Hvala, potpredsedniče Orliću.

Budući da je ovo poslednja sednica u ovom sazivu, želim da se osvrnem na činjenicu da je ovaj saziv parlamenta u jednom veoma kratkom vremenskom periodu postigao značajne rezultate u radu. Doneli smo više izuzetno važnih zakona kojima se unapređuje razvoj demokratskog društva, unapređuju već stečena prava i slobode. Doneli smo niz podsticajnih mera za pomoć građanima u ovom teškom vremenu pandemije. To smo sve uradili, donosili mnogobrojne zakone bez hitnog postupka, što smatram veoma važnim, jer je to bila jedna od redovnih stavki o radu parlamenta u godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije ka EU.

Da ne pominjem, na primer, donošenje etičkog kodeksa koji donosi uputstva i pravila ponašanja kojima se svakako unapređuje politička kultura i dijalog, koji propisuje da se sa uvažavanjem i argumentima suprotstavljamo u političkoj borbi onima koji drugačije misle umesto da političke neistomišljenike tretiramo kao neprijatelje. Tenzije i društvene podele nikome ne idu u prilog, najmanje građanima i onom što oni očekuju od nas i zbog čega su nam u proteklom periodu dali poverenje.

Jedan od svakako značajnijih rezultata jeste i unapređivanje izbornih uslova postignutih kroz međustranački dijalog. Napravljen je ozbiljan pomak u unapređivanju izbornih pravila, što najbolje potvrđuje odluka opozicionih stranaka koje su bojkotovale prošle izbore da aktivno učestvuju u na predstojećim izborima.

Od početka tog procesa SDPS je sa našim partnerima iz vladajuće koalicije dala maksimalan doprinos i nijednog trenutka vladajuća koalicija koja je pokazala izuzetnu odgovornost i volju da se taj proces unapredi, nijednog trenutka nismo gubili iz vida, upravo tu potrebu da postignemo dogovor i unapredimo izborni proces tako da vratimo poverenje građana u izborni sistem i da ga unapredimo do onih uslova kada će građani Srbije moći da glasaju pod jednakim uslovima kako to čine i građani zemalja EU.

Socijaldemokratska partija Srbije u tom čitavom procesu dala je svoj doprinos da se postigne rešenje prihvatljivo i za vlast i za opoziciju. Socijaldemokratska partija Srbije bila je i ostaje partner koji odgovorno, posvećeno i konstruktivno je doprineo, doprinosi i doprinosiće i dalje postizanju dobrih rezultata koji se ogledaju u boljem kvalitetu svakodnevnog života naših građana.

Mnogo je još posla pred nama, baš zato što su postignuti značajni rezultati. Važno je da nastavimo još bržim tempom. Građani sa kojima intenzivno razgovaramo upravo to očekuju od nas i ja se svima njima u ime SDPS zahvaljujem na ukazanom poverenju i na podršci koju će nam ukazati da zajednički nastavimo posao koji smo započeli.

Jedan od rezultata međustranačkog dijaloga jeste svakako i formiranje Nadzornog odbora za izbore koje je nakon 2001. godine prvi put formirano 2019. godine u oči prošlih izbora. Postojanje tog Nadzornog odbora postalo je samo po sebi upitno, praktično onog trenutka kada smo formirali nezavisno Regulatorno telo za elektronske medije, nekada RRA, danas REM i možda je to bio jedan od razloga zbog kojih Nadzorni odbor nije formiran od 2001. godine pa sve do 2019. godine i to je podsetiću, bio jedan od rezultata prve runde međustranačkog dijaloga 2019. godine.

Nadležnosti koje Nadzorni odbor ima vrlo su slični nadležnostima Regulatornog tela za elektronske medije, pa je možda i to bio jedan od razloga što to telo nije bilo formirano od 2001. do 2019. godine. U svakom slučaju, mi smo i taj posao završili.

Sada, Nadzorni odbor za izbor je, praktično treće telo uz Regulatorno telo za elektronske medije i Nadzorno telo za praćenje izbora koje čine stranke opozicije koje su učestvovale u međustranačkom dijalogu i predstavnici REM-a. Dakle, to je treće telo koje će voditi računa o medijskom praćenju izborne kampanje i zastupljenosti svih učesnika u izbornom procesu u medijskim programima i u štampanim medijima.

Podsetiću građane samo na neke od nadležnosti Nadzornog odbora koji danas biramo.

Dakle, praćenje predizborne aktivnosti i ukazivanje na eventualne nepravilnosti u postupanju političkih stranaka, kandidata i drugih učesnika u izbornom procesu, kontrolisanje postupanja sredstava javnog obaveštavanja u primeni odredaba ovog zakona koji se odnose na obezbeđivanje ravnopravnih uslova za predstavljanje podnosilaca izbornih lista i kandidata sa izbornih lista, predlaganje mera za poštovanje jednakosti kandidata u izlaganju njihovih programa, obraćanje javnosti radi zaštite moralnog integriteta i ličnosti kandidata, upozoravanje na postupke političkih stranka, organa uprave, kandidata i sredstava javnog obaveštavanja kojima se ometa izborna kampanja i ugrožava jednakost prava svih kandidata.

