Poštovana predsedavajuća, imam jedno pitanje ili zahtev za obaveštenje prema Ministarstvu za unutrašnju i spoljnu trgovinu.
Naime, 2005. godine je usvojen Zakon o oglašavanju. To je godinu dana ranije pre nego što je faktički raspisan konkurs i pre nego što su dodeljene frekvencije za emitere. Znači, 2005. godine Srbija faktički nije imala legalne emitere u radiodifuziji. Polazeći od te činjenice, logično je da je došlo do značajnih grešaka u tom zakonu, da je došlo do neravnopravnosti između različitih oblika svojine. To nije ništa nepoznato, jer su i OEBS i EU tražili da se taj zakon novi uradi i stavi u proceduru.
S tim u vezi je 2010. godine formirana jedna radna grupa u tadašnjem Ministarstvu za trgovinu, koje je bilo u sastavu Ministarstva za poljoprivredu ili bolje reći jedinstveno ministarstvo. Krajem 2010. godine je bila i javna rasprava u kojoj su učestvovali i oglašivači i emiteri. Bilo je nekoliko hitnih sednica, skupova u Privrednoj komori. Hitno je trebalo da se završi javna rasprava do kraja decembra, 27. decembra 2010. godine, kako bi taj zakon ušao u proceduru i prema Vladi i prema parlamentu u januaru 2011. godine. U međuvremenu nije došlo do promene u Ministarstvu. To mene,naravno, ne interesuje, ali promenom ministra izgleda da mi menjamo i politiku, pa je onda novi ministar imao neke druge prioritete verovatno u ovom drugom sektoru, poljoprivrede, a u oblašću trgovine se nije bavio. Mi do dana današnjeg taj zakon nismo dobili u proceduru.
U međuvremenu je Ustavni sud 6. oktobra 2011. godine tražio na svojoj 35. sednici od Skupštine Srbije da se izjasni o nekoliko spornih članova koji faktički dovode do neravnopravnosti privrednih subjekata na tržištu, u zavisnosti od vlasničke strukture.
Tačnije rečeno, faktički te 2005. godine mi smo imali samo RTS, nismo imali Medijski javni servis. Bolje reći, donet je zakon, ali još uvek nije bio stupio na snagu. Polazeći od svih tih nelogičnosti koje su se u međuvremenu dogodile Ustavni sud je tražio od Skupštine Srbije da se izjasni o spornim članovima.
Nemam informaciju da se po ovim zahtevima Ustavnom suda Skupština izjasnila, verovatno i zbog činjenice da je Zakon bio u proceduri, da je bilo neophodno da on što pre stigne po agendi Vlade Republike Srbije, još i one prethodne Vlade, a ne samo ove.
Zato me interesuje, mislim da je čak i važnije kada će zakon novi o oglašavanju da dođe ovde u parlament, pre nego što i pitam kada ćemo se izjasniti o stavu Ustavnog suda?
Uostalom, da budem iskren, taj prethodni zakon jasno stavlja u neravnopravan položaj različite privredne subjekte u zavisnosti od vlasništva. Moram da vas podsetim da i u onom komunističkom Ustavu, kako ga neko zove, do 1990. godine je pisalo da su ravnopravna društvena i privatna svojina. I u onom našem socijalističkom, da ga tako zovemo, pošto ga neki tako zovu, pisalo je – ravnopravna je privatna i državna. Nije bilo više društvene, pošto je bila tendencija da nestane. I u ovom sretenjskom, koji ćemo sutra proslaviti, piše da je ravnopravna privatna i državna svojina. U ovom zakonu se jasno ističe i stavlja do znanja da nije ravnopravno, tačnije rečeno, da se u isti položaj stavlja jedan broj emitera kao javni servis, koji u stvari ima, naravno, ostavimo po strani da li ima dovoljan prihod, to je drugo pitanje, ali ima osiguran prihod i zbog toga ima i drugačiji način reklamiranja. U oblasti oglašavanja, kao što znamo, pojavila se i novotehnološka sredstva za oglašavanje. To 2005. godine nije bilo aktuelno, pa prema tome nije ni bilo u predmet ovog zakona.
