Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Nataša Mihailović Vacić

Nataša Mihailović Vacić

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Hvala, gospodine Arsiću.

Htela bih još samo jednom da ponovim da je u radu nezavisnih tela izvesnost izuzetno važna, važno je da institucija radi u korist građana i države i u skladu sa zakonom, jer samo na taj način moguće je unapređivati instituciju Poverenika i zadobiti poverenje građana. Nezavisne institucije ne treba da služe vlasti, one treba da budu korektiv te iste vlasti, ne kritizeri, već ozbiljni kritičari svega onoga što u društvu može dodatno da se unapređuje.

Kandidat koji će, ja sam u to uverena, dobiti našu podršku i kojeg će Skupština izabrati u danu za glasanje nije političar. Ja mislim da je to važno da se kaže, ne zato što treba da bude apolitičan, kao misleće biće, nemoguće je da bude apolitičan, ali je važno napomenuti i naglasiti da nije političar, da se nikada nije bavio politikom, već je celu karijeru proveo kao profesionalac, u Prekršajnom sudu, i sa tog mesta, takođe je jako važno napomenuti, blisko sarađivao sa Poverenikom i kancelarijom Poverenika u prethodnom periodu, i to ne samo u postupcima pred Prekršajnim sudom koje je pokretao sada već bivši poverenik, već je zajedno sa predstavnicima institucije Poverenika na međunarodnim konferencijama predstavljao državu Srbiju i zastupao stavove kada je reč o zaštiti podataka o ličnosti i pravu javnosti da ima sve informacije o radu državnih organa, na jedan potpuno autentičan i nezavistan način, kakav može da ima neko ko je ceo svoj radni vek proveo u sudijskom poslu.

Nezavisne institucije, i to da ponovim, zavise od autoriteta onoga ko ih vodi i verujem da će Milan Marinović svojim nepristrasnim radom, koristeći upravo svoje dosadašnje sudijsko iskustvo, biti stvarni Zaštitnik građana koji će dosledno sprovoditi zakone iz svoje nadležnosti.

U danu za glasanje Socijaldemokratska partija Srbije glasaće za Poverenika i dati punu podršku njegovom budućem radu. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege, gosti, nezavisna regulatorna tela i institucije uspostavili smo kao država pre gotovo deceniju i po kako bismo štitili i unapređivali poštovanje prava i građanskih sloboda u postupanju organa javne vlasti.

Dakle, uloga institucije Zaštitnika građana je da neprestano utiče na poštovanje ljudskih prava i sloboda i to ličnim autoritetom i snagom, kao i ugledom institucije. To znači da je vaš posao da kontrolišete državnu upravu i da blagovremeno i javno reagujete na sve one manjkavosti i nepravilnosti u cilju unapređivanja i jačanja demokratije i vladavine prava.

Za izgradnju građanskog društva nema ničeg važnijeg i ništa važnije od jačanja institucija pravnog sistema i to na delu, a ne samo deklarativno.

Dobro je što raspravljamo o izveštajima nezavisnih tela, ne samo zbog građana, već i zbog različitosti u pristupu i mišljenjima i ocenama o radu nezavisnih tela i to na najvažnijem mestu u državi, dakle, u ovom visokom domu.

Uverena sam da na taj način šaljemo više nego jasnu poruku iz najvišeg zakonodavnog tela u zemlji, da je Srbija spremna da nastavi da unapređuje i garantuje ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda i da nastavi sa unapređivanjem rada organa državne uprave, kako bi se pružila dodatna zaštita i mogućnost da građani mogu još bolje da ostvaruju svoja prava i slobode.

Zaštitniče, ja se vama obraćam. Vaš izveštaj pokazuje i sadrži sve ono što je potrebno da se celovito sagledaju i predstave aktivnosti Zaštitnika građana kao institucije u izvršavanju ustavnih i zakonskih nadležnosti i u kojem se takođe ocenjuje ostvarivanje i zaštita prava građana pred državnim organima.

Vaš izveštaj je za nas iz SDPS izuzetno značajan, jer je zaštita, poštovanje i konstantno i kontinuirano unapređivanje ljudskih prava i sloboda naše najpre vrednosno, a potom i programsko opredeljenje. Izveštaj Zaštitnika građana je svojevrsni skener društva i stanja u državi kada je reč o ljudskim pravima. I ovaj, kao i svi prethodni, daje ocenu stanja državne uprave i javnog sektora i ukazuje vrlo precizno na neophodne sistemske promene kroz izgradnju i jačanje institucija u cilju unapređivanja vladavine prava, poštovana ljudskih i manjinskih prava i ostvarivanja prava građana.

S druge strane, iz predloženih zaključaka jasna je namera, a jasna je i volja, da se jačaju nezavisne institucije u narednom periodu. Zaključci koje ćemo izglasati sadrže preporuke Vladi da nastavi kontinuirani nadzor nad radom sudske uprave, javnih izvršitelja i doslednom primenom propisa u svim oblastima analiziranjem efekata primene zakona u cilju efikasnog i zakonitog ostvarivanja prava građana i unapređivanja mehanizama za zaštitu njihovih prava.

Iz izveštaja, kako ste naveli, važno je da to ponovimo zbog javnosti građana, vidi se da su se građani u izveštajnom periodu najviše žalili na povrede načela i principa dobre uprave, posebno na povrede prava na poštovanje zakona, prava na poštovanja stvorenih pravnih očekivanja i prava na efikasno postupanje, dok se trećina pritužbi, a bilo ih je nešto više od 3000, u kojima su građani ukazivali na povrede svojih prava, odnosi na ekonomsko-imovinska i socijalno-kulturna prava.

Kvalitet izveštaja ukazuje i na ozbiljan pristup i posvećenost u radu institucije Zaštitnika građana. Vi ste samostalni u svom radu i nezavisni u smislu da Vlada ne sme ni na koji način da utiče na vaš rad i rešavanje predmeta, osim neophodne saradnje i pomoći u izvršavanju rešenja koja se odnose na postupanje organa državne uprave.

Sa druge strane, Vlada i drugi državni organi, takođe, imaju pravo da javno ukažu i kažu, ukoliko eventualno pogrešno procenite ili analizirate neki zaključak koji organi državne uprave donesu. Svi grešimo. Ljudi smo, možete i vi da pogrešite. Na primer, pogrešili ste što ste tražili da se rasprava odloži za par sati.

Dakle, kako vi imate pravo da ukažete Vladi na propuste, tako i Vlada ima pravo da se odredi u odnosu na njih, a onda Skupština je tu da kontroliše i rad Vlada, ali i vaš rad, poštovani Zaštitniče.

Dužni smo, a na to nas dodatno obavezuju i zaključci koje ćemo, verujem, usvojiti, ja bih volela i kamo sreće da ih usvojimo jednoglasno, bez obzira na to da li smo vlast ili opozicija. Na žalost, opozicije nema u parlamentu …

(Milorad Mirčić: Kako nema?)

Pardon, kolege iz SRS, izvinjavam se. Ne mislim na kolege iz opozicije koje ne bojkotuju rad parlamenta, već na kolege iz opozicije koje bojkotuju rad parlamenta, što je malo nelogično, naročito kada govorimo o ljudskim pravima i građanskim slobodama, ali dobro.

Dakle, naš posao, u skladu sa predloženim zaključcima, je da pratimo sa dužnom pažnjom rad izvršnih organa sa stanovišta poštovanja preporuka Zaštitnika građana i da zahtevamo da nas Vlada redovno izveštava o njihovom sprovođenju. Zaštitnik je, kao što sam već i rekla, utvrdio niz preporuka, gotovo u svim oblastima života, u kojima se obrazloženo predlažu i dopune i izmene Zakona o Zaštitniku građana i donošenje novih, kao što je npr. Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

Pamtim, još iz vremena kada sam kao novinar i urednik iščitavala izveštaja Zaštitnika građana i pratila skupštinsku raspravu o tome, da nikada nije bilo jednostavno, niti prijatno slušati kritike i ocene o svemu onome što građani doživljavaju kao ozbiljnu prepreku u ostvarivanju ličnih prava i sloboda u odnosu na organe vlasti, odnosno u neposrednom kontaktu sa državnom upravom. Verujem da nekima nije prijatno ni danas, naročito onima na koje se odnose preporuke iz vašeg izveštaja, ali smatram da je to dobro. Nije prijatno.

