Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poslanička grupa SDPS daće punu podršku izboru gospođe Maje Gojković za predsednika Narodne skupštine.
Šta mi očekujemo? Očekujemo da će Narodna skupština u narednom četvorogodišnjem periodu obaviti zadatak uz sve one zadatke koji stoje pred njom. Pre svega mislimo na evropske integracije, na zakone koje ćemo morati usvajati u jednom bržem postupku, nego do sada. Isto tako očekujemo da će ovaj visoki zakonodavni dom imati jednu mirniju atmosferu, bolju toleranciju i da ćemo u jednom demokratskom procesu razgovarati o tome da dobijemo što kvalitetnije zakone, da ćemo biti otvoreni i za različita mišljenja, jer naš zadatak je da donesemo one zakone koji će najviše doprineti da Srbija postane deo Evropske zajednice naroda.
To što ovde postoji ogromna većina ne mora da znači da mi ne možemo o svakom zakonu raspravljati vrlo otvoreno, vrlo sistematično i u tim razlikama, u tim nijansama dobijati bolje zakone za dobrobit Srbije.
Ugled koji ovaj parlament mora da ima, a svedoci smo i da u javnosti često se želi da se ugled ovog visokog doma smanji, smatram da je naša obaveza vrlo velika, da postignemo da ovaj parlament ima veliki ugled među građanima Srbije. Tu je velika odgovornost prvog čoveka parlamenta, prvog među jednakima, a to očekujemo od gospođe Maje Gojković.
Obzirom da dolazim iz Vojvodine i da je gospođa Maja Gojković moj sugrađanin, živimo zajedno u Novom Sadu, očekujemo da ćemo u ovom sazivu raspravljati veoma mnogo o zakonima u vezi autonomije Vojvodine i da ćemo tu postići onaj stepen tolerancije, konzistentnosti koji je neophodan da Srbija ide dalje, a da se poštuju Ustav, zakoni i autonomija Vojvodine.
Upravo u tom smislu ja u potpunosti, u ime poslaničke grupe SDPS, dajem punu podršku i želim uspeha u radu gospođi Maji Gojković. Hvala vam.

Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani ministre, predsedniče Skupštine Vojvodine sa saradnicima, vidim da se ovde javljaju poslanici iz Vojvodine i imam utisak da svi žele da pokažu nešto i da se dodvore kao što je moj prethodni kolega rekao, nekome ili ne. Izvinite, nije tako.
Mi živimo i radimo u jednom delu naše zemlje koja se zove Vojvodina, veoma zainteresovani da se tamo dešavaju dobre stvari, da Vojvodina koja ima znatne prednosti i dalje se razvija. Znate, neće Srbiji biti bolje ako Vojvodini bude gore.
Prema tome, ovde se zalažemo da Vojvodina ide napred i da iskoristi sve svoje resurse, pre svega, kvalitetnu zemlju koju ima, da se razvija poljoprivreda, prehrambena industrija, da iskoristimo naftu, gas, naravno i turizam i svu onu infrastrukturu koju imamo u Vojvodini i koja je veoma razvijena i koju i dalje treba da razvijamo, a ne da zaostaje.
Još nešto, voleo bih da u ovoj skupštini, u ovom visokom domu kad spomenemo reč Vojvodina da ne idu prve asocijacije na to di su naši novci, secesija, samo nešto traže, briga njih za Srbiju, misle samo o sebi. Nije tačno. Ova pozorišna predstava koju sam nazvao Vojvodina, čak bih mogao da dam naslov i vojvođanska farsa jer se stalno svake godine ponavlja, a ne rešava se ništa što treba. Bojim se da ta vojvođanska farsa sutra ne postane i vojvođanska tragedija iz prostog razloga što ne tražimo rešenje problema.
Isto tako smatram da kada govorimo o problemima mi često problem rešavamo tako što otvorimo nove probleme i prebacimo na one terene koje neće dati rešenje. Zašto ovo govorim?
Prošle godine sam govorio, a moj kolega Sojšić je takođe to rekao, uvek sam se pitao zašto je 7%? Zašto nije 17% ili zašto nije 4%? Tih 7% je neko uradio, doneo i mi o njima raspravljamo. Matematički, ukoliko postoji želja i volja lako se izračuna šta je 7%. Ali, tu izgleda nema potrebe da se o tome razgovara iz prostog razloga jer 7% postaje nešto što je tajanstveno, nešto što je u zoni sumraka i samom tom činjenicom dolazimo u situaciju da raspravljamo često o istim pitanjima.
To što građani Vojvodine žive, kao i svi građani Srbije, to niko neće da stavi u prvi plan. Neće niko da prizna da negde gde se živi u Vojvodini dobro, to je jedino Novi Sad. Svi ostali krajevi Vojvodine, bili to Banat, Bačka i Srem bogme se loše živi. Ako se ovako nastavi biće sve teže i teže i uvek ćemo raspravljati o mnogim problemima gde idu ti novci i gde se oni troše.
Apsolutno se slažem da mi treba da donesemo zakon o finansiranju Vojvodine. To je bilo obećano prošle godine, pretprošle godine, to je trebalo biti doneto još mnogo ranije. Nadam se da ovo obećanje neće biti samo obećanje našeg nadležnog ministra, koje će trajati do juna mesec, ali ja se bojim da će biti tako znajući šta se sve dalje priprema, da ćemo ostati na istoj liniji, da taj zakon neće biti donet.
Još nešto. Ovde se govori o tome, o Ustavu, o ustavnim promenama itd. Moram da kažem da taj Ustav, zaista, koji je donet 2006. godine nije izdržao probu vremena i da se on mora menjati. Da li on treba sada da se menja? Smatram da ne treba ovog trenutka iz prostog razloga, imamo mnogo važnijih i bitnijih pitanja da rešimo pre nego što dođemo do ustavni promena i do ustavnih rasprava. Zašto? Mi ćemo ovaj ustav morati menjati, ako ništa zbog ulaska u EU.
Isto tako ćemo morati raspravljati koji je to stepen autonomije koju treba da ima Vojvodina, koje su nadležnosti i spram tih nadležnosti i sredstva. Dakle, jasna, transparentna, vrlo vidljiva i ta sredstva koja će tada biti usmerena ka Vojvodini, ali ne u Novi Sad, već kao što je bilo govora u sve lokalne samouprave, jer sam protiv centralizacije sredstava i u Novom Sadu. Treba da ide u lokalne samouprave, dakle tamo gde narod živi, da bi se ta sredstva realizovala, da bi bilo mnogo bolje.
Zbog toga, ako raspravljamo o amandmanima ja moram reći da oni moraju biti konzistentni zajedno sa ovim budžetom. Obzirom da mi nismo dobili sve one argumente, niti jedne, niti druge strane. Moram reći da će saglasno tome SDP glasati kao partija pozicije za odbijanje ovih amandmana sa željom da se otvori rasprave o svemu ovome što smo danas govorili i da problem rešimo, a ne da stvaramo nove probleme. Gajeći taj optimizam očekujem da ćemo do juna meseca, prema obećanju gospodina ministra finansija dobiti zakon koji će biti sasvim jasan. Hvala.

Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pre nego što počnem raspravu o budžetu želim u ime poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije da izrazim veliko zadovoljstvo i poštovanje na način kako zasedanja sednice Skupštine vodi potpredsednik Konstantin Arsenijević. To činim zbog načina da primećujemo da u ovom parlamentu postoji diskriminacija prema poslanicima koji su u pristojnim godinama. Molim vas, imajmo poštovanje i dostojanstvo prema onome što je neko u svom životu radio i način kako to radi. Upravo to želim da isteknem ovde na samom početku svog izlaganja. Dalje ću nastaviti o budžetu za 2014. godinu.
O budžetu već vodimo raspravu, u prethodnoj nedelji smo vodili oko onih 11 zakona koji su prateći zakoni za budžet za 2014. godinu i danas to nastavljamo. Teško je posle toliko dana velike rasprave govoriti nešto novo, a što već nije rečeno. No, da dam jednu ocenu.
Budžet za 2014. godinu je zaista izraz naše realnosti i on ima svoju blago restriktivnu, blago investicionu i blago socijalnu komponentu. Zašto ovo govorim? Zato što moramo i što ova Vlada i ova pozicija priznaje da se Srbija nalazi u dubokoj ekonomskoj krizi i što su realno i istinito sagledane stvari, sve stvari u ovom budžetu.
To govorim zbog toga, jer u ovom budžetu imamo prihode iznad crte i prihode ispod crte, što je ranije često stavljano pod tepih i davani su podaci koji nisu bili odnos realnosti. Ne smatram da ćemo sa ovim izaći iz teške ekonomske krize u kojoj se nalazimo, međutim, smatram da jednom politikom, korak po korak, moramo izaći iz krize, naravno, uz neophodne bolne i nepopularne reforme, mere koje nas čekaju i koje je Socijaldemokratska partija Srbije spremna da podnese i da da punu podršku.
Moramo naglasiti još dalje. Srbija i dalje troši više nego što privređuje i tome treba stati na kraj, jer ako ovako nastavimo sigurno ćemo ući u jedan nepovoljan scenarijo, scenarijo bankrota zemlje. To ne možemo dozvoliti, ali izlazak iz ove krize neće biti ni lak, ni brz i upravo to treba naglasiti i stalno naglašavati, jer ako smo napravili preokrete u određenim politikama, preokrete u politici borbe protiv korupcije i kriminala, preokrete u politici prema Kosovu, isto tako možemo napraviti i preokret i u ekonomskoj politici. To moramo učiniti iz prostog razloga da bi Srbija imala šansu da izađe iz situacije u kojoj se nalazi.
Rečeno je i stojim iza toga da ovi prihodi od 929,9 milijarde su realniji i naravno da će se sa velikom verovatnoćom i ostvariti. No, ovoga puta prihodi nisu optimistički predstavljeni i isto tako nisu predstavljeni iz prostog razloga, jer neće generisati novu potrošnju.
Mislim, a to u ovom parlamentu treba reći da je Fiskalni savet dao vrlo realnu ocenu realizaciji budžeta, a isto tako i dao projekcije za 2015. godinu i 2016. godinu. Treba biti veoma pažljiv i čitati ono što je Fiskalni savet rekao, jer mislim da nam on daje put kako treba izaći iz ove situacije u kojoj se mi nalazimo.
Šta govoriti? U Srbiji je izložena siva ekonomija i imamo pad naplate PDV, bez obzira da li mi podizali PDV sa 18 na 20, sa 8 na 10, pad PDV je evidentan i on je zaista prisutan u celoj našoj praksi. Isto tako, mi imamo i pad naplate, a isto tako manjkavosti u radu poreske uprave. Postavljam pitanje – da li ta poreska uprava može da ima jedan reformski prilaz, da se ona transformiše, da ljudi u poreskoj upravi budu stimulisani za posao koji rade.
Svugde u svetu postoje dve stvari razvijene u normalnom svetu, gde mi težimo postoje dve stvari koje se poštuju. To je plaćanje poreza i druga je naravno koja je neizbežna, a to je da li ćete biti živi ili ne. To je pitanje smrti.
Kod nas je porez neka kolokvijalna obaveza, hoću platiti, ne moram platiti i što je najteže mi imamo raznorazne strategije koje izmišljamo, a to se odnosi na činjenicu nulta tolerancija, oprost poreza, itd.
Isto tako imamo situaciju da neki direktor, odnosno ne neki, već direktor poreske uprave koji je došao iz Slovenije, čiji rezultati u Sloveniji ne znam kakvi su bili, ali isto tako on moli neke da plate poreze, umesto da postupa u skladu sa zakonom i da se ti porezi naplaćuju onako što državi pripada na način koji ide.
Moram da naglasim da je siva ekonomija zaista visoka, 30% je nešto što zaista bode oči sa tendencijom daljeg rasta. Neću da naglašavam šta je bilo u vezi duvana, cigareta itd, koje su to švercerske aktivnosti. Neću da naglašavam koliko automobila ide u Mađarsku po robu u Segedin, gde je znatno jeftinije i postavljam opravdano pitanje – zašto mi kada odemo negde u inostranstvo prosto se iznenadimo koliko su niže cene nego što su u Srbiji? Ovde u Srbiji mi imamo veoma niske plate, a i visoke cene kako prehrambene robe, tako tekstila i ostalih proizvoda.
Naravno, deficit je velik, enorman i to je ono što nas svakako veoma boli, 5,8 milijardi zaduživanja, to je zaista veliko. Da li država može da štedi? Naravno. To je i pokazala. Efekti štednje u 2013. godini su već vidljivi i to pre svega u javnim nabavkama. Javne nabavke, zakon koji smo doneli prošle godine daje rezultate, možda ne one rezultate koje smo očekivali, ali u tim javnim nabavkama može da se zaista uštedi veoma mnogo.
U državi postoje mnoge neracionalnosti. Pre svega u zapošljavanju, i to u javnim preduzećima, u lokalnim samoupravama, u obrazovanju, zdravstvu i u agencijama. Prosto je neverovatno da mi još nemamo tačan broj raznoraznih agencija koje imamo u našoj zemlji koje su osnovane i ne znamo šta rade. Upravo tu postoji mogućnosti da se uštedi. Mi idemo na to da štedimo u preduzećima u restrukturiranju. To zaista prihvatam. Prihvatam jer imamo preduzeća koja su već dugo u restrukturiranju. Međutim, žao mi je što nema ministra privrede, ako imamo lične karte tih preduzeća da vidimo koja od tih preduzeća mogu da opstanu, ja insistiram da država upravo tu ulaže gde možemo da proizvodimo proizvode i to u metalskoj struci, drugim oblastima gde proizvodnjom možemo da izvozimo.
