u prvi plan stanje u našoj diplomatiji, te stoga moram ponovo da postavim pitanje - kada će u skupštinsku proceduru konačno doći novi zakon o spoljnih poslovima koji je najavljen pre gotovo pet godina.

Podsetiću da je isti ambasador samo primer jedne loše prakse i da je nametnut Francuskoj i pored toga što je ova zemlja jasno stavila do znanja da nije poželjan, tako što je odugovlačila sa davanjem agremana.

Slučaj ambasadora Ristića je samo vrh ledenog brega neodgovarajućeg ponašanja zaposlenih u Ministarstvu spoljnih poslova. Organizovanje neprimerenih događaja u ambasadi i sukobi sa direktorom Kulturnog centra u Parizu koji se spočitavaju ambasadoru Ristiću samo su neki od razloga za njegovu smenu.

Postavljam pitanje - da li je tačno da je ambasador Ristić otvorio u Parizu kancelariju za posredovanje na ime svoje žene, kao i koliko se plaća, ko mu plaća godišnju članarinu u jednom od najekskluzivnijih poslovnih klubova u Parizu, kao i kakvu korist od toga u to članstvo ima naša država?

Još jedan primer neprofesionalnog ponašanja Ministarstva je neovlašćeno korišćenje višestruko nagrađivanog dokumentarnog filma „Miroslavljevo jevanđelje“ prošle godine u Madridu, a povodom proslave Dana državnosti i potonje negiranje tog čina od strane Ministarstva zbog čega će država, odnosno mi građani, verovatno morati da plati veliku odštetu autoru.

Pitanje za predsednicu Vlade i ministra finansija - kada će biti ukinute demagoško niske dnevnice za putovanje u inostranstvo, što ne samo narušava ugled naše zemlje, već zbog kojih kao država često smo izloženi podsmehu? S druge strane, imamo nedavni izveštaj DRI koja kaže da je 735 milijardi dinara, oko šest milijardi evra, nije trošeno u skladu sa zakonom. Hvala.

Hvala.

Predložio sam izmene tri međusobno povezana zakona, zato što nije dovoljno izmeniti samo Zakon o lokalnim izborima, već i zakone o lokalnoj samoupravi i glavnom gradu i zbog toga ću objedinjeno govoriti o sva tri predloga.

Ono što je suština predloženih izmena jeste uvođenje, odnosno vraćanje direktnog izbora gradonačelnika i predsednika opština, a o potrebi da se tako nešto učini pokazali su i nedavno održani lokalni izbori, pre svega u Beogradu.

Naime, prema predstojećem izbornom sistemu gradonačelnici i predsednici opština se biraju posredno, odnosno biraju ih skupštine gradova i opština.

Ono što želi da se postigne ovim izmenama zakona je sledeće: prvo, povećanje autonomije, kao i odgovornosti izabranih lokalnih predstavnika prema građanima, a ne kao što je do sada, pre svega prema partijskim vrhovima, zatim, povećanje brige kandidata za potrebe građana, zatim, smanjenje prostora da građani budu dovedeni u zabludu. Recimo, jedan broj građana je na prethodnim izborima mislio da je predsednik Vučić bio kandidat i za gradonačelnika Beograda, kao i predsednika mnogih opština u Srbiji. Zatim, smanjivanje depersonalizacije politike, jer zbog ovakvog postojećeg sistema, sada je veoma mali broj građana upoznat ko su kandidati za odbornike. To je na prethodnim izborima naročito bilo izraženo u slučaju liste SNS, kada se ogromna većina kandidata za odbornike zaklonila iza predsednika Vučića, a sam predsednik je, nažalost, još jednom pokazao da nije predsednik svih građana.

Usvajanjem ovih izmena izbegla bi se situacija u kojoj se sada nalazimo da i pored ubedljive pobede SNS na izborima u Beogradu, mi i dalje, gotovo dva meseca posle toga, ne znamo ko će biti gradonačelnik Beograda, glavnog grada, koji je politički, ekonomski, kulturni i svakakvi drugi centar Srbije. Takvo ponašanje praktično predstavlja i omalovažavanje građana Beograda.

Osim direktnog izbora gradonačelnika i predsednika opština, trebalo bi izmeniti izborni zakon tako što bi građani na direktniji način odlučivali o tome ko će biti izabran sa izbornih lista, tako što bi mogli da se izjasne za nekog kandidata u okviru samih lista. Na ovaj način, redosled kandidata na izborima ne bi zavisio od rasporeda na izbornoj listi koji su sačinili partijski vrhovi, već od broja glasova koji su pojedinačno dobili. Tako bi neko ko je npr. bio poslednji na listi mogao da bude prvi, ukoliko bi dobio najveći broj glasova građana. Alternativno rešenje bilo bi uvođenje većinskog sistema.

Ovakve izmene bi podstakle kandidate da se više bave problemima građana, kao i unutarpartijsko takmičenje.

Za kraj, prethodno pomenute izborne principe trebalo bi primeniti i na izborima za Skupštinu Srbije. To je moguće učiniti ili uvođenjem mešovitog sistema ili proporcionalnog sa preferencijalnim glasanjem, s tim što bi Srbija prethodno bila podeljena na više izbornih jedinica, što bi omogućilo da svi delovi Srbije budu predstavljeni u parlamentu.

Stoga, u skladu sa prethodno rečenim, mi poslanici Građanske platforme uskoro ćemo predložiti izmene Zakona o izboru narodnih poslanika. Zahvaljujem.

Da, ovo je deo tri zakona koji su povezani sa lokalnim izborima i motivisani su nedavno održanim lokalnim izborima u Beogradu i nekoliko drugih gradova i opština Srbije.

Ti izbori su još jednom pokazali manjkavost zakonodavstva koji regulišu ovu oblast, te ovaj paket zakona, ova tri zakona koje sam predložio odnose se upravo na uklanjanje tih manjkavosti tog zakonodavstva.

Pre svega, ovi predlozi zakona, izmene i dopune zakona, predviđaju direktno izbor kako gradonačelnika, odnosno predsednika opština, a uz ovo je neophodna i promena načina izbora odbornika.

Šta želimo da se postigne ovim izmenama zakona? Pre svega, želi da se vrati lice izborima, odnosno kandidatima za odbornike, za lokalne odbornike i da se smanji veliki stepen depersonalizacije politike, koji podstiče ovaj izborni zakon, gde građani praktično ne znaju za koga glasaju, odnosno ne znaju ko se nalazi na listama. Na taj način građani se dovode u zabludu ko će biti gradonačelnik. Evo, tri nedelje posle izbora u Beogradu, i pored ubedljive pobede SNS, mi i dalje ne znamo ko će biti gradonačelnik Beograda, gradonačelnik grada koji je najznačajniji i po politici i ekonomski, jer 40% BDP proizvodi se u glavnom u gradu Srbije.

