Ne, završavam. Hvala.
Ovaj predlog rezolucije izaziva podelu među poslanicima i ne odražava jedinstvo Srbije i konsenzus u Srbiji. Zato poslanici SPS-a, ukoliko ne budu prihvaćeni naši amandmani, na koje smo još davno ukazivali, ne mogu glasati za ovaj predlog rezolucije. Hvala.

Po Poslovniku.

Javio sam se po Poslovniku pošto je očigledno da su moje reči pogrešno protumačene. Gospođa Milivojević ili gospođica Milivojević je onim što je rekla još jednom potvrdila da nije bila slučajnost ta priča o Partnerstvu za mir.
Nisam govorio o tome da li smo za ili protiv, nego šta je tema današnje sednice. Da li je tema današnje sednice Evropska unija, ili Partnerstvo za mir? Ako je Partnerstvo za mir, onda promenite naziv ovog dokumenta. To nije isto. Nemojte kao u Strategiji odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora da pričamo o strategiji odbrane, a prva rečenica u uvodnom delu kaže – polazeći od nacionalnog interesa da budemo članica NATO-a.
Ko je utvrdio taj nacionalni državni interes? Moramo prvo da ga utvrdimo pa onda da od toga polazimo. Zato ovo i deli Srbiju. Ono što ne deli Srbiju jeste pridruživanje Evropskoj uniji, uz sve obaveze koje nosi to pridruživanje, i mi smo tu predložili da se stavi tačka, bez dodatnog komplikovanja cele situacije. Naše obaveze prema Evropskoj uniji, dame i gospodo, ne odnose se samo na obaveze prema Haškom tribunalu, nego se odnose i na ljudska prava i slobode, na ispitivanje zloupotreba koje su bile u vreme akcije "Sablja", mučenja i torture nad ljudima, na sprečavanje šverca na našim granicama, na sprečavanje korupcije i kriminala.
U vreme vaše vlasti, za vreme od četiri godine - od 5. oktobra do danas - što niste ispunjavali obaveze prema Haškom tribunalu? Karla del Ponte je konstatovala da su one na najnižem nivou za proteklih nekoliko godina.
Ako već smatrate da treba da ispunjavate te obaveze, ispunjavajte ih. Nemojte da se žalite nekome. Vi ste na vlasti. Što ne izručite te generale Haškom tribunalu? Nećete zato što to ne želi većina građana Srbije. Nemojte onda da pišete nešto što nećete. U tome jeste problem što se stalno želi podela u Srbiji navodno na evropski i demokratski blok.
Oni koji sebe zovu demokratama, su to samo po imenu. Pričate o obavezama prema Ujedinjenim nacijama. Tu je prisutan čovek koji je prisustvovao podizanju zastave SRJ u poslednjem delu 2000. godine, posle 5. oktobra, kao nove članice Ujedinjenih nacija. Vi ste definisali da smo mi nova članica koja je primljena krajem 2000. godine. O kakvim obavezama vi onda pričate?
Mi treba da ispunjavamo svoje obaveze i svako ko je vršio ratne zločine, treba da odgovara. Nemojmo govoriti samo o izručenjima. Niko ne brani da se sudi pred domaćim sudovima, niko ne brani da tražimo isti status kao što imaju Hrvatska i BiH, koje mogu svojim državljanima da sude u svojoj zemlji. Najlakše je imati jednosmernu saradnju, ali to onda nije saradnja. Najlakše je imati konsenzus, ali čini mi se da vi ovde hoćete samo konsenzus sa Evropskom unijom. Hajde da prvo postignemo konsenzus unutar našeg naroda i unutar naše države, pa ćemo onda lako postići konsenzus i sa svima ostalima.

Dame i gospodo, javio sam se za repliku, pošto je u nekoliko prethodnih izlaganja negativno govoreno o samoj ideji da se zakaže vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije.
Pošto je Socijalistička partija Srbije, uz Srpsku radikalnu stranku, potpisnik ovog zahteva za zakazivanje vanrednog zasedanja, molim sve poslanike i poslaničke grupe da, prema tome, imaju dužno poštovanje.
Svaki broj poslanika koji je veći od 84 ima pravo da zakaže vanredno zasedanje Narodne skupštine, veći od 83, ali ako bi se zaključivalo, bilo bi 84.
U svakom slučaju, povod za ovo zasedanje nemojte tražiti u tome da li su to potpisale opozicione ili vladajuće političke stranke. Podsetio bih vladajuće političke stranke u Srbiji da u Srbiji ne postoji vladajuća većina. U Srbiji postoji vladajuća manjina, koju podržava Socijalistička partija Srbije. Dokle će ta većina postojati, videćemo već na sledećem zasedanju Narodne skupštine?
U svakom slučaju, želim da kažem da raspravljamo o konkretnom pitanju - tužbi protiv NATO pakta koji je bombardovao našu zemlju. Ovde nije bila tema ni jedan političar, ni jedna politička stranka, nego izjava ministra inostranih poslova.
Ovde govorimo o vladajućoj većini. Koja je to, dame i gospodo, vladajuća većina. Kada ministar inostranih poslova govori nešto protiv čega su gotovo sve političke stranke vladajuće većine. U čije ime taj čovek govori? Da ima reda u vladajućoj većini u Skupštini Srbije, taj čovek više ne bi bio ministar spoljnjih poslova i ne bi to pitanje postavljala Srpska radikalna stranka, nego vi sami koji ste ga birali, uz našu podršku. Hvala vam.

Gospođa Milivojević je u svom izlaganju rekla da je vlast, koja je vladala Srbijom, ne u proteklih 10 godina, kako obično vi kažete, jer u protekle četiri godine ste vi vladali Srbijom, u onih 10 godina, od 1990. do 2000-te godine, vodila politiku mržnje prema pripadnicima nacionalnih manjina. To je laž. To je neistina. Da je to tačno, pogledajte rezultate popisa.
Nacionalnih manjina danas u Srbiji ima onoliko koliko ih je bilo pre tih ratova. Kako je onda Srbija vodila etničko čišćenje protiv pripadnika nacionalnih manjina?
Gde su Srbi u Hrvatskoj, gde su Srbi u Bosni i Hercegovini i, naravno, gde su Srbi sa Kosova i Metohije? A to danas niko ne gleda tim očima.
Ovo nije Skupština srpskog naroda, ovo je Skupština Srbije, ali ovo nije Skupština protiv Srbije i srpskog naroda. Ovo što je predložio Vuk Drašković, on je tema današnje sednice, a ne ono što je bilo 1999. godine, kao ni ono što je bilo u martu ove godine, kada je u vreme vaše i naše vlasti 2004. godine izvršeno dalje etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji.
Ne sviđa vam se Rezolucija 1244. Podsetio bih vas, to nije ni pobeda, ni kapitulacija, ali Sporazum Černomirdin – Ahtisari je prihvatila Narodna skupština Republike Srbije, bez Srpske radikalne stranke, uz pomoć Srpskog pokreta obnove, koji danas traži da se povuče ta tužba.
Narodna skupština Republike Srbije je prihvatila tu rezoluciju. Ako je ne prihvatate, dame i gospodo, ako mislite da je kapitulacija, hajmo da se više ne pridržavamo, hajmo da donesemo odluku, ako ste za to, da ne poštujemo Rezoluciju 1244, pošto je i međunarodna zajednica više ne poštuje. Za to ćemo glasati. Ali, molim vas, nije ovde tema period koji smo prošli, tema je ono što je realnost.
Postoji državna zajednica Srbije i Crne Gore, postoji ministar spoljnih poslova, koji je oličenje parlamentarne većine u Skupštini Srbije, koji daje izjave iza kojih ne stoji parlamentarna većina u Skupštini Srbije. Dame i gospodo, govorimo danas o tome. Govorimo o tome kako neko može da daje izjave, u ime koje parlamentarne većine?
Vuk Drašković je danas u novinama napao jednog ministra iz Vlade Republike Srbije, ministra vera iz Demokratske stranke Srbije, gospodina Radulovića, zato što je govorio o pravoslavlju. Da li je to parlamentarna većina?
