Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, više puta smo čuli od gospodina ministra kako će se deo budžetskog deficita pokriti prihodima od privatizacije.
Prosto ne mogu da verujem svojim ušima kada čujem da takva izjava dolazi od čoveka koji je zadužen da vodi finansije u našoj Vladi.
Gospodine ministre, šta će biti kada izvršimo privatizaciju, kada sve prodamo i kada sve te pare koje smo dobili od privatizacije, umesto da ih uložimo u razvoj privrede, iskoristimo za saniranje budžetskog deficita koji je napravljen onako kako smo videli.
Kada je bilo reči o privatizaciji, bilo je reči da će se sredstva koja se uberu od privatizacije namenski iskoristiti za privredni razvoj. Pitam sad ove prisutne, pitam potpredsednika Vlade i prisutnog ministra, da li je subvencioniranje budžetskog deficita od para dobijenih privatizacijom privredni razvoj. Da li vi gledate privredni razvoj samo kroz budžet? Da ovo nije žalosno moglo bi da bude smešno. To je jedna stvar.
Druga stvar, javio sam se povodom amandmana i želim da kažem da smo čuli danas, a pisalo je i u štampi o nabavci automobila voznog parka itd. Mislim da bi trebalo uvaženi gospodin predsednik Republike Srbije i uvažena narodna kancelarija, koju je on osnovao mimo Ustava i mimo zakona, i već uspeo da zaposli 30, verovatno, uglavnom funkcionera DS-a, izgleda da ta narodna kancelarija polako postaje uhlebljenje za funkcionere DS-a, da bi se te pare mogle usmeriti ne za nabavku voznog parka, nego za ono o čemu je bilo reči, gde je predloženo ovim amandmanom.
SPS ako predloži amandman, onda će da predloži način kako da se taj amandman u praksi realizuje.
Predlažem da se, prvo, ne koriste sredstva iz privatizacije za budžetski deficit. Molim vas, neka neko ovde izađe od prisutnih stručnjaka i dokaže da sredstva iz privatizacije treba da se troše za budžetski deficit.
Molim vas, nisam ekonomista, ali svako ko se toliko razume u ekonomiju, svaki domaćin zna da, ako bude prodavao deo po deo imovine u svojoj kući, da bi plaćao ono što bi neko drugi iz njegove kuće kupovao, da bi to subvencionirao, pa šta će onda da ostane na kraju. A to svaki srpski seljak, svaki domaćin zna. Hvala.

Koleginice i kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, objasnite vi meni kakva je to logika, šta znači da bismo skinuli društvena preduzeća sa državnog budžeta, mi ćemo da ih prodamo. Kakva je to politika? To svako može.
Imamo one koji to mogu. Kakva je to logika? Vi ste malopre rekli nešto što smatram da nema logike. Izvinite, ali rekli ste, nećemo finansirati iz privatizacije, odnosno finansiraćemo da bismo skinuli sa budžeta.
Znači, prodaćemo da bi skinuli, da ne bi subvencionirali.
Molim vas lepo, da li vi mislite da neko ozbiljan može da poveruje da je to u redu? To se kosi sa elementarnim principima ekonomije.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, hteo sam da pitam našeg predsednika gospodina Markovića, ali ne znam da li ima smisla pošto on nije tu.
Jer, on kao pravi gazda, otvorio radnju i otišao, a mi ovde da radimo. Hteo sam da ga pitam – zašto na današnju sednicu, odnosno jučerašnju, nije pozvan neko iz Saveta ministara? Najlogičnije bi bilo da bude pozvan predsednik, da bude pozvan i da prisustvuje ovoj sednici ministar inostranih poslova, da bi mogli da čuju kakav je stav Narodne skupštine Republike Srbije povodom tužbe NATO-a. Mislim da je to logično i nije mi jasno zašto se to nije desilo.
No, moram da kažem da mi je prethodni govornik na kraju izlaganja dao šlagvort i stvari koje je izneo su zaista činjenice. Te činjenice su upravo garancija da će tužba koju je naša zemlja podnela protiv NATO-a, ukoliko ima imalo međunarodne pravde, biti rešena u našu korist.
Naime, za vreme NATO agresije bio sam rukovodilac za sanaciju i zaštitu u Naftnoj industriji Srbije i ponajbolje znam kako je sve to izgledalo. Naveo bih vam nekoliko činjenica na osnovu kojih se vidi suština te agresije. Ostaću u domenu NIS-a i grada Novog Sada u kome živim.
Prvo, ako je neko želeo da Rafineriju Pančevo kao rafineriju koja proizvodi gorivo, između ostalog i za vojne potrebe, izbaci iz upotrebe, onda je bilo dovoljno da se pogodi energana u rafineriji koja snabdeva rafineriju energijom, a to je bilo urađeno. U prvom napadu na Rafineriju u Pančevu gađana je energana. Energana je onesposobljena. Nakon toga, rafinerija najmanje šest meseci ne može da proizvodi. Znači, rafinerija je izbačena iz upotrebe. Zašto je onda bilo potrebno da se bombarduje infrastruktura rafinerije, procesna postrojenja, rezervoarski prostor?
Isti slučaj je bio i u Rafineriji u Novom Sadu. Gađana su procesna postrojenja, gađan je rezervoarski prostor. Kako je gađan rezervoarski prostor? Samo jedan primer, kada je nakon avionskog naleta pogođen jedan rezervoar i kada se zapalila nafta i počela da ističe; rezervoari imaju takozvane tankvane čiji je zadatak da spreče da nafta ili derivati prodru u zemlju. Pošto je tankvana ostala neoštećena, u drugom naletu posle 10 minuta avion je gađao isti taj rezervoar kako bi pogodio tankvanu i kako bi ta nafta otišla u zemlju.