Sve to navodi da je neophodno što pre da dobijemo u proceduri ovde zakon o oglašavanju, pa ja molim da se ministarstvo izjasni kada i u kom će roku to ili da li ćemo u prvom tromesečju. Verovatno u paketu svih zakona iz medijske sfere ovo biti na dnevnom redu, a naročito što tokom te medijske strategije itd, u svakih pola mandata donosimo da ćemo u narednih 18 meseci to rešiti, pa onda dođe do promene Vlade, pa opet 18 meseci i te 2005. godine mi smo imali zakon u kome se jasno kaže da neće lokalne samouprave i gradovi biti vlasnici medija. Osam godina je prošlo, ništa se to nije desilo ...
(Predsednik: Vreme, molim vas.)
... ovaj zakon napisan. Hvala vam. Izvinjavam se ako sam prekoračio 13 sekundi.

Ova jedinica mi ne radi, tako da moram da se pozajmim.

Niste me čuli dobro. Želeo sam prvo da saopštim da mi ne radi jedinica, pa moram da pozajmim tuđu. To sam rekao. Ne radi tehnika ovde. Mislio sam da je moja kartica, ali sam probao, nije moja kartica, tako da je to obaveštenje.
Dozvolite mi da vas pozdravim, vas kao predsedavajuću, i ministra. Postaviću nekoliko pitanja vezano za konvenciju i ova pitanja koja su danas ovde pomenuta. Prvo, znate, kada je reč o konvenciji, moram da podsetim da AD Železnica Srbije, pošto se ovde mešaju termini, nije javno preduzeće i o tome ću nešto kasnije. AD Železnice Srbije su članice svih međunarodnih i evropskih organizacija, shodno tome, međunarodnih železničkih organizacija i CER-a i tu se usaglašava faktički sve ono što je bitno kako može da funkcioniše i na koji način funkcioniše ne samo Železnica Srbije, nego i železnice Evrope. Nema tu mogućnosti da vi postupite na drugi način, pa da organizujete međunarodni saobraćaj ako niste u okviru konvencije. Ova konvencija je dobrim delom važila i do sada, ima nekih izmena koje će koštati nešto železnicu, ali neće u krajnjem slučaju, u tom smislu što je neophodno da se obezbedi još dodatno sertifikovana radionica, sertifikovan svaki vagon, a i do sada vagon koji nije imao sertifikat nije mogao da ide van zemlje.
Prema tome, mi stoga apsolutno podržavamo ovu konvenciju. Ona omogućava da se usaglašavaju faktički standardi na nivou evropskih železničkih uprava, bez obzira da li se radi o evropskim železničkim preduzećima u EU ili van EU. Ovde nije vezano to samo za odnose sa EU, nego ukupno u Evropi.
Kada je reč o reformama, odmah da kažem da Železnice Srbije su, u skladu sa preporukama EU i preporukama Vlade, svoje deo posla završile. Možda to malo izgleda čudno, ali svoj deo posla su završile. Mi smo u junu 2011. godine na železnicama imali promenu statusa, znači, iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo. Odmah iza toga su donete sve odluke, kada je reč o reorganizaciji Železnice, da se ona podeli u četiri zavisna društva sa holdingom, a to znači da infrastruktura, shodno ovom predlogu zakona o železnici, koji ovde nije prošao, iz ovih ili onih razloga, nije završen, da se infrastruktura odvoji kao posebno preduzeće, putnički i teretni saobraćaj kao posebno, a imovina kao posebno, koja bi funkcionisala u jedinstvenoj celini.
Moram da vas podsetim da za taj koncept jedinstvenog sistema, a sa zavisnim preduzećima, bilo je različitih ideja u evropskim železničkim upravama i nemačke "Dojče ban", nemačke i italijanske železnice su vodile spor protiv Evropske komisije, gde je Evropska komisija tražila da se potpuno infrastruktura odvoji, da ne može biti u okviru sistema železnice. "Dojče ban" i italijanska železnica su smatrale da može biti u okviru holdinga i faktički je završen taj proces pred Evropskim sudom, gde je dozvoljeno da može do 2016. godine da ostanu železničke uprave ne kao jedinstvene, ali u okviru sistema da može biti i infrastruktura, ali odvojena preduzeća. To je faktički shodno onome što smo mi doneli odluku u saglasnosti sa Ministarstvom za saobraćaj. Taj deo posla je završen. Nadam se da će, kada je reč o Vladi, jer je sada na Vladi, imajući u vidu i novi Zakon o načinu upravljanja železnicom, izbora umesto skupštine nadzornih odbora, da će u prvom tromesečju, na osnovu onoga što je Vlada usvojila kao plan, dinamički plan napretka prema EU, ako se ne varam, 6. decembra u svojim odlukama, da će u prvom tromesečju taj deo posla da se završi.