Iako od uspostavljanja institucije Zaštitnika građana, dakle, 2005. godine, pa do danas, Srbija je izgradila razgranat pravni okvir za zaštitu ljudskih prava. Postojao je, postoji i uvek će postojati nesklad između visokih zakonskih standarda koje uspostavljamo svakodnevno i prakse. Zašto? Iz prostog razloga što poštovanja zaštite i unapređivanja ljudskih prava i sloboda nikada nije dosta. Njihovo unapređivanje nikada ne prestaje. Zato verujem da je važno i dobro da nekima ni danas nije prijatno, jer su to upravo ona mesta koja daju priliku za dodatno poboljšanje i unapređivanje rada državnih organa, odnosno državne uprave.

Hoću još da kažem, mislim da je važno zbog građana, da pitanja ljudskih i građanskih prava i sloboda ne treba ceniti kroz naša politička opredeljenja i u odnosu na to da li smo vlast ili opozicija. Sloboda i ljudska prava, njihovo uvažavanje, poštovanje i zaštita su najviše vrednosti jednog društva i države i za njihovo kršenje ne bi smeli da postoje dupli standardi u odnosu na to ko ih krši. Na ljudska prava ne sme se gledati po principu – kakvo sedište, takvo gledište. Neophodno je da svi zajedno, bar u ovom domu, i vlast i opozicija, ali je neophodno da kao društvo u celini zajednički radimo na jačanju institucija.

Često zaboravljamo da i u mnogo razvijenijim demokratijama, zemljama sa dugom demokratskom tradicijom građani takođe imaju probleme i sa korupcijom i sa političkim, finansijskim zloupotrebama, slobodom medija itd, koji treba da se rešavaju upravo onako kako danas mi na ovom mestu pokušavamo da uradimo.

Socijaldemokratska partija Srbije i ja lično verujemo da je konstruktivna kritika i zdrava polemika izuzetno značajna i korisna. Ja tako vidim ovaj izveštaj, ali i ovu raspravu. Vidimo i pohvale i kritike izveštaja, i to, kao što sam već rekla, jeste pravi način da zajedno definišemo prostor za dalje unapređenje zaštite prava građana, kako bismo ojačali demokratiju i vladavinu prava.

Za kraj puna podrška poslaničke grupe SDPS za vaš dosadašnji rad i za izveštaj koji ste nam dostavili. Kasnije u raspravi govorićemo još detaljnije o delovima iz vašeg izveštaja. Želimo vam sreću u daljem radu. Zahvaljujem i toliko za ovo prvo javljanje.
Ne toliko repliku, samo možda kao malo pojašnjenje.

Zapravo, poenta onoga što sam htela da kažem je da je izuzetno važno da kada govorimo o građanskim i ljudskim pravima i slobodama, da nas ovde bude prisutno 250 poslanika. To je moj lični stav i u odnosu na to sam se referisala.

Poslanici vlasti su tu i jako je važno da kada govorimo o građanskim pravima i slobodama postignemo što je moguće širi konsenzus, i u parlamentu, a tako i u društvu. Zahvaljujem.
Hvala predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici Ministarstva pravde, pitanje o kojem danas razgovaramo u ovom domu je pitanje svih nas i pitanje koje nadilazi samu politiku.

Posle nepune dve godine od podnošenja inicijative koju je podržalo gotovo 160 hiljada ljudi, pred nama je tzv. "Tijanin zakon" koji za cilj ima uvođenje doživotne kazne.

Ovo je naš dug prema Tijani i ostaloj deci i ostalim žrtvama monstruoznih dela i zločina, ali i obaveza prema onima koji još uvek, nažalost, mogu biti sledeća žrtva.

Svaki krvavi pir nas šokira i budi želju da se počinilac najstrože kazni, zato je ova tema o kojoj danas razgovaramo izuzetno teška i bolna i izaziva ogromno uznemirenje svih nas.

Gospodine Šešelj, hoćete li da slušate ili ćete da izađete?

(Vojislav Šešelj: Neću ni da vas slušam ni da izađem.)

Onda se samo umirite.