Ako je to parlamentarna većina, Socijalistička partija Srbije to više neće podržavati.

Dame i gospodo poslanici, poštovani građani Srbije, Srbija treba da ima svoje državne simbole. Ako neko za to može da optužuje bivšu vlast, to može činiti do 2000. godine, a posle toga teret pada na one koji su obavljali vlast u tom periodu.
Srbija treba da ima svoje državne simbole, jer istorija Srbije, to svakako, ne počinje niti od Socijalističke partije Srbije, niti od DOS-a, niti od bilo koje druge stranke u Srbiji. Istorija Srbije je započela davno. Bojim se, kako danas radimo, da će se istorija Srbije brzo završiti.
Imajući u vidu sve to, mi danas ne odlučujemo o državnim simbolima, odlučujemo o preporuci vezanoj za korišćenje državnih simbola.
Da li ovo znači da vladajuća koalicija shvata da neće biti novog ustava Srbije? Govorili ste, plan je bio takav, da se donese novi ustav i, naravno, uz novi ustav i odluka o državnim simbolima Srbije. Da li to znači da nema novog ustava Srbije, ako danas donosimo preporuku?!
Šta je razlog za ovakvu hitnost da zasedamo u vanrednom zasedanju, povodom ove teme?
Podsetio bih da je ranije bilo različitih predloga o ovom pitanju. Bilo je predloga i u vreme redovnog zasedanja da se o tome raspravlja. To nije došlo na dnevni red.
Želim, takođe, ovde da kažem da je preporukom skinuta petokraka sa zastave Srbije. Ali, tada je postojao konsenzus u vezi sa tim. To što danas činimo, čini mi se, nećemo učiniti uz konsenzus i nećemo učiniti konsenzusom.
Mislim da brzo moramo doneti odluku o državnim simbolima Srbije. Ovim se odluka ne donosi. Neću da kažem da se ovim može prekršiti Ustav, jer se donosi preporuka, ali himna, grb i zastava, zna se po kom se postupku donose: uz donošenje novog ustava ili referendumom.
Nemojte moje izlaganje vezati za pitanja koja su bila vezana za bivše državne simbole Srbije, kao što je, na primer, petokraka. Sigurno je da sam živeo kraće pod tom petokrakom nego što je 90% vas ovde prisutnih u sali živelo pod njom.
Što se mene tiče, Socijalistička partija Srbije je odavno, još od 1990. godine, a na svom kongresu održanom 1992. godine, zvanično promenila svoj partijski simbol i zvanično se zalagala i za promenu državnog simbola Srbije, naravno, ne želeći da ideološki simboli budu na zastavi, ili grbu, ili da budu u himni države.
Međutim, danas imamo neke simbole koji sigurno nisu simboli državnosti, nego su simboli nekog oblika državnog uređenja, kao što su simboli monarhije.
U svakom slučaju, ono što je kroz celu srpsku istoriju bilo zajedničko za sve Srbe u istoriji to su bili: beli dvoglavi orlovi i krst sa ocilima. U vezi s tim, želeo bih da budem vrlo precizan – to su vizantijski carski simboli koje su srpski vladari preuzeli, koji su postali oličenje i grbovi srpskih vladara.
Ako već govorimo o godinama, zašto smo uzeli samo jedan grb i jednu himnu, koji su bili državni simboli samo 36 godina? Zašto nismo uzeli grbovnik cara Dušana, na primer, koji ima iste ove simbole o kojima danas govorimo? Time bismo pokazali da smo naslednici Nemanjića, a ne samo Obrenovića ili samo Karađorđevića.
Ovde nije reč o ideologiji. Ovde je reč o tome da državna obeležja, državna znamenja treba da budu faktor jedinstva, i kada čovek ima priliku da negde sa njima nastupa, ili da se intonira himna, ili da stoji uz zastavu, ili da gleda u grb, da u čoveku to budi najviša osećanja. Zato ta državna obeležja treba da budu faktor jedinstva.
Srbija nema ni grb ni himnu koji su korišćeni dugi niz godina. Možda postoji neki grb koji je korišćen duže u srpskoj istoriji nego što je ovaj grb iz 1882. godine. Srbija nije postala država kada je postala kraljevina, nego je Srbija postala država kada se izborila za svoju nezavisnost. Ako je tako, Srbija je postala država kada je postala carevina.
Prema tome, kada je o ovome reč, Stojan Novaković je 1882. godine spojio grb kneževine Srbije sa grbom carstva Nemanjića. Od 1919. godine, kao što znate, imali smo novi grb, u kojem su bili sadržani slovenački i hrvatski simboli na srpskom orlu.
Svečana pesma je sledeća tema.
Srbi su imali mnogo svečanih pesama. Svetosavska himna je jedna od najstarijih, a Dositejeva pesma iz 1804. godine, koja je možda danas najbolja za nas, zbog svojih početnih stihova: "Vostani Serbie, davno si zaspala!". I danas "Serbie" treba da "vostane". Naravno, slabost ove Dositejeve pesme je u tome što je ona dugo bila bez melodije, skoro do 80-ih godina ovog veka.
Kada je Milan Obrenović rešio da preuzme vlast od Namesništva, poručio je od Jovana Đorđevića komad, odnosno pozorišnu predstavu, sa istorijskom rodoljubivom sadržinom i dinastičkim duhom.
Mogu da kažem i primer da je 1872. godine bila predstava koja se zvala "Markova sablja", za koju je melodiju komponovao Slovenac Davorin Jenko, koji je komponovao nekoliko godina ranije i slovenačku himnu "Naprej, zastava slave". Kada je Srbija 1882. godine postala kraljevina, 22. februara, "Bože pravde" postala je zvanična himna, ali sa promenjenim stihom: umesto "srpskog kneza", sada je bilo "srpskog kralja".
Takođe kažu da je ta pesma u stvari prepev ili kompilacija austrijske himne koju je Hajdn komponovao za cara Franju Josifa i koja počinje: "Bože čuvaj, Bože spasi našeg cara, carski dom...".
Postoji i hrvatska verzija, takođe i srpska verzija, ali u srpskoj verziji bog nije jedan, nije monoteistički, kao što je u hrišćanstvu. U srpskoj verziji se obraćamo bogu pravde. U hrišćanstvu nema više bogova, već je samo jedan, tvorac. "Bože pravde" je rimska mitologija, Justicija, boginja pravde. Prema tome, očigledno je o čemu se radi.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Očigledno se te stvari ne razumeju dobro sa vaše strane.)
Posle Majskog prevrata 1903. godine Srbija nije imala zvaničnu himnu, ali je te 1909. godine stih takođe promenjen: "kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod...". Godine 1918. nastala je kompilacija "Bože pravde", "Lijepe naše", i "Naprej, zastave slave". Godine 1919. iz pesme "Bože pravde" izbačen je pridev "srpski" i stavljen je pridev "naš". Takođe Srbija ima još jednu svečanu pesmu "Marš na Drinu", koju je Stanislav Binički napravio 1914. godine.
U svakom slučaju, "Bože pravde", isto kao i grb, imali su razne verzije u srpskoj istoriji.
Sve sam ovo rekao samo iz razloga što smatram da su napravljeni dvostruki aršini prilikom predloga državnih simbola – iz pesme "Bože pravde" izbačeni su monarhistički stihovi, a iz grba Srbije nije izbačena kruna kao simbol monarhije i porfir, takođe simbol monarhije.
Naravno, razumem da u Srbiji postoje i monarhističke stranke, ali Republika Srbija ne može da ima monarhistička obeležja.
Mi ne možemo da glasamo za ove simbole, nećemo da učestvujemo u glasanju, ali ćemo poštovati, naravno, svaki državni simbol i državno znamenje Srbije.
Socijalisti Srbije nikada neće zviždati himni Srbije, neće cepati zastavu Srbije i poigravati se sa grbom Srbije, jer patrija je iznad svih partija.
Zahvaljujem. (Aplauz socijalista.)