Prema tome, kada je reč o reformama, železnica tu ne kaska, ali moram da budem iskren. Znate kako je? to podrazumeva u sledećoj fazi i konkurentnost. To će dovesti putnički i teretni saobraćaj, a pre svega teretni saobraćaj na železnici, u jednu potpuno drugačiju poziciju u kojoj država, ukoliko želi da ga ima, mora na drugi način da se odnosi prema njemu.
Zašto sam ovo na početku rekao oko reforme? Moram da budem iskren mnogo ima nerazumevanja oko funkcionisanja "Železnice", ne "Železnice Srbije", kao sad zbog javnog preduzeća ili a.d. itd, nego na način kako funkcioniše "Železnica Srbije".
Danas sam i ovde čuo kako daje država mnogo para, ja vam kažem da daje malo. Sad ću napraviti poređenje. To je mnogo malo. Znate, kad se železnica posmatra, ona se posmatra i kao neko transportno preduzeće ovih kamiondžija zajedno, "Lasta" i "Putevi Srbije". Sad železnice treba da prave puteve, da kupe vozove, da poprave puteve, kad kažem puteve mislim na pruge, da poprave rupe na putevima, na pruzi, da kupe teretne kamione tj. vagone, da kupe putničke vozove i da budu uspešni sa 100 miliona dolara, to nije moguće. Za ovu godinu 120 miliona što hvalospev parlamentu da tako nešto usvoje, jer to zadovoljava platu.
Da vam napravim upoređenje da to nije moguće. Pa, zamislite da "Lasta" pravi sebi autoput? Jer, ona ima više autobusa nego što ima železnica putničkih vagona. Zamislite, ona sebi napravi autoput i da još država joj da 100 miliona evra i da kaže – neuspešna je. Ta "Lasta" ne bi mogla da funkcioniše uspešno. "Niš Ekspres", nije ovde ništa negativno po "Lasti", nego jednostavno nije moguće da to funkcioniše. A ova "Železnica" s tim parama treba i da napravi prugu i da napravi prugu i da održava prugu i da organizuje putnički i teretni saobraćaj. To naprosto nije moguće. Da to nije moguće, ja ću vam reći šta donosi reforma.
Reforma donosi da se na drugačiji način finansira "Železnica". Reforma ne podrazumeva da neće biti finansiranja iz budžeta "Železnice", samo što neće biti u budžetu kao dotacija, nego će biti obavezan javni prevoz, s jedne strane, održavanje pruge, tj. infrastruktura s druge i s treće strane izgradnja novih pruga. Tačnije rečeno, infrastruktura "Železnica Srbije" će se baviti kao što se sad bavi Koridor 10 i "Putevi Srbije", a putnički saobraćaj kupovati vozove i voziti tu i plaćati infrastrukturi za prevoz.
Putnički saobraćaj će voziti onoliko koliko država obezbedi obaveze za javni prevoz sredstava. Da "Železnica" to može pod tim uslovima da uradi, ja ću vam navesti primer. Ali, pre toga da kažem koliko u 2010. godini u Austriji koja ima 5,5 hiljada kilometara, ne mnogo više, Srbija ima četiri – 3,96, znači četiri hiljade kilometara. Austrija 2010. godine po ovim osnovama, tačnije, imala je četiri milijarde prihoda iz budžeta, samo ne donacijom, a to znači milijardu i 60 miliona za obavezni javni prevoz, 400 miliona, ja sam se tada šalio, pa sam rekao, iz bivšeg Ljajićevog ministarstva, za socijalne kategorije, penzionere, učenike, studente itd, to je milijardu i četiri stotine za obavezni javni prevoz u putničkom saobraćaju, 600 miliona za održavanje pruga i dve milijarde za izgradnju novih pruga, to je četiri milijarde.
Četiri milijarde u državi koja ima sličan broj stanovnika ima nekih 35-40% više kilometara pruge. Prema tome, železnica je svuda u svetu skupa, samo je pitanje šta država hoće. Hoće li da ima nove pruge ili ne? To "Železnica" ne može da pravi, nije to jednostavno moguće. Da "Železnica" može da izvršava svoje obaveze ukoliko ima prihoda po obaveznom javnom prevozu, govorim sada o putničkom saobraćaju, govori projekat "BG voz". Znao sam ja, slušao, čitao sam te priče o tome kako to grad organizuje. Kako to grad organizuje? Nema grad mašinovođe, nije to gradski voz. Gradski jeste po svom nazivu, ali je to voz "Železnice Srbije".