Novi Sad je bio praktično non-stop za tih 78 dana pod permanentnom ekološkom katastrofom. Nekoliko desetina hiljada tona nafte je izgorelo, ali manji deo je izgoreo. Najveći deo je otišao u zemlju, iscureo. I sada, dok ja ovo pričam, polako se kreće i zagađuje slojne vode iz kojih se Novi Sad i okolina snabdevaju pijaćom vodom. Samo za remedijaciju zemljišta u okolini Rafinerije nafte u Novom Sadu treba preko 60 miliona dolara. Kompletna šteta koja je napravljena NIS-u iznosi oko 1.700.000.000 evra. To je, otprilike, petnaestogodišnja plata 19.000 zaposlenih u NIS-u.
Još jedan primer koji jasno govori da će tužba koja je podneta protiv zemalja NATO pakta (ponavljam, ako ima imalo međunarodne pravde) biti rešena u našu korist, a to je ono čega se NATO pakt i Amerikanci plaše jer znaju šta su uradili, to je gađanje separatora. U Rafineriji u Novom Sadu postoje tri separatora za vodu koja je iskorišćena u tehnološkom procesu; pre nego što se pusti u kanal, znači, u vodotok, u Dunav ta voda prolazi kroz te separatore. Oni su bili pogođeni. Od tri separatora jedan je uništen potpuno, jedan je teško oštećen, a jedan je promašen. Očigledno je da je cilj bio da se izazove ekološka katastrofa.
Posledice agresije i danas traju. Naime, podatak da je u znatnoj meri povećan stepen malignih oboljenja kod dece u Novom Sadu i široj okolini je podatak koji se ne iznosi u javnost, ali to je činjenica i on se može proveriti. Rezultat jeste upravo ekološka katastrofa koja je bila izazvana gorenjem velikih količina nafte. Nafta sadrži nekoliko desetina kancerogenih materija, a pogotovo sirova nafta. Prema tome, cela okolina je bila kontaminirana praktično tri meseca sa ogromnom količinom kancerogenih materija.
Posledice toga trajaće još veoma dugo i mi nemamo moralno pravo da takve stvari oprostimo i da budemo naivni i da verujemo da će nam, ako povučemo tužbu, biti nešto mnogo bolje itd.
Mogu da kažem, slušajući ovu našu diskusiju u Skupštini u prethodna dva dana, danas i juče, da smo oscilirali između naive i nadrealizma. Naivno je ovo što sam malopre rekao, ako neko misli da će povlačenjem tužbe da se desi nešto dobro za nas. Partnerstvo za mir ima za cilj da nas uvuče kako bi naša vojska i naši momci išli tamo da se bore po gudurama Avganistana, protiv Al kaide i ko zna za čije interese.
Šta se dešava? Budimo realni. Zašto je problem oktobar ili zasedanje suda u Hagu oktobra meseca? Zato što su u novembru predsednički izbori u Americi. Amerika ima, i NATO pakt kao produžena ruka Amerike, ozbiljne probleme sa svojim saveznicima u Evropi. Da li ste videli šta je bilo u Španiji? Dovoljno je bilo da se napravi jedan veliki bum i da Španci povuku svoje trupe, iako su članica NATO pakta.
Slična je situacija i veliki su pritisci da to urade i druge članice NATO pakta. Kao što znate, neke od članica NATO pakta nisu ni pristale da učestvuju u invaziji na Irak. Amerika ima ozbiljnih problema i njen je zadatak da očuva NATO pakt. Kako će da ga očuva, ako sud pravde presudi da su zemlje NATO pakta krive za agresiju Jugoslavije? To će biti samo dodatna kap da vlade tih zemalja javnost tih zemalja uveri da je NATO pakt njihov problem i da oni kroz NATO pakt u stvari služe politici Amerike. Mislim da je to politička realnost i zato je vrlo stalo Zapadu, a pre svega Americi, da se povuče tužba koju je naša zemlja podnela.
Prema tome, moramo imati u vidu sve što se dešavalo i ne možemo da gledamo u budućnost tako što ćemo biti slepi za ono što nam se desilo u neposrednoj prošlosti. Ne možemo da gledamo u budućnost, a da budemo slepi za posledice koje ta prošlost ima.
Ovde je bilo dosta priče o prethodnih deset godina itd, a vidi se polarizacija koja postoji u Skupštini. Ovde je većina, koliko sam stekao utisak, za to da se ne povlači ta tužba. Kako onda možemo da tolerišemo da ministar inostranih poslova koji zastupa politiku jedne zemlje javno izjavljuje da tu tužbu treba neodložno povući? Neko je to rekao, a želim da kažem da i mi socijalisti mislimo da je gospodin ministar ucenjen.
Klasična metoda kojom se Zapad služi, a to jeste - ti nama sredi da se povuče tužba, a mi tebe nećemo da tužimo. To je ta politika koju smo videli da se često koristi. Mislim da bi bilo pošteno da gospodin ministar kaže - ne mogu da obavljam tu dužnost, ucenjen sam i zato treba da dođe neko koga ne mogu da ucene i ko nije na haškim optužnicama. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih samo da malo prokomentarišem zadnjih par rečenica mog uvaženog kolege iz Novog Sada, mislim na kolegu Nikolu. Rekao je da ne vidi nikakvu vezu između stečaja i socijalne politike, dakle, da stečaj predstavlja kraj. Mislim da se reč "stečaj" doživljava u jednoj pogrešnoj konotaciji. Ovde se kod nas pod stečajem podrazumeva likvidacija, i to prinudna likvidacija određene firme. Stečaj treba da bude postupak, između ostalog, i za ozdravljenje onih firmi koje se mogu ozdraviti, a ne neka prinudna likvidacija, bankrot i slično.
Šta se dešava sa ljudima koji su zaposleni u toj firmi nakon proglašenja stečaja i ostaju na birou, odnosno ostaju bez posla? To je očigledno jedan aspekt o kome se mora voditi računa. Naravno, ne znači da zakon o stečaju, koji definiše stečajni postupak, mora do kraja da razreši celu ovu problematiku. Postoje i drugi zakoni koji se bave elementima socijalne politike, ali u svakom slučaju, sam postupak stečaja mora da podrazumeva i taj socijalni momenat.