Dame i gospodo poslanici, pošto ima nekoliko tačaka dnevnog reda koje su, svaka za sebe, izuzetno značajne, želeo bih u nekoliko minuta da objasnim stavove SPS vezano za nekoliko ključnih stvari, pošto je reč o zakonima koji možda i nisu međusobno povezani.
Prvi je Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita. Kao što znate, stambena izgradnja je na veoma niskom nivou. Godišnje se izgradi svega nekoliko hiljada stanova. Porodice u Srbiji imaju potrebe za stanovima. Takođe, kao što znate i kao što smo pokazali u prethodnom periodu, moguće je u Srbiji izgraditi i 10.000 stanova godišnje.
Veoma je značajno što se ovaj zakon stavlja na dnevni red, zbog toga što je očigledno da mladi ljudi, a bogami u našoj državi i ljudi koji su već zašli u srednje godine, imaju potrebu da reše stambeno pitanje. Imajući u vidu stepen razvoja naše države, nemoguće je da se stambeno pitanje reši drugačije, jer nema više dodele stanova, kao što je bilo u vreme socijalizma. Takođe, ne postoji dovoljan izvor prihoda kako bi građani mogli sami i iz sopstvenih izvora da kupuju stanove. Zato je ova ideja dobra.
Potrebno je da se stvore takvi makroekonomski uslovi i takav bankarski sistem i, naravno, sistem osiguranja tih kredita koji će omogućiti da ljudi mogu da reše stambeni problem. Zato mi ocenjujemo da je ova ideja dobra, uz manjkavosti koje ima ovaj zakon.
Smatramo da je potrebno da dođe do masovnijeg odobravanja stambenih kredita. Nažalost, danas uslovi jesu takvi da će čak i posle donošenja ovog zakona banke teško biti u prilici da daju veći broj stambenih kredita.
Naročito će teško moći da idu na dugoročne kredite, a posebno ukoliko se ne primeni veoma jasan sistem kontrole izvršavanja obaveza koje postoje na osnovu tih kredita.
Deset miliona evra kao početni, osnivački kapital je svakako mali iznos sredstava da bi veliki broj porodica mogao da dobije stambene kredite. Takođe, ograničavajući faktor svakako jeste i činjenica da mesečna rata ne može biti veća od 60% prihoda domaćinstava. Kada se sve to sabere, na osnovu ovih podataka koje smo dobili, otprilike 50.000 domaćinstava u Srbiji je platežno sposobno, a ima ovakvu stambenu potrebu.
Znači, ovaj zakon i osnivanje ove nacionalne korporacije neće rešiti brzo stambeni problem, ali za nas su ključne dve druge stvari. Smatramo da je veoma bitno da uz ovaj zakon ide i niz pratećih zakona koji bi regulisali i druge oblasti, kao što je zakon o hipotekama, i da treba, što je možda takođe interesantno, da se formira jedna nacionalna korporacija za hipotekarno kreditiranje.
Drugo, moraju se stvoriti uslovi, a to verovatno pripada Ministarstvu za kapitalne investicije, da se pokrene stambena izgradnja u našoj državi, jer bez pokretanja građevinskih preduzeća da mogu da grade stanove ne može se na ovakav način dobro rešiti ni pitanje stambenih kredita, odnosno kupovine stanova.
Drugi zakon je zakon o osiguranju. Naravno, mi podržavamo ideju da se pooštre uslovi za osnivanje kuća koje se bave osiguranjem, podržavamo i da se poveća cenzus, jer postoji veliki broj problema kod građana, koji jednostavno ne mogu da naplate svoje osiguranje od raznih kuća koje se time bave. Jedino je danas obavezno osiguravati auto. Ne možete registrovati automobil ukoliko ne platite osiguranje.
Takođe, naše najveće osiguravajuće kuće su pokazale i prilikom naknade štete koju je trebalo da plate povodom demoliranja koje je nastalo 5. oktobra, u RTS-u, Saveznoj skupštini i SPS-u, da jednostavno ta klauzula ne postoji u osiguranju. Kaže - to je revolucija.
Kako će neko sutra imati poverenja u kuću koja se bavi osiguranjem, ako zna da ne može da naplati i zašto bi neko osiguravao svoju imovinu kada ne može sutra da naplati to od kuće koja se time bavi? Znači, dobro je da se prati poslovanje.
Mi smo imali primedbe koje se odnose na nadzor, podneli smo neke amandmane, kao i neke druge političke stranke.
Naravno da je moguće da postoje različiti primeri - da li će to raditi Ministarstvo za finansije, Narodna banka, odnosno nacionalna banka, ili nezavisna agencija, to je pitanje odluke koju Vlada treba da donese.
Svetska praksa pokazuje da ipak ovaj primer za koji se odlučila Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo finansija nije baš najmasovniji u svetu, da se primenjuje u malom broju država i, rekao bih, u prilično nerazvijenim državama koje svakako ne mogu biti primer Srbiji kada je reč o donošenju jednog ovako važnog zakonskog rešenja.
Takođe, smatramo da kada se dele poslovi osiguranja na životno i neživotno osiguranje, da je veoma bitno da neka svetska iskustva dozvoljavaju da određene kuće za osiguranje koje su i ranije radile te poslove mogu da nastave sa tim poslom i dalje.
Ono što je možda veoma važno, a možda nekome i ne, to je pitanje privatizacije ovih kuća za osiguranje. U eri opšte privatizacije, kako se to pričalo u prošlom periodu, to možda izgleda primamljivo i lepo, ali možemo veoma brzo doći u situaciju u kakvoj je danas Mađarska, koja nema nijedne novine, u kojoj nema nijedne kuće za osiguranje u domaćem, mađarskom vlasništvu.
Zato Vlada Republike Srbije, Ministarstvo finansija i Ministarstvo za privredu, ako još ima ingerencija u ovoj oblasti, treba da vode računa o tome, jer je moguće da se kroz privatizaciju dve naše velike kompanije koje se bave osiguranjem, DDOR-a i "Dunava", odlije u strane ruke više od 500 miliona evra. U tom smislu treba biti veoma obazriv.
Na kraju, Zakon o javnim nabavkama. Meni je drago da u ime SPS-a mogu da kažem da ono što je SPS govorila u raspravi o Zakonu o javnim nabavkama, Ministarstvo finansija i Vlada Republike Srbije sada predlažu. Šta je bila naša intencija? Naša intencija je bila da domaće ponuđače ili... Teško je sada reći šta znači domaći ponuđač, da li je to domaća proizvodnja ili roba sa domaćim poreklom. Tu postoje, kao što znate, razlike i mnoge mahinacije.
Tada smo govorili da nije dobro da u Zakonu o javnim nabavkama ne postoji preferencijalni položaj, odnosno povoljniji položaj domaćih ponuđača koji izvode radove, pružaju određene usluge ili nude određena dobra koja su u potpunosti domaćeg porekla. Mi smo tada predlagali to rešenje koje je odbijeno i mislim da je ovo dobar predlog koji će ipak domaće ponuđače staviti (ne bih rekao u povoljniji) u ravnopravniji položaj u odnosu na one koji nude strane proizvode.
Takođe, veoma je bitno da i komisija koja vrši nadzor nad ovim poslom redovno obavlja svoj posao. Podsetio bih Vladu, čini mi se da se u proteklom periodu ta komisija nije nijednom sastala i nije rešila primedbe koje su dolazile sa strane.
Još jedna stvar, mislim da treba voditi računa kada se naknadom može vršiti korekcija cene koja se dobije zvanično od 25%; primetne su manipulacije da se odobri posao po jednoj ceni, a da se naknadno poveća cena za 25% i time se u stvari izmanipuliše ceo Zakon o javnim nabavkama.
U svakom slučaju, mi smo podneli amandmane, imajući u vidu sve ono o čemu smo razgovarali. Ukoliko se u raspravi dođe do tih predloga koji su za nas prihvatljivi, SPS u načelu podržava potrebu donošenja ovih zakona iako ima na njih primedbe. Na kraju ove rasprave, pošto je reč o više zakona, kada dođu amandmani na dnevni red, mi ćemo odmeriti šta je u interesu da Srbija dobije, koji zakon i na koji način ćemo se odnositi prema ovim zakonima. Potreba je da se ovi zakoni donesu, ali je najbitnije da znamo kakvi su zakoni i kakva zakonska rešenja oni nude.