"Železnice Srbije" po ugovoru sa Gradom, a Grad je dao sredstva da mi popravimo vozove, a mi to otplaćujemo prevozom, po kilometru. Imamo po jednom vozu, da kažem tačnu cifru, kada voz krene od Batajnice do Pančevačkog mosta, železnice imaju 13,5 hiljada prihoda, ne više. Oni koji se voze tim vozom, a i statistika to govori, a i Grad to kaže, znači, 105 polazaka dnevno, u šest meseci nema više kašnjenja od jednog minuta. Prema tome, to znači da mi možemo da vozimo, nema kašnjenja više od jednog minuta. Prošle godine su prevezli 9,5 miliona putnika od 12,5, a to znači da mi uz dobar "Bus Plus" kad bi bila dobra kontrola, jer mi tu nemamo pravo da naplaćujemo karte, mogli bi u Beogradu da prevezemo 15 miliona putnika. Mislim lično da može i više, ali uz jedno 20 do 30 novih vozova, da ima i Rakovica-Batajnica i Rakovica-Pančevo, a ne samo Batajnica-Pančevački most.
Država Srbija i ovi železničari i ovaj narod ovde može to da napravi, samo to košta. To je situacija sa putničkim saobraćajem i nema tu nikakve dileme. Ukupno 480 lokomotiva, u to računate i one i od Kneza Aleksandra lokomotive. Kakvih 480 lokomotiva? To ima, zato što to niko ne sme da proda u staro gvožđe da ne bi bilo da je on nešto lopovisao i one stoje. Nema u upotrebi više od 72 do 92 lokomotive i to je stanje, ne govorim o putničkom, nego govorim o teretnom. To je stanje u "Železnici Srbije". Ima na spisku 480, samo te nisu ni za popravku, to je za staro gvožđe, samo treba neko da ima hrabrosti da ga proda, pa kako da ga proda, da li na tender ili drugačije i onda svi beže od toga.
Kada je reč o tome da li mi imamo ili nemamo međunarodni saobraćaj, od ukupnog prihoda koje "Železnica" ima kao sopstveni prihod to je od 78% do 80% od međunarodnog saobraćaja. Imamo, kako nemamo, pa to nam je glavni prihod. Koridor 10 i međunarodni saobraćaj je glavni prihod i to upravo taj Koridor 10. Ministar je bio inicijator da se napravi preduzeće Koridor 10 kada je reč o ovom, što bi rekli A pravcu prema Zagrebu i Ljubljani. Mi smo tu napravili, pa su prvo imali iz EU prigovor da je to pokušaj da se pravi koncentracija i zabrana itd, dok se to objasnilo. Ali, da bi pokušali da deo robe koja ide od Beča prema Budimpešti za Tursku Koridorom četiri, a to znači Mađarska-Rumunija vratimo na Koridor 10. Nema šanse da se vratimo 89-u, ali bar nešto od toga da se vrati na ovaj pravac.
Za teretni saobraćaj jeste bitna brzina, ali nije najbitnija, najbitnije je da ono što se obeća, u koliko sati će taj voz proći kroz Srbiju, da on prođe. Prema tome, sa te strane mislim da će "Železnica" biti onakva, to kažem iskreno, kakva bude snaga države i koliko bude država snažna da podrži "Železnicu", takva će "Železnica" biti. Mašinovođe će voziti kako mu piše u njegovoj knjizi na osnovu sporih vožnji.
Vozio sam se jednom kod mašinovođe do Prijepolja i tad sam ukapirao da ono kašnjenje vozova, pa smo promenili na Upravnom odboru red vožnje, da u stvari nema kašnjenja vozova. Sad to malo smešno izgleda, jer mašinovođa vozi onako kako je dobio od stručne službe, koliko kilometara ima pravo da vozi na određenoj daljini. Prema tome, on ne kasni na osnovu svoje knjige, nego na osnovu projektovane brzine, a projektovanu brzinu, a ovde su svi rekli – ne možemo da ostvarimo zato što da bi ostvarili projektovanu brzinu neophodno je uložiti godišnje na 200 kilometara popravku pruge, znači, kompletne rekonstrukcije, na četiri hiljade kilometara 20 godina i posle 20 godina mora svaki kilometar pruge da se obnovi i to je 200 kilometara.