Ako neko preduzeće ne može da opstane sasvim je logično, i SDPS će prihvatiti, da ta preduzeća idu u stečaj. Neću govoriti o „Železnicama Srbije“ o mnogim racionalnostima koje tamo postoje, isto tako u „Gelenici“, kako to da naša najveća fabrika lekova koja je proizvodila dobre lekove, jeftine lekove, našla se u toj situaciji, a da za to niko nije odgovoran. Isto tako želim da kažem i o nekim preduzećima koja su stečaju.
Prošle sedmice sam bio u PIK Bečej, do god sam narodni poslanik ja ću govoriti o PIK Bečej. Zašto? To je PIK koji ima 1.400 zaposlenih, 8.000 državne zemlje, najkvalitetnije zemlje, koja postoji u Evropi, koji je zadužen za 38 miliona evra, zbog pogrešne privatizacije. Postavljam pitanje – ako ne znamo da proizvodimo avione, ako ne znamo da proizvodimo helikoptere, ali znamo da proizvodimo hranu na tih 8.000 hektara kvalitetne zemlje gde postoje znatne farme insistiram da se tu nađe što pre rešenje. Taj poljoprivredni kombinat koji je pogrešno privatizovan, koji se sad nalazi u teškoj situaciji, upravo puno znači za grad Bečej i tih 1.400 zaposlenih. Taj grad živi od tog kombinata.
Uvek naglašavam ako Vojvodina ima neke prednosti. To su pre svega Dunav, to je Fruška Gora i treće je PIK Bečej. Generacije su taj PIK Bečej stvarale i nadam se da će taj PIK Bečej opstati i proizvoditi kvalitetnu hranu, a ne da jedemo raznorazne hrane koje uvozni lobi nama donosi i nalazimo se u situaciji da to moramo da plaćamo vrlo visokim cenama koje imamo.
Kao SDPS, a daćemo podršku ovom budžetu u to smo sigurni, moram da naglasim i sledeću stvar - jeste zaduživanje veoma veliko, nismo mi protiv zaduživanja, ako bi ta sredstva išla u otvaranje novih radnih mesta i zapošljavanje. Glavni problem Srbije je zaposliti Srbiju, stvoriti nov realni sektor koji će raditi, koji će stvarati nove robe koje će biti za izvoz, isto tako deo tih sredstava uložiti u kapitalne investicije, a ne ulagati u potrošnju kao što je dosad bio slučaj.
Ne mogu, a da ne kažem jednu stvar - za kamate ćemo sledeće godine dati 114 milijardi, u 2015. godini 135, a u 2016. godini 165 milijardi. Mi za sve subvencije u poljoprivredi dajemo 35 milijardi, a mi govorimo da su nam penzije glavni problem, a za penzije izdvajamo iz budžeta 260 milijardi, pa se postavlja pitanje – da li dalje zaduživanje na način da će na kraju Srbija raditi za strane kreditore, jer će se taj dug eksplemencijalno povećavati i biće teško izaći iz ove situacije?
Posle ovih podataka o kamatama za strane kredite, mislim da je teško nešto suvislo reći u vezi ovog budžeta iz prostog razloga što je to nešto što se opterećuje i što će sigurno opterećivati privredu Srbije u narednom periodu. Da vidimo ko najviše snosi posledice neodgovornih ekonomskih politika iz prethodnih godina? Pa, pre svega to nose penzioneri, zaposleni u javnom sektoru, isto tako zaposleni kod privatnika. Postavlja se pitanje – da li mi možemo izaći iz ovih problema nekim rešenjima koje možemo ponuditi?
Pre svega ovde je bilo dosta govora o Penzijsko-invalidskom fondu, načinu kako se ta sredstva troše, načinu kako se tim fondom upravlja. Moram da naglasim da tih 606 milijardi koje izdvajamo za penzije, zapamtite te penzije su ljudi zaradili od svojih ličnih dohodaka, plata izdvajali i nisu oni krivi što je država neodgovornim politikama, neodgovornim razvojem ta sredstva trošila na ko zna gde koje oblasti, da se sad penzioneri nalaze u situaciji da sa i onako malim penzijama moraju da snose teret ekonomske stabilizacije, odnosno kako to kažemo finansijske konsolidacije.
Mi smo insistirali i tražili, SDPS će uvek to govoriti, da teret ekonomske stabilizacije i krize treba svako da snosi prema svojim mogućnostima. Ovakvim linearnim pristupom ja naglašavam da će to teško moći da bude, iz prostog razloga što najteže stvari podnose upravo oni koji najmanje imaju.
Mi smo teške volje kao gorku pilulu podržali zakone oko nameta na plate iznad 60.000. Smatramo da to nije bila racionalna mera, ali da bismo imali sutra, mi moramo učiniti nešto dalje. Ima nešto što se u ovim dokumentima govori i kaže – da bi ova zemlja izašla iz krize moraju se menjati neki zakoni.
Jedan od zakona koji se spominje, a žao mi je što nema ministra za privredu, jeste Zakon o radu. Postavljam sledeće pitanje – to je sistemski zakon, koji treba da reši mnogo stvari, ali u javnosti se često potura jedna lažna teza, ako izmenimo taj zakon biće otvoreno mnogo radnih mesta. Nije tačno. Ne otvaraju zakoni radna mesta. Radna mesta otvaraju sredstva, ali da bismo otvorili ta radna mesta moramo imati finansijska sredstva, to jedno.
S druge strane, ništa nećemo uraditi ako stalno otpuštamo, a najavljujemo otpuštanja, pa ponekad mi se često čini da mi više otpustimo ljudi, nego što otvorimo radnih mesta. Zakon o radu treba doneti. Socijaldemokratska partija Srbije želi da naglasi da ćemo prihvatiti sve one promene u zakonu za koji se slože poslodavci, sindikati i Vlada i to kroz socijalni dijalog uz određeni konsenzus, ali ne može se Zakon o radu menjati preko štampe.
Treba se sesti u radne grupe, treba razgovarati, treba videti šta se može u ovom trenutku prihvatiti, šta ne može. Možda bi bio red da se taj zakon menja postupno, korak po korak, pa da određeni instituti koji važe u zemljama oko Srbije, pre svega mislim na Sloveniju koja ima dobar zakon i ostale zemlje, da se to sada prihvati, a kroz neke tri godine neki drugi instituti. Tu pre svega mislim na neke nelogičnosti oko otpremnina, oko rada na određeno vreme, oko načina kako otpuštati. Naravno u ovom zakonu vi imate mnogo prava ali teško da ih možete ostvariti.
Želim da kažem nešto što sam prošle godine govorio. To je finansiranje Vojvodine. Pošto se za ovih godinu dana nije ništa promenilo, ja praktično mogu da ponovim istu onu priču koju sam govorio prošle godine. Nekako, u ovo vreme u Vojvodini, pa i u Srbiji, počinje jedna pozorišna predstava koja se zove – budžet, koja je uvek ista, zaseda Skupština Vojvodine, donosi amandmane, ti amandmani dođu ovde, budu odbijeni, ministar finansija, bilo koji, obeća – da, rešićemo taj problem finansiranja Vojvodine, donećemo zakon, formira se radna grupa i tu se stane i sačeka se sledeća godina.
Uvek sam postavljao pitanje, a i sada postavljam pitanje – zašto je 7% za Vojvodinu? Zašto nije 17% ili zašto nije 4%? Ko je odredio tih 7%? Ako je odredio, kako je to, pored sve matematike koju poznajemo, a ovde ima dosta matematičara, nikako ne možemo da odredimo šta je to 7%. Ozbiljna politika i ozbiljno društvo, ako želi da reši problem, ono sedne i rešava problem. Možda ne možemo da nađemo pare, možda ne možemo da zaradimo pare, ali politički možemo rešiti problem – kako odrediti 7% i doneti zakon o finansiranju Vojvodine. Kada donesemo taj zakon, tada ćemo uštedeti mnoge rasprave od 2008. godine, koje idu oko zakona o finansiranju Vojvodine.
Naravno, za to treba da postoji volja, a izgleda da ta volja ne postoji kod vas. Bolje je da imamo pozorište uvek pred Novu godinu, kada se usvaja budžet, i da otvorimo pitanje Vojvodine ovde, u ovom Parlamentu, a Vojvodina je naša pokrajina Ustavom regulisana i dajte da tu priču završimo.
Nedavno sam bio u Sloveniji. Mogu da naglasim da oni imaju iste probleme kao i mi, ali oni donose budžet za dve godine, sada za 2014. i 2015. godinu. Zašto ne bismo mi uveli taj institut uvođen budžeta za dve godine, da privrednici i svi ostali znaju kako i na koji način da planiraju svoje aktivnosti u narednim godinama.
Na kraju, želim da naglasim da će SDPS dati punu podršku ovom budžetu i glasaće u Danu za glasanje za ovaj budžet. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da će se drugi javiti i zbog toga se nisam odmah javio, ali neću uzeti puno vremena iz prostog razloga jer govorimo o zakonima koji su prateći zakoni u vezi budžeta. Pošto se radi o pratećim zakonima, teško je govoriti o tim zakonima posebno, ne uzimajući u obzir budžet.
No, pošto imamo raspravu o budžetu, reći ću samo nekoliko stvari. Smatram da su ovi zakoni iznuđeni, da su veoma restriktivni u nekim stvarima, a da imaju blago socijalnu komponentu. Ovo moram da naglasim, jer u ovim zakonima ima dosta rešenja za koje, kao pripadnik Socijal-demokratske partije, teško mogu i treba da dignem ruku. Gledajući šta se želi postići, gledajući šta se želi i znajući kakva je dubioza u našem budžetu, gde su problemi, gde se nalaze, ove zakone smatram kao prvi korak ka rešenju problema koje moramo imati u narednom periodu.
Ovde je naglašena siva ekonomija koja ima dosta prostora u našoj zemlji. To je više od 30%. To je zaista veliki procenat i tu se govori o poreskoj upravi i njenom radu. Moram reći da tu ima vrlo velikih problema. Ko je imao kontakta sa poreskom upravom, ko je radio nešto tamo, video je da tu ima mnogo birokratije, da ima mnogo teškoća da se ostvare neka prava. Zato predlažem da, u narednom periodu, poreskoj upravi posvetimo mnogo više pažnje, mnogo više pažnje u smislu da se modernizuje, da jednostavno postoje u ovoj zemlji dve stvari, koje su izvesne, jedna je smrt, a druga je da morate platiti porez. Prema tome, sve ostalo je neizvesno.
Dajte da vidimo da li možemo napraviti poresku upravu koja će biti efikasna. Ne mogu, a da ne uzmem u obzir činjenicu, kada smo uvodili fiskalne kase, da je to zaživelo, da je dalo rezultate, a da sada posle izvesnog vremena nemamo te rezultate koje smo imali. Kada o tome govorim, govorim zbog toga što postoji mnogo unutrašnjih rezervi koje moramo ispuniti da bismo onu veliku budžetsku rupu, koju imamo, mogli popuniti.
Naravno, možda to u prvi mah to izgleda malo po malo, ali malo po malo znači dugoročnije rešenje, znači u nekom srednjem roku izlazak iz problema koje imamo unutar ovog našeg budžeta.
Sada ću se vratiti na nekoliko pitanja koje ovi zakoni rešavaju. Vratiću se jer ovaj budžet, o kojem govorimo, gde su dubioze zaista izražene… Ono što je posebno bitno, imamo ono što je iznad crte, a sada se prvi put pojavljuje i govorim o tome što je ispod crte. To što je ispod crte, to moramo javnosti reći jasno i otvoreno. Ono što smatram i što ću reći kada budem govorio o budžetu jeste činjenica da ovoga puta ova vlada hrabro, otvoreno saopštava gde se nalazi, gde se nalaze državne finansije u ovom trenutku. Da je stanje sjajno, nije. Da je teško, nije. To se priznaje, ali se moraju tražiti izlazi iz situacije u kojoj se nalazimo.
Ovde govorimo, u ovim zakonima koji su predloženi kao prateći zakoni, šta treba da uradimo. Pre svega, oporezivanje plata. Kao Socijal-demokratska partija mi smatramo da teret teškoća moramo podnositi svi prema svojoj imovinskoj snazi. Prema tome, onaj ko ima više, mora više da izdvaja. Ne mogu da se ne otmem utisku, ako imamo u sledećoj 2014. godini 114 milijardi za kamate, a dajemo 35 milijardi za subvencije poljoprivredi, osam i po za subvencije privredi, postavlja se pitanje – ko je, kada i zašto uzimao kredite da sada 110 milijardi moramo davati za kamate? Istovremeno, promašene politike trenutno plaćaju građani, plaćaju na način da im se moraju smanjivati plate, i to oni koji imaju iznad 60.000, a moramo reći da tih 60.000 nisu neka sredstva od kojih se u Srbiji može živeti.
Ono što će građani da osete jeste činjenica da će plate u javnom sektoru i penzije biti limitirane sa rastom od 0,5, odnosno 1% i u 2015, 2016. godini te penzije će ići samo 0,5% u aprilu i u oktobru. Penzioni sistem je zaista u krizi, i to ne samo unutar naše zemlje, već unutar našeg regiona, pa i u Evropi, jer smo poznati kao stara nacija.
Postavlja se pitanje – kako se predlaže reforma penzionog sistema? Moram vrlo odgovorno da kažem – reforma penzionog sistema je počela i ona već i sada daje rezultate. Postoji prostor da se i dalje traže neki drugi putevi reforme, a nema čarobnog štapića koji će odjednom napraviti reformu sistema, koja će odmah dati rezultate. To je moguće samo onda ako retroaktivno ili ako odjednom smanjite plate i penzije za 30 do 40%, tada ćete moći da živite od doprinosa koji se daju za penzije. To u ovoj situaciji, a ova vlada jeste socijalno odgovorna, ne možemo da učinimo. Zato moramo ići korak po korak u reforme i u tim koracima moramo doći do rezultata, da se penzije isplaćuju, da imamo 12 redovnih penzija i da se od tih penzija može živeti.
