Dame i gospodo narodni poslanici, rezolucija koja je pred nama treba da omogući da se Slobodan Milošević brani u Hagu, a da bi se branio u Hagu, kako to neko reče, sto posto svojom snagom volje, svojim autoritetom, morala bi da se usvoji ova rezolucija, da se obustavi progon nad porodicom Slobodana Miloševića.
Meni je žao što su kolege poslanici iz DSS i iz poslaničke grupe G17 plus napustili salu, jer sam poslanik iz Požarevca, i najodgovornije i sa najviše činjenica mogu da ispričam šta je to što se u Požarevcu dešavalo i pre 5. oktobra, a pogotovu šta se dešavalo 5. oktobra, pa možda i do današnjeg dana.
Postavlja se pitanje da li je bilo progona nad porodicom Slobodana Miloševića? Ne da je bilo progona nad porodicom Slobodana Miloševića, nego je bilo progona nad mnogim socijalistima, mnogim ljudima koji su bili na vitalnim funkcijama u opštini Požarevac.
Satanizacija Požarevca kao grada posle 5. oktobra, koja je počela i pre 5. oktobra, te da je zatvoren grad, omogućila je mnogima da na talasu napada na porodicu Slobodana Miloševića, na samog Slobodana Miloševića, satanizuju i taj grad, i te ljude koji žive u njemu. Ponavljam, krivo mi je što su izašli poslanici iz ovih političkih grupacija, jer mnogo toga bi i oni mogli da potvrde šta je to što se desilo u Požarevcu.
Politikom se bavim aktivno kao diplomirani pravnik, napustio sam banku negde 1992. godine i već 15 godina sam u politici, i da vam kažem iskreno, u Požarevcu su socijalisti na vlasti punih 13 ili 14 godina, sa jednim malim prekidom koji je trajao godinu i po dana, ali ne zahvaljujući izborima koji su sprovedeni, već zahvaljujući tom progonu i teroru.
Kada se govori o Marku Miloševiću, mora se reći da je Marko odabrao da živi u Požarevcu. Tamo su mu rođeni roditelji, opredelio se da ne živi u Beogradu, ali je živeo u Požarevcu, bavio se onim, čime, svi znate, a to je da je uspeo da okupi pet hiljada ljudi u diskoteci "Madona". Mnogi Beograđani i pola Srbije je tada dolazilo bez ijednog incidenta, smejte se, mnogi likovi koji sada sede, što kažu u Skupštini, tada su dolazili kako bi bili u situaciji da budu što bliži porodici.
Budite ubeđeni i sigurni da je tako bilo, svi mi imamo puno prijatelja, drugova i poznanika, i nama se to dešavalo u životu, da bilo šta se desi u našem okruženju, ako smo javne ličnosti, pripiše se nama, odnosno kaže se, za sve je kriv Marko, ili za sve je kriv Slobodan Milošević, ili bilo ko drugi.
Govorim o izborima koji su održani u septembru mesecu 2000. godine, izbori na tri nivoa za predsednika SRJ, Slobodan Milošević je imao 10.000 glasova više u Braničevskom okrugu nego Koštunica. Lista savezna od tri poslanika, usvojili smo dva poslanika, nosilac liste je bila Mirjana Marković, tako da ni to nije, kako se kaže, satanizovana Mirjana Marković, od strane svega ostalog, nije doprinelo da neko drugi osvoji izbore.
U svih osam opština Braničevskog okruga pobedili su socijalisti i sve bi to bilo, što kažu, u redu da se nije pričalo da smo pokrali izbore, da se nije pričalo da smo u strahu organizovali izbore, ali smo došli u situaciju da nam se, posle velikih kriznih štabova, pritisaka i svega ostalog, oduzme vlast u Požarevcu, iako smo imali 35 odbornika u odnosu na 33, koliko je imala ova grupacija, a na izborima, napominjem, imali smo odnos 38:30.
Desili su se dopunski izbori, a mi smo ponovo na svim dopunskim izborima pobedili, pa smo negde u junu 2003. godine krenuli u preuzimanje vlasti, pa nakon tri godine legalisti, odnosno DSS, nam je predao vlast. I, evo, na ovim izborima u Braničevskom okrugu, ali pre svega u Požarevcu, ponovo je gradonačelnik socijalista, ponovo socijalisti vrše vlast u pet, odnosno šest opština. G17, koji je kupio naše kadrove iz Žagubice, poreklom sam iz Žagubice, bio je član glavnog odbora, bio je potpredsednik skupštine opštine, izabran je dečko iz Laznice, izabran je za gradonačelnika, i to je njihov kadar o kome je malopre pričao Albijanić.
Da ne pričam mnogo i tim i takvim stvarima, pitanje je da li je bilo progona. Sada ću samo taksativno da vam nabrojim šta je to što se dešavalo u Požarevcu tih dana. Funkcija Otpora u Požarevcu, najgore je malopre ilustrovano, i ako se uzme knjiga "Igra senki" Tima Maršala sve se objašnjava, ali je mnogo veće objašnjenje koje su dali sami "otporaši" iz Požarevca, ko su "otporaši" u Beogradu, odnosno ko je finansirao tu organizaciju. Svi mediji i dan-danas, kad god se javi neko iz Otpora iz Požarevca, daju udarne strane.