Samo bih da podsetim neke od kolega koji se sećaju, neki su to zaboravili, a neki verovatno nisu ni znali, da je početkom 1990. godine u srpskoj privredi započeo talas reformi, talas privatizacije i da po tome nismo zaostajali mi ovde u Srbiji za nekim republikama bivše SFRJ, a i zemljama u okruženju.
Ja sam bio protagonista u jednom stečaju, to je možda najveći stečajni postupak ili jedan od najvećih koji je rađen u našoj zemlji, a to je stečaj Fabrike sintetičkog kaučuka u Elemiru. U tom postupku koji je trajao manje od godinu dana, urađen je relativno brzo, za kratko vreme, izvršen je stečaj i ta fabrika je ozdravljena. Jedan veliki gubitaš je postao jedna od najproduktivnijih fabrika u sastavu pančevačke Petrohemije.
Zbog čega ovo govorim? Pre početka stečaja u Fabrici sintetičkog kaučuka je bilo zaposleno negde oko 980 radnika, nakon stečaja ostalo je 443 radnika, a šta je sa onom razlikom - za tih 500 radnika je bio napravljen adekvatan socijalni program i ti ljudi nisu ostali bez posla. Znači, svi učesnici u stečaju, Vojvođanska banka, pančevačka Petrohemija, SO Zrenjanin itd. obavezali su se i napravili program kako da se zbrinu ljudi koji su zbog stečaja, zbog ozdravljenja te velike fabrike ostali bez posla.
Prema tome, mislim da je primedba koju je izneo moj cenjeni kolega Todorović ispred SPS-a, da se u ovom zakonu ne vodi računa o socijalnom aspektu, vrlo ozbiljna primedba i da bi se cela ova problematika morala dopuniti odgovarajućim normativima i zakonima koji regulišu taj socijalni aspekt.
Rekao sam da stečaj nije ništa strašno. Naime, u tržišnim privredama je stečaj takoreći svakodnevna pojava, neke firme idu u stečaj, neke firme se osnivaju i tako se sve to odvija. Ako mi shvatimo stečaj kao način da se likvidiraju firme koje nemaju budućnost, onda je to u redu. Ako shvatimo stečaj kao način da se raščisti prostor za neku "kumovsku" ili "burazersku" privatizaciju, onda to nije u redu. Plašimo se da je priča oko stečaja vezana za to da se prosto želi postići određeni način kako bi se privatizacija ubrzala, ali ponovo na uštrb interesa onih koji su zaposleni u preduzećima.
Mogao bih da navedem primer privatizacije "Sartida". Pre privatizacije, "Sartid"... vi znate o tome, piše u novinama, sada sam gledao u nekim novinama na dve stranice, na srpskom jeziku, latinicom i na engleskom jeziku, isto latinicom, ima nekakav tekst u kome vlasnik "Sartida", "US Steel" Srbija piše o sebi itd. Međutim, želim da vas podsetim na neke činjenice, a o tome bi verovatno detaljnije mogao da kaže i gospodin ministar Vlahović, da je u slučaju privatizacije prethodio stečaj. Taj stečaj je urađen pod vrlo sumnjivim okolnostima, tako da je "Sartid" kupljen za veoma male pare.
Mislim da će verovatno tu imati posla i drugi koji se bave sa druge tačke gledišta ovim procesima, ali želim da kažem da neće biti dobro ako se stečaj koristi kao nešto što treba da stvori uslove za tu "burazersku privatizaciju".
Još bih rekao nešto, jer vidim da imam još par minuta vremena, što je vezano za ovu problematiku - stiče se utisak, kada bi neko došao sa Marsa i slušao neke predstavnike bivše vlade stekao bi utisak da sa DOS-om odnosno DS-om sve počinje, da počinje privatizacija, da počinju reforme, jednostavno, sve počinje sa njima. To nije tačno, ja ću vas podsetiti da je najveća privatizacija u našoj zemlji do sada privatizacija stambenog prostora. Otkup stanova jeste jedna velika privatizacija, koja je sigurno stvorila uslove da ljudi koji su živeli u tim stanovima steknu određenu bezbednost za sebe i svoje porodice.
Takođe, kada govorimo o privatizaciji, ne smemo da zaboravimo da je u našoj zemlji više od 80% obradivog zemljišta, livada, šuma - privatna svojina; molim vas, i kako tu možemo da govorimo o privatizaciji, jedino ako neko misli da sada treba neko drugi da dođe iz inostranstva i da od tih privatnika, naših ljudi, kupi budzašto te njive, livade, i to bi bila neka druga privatizacija. Znači, mi nemamo tu prostora da govorimo o nekakvoj privatizaciji.
Znači, nije tačno da je 2000. godine počela privredna reforma, privatizacija itd. Kada su u pitanju rezultati privrede u prethodnom periodu i rezultati rada Vlade o kojima je često bilo govora ovde od strane predstavnika DS-a, ja ponavljam ono što sam rekao pre mesec ili dva dana za ovom govornicom...
(Predsedavajući: Gospodine Krstiću, izvinjavam se, vreme, molim vas, pošto je osam minuta, ispunili ste bonus, završite.)
Samo još pet sekundi. Po Heritač fondaciji koja indeksira privrede, uspešnost privreda svetskih zemalja u 2003. godini, gospodine ministre, naša privreda ne nalazi indeksirana među 155 zemalja; 2002. godine smo bili na 148. mestu. Radi poređenja, Albanija je na 80. mestu, Makedonija se nalazi na višem položaju, i to sve govori o tome kakva je bila privreda u prethodne tri godine. Hvala.