Isto tako, podržavamo stavove koji će biti za državne funkcionere, ma koliko to izgledalo demagoški, da sa šest meseci idemo na tri meseca isplate posle prestanka funkcije. Međutim, nalazimo se u situaciji da će i male popravke na kraju dati velike rezultate.
Jedna od bolnih tačaka koje mi socijaldemokrate teško prihvatamo, a nažalost, moramo progutati tu gorku pilulu, to jeste podizanje PDV-a, one niže stope sa 8% na 10%.
Sada je sasvim jasno da pogrešne ekonomske politike u prethodnom vremenu, koje su došle na naplatu upravo sada, se jednostavno prelivaju na sve slojeve stanovništva s tom razlikom, da će najviše osetiti oni koji najmanje imaju, jer upravo njima, čak i ove male sume, koje se izračunavaju između 350 i 450 dinara, znače mnogo i znači će mnogo u narednom periodu.
Ovde je bilo i govora oko plata, oko toga kako neko osim jedne plate ima dve, tri plate, dve, tri nadoknade itd. Kao Socijaldemokratska partija Srbije mi se zalažemo da bude jedinstvena plata, da nema dodataka, ali ne demagoški, da kažemo – da, nama ministar ima 105.000 i radi 14 ili 16 sati. To je čista demagogija. Niko ne može da radi za 105.000 14, 15 sati, a da od njega tražite maksimum, a da je usput i vrhunski stručnjak i poznavalac svoje oblasti.
Idemo stvari postaviti realno a onda na realnim stvarima hajmo postaviti stvari onako kako idu i kako moraju da idu. Ovako se zavaramo često nekim demagoškim ili populističkim stvarima, da malo plaćamo i ministre, pa čak malo plaćamo i narodne poslanike, a s druge strane, govorimo o nekim drugim stvarima. Moram da naglasim da je to ono što je veoma važno.
Drugo, Socijaldemokratska partija je naglašavala, i tu smo razgovarali, veoma pozdravljamo činjenicu da su hotelijeri ipak, što se tiče PDV-a, došli do situacije da plaćaju nižom stopom od 10%. To će značiti da ćemo moći da taj sektor razvijamo onako kako smo i dalje razvijali.
Bilo je govora o platnim razredima i koeficijentima. Smatram da zaista moramo uvesti u ovoj zemlji da se za jednak rad, za jednake poslove dobijaju takve plate. Ostaje mogućnost da se samo kvalitet posebno nagrađuje i ti koeficijenti. No, postoji jedan institut koji se zovu kolektivni ugovori, gde učestvuju sindikati. Mi insistiramo i tražimo da kolektivni ugovori i dalje postoje. Naravno, treba napraviti red u tim oblastima. Mi imamo nekih pet, šest različitih osnovica i 800 nekih koeficijenata, tako da se dešava da ako neko radi u nekoj agenciji, a njima čak ni broj ne znamo, ima ogromnu platu a neko ko radi na nekim vrlo odgovornim i teškim poslovima, kao što su profesori, lekari, ima malu platu.
Želim samo da kažem još nekoliko stvari. Ove mere, ovi zakoni, smatram da su samo početni korak u sređivanju našeg stanja. Moraju ići dalji koraci koji se u svakom slučaju vide u mnogim oblastima. Nema govora o oporezivanju imovine, nema govora o oporezivanju kada neko ima pet, šest stanova i živi od rentijerstva, nema govora o oporezivanju nekih skupih proizvoda kola, jahti, ne znam, i aviona itd. i nema oporezivanja, bar ne vidim ili se to namerava, ako neko zakupi 400, 500 hektara državne zemlje i ima enormna primanja, a za to ne plaća odgovarajuće poreze. Mislim da ima načina da se teret krize ravnomerno rasporedi s tom činjenicom da onaj ko više ima, da može da više i plaća.
Socijaldemokratska partija će podržati ove zakone. Moram priznati da su to teške odluke, da to činimo sa gorčinom, jer smo protiv mera koje znače samo linearno oporezivanje ljudi, a najčešće onih koji najmanje imaju, jer se oni najviše zahvate. To činimo zbog budućnosti, jer se nadamo da ćemo u nekom srednjem roku doći u situaciju da se u ovoj zemlji može raditi, zaraditi i, naravno, da ne dođemo u situaciju da nam se spoljni dug stalno povećava, da nam rastu kamate i da se na kraju ispostavi da mi postavimo osnovni problem da za iz budžeta za penzije dajemo 260 milijardi, a niko ne postavlja pitanje što za kamate dajemo 114 milijardi u 2014. godini, ili za sve zaposlene u javnom sektoru mi dajemo iz budžeta 270 milijardi, a 110 milijardi mi dajemo za kredite stranim kreditorima, što je rezultat neuspešnih ekonomskih politika iz vremena u kojem smo živeli. Hvala.

Hvala gospodine potpredsedniče.
Poštovani potpredsedniče Vlade, poštovani državni sekretari, pomoćnici, savetnici, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o Predlogu zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti, ne mogu a da ne kažem kako bi bilo sjajno da smo i ovaj zakon imali ranije, jer bi mnogi naši građani bili pošteđeni loših iskustava, prilikom kupovine ili prodaje svojih nepokretnosti.
Najgore iskustvo svakako su imali građani koji su kupili ili platili stan za koji se kasnije ispostavilo da je prodat drugome, ili pak što nije bio redak slučaj, višestruko prodat.
Upropašćavanje ovih ljudi i neizvesnost da li će uspeti da povrate svoj novac, bile su manjkavosti našeg pravnog sistema i tek 2009. godine kada su usvojene dopune Zakona o prometu nepokretnosti, otklonjena je mogućnost da ista nepokretnost bude prodata u isto vreme različitim licima.
Međutim, jedna poslovica kaže da je i sadašnji minut bolji od minuta kasnije. Dakle, izražavamo veliko zadovoljstvo što će i oblast posredovanja u prometu nepokretnosti biti uređena posebnim zakonom.
Praksa je pokazala da odredbe Zakona o obligacionim odnosima nisu bile dovoljne, jer život ide brže i promene su svakodnevne.
Donošenjem posebnom zakona u oblasti posredovanja u prometu nepokretnosti, na dobitku će biti i država i građani, ali i same agencije koje se bave ovim poslom, odnosno zaposleni u agencijama.
Doslednom primenom ovog zakona obezbeđuje se pravna sigurnost, konkurentnost i razvoj tržišta nepokretnosti, kao i profesionalizacija lica koja se bave posredovanjem, što podiže kvalitet usluge.
Ovim Predlogom zakona utvrđuju se uslovi za obavljanje posredovanja, registar posredovanja, ako i uslovi za brisanje iz registra. Propisana je i obaveza da posrednik uvek ima važeći ugovor o osiguranju od odgovornosti, za eventualnu štetu koju bi mogao da nanese nalogodavcu.
Ugovorom o posredovanju utvrđuju se međusobne obaveze posrednika i nalogodavca, način oglašavanja, visina naknade, posebne ugovorne klauzule i prestanak važenja ugovora. Takođe ugovor o posredovanju mora imati detaljne podatke o ugovornim stranama i predmetu poslavanja.
Posebno bih izdvojio obavezu izdavanja računa za izvršene usluge. Predlogom zakona regulisani su i drugi odnosi između posrednika, nalogodavca i trećih lica. Zato smatram da je ovaj zakon zaista dobar normativni okvir za uređenje oblasti posredovanja u prometu nepokretnosti, a najvažnije je da se u propisanom roku od 18 meseci usvoji dobra evidencija i registar posrednika.
Dame i gospodo narodni poslanici, u daljem izlaganju govoriću o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije. Ukratko najznačajnije novine koje donosi ovaj Predlog zakona su promenjen način utvrđivanja šta je dominantan položaj učesnika na tržištu, pojam koncentracije, uslovi za izbor predsednika komisije i članova saveta, donošenje etičkog kodeksa, dopunjuju se odredbe postupka pred komisijom, kao i mere i pravo na žalbu. Takođe ovaj zakon se usklađuje sa Zakonom o budžetskom sistemu i drugim zakonima.
Konkretno, u predloženim izmenama i dopunama merilo za utvrđivanje dominantnog položaja učesnika na tržištu je tržišna snaga učesnika na tržištu na osnovu propisanih kriterijuma, pojedinačno i u njihovoj međusobnoj zavisnosti.
Utvrđeni procenat tržišnog udela od 40% može opredeliti dominantan položaj učesnika na tržištu, ali samo u sklopu drugih kriterijuma. To znači da za proglašavanje dominantnog položaja učesnika na tržištu ovaj procenat može biti i manji, odnosno da je i veći procenat od 40% udela ne mora direktno značiti dominantan položaj na tržištu. Teret dokazivanja je na komisiji.
Dalje, precizirano je da se koncentracija odnosi i na kontrolu nad udelom, odnosno udelima drugih učesnika. Sledeća novina je da će u savetu biti po dva predstavnika iz oblasti prava i ekonomije, a takođe, i donošenje etičkog kodeksa radi očuvanja ugleda i nezavisnosti komisije.
Predviđa se dodatni razlog za ponavljanje postupka u slučaju pojedinačnog izuzeća zabrane. Posebna žalba na zaključak dozvoljena je u situacijama na koje se odnosi. Zatim, propisano je i da se protiv zaključka predsednika komisije, koje je naložena privremena mera, može uputiti žalba savetu, i odluke u pogledu upravnih mera koje određuje komisija usklađene su sa primedbama Evropske komisije iz godišnjeg izveštaja o napretku i utvrđeno je prinudno izvršenje mere zaštita konkurencije. Preciznije, utvrđeni institut prekida postupak na osnovu preuzete obaveze stranke u postupku, a te obaveze mogu biti mere ponašanja ili strukturne mere. Rok za trajanje prekida postupka produžen je sa šest meseci na najduže tri godine.
Inače, navedeno je i to da je primenom ovog instituta u praksi Evropske komisije rešeno više od 60% slučajeva. Uneta je i nova odredba o posebnom osnovu za ukidanje ili poništenje rešenja o pojedinačnom izuzeću. Produžen je rok za donošenje rešenja u ispitnom postupku sa tri na četiri meseca. Precizirano je da je početak roka za pristupanje komisije, podnošenju popune prijave. Mere zaštite konkurencije u obliku obaveze plaćanja 10% od ukupnog godišnjeg prihoda, određivaće se u odnosu na prihod ostvaren na teritoriji republike, a rok za naplatu produžen je sa tri na pet godina.
Dame i gospodo narodni poslanici, svoje izlaganje o Predlogu zakona zaključiću time da su pravila o zaštiti konkurencije i kontrole državne pomoći najbitnija pravila za stvaranje jedinstvenog tržišta EU. Danas je ova oblast regulisana u članovima od 81. do 93. Ugovora o stvaranju evropske zajednice, kao sekundarnim aktima EU. Politika konkurencije EU ostavlja se na četiri tačke. Pod jedan – zabrana poslovnih sporazuma usmerenih na podelu tržišta i dogovaranje cena; pod dva – zloupotreba dominantnog položaja; pod tri – kontrola spajanja firmi i pod četiri – kontrola državne pomoći. Dakle, zabranjuje se svako dogovaranje o visini cena kao i fiksiranje cena. Zabranjuje se i podela tržišta, ograničavanja proizvodnje ili prodaje, razmene informacija o kretanju cena, fiksiranjem minimalne prodajne cene, nameštanje izvozne zabrane.
Kada je reč o državnoj pomoći koja je tesno vezana za pravila zaštite konkurencije dozvoljene su samo one subvencije državne pomoći koje mogu da pogoduju velikom broju firmi, na primer - izgradnji naučno-istraživačkih centara.
Međutim, i u pravu EU postoje izuzeci od opšte zabrane državne pomoći u slučajevima kada se unapređuje kultura, za razvoj ekonomskih aktivnosti ako takva pomoć ne utiče negativno na trgovinske uslove za projekte od zajedničkog evropskog interesa, ali i za unapređenje ekonomskog razvoja tamo gde je životni standard enormno nizak i gde postoji ozbiljna nezaposlenost.
Nesumnjivo je da je reč o nizu pravila i pojedinih izuzetaka koje naša država na puta ka EU postepeno prihvata polazeći od sadašnjih ekonomskih prilika i poslovnog okruženja. Moramo se i u ovoj oblasti ponašati tako da strane investitore privlačimo, umesto da ih odbijamo, što je neretko bila naša praksa u Srbiji.
Sada nekoliko reči o preostala dva Predloga zakona.
Predlog zakona o uvozu i izvozu robe dvostruke namene, predloženo je donošenje posebnog zakona, a odredbe koje su do sada regulisale ovu oblast izmeštaju se iz Zakona o spoljnoj trgovini. Kao što je rečeno u obrazloženju Predloga zakona i zemlje u regionu imaju posebne zakone u ovoj oblasti, što je u skladu sa zakonodavstvom EU. Odredbe ovog zakona odnose se na kontrolu izvoza, uvoza, tranzita, pružanja brokerskih usluga i tehničke pomoći u vezi sa robom dvostruke namene. Propisane su i kaznene odredbe za prekršaje za pravna lica i preduzetnike koji obavljaju ove poslove, novčane kazne i zaštitne mere čime je obezbeđen čvrst sistem kontrole u ovoj oblasti.
Na kraju, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini kojim se posle tri godine primene menjaju odredbe Zakona o elektronskoj trgovini, koji je inače donet 2009. godine. Predložena su nova rešenja koja imaju za cilj da se ovaj zakon uskladi sa drugim sistemskim zakonima, Zakonom o trgovini, Zakonom o zaštiti potrošača i Zakonom o registraciji privrednih subjekata. Novina je i to da je polje primene ovog zakona prošireno i na pružaoce usluga koji nemaju sedište u Republici Srbiji u odnosu na oblast potrošačkih ugovora i netraženih komercijalnih poruka. Takođe je propisano da pod određenim uslovima sud izriče meru ograničenja pružanja usluga informacionog društva a povećani su i novčani iznosi kazni za prekršaje ovog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SDPS u danu za glasanje podržaće ove izmene i dopune zakona, a isto tako i sporazume koji su danas na dnevnom redu. Hvala vam na pažnji.

  Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena potpredsednice, uvaženi ministre, državni sekretari, pomoćnici, meni je veliko zadovoljstvo da možemo danas raspravljati o ovom zakonu. Istina, ovo što danas raspravljamo, to je nešto što je iznuđeno, iznuđeno da bi se izašlo u susret ponovo populaciji studenata, drugim rečima, da bi im smanjili broj bodova za upis u narednu godinu, i već večito studensko pravilo - što više ispita. Sad idemo sa pet na šest, možete dati i 22 ispitna roka, mi opet nećemo dobiti kvalitet.
Ono što želim da govorim, to je - da li je Bolonjski proces koji primenjujemo u Srbiji je zaživeo? Ja mogu reći da jeste. Sam sam profesor, sam predajem studentima i veoma dobro znam kako smo počeli 2005, 2006. godine i gde se sada nalazimo, 2013. godine.
U prvom naletu je bilo da moramo povećati efikasnost studiranja. Počelo je naravno snižavanje kriterijuma i sama ta činjenica je značila da smo odjednom imali velike prolaznosti. Istovremeno, primenom Bolonjskog procesa naglo je porastao i broj visokoškolskih ustanova. Pored državnih, dobili smo i veoma veliki broj privatnih fakulteta, odnosno univerziteta. Počela je neujednačenost u kvalitetu i borba za svakog studenta.
Ja znam da je znanje bogatstvo, ali znanje nije jednako novac. Izgleda da smo mi shvatili da je znanje jednako novac, pa onda pojedinci osnivanjem fakulteta, raznoraznih odeljenja u svim mogućim mestima su shvatili da mogu zaraditi veoma velike pare. Neki od njih su to zaista i uradili i dobili.
Ne bih na ovaj način da kažem da su samo privatni fakulteti uzrok svemu tome. Naime, državni fakulteti, kada su se našli u borbi za opstanak na tržištu, i sami državni fakulteti su naglo počeli da smanjuju svoje kriterijume, ocenjivanja i dobili smo jednu veliku hiperinflaciju diploma, diploma koje nisu imale upotrebnu vrednost. Te diplome su koristile, nažalost, zajedno sa kombinacijom političke moći, da pojedinci dođu do značajnih mesta u državi, da upravljaju državom, a nisu imali sposobnost i nemaju sposobnosti.
Nemoguće je da svi budu najbolji. U jednoj generaciji ne možete imati, u jednom odeljenju ili kod jedne grupe od 50 studenata, da imate 25 desetki. Nisu svi takvih sposobnosti. Ono što imamo kvalitetno u našoj zemlji, to moramo podržavati, pa čak i po cenu da podižemo prag i da dođemo do tih 60 bodova, a za takve kvalitetne studente da imamo stipendije, mogućnost da ostanu da rade gde mogu svoje kvalitete da iskažu. Oni koji to ne mogu, oni nažalost neće dobijati značajna društvena mesta u državi, u državnoj hijerarhiji, a posebno kod privatnika.
Znate, diplome se negde toliko i ne cene. Bio sam dugo vremena i u Americi. Video sam da kod njih vi možete dobiti posao ako znate raditi i bez diplome. Isto tako možete imati diplomu, a ako ne znate, dobićete otkaz odmah. A i u jednoj Americi vole da imaju kombinaciju diplome, ali i znanja koje ta diploma verifikuje, da je taj student to zaradio onoliko koliko treba da ima. Ako shvatimo da visoko obrazovanje nije samo novac i ako shvatimo da moramo da imamo situaciju da iza tih diploma stoji znanje, onda ćemo vrlo brzo i vrlo lako doći do kvalitetnih kadrova.
Nažalost, mi smo napravili jednu inflaciju ljudi koji imaju raznorazne menadžmente i znanja koja nisu upotrebljiva, a kada tražimo informatičare, kada tražimo inženjere, kada tražimo ljude koji znaju posao, takve ljude ne možemo naći. Zašto? Zato što ovi fakulteti, neko je spomenuo i Elektrotehnički fakultet i FON, moraju da traže znanje, jer vi ne možete nekome dati da gradi puteve ili mostove, a da nije zaista ispekao dobro na fakultetu znanje, a kasnije, kroz struku, kroz iskustvo, došao do nekih zavidnih visina.
Mogu vam reći, možemo dovoditi strane investitore koliko god hoćemo, otvarati fabrike čipova, nisam siguran da ćemo naći inženjere koji će moći sve to da prate. Zašto? Zato što je društvena usmerenost bila – dođite do diplome, a onda ćemo se lako snaći, negde ćemo zaposliti po partijskim linijama, dobićete pozitivnu poziciju. Sve ono što je dobro oteraćete od sebe, oni će otići u inostranstvo, a mi ćemo ostati ovde gde se nalazimo i stalo dolaziti u istu situaciju, da nemamo kvalitetnih kadrova.
Ima još nešto što je veoma interesantno. Hiperinflacija, osim master diploma, doktorskih disertacija, prosto je neverovatno koliko imamo doktora nauka, ljudi koji se kite titulama, a iza sebe nemaju ni jedan ozbiljan naučni rad, niti su bilo šta objavili u inostranstvu, a isto tako nisu se našli u situaciji da njihov rad bude prikazan u bilo kom referativnom časopisu koji postoji u svetu, što je sasvim normalno ako se bavite naukom.
Još nešto postoji, a to je kupovina raznoraznih titula, kupovina nekih akademija. Moram priznati da, kada sam čuo da ima nekih akademija, kada sam jedan naučni rad objavio u Americi, dobio sam jedno pozivno pismo za Njujoršku akademiju nauka, da budem član. Trebalo se platiti, to je bilo devedesetih godina, kada je to bilo veliko, 60 dolara, ja nisam platio jer je mene bilo sramota da postanem član Njujorške akademije nauka sa jednim objavljenim naučnim radom. Vi sad imate akademike koji iza sebe imaju ne znam ni ja šta, što je titula bombastičnija, to je cena veća.
Kada govorim o svemu tome, želim da kažem samo jednu stvar. Očekujem da ćemo u narednih godinu dana detaljno sagledati kako idemo u visokom obrazovanju, koliko imamo fakulteta, a isto tako, kad to sagledamo, da vidimo šta je potrebno menjati u visokom obrazovanju, da li će to biti jedna celovita promena Zakona o visokom obrazovanju, iz prostog razloga da bi dobili adekvatan kvalitet. Ne moraju svi u ovoj zemlji imati fakultetske diplome, ali one koje imamo, iza njih mora da stoji znanje, kvalitet, kompetentnost, stručnost.
U tom smislu, nadam se da će nova ekipa novog ministra za obrazovanje znati uraditi, znati predložiti celovitu reformu koja mora da ide, ne samo od fakulteta, od osnovne škole, srednje škole, da nam se ne dešavaju sve ove stvari koje su se dešavale. U obrazovanju nemate velikih promena, ne možete ih imati. Nema tu velike modernosti. Tu ima podizanje kvaliteta, organizacija sistema koja mora da funkcioniše i onda ćete iza toga imati kvalitet.
Ako smo znali i u siromašno vreme, posle Drugog svetskog rata, da imamo dobre i kvalitetne kadrove, koji su bili spremni da grade ovu zemlju, valjda možemo i sada, 2013. godine, kada nismo toliko siromašni, jer nije uvek potreban novac za nešto. Nekad je potrebno samo znanje, stručnost, kompetentnost i ljudi da sednu i da uče, jer nema nekog velikog, volšebnog načina da nešto naučite. Nijedan kompjuter vam neće staviti stvari u glavu, ukoliko sami ne sednete, ne radite i ne pokažete ono što treba.
U tom smislu, SDPS će predložiti ove izmene samo kao nešto što je iznuđeno da premostimo ovu situaciju. Od vas očekujemo dugoročno rešavanje ovih problema, jer oblast obrazovanja, kao značajna oblast u ovoj našoj državi, je najlakša oblast koja se može transformisati, koja nije toliko potonula u svojim kriterijumima. Dakle, uz malo truda, malo volje i sa možda manje para ćemo moći da dođemo do kvalitetnih kadrova. Naravno, postoje tu i oblasti gde trebaju dosta velika sredstva, moderna oprema, ali takvih ljudi u ovoj zemlji nije potrebno baš previše. Sa mnogo manje para i ulaganja u nauku, povezivanjem sa privredom, mislim da možemo doći do kvalitetnih kadrova.
Meni nikako nije jasno, kada studenti idu na letnju praksu, vi izmišljate firme gde ćete ih slati. U suštini, idu kod prijatelja, pa formalno donesu i mi to formalno prihvatamo. Kada ćemo doći u situaciju da ozbiljne firme u završnim godinama fakulteta dolaze na fakultete, traže najkvalitetnije ljude i ti najkvalitetniji ljudi sutra, kada završe fakultete i visoke škole, odmah dobiju posao, da se uče i da mogu da rade. To je normalno u svetu. Izgleda, samo nije normalno u Srbiji.
U tom smislu, mi ćemo vam dati punu podršku i SDPS će u danu za glasanje dati podršku ovim izmenama i dopunama zakona. Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani predsedniče Vlade, poštovani potpredsednici, poštovani ministri i kandidati za ministre, dobro je što se jedan veliki posao, kao što je rekonstrukcija Vlade, završava u ovoj nedelji i što će mnoge nedoumice, nejasnoće koje su se javljale poslednjih meseci u javnosti biti konačno razrešene.
Ako vladajuća većina kreće u proces rekonstrukcije, a da njena pozicija nije ugrožena, postoji većina u Skupštini, to je znak da je u politici vladajuće većine došlo do preokreta i to onog pozitivnog. On je jasan i vidljiv u ovih nešto više od godinu dana, a ogleda se pre svega u proboju u vezi evropskih integracija i dobijanja datuma za početak pregovora, rešavanja problema Kosova i potpisivanja Briselskog sporazuma, kao i rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Naravno, to sve još uvek nije dovoljno. Postoji mnoštvo oblasti gde se mora učiniti preokret. Poboljšanje i potpuna promena sadašnjeg stanja i dosadašnjih politika, to su ti reformski zahvati koji su neophodni sadašnjoj Srbiji, koji su uvek odlagani za neka druga vremena, koji su bolni i često pogađaju interese mnogih grupacija, pa čak i onih uticajnih koji su do sada kreirali političku stvarnost Srbije.
Često ti zahvati nisu popularni. Ne donose političke poene i zbog toga su ranije političke većine izbegavale da sprovedu određene reforme. Oblast koja zahteva temeljne reforme i promene je ekonomska politika. Sasvim je jasno da u Srbiji ne postoji konzistentna ekonomska politika koja je dugoročna i da se nagomilani problemi rešavaju. Uglavnom su to kratkoročne mere koje privremeno daju privid da se nešto rešava, npr. sprečen je bankrot države, ali kasnije na naplatu dođu mnogo veći računi i kriza je veća i dublja.
U raspravama o ekonomskoj politici, četiri reči dominiraju: nezaposlenost, spoljni dug, budžetski deficit, štednja. Eksperti, a u Srbiji ih ima veoma mnogo, u prvi plan stavljaju spoljni dug, a on iznosi 19 milijardi evra i nije mali. Zatim budžetski deficit, a on sada iznosi 6,5% bruto društvenog proizvoda, i neminovno onda sledi da se mora štedeti ili, eufemistički rečeno, mora se stezati kaiš.
Glavna stvar je posustala privreda, kao i posledica toga, nezaposlenost koja iznosi dramatičnih 24,2% sa tendencijom daljeg rasta, i u tom pogledu posebno su u prvom planu mladi ljudi do 30 godina, njih 50% nema posao. Radi se uglavnom o mladoj i školovanoj grupaciji.
Kada se pomene reč „štednja“ odmah se pomisli na javni sektor, tj. na plate i penzije. Po pravilu stradaju učitelji, profesori, lekari, slabo plaćeni i demotivisani činovnici i naravno penzioneri. Dakle, oni nemoćni koji jedva preživljavaju. Što je još tragičnije od tih malih i nedovoljnih primanja i plata izdržavaju svoju nezaposlenu decu i unuke. Zato nije pravo pitanje smanjivanje ili zamrzavanje plata i penzija, već je pravo pitanje kako otvarati nova radna mesta i ubrzano zapošljavati. Rezultati će biti vidljivi kratkoročno, jer oslobađanjem tereta izdržavanja radno sposobnih mladih ljudi, visina plata i penzija neće dolaziti u prvi plan.
Naravno, otvaranje novih radnih mesta, za njih su potrebna ogromna sredstva, odgovor na to pitanje takođe postoji. Što brže i efikasnije stvarati ambijent za privlačenje stranih direktnih investicija, smanjivanje dugih i nepotrebnih birokratskih procedura, zatim, što ne i zaduživanje i ulaganje u oblasti u kojima Srbija ima komparativne prednosti, a to su između ostalih poljoprivreda, infrastruktura, energetika, štednja ograničenja. Znači samo održavanje statusa kvo, i dalje siromašenje već siromašnih, bogaćenje bogatih, dalje zaduživanje i na kraju bankrot.
U Srbiji najbolje prolaze banke. Stvaraju najveće profite i po pravilu su u stalnom vlasništvu. Postavlja se pitanje zašto ni jedna proizvodnja nije isplativa, a imamo svoje sirovine, jeftinu i kvalitetnu radnu snagu? Jedan od razloga su i skupi krediti koji proizvođači moraju uzimati od tih banaka gde kamatna stopa iznosi i do 8,5%. S takvim kamatama teško koji naš proizvod može biti konkurentan.