Dame i gospodo poslanici, tema Kosova i Metohije je, nažalost, naša zajednička tragedija i mislim da smo predugo vremena potrošili pričajući o ovoj temi, opterećeni raznim partijskim i ideološkim neslaganjima, optužujući jedni druge za ono što se, nažalost, može nazvati konstantom albanske politike na Kosovu i Metohiji, i to ne samo u protekloj deceniji, nego i u proteklih nekoliko decenija, pa čak, kako kažu naši istoričari, u proteklih nekoliko vekova.
Ta konstanta jeste jedna stalna, jedinstvana i uporna želja Albanaca da stvore nezavisno Kosovo i Metohiju, odnosno nezavisno Kosovo, kako oni kažu, i to putem terorizma.
Naravno da ovi nemili događaji, kao i oni koji su se dešavali u protekloj i u nekoliko proteklih decenija – jer mogli ste da vidite pre nekoliko dana TV emisije iz 80-tih godina, ako bi ih neko gledao, ako ne bi znao o kojoj godini se radi, mogao bi da zaključi da je isti problem i ista tema vezana i za dešavanja od 17. i 18. marta ove godine –jesu nastavak politike etničkog čišćenja Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji.
Cilj te politike jeste nezavisno Kosovo i Metohija. Cilj te politike koja se ostvaruje putem terorizma, putem etničkog čišćenja, jeste da na Kosmetu više nema Srba. Da su to ostvarili, da na Kosovu nema Srba, danas mi ne bismo imali o čemu ovde da raspravljamo. Zato mislim da mi svi zajedno ovde, kao poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, najvišeg zakonodavnog tela u Republici Srbiji, mi koje je izabrao narod, treba da odamo priznanje i zahvalnost svim Srbima i drugim nealbancima koji su i pored ovog terorizma i etničkog čišćenja ostali da žive na Kosovu i Metohiji, svesni da to može biti opasno i po njihov život.
Takođe, mislim da treba svi da odamo priznanje i poštovanje onima koji su dali svoje živote za odbranu svog naroda i svoje države, ne samo u proteklih nekoliko nedelja i meseci, nego i u svim borbama za slobodu srpskog naroda i za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji.
Moram da iskoristim ovu priliku i da podsetim da je posle jednog određenog perioda ćutanja o tome, potrebno da se i danas kaže i oda zahvalnost onima koji su branili Kosovo i Metohiju i onda kada smo bili izloženi bombardovanju. Nažalost, protekli događaji su bili otrežnjenje za mnoge; ne za sve, ali za mnoge jesu.
Ako je takav proces uopšte moguć, jasno je da je došlo do određenog otrežnjenja i onih koji su godinama govorili, opterećeni naslagama odnosa prema prethodnoj ili pretprošloj vlasti, da je problem na Kosovu i Metohiji problem u nedostatku ljudskih prava Albanaca.
Nažalost, ima i nekih u novoj vlasti koji nastavljaju kontinuitet jedne takve politike i onoga što je govoreno u prethodnom režimu, koji su i sada izjavili ono što Karla del Ponte pokušava da dokaže Srbima na Kosovu i Metohiji, a to je da su vršili genocid nad Albancima. Apsolutno je netačno da je srpska država i srpski narod kolektivno, organizovano i sistematski vršio genocid nad Albancima na Kosovu i Metohiji. Vlada Srbije je rekla drugačije. Napisali ste u ovom planu, napisali ste u Rezoluciji koju smo ovde jednoglasno usvojili, da je ovo nastavak politike etničkog čišćenja prema Srbima, koja je vođena i u prethodnom periodu.
Takođe, podsetio bih, kao što znate da je i u vreme bivše SFRJ, a i u vreme SRJ uloženo više od 20 milijardi dolara u Kosovo i Metohiju, da je naša Republika, Republika Srbija, predložila i u samom Rambujeu najviši stepen autonomije koji igde na svetu postoji, da je prihvaćeno i međunarodno prsisustvo, ako bi se potpisao taj politički sporazum o Kosovu i Metohiji.
Jedino šta je bilo sporno, to je bio referendum, odnosno pravo da "Kosovari", kako su ih oni zvali, izvrše referendum posle tri godine. Da je to prihvaćeno u Rambujeu, dame i gospodo, mi koji sedimo ovde treba da budemo svesni da bi se to desilo 2002. godine. Danas na Kosovu ne bi bilo Srba, danas bi Kosovo bila nezavisna država, jer bi taj ishod referenduma, svima je jasno, bio takav da bi Kosmet bio nezavisna država.
Posle dužeg niza perioda prećutkivanja, ponovo smo počeli da govorimo o fenomenu Kosova i Metohije kao problemu terorizma. Podsetio bih da u prvim deklaracijama posle 5. oktobra smo se nekako ustručavali da kažemo da je to terorizam. Čak je bilo sporno da kažemo i nekako smo došli do te formulacije da je to ekstremizam, kako ne bismo uvredili predstavnike međunarodne zajednice.
Danas je jasno da je na Kosovu i Metohiji i terorizam i etničko čišćenje. Jasna je i sama gospođa Ranta, koja je bila patolog u slučaju "Račak". Ona je sama priznala da je slučaj "Račak" isfabrikovan. Podsetio bih da su "Markale" bile isfabrikovane da bi se bombardovali Srbi u Republici Srpskoj, a "Račak" je bio isfabrikovan da bi bombardovanje Kosova i Metohije usledilo, odnosno Republike Srbije.
Takođe, moram da kažem da mislim da je bio pogrešan potez i amnestija albanskih terorista i separatista iz srpskih zatvora, od kojih su mnogi koji su pušteni iz zatvora kasnije učestvovali u terorističkim akcijama na Kosovu i Metohiji.
Dalje, greška je bila i prenos nadležnosti na privremene institucije samouprave, odnosno Kosmeta. Loše je što smo se i mi ponekad u ovoj skupštini pozitivno izjašnjavali i ocenjivali to kao pozitivan akt.
Zatim, mi smatramo da je priča o multietničkom Kosmetu doživela krah. Ovih dana, da ironija bude veća, u svetu se promovišu principi standardi pre statusa. Koji su to standardi koji su na Kosovu trenutno važeći? Nema na Kosmetu multietničkog Kosmeta zato što Albanci ne žele da žive u miru sa Srbima. Za rešenje kosovskog problema za Albance je potrebno da na Kosovu više nema Srba.
Ovo što se dešava na Kosmetu je direktna posledica nesprovođenja Rezolucije 1244. Ta Rezolucija, podsetiću, ima obavezujući karakter. Ona je doneta na osnovu glave sedam Povelje Ujedinjenih nacija.
Ona nije bila ni pobeda, ni kapitulacija. Da je bila pobeda, ne bi se dešavalo ovo što se sada dešava na Kosmetu. Ali, da je bila kapitulacija, ne biste je danas svi ovde spominjali kao jedinu slamku spasa za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Ona nije bila ni pobeda, ni kapitulacija, ona je bila rezultat i posledica bombardovanja naše države i našeg naroda. Oni koji su insistirali da se Rezolucija donese – međunarodna zajednica, oni danas ne poštuju tu rezoluciju. Podsetio bih da u toj rezoluciji piše: mir i bezbednost za sve građane, razoružanje terorista, povratak izbeglica i raseljenih lica, povratak jugoslovenskog osoblja vojske i policije po određenim namenama i, naravno, suštinska autonomija za Kosovo i Metohiju.
Od 280.000 raseljenih lica sa Kosova i Metohije, svega se 2% vratilo u Pokrajinu. Na Kosovu je ostalo da živi još oko 215.000 nealbanaca, od toga 150.000 Srba. Od dolaska KFOR-a i UNMIK-a bilo je 7.000 terorističkih napada na Kosovu, ubijeno je više od 1.200 Srba, povređeno i ranjeno više od 1.400 ljudi, oteto 1.200 Srba, uništeno ili oštećeno više od 150 crkava i manastira.