Javio sam se samo iz jednog razloga, a to je, pošto je prethodni govornik pomenuo da mi, pri tome je verovatno mislio na SPS, posedujemo neki sindrom opsednutosti, što vi ipak niste psiholog, vi ste psihijatar, a možda i jeste, tako da ne verujem da je ta kvalifikacija tačna. Prema tome, izašli ste iz domena oblasti koju poznajete. Želim da kažem da nemamo mi nikakav sindrom opsednutosti. Prosto, naš je zadatak, kao SPS, da o socijalnom momentu, koji je u našem programu na mestu broj jedan, vodimo računa. Mi sve posmatramo, sve zakone, sve što ste vi radili, što radi ova vlada, kroz socijalni momenat. Socijalni momenat znači da se vodi računa o čoveku. Pa valjda su ljudi i početak i kraj cele ove priče u kojoj svi mi učestvujemo.
Što se tiče "Sartida" i izjave da je sindikat oduševljen sa onim što se desilo sa "Sartidom", ja baš nisam siguran u to. Donedavno smo na televiziji i u medijima imali štrajk koji je trajao nedeljama itd. Znači da tu nije baš sve tako kako smo sada čuli od prethodnog govornika. Prema tome, nije to sve baš tako i ne bi trebalo niko da se ljuti ukoliko postoje i drugačiji pogledi. Mislim da smo mi ovde da zajednički nađemo nekakvu soluciju, a ne da svako forsira i misli da je on isključivo u pravu. To je upravo ono o čemu sam ja govorio. Bivša vlada i bivši ministar misle da je sa njima sve počelo. To nije tačno.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, želim da kažem da sam stekao utisak kao da se neko plaši od tog atributa nacionalno, jer toliko se insistira da je to nepotrebno, pa se čak poziva na nekakvu tradiciju iz 1890. godine itd.
Želim da kažem radi informisanja koji se plaše atributa nacionalno, odnosno nacionalni, da je to uobičajena stvar u svetu. Kada želite da istaknete da neko telo, neka institucija, neka agencija ima najveći mogući rang u jednoj zemlji, onda se obično dodaje atribut nacionalno. Tako imate npr. u Sjedinjenim državama Nacionalnu agenciju za svemirska i aeronautička istraživanja, poznat kao NASA. Imate isto tako u Americi nacionalni biro za standarde i, prema tome, ovde to nacionalni treba shvatiti kao instituciju najvišeg ranga.
Ukoliko neki drugi zakoni ili podzakonska akta dozvole da postoje i drugi nivoi pedagoških saveta, onda možemo da govorimo o regionalnom pedagoškom savetu, o opštinskom pedagoškom savetu itd. Prema tome, ovo nacionalno jeste praksa u svetu kada se želi reći da je to institucija od nacionalnog značaja i od državnog nivoa. Jedina druga mogućnost jeste da se ta institucija nazove državna, pa onda imate, da sada ne nabrajem primere iz sveta.
Znači, u tom smislu shvatamo ovo nacionalni i nije dobro da se instistira na tome da se to briše i da se nalaze neki istorijski razlozi itd. Oko te neke naše ksenofobičnosti, oko eurofobičnosti, to se zna da su to imputirane stvari srpskom narodu, kao što je taj neki velikosrpski hegemonizam. Svi znamo da je to nešto što je imputirano i onda se to ponavlja.
Isto tako i ta neka naša ksenofobičnost. Smešno je kazati za srpski narod, odnosno za ljude koji žive u Srbiji da su ksenofobični. Da su Srbi ksenofobični ne bi Srbija bila među najmnogonacionalnijim zemljama u Evropi i svetu. Sasvim je jasno da je to takođe jedan pokušaj da nam se nešto imputira.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, nemam nameru da produžujem ovu diskusiju, ali moram da kažem jednu stvar i da predložim uvaženim kolegama iz SRS da povuku ovaj amandman kojim traže da se ukine matura, zato što bi moglo da nanese nesagledive posledice generacijama koje završavaju srednju školu.
Kada je u pitanju upis na fakultete, svi znamo da će ove godine generacija maturanata prvi put glasati na izborima i to baš 13. juna. Ne bi bilo dobro da oni, ako se usvoji kojim slučajem vaš amandman, ne mogu da se upišu na fakultet, jer po važećem Zakonu o visokom obrazovanju, da bi neko ko završi srednju školu mogao da konkuriše i upiše se na fakultet, mora pored prijemnog da ima i položenu maturu.
Ukoliko bi sada usvojili vaš predlog, onda bismo upali u disproporciju između ovog zakona o kome sada raspravljamo i važećeg Zakona o visokom školstvu. To bi bio veliki problem i time bismo doveli u opasnost decu koja sada maturiraju da ne mogu da se upišu na fakultet.
Mislim da to niko ne želi i zato zarad toga predlažem da povučete ovaj amandman jer biste mogli da napravite nesagledive posledice. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvažena gospođo ministre i predstavnici ministarstva, dozvolite mi da ispred SPS-a iznesem još neke stavove vezane za problematiku koja je danas na dnevnom redu.
Pre svega, želim da istaknem jednu veoma važnu činjenicu, a to je da raspravljamo o zakonu o obrazovanju, odnosno o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, i već nekoliko sati raspravljamo, a niko nije spomenuo materijalni položaj i materijalno stanje u obrazovanju.
Mislim da je to ključna stvar i da, ako govorimo o reformama, a o tome je bilo reči onda, mislim da će biti najveća reforma u obrazovanju ako neka vlada uspe da obezbedi dovoljno materijalnih sredstava i da popravi situaciju u obrazovanju. Nema nikakve reforme obrazovanja nikakvim zakonima, nikakvim papirima, za reformu obrazovanja su potrebni novci.
Mislim da je krajnje vreme da Vlada, ova ili neka buduća, pošto to očigledno prošle vlade nisu radile, reši da postupi na isti način kako postupa roditelj kada želi da iškoluje svoje dete.