Kako smo imali ovu zabludu najbolje ilustruje jedna anegdota iz gradskog saobraćajnog samo jedan dan posle izbora između dve starije naše sugrađanka, gde je jedna pitala drugu – a ko će sada biti predsednik Republike kad je Aleksandar Vučić izabran za gradonačelnika?

Izmene zakona o izboru odbornika bi trebalo da podstaknu unutar partijsku konkurenciju, da smanje nivo gotovo isključive odgovornosti kandidata prema stranačkim vrhovima i to bi dovelo do njihovog neminovnog okretanja prema građanima. Kako bi to moglo da se učini? To bi moglo da se učini tako što bi se uvelo preferencijalno glasanje, odnosno da plasman, da tako kažem, na izborima ne bi zavisio od rasporeda na listi, već od toga koliko glasova bi dobio pojedinačno neki kandidat.

Ovi principi bi trebalo da se primene i na izbornom zakonu, za izbore narodnih poslanika i mi ćemo te izmene predložiti u budućnosti. Zahvaljujem.

Hvala.

Moje prvo pitanje upućujem predsedniku, predsednici Vlade i ministru spoljnih poslova. Pitanje je – kada će Srbija konačno doneti spoljno-političku strategiju? Ovo pitanje je motivisano, između ostalog, i ovom sednicom i Predlogom zakona o Sporazumu o saradnji između MUP-a i Federalne službe obezbeđenja Ruske Federacije, kontraverznom sporazumu, kako po načinu na koji se donosi, tako i po njenoj sadržini.

Ministar Stefanović je govorio da je u interesu Srbije da sarađuje sa svima, ali podsetiću na reči Fridriha Velikog koji je rekao da oni koji pokušavaju da budu prijatelji sa svima ostaju bez prijatelja, i to se ponovo pokazuje ovih dana, jer zbog ovog Zakona o potvrđivanju Sporazuma sa Ruskom Federacijom ponovo je izbio u prvi plan spoljno-politički položaj Srbije.

Postavlja se pitanje – kuda plovi ovaj naš brod u budnim međunarodnim vodama, jer se više čini da pluta, udaran razno-raznim vetrovima? Očigledno je da na osnovu izjava koje su date poslednjih dana, kako norveškog ambasadora, da EU gubi poverenje u Vladu Srbije i da bi bilo pametnije, mudrije da više sledi spoljnu politiku EU, jer se mi ovde suočavamo sa apsurdom da se Srbija formalno približava sve više EU, a da je usklađenost sa spoljnom politikom EU sve manja u odnosu, recimo, na 2014. godinu.

Zatim, izjava komandanta NATO-a za Evropu da je Srbija glavni problem na Balkanu, a sutra imamo i posetu novog američkog državnog sekretara, pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Aziju, tako da je očigledno da postoje određena očekivanja od Vlade Srbije i kako će se postaviti Vlada.

Ono što je, takođe, zabrinjavajuće, što ste čuli u diplomatskim krugovima, ukoliko ovaj Zakon o saradnji sa Ruskom Federacijom, sa Federalnom službom obezbeđenja, bude usvojen, da neke zemlje razmišljaju o prekidu saradnje sa MUP. Takođe je zabrinjavajuće što, kako se čuje isto u diplomatskim krugovima, neki od ministara odbijaju da se sastanu sa ambasadorima zapadnih zemalja, i to je manir koji podseća na ponašanje Slobodana Miloševića početkom 90-ih godina. Podsetiću da se tada šest meseci nije sastajao sa ambasadorom SAD Vorenom Cimermanom, a dobro su nam poznate posledice takve politike 90-ih.

Kada smo već kod Slobodana Miloševića, upućujem pitanje predsedniku Republike u vezi sa inicijativom za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, koji je inače simbol sveopšte propasti devedesete godine, i ta inicijativa je upućena i predsedniku i Komisiji za promenu imenu ulica i trgova na kojoj, u stvari, iako ne formalno, suštinski će biti Aleksandar Vučić. Tu bih podsetio na izjavu Aleksandra Vučića dok je bio premijer, u avgustu 2016. godine, kada je izjavio da njemu ne pada na pamet da se vrati u devedesete godine i da njega zanima budućnost, pa me zanima da li će ostati pri toj izjavi ili će kao i do sada u velikom broju slučajeva jedno govoriti a drugo raditi?

Konačno, treće pitanje je za ministra Đorđevića, ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da li je ovu akciju gromoglasno najavljenu „Ne radu na crnom“ usaglasio sa ostalim ministrima i ministarstvima, jer se čini da je toliko dobro osmišljena, kao i njegova izjava, njegov govor, sramni govor, osmomartovski govor, kada je uvredio žene i zbog kojeg je trebalo da podnese ostavku? U centru te akcije je besplatni broj, besplatni pozivi za prijavljivanje poslodavaca, koji zapošljavaju na crno radnike i, naravno, niko ne može da bude za politiku zapošljavanja na crno. Međutim, trebalo bi prethodno otkloniti one uzroke zbog kojih poslodavci zapošljavaju na crno, inače ovakvi besplatni pozivi će samo u stvari biti pozivi za raznorazne Ilije Čvoroviće da prijavljuju poslodavce.

Teško je zamisliti da će ljudi čija egzistencija zavisi od tih poslova, egzistencija njihovih porodica, prijavljivati svoje poslodavce, odnosno da će seći granu na kojoj sede, koliko god trula ta grana bila.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ću uputiti predsedniku i ministru spoljnih poslova, gospodinu Dačiću i u vezi je sa održanim lokalnim izborima, oko kojih se još nije ni slegla prašina, a odnosi se na njihovu izjavu da će ubuduće Srbija na bazi reciprociteta tražiti i slati, u stvari, posmatrače na izbore u sve one zemlje koje su poslale posmatrače i na izbore kod nas. Imajući u vidu broj zemalja koje su poslale posmatrače, kao i broj posmatrača koje su poslali, ovo bi svakako bio nepotreban trošak, pa bih zato zamolio pre svega ministra spoljnih poslova da obrazloži kakvi su planovi u vezi sa tim.

Umesto da se šalju posmatrači na izbore u razvijenim demokratskim zemljama, bolje bi bilo da se Vlada pozabavi otklanjanjem svih problema i negativnih trendova zbog kojih smo mi posmatrani. Ovde ću se nadovezati delimično na ono što je prethodno gospodin Đurišić govorio, znači, da se otklone oni problemi na koje ukazuju i izveštaji prestižnih međunarodnih organizacija na kojima Srbija nažalost pada. To su izveštaji transparentnosti „Transparens Internešnala“ gde joj se indeks percepcije i korupcije povećao, odnosno padamo na toj listi, zatim „Fridom Hausa“ koji ukazuje na dalje slabljenje demokratije u Srbiji, pogotovo u oblasti medija, pravosuđa, finansiranja političkih partija, zatim reportera bez granica, koji naravno ukazuje na probleme u oblasti medija, i na kraju ovo što je gospodin Đurišić napomenuo, to je stavljanje na crnu listu kada je u pitanju pranje para organizacije „FAT“.