Ono što je karakteristično, nije bilo fizičkih kontakata. Ne znam ko je bio od "otporaša", osim one tuče, koju će istražni organi da utvrde i utvrđuju šta se zapravo desilo, i mnogo su pozvaniji stručnjaci koji će o tome da odgovaraju, odnosno ko je izazvao tuču, zašto je izazvana, da li je bila motorna testera, da li nije bila, ljudi koji su u situaciji da vide taj predmet, da utvrde šta je i kako je, imaće prilike već 4. marta da se izrekne i presuda Marku Miloševiću.
Moram da vam kažem da je u decembru 2000. godine, vi to znate, "Sablja" je bila malo dete šta se dešavalo u Požarevcu kada je formirana posebna jedinica, specijalizovana jedinica, u "Blicu" je izašao naslov "Formiran poskok", da preispita sve šta je to rađeno, šta su radili socijalisti. Dana 8. januara pa negde do 25. januara, kao tada možda i prvi socijalista u Požarevcu, svakog dana bio sam od 9,00 do 15,00 časova sa inspektorima SUP-a, koji su nazvali i prvi skok su napravili u Požarevcu, ispitujući i preispitujući jedno 30 ljudi šta je ko radio, da li je nešto radio Marko Milošević, kako je zidana kuća Slobodana Miloševića, da li je švercovana nafta.
Nijedne jedine prijave iz tog perioda, iako su ljudi došli sa vrlo visokim zadacima, barem su nam tako rekli, sa velikim, što kaže, možda i profesionalnim odnosom, to se na kraju i pokazalo, nijedna jedina prijava nije bila. Sigurno, kada se setim tog perioda, da mi je teško, ali to je najveći kapital svakog pojedinca u Požarevcu, jer od lopova, kako su nas nazivali, nemamo maltene nijednu prijavu.
Objasniću i ovaj moj konkretan slučaj, jer s obzirom na poslanike koji su ostali i koji žele da čuju, pre svega poštujem njihovu pažnju koju sada posvećuju. Dolazak "Krmivo produkta" u Požarevac značilo je nastavak Centra za živinarstvo. Ne kažem to u negativnom smislu, ali suštinska stvar, evo danas posle godinu dana Centar za živinarstvo je u stečaju. Odmah posle 2003. godine "Krmivo produkt" se probio, a u naše vreme 150 ili 200 žena došlo je ispred opštine kako nije bilo plata, a bilo je plata. Danas niko ne protestuje, a cela požarevačka privreda je u stečaju.
Batić nam je dolazio dva puta. Prvi put je dolazio kada mu je otet i ukraden iz službenog automobila, kao ministra pravde u Vladi Republike Srbije, kalašnjikov. Drugi put je bio pre neki dan kao pravni zastupnik, prvi put se pojavljuje kao "pravni zastupnik", to će da dokaže sudski postupak, oštećenog u procesu protiv Marka Miloševića.
Došao je Batić, siguran sam, da ispolitizuje taj proces, jer Batiću treba jedna stvar. Ne znam da li ste imali prilike da gledate ovu emisiju na "Pinku", Klopka", bio je i on, kada je počeo Batić da se zaklanja iza zaključka Vlade Republike Srbije, kao Vlada Republike Srbije je baš njega ovlastila da sprovede otmicu i protivustavan i protivzakonit odlazak Slobodana Miloševića u Hag. I sada sam ubeđen da je i Albijanić u tome učestvovao, jer on je malopre predsednika Miloševića nazvao objektom rezolucije. Prema tome, tačno je da su ga kao paket isporučili.
S obzirom da ima dosta toga da se priča, ostaviću kolegama da kažu. Tu su i ljudi iz Odbora za bezbednost, koji će najbolje da kvalifikuju šta je bilo sa porodicom u vreme "Sablje", tu je eks-ministar Jojić, koji vodi postupak i zaštitu, tu je Aleksandar Vučić, koji je nekoliko puta dolazio u Požarevac, da obiđe Dragana Milanovića, a onda smo bili satanizovani zato što smo bili u "Kuriru", da smo neovlašćeno bili, a Vučić i ja smo pre svega prijatelji, i po tom osnovu, zakonskom osnovu, bili smo.
Da bi moje kolege imale vremena, moram samo jednu stvar da kažem. Dok smo mi svi trčali, nas 250, odnosno koliko je bilo kandidata za poslanike, to moram da vam ispričam, da bi vezao rad držanih organa, nada mnom je izvršen klasičan pokušaj ubistva.
Godine 2003, drugi dan Svetog Nikole, kada svi mi za naše sinove obezbeđujemo jelku, ja sam obezbeđivao za svog sina, dva kriminalca, plaćenika, za 300 evra, došla su u Požarevac, metalnom šipkom me sačekali, iza leđa me udarili, jelka me spasla ili me je bog spasao.
Sedam dana su bili u pritvoru, a posle nekog vremena ni do dan-danas, dobio sam nezvanične nalaze, nije pokrenut postupak, već je pokrenut postupak ne za pokušaj ubistva, nego za nasilničko ponašanje. Molim poslanike, ako slučajno budem tu umešan da sam učestvovao u tuči ili izazvao tuču, jer može i to da se desi na kraju, da odgovaram da sam sebe pokušao da ubijem, molim da razumeju i da znaju da je ovo istina što sam rekao.
Ako sam toga dana bio presrećan, jer sam svom sinu obezbeđivao jelku, da li postoji poslanik koji ima svog sina, a nije ga video četiri godine i da li postoji poslanik koji će glasati protiv rezolucije, a smisao i svrha te rezolucije je pre svega da Slobodan Milošević vidi sina Marka Miloševića.