Na Kosovu vladaju terorističke bande, "Al Kaida" i "Mudžahedini", ali ne treba ići tako daleko. Pripadnici OVK i Albanske nacionalne armije su i pripadnici zvaničnih kosovskih struktura, Kosovskog zaštitnog korpusa, Kosovske policijske službe, Vlade i Skupštine Kosova i Metohije i, naravno, političkih partija.
Takođe, nijedan Albanac još nije procesuiran što se tiče Haškog tribunala. U Hagu se nalaze Srbi koji su branili Kosovo i Metohiju. Oni koji su sprovodili politiku etničkog čišćenja, ne samo da se i dalje nalaze na slobodi, nego se i puštaju kada se uhapse bilo gde u Evropi na osnovu poternice Interpola.
U tome je i prethodna srpska vlada učestvovala, šaljući poruke da su to poternice iz bivšeg režima koje ne važe sada u novoj eri, u vreme novog režima. To su bile poternice za terorizam, a ne za različito političko mišljenje. To su bile poternice protiv onih ljudi koji su ubijali ne samo Srbe, nego i Albance koji su bili lojalni građani države Srbije.
Takođe, ako govorimo o Hagu, saradnja sa Haškim tribunalom, da budem precizan, izručenja Haškom tribunalu i po liniji komandne odgovornosti su ostavila i ostaviće velike posledice i po spremnost onih koji nekada, ne daj bože, ali uvek se za to treba pripremati, treba da učestvuju u odbrani zemlje. Ko će danas preuzeti rizik da brani svoju zemlju ako sutra može biti izručen nekom novom Hagu? Vama je dobro poznato da se oni koji su učestvovali u odbrani zemlje nalaze pod tzv. istražnim postupcima i veliko je pitanje i za našu vladu i za celu državu, i za narod i naciju – gde je kraj linije komandne odgovornosti?
Danas u odnosu Srbije i Kosmeta, iako je Kosmet i dalje formalno deo Srbije, čak i po Rezoluciji Saveta bezbednosti, postoji carina, a ne postoji između Kosmeta i Albanije. Danas su građani Srbije koji žive na Kosovu, kada pređu u Srbiju, ponekad, takođe građani drugog reda zbog nekih naših propisa. Takođe, to sam pričao i ranije, nema jedinstvenog informativnog prostora.
Da li je moguće, još jednom pitam, da Radio-televizija Srbije pre ima snimke iz Bagdada, Avganistana i svih ostalih zemalja gde su američke trupe, i da tamo šalje svoje dopisnike, a da nema prva snimak terora i zločina nad Srbima na Kosovu i Metohiji? Oni koji su pratili medije znaju da jedini snimak koji se tog 17. i 18. marta vrteo iz Srbije je bio snimak zapaljene džamije. Slika srpskog stradanja nije bila. Ne opravdavam time paljenje džamije, ali da li je moguće da i naši mediji ne smatraju Kosmet jedinstvenim informativnim prostorom Srbije i Srba? Ako je opasno za naše medije da budu na Kosmetu, kako onda imamo trunke morala da tražimo od Srba da ostanu na Kosovu i Metohiji?
Takođe, ekonomska pomoć; tamo gde žive Srbi, ekonomska pomoć im je mnogo potrebnija možda nego i politička podrška. Ako im mi ekonomski ne pomognemo i ne razvijamo te delove, ljudi neće ostati tamo da žive. Pozivam Vladu Srbije i ostale nadležne državne organe da redovno isplaćuju plate našim ljudima koji rade na Kosovu i Metohiji. Znate da to nije bio slučaj u prethodnom periodu. Umesto što govorimo o nekim novim projektima, dajmo, isplatimo im ono što im država duguje, ono što je ostalo od prošle vlade.
Na kraju, naravno, želim da kažem jasno i Vladi Republike Srbije, na Kosovu i Metohiji su i dalje na vlasti one političke stranke koje su bile i pre izbora. Da li su političke strukture Srba na Kosovu i Metohiji obaveštene da su završeni izbori u Srbiji? Hoće li Vlada Srbije nešto da uradi na tom planu ili će na Kosovu i Metohiji lideri Srba i dalje biti predstavnici DHSS, DS ili DA? Ili vršite vlast ili je drugom dajte. Nema druge.
Mislimo da je potpuno jasno. Posledica nevršenja vlasti je i to što je na čelu Koordinacionog centra i dalje Nebojša Čović, koji nije ni učestvovao u pripremi ovog dokumenta, niti je danas tu. Ili će Čović raditi svoj posao, ili ga smenjujte. Nema između, jer onaj ko stoji između biće pregažen. Morate da vodite jasnu politiku što se tiče Kosova i Metohije.
Na kraju moram da kažem, što se tiče SPS-a, svakako ćemo glasati za plan, i to smo rekli na prvom sastanku koji je bio kod predsednika Vlade Republike Srbije. Smatramo da su za Kosovo i Metohiju veoma važna tri stava. Prvo, da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije.
Drugo, da se mora dosledno sprovoditi Rezolucija 1244, i treće, da se moraju naći dobri i delotvorni mehanizmi zaštite Srba i pre rešenja konačnog statusa.
Osnovna manjkavost ovog plana, kao što vi svi znate, jeste u tome što se može desiti da međunarodna zajednica neće da ga prihvati i sprovodi. Zato mislim da Vlada Republike Srbije treba odmah da pripremi mehanizme i načine kako ćemo izvršiti zaštitu Srba i njihovu samoupravu na Kosovu i Metohiji, iako međunarodna zajednica to neće.
Još jednu stvar, mislim da svi mi ovde zajedno treba da jasno znamo i raščistimo sami sa sobom, hoćemo li braniti Srbe ako se ponovo vrši etničko čišćenje. Tu nema filozofiranja. To je teška odluka i me ne pozivamo na rat, ali u politici i međunarodnim odnosima postoji tzv. ravnoteža straha. Ova skupština mora javno da saopšti da ukoliko Srbi budu ponovo napadnuti i ponovo budu izloženi etničkom čišćenju, Srbija neće sedeti skrštenih ruku, ako smo svi oko toga saglasni, a nadam se da jesmo.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem, što se tiče JUL-a - i specijalni tužilac, čini mi se gospodin Prijić, je bio član JUL-a. Toliko o simpatijama i antipatijama jedne ili druge grane nekadašnjeg DOS-a prema JUL-u.
Što se tiče, takođe, to što je neko bio član JUL-a, ne znači da ste i dalje imali istu jednu omiljenu, jednu veliku najpopularniju televiziju, bez obzira što je njen vlasnik ranije bio član JUL-a.
Ovde je, naravno, reč o nečem drugom. Posle 5. oktobra 2000. godine, obavljena je velika čistka u pravosuđu. Oni koji danas govore o tome da nema revanšizma su, maltene, vešali sudije, tužioce, sudije za prekršaje, samo zbog toga što su obavljali svoju dužnost i svoju funkciju u vreme prethodne vlasti. Ovaj zakon nije pokušaj restauracije, odnosno vraćanja na vreme od pre 6. oktobra. Ovaj zakon, kako ga mi shvatamo, nije dovoljan i ne unosi novine u smislu čitavog sistema, čitavog pravosudniog sistema.
Otklanja nešto što se desilo za vreme vanrednog stanja. Za vreme vanrednog stanja je u Srbiji uhapšeno 12.000 ljudi, po zakonu, po promenama zakona koje ste ovde donosili u vreme vanrednog stanja i po uredbama tadašnjeg v.d. predsednika Republike Nataše Mićić. Tada je uvedena kategorija policijskog pritvora koja nigde ne postoji. Ljudi su mogli da budu u policijskom pritvoru tzv, 60 dana plus 30 dana bez prava na advokata, bez prava na posete porodice i ono što je najvažnije, bez odluke nadležnog suda. Prekršili ste Ustav!