Roditelj će da se odrekne mnogo čega, kako to naš narod kaže - od usta će da odvoji da bi školovao dete.
Prema tome, ova zemlja, odnosno ova vlada mora da popravi, da odvoji od usta i da poboljša materijalnu situaciju u obrazovanju. Imamo neke podatke da se u Evropi oko 6% od bruto nacionalnog dohotka izdvaja za obrazovanje. Kod nas je to duplo manje, obzirom da je naš bruto nacionalni dohodak višestruko manji nego u nekoj prosečno razvijenoj evropskoj zemlji, to znači da mi 20 i više puta izdvajamo manje para za obrazovanje.
U programu SPS-a, čiji sam poslanik, jeste besplatno obrazovanje i to je ono što naše građane interesuje. Ne interesuju ih mnogo neki detalji, da li će se nešto zvati ovako ili onako, njih interesuje da li će se najzad popraviti materijalni položaj u obrazovanju i da li će se omogućiti besplatno ili što je moguće jeftinije školstvo, kako bi svi mogli da završe, odnosno sva deca mogla da završe određene škole. Upravo zbog toga se menja ovaj prethodni zakon, još uvek važeći, nadam se još vrlo kratko vreme, koji se stalno poziva na reforme i govori o reformi. Reč - reforma, znači promena oblika, znači neka promena i ne mora reforma da uvek bude na bolje.
Iz izlaganja nekih kolega iz bivše vlasti stekao sam utisak da je najvažnija stvar u Zakonu o obrazovanju da se deca vaspitavaju u nekom smislu za demokratiju itd. Tačno je, važno je to, ali je najvažnija stvar da deca kada završe školu steknu određeno znanje i upravo ovu izmenu i dopunu zakona koju predlaže ministarstvo shvatam kao pokušaj da se ne spreči tok reformi, nego da se ta reforma usmeri u jednom pravcu koji je primereniji situaciji u kojoj se danas nalazi Srbija.
SPS ima dosta primedbi na predloženi tekst zakona, i u tom smislu mi smo dali amandmane, a neki su amandmani usvojeni, neki nisu, takav je bio slučaj sa amandmanima drugih stranaka; a moram da konstatujem da je ministarstvo bilo dosta otvoreno, jer smo mi na Odboru za prosvetu zaista zajednički pokušali da nađemo neko optimalno rešenje, jer činjenica je da se zakon donosi po skraćenom postupku.
Voleo bih dve stvari, da se zakon donosi po normalnoj proceduri, sa jedne strane, a sa druge strane da mi ne donosimo izmene i dopune zakona, nego da donosimo potpuno nov zakon o osnovama sistema obrazovanja. Ubeđen sam da će nakon konstituisanja nacionalnog prosvetnog saveta i nakon toga, kada ovaj zakon zaživi, da će jedan od najvažnijih poslova ministarstva i Vlade biti da se donese nov zakon o obrazovanju.
Molim vas, evo sutra će biti četiri meseca kako je Skupština konstituisana i kako radi. Doneli smo na desetine zakona ili dvadesetak i više zakona. Svi zakoni su važni, verovatno ćemo ubuduće doneti još zakona, ali ovaj zakon o obrazovanju, on je veoma važan, a zašto? Zato što sistem obrazovanja proizvodi znanje. Ako poljoprivreda proizvodi hranu, ako energetika proizvodi energiju, onda obrazovanje proizvodi znanje, a bez znanja nema ni energije, nema ni poljoprivrede, nema ničega.
Prema tome, apsolutno i najvažniji i najkonkurentniji proizvod je znanje i to je svima nama ovde jasno.
Međutim, izgleda da to ponekada zaboravljamo. Ja ću vam dati samo jedan primer, u bruto nacionalnom dohotku SAD-a preko 75% je prihod vezan za patente, licence, prava itd. Znači, praktično od prodaje znanja.
Želim da kažem da je prethodni zakon bio, po mišljenju stručne javnosti, znači, ovde ne iznosim samo stav SPS-a, nego iznosim stav šire javnosti, i to stručne javnosti – lično sam, iako ne radim u prosveti, razgovarao sa puno poslanika i kolega koji su u tom delu i izneli su rezerve prema ovom zakonu - mislim da je ovaj zakon dosta toga promenio nagore i upravo zbog toga nije naišao na širu podršku, zato ga je potrebno promeniti.
Što se tiče dosadašnjeg zakona, mislim na onaj pre, na onu prvu varijantu, u njemu je bilo puno stvari koje su dobre, apsolutno su dobre. Ne bi, da nije toga naši stručnjaci bili cenjeni u svetu. Ne bi naši srednjoškolci na školskim olimpijadama osvajali prva mesta.
Samo da navedem jedan konkretan primer. Pre par godina na Olimpijadi znanja srednjoškolaca u Padovi naši su srednjoškolci osvojili medalje iz svih predmeta koji su bili na takmičenju, i iz matematike, iz fizike, iz hemije i informatike. Osvojili su više priznanja nego predstavnici mnogo bogatijih i mnogo razvijenijih zemalja, kao što su Engleska, Nemačka, Francuska itd.
Prema tome, nije tačno da obrazovni sistem u Srbiji nije bio dobar. Zbog toga je ova reforma, koja je sprovedena za vreme prošle vlasti, u stvari polazila od jedne pretpostavke koja se nažalost često kod nas uzima kao polazna, da pre ništa nije valjalo.
I po onoj izreci rimskog konzula "Kartaginu treba do temelja razrušiti", krenulo se sa nekakvim reformama, za koje je očigledno, evo već posle godinu dana, jasno da se moraju menjati.