Da vam kažem koliko mi obnavljamo godišnje. Prosečno, od 2000. godine do današnjeg dana do 31. decembra 2012. godine 17,4 kilometara. Znači, svake godine kasnimo da obnovimo oko 182 kilometara, hajde neka bude 180 kilometara da bude da sam preterao. Ne mislim da je mnogo bolje bilo od 1990. godine do 2000. godine, ali nažalost, tada smo prosečno popravljali 43 kilometara, a sada 17,4 kilometara.
Čuo sam ovde priču da moramo prvo da popravimo, mora da se radi i jedno i drugo paralelno. "Železnici" za dovođenje pruge na projektovanu brzinu na postojećim prugama treba 374 miliona evra, da bi se vratile sve pruge na projektovanu brzinu, a paralelno sa time i ovo što je ministarstvo podržalo i Vlada i o čemu je ministar više puta govorio, paralelno sa time uz kredite koji su obezbeđeni, zahvaljujući podršci ove Skupštine i Vlade, raditi na ovim novim projektima.
Nije najvažnije i nemojte tu polemiku oko toga da li će se raditi ova pruga ili ona, treba da se radi ona pruga za koju najpre uradimo projekat, jer je i jedna i druga potrebna. To je ministar više puta rekao i Valjevo-Loznica, Pazova-Novi Sad. Lično, možda bih ja voleo da se radi Pazova-Novi Sad, ali nam za Pazovu-Novi Sad da sad počnemo da radimo generalni projekat, imamo idejni, treba godinu i po dana, dok bi Valjevo-Loznicu mogli da počnemo sutra.
U tome je ta razlika. Nije razlika šta nam pre treba, i jedno i drugo treba. I ja bih voleo da mi imamo jednu prugu Beograd-Novi Sad, gde može voz da ide 35 minuta, nek ide i 45, i siguran sam da bi od ovih 150 autobusa na relaciji Novi Sad – Beograd prepolovili. A da se to dešava, podatak da nam razbijaju stalno na relaciji Čačak – Požega, šoferšajbne i stakla, je zbog toga što smo oduzeli deo putnika. Jer naravno, ako čovek ide brže od Čačka do Požege, jeftinije, lepše ovim novim vozovima, nego da ide autobusom. Mnogo ima privatnih prevoznika, a deca kao deca, naravno, pa kamen onda stigne. Već znate za ovih 800 miliona, nama je najvažnije da u martu mesecu krene projekat rekonstrukcije tj. izgradnje drugog koloseka, i rekonstrukcije postojećeg koloseka pruge Beograd – Pančevo, to znači i na Pančevačkom mostu drugi kolosek. To bi onda značilo da ovaj BG voz, ukoliko naravno ima dobrih odnosa i saradnje, da ne bude ono samo Pančevački most, nego da isto tako kao što imamo Pančevački most – Batajnica 105 polazaka, da imamo 105 polazaka Pančevo – Batajnica. Potpuno sam siguran da se ovim duplira broj putnika u postojećem BG vozu.
Tu su i šest deonica na relaciji Beograd – Niš, za rekonstrukciju, ali i realizacija kredita Evropske banke oko izgradnje novog mosta i dela pruge od Ćuprije, dvokolosečne pruge.
Naravno, postoji tu jedan problem, znam ja za velike kritike, nažalost, za železnicu, kada se obezbede sredstva za izgradnju projekta, onda postoji problem u realizaciji, tromost na železnici, da ne ispadne da toga nema, ima, ali tu je i problem sa sredstvima koja su potrebna za projekat koji železnica u ovakvom finansijskom stanju nema.
Sa jedne strane, vi ne možete da uzmete sredstva ukoliko niste napravili projekat, a sa druge strane, nemate para ni sredstava u planu za te projekt.
Zahvaljujući angažovanju ministarstva, kada je reč o Rusko-železničkom kreditu, faktički obezbedili da na neki način u ukupnoj masi uđe i projektovanje i zato smo i završili ova projektovanja mnogo ranije, jer mi imamo projektante koji to mogu da završe, ali to neko mora i da plati.
Prema tome, želim da kažem da će poslanička grupa SPS apsolutno podržati ovu Konvenciju, jer mislim da je korisna za železnicu, ona omogućuje da železnice, odnosno AD "Železnice Srbije", da kažem vrlo precizno da ostanu deo evropskog sistema prevoza, što su i do sada, verujte mi i nemamo nikakav problem kada je reč o odnosima između železničkih uprava.