Našli smo se dakle u društvu država poput Iraka, Jemena i Sirije, što sigurno negativno utiče na imidž Srbije u svetu i na ugled. Pitanje je kako će se to odraziti na spoljnu politiku i spoljne ekonomske odnose i na privlačenje stranih investicija i da li su nam sada prioriteti privlačenje investicija iz zemalja gde su sredstva sumnjivog izvora i porekla?

Bez rešavanja ovih problema koji su srži poglavlja 23 i 24 neće biti moguć ni suštinski napredak ka EU, a podsetiću da je i u prvoj rečenici svog ekspozea premijerka to navela kao strateški prioritet ove Vlade.

Sledeće pitanje je za ministra obrazovanja i nauke, kada će biti konačno raspisan konkurs za naučnoistraživačke projekte? To je veoma složen problem i već godinama se radi na osnovu starih projekata koje ste istakli 2013. ili 2014. godine. Zbog toga mladi ljudi, mladi istraživači, mladi talentovani ljudi ne mogu da uđu na projekte, odnosno mogu da uđu na projekte samo ukoliko je zamena. Znam da je pre nekoliko nedelja konačno raspisan konkurs za prijem mladih istraživača na projekte, međutim ti kriterijumi koji su nejasni, koje je raspisalo ministarstvo i nije data glavna reč rukovodiocima projekta koji najbolje znaju kakav profil mladih istraživača je njima potreban.

Osim ovog problema imamo i problem evaluacije, da već godinama Ministarstvo nije izvršilo tu evaluaciju, a da se zarade obračunavaju na osnovu interne kategorizacije, ne na osnovu prethodnih rezultata. Zbog toga istraživači ne mogu da napreduju iz jedne kategorije u drugu, što dovodi do daljeg pritiska i odlaska naših stručnih ljudi u inostranstvo, a bez nauke i istraživanja nema napretka ni u jednoj modernoj zemlji.

Takođe ne postoji podrška ni za međunarodnu saradnju, zbog čega propuštamo prilike da utičemo na one međunarodne projekte kao što je „Horizont 2020“, da utičemo na njihovu sadržinu i prilagodimo u što većoj mogućoj meri našim potrebama. Pitanje za ministra poljoprivrede, imajući u vidu poplave koje imamo u Nišavskom okrugu i vanredno stanje u Zaječaru, Prokuplju i Doljevcu i naročito imajući u vidu izjavu Gorana Puzovića, direktora „Srbijavode“, koji je upozorio da se na Alpima nalaze velike zalihe snega i ako dođe do naglog topljenja snega suočićemo se sa velikim poplavama, šta je učinjeno po tom pitanju?

Za kraj, ponovo za ministra Dačića, kada će konačno u skupštinsku proceduru doći zakon o spoljnim poslovima? On je na Odboru za spoljnu politiku pre godinu i po dana to najavio, još se nije dogodilo, a njegov prethodnik Ivan Mrkić je 2013. godine takođe to najavio. Hvala.

Hvala.

Poslanici vladajuće koalicije su danas dali značajan doprinos parlamentarizmu sa ovolikim brojem amandmana koji su podneli i verovatno bi mogao da uđe u udžbenike, jer je nečuveno da poslanici u biloj kojoj zemlji vladajuće koalicije podnesu toliki broj amandmana, već bi to trebalo unapred da se dogovori sa predstavnicima Vlade, koji su izabrani od članova te vladajuće koalicije.

Naravno, niko ne spori pravo poslanicima da podnose amandmane, međutim ovde je problem što ti amandmani fingirani i način na koji je sazvana sednica sa ovolikim brojem tačaka dnevnog reda, tako da verovatno nećemo ni stići da pričamo o budžetu.

Ovde prisustvujemo jednoj lošoj predstavi, na čijem repertoaru su hvalospevi sadašnje i napadi na bivšu vlast. Ono što je veoma zabrinjavajuće, pošto smo slušali o letovanjima, zimovanjima, dedinim kućama, da se ovde promoviše ideologija siromaštva, što je veoma loše za dalji razvoj naše zemlje.

Ono što je problem i sa ovim zakonom, pa i sa zakonom o budžetu koji verovatno nećemo ni raspravljati je netransparentnost i ta velika siva zona i ta prevelika diskreciona moć ministara i ode i u predlogu budžeta za 2018. godinu. Ovde niko ne dovodi u pitanje stručnost ministra Vujovića i ja, bez obzira na obrazovanje koje posedujem nikada nemam iluziju da bih mogao ravnopravno da učestvujem u raspravi sa njim. Ali, ovde se ne radi o ekonomskom znanju, već je problem u tome što se ministar kreće u zadatim pogrešnim političkim okvirima, tako da tu ni ekonomska magija ne bi mogla da nam pomogne.

Kada bi neko poverovao u samohvale predstavnika vlasti, pomislio bi da će ljudi iz celog sveta pohrliti u takvu zemlju blagostanja. Stvarnost je nažalost potpuno drugačija, o čemu svedoče i glavne karakteristike budžeta, zasnovane na nerealnim očekivanjima privrednog rasta, ne fokusira se na goruće probleme, ima pogrešne prioritete. Pogrešan je, i delimično neustavan, način smanjenja deficita, kao i instrumenti podsticanja privrednog rasta, netransparentan je, daje veću diskrecionu moć ministrima, te otvara veliki prostor za zloupotrebe.

Prvo, nerealno je očekivanje privrednog rasta od 3,5%, i za ovu godinu predviđeni rast je bio 3%, a na kraju će biti uspeh ako bude i 2%. Taj rast je dvostruko niži od prosečnog rasta u regionu, tako ćemo samo nastaviti da zaostajemo za evropskim zemljama.

Drugo, budžet se ne fokusira na najvažnije probleme, kao što su najmanji privredni rast u regionu i odlazak kvalifikovanih ljudi, već kao prioritete ima nabavku naoružanja, i to zastarelog, jačanje bezbednosnog aparata, pokrivanje dugova gubitaša i finansiranje nepotrebnih institucija čija se nadležnosti uz to često preklapaju.

Postavlja se pitanje, sa kime se spremamo da uđemo u sukob, kada je Vlada toliko unapredila odnose u regionu, kao i ko bi koristio to naoružanje, kada ne samo da ogroman broj vojno sposobnih građana odlazi iz zemlje, već i sami vojnici napuštaju vojsku?