Takođe, u vreme vanrednog stanja, promenjen je i deo pravosudnih zakona, a to je, da zamenike tužilaca imenuje Vlada. Naravno, da predsednike sudova i tužioce imenuje, odnosno postavlja, ličnost i osoba koja se zatekla na mestu predsednika Skupštine i zato što Srbija nije imala predsednika, bez narodnog legitimiteta obavljala funkciju predsednika Republike, koja u svom izvornom značenju ima određene nadležnosti i u vreme vanrednog stanja.
Takođe, podsetio bih da je u to vreme presuda izricana na RTS-u a ne u sudovima i ne u tužilaštvima! Procesi nisu vođeni u redovnim ili specijalnim sudovima, nego ste prvo objavili u Drugom dnevniku, pa se onda dokazivao ceo postupak. Prekršili ste ono sveto pravilo "prezumpcije nevinosti" - da niko nije kriv dok se ne dokaže da je kriv.
Vi ste, prethodna vlast, zbog onoga što je učinjeno za vreme vanrednog stanja je, i doprineli da, pre nekoliko nedelja ili dana, Džefri Baret iz Evropske unije, Evropske komisije, prezentira izveštaj Evropske unije gde se navodi kao jedna od primedbi našoj državi to što je pravosudni sistem stavila pod "egzekutivu", pod izvršnu vlast. U tom smislu, verovatno smisao ovih predloženih izmena, seta pravosudnih zakona jeste da se iz pravnog poretka uklone rešenja koja su predstavljala organizacionalno i personalno potčinjavanje pravosudnog sistema izvršnoj vlasti.
Poslednju etapu u tom procesu kvarenja predstavljale su izmene seta pravosudnih zakona koje su obavljene u vreme vanrednog stanja, kojim je bilo predviđeno da Vlada imenuje zamenike tužilaca, a javne tužioce bira Narodna skupština, opet na predlog Vlade Republike Srbije.
Ovaj predlog zakona jednim delom otklanja inferiornost pravosudnog sistema, odnosno javnog tužilaštva, naspram egzekutive, time što specijalizovanom pravosudnom telu, kao što je Visoki savet pravosuđa, u kome se sada nalaze i javni tužioci i sudije, daje u delokrug isključivo pravo predlaganja izbora javnih tužilaca i zamenika. Međutim, ovo je još nedovoljno za ozbiljnu reformu u oblasti pravosudnog sistema i mi smatramo da je to tek početak jednog procesa koji je neophodan kako bismo imali jednu nezavisnu i stabilnu granu vlasti, kakva treba da bude sudska vlast.
U poslaničkoj grupi SPS, mi smo razmišljali i predložili nekoliko amandmana. Neki amandmani se tiču i sastava Visokog saveta pravosuđa. Smatrali smo da je možda dobro da brojka od dva bude povećana na četiri iz redova tužilaca, jer bi bilo u redu da, kada je reč o tužiocima, tužioci koji se nalaze u sastavu Visokog saveta pravosuđa praktično imaju većinu, kada se odlučuje o pitanjima koja su iz njihove nadležnosti.
Takođe, smatramo da način izbora tužilaca koji ulaze u Visoki savet pravosuđa bi mogao da bude malo drugačiji, a to znači da se, jer ovim načinom nije obuhvaćen najbrojniji deo tužilačke populacije, a to su zamenici okružnih javnih tužilaca, opštinski javni tužioci i zamenici opštinskih javnih tužilaca.
Znači, bitni nedostatak ovog seta predloga zakona iz oblasti pravosuđa jeste u tome što je on otklonio samo one nedostatke koji su činjeni izmenama zakona, koji su izvršeni tokom akcije "Sablja". Ostala loša zakonska rešenja nisu eliminisana, a pre svega ona koja ograničavaju samostalnost javnog tužilaštva, kao državnog organa, a naravno, tu su i primedbe koje su došle iz Evropske unije i od strane Saveta Evrope.
U tom smislu mislim da je potrebno da Ministarstvo i nadležni ministar veoma brzo izađu sa konceptualnom i suštinskom promenom koja će biti vezana i za pitanje promene Ustava, jer iako u našem Ustavu nije definisano kako se biraju, ko predlaže sudije, tužioce itd. mislim da se novim ustavnim rešenjem mora doći do precizne formulacije koja bi obezbedila nezavisnost sudske vlasti.
Takođe, potrebno je razmotriti neka druga rešenja koja su u oblasti hijerarhije u oblasti tužilaštva, jer Srbija je danas gotovo jedina zemlja u kojoj postoji slobodan i ničim ograničen upad nadređenog tužioca u rad nižeg tužioca i tužilaštva; ne postoji razrađen sistem disciplinske odgovornosti i jasni kriterijumi za napredovanje tužilaca itd. Znači, potreban je jedan koncepcijski, nov pogled na ova pitanja o kojima raspravljamo.
Svima je jasno da u prethodnih nekoliko godina nije postojalo nezavisno sudstvo, nisu postojali nezavisni sudovi, nisu postojala nezavisna tužilaštva. Dobro je poznato da su se neke krivične prijave koje su bile podnete za navodne zloupotrebe prethodnih ministara, pomoćnika ministara iz vremena prethodne vlasti, pojavljivale u medijima. Kako je to moguće bez izvršne vlasti?
Pitali smo ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića - kako je moguće da u vreme akcije "Sablja", u vreme vanrednog stanja, to Ministarstvo javno saopšti da su crvene beretke ubijale za račun SPS?! On je rekao da to Ministarstvo unutrašnjih poslova nikada nije saopštilo, a izašlo je iz njegovog Ministarstva kao zvaničan dopis medijima. Ko je to dao? Izvršna vlast, egzekutiva, da li je Biro za komunikacije ili Savet za nacionalnu bezbednost, svejedno.
Oni koji danas imaju primedbe da će se ovde ograničiti nezavisno od sudstva, želeo bih da ih podsetim da ovaj predlog zakona i moguće promene koje će ovde uslediti su "bebe" u odnosu na ono što ste vi radili za prethodne tri godine.

Pošto su dugo trajala ova izlaganja, primedbe po Poslovniku, možda smo već zaboravili šta je bilo izlaganje gospodina Petrovića. Ja sam se javio za repliku povodom njegovog izlaganja, povodom nekoliko rečenica koje je rekao, a koje su vezane za partiju čiji sam ja šef poslaničkog kluba.
Pre svega, moram da kažem i ovog puta da od 1992. godine, SPS nije imala apsolutnu većinu niti u jednoj skupštini; ni u Skupštini Republike Srbije, ni u Saveznoj skupštini.
Znači, od 1992. godine, gotovo svi koji ste u ovoj sali, po malo ste, svako u svoje vreme, podupirali našu vlast i tadašnjeg legalno izabranog predsednika Slobodana Miloševića, koji je dobio dva miliona glasova, što neki kandidati mogu da sanjaju. Podsetio bih da stranka čiji je potpredsednik gospodin Petrović, takođe je krajem 1993. godine i 1994. godine, ne kolektivno, ali pojedinačno ušla u Vladu Mirka Marjanovića. Takođe su tada ušli i gospodin Radulović, Đukić i Krstić koji su navodno zbog toga isključeni iz DS-a.
Takođe, ne bih vas podsećao, a ne bih izazivao sukobe, na koji način su zaustavljene studentske demonstracije krajem 1996. godine.
Sve u svemu, znači, nemojte se previše svađati i otimati oko toga ko je najviše pomogao da ostanemo što duže na vlasti. Svi ste pomogli i hvala vam na tome i nadam se da se zbog toga ponosite.
Što se tiče druge stvari, mi smo na vlasti bili 10 godina, a ovaj bivši režim DOS-a, o kojem smo slušali tolike hvalospeve, je uspeo za tri godine da ostavi toliko katastrofalan rezultat, da se sada već može govoriti o njima kao bivšem režimu.