Zašto nemamo vozove za Suboticu, zašto oni kao tamo, kao što je nekada bio JAT, pa mi damo JAT-u, a oni nama, ali nije poenta u tome, nego je evropsko tržište otvoreno. Kada postanete članica EU, svako ima pravo, dobije trasu i vozi i onda će ovaj iz Beča kao što i sada radi da svojim vozom dolazi do Budimpešte, možda bi i do Beograda, ali to podrazumeva da taj voz može kvalitetnom prugom da ide do Beograda, ali na žalost od Subotice do Novog Sada, nije mnogo bolje ni od Novog Sada pa na ovamo, ali od Subotice do Novog Sada je loš kvalitet pruge.
Na kraju, želim da kažem da podržavam ovu Konvenciju i da ona samo pomaže železnici Srbije da ostane u okviru evropskih železničkih uprava kao jedinstvena, a ja se nadam da ćemo ove godine završiti reformu, ali da to ne znači da će biti manje sredstava i rasprave u ovom parlamentu oko potrebe železnice, samo na drugi način i da će ovi projekti omogućiti u narednih par godina, da železnice Srbije budu, ne samo u ekološkom smislu, nego u organizacionom smislu mnogo potrebnije zemlji Srbiji.
Dakle, 350 vozova treba da prođe na relaciji Beograd – Niš, da prođe jedan kamion i ista je ekološka šteta.
Prema tome, ako hoćemo da pričamo o ekologiji, ne pričamo apstraktno da ćemo da sadimo tri drveta, jer možemo da sadimo i 300 hektara, a ja sam kao omladinac sadio i učestvovao u 170 hiljada hektara na Pešteru, ali to ne pomaže ako mi ne vodimo računa o trenutnoj ekologiji i tu je železnica opet u prednosti.
Zahvaljujem vam se i želim da ova Konvencija da podršku za dalji razvoj železnice Srbije. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući, ali ministar je na neki način rekao suštinu onoga što sam ja hteo da kažem, samo da dodam nekoliko rečenica. Ne kupuje se "Epl" zato što se proizvodi u Kini ili zato što su ga osmislili Amerikanci, već zato što je "Epl", zato što u vreme globalnih brendova se prodaju brendovi. Nemojmo da potcenimo naše radnike koji ovde u susedstvu, na 20-30 km, takođe imaju fabriku "Boš". Prema tome, stvaranje brenda je nešto što je glavni cilj svake velike kompanije. Ako ona stvori dobar brend, proizvođač će to kupiti zato što veruje brendu, zato što veruje tehnološkom procesu centrale koja prati proizvodnju tog brenda, a ne zato što je proizveden u ovoj ili onoj zemlji.
Zamolio bih gospodina Rističevića, ne da najavljuje povlačenje amandmana, nego da povuče amandman, jer se ovo pretvorilo u raspravu i o EU, a nije suština EU. Suština je da li će Srbija dobiti velike brendove koji će se u svetu prodavati, da li ćemo nekada imati brend koji je stvarno brend u Srbiji, a može se proizvoditi i na Tajlandu, kao što je neko ovde rekao, da li gospodin Đurić ili neko drugi. Na Tajlandu se i danas proizvodi, u Indoneziji, najveći je broj svetskih proizvođača u konfekciji, ali niko ne pita da li su proizvedeni na Tajlandu ili u Indoneziji, nego kupuju zato što je to ozbiljan svetski brend.

Po Poslovniku. Dame i gospodo narodni poslanici, računao sam da bi večeras trebalo da raspravljamo o nečemu što je juče bila svečanost.
Za Socijalističku partiju Srbije je to vrlo važno, zbog činjenice da su u ovom višestranačju, i u ovoj višestranačkoj skupštini, ali i uopšte višestranačkoj parlamentarnoj demokratiji u Srbiji potvrđeni neki principi i stavovi koje je narod, na čelu sa komunistima, da budem precizniji, 1989. i 1990. godine, ustanovio, kada je reč o jedinstvenoj Srbiji, o podeli vlasti, o modernom demokratskom ustavu, o uvođenju principa višestranačke parlamentarne demokratije, i mislim da je vrlo važno da noćas završimo ustavni zakon.