Zašto država ne stvori fondove i stimuliše one proizvodnje koje su održive i pripadaju tzv. realnom sektoru? Na taj način stvaraće se proizvodi koji se mogu izvoziti i postići još jedan važan cilj, sačuvati radna mesta već sada zaposlenih u malim i srednjim preduzećima.
Na ove probleme stalno ukazuju asocijacije privrednika, Privredna komora Srbije. O sivoj ekonomiji, velikim porezima, osnovnim davanjima i dažbinama, nema potrebe ni govoriti. Jer, mnogo toga je već rečeno, ali je malo urađeno. Često je za proboj u nekoj oblasti potrebno malo uraditi a rezultati mogu biti brzo vidljivi.
Moram upotrebiti jednu metaforu, koja će biti razumljiva mladom kolegi, kandidatu za ministra finansija. Ekonomija u Srbiji je složena diferencijalna jednačina koja ima mnogo početnik uslova i ograničenja. U traženju rešenja između loših, dobrih i optimalnih, najčešće su birana loša rešenja. Pljačkaška privatizacija, gubljenje 500.000 radnih mesta, uništavanje proizvodnje gde smo imali komparativnih prednosti i prepuštanje strancima.
Međutim, opšte gledano za Srbiju i većinu njenih građana to su bila loša ekonomska rešenja, ali za kreatore te politike su bila optimalna rešenja jer su se enormno obogatili. Zato se SDPS zalaže za temeljite reforme u oblasti ekonomske politike, jer masovna nezaposlenost razara naše društvo, a zalažemo se za društvo pune zaposlenosti i dozvoljive nejednakosti. U SDPS smo svesni da preokret u ekonomskoj politici neće biti ni lak ni brz i da rezultati neće biti odmah vidljivi.
Interesantno je da u Srbiji uvek bolje prolaze oni koji daju nerealna obećanja, nude laka rešenja, a ne prihvataju se oni koji upozoravaju na krizu, odricanja, težak rad, dugoročnost izlaska iz krize. Što je kriza teža i dublja, lakše prolaze nerealna obećanja.
U rešavanju teških problema često imamo nekonzistentne politike. Površni smo i ako dođemo do teškoća brzo odustajemo. Uopšte, sve u Srbiji izgleda nezavršeno, država, granice, pravne institucije, putevi, prosto sve. Izgleda da tako jedino možemo da funkcionišemo.
Zato se SDPS opredeljuje za novu reformsku politiku koja će od Srbije napraviti modernu evropsku državu bez obzira ne sve teškoće i probleme koji će se javljati na tom putu.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o rekonstrukciji Vlade i ona je temeljna i suštinska, što je novina u političkom životu Srbije i to je znak da je ova vladajuća koalicija spremna da krene u temeljite i suštinske reforme u svim oblastima.
Šta SDPS očekuje od ministara u rekonstruisanoj Vladi, kako novih, tako i onih koji su tu od ranije? Očekujemo realno sagledavanje stanja u oblastima za koje su odgovorni, postavljanje ciljeva koji su realno ostvarivi. Pri tome treba polaziti šta su zahtevi i standardi EU za te oblasti, a šta je naša realnost i tome se prilagoditi.
Postavljeni ciljevi moraju biti izuzetno jasni, precizni i u međufazama sa merljivim parametrima. Na osnovu jasnih ciljeva postavljaju se strategije, ali i akcioni planovi čije se izvršenja moraju kontrolisati svakog dana. Preuzimanjem pune odgovornosti za određenu oblast, svesni smo činjenice da ministar nije svemoguć, ali se od njega očekuje da u kreiranju rešenja uključi širi krug zainteresovanih partnera, kao što su sindikati, poslodavci, akademska zajednica, ne vladine organizacije. Samo u jednom širem konsenzusu ćemo doći do najboljih rešenja za mnoge naše probleme.
Dame i gospodo narodni poslanici, SDPS je veoma zainteresovana za donošenje zakona koji se tiču oblasti rada i zapošljavanja, a to su Zakon o radu i zapošljavanju, Zakon o štrajku, Zakon o socijalnom preduzetništvu i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju.
U javnosti se često protura teza da su ovi zakoni prepreka da se Srbija brže razvija, da se brže zapošljava i da su zaposleni u Srbiji prezaštićeni. Istina je potpuno suprotna. Ionako mala prava zaposlenih su teško ostvarljiva u jednom nesavršenom pravnom sistemu, a velika nezaposlenost prosto primorava zaposlene da čuvaju radna mesta po svaku cenu.
Međutim, u novim uslovima SDPS je svesna da mora doći do promene ovih zakona, ali očekujemo oko ovih pitanja jedan širi konsenzus, pre svega sindikata, poslodavaca i drugih zainteresovanih u okviru socijalnog dijaloga. Zašto se izbegava socijalni dijalog, a sindikati i poslodavci su često po strani kada se donose značajna rešenja iz ove oblasti? Bolje je sa sindikatima razgovarati i doći do prihvatljivih rešenja, nego ih imati na ulicama. Sastanci Socijalno-ekonomskog saveta na tripartitnom nivou moraju biti, ako treba, a treba, i na dnevnom nivou, odnosno svakoga dana, jer u osnovi produktivnog rada i zapošljavanja opet je razvijena privreda. Nije suštinsko pitanje kako rasporediti pare u budžetu, već je suštinsko pitanje kako obezbediti da se budžet puni sredstvima od proizvodnje i usluga.
Dame i gospodo narodni poslanici, prosto je neverovatno da se godinama ne možemo dogovoriti oko jedne naizgled jednostavne stvari - ko su reprezentativni učesnici socijalnog dijaloga iz reda poslodavaca i sindikata? Dovoljno je samo pogledati rešenja kod naših suseda ili pak kod nekih evropskih država i odmah da dobijemo prihvatljivo rešenje. Obzirom na težinu i dubinu naše ekonomske krize, u razgovore treba uključiti sve sindikate i poslodavce i, naravno, oni reprezentativni preuzimaju najveću odgovornost.
Što ne reći, da bi se Srbija izvukla iz teške ekonomske krize, potreban je društveni ugovor za sve strukture društva i da posledice izlaska iz krize svi snose, s tom razlikom da oni najsiromašniji snose najmanje.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SDPS će dati punu podršku u radu rekonstruisanoj Vladi, s nadom da će prvi rezultati biti brzo vidljivi, posebno u promenama ekonomske politike. Osim želje da ova rekonstruisana Vlada ima uspeha u radu, želimo joj i dugo trajanje. Hvala.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čitav dan danas slušam raspravu o rebalansu budžeta, što na Odboru za finansije, što u ovom visokom domu. Celo vreme slušam - ko je odgovoran za ono što se desilo u prošlosti. Živim u sadašnjosti i želim da živim u budućnosti.
Ovde u ovoj sali sede svi oni koji su vršili vlast u prošlosti. Kao sindikalni lider pregovarao sam i sa ovom stranom ovde i sa gospodinom ministrom oko svih mogućih primanja. Hoću ovde javno da izjavim, odgovornost za najveći dug koji ima Srbija, za najnižu platu, za zaduženje, za sve snose sindikati. Znate zašto sindikati? Zato što su oni sve ovo činili i uradili. Sindikati su krivi zato što smo izgubili 500.000 radnih mesta, sindikati su krivi zbog činjenice da imamo skoro najnižu platu u okruženju i sindikati su krivi zašto smo imali ovu kriminalnu privatizaciju i zašto smo izgubili 500.000 radnih mesta.
Mislim da to nije tačno. To znate i vi, jer znate kako je išla ova privatizacija, kako smo gubili radna mesta i kako smo preduzeća koja su i dala određene rezultate doveli do ove situacije u kojoj se danas nalazimo.
O rebalansu budžeta rečeno je mnogo štošta. Neću mnogo dodati oko toga. Čim se pravi rebalans u ovom periodu, znači da nije urađeno ono što je bilo potrebno, izvršene su pogrešne procene i ono što treba da uradimo jeste da iz ove situacije izađemo, da idemo dalje napred.
Predlažem da se okrećemo budućnosti. Budućnost se ogleda u sledećim činjenicama – da li smo spremni da idemo u strukturne reforme? Prvo, restrukturiranje javnih preduzeća, kada ih vršimo? Pa, onda kada moramo. Kad nas zakon na to tera, mi vršimo restrukturiranje i verovatno ćemo čekati 30. jun sledeće godine da tu priču završimo. Isto tako, o javnim preduzećima, prvi put smo se ohrabrili da kažemo da smanjujemo subvencije železnicama. O tome ćemo razgovarati i u vezi Resavice, a isto tako možemo razgovarati i oko "Galenike". Tu se možda ne bih složio sa gospodinom ministrom. Nisu sindikati krivi zašto "Galenika" nije privatizovana i zašto se ona dalje ne privatizuje.
Možda se postavlja pitanje - zašto je "Galenika" i došla do ovog stanja u kojem se nalazi i gde je odgovornost onih koji su je u datom trenutku vodili i činili nešto od nje?
Celo vreme sebi postavljam pitanje – po čemu je u zapošljavanju, razvoju privrede, odgovoran Zakon o radu? Po čemu je to Zakon o radu smetnja, kada su sindikati spremni da se ide na promene Zakona o radu, spremni su i da ukinu famozne otpremnine, spremni su i da prihvate činjenicu da se rad na određeno vreme produži za dve do tri godine? To je stvar pregovora na socijalno-ekonomskom savetu, da razgovaramo i sindikati su spremni da učine i mnogo veće ustupke, ali sa njima se ne razgovara, ali se govori kao velika prednost da se promeni Zakon o radu. Da li će to podrazumevati da će radnik raditi, a neće dobijati platu koju je zaradio? Da li radnik treba da radi, a da ne dobije platu? Da li se pod time podrazumeva promena Zakona o radu, a svuda u normalnom svetu, a Srbija želi da bude normalna, se borimo da onaj ko radi zaradi i na vreme dobije platu. To je nešto što je normalno.
Dalje, jedno pitanje koje govori o restrukturiranju jeste reforma PIO fonda. Godine 2013. je trebalo da se krene. Ne znam zašto, sve vreme se očekuje da za PIO fond postoji neki čarobni štapić kojim je potrebno samo nešto promeniti, pa da više ne dajemo skoro 50% iz budžeta za doprinose PIO fondu. Mislim da nije tu rešenje. Penzioni fond je već doživeo određene reforme. On i dalje u hodu treba da se reformiše, ali treba o tome ozbiljno razgovarati. Ne treba donositi paušalne ocene. Morate znati da od Penzionog fonda u Srbiji trenutno živi milion i sedamsto penzionera i koliko je tu članova njihovih porodica, koliko je tu mladih koji na te male penzije mogu da preživljavaju u ovom teškom vremenu?
Zbog toga mi iz SDPS smatramo da je potrebno razgovarati i o činjenici kako uvesti i solidarni porez. Kolega Bauer je govorio nešto o procentima, a ono za šta se mi takođe zalažemo je pitanje solidarnog poreza. Ne vidim nikakvog razloga da se kao privremeno rešenje ne uvede socijalni porez. Koja je to cifra? Da li će to za zaposlene biti 40.000, a za penzionere mora biti veća nego što je 25.000, jer kao što znate, 60% penzionera prima do 25.000? To znači da možemo o tome razgovarati, jer kako ćemo biti socijalno odgovorna država, ukoliko nemamo elemente solidarnosti. To je ono za šta se borimo i na čemu ćemo insistirati kao socijalno odgovorna partija koja insistira da u ovoj zemlji svi imaju pravo na jedan dostojanstveni život, a ne samo dostojanstveni život, već i dostojanstveni rad.
Ako pod dostojanstvenim radom podrazumevamo, onda znači da smo spremni da idemo i u ime sindikata i kao SDPS na izmene i dopune Zakona o radu, ali pod uslovom da se tu napravi širi društveni konsenzus, da se dogovorimo oko socijalno-ekonomskog saveta i sindikati i poslodavci i država koja će tu biti garant.
Kada ovo govorim, govorim iz prostog razloga, jer ako želimo da govorimo o budućnosti,onda moramo na taj način razgovarati. Nema ničega težeg ako nemate radno mesto. Kao otac dece koja nemaju posao, znam šta to znači, šta znači čekati posao, šta znači tražiti posao. Srbiju treba zaposliti i o tome treba da razgovaramo, da razgovaramo o budućnosti. Ovaj rebalans budžeta gledam samo kao iznuđeno rešenje, kao premošćavanje nečega što će nas uvesti u strukturne reforme. Kao što smo imali snage da odgovorimo na mnoga teška pitanja, na pitanje Kosova, da dobijemo datum za početak pregovora, isto tako, lično smatram da se kompletna društvena energija mora usmeriti na reformu privrede, na strukturne reforme, da bi konačno Srbija počela da živi, da Srbija ide napred. To je ono što će SDPS u svom radu dalje podržavati.
Na kraju da kažem da ćemo u potpunosti podržati ovaj rebalans budžeta. Hvala.

Poštovana potpredsednice, emotivno izlaganje gospođe Zlate je mene motivisalo da se javim za reč. Dolazim iz Vojvodine i moram vam reći da sam od juče do danas imao vrlo tešku noć, razmišljajući o tome šta da kažem, da li uopšte bilo šta da kažem, ali taj govor i govori nekih narodnih poslanika su mi dali motiv da kažem nekoliko reči.
Zaista, nama Srbima iz Vojvodine je veoma teško kada se otvori ova tema, veoma teško. Nama su svima živa sećanja racije koja je bila u Novom Sadu 1942. godine. Kao dete sam odrastao, vaspitavan, išao na skupove i znam šta je usađeno meni u mojoj glavi oko svih tih dešavanja.