Gospodin Petrović je uvredio čitavu jednu granu vlasti u Srbiji. Uvredio je sudsku vlast. Rekao je da je do 2000. godine ta grana vlasti bila na najnižem civilizacijskom nivou. Zamolio bih vas da imamo dužno poštovanje prema ljudima koji rade u pravosuđu. Oni ne donose zakone, oni zakone sprovode i postupaju po zakonima. Što se toga tiče, posle 2000. godine, dame i gospodo iz DOS-a, smenili ste sve i predsednike sudova, opštinskih, okružnih, Vrhovnog suda, smenili ste tužioce, sve ste ih smenili, a gospodin Petrović kaže da je stanje u pravosuđu 2000. godine u proleće...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... bilo katastrofalno. Koje ste to ljude smenili? Radi javnosti želim da kažem da ste 2003. godine smenili one iste koje ste postavili posle 5. oktobra 2000. godine. Na koga se žalite? Uostalom, Zvezdan Jovanović, koga je Zoran Živković popularno nazvao Zveki, je ubio Zorana Đinđića. On je u vreme Slobodana Miloševića i naše vlasti otpušten iz državne bezbednosti, a vraćen je Odlukom suda u vreme vaše vlasti, dame i gospodo.
(Predsedavajuća: Ponovo vas upozoravam na vreme.)
Uostalom, nemojte bilo koga drugog, političku stranku optuživati da je bio portparol nekih koji su ubili gospodina Zorana Đinđića. Žalosno je što govorimo o mrtvom čoveku. Neću da govorim o njemu. Zato ja govorim o onima koji su bili pored njega. Ali nemamo mi veze sa tim ljudima koji su ubili Đinđića, a vi pogledajte dobro ko je među vama bio sa onima koji su ubili Đinđića i neko mu je bio portparol, ko je bio na njihovim privatnim zabavama....
(Predsedavajuća: Ponovo vas upozoravam na prekoračenje vremena.)
... ko je sa njima radio posao, vrh vaše stranke je bio povezan sa organizacijom koja je ubila gospodina Zorana Đinđića. Molim vas, ko je vodio decu tih ljudi da posećuju nelegalno, suprotno zakonskim propisima ljude u Centralnom zatvoru. Nemojte prebacivati na neke druge. Nemojte prebacivati vaše greške na neke druge. Gospodin Zoran Đinđić je ubijen i to je najveća tragedija koja je prošle godine zadesila Srbiju, zato što je on bio predsednik Vlade i što nije dobro za jednu državu da se to desi. Nemojte sada prebacivati odgovornost na nekog drugog. Vi ste bili na vlasti. Sa druge strane ispada da oni koje ste postavili u vreme vanrednog stanja, oni su sada nacionalni...

Imam ja još vremena, nisam iskoristio još 10 minuta kao šef grupe, pa sam razmišljao da se i tako javim, ali da iskoristim i ovo vreme, pošto ne treba propuštati vreme da se kaže sve što treba. Zato dame i gospodo, drugovi i drugarice demokrate, što vi koji kritikujete druge,  koliko ste vi glasova dobili na Kosovu i Metohiji - kao statistička greška kad neko ne vidi dobro da zaokruži.
Vi govorite o narodu na Kosovu i Metohiji. O čemu vi govorite? Kad neko vas pomene, vi kažete - mi smo pali sa vlasti.
Mi smo, dame i gospodo, pali sa vlasti 2000. godine. Ako ja vaš najveći domet to što ste izveli 5. oktobra, onda što se tiče 5. oktobra, treba da shvatite da je 5. oktobar izveden ne vašom zaslugom, da je na izborima tada "za malo" pobedio Vojislav Koštunica, vi to dobro znate, a da ste naravno posle toga, izveli narod na ulicu da se ne bi otkrilo da nisu izbori sprovedeni do kraja i vi to dobro znate. Zato ste i zapalili glasačke listiće u Saveznoj skupštini.
Sa druge strane, što se nas tiče, nemamo razloga da sa vama polemišemo, jer mi smo potpuno drugačije biračko telo od vas. Ali zaista kada se vraćate na vreme oko ubistva Đinđića, nemojte tu temu mešati sa temom, zakonima koji su na dnevnom redu. Vi niste tada promenili te zakone da biste rešili pitanje ubistva Zorana Đinđića, nego da biste postavili još tvrdokornije svoje ljude u pravosuđu. To je jasno. Smenili ste pri tom one koje ste pre toga postavili: Leposava Karamarković nije bila naša. Terzić, Simić, ko je njih postavio? Ova skupština u vreme DOS-ove većine. O čemu vi govorite ovde? Smenili ste svakoga, smenili ste čistačice u sudovima ako su bile naklonjene SPS-u, i vi ovde govorite. Vi ste vešali ljude dok ste govorili da nema revanšizma, a sada ovde govorite o tome. Vi ste se sada setili demokratije.
To je kao i kad ovde govorite o kršenju Poslovnika, o nameštanju, da ovde dobacujete o nameštanju izbora itd. Pa, vi ste uveli jednu novu praksu, da se može glasati iz Bodruma, Pekinga, Soluna. To jeste tehničko unapređenje ove Skupštine. U svakom slučaju, otimali ste mandate. Gde su vam sada oni čijim ste glasovima opstali na vlasti u prethodnoj godini?
(Predsedavajuća: Vreme.)
Mislim da je gospodin Petrović, kada je malopre govorio, uvredio jednu celu profesiju, ljude koji se bave pravosuđem. Mislim da to nije dobro. Ostavimo te ljude, koji se bave svojim poslom, da budu nezavisna grana vlasti. Znam da svaka vlast želi da ima uticaj i tamo gde ne treba da ima uticaj, i na medije, i na pravosudni sistem i na policiju itd. Nemojte sada glorifikovati vanredno stanje. Iz ovoga što govorite vi, ispada da je vrhovni cilj i ideal svakog građanina da živi u vanrednom stanju. Dajmo onda da zamenimo stvari! Milim vas, kad pravite novi ustav, napravite da je vanredno stanje u stvari redovno stanje, a onda da pređemo na redovno stanje u izuzetnim okolnostima, samo kad narodu treba malo pustiti na volju.
Zato vi danas ne možete da prežalite što niste raspisali izbore u vreme vanrednog stanja. To je tačno. Da ste ih tada raspisali, pretpostavljam, kao što je rekao i gospodin Petrović, da bi i pravosudni sistem i policija imali dosta toga da učine na izbornim rezultatima.
Ali, nema više vanrednog stanja; 12.000 ljudi ste uhapsili, više nego za vreme "informbiroa", a vi govorite o Titu! Pa, treba da govorite o njemu.

Dame i gospodo poslanici, naravno da temu o kojoj govorimo treba odvojiti od samog teksta Predloga zakona. Tema je, naravno, neophodna, važna i mislimo da priprema ovog zakona nije bila u skladu sa važnošću i sa neophodnim donošenjem propisa iz ove oblasti. Ovaj zakon je više predložen i donet da bi se iskazao jasan politički stav o ovoj temi nego kako bi se njime razrešili svi mogući konkretni slučajevi sukoba interesa.
Tako je i moguće da u ovom zakonu nemamo pokrivene neke oblasti koje odmah u startu mogu biti izvor korupcije i sukoba interesa. Već je ovde skrenuta pažnja na to.
Želim da kažem, u ime Socijalističke partije Srbije, da nam nije jasno zašto ustanove i druge organizacije čiji su osnivači država, pokrajina, opština ili grad nisu takođe predmet ovog zakona. Mislim da nije neophodno govoriti koliko novca ima u tim ustanovama i organizacijama. Ko njih kontroliše u moralno-političkom smislu, kako kažete, jer ovo nije zakon o krivičnim sankcijama, nego zakon koji se praktično završava na nekim merama moralno-političkog karaktera.
Takođe ne bih postavljao pitanje zašto zakon do sada nije donet. O tome je vladajuća većina govorila, čini mi se, pre 5. oktobra, ali 6. oktobra taj zakon nije donet i nije predložen. Ja sam jednom prilikom, kada sam razgovarao sa jednim od premijera iz Demokratske stranke, reč je o ovom prethodnom, pitao o tome.
Govorili su socijalistima da ne treba da budu članovi upravnih odbora u vreme kada smo mi bili na vlasti. Kada je došla DOS-ova vlast, sećam se dobro, na sednici te tzv. privremene vlade je bilo imenovanje upravnih odbora pozorišta. Za člana ili za predsednika upravnog odbora izabran je i postavljen na sednici Vlade Momčilo Grubač. Tada sam postavio pitanje zbog čega je to tako, a tadašnji predsednik Vlade je rekao – zašto ta praksa mora da počne baš od nas.