Postoji još jedan razlog zbog čega se moralo pristupiti promeni ovog zakona o obrazovanju. Naime, za prethodnu vlast je glasao svaki 13. građanin sa biračkim pravom. Da vas podsetim da je DSS kao okosnica bivše vlasti - neću da koristim izraz bivšeg režima, pošto ne volim reč režim, jer to znači reži neko na nekog, ali mislim da mi ovde to ne radimo - znači, DSS kao okosnica prethodne vlasti, zajedno sa ovim trabantskim strankicama koje su u tom bloku, osvojila je oko 500.000 glasova. Ako uzmete da je 6,5 miliona građana Srbije sa biračkim pravom, to znači da je svaki 13. glasao za to. Prema tome, svaki 13. glasač je glasao i za ovaj zakon.
To je dovoljan razlog da se taj zakon mora promeniti i mene malo čudi sa kolikom upornošću pokušavaju predstavnici prethodne vlasti da brane taj svoj zakon, kada je očigledno da on nije naišao na podršku birača, i bilo bi bolje da puste da se sada i da pomognu sa nekim svojim iskustvima, napravi novi bolji zakon. Mislim da je to naš zajednički cilj.
Hteo bih još da kažem, upozoravaju me kolege da ne prekoračim 10 minuta, u prilog tome kakvo znanje imaju građani naše zemlje.

Pouzdano znam, a verujem da je to bilo dostupno javnosti, da je po nalogu japanske vlade jedna njihova eminentna agencija vršila istraživanje stepena obrazovanosti u nekim zemljama Evrope. Između tih zemalja, ne znam tačno koje su bile, verovatno su bile neke od razvijenih zemalja, bila je i naša zemlja, i zaključak te agencije jeste da su naši građani najobrazovaniji.
To što mi ne znamo da iskoristimo kapacitete koji su nam na raspolaganju, to je drugo pitanje. To što mi dozvoljavamo da nam jedan diplomirani student, koji košta između 30.000 i 40.000 dolara ovu zemlju, odnosno evra, ode negde na Zapad, to je drugo pitanje. Mi smo na taj način izgubili nekoliko desetina milijardi dolara, ovako siromašni.
To je drugo pitanje, ali je naš zadatak da mi omogućimo što kvalitetnije obrazovanje. Završiću ovo moje izlaganje, i još jednom da kažem i da uputim poruku Socijalističke partije ovoj vladi, a to je da je bitno da se što više u materijalnom delu učini za obrazovanje, i da se omogući da ono bude dostupno svima, da sva deca mogu da završe obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima.
A ne kao prethodni zakon, koji je bio pravljen, po našem mišljenju, tako da stvori veliku većinu poluobrazovane ili neobrazovane radničke klase koja će da radi i jednu malu elitu koja će se školovati u elitnim školama ili u inostranstvu. Takva je situacija na Zapadu. Mislim da to nije dobro i da moramo da izvršimo izmene, kako bi stvari doveli na meru koja odgovara nama.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih da ispred SPS-a kažem nekoliko stvari vezanih za ovaj paket zakona o kojima danas raspravljamo. Žao mi je što nije prisutan gospodin ministar. Pretpostavljam da je sprečen važnim obavezama, a možda mu se i jučerašnji tok sednice nije svideo. Sve u svemu, nadam se da ima neko od njegovih saradnika ko će ovo što se bude reklo preneti.
Ako se po jutru dan poznaje, onda nas baš ne očekuje neko vedro vreme u narednom periodu. Vrlo je nepopularno da jedan od prvih zakona, jedna od prvih mera koju donosi nova vlada bude povećanje poreza. Naime, akcize su specijalna vrsta poreza, koja predstavlja državni monopol i način da država puni svoju kasu, odnosno, kako se to kaže, da popuni praznine i deficit u budžetu.
Pre svega, moram da kažem, kada sam već spomenuo budžet, da smo mi, ova skupština, usvojili budžet, rekao bih, u čudnim okolnostima. Naime, budžet je usvojen bez završnog računa i bez izveštaja budžetske inspekcije. Mi smo verovatno jedna od retkih zemalja koja usvaja budžet bez ovih neophodnih prethodnih izveštaja, o završnom računu i izveštaja budžetske inspekcije.
U ovoj zemlji postoji nekoliko desetina hiljada preduzeća, firmi, većih ili manjih, i svi su oni obavezni da podnesu završni račun. Ako to ne urade, platiće kaznu i isto ovo Ministarstvo za finansije će ih naterati da podnesu završni račun.
Istovremeno država, odnosno prethodna vlast, nije podnela završni račun. Prema tome, mi smo, usvajajući budžet, na neki način aminovali eventualna nedomaćinska ponašanja, nenamensko korišćenje budžetskih sredstava i tako dalje.
Što se tiče samog budžeta, iako je gospodin ministar tvrdio da je budžet razvojnog karaktera, jasno je i onima koji su amateri u oblasti ekonomije da budžet koji zahvata jednu trećinu bruto nacionalnog proizvoda ne može da bude razvojnog karaktera. Utoliko pre ovakvi zakoni, gde se povećavaju porezi, gde se povećavaju nameti, predstavlja ne samo nepopularnu meru, nego pogrešan potez.
Naime, ako malo bolje obratite pažnju, punjenje budžeta je ovde uglavnom iz potrošnje. Budžet bi trebalo da se puni porezom iz proizvodnje. Znači, budžet treba da bude u funkciji proizvodnje.
Mi imamo situaciju da se ovim zakonom o akcizama oporezuju potrošači, odnosno oporezuju se građani, čija je kupovna moć ionako veoma niska. Povećanje akciza na kafu je direktan udar na džepove najšireg kruga građana. Čak je interesantan i ovaj način kako se akciza, kada sam spomenuo kafu, računa. Što je kvalitetnija kafa, veća je akciza. Mi inače pijemo kafu treće i četvrte kategorije. Sada, zbog toga što će kvalitetnija kafa biti još skuplja, automatski možemo da očekujemo da ćemo piti i imati na tržištu kafu lošijeg kvaliteta.