Međutim, gospodine Vlahoviću, kao što znate, bio sam deo te vlade i postoji nekoliko stvari koje su potpuno apsurdne, koje se plasiraju ovde kao istina. Ali, postoji više neistina koje su ovde izrečene. Ovde sam pre sat vremena čuo da nije ni sunca bilo devedesetih godina, pa tako jedan poslanik reče da nije bilo televizijskih prenosa, nego kad on dođe, onda dođe do televizijskog prenosa; valjda Rafailović, verovatno je on to video iz nekog restorana, zaboravlja da je televizijski prenos bio i 9. marta 1991. godine, kada ste vi demonstrirali, do ujutru smo ovako sedeli u parlamentu, a gledaoci pored TV ekrana. Ali, šta ćete, čovek ne zna, verovatno je bio na njivi ili gde već, dok je devedesetih godina parlament radio, i misli da je sad televizija nastala, 2005-2006. godine; ili se sad pojavio iz restorana, ali se opet vratio, njegov problem. Prema tome, građani Srbije znaju da je to laž, ali ovde ima priliku čovek da kaže laž i da ostane živ i da ovde kaže – počelo sunce da sija u 23,30.
Druga neistina ovde, kada je reč o tom modelu privatizacije iz 1997. godine, gospodine Vlahoviću, SPS se tim modelom ponosi. Da je sreće da smo tada oročili tu privatizaciju, rekli da se ona završi do 1998-1999. godine, ne biste vi savetovali kako da se prodaju preduzeća, nego bi radnici sami prodavali svoje akcije i uzeli ono što im pripada. Ali nismo, pogrešili smo, priznajem ono što smo pogrešili. To je bio idealan zakon. Radnici su znali...
(Predsedavajući, Milan Marković: Vreme, gospodine Anđelkoviću. Da uvedemo malo reda. Svako ima pravo na repliku tri minuta, tako piše u Poslovniku, molim vas da se držite vremena. Izvolite.)
Gospodine Markoviću, samo vi uživajte tu, poštovaću ja vreme, gledam na sat. Znači, radnici su tom privatizacijom, tačno je, prodali svoje akcije i naplatili svoj minuli rad. Mi se ponosimo što smo tim zakonom izvršili takav vid privatizacije, akcionarske privatizacije, u pivarama. To je dobro. Da nije bilo toga, ne bi Apatin toliko sredstava dobio i na taj način poslednjih godinu dana se razvio.
Kada je reč o cementarama, nije bilo tako. Sada 300 radnika u Kosjeriću radi, radilo je 700 radnika dok je to bilo državno preduzeće. Tada je u Kosjeriću bilo 4.000 zaposlenih ukupno u gradu, sada je 700 ili 1.000 zaposlenih.
Malo pogledajte kako ste vi učestvovali, ne znam da li ste to lično, to vi raspravite, da li Kolesar, Janjušević, šta je oko cementare u Paraćinu i šta je sa tim ostrvima, gde je to bilo.
Beočin, gde Vlada 1998. godine... Naravno, nije moglo da bude realizovano zbog sankcija, to je činjenica, 132 miliona je bila ponuda i 100 miliona ponuda kredita za Vladu Srbije od iste firme koja je to kasnije kupila za duplo manju cenu.
(Predsedavajući: Gospodine Anđelkoviću, molim vas...)
Gospodine Markoviću, gledam ja na sat.
(Predsedavajući: To je deset minuta...)
Nemojte vi mnogo da se nervirate kada ste na dnevnom redu. Nervirajte se kada je neko drugi na dnevnom redu. Kada ste vi na dnevnom redu budite pažljivi, malo kulturniji, demokratski orijentisani, budite širokogrudi itd, a ja gledam pažljivo na sat, neću prekoračiti.
Kada je reč o "Telekomu", vi ste govorili o tome kako je ovaj "Mobtel" prodat sjajno. Kaže, transparentno, sjajno, licenca i sto posto kapitala "Mobtela"; u međuvremenu se sedam godina "Mobtel" razvijao, pa je povećao bar 100 puta broj pretplatnika, valjda svaki pretplatnik vredi više i prodato je... Gospodine Bogdanoviću, idem ja, ali ja idem u Vladu, a vi idete na ulicu čim prođe 21. januar.
Znači, prodato je za milijardu i 300. Hvalite se time, a 49% Telekoma je prodato faktički za milijardu i po sadašnjih para. Vi kažete milijardu dolara tada kada se pretvorilo, ali milijardu i po evra tada i sada, milijardu i po maraka je milijardu i po evra, 49%.
