Dakle, ova tema o kojoj danas razgovaramo je izuzetno važna i ja sam zbog načina na koji je gospodin Šešelj o njoj govorio verovala da je ovo istinski tema o kojoj on i te kako kao izuzetno stručan i vrstan pravnik ima šta da kaže, pa se zato zbunjujem što ne želi da pažljivo sasluša i ostale kolege.
Dakle, ova tema je izuzetno kompleksna i na više nivoa, izaziva preispitivanja, promišljanja i dileme.
Istovremeno je veoma važno da se ozbiljno preispitamo na koji način kao društvo moramo da se suočimo sa ovim problemom, a tiče se prevencije najtežih zločina i krivičnih dela. Iako je smrtna kazna u srpskom zakonu ukinuta pre skoro dve decenije i evropskim pravom strogo zabranjena, neretko se čuju zahtevi za njeno vraćanje u Krivični zakon. Kao drugo rešenje za one koji su izvršili najteža krivična dela javnost vidi doživotni zatvor. Krivični zakonik u Srbiji kao najstrožu kaznu predviđa 40 godina.
Mi smo, dakle, danas na samo jedan korak od uvođenja kazne doživotnog zatvora. To već samo po sebi traži ozbiljno preispitivanje i otvara mnoga pitanja kojima bismo morali kao društvo ozbiljno pozabavimo sagledavajući ih iz što je moguće više uglova i perspektiva.
Za mene lično suština je u tome da stroža kaznena politika nije dovoljna sama po sebi, jer ona dolazi post festum. Bezbednost građana i društva obezbeđuje se prevencijom koje se tiču svih sfera društvenog života. Neophodno je da država zaista učini sve na prevenciji gnusnih i surovih nedela i zločina, naročito nad decom, trudnicama i starim i nemoćnim licima, kako bismo osigurali bezbednost dece, pre svih, ali i svih građana.
Smatram da je važno da po ovom pitanju obezbedimo široki konsenzus društva, u šta ne sumnjam, ali mi je zato izuzetno žao što nije došlo do potpune saglasnosti stručne javnosti, naročito u delu koji se odnosi na uslovni otpust.
Kroz raspravu o predloženim izmenama mi danas govorimo i o potrebi društva da se zaštiti od budućih najtežih krivičnih dela nad decom, pre svih, i to sa punom svešću o tome da se ono može trajno sprečiti ukoliko ozbiljno ne promislimo o svim mogućim merama prevencije, uključujući, primera radi, i formiranje registra pedofila, kao i pojačan rad na podršci i pomoći potencijalnim dželatima, kako bismo prevenirali teška krivična dela i nemile događaje.
Ovde danas govorimo, ako hoćete, i o nameri da Srbija bude bezbedno mesto za život.
Želim samo kratko da podsetim na put koji je inicijativa Igora Jurića, odnosno „Fondacija Tijane Jurić“, prošla do današnjeg dana. Dakle, akcija za uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubice dece počela je u martu 2017. godine. Predloženo je i obrazloženo primerima najtežih zločina uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubistvo i silovanje deteta do 14 godina, maloletnog lica do 18 godina i trudnica.
Gotovo 160.000 građana Srbije podržalo je inicijativu, brojne javne ličnosti, ugledni tužioci, sudije i advokati, takođe. Akciju je podržao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je najavio da će Ministarstvo pravde izraditi izmene zakona u skladu sa inicijativom. Godinu dana kasnije, krajem 2018. godine, ministarka je formirala radnu grupu za izmene i dopune Krivičnog zakonika, u februaru su se tvorci ovog zakona okupili, među kojima su bili i ministarka pravde i ministar policije i tužioci i advokati. Potom je MUP uputilo Ministarstvu pravde zvaničan predlog za izmene Krivičnog zakonika. I, evo danas tog predloga zakona pred nama i praktično smo još samo jedan korak udaljeni do njegovog usvajanja.
U svom izlaganju ću izneti jedan pomalo neuobičajen ugao posmatranja i na predložene izmene i na probleme sa kojima smo suočeni, rizikujući pri tom da ne budem shvaćena, ili da budem pogrešno protumačena, budući da danas razgovaramo o ovoj izuzetno teškoj i osetljivoj temi.
Međutim, ono što je bilo jednom, bilo je zauvek. To se odnosi na svakog čoveka. Postradale ne možemo vratiti u život, ali u ime njihovih žrtava, u obavezi smo da sprečimo, koliko god je moguće, neke nove situacije koje će sa sobom doneti žrtve poput Tijane. Posle tragičnih događaja popravke nema. Nakon užasa počinjenih nad decom može samo da se zaćuti.
Kao narodni poslanik preuzimam na sebe odgovornost da ovde danas otvorim neka pitanja i lična promišljanja, ako hoćete, o ovoj bolnoj, teškoj i uznemirujućoj temi, pitanja koja kod mene lično izazivaju dileme i mnogobrojna pitanja na više nivoa, pa, ako hoćete, i zabrinutost, pre svega, i pitanja koja se tiču mogućnosti uslovnog otpusta počinilaca najtežih dela.
Pitanje doživotne kazne mi je potpuno jasno i želim da kažem i prihvatljivo, i kao što je ministarka ranije danas rekla, ona ima i simbolički značaj i adekvatnije izražava težinu učinjenog dela.
Svedoci smo brojnih kriminalnih dela, nažalost. Postavlja se pitanje da li je društvo dovoljno sigurno da će svi oni kojima bude određena sankcija u bilo kom vremenskom periodu sa pravom pomilovanja, biti dovoljno preobraćeni da neće ponoviti delo?