Znam da je rat zlo, jedno veliko zlo koje nažalost na ovom Balkanu se često ponavlja. Balkan je inače pun istorije, nažalost negativne istorije gde samo govorimo o žrtvama, o zločinima i gde se to vremenom i ponavlja. Upravo zbog toga mislim da ova generacija mora da učini nešto više, mora tu svoju neslavnu istoriju u ovom delu da je prevaziđe, da krene nekim novim putem, putem pomirenja, putem zajedničkog življenja i putem pokazivanja pravog lica srpskog naroda.
Sam sam devedesetih godina bio u jednom području gde sam osetio šta znači kolektivna krivica, samo zato što govorim ovim jezikom kojim govorim, samo zato što pripadam određenom narodu. Mislim da to moramo prevazići da bismo živeli u budućnosti, da se našoj deci sve to što se dešavalo u ranijem periodu više ne dešava.
Meni je jako teško bilo i da čitam i da se pripremam za ovo izlaganje, sećajući se i Novog Sada i Čuruga i Nadalja i Šajkaša i Đurđeva i Bečeja, hladnog Dunava i svega onoga što se dešavalo te 1942. godine. Ali, mi moramo ići dalje.
Odmah da kažem, nema kolektivne krivice, nema kolektivne krivice nijednog naroda, bio to srpski, bio to na ovim područjima Vojvodine nemački narod, mađarski narod. Nema te kolektivne krivice. Moramo imati pojedinačnu krivicu i da ti ljudi koji su činili te zločine zaista i odgovaraju.
Kao pripadnik leve partije, leve orijentacije, kao pripadnik partije koje baštini antifašističku borbu, moram da naglasim da se nećemo nikada složiti sa revizijom istorije. Mora da se zna ko se borio u ratu, ko se borio za slobodu, a ko je bio saradnik okupatora. Ne možemo tražiti opravdavajuće okolnosti za neke koji su bili sluge okupatora koji su radili za njih i na kraju, u krajnjoj konsekvenci stradao je običan narod koji je stradao od tih okupatora. Baš upravo zbog toga što baštinimo antifašizam i moram reći da Srbija se toga odriče, ne znam zašto. Sve normalne evropske zemlje i te kako se ponose sa svojom antifašističkom borbom. Mi u Srbiji nekako to pokušavamo da relativiziramo, da stavimo u drugi plan, kao da je sloboda došla sama od sebe, a ne da su se za nju borile generacije mladih ljudi koji su bili u ratu. Kao dete nekog ko je bio u ratu, ko je bio partizan, ja to ovde moram da kažem, ma koliko to bilo emotivno i zato i pripadam partiji leve orijentacije.
Ono što takođe moramo da znamo, to je da mnogi žele da se zločini zaborave. Ako se zločini zaborave, oni će se i ponavljati. Moramo znati da su to bila smutna vremena, a da u smutnim vremenima ima mnogo toga što je loše, što ne vodi napred. Prema tome, ne bih ovu deklaraciju koja može da bude samo obična hartija, ukoliko u njoj ne stoji svest pripadnika svih naroda koji žive u Srbiji, u svojoj državi, da se mora promeniti način ponašanja, razmišljanja, da se mora gledati u budućnost, a ta naša budućnost znači življenje zajedničko, da se naša prošlost nekako stavi u neki plan, da se razjasnimo šta je bilo.
Možemo da oprostimo, ali neke stvari ne smemo zaboraviti. Ne smemo zaboraviti jer će se ponoviti i zbog toga SDPS će dati podršku ovoj deklaraciji uz puno poštovanje i eventualne izmene koje budu u okviru amandmana, a sam lično, odmah vam moram priznati, ja ću se uzdržati od glasanja. Hvala vam.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre, državni sekretari, pomoćnici, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je dobro što danas imamo pred sobom skup zakona iz oblasti obrazovanja, što obavljamo raspravu o tim zakonima ili što možemo reći šta mislimo o obrazovanju. Ta celina daće jednu sliku.
Međutim, slika jedne države jeste obrazovni sistem. Kakav je obrazovni sistem takva je i država. Živimo u jednoj državi gde su mnoga merila i kriterijumi otišli u drugi plan, gde u mnogim oblastima ne postoji profesionalno poštenje, gde se u državi mnogo toga ne poštuje. Kako da očekujemo da taj obrazovni sistem bude bolji nego što je država?
Bez obzira na ove kritičke tonove, moram da naglasim da imam puno poverenje u naš obrazovni sistem. Mislim da je on dobar, može biti još bolji, to zavisi od ljudi koji u njemu rade i od toga koliko država u njega ulaže. Isto tako zavisi kako ga možemo modelirati da bude bolji i kvalitetniji.
Kao retko koji sistem, obrazovni sistem ne može da trpi brze i nagle promene. On se menja postepeno, polako i dugoročno. Efekti tih promena se viđaju tek kasnije, ukoliko imamo jasnu strategiju, strategiju šta hoćemo, gde hoćemo i šta hoćemo od tog sistema.
Naime, želim da kažem, da li mi imamo organizovani školski sistem, obrazovni sistem? Imamo. Da li ga imamo kvalitetno? Imamo. Da li imamo optimalnost? Mislim da može biti bolje i više. Treće, da li taj sistem daje jednake šanse za sve? Tvrdim da daje. Upravo to SDPS insistira, da školski sistem daje kvalitet za sve učenike i studente ove zemlje, da školski sistem ne može biti investicija koja će se gledati da li donosi profit i da li se može školovati onaj koji ima pare, već školski sistem mora biti otvoren za sve one koji žele, a da kvalitet, znanje i stručnost dođu do izražaja. Ako napravimo takav školski sistem, tvrdim vam da ćemo doći u situaciju da će ova zemlja izaći iz krize.
Sam dugo radim u školskom sistemu, dugo sam profesor. Prošao sam sve nivoe od gimnazije do fakulteta i znam kako to ide. Znam šta je potrebno da bi sistem davao efekte. Ono što sam sam doživeo, eksperimenti u školama su vrlo pogubni. Sam sam preživeo na svojoj koži dve reforme, a sam sam sprovodio dve-tri reforme na tuđoj koži. Prema tome, znam šta se dešava i kako se dešava i koja su to očekivanja. Prošao sam i onu fazu koja se zove pitanje šuvanica itd, koje su mnogi od vas zaboravili, ali osnovno što vam moram reći, školski sistem ne trpi nagle promene i neka nova saznanja. On je klasičan i kao klasičan se samo može popravljati, fino podešavati da daje rezultate.
Da biste nešto naučili, podrobno morate sedeti i zagrejati stolicu. Nema nekog volšebnog načina da vam znanje uđe u glavu. Jednostavno, morate učiti, morate imati kriterijume. Ako imamo politički stav da imamo veliku prolaznost u školama, profesori će tada ići linijom manjeg otpora, davati ocene i onda ćemo imati u razredu od 30 učenika 25 odličnih učenika. To nije prirodno. Nije prirodno da su svi odlični, nije prirodno da su svi najbolji. Prirodno je da imamo pravilnu selekciju, pravilno ocenjivanje i upravo to će dati onaj školski sistem koji će biti nama podoban, koji će nama trebati da ide.
Podržavam Strategiju obrazovanja do 2020. godine. Hajde da ne donosimo nove strategije. Hajde da ovu sprovodimo i da 2020. godine napravimo jednu analizu šta smo uradili, šta nismo uradili. Drugo, mnogo toga se ovde govori. Lično mislim da se često ulazi u detalje. Prvo, hajde da vidimo ko su nama profesori i nastavnici. Da li smo mi profesore i nastavnike doveli u situaciju da se i oni sami ponekad sebe stide ili je biti profesor i nastavnik čast? Svi mi imamo svoje učiteljice, svoje profesore, svoje nastavnike koji su nas vodili kroz školovanje, koji su nas stvorili.
Nijednog naučnika nije stvorio on sam od sebe, već ga je neko usmerio, otkrio talenat u njemu, davao mu znanje, on učio, radio i na osnovu toga je on postao i naučnik, odnosno i neko ko može da predaje.
Drugo, ako hoćemo kvalitetan školski sistem, da li pažnju obraćamo nastavničkim fakultetima, onim fakultetima koji školuju nastavnike i profesore? Da li mi te ljude stimulišemo. Sam sam bio u jednoj situaciji negde 1965. godine kada su matematičari bili stimulisani da studiraju matematiku. Na jednoj od sednica sam govorio – da bismo izašli iz krize, treba da finansiramo matematiku, jer ako finansiramo matematiku, imaćemo i inžinjere informatičare, sve ono što treba ovom društvu. To nekako ne sprovodimo u plan ono što treba.
Greška je ako mislimo da ako damo u škole puno para, da ćemo imati kvalitet. Ne, školu čine profesori i nastavnici. Moram vam priznati da, iako sam školovan u neko ranije vreme, imao sam nastavnike koji su bili prave renesansne ličnosti, voleo bih da i sada to imamo, koji su puno znali i čitali i bili u pravom smislu reči intelektualci.
Govorio bih o mreži škola i uopšte o tome koliko školski sistem košta, gde je njegova optimalnost i šta učiniti. Imamo mnogo osnovnih škola u selima, koje su male, patuljaste. Da li imamo hrabrosti, a očekujem da moramo da imamo te hrabrosti, da kažemo da ćemo neke osnovne škole u selima zatvarati, decu stavljati u autobuse, voditi u veća mesta? To nije ništa novo. U svetu je to sasvim normalna stvar. Kad ovo kažem, znam da ću reći i jednu stvar koja je malo bogohulna, jer će svako reći – ako nam ukinete osnovnu školu, možete i selo zatvoriti, iz prostog razloga neće biti nešto oko čega se okuplja.
Postavljam pitanje – da li je moguće da vi gde u jednom selu upišete 15 učenika u prvi razred, zadržavate osnovnu školu i da li ta osnovna škola može da opstane? Da li smo mi toliko dovoljno bogati da sve takve stvari izvršavamo?
Dalje, oko broja učenika u razredu, to je za mene formalno pitanje. Pravilnim radom, pravilnom organizacijom možemo postići rezultate i sa 30 učenika. Ako ćemo praviti odeljenja sa 25 učenika da bi zadržavali radna mesta, kao čovek koji je dugo vremena proveo u sindikatu, morao bih, ako bih želeo da govorim populistički, da, treba zadržati radna mesta, ali ja govorim o perspektivi – šta sutra? Da li ćemo to moći finansirati ili nećemo?
Tvrdim vam, pravilnom organizacijom rada možete sa 30 učenika postići dobre rezultate. Postavljam pitanje – da li se čas od 45 minuta maksimalno koristi za rad ili to bude čas gde se vreme gubi na mnogo štošta, a svede se na pet minuta predavanja. To su unutrašnji kvaliteti koje moramo imati u obrazovanju, koje moramo kontrolisati adekvatnim službama i inspekcijama, direktori koji neće biti oni koji će samo terati ljude da rade, već i koji će biti pedagoški instruktori koji će pratiti rad svojih profesora. Da znate, profesor se ne stvara odmah. Završite fakultet i možete biti i najbolji, treba vam najmanje pet godina da biste bili dobar profesor i da radite i da budete praćeni, da budete ocenjivani. Ja tu očekujem.
Što se tiče člana 144. – odlaska u penziju, lično smatram da je to sasvim dobro rešeno. To znači 40 godina staža osiguranja. Ako je neko završio Višu pedagošku školu, to je uradio u 22. godini, pa ako je radio 40 godina, u pitanju je samo tri godine. Neko ko ima 65 godina, a najmanje 15 godina staža u osiguranju, on i ovako po zakonu mora da ide u penziju, osim profesora univerziteta koji nastavljaju da rade još dve školske godine.
Zbog toga smatram da ovu odredbu treba ostaviti. Mi ćemo je podržati, bez obzira što znam da će mene moje kolege sindikati zbog ovoga napasti. Znam da postoji mnoštvo sindikata u obrazovanju. Svi su nešto reprezentativni. Ali, hoću da kažem i sledeće. Voleo bih da mi ti koji vode sindikate pokažu gde rade, gde su radili i koliko su proveli rada u razredu. Šta znači raditi u razredu, predavati deci, to znaju najbolje oni koji rade. To je zaista rudarski posao. Zbog toga to podržavam, jer pravi posao koji se puno daje, on se na kraju istroši i želi da ode u penziju iz prostog razloga jer je to jako težak posao.
Dalje, govorimo o udžbenicima, da li su kvalitetni ili ne. Podržavam stav da ministar odobrava udžbenike. Recezenti se mogu naći. Ne vidim nikakvu potrebu da neko posebno to radi. Recezenti dobri, kvalitetni, koji su radili sa decom, to mogu da rade.
Oko agencija bilo je dosta govora i danas u raspravi. Lično smatram da je ta agencija suvišna, da je to dupliranje i pored svih ovih stvari o kojima je bilo argumenata i koje je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao, a isto tako i neke kolege u ovim diskusijama.
Zavod za unapređivanje, obrazovanje i vaspitanje je pravo mesto koje će kontrolisati kvalitet, pravo mesto koje će moći da radi a da u tom zavodu ne dolaze ljudi po partijskim linijama, ili ne znam po kojim drugim linijama, već dolaze najkvalitetniji ljudi koji su se iskazali u radu, koji su se još uz rad i školovali da mogu to da predaju.
Jedna stvar koja je meni bila malo neobična – dokazivanje znanja srpskog jezika i obrazloženje zašto se to mora raditi. Neko ko je završio fakultet na maternjem jeziku, pretpostavljam da mora da zna svoj maternji jezik. Ako je učio u bilo kojoj bivšoj jugoslovenskoj republici, zna taj jezik, govorio ekavski, ijekavski, itd. Ja sam dugo vremena radio u BiH, govorio sam tamo ekavski i nikome to nije smetalo, ovde govorim ekavski i opet nikome ne smeta. Trebali bi da dobijemo odgovor na to pitanje.