Istovremeno jedan od argumenata zbog kojih se uvode akcize, odnosno ovde je bar tako, ima u obrazloženju, jeste da se suzbije siva ekonomija. Uvek kada dolazi do povećanja cena proizvoda koji se najšire koriste, kao što su kafa, cigarete, pića i tako dalje, uvek je to stimulans za rast sive ekonomije. Baš bih voleo da vidim kako će ovakva mera da utiče na smanjivanje sive ekonomije.
Jedan od argumenata jeste, i ovde je naveden, harmonizacija sa standardima EU, sa standardima Svetske trgovinske organizacije i tako dalje. Ako oprostimo ovu reč harmonizacija, koju smo amandmanom izbacili iz Zakona o ministarstvima i zamenili je srpskom rečju usklađivanje, možemo da konstatujemo da će nas ova harmonizacija jako skupo koštati.
Pre svega, ako je to put i ako je to politika kojom mi treba da dostignemo evropske standarde, onda se bojim da nismo na pravom putu. Ako se poredimo sa zemljama iz naše okoline, recimo, Bugarskom i Rumunijom, da ne idemo na Nemačku, Dansku itd, da pogledamo Bugarsku i Rumuniju, videćemo da su njihove carinske stope znatno veće nego naše. Prosečna carinska stopa u Srbiji je negde 7,4%. Čak i vašingtonski konsenzus koji se primenjivao se u politici prošle vlade, a čini mi se i ove, predviđa postepenu liberalizaciju uvoza.
Prema tome, to što se smanjuju akcize nekih domaćih proizvoda, apsolutno ne znači da će to povoljno uticati na proizvodnju tih proizvoda, kao što su, recimo, sokovi, jer su carinske stope za uvoz sokova i drugih proizvoda toliko niske da ova akciza tu neće moći ništa da učini. Osim toga, interesantno je još jedno zapažanje, a to je da se povećavaju akcize na uvozne sokove; one koji ih uvoze tvrde da se nisu do sada plaćale akcize, osim, čini mi se, za ledeni čaj, a ne verujem da se on u nekoj većoj količini upotrebljava, tako da mi nije jasno, i to bi neko morao da objasni, šta znači da se povećavaju akcize za proizvod za koji se nisu ni plaćale. Da li je to neki lapsus ili je to neka druga stvar, to zaista ne bih komentarisao.
Takođe, hteo bih da preporučim Ministarstvu finansija i Vladi da se od samog starta orijentiše da budžet stavi u funkciju proizvodnje, da se stimuliše domaća proizvodnja, i preko budžetskog finansiranja i preko vancarinskih, carinskih i svih drugih mera koje su potrebne. Ako pokrenemo domaću proizvodnju, onda ćemo, naravno, vrlo lako popuniti budžet i deficit budžeta i sve ono što je cilj.
Želim da kažem da je ekonomska situacija u kojoj se nalazi zemlja Srbija katastrofalna. Jeste, možemo tu da navedemo puno argumenata i jedan od tih koji je svakako relevantan jeste sledeći: da je industrijska i poljoprivredna proizvodnja prošle godine bila manja nego, recimo, 2000. godine ili da je zaduženost Srbije od 2000. godine do 2003. godine povećana za dve milijarde dolara. Ako uzmemo da je dve milijarde dolara otpisano Pariskim klubom, to znači četiri milijarde dolara, ako dodamo tome donacije, ako tome dodamo da su građani mnogo više prodali deviza nego što su kupili, to sve kaže da je ekonomska situacija veoma loša i mislim da se ovakvim merama ona neće moći popraviti.
Prethodna vlada je izjavila da je to najbolja srpska vlada u istoriji, što naravno nije baš skromna izjava, ali, u svakom slučaju, jedan podatak govori o tome koliko je naša ekonomija u svetu priznata. Naime, postoji jedna fondacija, tzv. Heritage fondacija, koja svake godine pravi rang listu ekonomskih sloboda zemalja u svetu. Od 155 zemalja, Srbija se ne nalazi uopšte na toj listi. To je dovoljan odgovor na izjavu prethodne vlasti da je bivša vlada najbolja vlada u istoriji Srbije.
Radi poređenja, Albanija se nalazi na 80. mestu te liste, Makedonija se nalazi na 73. mestu te liste, i to samo pokazuje da smo mi zaista u veoma lošoj situaciji. Zbog toga bi bilo potrebno da se povede više računa o tome koji se zakoni donose i na koji način se koriste budžetska sredstva.
Takođe bi bilo dobro da se i mi poslanici potrudimo da radimo efikasnije, s obzirom da je moj utisak da smo ceo jučerašnji dan iskoristili na međustranačka prepucavanja i na promociju predsedničkih kandidata, koja uzgred budi rečeno nije bila uspešna za gospodina Nikolića, obzirom da je 100.000 lovaca nazvao ubicama životinja.

S obzirom da je prethodni diskutant verovatno mislio na moj komentar, kada sam rekao da gospodin Tomislav Nikolić, a to je član 100, hoćete li neki drugi član, da li vam je dobar... Prema tome, želim da kažem sledeće, da jedan budući predsednik, kandidat za predsednika zemlje u kojoj ima 100.000 lovaca, znate, iz Vojvodine sam, pa mi obično tako govorimo. Ako to nekom smeta ...
(Predsedavajuća: Izašli ste povodom povrede Poslovnika, molim vas koncentrišite se na to.)
Nije tačno da nismo plaćali, lovac sam u Lovačkom društvu "Kać", odnosno "Kovilj Budisava". Imam dve puške, nemam više, plaćao sam porez. Tako su plaćali i drugi lovci.
Drugo, 100.000 lovaca su ljudi koji se brinu o životinjama, o divljim životinjama, koji prehranjuju, koji vode računa o lovištu. Prema tome, ne može se (bez obzira da je to i neko drugi rekao, a ne gospodin Nikolić, reagovao bih) tako jedna važna populacija građana, birača nazvati ubicama životinja. Naprotiv, to su ljudi koji se najviše staraju o životinjama.