Treće, način smanjenja deficita, koji je po sebi pozitivan je pogrešan, a instrumenti podsticanja privrednog rasta problematični, pre svega, kroz ogromne subvencije. Umesto predloženih politika, u koje spada i ravnomerno povećanje plata u javnom sektoru, trebalo bi se usredsrediti na promenu strukture zaposlenih, smanjenje i racionalizaciju troškova države, kao i povećavanje konkurentnosti domaće privrede, pre svega smanjenjem poreza i jačanjem pravne države. Naime, prema izveštaju globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma Srbija je tek na 78 mestu, iza Albanije i Crne Gore, pa čak i iza Ruande.

Četvrto, najdrastičniji primeri netransparentnosti su budžet BIA, kao i subvencije gde se navode samo nazivi preduzeća koja dobijaju sredstva, ali ne i pojedinačni iznosi. Netransparentnost dodatno doprinosi povećanje diskrecione moći ministara, koje se ogleda u podizanju procenta za promenu namene sa 5% na 10% budžeta, kao i kroz velike iznose predviđene za tzv. specijalizovane usluge.

Da zaključim, ovaj budžet je samo nastavak pogrešne ekonomske politike, koju Vlada vodi već šestu godinu, a zbog kojeg Srbija neće moći da se oporavi decenijama, što je i sam ministar Vujović prekjuče, posebno, potvrdio izjavom da će dobar deo budžeta doneti bolju budućnost tek za 30 ili 50 godina. Hvala.

Hvala.

Poštovana ministarko sa saradnicima, na početku ću se pridružiti onim kolegama koji su izrazili nezadovoljstvo zbog ovako na prečac zakazane sednice, u roku od 24 časa, iako se neki od zakona koji su danas na dnevnom redu nalaze u skupštinskoj proceduri već nekoliko meseci, naročito ako oni imaju toliki značaj, kao što je ministarka navela. Naravno, ministarka ne snosi odgovornost za ovakvu situaciju, ali bi trebalo da razume frustriranost jednog dela poslanika zbog ovakvog ponašanja, koje je nažalost postalo pravilo.

Predsednica Skupštine je čak, ovom prilikom, otišla i korak dalje, upućujući zahtev samoj sebi da se obavi zajednički jedinstveni pretres o ova četiri predloga zakona. Evo, ovde i vidimo – predsedniku Narodne skupštine, narodni poslanik Maja Gojković.

Složiću se sa ministarkom da je veoma važno što će naša zemlja konačno dobiti sedište jedne važne regionalne organizacije kao posledicu Ugovora o osnivanju Transportne zajednice. Nažalost, do sada to nije bio slučaj, o čemu sam prošle godine skretao pažnju i ministru spoljnih poslova, već smo propuštali sedišta nekim organizacijama drugih zemalja, poput Albanije.

Takođe, složio bi se sa ministarkom da je potrebno prevazilaženje barijera u regionu, ali ne vidim kako se te barijere prevazilaze periodičnim i naizmeničnim podizanjem tenzija sa susedima. Zato bih pozvao ministarku da jače iskoristi svoj nesumnjivi politički uticaj da Vlada i vladajuća stranka ne podižu dodatne barijere prema susedima, pogotovo zbog toga što, ukoliko se ne varam, u podizanju tih barijera do sada nije učestvovala.

Pored prethodno navedenog, sa ministarkom se takođe mogu složiti da je izuzetno bitno da Srbija ima centralnu poziciju na Zapadnom Balkanu, pa i kada je u pitanju infrastruktura, ali neophodno je gledati i šire na region Jugoistočne Evrope, gde bi bilo neuporedivo bitnije da imamo tu lidersku ulogu. Ali, tu smo u trci sa vremenom, makar kada je u pitanju drumski saobraćaj, baš zbog Koridora 4, koji je pomenula i ministarka, koji preko Bugarske i Rumunije spaja Tursku sa Centralnom i Zapadnom Evropom, sve do Drezdena.

Danas ću ipak, pre svega, govoriti o dva zakona, a posebno o kineskom zajmu za rekonstrukciju pruge između Beograda i Budimpešte. O ovom projektu ozbiljno je počelo da se priča u vreme Samita četiri premijera, Kine, Mađarske, Makedonije i Srbije, koji je održan u Beogradu, u decembru 2014. godine. Tom prilikom postignut je niz dogovora, uključujući i ovaj o brzoj prugi, a Srbija je obećala maksimalnu brzinu u projektovanju i gradnji, kako bi do juna 2017. godine ta pruga zaživela. Samo godinu dana kasnije, 23. decembra 2015. godine, tadašnji premijer, a sadašnji predsednik, na svečanoj promociji Projekta modernizacije i izgradnje ove pruge na železničkoj stanici Novi Sad, izjavio je da je dogovoreno da pruga mora biti otvorena 2018. godine. Da ga citiram: „To je velika stvar za našu zemlju. Sve ćemo završiti za dve i po godine“. Do sada smo se svi već navikli da je ovaj period jedan od omiljenih koji koristi predsednik da najavljuje završetke različitih projekata.

Stoga, postavlja se pitanje šta je razlog tolikog kašnjenja za samo jedno od u nizu neispunjenih obećanja, a koji samo potvrđuju nekompetentnost i neodgovornost ove vlasti. Niko ne spori ogromnu potrebu za modernizacijom Srbije, uključujući infrastrukturu, već se dovodi u pitanje način i tempo na koji se ta modernizacija sprovodi, bez obzira na svu samohvalu ministarke. Takođe, niko ne dovodi u pitanje potrebu uspostavljanja što boljih odnosa sa velikom silom, kao što je Kina, ali svakako bi bilo dobro prethodno pažljivo razmotriti i oceniti koristi i štete od svakog ugovora, kao što su to npr. nedavno učinile i neke druge zemlje, koje su takođe na mapi najvećeg globalnog Projekta „Jedan pojas-jedan put“, koji je ministarka pomenula, i to u vezi sa mnogo većim i značajnijim projektima.

Naime, zbog nepovoljnih uslova na kojima je insistirala kineska strana, Pakistan se povukao iz sporazuma vrednog 14 milijardi dolara za izgradnju „Diamer Baša“ Hidroelektrane u Kašmiru, koji bi trebalo da pokrije energetski deficit od četiri i po hiljade kilovata godišnje koji ova zemlja ima. Slično je učinio i Nepal, koji se povukao iz sličnog hidroenergetskog projekta vrednog dve i po milijarde dolara. Vidim, pre svega, tri osnovne negativne posledice potpisivanja ovakvog ugovora: ograničavanje konkurencije, eliminisanje srpskih preduzeća i moguće negativne finansijske efekte.