(Vojislav Šešelj: Ja sam vrlo miran, nego imam vrlo važnu raspravu sa kolegom.)
Dakle, ova tema o kojoj danas razgovaramo je izuzetno važna i ja sam zbog načina na koji je gospodin Šešelj o njoj govorio verovala da je ovo istinski tema o kojoj on i te kako kao izuzetno stručan i vrstan pravnik ima šta da kaže, pa se zato zbunjujem što ne želi da pažljivo sasluša i ostale kolege.
Dakle, ova tema je izuzetno kompleksna i na više nivoa, izaziva preispitivanja, promišljanja i dileme.
Istovremeno je veoma važno da se ozbiljno preispitamo na koji način kao društvo moramo da se suočimo sa ovim problemom, a tiče se prevencije najtežih zločina i krivičnih dela. Iako je smrtna kazna u srpskom zakonu ukinuta pre skoro dve decenije i evropskim pravom strogo zabranjena, neretko se čuju zahtevi za njeno vraćanje u Krivični zakon. Kao drugo rešenje za one koji su izvršili najteža krivična dela javnost vidi doživotni zatvor. Krivični zakonik u Srbiji kao najstrožu kaznu predviđa 40 godina.
Mi smo, dakle, danas na samo jedan korak od uvođenja kazne doživotnog zatvora. To već samo po sebi traži ozbiljno preispitivanje i otvara mnoga pitanja kojima bismo morali kao društvo ozbiljno pozabavimo sagledavajući ih iz što je moguće više uglova i perspektiva.
Za mene lično suština je u tome da stroža kaznena politika nije dovoljna sama po sebi, jer ona dolazi post festum. Bezbednost građana i društva obezbeđuje se prevencijom koje se tiču svih sfera društvenog života. Neophodno je da država zaista učini sve na prevenciji gnusnih i surovih nedela i zločina, naročito nad decom, trudnicama i starim i nemoćnim licima, kako bismo osigurali bezbednost dece, pre svih, ali i svih građana.
Smatram da je važno da po ovom pitanju obezbedimo široki konsenzus društva, u šta ne sumnjam, ali mi je zato izuzetno žao što nije došlo do potpune saglasnosti stručne javnosti, naročito u delu koji se odnosi na uslovni otpust.
Kroz raspravu o predloženim izmenama mi danas govorimo i o potrebi društva da se zaštiti od budućih najtežih krivičnih dela nad decom, pre svih, i to sa punom svešću o tome da se ono može trajno sprečiti ukoliko ozbiljno ne promislimo o svim mogućim merama prevencije, uključujući, primera radi, i formiranje registra pedofila, kao i pojačan rad na podršci i pomoći potencijalnim dželatima, kako bismo prevenirali teška krivična dela i nemile događaje.
Ovde danas govorimo, ako hoćete, i o nameri da Srbija bude bezbedno mesto za život.
Želim samo kratko da podsetim na put koji je inicijativa Igora Jurića, odnosno „Fondacija Tijane Jurić“, prošla do današnjeg dana. Dakle, akcija za uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubice dece počela je u martu 2017. godine. Predloženo je i obrazloženo primerima najtežih zločina uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubistvo i silovanje deteta do 14 godina, maloletnog lica do 18 godina i trudnica.
Gotovo 160.000 građana Srbije podržalo je inicijativu, brojne javne ličnosti, ugledni tužioci, sudije i advokati, takođe. Akciju je podržao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je najavio da će Ministarstvo pravde izraditi izmene zakona u skladu sa inicijativom. Godinu dana kasnije, krajem 2018. godine, ministarka je formirala radnu grupu za izmene i dopune Krivičnog zakonika, u februaru su se tvorci ovog zakona okupili, među kojima su bili i ministarka pravde i ministar policije i tužioci i advokati. Potom je MUP uputilo Ministarstvu pravde zvaničan predlog za izmene Krivičnog zakonika. I, evo danas tog predloga zakona pred nama i praktično smo još samo jedan korak udaljeni do njegovog usvajanja.
U svom izlaganju ću izneti jedan pomalo neuobičajen ugao posmatranja i na predložene izmene i na probleme sa kojima smo suočeni, rizikujući pri tom da ne budem shvaćena, ili da budem pogrešno protumačena, budući da danas razgovaramo o ovoj izuzetno teškoj i osetljivoj temi.
Međutim, ono što je bilo jednom, bilo je zauvek. To se odnosi na svakog čoveka. Postradale ne možemo vratiti u život, ali u ime njihovih žrtava, u obavezi smo da sprečimo, koliko god je moguće, neke nove situacije koje će sa sobom doneti žrtve poput Tijane. Posle tragičnih događaja popravke nema. Nakon užasa počinjenih nad decom može samo da se zaćuti.
Kao narodni poslanik preuzimam na sebe odgovornost da ovde danas otvorim neka pitanja i lična promišljanja, ako hoćete, o ovoj bolnoj, teškoj i uznemirujućoj temi, pitanja koja kod mene lično izazivaju dileme i mnogobrojna pitanja na više nivoa, pa, ako hoćete, i zabrinutost, pre svega, i pitanja koja se tiču mogućnosti uslovnog otpusta počinilaca najtežih dela.
Pitanje doživotne kazne mi je potpuno jasno i želim da kažem i prihvatljivo, i kao što je ministarka ranije danas rekla, ona ima i simbolički značaj i adekvatnije izražava težinu učinjenog dela.
Svedoci smo brojnih kriminalnih dela, nažalost. Postavlja se pitanje da li je društvo dovoljno sigurno da će svi oni kojima bude određena sankcija u bilo kom vremenskom periodu sa pravom pomilovanja, biti dovoljno preobraćeni da neće ponoviti delo?
Hajde da to pitanje sagledamo kroz primer lica mlađih od 21 godine života, koje ovaj zakon tretira i za koje predviđa mogućnost uslovnog otpusta, tačnije nemogućnost osude na kaznu doživotnog zatvora. Šta ćemo raditi, pretpostavimo hipotetički, da takvo lice ispod 21 godine života počini zločin sa smrtnim ishodom nad decom, trudnicama, starim ili nemoćnim licima? Da li je njegova žrtva isto što i žrtva koju je počinila osoba starija od 21 godine?
Dakle, ovde se vraćamo na pitanje počinioca, a ne na pitanje žrtve, a podsećam, žrtvu imamo.
Mi se nadamo da će počinilac mlađi od 21 godine biti manja opasnost za društvo u odnosu na starijeg počinioca, starijeg od 21 godine života. Ukoliko smo sigurni da smo preuzeli i preduzeli sve mere ozdravljenja ličnosti tokom trajanja zatvorske sankcije i pripreme za život na slobodi počinioca mlađeg od 21 godine, zašto već sada znamo da taj isti postupak neće dati željenu vrstu odgovora za počinioca starijeg od 21 godine?
Dok s jedne strane dajemo jednom nadu, postavlja se pitanje – zašto je ne damo i drugom? Ostavljanje bilo kog osuđenog bez nade i razmatranja pitanja da će jednog dana svojim ponašanjem možda zaslužiti uslovnu slobodu je nehumano, gospodin Šešelj je rekao nečovečno, kako se to navodi u dokumentima iz raznih evropskih konvencija. Dakle, nehumano ili nečovečno sa aspekta ljudskih prava i sloboda. I ja želim da kažem da je to jedan od glavnih argumenata onog dela stručne javnosti koja osporava predložene izmene.
Ja se pitam možemo li uopšte isključiti nadu iz života i verovanje da stvari mogu biti drugačije i bolje? Smeju li nada i borba da budu uzaludne? To se pitam dok razmišljam i o žrtvama, ali i dok razmišljam o počiniocima. Počinioci su takođe svojevrsne žrtve nečega što je izvan zdravog razuma, i tu nemamo nikakve dileme.
Verovatno ćete sada reći da je nada, kao i milost, oduzeta žrtvama. I pitaćemo se svi – da li je nada potrebna i dželatu? Nada je, moje uverenje je, potrebna svima nama da će primena ovog zakona umanjiti broj počinilaca, ali bojim se, nada će biti pusta ukoliko se ne preduzmu sve mere prevencije prema bilo kom članu društva koji pokazuje društveno neprihvatljivo ponašanje, koje u konačnici može imati zločin sa smrtnim ishodom počinjen nad detetom, trudnicom, starim ili nemoćnim licem.
Onda moje razmišljanje dalje ide ka tome da je u većini slučajeva počinilac tog monstruoznog i svirepog zločina u nekom trenutku svog života ili čak rođenjem lišen kapaciteta humanosti i vrlo verovatno je da će i tokom trajanja zatvorske sankcije ostati bez kapaciteta za promenom.
Pitam se zašto mu uskratiti nadu da u nekom trenutku poželi da se, ako ništa, istinski pokaje ili da veruje da je promena u krajnjoj liniji i moguća? To ne znači pustiti na uslovnu slobodu. To znači omogućiti samo da to što zovemo nadom i verom da je nešto moguće, kao što sam rekla i da ponovim, da ne bude zabune, u većini slučajeva počinilaca tako monstruoznih zločina to i nije moguće, ali prosto pitam se, pitam i vas, pitam i sebe. To onda otvara još jedno novo pitanje. Zato kažem da je tema o kojoj danas govorimo izuzetno kompleksna i otvara niz pitanja i dilema i promišljanja na više nivoa. Zato mi je važno da ih ovde otvorimo zato što od ovog zakona zavisiće sve ono što ćemo u budućnosti da uradimo kako bismo sprečili i prevenirali sve moguće slučajeve u budućnosti.
Dakle, to onda otvara novo pitanje u smislu prevencije – da li mi prepoznajemo takve slučajeve koji negde na početku svog života pokažu negativna ili društveno neprihvatljiva ponašanja? Prepoznaju li ih institucije za mentalno zdravlje kao potencijalne počinioce bilo kog zločina i kakav odgovor društvo daje na detektovan mogući problem koji se u većini slučajeva ispolji u nekom trenutku, kao što sam rekla?
Srbija je potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima. Praksa Evropskog suda je jasna. Dakle, u nekoliko predmeta se već izjasnila i rekla da je uslovni otpust nešto što mora da postoji i da nije moguće, a naročito za tako stroge kazne zatvora, ukidati mogućnost i nadu, pa makar bio i najveći zločinac i najveći zločin. Nada je ta koja ne sme biti ukinuta ni jednom ljudskom biću.
Poštovane kolege i ministarko, ovo je rekao Radomir Ilić, državni sekretar Ministarstva pravde. Ja sam se pitala da li da zbog osetljivosti teme i pijeteta prema žrtvama uopšte izgovorim ovu rečenicu danas, ali sam odlučila da otvorim neka pitanja kako bismo zajednički promislili o ovom izuzetno važnom pitanju i temi u toku ove rasprave kojima bi kao društvo morali da se bavimo, jer kao narodni poslanici, u krajnjoj liniji, predstavljamo i one koji se nalaze na odsluženju i izdržavanju kazne.
Pored ovih predloženih izmena koje će se desiti, očekujem i verujem da će društvo biti na takvom stepenu razvoja institucija i da će prepoznati potrebu da se izgrade mehanizmi zaštite od mogućeg činjenja ovakvih užasa, pa samim tim i eliminisanja mogućnosti da postoje žrtve ovakvih izvitoperenih i neljudskih poteza i potreba, naročito prema deci. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi ministri sa saradnicima, slagali se ili ne, nema važnijeg pitanja u jednom društvu i u jednoj civilizovanoj zemlji od pitanja obrazovanja. Slagali se ili ne, takođe od obrazovanja zavisi sve ostalo, i ekonomija i kultura i zdravlje i odnos nas samih prema sebi i odnos nas prema drugim ljudima. Dakle, zavisi celokupna budućnost i napredak jednog društva.