Ono što je meni katastrofalno i na šta moramo da obratimo pažnju, a to je slika Srbije – 140 hiljada dece živi ispod linije siromaštva i ima jedan obrok dnevno, 5% dece ne upiše osnovnu školu, 8% dece ne završi osnovnu školu, hiljadu učenika manje se svake godine upiše. Da li bilo ko ko vodi politiku u ovoj zemlji, a mi smo najodgovorniji za politiku u ovoj zemlji, o tome razmišlja? Kako ove stvari prevazići? Kako ovde napraviti kvalitet i kako dati ovoj deci jednake šanse da se dokažu učenjem i radom, za razliku od onih koji žive u krugu dvojke ili kod mene u Novom Sadu, gde imaju sve uslove?
Obrazovanje u Srbiji nikada nije bilo bogato. Ja vam tvrdim da su dobri rezultati postizani čak i u nemaštini, samo pitanjem kriterijuma ocenjivanja, kvaliteta nastavnika, udžbenika i mi smo imali dobre rezultate. Ja bih naglasio još jednu stvar, a to je često potenciranje uspeha naših učenika u takmičenjima iz matematike, fizike, prirodnih nauka, itd. To je dobro. Međutim, to nije neophodno. To je dobro za popularizaciju nauke, da nekog stimulišete da se bavi više tom oblašću. Nama trebaju oni koji vredno uče, koji rade, koji će imati znanja koja možemo iskoristiti, a ne da samo forsiramo Matematičku gimnaziju, jer, znate, tu je mali procenat dece koji se specijalno školuju i pokazuju rezultate.
Govorimo o rangiranju škola. Apsolutno sam za to da se škole rangiraju, od osnovnih, srednjih, gimnazija, da bude takmičenje. Ja znam da je to ponekad teško, iz prostog razloga što mnogo zavisi od toga kakvu decu imate, iz kakvih socijalnih uslova, itd, da bismo imali kvalitet u učenju. Međutim, to mora da bude stimulans, da se tačno zna ko je završio Prvu beogradsku gimnaziju, ko je Drugu, ko je Desetu, ili neku drugu koja dugo godina ima kvalitet i drži do tog kvaliteta. Zbog toga smatram da to moramo i dalje činiti.
Što se tiče srednjih škola, mislim da je tu rečeno ono što treba da se kaže. To je jedno. Drugo, i sam sam bio za to da se polažu mature ali ne polaže prijemni, dalje smo imali da se polažu mature i polaže prijemni, sada imamo da možda ne bude ni jedno ni drugo. Pitanje je kvaliteta znanja, da li smo u stanju da ujednačimo kvalitet u svakom delu Srbije, i u Beogradu, ali i u Babušnici, da svi imaju isti kvalitet znanja i da ta matura bude pod strogom kontrolom Ministarstva obrazovanja, jer će to biti mesto da mi svi imamo jednaku šansu za dalje.
O obrazovanju odraslih je puno rečeno. Mislim da je dobro što je tu dat poseban zakon i nešto što su ovde i neformalni oblici obrazovanja. Često da bismo bili moderni, da bismo govorili da smo moderni, mi ukidamo ono što je bilo dobro. Imali smo pre dobre radničke univerzitete, ali smo ih ukinuli.
Bio sam u Švedskoj pre dve godine, gledao te iste radničke univerzitete, gde oni kažu da su ih kod nas videli i od nas prekopirali i oni i dan-danas veoma dobro rade. To je ta druga šansa, to je prekvalifikovanje, dokvalifikovanje, i to osim što radi država u tih 10-15 centara, rade i sindikati. Dakle, dva takva radnička univerziteta drže sindikati, država ih kontroliše i oni imaju taj kvalitet koji treba da se da oko obrazovanja odraslih.
Još jedna sumorna slika, ma koliko mi govorili o Srbiji koja treba da bude bolja, kvalitetnija, a to je da 21,9% nema završenu osnovnu školu preko 15 godina, a 23,9% ima završenu osnovnu školu. Zar treba nešto više reći ako imate 50% ljudi koji su na nivou osnovnog obrazovanja? Gde vidimo Srbiju u 21. veku? Treba mnogo truda, mnogo rada, manje velikih tema a vraćanje na ove teme koje su nam potrebne.
Oko zakona o učeničkom i studentskom standardu bih rekao nešto. Malo pre sam govorio da je nemoguće da u odeljenju od 30 učenika 25 bude odlično. Nemoguće je da vi od 2002. godine imate 1.174 studenta koji imaju prosek 8,5 a 2012. godine imate 14 hiljada i nešto. To znači 12 puta više. Odmah ću vam reći da je to bila stvar političke odluke uvođenja Bolonjskog procesa, ali karikiranog Bolonjskog procesa, gde je bilo reči – mora da postoji visoka prolaznost. I sam sam bio u situaciji da sam morao da imam prolaznost od 75-80%. Gde to imate?
Kada se promenila politika i kada je rečeno da ne može da ima puno takvih, našao sam se u situaciji da meni 30% studenata polaže ispit na vreme, ima stvarni kvalitet i samo sam malo pooštrio kriterijume. Prema tome, to je ono što je ovog trenutka bitno i važno.
Na kraju da kažem sledeće. Poslanički klub SDPS će podržati ove zakone iz sfere obrazovanja. Dali smo neke amandmane za koje smatramo da će poboljšati neki tekst. Nadam se da će to biti usvojeno.
Još nešto. Govorimo da je obrazovanje razvojna šansa i to jeste fraza. Tvrdim da se u obrazovanje mora ulagati. To ulaganje će dati najbrže rezultate. Mi za jedno radno mesto dajemo 10.000 evra, a teško nam je da odvojimo za obrazovanje. Predlažem da ulažemo, pooštrimo kriterijum, tražimo kvalitet i dugoročno, bez naglih promena, imaćemo dobar obrazovni sistem koji će se poboljšati. Nema dobrog obrazovnog sistema ako se ne promeni stanje u zemlji, ako se ne napravi preokret, da se poštuju principi, kriterijumi, znanje, kvalitet, jer tada će biti školski sistem, obrazovni sistem veoma dobar sistem.
Celo vreme sam se trudio da govorim 20 minuta i u ovih pet sekundi ću završiti. Hvala vam.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ono što ću ja postaviti pitanje, jeste pitanje zapošljavanja i to u dva smera, da vidimo kako zaposliti one koji su već zaposleni, koji imaju radna mesta u proizvodnim zanimanjima i kako otvarati nova radna mesta.
Prvo pitanje koje će biti, biće upućeno u vezi građevinarstva. Vi znate da je ove godine započeto samo 40% stanova u odnosu na prethodnu godinu, da je Beočinska fabrika cementa prestala sa radom, jer nema kome da proda cement, a isto tako jedno od pitanja koje ću postaviti jeste, šta je sa koridorom 10, kada će biti završen i zašto se o tome ne priča.
Istovremeno, Bugari i Rumuni završavaju svoj koridor 4 i veći deo saobraćaja, postoji mogućnost da bude izmešten na koridor 4. Značajna sredstva koja smo ubirali u vezi prevoza, otići će na drugu stranu.
U vezi sa tim, postavljam pitanje u vezi mostova u Beškoj, jer znate da je trebalo da se taj most završi, onaj drugi deo u decembru prošle godine, a sledeći rok je bio dat za 31. maj ove godine i prolazim svaki dan tuda i ne vidim da će biti završen.
Želim odgovor na to pitanje. Mene zanima kako otvarati nova radna mesta kada nismo dali odgovore na nekoliko pitanja. Jedno od pitanja je dokle se stiglo sa preduzećima u restrukturiranju. Naime, jedan veliki broj preduzeća gde je 90.000 ljudi, jednostavno ne zna šta će sa njima biti, a dolazi 1. juli 2014. godine kada ćemo taj posao morati zakonski da završimo.
Drugo pitanje, iako sam ministru poljoprivredu obećao da neću postaviti to pitanje, a radi se o PIK "Bečej", ne mogu a da ne postavim to pitanje, zašto ne nalazimo rešenje za jednu značajnu firmu, kao što je PIK "Bečej", ona je u stečaju, i u stečaju je već dugo vremena, tražimo rešenje za tu firmu, da nam se ne desi sutra, da ne bude sudbina kao što smo imali NIS koji je bio u dugovima, gubicima, kada smo ga prodali Rusima, on je odjednom postao profitabilan.
Kako da jedan PIK "Bečej" ne možemo da učinimo profitabilnim? Naši gosti iz Žitišta su verovatno otišli, ali šta ćemo sa "Agroživom", gde imamo 1.500 ljudi koji rade jedan izuzetno težak posao, a za njih nemamo rešenje?
Želim da dobijem odgovore na ta pitanja, iz prostog razloga, jer mi imamo sirovine, dobre radnike, kapital i da vidimo kako ćemo izaći iz toga.

Hvala, gospodine ministre, dodaću još jedno pitanje.
Naime, mi smo ovih dana u SDP imali razgovore sa sindikatima. Svi su insistirali na razvoju socijalnog dijaloga. Premijer je rekao da je on predsednik Socijalno-ekonomskog saveta, ja bih molio samo da se sa reči pređe na dela, da se stvarno sedne, da se sa sindikatima razgovara i molio bih ministre da primaju predstavnike sindikata.
Druga stvar, mnogo se govori o IT tehnologijama. Predlažem, nema ministra obrazovanja, da se investira u matematiku. Zašto u matematiku? Pa, ako hoćemo da imamo stručnjake u IT tehnologijama, tada moramo investirati u matematiku, u nauku u širem kontekstu, jer intelektualni kapital je nešto što mora da bude budućnost. Mi možemo dovesti koliko god hoćete firmi, ali mi više nemamo kvalitetnih stručnjaka. Prema tome, ja vas molim, investirajte više u matematiku, u nauku, u tehničke nauke, tada će ova zemlja izaći iz krize. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, poštovani gospodine predsedniče Vlade, poštovani ministri, poštovani narodni poslanici, odmah na samom početku da naglasim da će poslanici Socijaldemokratske partije Srbije dati punu podršku Briselskom sporazumu između Beograda i Prištine.
Moram da se vratim malo unazad, ne mnogo. Do pre šest meseci smo bili pasivni posmatrači dešavanja na Kosovu i Metohiji. Tada su oni pravili svoju državu, uključivali Srbe u vlast, a mi smo to gledali i nismo mogli ništa da učinimo. Sada smo u situaciji da smo došli u aktivnu poziciju, da možemo da tražimo rešenja i došli smo do jednog rešenja.
To je rešenje koje smatram da je veoma pozitivno i smatram, takođe, da treba odati priznanje našim pregovaračima. Pre svega, predsedniku Vlade, gospodinu Ivici Dačiću, a zatim i prvom potpredsedniku Vlade, gospodinu Vučiću, potpredsednici Snežani Grubješić i ostalim članovima pregovaračkog tima, i to onima koji su za i oni koji su bili protiv, jer su imali veliku hrabrost i odgovornost da prihvate ova rešenja koja su takva kakva jesu, ali mi procenjujemo najbolja moguća u sadašnjem trenutku.
Isto tako, moram da naglasim da je ovo jedna prelomna tačka za Srbiju. Da li ona zaista jeste, dosadašnja rasprava ovde to ne pokazuje. Meni ono što najviše smeta su dvostruki aršini. Na jednoj strani govorimo - da, hoćemo novu Srbiju, uređeniju, bolju Srbiju, a sa druge strane činimo sve da to poništimo.
Da li u ovoj Srbiji mi možemo da idemo bezbedno, da živimo bezbedno? Da li imamo radna mesta? Da li otvaramo radna mesta? Da li govorimo o običnim temama? Mi se stalno vraćamo u istoriju. Stalno se vraćamo u neke mitove koji Srbiji ne daju bolje i više. Boreći se za Srbiju, moramo da je napravimo boljom, uređenijom, ekonomski jačom, a to je jedino moguće ukoliko postanemo deo Evropske zajednice naroda.
Isto tako, moramo se boriti da na Kosovu naši sugrađani i oni koji tamo žive imaju evropska prava i to je ono gde im mi možemo najviše pomoći. Isto tako, moramo imati snage i hrabrosti da kažemo – da, moramo razgovarati i o istorijskom pomirenju između srpskog i albanskog naroda.
Zašto? Mi živimo jedni pored drugih, moramo putovati, moramo trgovati, moramo raditi. Do pre šest meseci zaista je bila nemoguća misija da se naš premijer rukuje sa premijerom Kosova, a bilo je toga. Bilo je deset puta. To je moralo da se učini, jer Srbija mora da učini korak napred i da postane jedna država koja će biti uređena. Srbija je jedna država koja je trenutno neuređena, koja ima mnogo oblasti gde je treba urediti.
Šta god krenemo u ovoj Srbiji da reformišemo, da popravimo, uvek se javljaju one snage koje će reći – ne, ne može to. To su te interesne grupe protiv kojih se moramo boriti. Ako krenemo reformu obrazovanja, tada će nam se odmah javiti interesne grupe koje će reći – ne, to nije dobro za Srbiju. Ako krenemo u zdravstvo, koje znamo u kakvoj je katastrofalnoj situaciji, tada će nam se ponovo interesne grupe reći – ne, ne možete ići u reforme jer to nije dobro. Ako ćemo se stalno zakopavati u rovove, ako nećemo ići napred, onda od nas neće biti ništa.
Kada govorim da je ovo prelomna tačka, mislim da je ova Vlada pokazala snagu, odgovornost i mogućnost da se Srbija menja. Neće to ići lako. Moramo se okrenuti sebi, svojim vrednostima, uređenju zemlje, videti šta su naše prednosti i šta možemo.