Nešto detaljnije o navedenim primedbama. Kao prvo, to je vrsta ugovora sa povlašćenim dobavljačem kineska Export-Import banka nam daje kredit kako bismo angažovali kineske firme da izvedu navedeni projekat koristeći kineske materijale i opremu. Ono što je tu problem, jeste to što se ograničava konkurencija, jer na tenderu mogu da učestvuju samo kineske firme, a tendera možda neće ni biti, već će kineska strana sama odrediti izvođača, mada se to iz Ugovora o kreditu ne vidi, već će to biti deo komercijalnog ugovora koji će kasnije biti potpisan. Osim toga, problem je što je vrlo teško, tj. nemoguće znati šta je realna tržišna cena tih radova koja bi se mogla postići na otvorenom tenderu.

Ovakav ugovor bi možda imao smisla u uslovima visokih kamata, ali u sadašnjim uslovima, kada su kamate na svetskom tržištu rekordno niske, ostaju prevashodno štetni efekti koje ograničavanje konkurencije ima na cenu, kao i druge uslove komercijalnog ugovora koji će se naknadno sklopiti. Kada bismo se zadužili kod međunarodnih finansijskih institucija, konkurencija ne bi bila ni na koji način ograničena, a strani izvođači bi po pravilu angažovali domaće podizvođače, odnosno zaposlili srpska preduzeća i radnike i nabavljali domaće materijale i opremu u meri u kojoj su na našem tržištu raspoloživi. U ovom slučaju radove će verovatno isključivo izvoditi kineski radnici, kao što je to bio slučaj sa mostom Zemun-Borča.

Imajući to u vidu, čak i eventualne razlike u visini kamata, teško da bi mogla da nadoknadi koristi koje bi naša privreda imala u slučaju kada bi se kredit uzimao od Evropske investicione banke, IBRD ili slične institucije, koji povrh toga propisuje i uslove javnih nabavki, tenderske procedure, kao i, što je posebno važno, praćenje kontrole kvaliteta. Čak i kada bude gotova ova pruga, imajući u vidu egzodus stručnih kadrova iz zemlje, jer smo prvi na svetu po odlivu mozgova, to će za one koji do tada ne budu napustili zemlju možda biti poslednji voz da je napuste, ukoliko do tada ova koalicija i dalje bude na vlasti.

Nekoliko zapažanja i o Predlogu zakona o nemačkom zajmu za program vodosnabdevanja i kanalizacije. Ovde se pre svega postavlja pitanje zašto će zajmoprimca predstavljati Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a ne Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, odnosno Direkcija za vode u okviru ovog Ministarstva, koja ima najbolji uvid u stanje u vodoprivredi i može da da kriterijume za izbor naselja u kojima će se finansirati projekti vodosnabdevanja iz ovog zajma. Povrh toga, postavlja se pitanje na osnovu kojih kriterijuma su izabrane opštine za sprovođenje ovog projekta?

Smatram, takođe, da je iznos za angažovanje eksperata od 7.000 evra, koji predstavljaju 43,11% vrednosti zajma, prevelik.

Hvala.

Na početku ću da ponovim dva od tri pitanja koja sam postavio predsednici Vlade, Ani Brnabić, još 12. oktobra, pošto me, i pored obaveze da odgovori u roku od 15 dana, nije udostojila odgovora.Moram da naglasim da je ona jedina koja nije to učinila, jer su svi ostali ministri i institucije kojima sam tada uputio pitanje pružili odgovore, kakvi god ti odgovori bili. Ovakvim ponašanjem predsednica Vlade je, nažalost, samo potvrdila moju konstataciju od pre mesec dana kada je u ovom visokom Domu odgovarala na pitanja poslanika, da je, nažalost, poprimila loše manire svog prethodnika. Koristeći reči koje i ona koristi, takvo ponašanje uopšte nije OK.Od tri pitanja koja sam postavio, danas ću izostaviti ono u vezi sa već do sada zaboravljenom, da budem blag, diplomatskom nespretnošću koju je pokazala najavama, a zatim i odustajanjem od pisma institucijama EU u vezi sa različitim pristupom ovih zemalja pitanjima Katalonije i Kosova, ali zato ću ponoviti preostala dva pitanja.

Molim da mi se dostavi broj otkazanih ili odloženih poseta Republici Francuskoj tokom tromesečne zabrane putovanja državnih službenika ovoj zemlji, te da mi se odgovori da li su se sva ministarstva pridržavala te zabrane, kao i da mi se dostavi broj zaključka Vlade na osnovu kojeg su te posete zabranjene, pošto postoji osnovana sumnja da takvu odluku Vlada nije ni donela.

Odsustvo odgovora na ovo pitanje mogu samo da protumačim kao potvrdu da takvu odluku Vlada nije ni usvojila, odnosno da je ova mera bila samo jedan u nizu načina da se zamajava javnost u Srbiji, kao što sada imamo slučaj sa tendenciozno prenetom izjavom Bakira Izetbegovića, i to od formalno nepostojeće agencije Tanjug o priznanju Kosova. Samo nekoliko meseci posle donošenja ove zabrane zbog toga što je francuski sud pustio Ramuša Haradinaja, vlasti u Beogradu su posredno, preko Srpske liste, podržale njegov izbor za predsednika Vlade Kosova.

Ponavljam i drugo pitanje predsednici Vlade, gospođi Brnabić. U sklopu periodičnog podizanja tenzija sa Republikom Hrvatskom, ministar odbrane Aleksandar Vulin prisustvovao je 1. oktobra ustoličenju novoizabranog vladike dalmatinskog Nikodima u manastiru Krka. On je, naime, prethodno, u pratnji vojno izaslanika u Republici Hrvatskoj, sleteo na aerodrom Zemunik. Podsetiću da je aerodrom Zemunik bio vojni aerodrom koji je tokom rata u Hrvatskoj, odnosno opsade Zadra koristila JNA. Stoga je moje pitanje predsednici Vlade – u kom svojstvu je ministar Vulin prisustvovao ustoličenju vladike Nikodima, odnosno da li ga je Vlada odredila da je predstavlja na tom događaju? Kao i kod prethodnog pitanja, odsustvo odgovora tumačim da Vlada nije donela odluku da je na ovom događaju predstavlja ministar Vulin.I sledeće pitanje upućujem predsednici Vlade. S obzirom na sukob sa ministarkom za evropske integracije, gospođom Joksimović, o značaju broja otvorenih poglavlja sa EU, kao i na izjavu premijerke da je za nju praktično bitnija regionalna stabilnost u odnosu na interese Republike Srbije, da li to znači da se zalaže da sve zemlje zapadnog Balkana uđu u EU?