Znanje je moć, a obrazovanje pokreće društva i civilizacije. Budući da je pred nama set izmena i dopuna zakona iz oblasti obrazovanja, u svom izlaganju ću se posebno fokusirati na krovni zakon, odnosno na izmene i dopune sistema obrazovanja i vaspitanja. Moje kolege iz SDPS tokom dalje rasprave će govoriti i o drugim zakonskim predlozima.

Vi ste ministre u svom uvodnom izlaganju naveli razlog za donošenje izmena i dopuna seta zakona iz oblasti obrazovanja i ja to u potpunosti poštujem. Kada je stigao saziv, pomislila sam u jednom trenutku da su izmene i dopune zakona, naročito ovog krovnog stigle nekako prebrzo, što smo važeći zakon usvojili u oktobru 2017. godine.

Sa druge strane, ako obrazovanje razumemo kao najvažnije pitanje, kao što sam već i navela, u svakoj civilizovanoj i dobro uređenoj zemlji, onda bi trebalo da uvažimo i činjenicu da se nauka menja, da se svet menja pred našim očima, da se menja tehnologija iz dana u dan, i da je zato neophodno da i zakoni o obrazovanju prate ono što se oko nas zbiva.

Mi dosta dugo, hteli to da priznamo ili ne, nismo uvažavali realnost. Od prethodne države, Jugoslavije nasledili smo dobru mrežu škola. Kasnije se ta zemlja raspala, usledili su ratovi, pa sankcije, pa totalno urušavanje i devastiranje sistema vrednosti, pa smo onda sa društvenim promenama počeli da gradimo ispočetka sistem na koji se i vi danas naslanjate.

Predloženim izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja se pristupilo sa ciljem da se koncepcija razvoja celokupnog sistema obrazovanja prilagodi uočenim potrebama u praksi i uslovima u kojima se može sprovoditi. U praksi se jasno pokazalo i vi ste to više puta ponovili, da treba zadržati nove tendencije i rešenja usmerena ka opštem razvoju, unapređivanju i transformaciji obrazovanja u skladu sa potrebama društva, uz poštovanje tradicionalnih vrednosti obrazovnog sistema Srbije, ali i praćenje tendencija razvoja evropskog i svetskog sistema školstva i školstva razvijenih zemalja.

Mene zanima ministre zbog javnosti, mislim da je to izuzetno važno da pojasnimo šta tačno znači tradicionalni sistem obrazovanja? Zašto ovo pitam? Iz prostog razloga što većina građana pod tradicionalnim obrazovanjem smatra besplatno obrazovanje koje već dugo to nije ili obrazovanje eks katedra.

Rano i osnovno obrazovanje je temelj celokupnog sistema obrazovanja. Misija je zapravo da kvalitetno obrazuje sve svoje građane, da bazično opismeni učenike iz svih oblasti tako da mogu znanja međusobno da povezuju i da ih primenjuju u kasnijem školovanju, ali i samom životu.

Jedan od važnih zadataka obrazovanja je da razvija znanja, umeća, stavove, veštine i vrednosti koje su neophodne i potrebne za savremeni život u savremenom svetu. To podrazumeva i uvažavanje uzrastnih karakteristika, potreba i specifičnih osobenosti dece kroz negovanje i poštovanje različitosti i njihovih drugačijih potreba i interesovanja.

Cilj obrazovanja i verujem da ćemo se tu složiti, mora biti čovek, učenik, društvo, porodica. Decu u školama obrazujemo da budu građani koji doprinose na razne načine svojoj zajednici. Ljudi koji kritički promišljaju, preispituju i sebe i svet oko sebe širom otvorenih očiju, nema funkcionalne države bez funkcionalnih građana, a funkcionalne građane stvaramo upravo kroz proces obrazovanja.

Još uvek važeća strategija, naglasiću samo da joj rok ističe 2020. godine i verujem da su već počele konkretne aktivnosti na izradi nove strategije. Postojeća strategija je definisala željeni cilj, a da li smo odabrali pravi put kojim ćemo ka njemu krenuti i da li smo to dobro isplanirali videćemo u godinama koje dolaze, kroz generacije koje će se obrazovati onako kako je to već praksa i realnost u razvijenim zemljama. Ona otvara jednu izuzetno važnu mogućnost, da konačno uz obavezno osnovno obrazovanje, obavezno postane i srednje obrazovanje. Za to je potrebna promena Ustava i verujem da će i to ubrzo postati naša realnost i da će srednje obrazovanje takođe postati obaveza. Ukoliko se to ne desi u ovom sazivu parlamenta, verujem da će svakako u skorijoj budućnosti da se desi, u kom god sazivu.

Jedno sve učestalije razmišljanje dece, čak i u osnovnoj školi, je da studiranje i zapošljavanje sagledavaju globalno. Da li mi u skladu sa tim postavljamo i razvijamo sistem obrazovanja i uspostavljamo strateške planove razvoja obrazovanja u kojem ćemo u najvećoj meri biti kompatibilni sa evropskim i svetskim tendencijama u obrazovanju, pa samim tim i u pogledu kvaliteta života i planiranju lične budućnosti?

Spremajući se za ovu raspravu razgovarala sam sa stručnjacima, profesorima, nastavnicima, učiteljima, roditeljima kako bih i sama kao roditelj školske dece izbegla subjektivnost i objektivno sagledala temu i pitanje obrazovanja. Nekad mi se čini da i kritičari nisu često dovoljno svesni dubine problema, odnosno da ga sagledavamo iz različitih perspektiva i različitog ličnog iskustva i nivoa znanja o tako važnom pitanju. Navešću jedan banalan primer – ako moje dete ima peticu, meni je dobro, a o kvalitetu koga se tiče, važno je da u knjižici ili diplomi piše da je to petica. Upravo je kvalitet znanja i funkcionalnosti tog znanja ono što je potrebno društvu i ono što jeste poenta obrazovanja.

U svakom slučaju, uvažavam i poštujem mišljenje i stavove svih direktno uključenih u sprovođenje zakona u sistemu obrazovanja, bez obzira na to da li se sa njima lično slažem ili ne. I, kao što verujem da su uvažavanje i poštovanje ključni za razumevanje i dijalog u svim oblastima života i rada, nekako mi se čini da je u obrazovanju to još važnije, tako da su to upravo dve ključne reči za celokupan sistem obrazovanja i, naročito, naravno, za ovaj krovni koji uređuje ostale zakone iz te oblasti.

Ono što me posebno raduje je u vezi člana 12. kojim se menja član 83. postojećeg zakona, kojim se propisuje da Matematička gimnazija u Beogradu i gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu jesu ustanove od nacionalnog značaja. Apsolutno i u potpunosti podržavam taj predlog. Ne mogu, a da se istovremeno ne zapitam, uvažavajući sve specifičnosti te dve škole, naročito posebne talente dece koja se u njih upisuju, ne mogu da se ne zapitam koliko će još vode Dunavom i Savom da protekne kada će i ostale škole, i osnovne i srednje, u Srbiji da se po kvalitetu približe tim dvema školama, bar u smislu razvijanja aktivnog odnosa prema znanju, kritičkog i stvaralačkog duha, povezivanja različitih predmeta, itd?