Podsećam vas, gospodine Vlahoviću, 780 miliona, koliko je vredelo 29% italijanskog udela u Telekomu, Vlada Zorana Đinđića, čiji ste vi bili ministar, kupila je za 130 miliona dolara i Zoran Đinđić je javno rekao da je to najbolji posao od Drugog svetskog rata jedne vlade, jer su ono što su Italijani platili 780 miliona otkupili za 130 miliona.
Prema tome, kada bi se napravila računica razvoja "Telekoma" i tih 49%, to znači da smo mi prodali za 4,5 milijardi evra "Telekom". Nikada to vi ne biste mogli da uradite, niti biste uradili. To su činjenice, gospodine Vlahoviću, vi to najbolje znate, ali naravno kad želite da pretvorite na drugačiji način, vaš problem.

Dame i gospodo, ovde niko nije raspravljao o tome da li neko hoće da podnese ostavku ili ne.
To smo mi kao poslanici raspravljali, ovde, a na Administrativnom odboru juče zamolio sam gospodina Petra Cvetkovića da nas obavesti o tome - da li u skupštinskoj proceduri postoje ostavke ili ne.
Bilo bi sve u redu da gospođa, naša koleginica, Snežana Stojanović-Plavšić, ponovo sada nije izjavila - postoje ostavke.
U suštini ne postoje ostavke i smatram da to nije moguće. Zašto je to tako i zašto je samo pitanje jednog običnog marketinškog poteza ova stvar - pogrešnog marketinškog poteza, pogrešne agencije, koja je pogrešno savetovala.
Da bi jedan dokument bio ovde u Skupštini raspravljan, da bi ušao u proceduru, da bi ga dobili na stolu kao poslanici, on mora da zadovolji proceduru, kao i ovaj dokument koji smo danas dobili za tačku dnevnog reda koji je zadovoljio tu proceduru, a ona se zove "zavodni pečat Skupštine Srbije".
U ovom zavodnom pečatu Skupštine Srbije piše lepo datum, doduše i ovde je napisan datum i ništa više, a zatim piše organizacioni broj 28, pa onda broj pod kojim je zavedeno da može da se vidi u delovodniku da se vidi da je zavedeno, a to je 713-300-30-28/06, od 8. oktobra. To je validan dokument za nas poslanike.
Dok je ovo što nam je dostavljeno samo papir koji sam mogao i na ulici da vidim i on za mene kao poslanika ne postoji - prema tome ostavke nisu podnete. Zašto je to tako? Pogledajte zavodni pečat Skupštine Srbije. Ovde piše da je to 2. oktobar, a ispod organizaciona jedinica ne postoji, prazno je, i nije došlo u skupštinsku proceduru. Kod broja je takođe prazno i može da se kaže ili je ovo neko držao u fioci ili drži u fioci. Objektivno, to nije došlo u skupštinsku proceduru.
To samo marketinški neko hoće da objavi da je podneo ostavku, a da to ne dostavi Skupštini, da ne uđe u proceduru i da se ne preda da se zavede u skupštinskoj službi i to je problem onih koji su to uradili.
Vi objektivno niste podneli ostavke u skupštinskoj proceduri, niti od vas neko traži da ih podnesete ili ne podnesete. Kada ih podnesete, postojaće, a sada za mene ovaj papir ne postoji.

Izvolite, gospodine Jevtiću.

Zahvaljujem. Znači dogovorili smo se, pauza 10 minuta, pa nastavljamo posle toga.
(Posle pauze – 15,15)

Zahvaljujem se. Ministar Mlađan Dinkić ima reč, izvolite.

Zahvaljujem se gospodinu Dinkiću. Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski, replika.

Zahvaljujem se. Zoran Krasić ima reč. Imate šest i po minuta, izvolite, gospodine Krasiću.

Zahvaljujem se, gospodine Krasiću. Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 7. razdeo 37. amandman je podneo narodni poslanik Dragoljub Anastasovski.
Predstavnik predlagača i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? Da, izvolite, Dragoljub Anastasovski.

Zahvaljujem se. Zoran Krasić ima reč. Izvolite, gospodine Krasiću.

Samo sam pokušao da vam pomognem da je rođen u opštini Žitište i da se zvao Vuko i ništa drugo.

Ja sam samo želeo da pomognem, da je opština Žitište mesto njegovog rođenja.