Ne možemo stalno govoriti - ne, ne, ne. Nismo dovoljno jaki, nemamo snage. Ono što imamo resursa, ono što imamo kadrova, ono što imamo znanja, moramo maksimalno iskoristiti. Sami ne možemo, možemo jedino ukoliko budemo menjali naše zakone u skladu sa evropskom agendom zakona. Upravo u tom delu, možemo onda ići napred.
Takva jaka Srbija biće onda primamljiva za sve u okruženju, a samim tim i mi ćemo moći da pružimo punu podršku svima onima koji se nalaze u našem okruženju, da se poštuju evropski zakoni. Ali isti ti evropski zakoni, ponašanje i maniri moraju važiti i u Srbiji. Ako ne važe u Srbiji, onda ne znam šta radimo i za koga radimo.
Juče sam bio i u Pančevu i u Vršcu i prvo i osnovno pitanje je bilo – kako slobodno da hodamo ovom zemljom? Kako uveče da izađemo, kako da dete ode u školu, a da smo sigurni da će se ono vratiti svojoj kući?
Dakle, u Srbiji se moramo vratiti sebi, običnim svakodnevnim stvarima, tamo gde smo i bili, gde smo znali i umeli. Mislim da to znamo i umemo. Imali smo državu i ranije. Hajdemo da napravimo državu koja će biti jaka. Svi oko nas su napravili države. Jedino smo mi u situaciji da je nemamo jaku i stalno je čerupamo po nekim delovima, i to, pre svega, sami između sebe. Ne trebaju nam drugi. Najbolje to izgleda radimo sami. Zato se okrenimo sebi, našim vrednostima i da idemo napred.
Još jednom naglašavam, daćemo punu podršku ovom sporazumu kao početku rešavanja kosovskog problema. Biće još izazova i još problema, a mislim da je ova koalicija i da smo sposobni da idemo dalje, da smo pokazali hrabrost i odlučnost, bez obzira na posledice. Ova koalicija je to pokazala i mislim da to treba da čini i dalje na način kako je to radila. Samo kao hrabri i odlučni možemo da imamo bolju zemlju i da u njoj živimo. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, imamo jedan veoma human zakon i izmene Zakona koji će značiti da žene koje su odlučile da rađaju ili koje su rodile imaju mnogo povoljniju poziciju nego što su imale do sada. Uvaženi narodni poslanici su već govorili o svim problemima koje imaju žene u Srbiji, kada se odluče da rađaju. Najteže od toga je kada neka mlada žena dobije posao i kad poslodavac traži od nje da potpiše da više neće rađati. U zemlji koja ima manje stanovnika svake godine za 35.000, u zemlji gde nestaje jedan osrednji grad svake godine, ovakve mere moramo podržati.
Socijaldemokratska partija Srbije će u potpunosti podržati ove izmene i dopune Zakona o radu i staće iza toga i to iz više razloga. Jedan od najvažnijih razloga da se država interesuje za ovu oblast i da teret koji će finansijski biti, on neće biti na račun poslodavaca. On će biti na račun države i samim tim država šalje jasnu poruku, konkretnu poruku, da žene koje se odluče da rađaju, da imaju decu, da zaista to i čine, jer će imati punu podršku države.
Pošto sam i sam pre nekoliko meseci postao ponosan deda jednog mališana, hoću da kažem i sledeće, da je to zaista veoma hrabar čin, veoma važan čin i država to mora podsticati. Mora podsticati iz prostog razloga jer zaista veoma mnogo sredstva i vremena je potrebno da bi jedno mlado biće, odraslo, da bi se stvorio jedan čovek, koji će moći sutra ovoj Srbiji, ovakvoj kakva jeste, da živi i da radi. Zbog toga će Socijaldemokratska partija u potpunosti podržati ove izmene i dopune zakona.
Mi smo se dotakli jednog sistemskog zakona, a to je Zakon o radu. Uvaženi predsednik Skupštine je već rekao da je potrebna celovita promena ovog zakona. Socijaldemokratska partija se s time slaže. Slažemo se da vreme u kojem živimo je sasvim drugačije od onog vremena kada je taj zakon donet, a on je donet 2005. godine. Imao je samo malo izmene. To je jedan od krucijalnih zakona za svet rada i opšte za razvoj jedne države i zbog toga Socijaldemokratska partija smatra da mi moramo krenuti u izmene i dopune ovog zakona i to celovite iz prostog razloga što želimo da radno mesto bude mesto gde će čovek raditi i zarađivati za sebe i za svoju porodicu, a gde neće biti teret, gde naši sadašnji poslodavci, u situaciji kada imamo liberalnu ekonomiju, gde oni isključivo vide profit, a mi nemamo mogućnost da radnik radi, zaradi i da na osnovu toga što je zaradio može pristojno da živi.
Kada govorimo o tome, želim da kažem nekoliko stvari. U javnosti se stvara lažna dilema, da ovakav kakav je Zakon o radu, koji je donet 2005. godine je zakon koji sprečava strane direktne investicije i uopšte investicije. Dalje, javljaju se lažne dileme, da naš radnik nije vredan, sve sa ciljem da on zaista radi za minimalnu platu, platu od koje ne može živeti. Danas, sutra zaseda i Socijalno-ekonomski savet i on raspravlja o minimalnoj ceni rada. Molim vas, imamo cenu rada koja je od 115 dinara, radnik za puno radno vreme dobija 20.800 dinara i radnika se o sumi od 2.500 dinara. Naši bajni poslodavci smatraju da će to biti veoma opasno za njih, da oni to neće moći da plaćaju.
Postavljam obrnuto pitanje – da li neko ko radi puno radno vreme može da živi od 22.500 dinara, koliko treba da bude minimalna cena rada? Da li taj radnik može da izdržava sebe i svoju porodicu i da li je to milje gde čovek mora da ide na posao, sa jednim zadovoljstvom, da zna da će zaraditi i da će moći da izdržava svoju porodicu?
Očekujem da će danas na Socijalno-ekonomskom savetu biti dogovorena ta minimalna cena rada koja je samo rast u odnosu na inflaciju za prošlu godinu i ništa više. Mi čak ni to ne možemo da postignemo, onda vidimo u kakvoj zemlji se nalazimo i šta mi imamo.
Isto tako, želeo bih da kažem još nekoliko stvari. Mi često govorimo samo u individualnim pravima i korpusu individualnih prava. Naravno, ona su veoma bitna. Ali, postavljam pitanja – a zašto ne govorimo o kolektivnim pravima? Zašto ne govorimo o industrijskoj demokratiji? Mi govorimo o političkoj demokratiji i govorimo o ljudskim pravima, mi govorimo o pravima manjinskih zajednica, a nikada u ovom parlamentu ne dajemo punu pažnju o pravima zaposlenih, o industrijskoj demokratiji, o tome kako radno mesto učiniti privlačnim, ne da budete mesto gde vi idete pod moranje, već sa zadovoljstvom da radite, da se iskažete kao čovek i da zato dobijete adekvatnu nadoknadu, da izdržavate sebe i svoju porodicu.
Mi moramo graditi taj milje u ovoj zemlji ako želimo da Srbija ide dalje. Naravno, ništa novo ne govorim. Imamo anglosaksonski model koji smo krenuli posle 2000. godine, koji je isključivo gledao samo profit, gde radnik nije postojao, gde je morao da radi i gazda što više da zaradi.
Naravno, rezultate takvog načina, takvog razvoja vidimo 2013. godine. Mi imamo evropski model. Taj evropski model koji imamo, mi njemu i težimo. Neću da naglašavam kako je u jednoj Šveskoj, kako je u jednoj Nemačkoj, kako je u jednoj Danskoj. Mi smo daleko od toga, ali mi moramo ka tome težiti. Ili, možda hoćemo afrički model, koji će značiti da praktično radimo, a da ništa ne dobijamo. Jer, to bi izgleda naši poslodavci najviše voleli, da radimo za njih besplatno, a da bi oni svoje bogatstvo, svoje vile, svoje skupe automobile ili svoje jahte, koje se odmah u našoj siromašnoj zemlji na sajmu preprodaju, najskuplji automobil odmah bude prodat, a radniku postavljamo pitanje – zašto se drznuo da traži da minimalna cena rada bude samo za 2.500 veća, iz prostog razloga da bi on mogao da preživi i da može da kupi hleb i mleko za svoju porodicu, jer čak i ono mleko koje ima aflatoksin, ili čak ni to mleko više ne može da kupi. Prema tome, moramo se boriti za tako jednu poziciju da rad ima punu podršku svih nas.
Kada govorim o kolektivnim pravima, ovim individualnim pravima, u Zakonu o radu postoji mnogo instituta koji su prevaziđeni. Mi govorimo o otpremnini, naravno da ako radnik dobije otpremninmu kod jednog poslodavca, za taj period ne može tražiti kod drugog poslodavca. Sindikati su s tim saglasni. On će podržati tu izmenu Zakona o radu iz prostog razloga, za isti period ne možete dobiti duplu sumu sredstava.
Dalje se govori o radnom vremenu. Određeno radno vreme. Vi znate da određeno radno vreme je do godinu dana, strani poslodavci traže da to bude do tri godine. Mislim, da se tu može razgovarati i pregovarati i da se tu može napraviti jedan dogovor koji će biti kompromis između jedne i tri godine i da to možemo završiti.
Dalje, pitanje godišnjih odmora je jedno pitanje koje se stalno nameće, a to su pitanja bolovanja. Molim vas, čovek se razboli, ode kući i zato dobija 65% svoje plate. Obzirom da on često je jedini koji radi u porodici zato što se razboleo njegova porodica postaje socijalni slučaj. Sticajem okolnosti sinoć sam bio kod lekara i razgovarao sa lekarima gde su mi naglasili da ljudi sada čak i kada su bolesni i kad moraju da idu na bolovanja ne žele da idu na bolovanje. Dolaze bolesni na posao sa željom da dobiju punu platu. Lekari su u situaciji da moraju bolesne ljude da teraju na bolovanje, jer tako se može jedino izlečiti. To je jedno od pitanja, to je lik nekog bivšeg vremena kada smo mi živeli u nekom socijalizmu gde se išlo na bolovanje da bi se radilo….
(Predsedavajuća: Gospodine Mijatoviću dužna sam vas zamolim da se vratite na temu.)
U temi sam i govorim o Zakonu o radu. Želim još nešto da kažem, a koristim svojih dvadeset minuta. Hvala vam za to upozorenje. Oko Zakona o radu, a želim da njegova izmena ide na vreme, mora da bude mnogo toga rešeno.
Pitanje reprezentativnosti učesnika u socijalnom dijalogu, pitanje participacije u upravljanju. Molim vas, mi smo imali ranije samoupravljanje, sada smo došli u situaciju da je radnik isključivo onaj koji je na radnom mestu i koji radi ono što radi, a nemamo savete zaposlenih. Jedna Nemačka, jedna Švedska ima savete zaposlenih i radnik ukoliko radi u firmi mora da zna šta ga čeka u toj firmi. Šta da očekuje u toj budućnosti i gde poslodavac želi da čini i radi za njega da bude bolje.
Dalje bih želeo da kažem i oko sudova rada koje mi nemamo, a oni su dali dobre rezultate. Ovako, radnik kada izgubi svoje pravo, pa bio čak i porodilja, on ne može da ostvari, jer sudovi rada ne postoje, a radni procesi su veoma dugi i posle pet, šest godina kada radnik dobije svoju presudu, za njega ona više nije bitna.
Odmah da vam kažem, SDPS će u potpunosti podržavati izmene i dopune Zakona o radu, podržavati, ali u ovom smislu kada on bude dogovoren na Socijalno-ekonomskom savetu gde se poslodavci, sindikati i država budu usaglasili oko svih ovih pitanja.
Mi smatramo, ako nema kompromisa i nema dogovora da treba ići na pojedinačne izmene tamo gde postoji konsenzus, jedino na taj način ćemo imati Srbiju koja će ići napred gde će socijalna prava biti mnogo više poštovana i gde će Srbija postati jedna socijalna država i gospođo predsedavajuća, naša grupa će pokloniti svojih devet minuta. Hvala vam.

Moram da se javim. Radili smo jedan vrlo težak posao.
(Predsedavajuća: Molim vas da se držimo Poslovnika. Navedite član Poslovnika.)
Naravno. Reklamiram član 104.
Ne mogu da se složim sa neistinama koje se ovde iznose. Radili smo posao koji je bio veoma težak, sa željom da napravimo komisiju koja će biti kvalitetna, dobra, gde će dominirati stručnost, kompetentnost, znanje.
Složili smo se da uvedemo test. Taj test je bio ne eliminacioni već klasifikacioni i samom tom činjenicom, ljudi koji su položili taj test su se našli u predlogu za glasanje.
Isto tako, ispitivali smo svakog člana Komisije koji je konkurisao i došli smo glasanjem, javnim glasanjem, svako kako je mislio onim kvalitetom. Moram vam reći, vrlo odgovorno, nije bilo međusobnog dogovora ni u poziciji, ni u opoziciji.
Svi članovi Odbora su glasali prema svom uverenju. Mogu to vrlo kompetentno da kažem, jer sam i sam glasao za one kandidate za koje sam smatrao da mogu da rade kvalitetno svoj posao.
Ovo je trebalo da bude i mora da bude primer, da kada imamo jedan zakon koji znači korak napred u odnosu na prethodni zakon, da imamo instituciju sistema koja će sprovoditi taj zakon. Zakoni nisu dobri ukoliko nemamo adekvatne institucije koje će ih i sprovoditi. Upravo nam je to bio zadatak i to smo i realizovali.
Svi članovi Odbora za finansije, kako iz pozicije tako i iz opozicije, aktivno su učestvovali u samom konkursu, od samog početka do kraja, do glasanja koje je bilo javno i transparentno. Zbog toga smatram da ovo treba pohvaliti a ne napadati.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Učinili smo jedan korak napred da dobijemo kvalitetnu instituciju sistema, pogotovo što je prethodna radila formalno svoj posao. Hvala.