Pored izuzetnih rezultata i uspeha koje postižu deca Matematičke gimnazije i gimnazije u Novom Sadu iz oblasti matematike, fizike, informatike, istorije, biologije, geografije, ta deca postižu izuzetne rezultate i u takmičenjima iz stranih jezika, srpskog jezika i književnosti, šaha, ostvaruju nagrade i u glumi, recitovanju, sportu, horskom pevanju, pa čak i u debatovanju.

Dolazimo tako i do ocenjivanja učenika koji dodatno precizira ovaj Predlog izmena i dopuna zakona. Za mene je ocenjivanje zapravo najvažniji element i najosetljiviji element obrazovnog sistema i ono ne služi kažnjavanju, zastrašivanju, omalovažavanju dece, nije disciplinska mera kada pričamo o znanju. To je mera vrednosti celokupnog ljudskog napora da život u svakom trenutku bude smislen i protkan voljom za dalje napredovanje, pa bilo da se radi o detetu u predškolskoj ustanovi, prvačiću od šest i po godina, ili doktorantu.

I, da zaključim, bez obzira na to šta činimo i radimo u obrazovanju neophodno nam je obrazovanje za 21. vek kako ne bismo upali u zamku da najopštiji utisak o kvalitetu obrazovanja u najširoj javnosti, a to smo svi mi korisnici sistema obrazovanja, bude ona društvena i školska baba roga koja ignoriše ličnost, a unapređuje poslušnost i medijokritetstvo, kako je to, svojevremeno, rekao veliki Duško Radović.

U Danu za glasanje Socijaldemokratska partija Srbija podržaće predložene izmene i dopune zakona. Hvala.
Hvala predsedavajući.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 108. Tačno je da SRS seje strah, ali se mi ne bojimo. Ne bojimo se iako crtaju neprekidno već mesecima metu na čelo Rasima LJajića.

Još jedom ću citirati koleginicu iz SRS – nemojte misliti da vi nećete biti sledeća meta Vojislava Šešelja, kao što je sada Rasim LJajić. Mislim da je sve jasno, poslanici SRS opsesivno nastavljaju sa blaćenjem Rasima LJajića, sa iznošenjem laži, posle neuspešne i udružene akcije sa Zukorlićem. Oni sada imaju novu agendu. Ta agenda je naneti po svaku cenu štetu Rasimu LJajiću. Ako bi oni tako da postanu koalicioni partner SNS, to se neće desiti, sasvim sam sigurna. Ne da se neće desiti sad, zapravo se nikada neće desiti da SRS ima koalicionog partnera, jer sa njima niko neće, bar ne zvanično, a sa SDPS svi žele. Bez obzira da li će biti vanrednih ili redovnih izbora, SDPS će sedeti u ovim klupama, a SRS neće biti. Razumem tu frustraciju, sudbinu SRS nije lako nositi. Hvala.
Hvala predsedavajući.

Ministarko sa saradnicima, govoriću o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju. Istinski razumem sve razloge koje ste naveli u obrazloženju za izmene i dopune tog zakona i pozdravljam rešenost da se konačno reši višedecenijski problem legalizacije i divlje gradnje.

Mi svi znamo da to nije lak posao. Podelila bih jedno zapažanje koje je vrlo važno i može da napravi ozbiljnu razliku u pristupu ovog zakona u odnosu na sve prethodne. Reč je o onome što se administrativnim jezikom zove nezainteresovanost stranaka za postupak legalizacije, ali kada to prevedemo na jezik parlamenta jer mi u parlamentu govorimo o građanima, onda stvari izgledaju potpuno drugačije.

To je suština, to je ono što se vidi u ovim izmenama i dopunama zakona. Vidi se ta namera da građani ostvare ono što se zove, ako hoćete i pravnu sigurnost, ali i životnu sigurnost. Građanima je neophodno i oni su u tom smislu vrlo zainteresovani da okončaju postupak ozakonjenja zato što je jedna od najvažnijih ljudskih potreba, potreba za krovom nad glavom, potreba za sigurnim domom, jer to su i bili razlozi koji su ih terali da u nekom prethodnom periodu 10, 15, 20 godina uđu taj rizičan posao.

Razumem da je odgovornost i nadležnost u tom postupku ono na čemu vi insistirate, jer ako nema te odgovornosti i nadležnosti jasno određene, i tog drugačijeg pristupa, koji se bavi građanima koji su zainteresovani da reše svoje probleme, to je ono što pravi glavnu razliku i što može da zaista dovede postupak legalizacije do kraja.

Pojednostavljeni postupci za dobijanje građevinskih dozvola su dovoljan razlog da zaista uvedemo nultu toleranciju za divlju gradnje. Nema potrebe da se divlje gradi zato što su propisi pojednostavljeni, pojeftinjeni. Podsetiću samo, a nije ne važno, da smo 2010. godine i 2011. godine po izdavanju građevinskih dozvola bili na 173 od 183 države sveta. Mene raduje da ste vi ostali dosledni sebi kada ste 2015. godine u novembru rekli da je to nulta tačka za divlju gradnju.

Drago mi je što niste proširili nadležnost ovog zakona i na objekte koji su izgrađeni posle tog perioda, jer smo svedoci da je bilo takvih primera. Ima ih.

Želim samo da kažem i to da nije sasvim tačno da nije urađeno, iz ovoga što sam ja do sada navela, jasno je šta je urađeno.

Ja bih samo da podsetim na nešto što zaboravljamo svi, a pošteno je reći. Mi se još uvek oporavljamo od onog zakona iz 2009. godine, a da ne pominjemo konverziju zemljišta, da ne pominjemo štetu koju je taj zakon dugoročno naneo građevinskoj industriji u Srbiji.

Ja zaista želim da verujem da ćete uspeti da nađete mehanizam i mi ćemo vam svakako u tome pomoći, koristeći svoju kontrolnu funkciju, da uspostavite mehanizme, da svi oni, naročito na lokalu, koji učestvuju u sprovođenju i primeni ovog zakona, budu odgovorni i da jasno znaju šta im je nadležnost, jer je to jedini način da problem legalizacije konačno rešimo. Kada pošaljemo jasnu poruku, da ne postoji mogućnost divlje gradnje i da to neće više biti opraštano, jer za tim nema potrebe, onda možemo jasno da izdvojimo, ukoliko to neko bude i dalje radio, da je reč o neodgovornim pojedincima koji imaju nekakvu svoju ličnu potrebu da dezavuišu zakon, na šta država i vi kao nadležno ministarstvo, svakako morate odgovoriti.

U danu za glasanje, ako nisam to napomenula na početku, ja ću podržati sve predloge koje ste podneli, kao i moje kolege iz SDPS.
Hvala, predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici Vlade, ministre sa saradnicima, pred nama je Predlog izmena i dopuna Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije. Takođe i godišnji plan upotrebe Vojske za 2018. godinu i Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u konkretnim multinacionalnim operacijama u 2018. godini.

Verujem da postoji široka saglasnost među poslanicima u ovoj Skupštini u vezi sa izmenama i dopunama zakona opisanih u članu 1. koji kaže da je učešće pripadnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u skladu sa nacionalnim, bezbednosnim, odbrambenim i spoljnopolitičkim interesima Republike Srbije.

Dalje se, takođe, kaže u članu 2. da Narodna skupština, na predlog Vlade, donosi odluku o učešću pripadnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama, oko čega, verujem, takođe postoji najšira moguća saglasnost narodnih poslanika u ovom domu.