Hajde da to pitanje sagledamo kroz primer lica mlađih od 21 godine života, koje ovaj zakon tretira i za koje predviđa mogućnost uslovnog otpusta, tačnije nemogućnost osude na kaznu doživotnog zatvora. Šta ćemo raditi, pretpostavimo hipotetički, da takvo lice ispod 21 godine života počini zločin sa smrtnim ishodom nad decom, trudnicama, starim ili nemoćnim licima? Da li je njegova žrtva isto što i žrtva koju je počinila osoba starija od 21 godine?
Dakle, ovde se vraćamo na pitanje počinioca, a ne na pitanje žrtve, a podsećam, žrtvu imamo.
Mi se nadamo da će počinilac mlađi od 21 godine biti manja opasnost za društvo u odnosu na starijeg počinioca, starijeg od 21 godine života. Ukoliko smo sigurni da smo preuzeli i preduzeli sve mere ozdravljenja ličnosti tokom trajanja zatvorske sankcije i pripreme za život na slobodi počinioca mlađeg od 21 godine, zašto već sada znamo da taj isti postupak neće dati željenu vrstu odgovora za počinioca starijeg od 21 godine?
Dok s jedne strane dajemo jednom nadu, postavlja se pitanje – zašto je ne damo i drugom? Ostavljanje bilo kog osuđenog bez nade i razmatranja pitanja da će jednog dana svojim ponašanjem možda zaslužiti uslovnu slobodu je nehumano, gospodin Šešelj je rekao nečovečno, kako se to navodi u dokumentima iz raznih evropskih konvencija. Dakle, nehumano ili nečovečno sa aspekta ljudskih prava i sloboda. I ja želim da kažem da je to jedan od glavnih argumenata onog dela stručne javnosti koja osporava predložene izmene.
Ja se pitam možemo li uopšte isključiti nadu iz života i verovanje da stvari mogu biti drugačije i bolje? Smeju li nada i borba da budu uzaludne? To se pitam dok razmišljam i o žrtvama, ali i dok razmišljam o počiniocima. Počinioci su takođe svojevrsne žrtve nečega što je izvan zdravog razuma, i tu nemamo nikakve dileme.
Verovatno ćete sada reći da je nada, kao i milost, oduzeta žrtvama. I pitaćemo se svi – da li je nada potrebna i dželatu? Nada je, moje uverenje je, potrebna svima nama da će primena ovog zakona umanjiti broj počinilaca, ali bojim se, nada će biti pusta ukoliko se ne preduzmu sve mere prevencije prema bilo kom članu društva koji pokazuje društveno neprihvatljivo ponašanje, koje u konačnici može imati zločin sa smrtnim ishodom počinjen nad detetom, trudnicom, starim ili nemoćnim licem.
Onda moje razmišljanje dalje ide ka tome da je u većini slučajeva počinilac tog monstruoznog i svirepog zločina u nekom trenutku svog života ili čak rođenjem lišen kapaciteta humanosti i vrlo verovatno je da će i tokom trajanja zatvorske sankcije ostati bez kapaciteta za promenom.
Pitam se zašto mu uskratiti nadu da u nekom trenutku poželi da se, ako ništa, istinski pokaje ili da veruje da je promena u krajnjoj liniji i moguća? To ne znači pustiti na uslovnu slobodu. To znači omogućiti samo da to što zovemo nadom i verom da je nešto moguće, kao što sam rekla i da ponovim, da ne bude zabune, u većini slučajeva počinilaca tako monstruoznih zločina to i nije moguće, ali prosto pitam se, pitam i vas, pitam i sebe. To onda otvara još jedno novo pitanje. Zato kažem da je tema o kojoj danas govorimo izuzetno kompleksna i otvara niz pitanja i dilema i promišljanja na više nivoa. Zato mi je važno da ih ovde otvorimo zato što od ovog zakona zavisiće sve ono što ćemo u budućnosti da uradimo kako bismo sprečili i prevenirali sve moguće slučajeve u budućnosti.
Dakle, to onda otvara novo pitanje u smislu prevencije – da li mi prepoznajemo takve slučajeve koji negde na početku svog života pokažu negativna ili društveno neprihvatljiva ponašanja? Prepoznaju li ih institucije za mentalno zdravlje kao potencijalne počinioce bilo kog zločina i kakav odgovor društvo daje na detektovan mogući problem koji se u većini slučajeva ispolji u nekom trenutku, kao što sam rekla?
Srbija je potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima. Praksa Evropskog suda je jasna. Dakle, u nekoliko predmeta se već izjasnila i rekla da je uslovni otpust nešto što mora da postoji i da nije moguće, a naročito za tako stroge kazne zatvora, ukidati mogućnost i nadu, pa makar bio i najveći zločinac i najveći zločin. Nada je ta koja ne sme biti ukinuta ni jednom ljudskom biću.
Poštovane kolege i ministarko, ovo je rekao Radomir Ilić, državni sekretar Ministarstva pravde. Ja sam se pitala da li da zbog osetljivosti teme i pijeteta prema žrtvama uopšte izgovorim ovu rečenicu danas, ali sam odlučila da otvorim neka pitanja kako bismo zajednički promislili o ovom izuzetno važnom pitanju i temi u toku ove rasprave kojima bi kao društvo morali da se bavimo, jer kao narodni poslanici, u krajnjoj liniji, predstavljamo i one koji se nalaze na odsluženju i izdržavanju kazne.
Pored ovih predloženih izmena koje će se desiti, očekujem i verujem da će društvo biti na takvom stepenu razvoja institucija i da će prepoznati potrebu da se izgrade mehanizmi zaštite od mogućeg činjenja ovakvih užasa, pa samim tim i eliminisanja mogućnosti da postoje žrtve ovakvih izvitoperenih i neljudskih poteza i potreba, naročito prema deci. Zahvaljujem se.