Ima još nekoliko nadležnosti. Međutim, ono što je mnogo važnije reći u ovom trenutku jeste da je to treće telo koje će se baviti kontrolom medija i praćenjem izborne kampanje.

Na nama je da u nekom narednom periodu, to je posao koji ovaj saziv nije završio, jeste izmena celog seta medijskih zakona kojima će se, praktično ojačati mehanizmi i REM-a i Nadzornog odbora za praćenje izbora, budući da ni jedno od ova, sada već tri tela nema nadležnost niti ovlašćenje da kažnjava emitere i one koji krše Zakon o informisanju i ne vode računa o ravnomernoj zastupljenosti svih učesnika u izbornom procesu.

Dakle, očekivanja javnosti od Nadzornog odbora za izbore 2019. godine, kada smo formirali to telo bila su svakako veća od njihove nadležnosti. Sve dok u nekom budućem periodu ne ojačamo, kao što rekoh, te mehanizme fokus će svakako biti na poštovanju zakona svih medija, kako elektronskih, tako i štampanih i naravnog njihovo poštovanje preporuka i obavezujućih uputstava o izveštavanju u izbornoj kampanji.

Svi mediji, naročito medijski javni servis dužan su da obezbede ravnomerno predstavljanje rezultata i programa svih učesnika u izbornom procesu i da svakodnevno obaveštavaju i informišu građane o načinima na koje mogu da ostvare svoja biračka prava.

U skladu sa izmenama i dopunama izbornih zakona mediji su dužni i da objave tarife za svoje političko oglašavanje pre početka izborne kampanje, da poštuju obavezujuća uputstva i preporuke, a medijski javni servis dužan je da pet dana nakon raspisivanja izbora uspostavi odgovarajući distributivni ključ u vezi sa političkim oglašavanjem na RTS i usvoji sistem samoregulacije kako bi se obezbedilo adekvatno vreme emitovanja za izražavanje stavova i mišljenja svih političkih aktera koji budu učestvovali u izbornom procesu.

Dakle, iz ovoga je jasno da će Nadzorni odbor za izbor koji danas budemo izabrali imati mnogo više posla nego što je to bio slučaj 2020. godine na izborima.

Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje dati punu podršku predloženim kandidatima. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Mi danas govorimo o izmenama i dopunama izbornih zakona koji su rezultat međustranačkog dijaloga koji često nije bio ni malo lak, ali je važno na kraju da smo uspeli i da smo napravili jedan izuzetno važan korak ka dugoročnom unapređenju izbornog procesa.

Od svog osnivanja SDPS privržena je idealima demokratičnosti, pluralističkog i otvorenog građanskog društva. U skladu sa našim političkim principima, mi iz SDPS ušli smo u proces međustranačkog dijaloga, otvoreni za svaki predlog koji će unaprediti izborni i proces i integritet izbornog procesa i koji će vratiti poverenje građana u izborni sistem, u izbore i unaprediti ga. Tako da se njihov glas čuje jasno, bez bojazni i sumnje u legitimitet izbornog rezultata.

Unapređenje izbornog procesa i demokratske kulture je posao koji se nikada ne završava, on mora biti kontinuiran i konzistentan, zato mi ovaj proces međustranačkog dijaloga vidimo kao početak, dobar početak i nadamo se da će i na kraju ovih izbora želja za unapređivanjem izbornog postupka opstati i da će svi učesnici pokazati odgovornost, dobru volju i fleksibilnost kako bismo nastavili posao koji smo započeli uz uvažavanje i poštovanje političkih neistomišljenika i kako bismo naravno pronašli zajednički imenitelj u najvišem interesu građana koji su nas izabrali.

To naravno ne znači da će rezultatima pregovora i samim procesom uvek i svi biti zadovoljni, u demokratijama i demokratskom društvu uvek su postojali oni koji se iz raznih legitimnih, ali i iz nelegitimnih razloga žale na pravila igre. Međutim, ako smo svi pošteni najpre prema sebi i ako pogledamo širu sliku izvan onoga što su samo naši interesi predložene izmene svakako unapređuju izborni postupak i izborne uslove, jer su gotovo sve stranke među kojima i one koje su bojkotovale prošle izbore, najavile učešće na njima i u tome se ogleda otvorenost vladajuće koalicije i volja da prihvati sve ono što su bili zahtevi opozicionih stranaka.