Nadam se, ministre, da Centar za multinacionalne operacije Generalštaba Vojske Srbije ima u vidu Rezoluciju 1325 Saveta bezbednosti UN „Žene, mir i bezbednost, kao i Zaključak Vlade iz maja prošle godine, kada je usvojen i Nacionalni akcioni plan za tu rezoluciju za period od 2017. do 2020. godine. Nadam se da to imate u vidu, kako u pogledu priprema pripadnika multinacionalnih operacija, tako i u pogledu realizacije same operacije.

Što se tiče obima angažovanja pripadnika u multinacionalnim operacijama, godišnjim planom za 2018. godine, predviđeno je učešće do 700 pripadnika Vojske Srbije i 11 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova u praktično 18 multinacionalnih operacija, plus u civilnim misijama EU i humanitarnim operacijama, kako je to planom predviđeno.

Verujem da njihov značaj za interese Republike Srbije uveliko premašuje značaj troškova predviđenih za multinacionalne operacije, koji iznosi oko 2,3 milijarde dinara.

Ovom prilikom, zbog vremena kojim raspolažem, akcentovaću samo jednu od nekoliko multinacionalnih operacija u kojima po prvi put učestvuju pripadnici naše vojske, a to je operacija UNDOF na Bliskom Istoku i apelovala bih na ozbiljnost i kvalitet u pripremi pripadnika vojske za upućivanje na poziciju vojnog posmatrača, odnosno oficira za vezu u toj operaciji UN, imajući u vidu bezbednosnu i ratnu situaciju u Siriji, nestabilnost na Golanskoj visoravni i u južnom Libanu, pošto se i u samom planu ističe izuzetna političko-bezbednosna složenost i napetost, kao i dugogodišnja sukobljenost Sirije i Libana sa Izraelom i opasnost po pripadnike Misije UN od strane radikalnih terorističkih grupa.

Verujem da zajedničke vojne vežbe, koje je Vojska Srbija imala sa mnogobrojnim stranim vojskama, unapređuju njenu interoperabilnost, zapravo osnažuju njenu kompatibilnost i razvijaju sposobnost još efikasnijeg učestvovanja u multinacionalnim operacijama, što opet samo po sebi podupire i nacionalne i odbrambene i bezbednosne i spoljno-političke interese Republike Srbije i baš kao što mislim da je korisno uvećavati broj vojnih vežbi sa raznovrsnim stranim vojskama, naročito onim najopremljenijim, najiskusnijim i najobučenijim, isto tako mislim da specifičnost koja proizlazi iz vojne neutralnosti Srbije, otvara dodatnu mogućnost za aktivnije, obimnije, ako hoćete i promišljenije i još intenzivnije učešće Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, ukoliko one podrazumevaju, razume se, doprinos ostvarenju interesa i ciljeva Republike Srbije.

S toga, kako ne vidim ništa sporno u predloženim izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica, podržaću u danu za glasanje ovaj predlog, kao i moje kolege iz poslaničke grupe SDPS i ne samo taj, već i predlog Odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u konkretnim multinacionalnim operacijama, kao i godišnji plan upotrebe za 2018. godinu. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, u svom izlaganju fokusiraću se na Predlog zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija, a u nastavku rasprave u načelu moje kolege govoriće više o ostalim zakonskim predlozima o kojima razgovaramo u parlamentu na ovoj sednici.

Sam naziv zakonskog predloga Nacionalni okvir kvalifikacija možda ne znači mnogo građanima i zato ću kroz svoje izlaganje pokušati da pojasnim šta građani zapravo imaju od uspostavljanja Nacionalnog okvira kvalifikacija i kako je on za njih važan, ali zapravo koliko je i kako i na koji način važan za državu.

Uspostavljanje Nacionalnog okvira kvalifikacija važan je mehanizam za ekonomski razvoj, za porast zapošljavanja i za razvoj ljudskog kapitala. Da bismo kao društvo i država postigli održivu budućnost moramo da planiramo dugoročno i da posvećeno i vredno radimo na ostvarivanju tih planova i vizija. Stvaranje novih radnih mesta i unapređenje životnih uslova i standarda života građana moraju da budu naš prioritet i jesu. Budući da se ekonomska realnost kreće mnogo brže od političke realnosti, povećana međusobna zavisnost zahteva posvećen i odlučan odgovor na političkom nivou. Verujem da je moguće da Srbija bude ekonomski još jača, da ostvari još veću zaposlenost, produktivnost i socijalnu uravnoteženost.

U tom smislu, razumem i podržavam i pozdravljam što je konačno, posle gotovo 12 godina, na dnevni red došao i ovaj predlog zakona o uspostavljanju Nacionalnog okvira kvalifikacija.

U Srbiji se, zapravo, dozvolite mi da i to malo pojasnim, mislim da je važno, zbog dosadašnjeg nepostojanja Nacionalnog okvira kvalifikacija stvorio ogroman raskorak između onoga što nude škole, zapravo obrazovni sistem, i onoga što su potrebe tržišta rada. Nepostojanje Nacionalnog okvira kvalifikacija je bio do sada ozbiljan problem i ako govorimo o odlivu mozgova, ali i kada je reč o procesu evrointegracija, jer je nemoguće uključiti se u međunarodnu podelu rada i obezbediti transfer znanja. Nacionalnim okvirom kvalifikacija napraviće se konačno razlika između toga šta znamo, šta umemo da radimo, šta stvarno radimo i šta nam je od toga priznato od strane nadležnih institucija i u čemu smo od svega toga prepoznati.

Želim da verujem da će ukoliko bude primenjen na dobar i pravi način Nacionalni okvir kvalifikacija pomoći da se kvalifikacije ljudi koji su u sivoj zoni takođe prepoznaju i prevedu u redovne tokove.

Nacionalni okvir kvalifikacija je od izuzetnog značaja i kao jedan od ključnih faktora na osnovu koga će se i potencijalni investitori odlučiti o tome gde i da li da ulože svoj novac. Zakon uređuje postupak za priznavanje obrazovanja koje nije formalno, dakle uređuje onu oblast koja pojašnjava šta se dešava kada se neko prekvalifikuje, šta je sa onima koji uče kroz rad i to će svakako mnogo pomoći i poslodavcima, ali i onima koji se zapošljavaju. Iz registra kvalifikacija, da ponovim još jednom, jasno će se videti ko šta zna i šta ume da radi.

Za rešavanje problema visoke stope nezaposlenosti u Srbiji neophodna je saradnja svih sektora; dakle, i sektora obrazovanja i tržišta rada. Vlada velika nezaposlenost, s jedne strane, a sa druge strane, tržište rada nema dovoljan broj kvalitetno obrazovane radne snage, tako da je neophodna dodatna obuka. Uspostavljanje Nacionalnog okvira kvalifikacija ključno je u prevazilaženju tog problema i zato je neophodno delovanje oba sektora i njihova uska saradnja. Dakle, i sektora obrazovanja i tržišta rada.

Izuzetno je važno i da Nacionalni okvir kvalifikacija bude povezan i da ima, kao što iz predloga vidimo da ima, zajedničke principe sa Evropskim okvirom kvalifikacija. Kako bi domaće kvalifikacije bile lakše prepoznate i priznate u evropskim državama, potrebno je izvršiti njegovo upoređenje sa Evropskim okvirom kvalifikacija, jer to je zajednički referentni okvir koji povezuje nacionalne sisteme kvalifikacija, kako bi se lakše razumele i tumačile kvalifikacije među različitim državama i obrazovnim sistemima u Evropi.

Evropski okvir kvalifikacija zapravo predstavlja jedan meta-okvir koji omogućava uspostavljanje veza između nacionalnih i sektorskih okvira kvalifikacija pojedinaca, čime se svakako povećava transparentnost i međusobno poverenje u priznavanju kvalifikacija, a samim tim i mobilnost na tržištu radne snage. Da bi Evropski okvir kvalifikacija mogao da se koristi kao instrument za poređenje kvalifikacija stečenih u Srbiji, potrebno je da se izvrši povezivanje Nacionalnog okvira kvalifikacija sa Evropskim okvirom kvalifikacija, što ovaj zakon i podstiče.