Takav pristup bi praktično značio da bi brzina pristupanja Republike Srbije zavisila od najslabije pripremljene države u regionu, što bi dodatno produžilo ovaj proces. Naime, čak i ako ovim tempom nastavimo otvaranje poglavlja, a o zatvaranju nemamo šta ni da pričamo osim o onim poglavljima koja su striktno tehnička, ne samo da Srbija neće moći da postane članica EU do 2025. godine, o čemu se ovih dana govori u medijima, već do tada nećemo stići ni da otvorimo sva preostala poglavlja. Zaista je čudno da se proklamovani najvažniji strateški cilj Vlade stavlja u tako daleku budućnost. To samo može da svedoči o neiskrenom pristupu ovom procesu. Osim toga, sukobi između predsednice Vlade i ministara samo pokazuju odsustvo njenog autoriteta, odnosno ilustruju situaciju koja je bila teško zamisliva za vreme njenog prethodnika. Tako da, u situaciji kada verovatno nećemo imati vanredne parlamentarne izbore, već moguće da će doći do rekonstrukcije Vlade, ne bi me začudilo da i gospođa Brnabić bude rekonstruisana.

Naredno pitanje upućujem predsednici Vlade, ali i ministarki pravde i ministru unutrašnjih poslova. Šta nameravaju da učine da se konačno razreši pitanje paljenja Ambasade SAD 2008. godine, imajući u vidu da odlaganje i rešavanje ovog slučaja negativno utiče na odnose sa ovom zemljom? Naime, Stejt Dipartment je izrazio razočaranje presudom Višeg suda u Beogradu, kojom nijedan od optuženih nije osuđen na zatvorsku kaznu, bez obzira na to što je jedna osoba poginula a materijalna šteta bila ogromna. Da li je možda razlog zbog kojeg se odugovlači sa rešavanjem ovog slučaja i zbog koje je međunarodna reputacija Srbije dodatno narušena taj što delovi bivše vlasti, zajedno sa vodećim predstavnicima sadašnje vlasti, su te 2008. godine organizovali miting „Kosovo je Srbija“, posle kojih je došlo do ovih nemilih događaja?

Za kraj, poslednje pitanje, koje je više kuriozitet, upućujem ministru za rad. Da li je tačno da je ovo ministarstvo usvojilo protokol o ponašanju, koje reguliše pravila ponašanja, koja bi pre svega trebalo da proisteknu iz kućnog vaspitanja? Naime, kako su mediji preneli, ovaj protokol, između ostalog, propisuje da se jede zatvorenih usta, da je zabranjeno mirisati postavljeno jelo, mljackati, srkati i podrigivati, kao i da odeća mora da bude čista, uredna i ispeglana. Da li je možda ovaj protokol uveden zbog kadrova koji su primljeni u poslednjih pet godina, a naročito u poslednje tri, za vreme njegovog prethodnika, sadašnjeg ministra odbrane? Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, bez namere da se umanji značaj predloga predloženih zakona iz oblasti zdravstva, naročito zakona o medicinskim sredstvima. Postavlja se, ipak, pitanje zašto su pored velikog broja zakona koji se nalaze u Skupštinskoj proceduri, i to mnogo duži od ova tri koja su danas na redu, baš oni dobili prioritet?

Podsetiću, procedure su npr. zakoni koji se tiču bezbednosti, poput Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, zakon o bezbednosti saobraćaja, zatim iz oblasti ekonomije kao što je zakon o stečaju i veliki broj međunarodnih sporazuma, koji se u velikoj meri odnose na životna pitanja građana Srbije, zbog čega su sigurno od njihovog većeg interesovanja.

Imajući to u vidu, pretpostavljam da je u pitanju namera vladajuće većine, da se u ovom trenutku uoči donošenja odluke o tome da li će biti organizovani još jedni za građane Srbije bespotrebno i skupi vanredni parlamentarni izbori, rasprava u zakrima, koji prevashodno imaju tehničku prirodu, te s toga nisu u tolikoj meri politički kontraverzni i zapaljivi, a možda su i takozvani rajski papiri o poslovanju preko ofšor kompanije, o kojima se nalazi jedan član Vlade, do daljeg odložili i raspravu o Zakonu o pranju novca, koji se takođe nalazi u proceduri.

Kada već raspravljamo o zakonima iz oblasti zdravstva, nameće se, takođe, pitanje – zašto nisu, odnosno kada će doći na dnevni red oni zakoni koji se tiču, praktično, svih građana Srbije, pre svega Zakon o lekovima, kao i posredno Zakon o apotekarskoj delatnosti, za koje, ukoliko se ne varam, javna rasprava je odavno okončana?

Naime, Zakon o lekovima utiče između dostupnosti lekova i reguliše njihove cene, čak i oni koji ne dobijaju podršku države, zbog čega su neki i deficitarni, kao i stavljeni na listu lekova koji se finansiraju iz budžeta, što je definisano pravilnikom kao podzakonskim aktom. Problem je što nove efikasne terapije veoma sporo ulaze na listu lekova, kao što i ne postoje definisani rokovi za ažuriranje liste. Ono što je dodatno veoma važno, ovaj zakon bi trebalo da precizira, definiše i terminologije koje se koriste u ovoj oblasti.

Kada je reč o Zakonu o apotekarskim ustanovama, aktuelni nacrt predviđa uvođenje centralizacije odlučivanja, o tome ko može da otvori apoteku tako što će predlog dati nadležna Farmaceutska komora, a finalnu odluku o tome donosi ministar. Ovako napisan zakon sa kriterijumima koje sadrži, dovešće u pitanje mogućnost daljeg poslovanja velikog broja postojećih apoteka, te se nadam da će zbog toga pretrpeti znatne izmene pre nego što uđe u Skupštinsku proceduru, ili pak, tokom te procedure.

Sada, da se vratimo na predložene zakone, pre svega, na Zakon o medicinskim sredstvima. Ovaj zakon svakako donosi dve pozitivne posledice. Prva je razdvajanje, odnosno uvođenje posebnih zakona koji regulišu oblast lekova i oblast medicinskih sredstava, kao i odvajanje medicinskih sredstava koji se upotrebljavaju u humanoj medicini od medicinskih sredstava koji se koriste u veterinarskoj medicini.

Drugu, usklađivanje sa propisima EU, koje obezbeđuju poštovanje kvaliteta proizvoda, naročito kada je u pitanju dodatno regulisanje vigilancije, odnosno praćenje neželjenih efekata medicinskih sredstava. Međutim, čini se da i ovde postoji problem. Ako se već usklađujemo sa propisima EU, onda bi trebalo prihvatiti jednako i inostrane isprave usaglašenosti, odnosno sertifikat EU kroz CE znak, te nije jasno zašto Agencija za lekove i medicinska sredstva u Srbiji treba da vrši bilo kakvo priznavanje inostrane isprave, osim ako je namera dodatno opterećenje inostranih proizvođača kroz takse čije bi agencije, koje i onako već u monopolističkom položaju pribavila dodatnu korist.