Gospođo Nataša Jovanović, zovem se Svetislav Krstić, gospođica, pardon, pa tako da nisam ili kako ste vi to rekli ili bilo ko, upamtite, docent sam, dr Svetislav Krstić, poslanik SPS-a iz Novog Sada.
Isto tako sam lovac i imam pravo da komentarišem sve što bilo koji poslanik ovde izgovori. Zato sam i dobio mandat od građana. Mislim da nisam nikoga uvredio, nego prosto želim da se neke netačne stvari ne iznose ispred ove govornice. Ponavljam, ova skupština pripada svim građanima Srbije, pa prema tome i lovcima kojih ima 100.000 i koji su takođe ravnopravni građani. Znači, Svetislav Krstić, gospođice Jovanović.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ovo je amandman koji je podnela SPS na član 2. On je veoma logičan. Mi smo u razgovoru na poslaničkom klubu, gde nam je gospodin ministar sa svojim saradnicima objašnjavao suštinu zakona, a i vodili smo raspravu o njemu, predložili odmah u startu da se ugradi ovo što je predlog amandamna. Međutim, čuli smo da to će biti rešeno na drugi način.
O čemu se radi? Radi se o tome da se u ovom članu 2. definiše da se ovaj zakon, o kome danas raspravljamo, odnosi na funkcionere koji su imenovani, izabrani i postavljeni u organe Republike Srbije, AP, opština, gradova i grada Beograda, kao i u organe javnih preduzeća. To je prvi stav. U stavu 3. se kaže da će posebnim zakonom biti regulisan sukob, odnosno sprečavanje sukoba interesa za one funkcionere koji su imenovani u organe ustanova i druge organizacije čiji je osnivač Republika Srbija, AP, opština, grad i grad Beograd.
Šta to znači? To znači da ćemo imati za istu materiju dva zakona: jedan za funkcionere u organima Republike i javnim preduzećima, a drugi u organizacijama gde je Republika osnivač. Kakva je razlika između funkcionera u javnom preduzeću i ustanovi čiji je osnivač Republika Srbija. Na primer, kao što su Republički zavod za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republički zavod za zdravstvo, tržište rada itd; ili, Agencije za privatizaciju. Naravno da nema nikakve razlike.
Reč je o funkcionerima koje imenuje Republika, reč je o ustanovama koje osniva Republika i cilj ovog amandmana jeste da se, prvo, jedan zakon manje donese, jer poznato je - što više zakona, više rupa u zakonu, više šansi da se zakoni ne poštuju. Mislim da je ovaj predlog veoma logičan.
I naravno, još jedna posledica: dva zakona znači i povećanje administracije, povećanje procedura, koje su u primeni svega onoga što je vezano za određene troškove i što komplikuje primenu zakona. Zato je zaista nelogično da ovaj sasvim konstruktivan i očigledan amandman SPS-a nije prihvaćen.

Samo jedna ispravka. Ne zovem se Svetozar nego Svetislav.

Želeo bih da kažem da se u poslednjih nekoliko godina desilo ono što je Sveti Augustin još u petom veku rekao, a to je - vršenje vlasti, ako se pravda izmakne, je dijaboličan proces.

Ne bih govorio o onome što je bilo, želeo bih da pokušam da dam neke savete novoj vladi. Pre svega, potrebno je veće oslanjanje na sopstvene snage.

U prethodnom periodu svi koji su dolazili na vlast, a pogotovo poslednja Vlada, neprekidno su govorili o stranim investicijama, o pomoći itd. Naš jedini način da se izvučemo iz ovog stanja jeste da se oslonimo na sopstvene snage.

Što se tiče energetike i oblasti iz koje dolazim, želim da kažem da energetika predstavlja infrastrukturu privrede i društvenog života. Prema tome, uslov za privredni razvoj jeste dovoljno jeftine energije. Srbija ima veliki problem i sa jednim i sa drugim. Mi nemamo dovoljno energije, imamo skupu energiju. Po jednom kilovat času ili jednom džulu, kako hoćete, mi tri puta više potrošimo para nego razvijene evropske zemlje.

Prema tome, energetika može da bude ozbiljan ograničavajući faktor u privrednom razvoju. Savetujem novoj vladi da jedna od prvih stvari koju bude radila, upravo pokuša da nađe načine kako da Srbija obezbedi dovoljno jeftine energije. Mislim da to može. Nisu iscrpljeni svi unutrašnji resursi i mislim da se taj problem može rešiti.

Druga stvar koja je veoma važna, ne treba žuriti sa privatizacijom velikih industrijskih sistema i javnih preduzeća. To je zaista imperativ, zato što država ima u suštini, ako posmatramo državu na Zapadu, u nekom kapitalizmu u kome se mi sada nalazimo, praktično, dve osnovne poluge vlasti: prvo, diktira makro ekonomsku politiku; drugo, država je najveći kapitalista. Ona poseduje najveći kapital.

Prema tome, kapital ove države, odnosno Vlade kao predstavnika države, jesu veliki energetski sistemi EPS, NIS itd. Ne samo što ne bi trebalo zbog tog razloga vršiti privatizaciju ovih velikih sistema, nego ne bi trebalo ni u kom slučaju ići sa privatizacijom kakva je do sada bila primenjena. Jedini prihvatljiv oblik privatizacije dela velikih sistema jeste dokapitaliazcija.

Postoji još jedan važan razlog zbog čega treba sačuvati od privatizacije velike sisteme, a to je razvoj malih i srednjih preduzeća. Molim vas, ne postoje mala i srednja preduzeća bez velikih preduzeća. Ako mi privatizujemo i rasparčamo velika preduzeća, onda ne možemo da govorimo niti o razvoju malih preduzeća. Pošto imam samo malo vremena, samo toliko, hvala.