Strategija EU 2020 ima za cilj pametni rast, održivi rast i inkluzivni rast, odnosno razvoj ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama, promovisanju ekonomije zasnovane na efektnijem i efikasnijem korišćenju resursa i na podsticanju ekonomije sa visokom stopom zaposlenosti.

Neke od najvažnijih inicijative za ostvarenje tih ciljeva jesu i nove veštine za nova radna mesta. To je inicijativa koja treba da modernizuje tržište rada i osnaži ljude razvojem njihovim veština tokom celog života, dakle, celoživotno učenje, kako bi se povećala aktivna radna snaga i bolje usklađivala ponuda sa potražnjom na tržištu rada, između ostalog, kroz mobilnost radne snage.

Tu je uspostavljanje Nacionalnog okvira kvalifikacija ključni faktor i od izuzetne važnosti i ja tako i razumem njegov cilj.

Srbija mora i u narednom periodu da obezbedi efikasno ulaganje u sistem obrazovanja i obuke na svim nivoima, da se poprave obrazovni ishodi, odnosno da bude jasno šta ko zna, a šta ume da radi. Obaveza Srbije je da poveća otvorenost i relevantnost obrazovnih sistema i boljim prilagođavanjem ishoda učenja potrebama tržišta rada, što se postiže upravo stvaranjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. To u praksi znači da moramo da osnažujemo ljude kroz sticanje novih veština i znanja kako bi mogli da se prilagode novim uslovima, mogućoj promeni zanimanja, jer tako se može smanjiti dugoročno nezaposlenost i povećati radna produktivnost.

U tom smislu, neophodno je podsticanje strateškog okvira za saradnju u obrazovanju i obuci koji će uključivati sve zainteresovane strane. Rezultat treba da bude primena koncepta celoživotnog učenja, kao što sam već i rekla. Važno je da se osigura, da se kompetencije neophodne za učestvovanje u daljem učenju i na tržištu rada stiču i prepoznaju tokom celokupnog opšteg, stručnog visokog obrazovanja i obrazovanja odraslih. Stvaranjem Nacionalnog okvira podstiče se sprovođenje i Evropskog okvira kvalifikacija.

Za kraj, uspostavljanjem Nacionalnog okvira mi dobijamo novi alat, ali i nove ambicije i izazove. Ostaje nam samo da u primeni zakona pređemo sa reči na dela, a u danu za glasanje moje kolege iz SDPS i ja podržaćemo predloge zakona koji su na dnevnom redu. Hvala.
Hvala, predsedavajuća.

Mislim da ovakav amandman ne treba usvojiti iz jednog prostog razloga. Zalaganje za ukidanje televizijske pretplate ili takse, zovite je kako hoćete, je prevaziđeno i kao instrument političke borbe. Zalaganje za ukidanje takse je direktno zalaganje za ukidanje Javnog servisa ili za vraćanje Javnog servisa u državno vlasništvo. To bi, po mom skromnom sudu i mišljenju, bio jedinstven primer u Evropi 21. veka da se na taj način ukida Javni servis.

(Nataša Sp. Jovanović, s mesta: To nije ovaj zakon.)
Hvala, predsednice.

Drage koleginice i kolege narodni poslanici, pažljivo sam od početka rasprave slušala izlaganja o medijskom javnom servisu. Javnom servisu Srbije, dakle RTS-u, možemo naći hiljadu i jednu manu. Meni su mnoge poznate, budući da sam godinama radila u toj kući. Bila sam novinar i urednik u različitim političkim garniturama vlasti i upravama unutar samog RTS. Dakle, znam kako stvari funkcionišu u praksi kada je u pitanju Javni servis Srbije, ali javno informisanje u Srbiji.

Radi funkcionisanja javnog servisa, dakle RTS, nije savršeno. Može mnogo bolje nego što je to slučaj, ali ne samo danas, već decenijama unazad. Imajte u vidu sledeće, RTS je danas najkvalitetnija televizijska stanica u zemlji. Koliko god, svako od nas našao opravdano ili ne opravdano nešto da mu stavi na teret ili da zameri, objektivno treba sagledati ulogu, kvalitet RTS i njegov doprinos ovom društvu i uporediti to sa ostalim komercijalnim televizijskim stanicama.

Dakle, RTS je kičma javnog informisanja u Srbiji. Treba je negovati i jačati kako bi celu Srbiju mogla da nosi napred, a ne ka društvenom mulju i beznađu. Tapkanje u mestu, stagnacija, takođe nije dobra opcija. Rado-televizija Srbije, kao javni servis, mora i može mnogo bolje i zato je dobro što je Vlada prepoznala značaj opstanka javnog servisa i za još godinu dana produžila privremeno finansiranje iz budžeta.

Što se tiče sistema finansiranja RTS, a samim tim posredno i potencijalnog volumena političkog uticaja na uređivačku politiku te kuće, imajući u vidu da je reč o budžetskom finansiranju, lako je biti subjektivan i neuk, neupućeno i nestručno polemisati i politizovati to pitanje. To je suviše kompleksna i opširna tema za ovu i ovakvu vrstu poslaničkih izlaganja i parlamentarne rasprave u plenumu. Da li postoje bolja rešenja finansiranja i kvalitetni modeli rada i uređivačkog sistema funkcionisanja RTS? Naravno da postoje. Ali to zahteva ozbiljan pristup i još ozbiljnije angažovanje na tom pitanju, i Odbora za informisanje i kulturu i cele Narodne skupštine.

Ukoliko za to pitanje bude postojala ozbiljna politička volja, rado ću dati svoj lični doprinos, i kroz rad u Odboru za informisanje, kao njegov član, jer u interesu svih nas je i građana, i partija vlasti, i opozicije, i samog RTS-a, da imamo bolji i snažniji javni servis Srbije.

Za sada toliko, predsednice zahvaljujem.
Hvala predsedavajući.
Poštovana ministarko, Poslanička grupa SDPS podnela je amandman na član 50. Zakona i to u onom delu koji uređuje prava i obaveze upravnika. Mi smo predložili naime da se tim postojećim pravima i obavezama doda još jedna nova obaveza, a to je da bi upravnik trebalo da se stara o tome da se posebni zajednički i samostalni delovi zgrade koriste u skladu sa svojom namenom.
U obrazloženju našeg amandmana, mi smo i naveli da je zapravo česta pojava da se u zgradama zajedničke prostorije koriste nenamenski, da se npr. sušionice koriste kao magacini za višak starih stvari, što remeti vlasnike kojima je sušionica potrebna za sušenje veša jer nemaju terase, na primer.
Osim toga, čuli smo i za primere da se stanovi koriste kao hosteli bez dozvole. U obrazloženju kojim je amandman odbijen, navedeno je da je amandman pravno tehnički neprecizan. Ja bih samo ovom prilikom želela još jednom da apelujem da zajednički nađemo način da usvojimo ipak ovaj amandman, jer suština i cilj amandmana je nedvosmislen i nesporan, tako da bi bilo dobro da nađemo način i da otklonimo tu pravno-tehničku nepreciznost ukoliko postoji, iako je amandman rađen u skladu sa jedinstvenom metodologijom u izradi propisa. Hvala.
Hvala predsedavajući.
U amandmanu se doslovce kaže ovako: „posle tačke 5. dodaje se tačka 5a. koja glasi – stara se o tome da se posebni zajednički i samostalni delovi zgrade koriste u skladu sa svojom namenom.“. Dakle, reč je ovde, akcenat je na zajedničkim prostorijama. Hvala.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko ima novinarsko iskustvo duže od 20 godina i iskustvo skupštinskog izveštača, primećujem da danas diskutujemo o članovima REM-a u okviru posebne tačke dnevnog reda. To je u nekom proteklom periodu bio više slučaj nego pravilo. To je dobro. To vidim kao ozbiljnost sa kojom bi ovaj parlament, ovaj saziv parlamenta, u okviru svoje kontrolne funkcije morao ubuduće da pristupa, da se stara o primeni i sprovođenju Zakona o elektronskim medijima i da se stara o radu Regulatornog tela za elektronske medije.