Pored navedenih pozitivnih posledica, način na koji je ovaj zakon napisan ne uliva poverenje da će doprineti ostvarenju proklomonovanih ciljeva, kao što su jačanje domaće privrede i tržišta, ili zaštita građana Srbije od medicinskih sredstava lošeg kvaliteta.

Ukratko, ovako napisan zakon, ne samo da je preopširan i komplikovan, već istovremeno ne precizan, nedorečen i u nekim oblastima netransparentan, kao na primer kada je reč o imenovanju koordinatora za viginanciju.

Naime, ovaj zakon previše važnih pitanja ostavlja da budu regulisani podzakonskim aktima kao i ovlašćenim telima za ocenjivanje usaglašenosti sa tehničkim zahtevima i nadzor, koji će isto tako biti imenovana na osnovu nedovoljno preciznih kriterijumima.

Kada je reč o vigilanciji, odnosno praćenju neželjenih efekata medicinskih sredstava, postavlja se pitanje, ukoliko sam dobro informisan – po kom osnovu je Agencija za lekove i medicinska sredstva, iako naravno, prema važećem zakonu ima nadležnost da organizuje i prati vigilanciju medicinskih sredstava u prometu? Pre više od 15 dana već je usvojila tarifni sistem koji reguliše ovu oblast, iako Zakon o medicinskim sredstvima još nije usvojen.

Kada ponovno govorimo o usklađivanju sa propisima EU, koje smo već ocenili kao pozitivne, čini mi se da se ovim zakonom bespotrebno žuri sa uvođenjem jedinstvenog identifikacionog broja medicinskog sredstva, i to pre nego što će same države EU to učiniti. Naime, EU je prolongirala uvođenje ovog broja u zavisnosti od klase rizika, počevši od 2021. godine, za klasu tri, do 2027. godine za klasu A. Za ostale klase rokovi su 2023. godina, odnosno 2025. godina. Povrh toga, i ovi datumi su podložni promenama, u zavisnosti od primene Eudameda, odnosno Evropske baze podataka u medicinskim sredstvima, kao i dostupnosti ove baze.

Pošto već na neki način raspravljamo o problemu široko shvaćenog elektronskog poslovanja postavlja se pitanje – zašto se posao uspostavljanje i održavanje elektronske evidencije ovlašćenih lica u oblasti medicinskih sredstava poverava Privrednoj komori, jednoj interesnoj organizaciji, čiji značaj iz dana u dan očigledno raste, najverovatnije zbog bliskosti predsednika ove organizacije sa šefom države, umesto da taj posao obavlja Agencija za lekove i medicinska sredstva kao stručna organizacija?

Sada dolazimo do problema o osnivanju tela za ocenjivanje usaglašenosti. I pored toga što razumemo nameru da se uvođenjem ovih tela podstaknu konkurencije i poveća efikasnost u ovoj oblasti, što je i praksa u EU, postavlja se legitimno pitanje – da li je pored Agencije za lekove i medicinska sredstva, koja već ima veliki broj kompetentnih zaposlenih, poseduje odgovarajući prostor koji ima mogućnost za dodatna zapošljavanja, potrebu osnivati nova tela i to sa neizvesnim ishodom, imajući u vidu strahovit odliv kvalifikovane radne snage, naročito u ovoj oblasti?

Naravno, ovakav pristup ima smisla koliko ideja, kao i sa nekim drugim nedavno usvojenim zakonima, da u tim telima uklebljenje nađu kadrovi bliski vlastima, i preuzmu deo unosnog kolača za sebe.

S toga, zamolio bih za pojašnjenje – da li imenovana tela prate proizvođače kojima je izdalo sertifikat usaglašenosti, iako da, zašto kada se time već bavi agencija? Na osnovu kojih kriterijumima će obavljati ocenjivanje, kao i da li će imati dovoljne kapacitete za tako nešto, imajući u vidu i prethodno rečeno? Takođe, nisu dovoljno precizno regulisani kriterijumi za dobijanje i gubljenje akreditacije, za istovremeno prevelika ovlašćenja ministra, koji ima glavnu reč u oba slučaja, i ne do kraja jasnu ulogu akreditacionog tela Srbije, koje je praktično u ovoj oblasti preuzima ovlašćenja za ovu oblast kompetentnijeg Agencije za lekove i medicinska sredstva.

Zbog prethodnog rečenog, kao glavno pitanje nameće se – kako zaista obezbediti da novoimenovana tela poštuju najveće stručne standarde kvaliteta, odnosno da budu visoko kompetentna i etički orjentisana kako tržište ne bi bilo preplavljeno nekvalitetnim medicinskim sredstvima, pre svega iz zemalja van EU i SAD, kao što smo tokom devedesetih godina prošlog veka bili preplavljeni nekvalitetnim lekovima iz Kine. Svakako nam nije u interesu da se na Srbiju gleda kao na zemlju koja otvara mala vrata ka EU za nekvalitetna medicinska sredstva iz drugih delova sveta?

U daljoj raspravi o nadležnosti Agencije za lekove i medicinska sredstva, zamolio bih takođe za pojašnjenje u vezi sa kontrolom promotivnih materijala, nešto je o tome ministar govorio, mada se zbog buke nije najbolje čuo, pošto sam tekst zakona, ako sam ga dobro pročitao sadrži ovu odbrambenu kontrolu, ali ne sadrži ovu odbrambenu kontrolu, ali ne sadrži onu koja je navedena u obrazloženju da se ovim zakonom ukidaju obaveze odobravanja promotivnog materijala za medicinska sredstva od strane agencije, odnosno da će agencija u skladu sa predloženim rešenjem vršiti samokontrolu promotivnog materijala medicinskog sredstva, koji je već stavljen na tržište, a na predlog Ministarstva zdravlja, odnosno kada nadležna inspekcija proceni da je to potrebno.

Naime, postojeće rešenje na osnovu kojeg agencija kontroliše promotivni materijal za medicinska sredstva pre puštanja u promet, jeste rešenje koje nije uobičajeno. Proizvođači često čekaju na odobrenje po šest meseci, a nekad i duže, a u doba brzog napretka nauke i tehnologije, na taj način se omogućava da kako stručna, tako i široka javnost bude obavešteni pre vremena. Kada to odobrenje naposletku i dođe, informacija često već zastarela, čime se ugrožava poslovanje tih kompanija.

Na ovaj način proizvođači mogu da budu stavljeni u neravnopravan položaj, jer ne mali broj njihovih predstavnika pokušava na različite načine da odgovorne u agenciji podstakne na ubrzanje procedure, što je, složićete se, plodno tle za korupciju.