Reč je o jednom veoma ozbiljnom problemu, sukobu interesa, koji možete zvati kako hoćete, možete upotrebljavati eufemizme konflikt, sukob interesa, reč je, dame i gospodo, o krađi i o korupciji. Ovaj zakon jeste samo politička odluka koja će dobro biti primljena zbog javnog mnjenja, ali ako niko ne odgovara zbog korupcije i zbog sukoba interesa ne treba nam ovaj zakon.
Pitao bih ministra da li je ovim zakonom obuhvaćen šef kabineta predsednika Vlade ili savetnik predsednika Vlade. Nećete valjda reći da u prethodnom mandatu šef kabineta predsednika Vlade i savetnik predsednika Vlade za nacionalnu bezbednost nisu imali sukob interesa? Dobro je poznato da su Janjušević i Kolesar zaradili novac od privatizacije cementare u Popovcu. Da li je to sukob interesa? Da li su oni obuhvaćeni ovim zakonom? Nisu samo oni, naravno. Ako govorimo o ustanovama, tu je i zdravstvo, a nismo obuhvatili ni sudstvo, ni pravosuđe. Sami ste govorili o tome da vlada korupcija. Kako ćemo tome stati na put?
Znači, organ koji kontroliše sukob interesa napravljen je tako da se postavlja veliko pitanje ko će kontrolisati one koji su izabrani od strane naroda, a to su poslanici. Onog ko je izabran od strane naroda kontroliše neko koga posebno biramo preko nekih posrednih ustanova, institucija, organizacija itd. uz sedam puta veću platu od prosečne.
Dajte veću platu nosiocima državnih funkcija i nema potrebe da imaju sukob interesa. To je demagogija.
Demagogija je da svi znaju da državni funkcioneri ne žive od svoje plate i po novinama se čak oko toga prave serijali kao španske serije, koliko dana poslanik može da izdrži od prosečne plate, a svi pri tome govore - ko još živi od svoje plate. To je demagogija. Napravimo sistem iz koga će biti jasno ko kontroliše sukob interesa.
Ovo je lep zakon za javnost, ali od toga građani Srbije neće imati koristi. Imaćemo svi koristi od ovog zakona ako neko ko je izvršio krađu i korupciju ima krivične sankcije zbog toga. Zbog toga su ove mere ovde moralno-političkog karaktera i mislim da na tome ne bi smelo da se stane, ukoliko želimo da u konfliktu interesa, a takvih je primera bilo mnogo, oni ne mogu i nisu obuhvaćeni svi ovim zakonom.
Dali smo određene amandmane u smislu pravljenja zakona koji je primenjiv. Ne treba nama zakon koji će ostati slovo na papiru a da niko neće moći da ga primeni. Vi govorite ovde o državnim funkcionerima, a to je demagogija šta ljudi govore da će korupcija biti među poslanicima. Ovi poslanici ovde su izabrani od naroda, oni su izabrali Vladu, Vlada je postavila direktore javnih preduzeća, a ova skupština je izabrala guvernera Narodne banke Srbije koji ima platu veću od 200 hiljada. To je demagogija. O čemu mi govorimo ovde? Nije nama ovde suština da govorimo o toj vrsti sukoba interesa.
Ovde je drugo pitanje da li će neko ko obavlja državnu funkciju, poslaničku, ministarsku, direktorsku, posle obavljanja svoje funkcije izaći sa deset puta više bogatstva nego što je imao na početku svog mandata i kako je to bogatstvo stekao, to je suština. To se neće uraditi ovim zakonom. Uradiće se boljim uvidom u imovinsko stanje, boljom poreskom kontrolom i, naravno, uradiće se jednom željom da se dođe konačno do onih koji su izvršili krivično delo korupcije. Korupcija je krivično delo isto kao i sukob interesa. Ovde je u pitanju kriminal i zato mislim da nijedan primer sukoba interesa do sada nije završio na sudu.
Mislim da građani ove Srbije zaslužuju, osim moralno-političkih sankcija prema onima koji će imati sukob interesa, a sukob interesa je, naravno, kada ste vi ministar i svom rođaku obezbedite posao; sukob interesa je, svakako, kad obezbedite kredite iz nekog fonda tastu, tašti itd; sukob interesa je kada nameštaj jedno ministarstvo kupuje od preduzeća čiji je on nekada bio vlasnik. Hoće li neko o tome nešto govoriti ovde ili ćemo donositi moralno-političke traktate?
Vladan Batić je na kraju govorio da treba da potpišete u DOS-u kodeks. Ne treba kodeks, treba primena zakona.
Ovaj zakon je dobar zbog javnosti, a Ministarstvo unutrašnjih poslova i pravosudni organi treba da gone svakoga, bez obzira na političku pripadnost, za ono što je stekao konfliktom interesa i zloupotrebom političke, ekonomske ili svake druge funkcije koja proizilazi iz vršenja vlasti.
Gospodina Pajtića nisam spomenuo, pošto se javlja za repliku. Nema pravo da se javi za repliku kada ga spomenem, nego kada ga uvredim ili ako su pogrešno protumačene moje reči. Govorio sam o nečem sasvim drugom i ako se javlja za repliku treba dobro da zna po kom osnovu će se javiti za repliku. Znam da je navikao da dobije reč pre mene, ali hvala.

Član 97. Vi stalno gospodinu Pajtiću dajete pravo da se javlja bez osnova za repliku. Moram da obavestim vas iz DSS-a da niste više sa njima u koaliciji.

Samo kažem da ste mu dali pravo na repliku bez osnova. Ja njega nisam uvredio, niti njegovu poslaničku grupu. Ne znam gde se on prepoznao. Da li je Kolesar, koji je bio šef kabineta predsednika Vlade, bio član DS-a? Da li je Janjušević bio član DS-a? E, Marija Rašeta jeste bila član DS. Za to se izvinjavam.
Gospodo, nemate vi pravo da delite lekcije drugima, jer vi ste za tri godine postali veći sinonim za korupciju, nego prethodna vlast za 100 godina. Zato ste i pali tako brzo sa vlasti, niste uspeli da dočekate ni kraj svog mandata. Prema tome, ne samo da je otužno, nego i ponekad potpuno neprirodno da vi govorite i drugima delite lekcije o tome. Samo molim predsedavajućeg da kada se neko javlja na repliku, po Poslovniku ima pravo da se javi za repliku ne ako je spomenut, nego ako je o njegovoj partiji ili poslaničkoj grupi rečeno nešto uvredljivo. Tako piše u Poslovniku koji je pravio gospodin Pajtić.

Gospodin Pajtić se uvredljivo izrazio o drugom poslaniku. To je član Poslovnika koji govori o uvredama. Mislim da je to član 100.
Mislim da ovde uopšte nije reč o pravu nekoga da polemiše. Samo hoću da skrenem pažnju da ne dajete reč kad zloupotrebljava gospodin Pajtić pravo na repliku, koje mu vi dajete, a nama ne dajete. On je ovde uvredio drugog poslanika, govoreći o nekim kapacitetima koje neko ima ili nema.
Što se tiče vas, gospodo, vaš kapacitet je dobro poznat. Izmislili ste sve, i da se glasa iz Bodruma i da Bane Ivković sedi u prvom redu između Čede Jovanovića i ne znam, možda nekoga od vaših kumova, gospodine Pajtiću, i da jedan od vaših najbližih prijatelja i saradnika sad krivično treba da odgovara zato što je falsifikovao glasanje za Nedu Arnerić. Zato nemojte druge vređati, pogledajte malo sami sebe. Uostalom, nemojte o sebi misliti više nego što narod misli o nama.
Što se tiče nas iz SPS-a, ko je vama branio da neke naše lopove hapsite? Zašto ih niste hapsili? Zato što su vam bili potrebni i sa njima ste sve zajedno radili posle 5. oktobra. Ni oni, ni vi, na sreću, više niste na vlasti.