Neću sada govoriti o važnosti donošenja seta medijskih zakona pre dve godine, kao uslovu za napredak evrointegracija i društva u celini. Kao narodni poslanici, svi smo dužni da posvetimo dužnu pažnju njihovoj primeni i sprovođenju. Posao narodnog poslanika uostalom, pored zakonodavne uloge, podrazumeva i izbornu, predstavničku i kontrolnu funkciju.

Kada je reč o medijima, regulatornom telu, radiodifuziji, morali bismo da sagledamo širu sliku i u svetlu onoga što smo čuli od prethodnih diskutanata. Realnost je da smo u decenijskom lutanju i zakašnjenju usklađivanja medijskih zakona sa evropskim zakonodavstvom i istinskim potrebama javnosti u Srbiji. Podsetiću da je reforma medijske sfere u Srbiji od 2000. godine tekla sporo i uz niz problema koji su pratili donošenje zakona i njihovu primenu. Vlasti su odbijale da se u potpunosti odreknu formalnih i neformalnih mehanizama kontrole nad medijima. Da se ne lažemo, na delu je bila nespremnost da se medijska scena uskladi i uradi sa evropskim standardima, a u interesu javnosti. Zakonodavne i izvršne vlasti bile su neefikasne. Odugovlačenje uspostavljanja nezavisnih regulatornih tela u oblasti radiodifuzije i telekomunikacija bio je, pored ostalog, i odraz nedostatka političke volje da se ta oblast ozbiljno uredi.

Zakon o radiodifuziji donet je 2002. godine. Tim zakonom uvedeno je nezavisno regulatorno telo u oblasti radiodifuzije. Do 2009. godine taj zakon je menjan četiri puta. Republička radiodifuzna agencija faktički je počela sa radom tek od 2005. godine, nakon druge izmene zakona. Nedostatak odgovarajuće regulacije omogućio je političku i finansijsku zloupotrebu medijskog prostora, ali i nesmetano emitovanje neadekvatnih medijskih sadržaja. Tek 2009. godine počela je da radi stručna služba za analizu i nadzor u okviru RRA. Koliko smo kasnili u procesu evrointegracija u oblasti medija govori i podatak da je tek u junu 2010. godine usvojen Zakon o elektronskim komunikacijama, u skladu sa regulativom Evropske unije iz 2002. godine. Tek 2011. godine dobili smo medijsku strategiju, koja je važila do ove godine.

Rad na novoj zakonskoj regulativi često je bio netransparentan i kontroverzan u najmanju ruku, kao uostalom i rad Republičke radiodifuzne agencije. Kasnilo se i sa procesom digitalizacije, čije je izvršenje odloženo na tri godine, od 2012. na 2015. godinu. Da ne pominjem i sramni Zakon o informisanju iz 2009. godine, donet po meri i volji jednog ministra, zarad obračuna sa pojedinim medijima.

Pre dve godine, u mandatu prošle Vlade, završen je proces digitalizacije i konačno su doneti medijski zakoni usklađeni sa zakonodavstvom Evropske unije u okviru kojih je i Zakon o elektronskim medijima, koji bliže i preciznije određuje rad Saveta regulatornog tela za elektronske medije. To su činjenice, poštovane kolege, nepromenljiva kategorija.

Dakle, konačno smo ispunili obavezu. Ono što je još važnija činjenica od usklađivanja zakonodavstva sa standardima Evropske unije jeste naša opredeljenost da unapređujemo Srbiju pre svega. Sigurna sam da ćemo i u budućnosti menjati propise jer menja se i svet oko nas, ako ništa, ono bar u smislu tehnološkog razvoja i pojave novih audio-vizuelnih usluga i medija. U ovom trenutku mi smo kao država obavezni da postojeće zakone primenjujemo u najboljem interesu javnosti. U tom smislu, uređenje medijskog prostora u Srbiji je važno, kako za dalje jačanje pluralizma i demokratije u Srbiji, tako i za uspešnost samih evrointegracija. Ključnu ulogu u uređenju audio-vizuelne sfere u Srbiji ima svakako Regulatorno telo za elektronske medije.

Mi danas imamo listu od šest imena, kandidate tri ovlašćena predlagača, od kojih ćemo izabrati tri člana Saveta REM-a. Oni su dostavili iscrpne biografije i ja ih neću sada analizirati. Vidimo da oni formalno ispunjavaju uslove da budu izabrani za članove Saveta REM-a. Kao i do sada, prilikom izbora o tome ko će biti izabran odlučiće većina, demokratski. Ali, koga god Narodna skupština danas izabere za člana REM-a, treba da zna da će od danas rad i novih i starih članova REM-a pratiti narodni poslanici, ova Skupština.

Prema Zakonu o elektronskim medijima, REM iza izuzetno velika ovlašćenja. Narodna skupština, poslanici, naročito kolege iz Odbora za kulturu i informisanje, čiji sam i ja član, imamo obavezu da pratimo s dužnom pažnjom rad regulatora i sprovođenje zakona. I jedni i drugi po svojim funkcijama preuzeli smo odgovornost za taj posao.

Odgovornost je, dakle, važna. Kako je rekao Abraham Linkoln, ne možete pobeći od odgovornosti sutrašnjice izbegavajući je danas. U proteklom periodu bili smo svedoci često i grubog kršenja zakona u delu koji se tiče zaštite maloletnika i dostojanstva ličnosti od neprikladnog medijskog sadržaja, nepoštovanja zakonskih odredbi o televizijskom oglašavanju, odnosno dozvoljenom vremenskom trajanju reklama u jednom bloku, kršenja kodeksa ponašanja pružalaca medijskih usluga. Kao narodni poslanik i član Odbora za kulturu i informisanje, posebnu pažnju posvetiću praćenju sprovođenja primene i poštovanja zakona i u tom smislu i postupanja Saveta regulatora. To očekujem od svih narodnih poslanika.

Članovi Saveta regulatora elektronskih medija samostalni su i nezavisni u svom radu. REM sprovodi javna ovlašćenja u cilju unapređenja kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija, doprinosi očuvanju, zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja u cilju zaštite interesa javnosti. U svom radu REM ne zastupa stavove ili interese organa, odnosno organizacija koje su ih predložile, već svoju dužnost obavljaju samostalno, prema sopstvenom znanju i savesti, u skladu sa zakonom i ovlašćenjima. Podrazumeva se da smeju individualno da zastupaju partikularne interese. Niko nema pravo, s druge strane, da na bilo koji način utiče na rad članova Saveta, niti su oni dužni da poštuju bilo čije instrukcije u vezi sa svojim radom, izuzev odluka nadležnog suda. Regulator se stara da se u svim programskim sadržajima poštuje dostojanstvo ličnosti i ljudska prava, a naročito se stara da se ne prikazuju ponižavajuće postupanje i scene nasilja i mučenja.

Ovo su samo neka od ovlašćenja Saveta REM-a iz Zakona o elektronskim medijima. Oni za svoj rad, članovi REM-a dakle, odgovaraju Narodnoj skupštini. Dakle, svima nama. Ono na šta, ovom prilikom želim da skrenem pažnju je potreba da mi, kao narodni poslanici i Narodna skupština, ubuduće intenzivnije i ozbiljnije analiziramo i kontrolišemo rad REM-a, uostalom kao što bi trebalo da činimo i u pogledu rada izvršne vlasti i svih ostalih nezavisnih organa i drugih tela koji za svoj rad odgovaraju Narodnoj skupštini. Hvala.