Želeo bih takođe da se osvrnem na položaj domaćih proizvođača u ovoj oblasti. Naime, imajući u vidu da je u obrazloženju zakona navedeno da ocenjivanje usaglašenosti za jednog proizvođača, odnosno jedan proces proizvodnje i jednu grupu proizvoda iznosi približno osam hiljada evra, teško je poverovati da ovakvi uslovi mogu da podstaknu razvoj domaće privrede, jer se time manji i pre svega lokalni proizvođači stavljaju u dodatno neravnopravan položaj u odnosu na velike međunarodne kompanije.

U zaključku izlaganja o Predlogu zakona o medicinskim sredstvima, možemo samo da konstatujemo da je ovaj zakon s jedne strane veoma opširan, s druge istovremeno neprecizan, nedorečen i konfuzan, jer sadrži preklapanje nadležnosti i nedovoljno definisane kriterijume za ključna pitanja koja reguliše.

Zbog svega toga, smatramo da ne pruža garancije da će ostvariti navedene ciljeve, i to pre svega jačanje nacionalne privrede i tržišta, kao i obezbeđivanje kvaliteta medicinskih sredstava u skladu sa svetskim standardima.

Na kraju, nekoliko reči i o zakonu o dopunama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva. Ovim predlogom su predložene izmene čl. 44. i 56. Mi takođe smatramo da je trebalo izmeniti, odnosno precizirati, i čl. 37. i 48. Član 37. se odnosi na čuvanje dokumentacije u propisanom obliku, ali nije jasno o kojim se dokumentima radi.

Ovo je potrebno navesti zbog toga što se u kaznenim odredbama u članu 57. poziva na to. Istovremeno, na osnovu člana 48. pacijent može da odluči da se ne vodi elektronski medicinski dosije, te pitanje glasi - šta se radi u tom slučaju? Zbog toga bi možda trebalo dodati da se za tog pacijenta vodi papirni medicinski dosije ili karton. Ali, to ćemo svakako ostaviti za neku sledeću dopunu i izmenu ovog zakona. Najlepše se zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Na početku moram da izrazim žaljenje što smo ogromnu većinu vremena potrošili na samo jedan predlog zakona, ma koliko taj zakon bio važan i kontroverzan, zakon o dualnom obrazovanju, jer se preostali obrazovni zakoni, uključujući i Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, tiče znatno većeg broja građana Srbije.

Međutim, mi smo ovde imali dugu i razvodnjenu raspravu koja često nije prevazilazila baš predškolski nivo, recimo, o tome ko je imao veći prosek na fakultetu, pri čemu istovremeno oni koji su najveći zagovornici dualnog obrazovanja negiraju značaj formalnog obrazovanja i stečenih diploma. Ako bi prosek na fakultetu bio glavni kriteriju za obavljanje najviše funkcije u državi, onda bi se veliki broj građana koji su imali veći prosek od sadašnjeg šefa države, među koje spada i moja malenkost, u najmanju ruku kvalifikovali da budu na tom mestu.

Kada je reč o predškolskom obrazovanju, značajan broj svetskih istraživanja pokazuje društvene koristi ovog nivoa obrazovanja među kojima su bolji uspeh u daljem školovanju, bolje plaćeni poslovi i ređi sukobi sa zakonom. Pošto je ovde često pominjan finski obrazovni model, ja bih iskoristio priliku da skrenem pažnju na još jednu državu, Estoniju, čiji su se učenici na poslednjem PISA testu, koji meri naučnu, matematičku i funkcionalnu pismenost, u sve tri kategorije našli u samom svetskom, prvo, drugo i treće mesto. Sami Estonci kao jedan od glavnih uzroka ovakvog uspeha navode kvalitetno predškolsko obrazovanje, i to posebno učenje estonskog jezika.

Iz razloga što je neophodna sistem koji će doprineti kvalitetnom celovitom razvoju i dobrobiti dece predškolskog uzrasta u skladu sa njihovim potrebama, ovim amandmanom smo predložili uvođenje obaveze, umesto samo mogućnosti, da predškolska ustanova u koju je upisano dete iz osetljive društvene grupe utvrdi potrebu za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu. Istovremeno, trebalo bi voditi računa i o potrebama nadarene dece koja bi trebalo da imaju jednako pravo na individualni rad i podršku u napretku. Zahvaljujem.

Hvala.

Prvo bih se zahvalio na inicijativi za neku buduću kandidaturu, ali ono što sam hteo da kažem jeste da prosek na fakultetu, visina proseka ne može da bude kriterijum za obavljanje bilo koje javne funkcije.

Što se tiče ovoga amandmana, povezao bih sa sledeća dva amandmana na članove 22. i 24., da bih uštedeo vreme, jer se svode na isto. To je da se obezbedi da odgovarajuće poslove, pa i poslove stručnog saradnika, mogu da obavljaju strukovni specijalisti koji su stekli drugi stepen obrazovanja po propisima koji su uređivali visoko obrazovanje do 29. septembra ove godine, jer im je to pravo oduzeto sa nedavno usvojenim zakonom. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovaj član odnosi se na posledice raskida ugovora. U stavu 1. propisano je da ako ugovor o dualnom obrazovanju raskinut zato što je školi zabranjen rad ili je ukinuta, zato što prestaje da ispunjava propisane uslove za obrazovni profil u kome poslodavac realizuje učenje kroz rad ili zato što ne ispunjava obaveze predviđene ugovorom o dualnom obrazovanju, nastavak obrazovanja obezbeđuje druga škola koju odredi Ministarstvo u dogovoru sa poslodavcem. Predloženim rešenjem nije dovoljno jasno određeno na osnovu kojih kriterijuma niti u kom roku Ministarstvo donosi odluku o tome koju će školu odrediti.

Takođe, stavom 3. predviđeno je da ukoliko je škola raskinula ugovor o dualnom obrazovanju zato što je poslodavcu oduzeta potvrda odnosno zato što poslodavac ne ispunjava obaveze predviđene ugovorom o dualnom obrazovanju škola organizuje učenje kroz rad uz podršku Ministarstva, jedinice lokalne samouprave i Privredne komore Srbije kod drugog poslodavca sa kojim zaključi ugovor o dualnom obrazovanju. Predloženim rešenjem nije jasno određeno koje kriterijume će koristiti škola prilikom odlučivanja o zaključenju ugovora o dualnom obrazovanju sa određenim poslodavcem. Šta podrazumeva podrška Ministarstva, jedinica lokalne samouprave i Privredne komore kao i u kom roku je škola dužna da organizuje učenje kroz rad. Na ovo je ukazala i Agencija za borbu protiv korupcije, tako da iz tog razloga smatramo amandman opravdanim i tražimo brisanje. Hvala.