Ozbiljnost naše namere u svim rundama međustranačkog dijaloga ogleda se i u našem aktivnom i konstruktivnom pristupu. Naši predlozi su bili fokusirani ne samo na kratkoročne već i na dugoročne mere, korenite reforme kako bismo izborni sistem unapredili i postojeći model proporcionalnog sistema unapredili tako da građanima omogućimo da za narodne poslanike glasaju imenom i prezimenom, što bi svakako unelo novu dinamiku, ne samo u ono kako građani vide politiku, već bi uticalo i svakako na aktivnost građana, približilo proces donošenja odluka, samim tim što bi građani glasali za one koje poznaju, čije rezultate rada cene i poštuju. To bi svakako doprinelo i uvelo jednu novu dinamiku i u sam rad političkih stranaka. Nažalost, fokus ovih pregovora bila su kratkoročna rešenja za probleme koji su se ticali pre svega učešća stranaka opozicije na izborima i čiji je glavni fokus bio na medijskoj zastupljenosti, na lakšem finansiranju kampanje i kontroli izbornog procesa.

Sa našim partnerima iz parlamentarne većine, mi smo od samog početka pokazali otvorenost i volju, odgovornost i fleksibilnost, da se izađe u susret i onima koji su u prošlosti kreirali izborne uslove i koji velikim delom i sada postoje i koji su u jednom trenutku vlast i izgubili po pravilima koja su sami doneli. To je činjenica i bilo bi zaista krajnje nepošteno i nefer govoriti u javnosti drugačije i pred nama su upravo rezultati tog, kako sam već rekla procesa koji vrlo često nije bio ni malo lak.

U skladu sa predlozima i rezultatima međustranačkog dijaloga na oba koloseka doneto je 16 mera koje su utkane u izmene i dopune zakona o kojima danas razgovaramo, izmene i dopune Predloga zakona o izboru predsednika, izboru narodnih poslanika, lokalnim izborima, finansiranju političkih organizacija i sprečavanju korupcije.

Najznačajnije izmene koje nemaju presedan, svakako jesu proširenje stalnog sastava RIK i omogućavanje onim političkim partijama koje ne samo da nisu ušle u parlament, već na izborima nisu ni učestvovale, poseban značaj ima i promena načina finansiranja kojom se omogućava povećanje javnog finansiranja kampanje od 15% poena svim učesnicima izbornog procesa i to na samom početku kampanje.

Preostali deo sredstava, dakle, 65% umesto dosadašnjih 80%, dodeliće se podnosiocima izbornih lista koje budu prešle cenzus i ušle u parlament.

Izmenama i dopunama zakona o kojima danas raspravljamo unapređene su procedure prebrojavanja glasova, kontrole rezultata, popunjavanje zapisnika o radu biračkih odbora, njihovo objavljivanje itd, što je takođe bio jedan od ključnih zahteva učesnika u dijalogu.

Kruna svega o tome su govorili i kolega Bačevac i koleginica Kovač, svakako jeste smanjivanje broja neophodnih potpisa za liste nacionalnih manjina sa 10.000 na 5.000 potpisa, ali i izmene kojima će se onemogućiti pojava lažnih manjinskih lista na izborima koji izvrću ruglu izborni sistem, dostignute slobode i prava nacionalnih manjina i pokušaje države i društva da kroz parlament zaštiti legitimna prava i interese nacionalnih manjina.

Ono što svakako spada u tih 16 tačaka, što smo ranije već usvojili kroz izmene i dopune Zakona o elektronskim medijima, jeste osnivanje privremenog Nadzornog tela za medije, čija je nadležnost da prati i izveštava javnost o primeni Pravilnika za javne servise i praćenje sprovođenja preporuka za privatne emitere sa nacionalnom frekvencijom.

Do sada je to Nadzorno telo održalo 11 sednica, uključujući i konstitutivnu, nadamo se da će uskoro biti doneto i konačno obavezujuće uputstvo i Pravilnik za rad javnih servisa tokom izborne kampanje, ti tekstovi su usaglašeni na sednici 12. januara, 14. januara upućeni su REM na dalje postupanje i verujem da će i taj proces do kraja vrlo brzo biti završen.

Nadam se da će javni emiteri savesno i odgovorno primenjivati dogovorena uputstva i preporuke, da će omogućiti tačno, objektivno, pravovremeno, uravnoteženo i balansirano izveštavanje učesnicima izbora i time ispuniti svoju dužnost i odgovornost prema profesionalnim standardima, ali i prema građanima koji se upravo oslanjaju na medije kako bi doneli informisanu odluku o tome kome će na dan izbora dati i ukazati svoje poverenje.

Na poslednjem sastanku sa evroparlamentarcima, pre nekoliko dana, naša poruka je bila jasna, da su predstojeći izbori od ogromne važnosti za dalji razvoj i unapređenje društva i države, i da će oni sudeći prema ovim izmenama zakona, biti sprovedeni na fer i demokratski način.

Mi u SDPS verujemo da će usvajanjem ovih izmena zakona to tako i biti, i da će oni svi biti primenjeni u kratkom vremenskom periodu pre izbora što je bila i najveća, moram da kažem, neutemeljena i nepotrebna, bojazan i evroparlamentaraca. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Obrazovanje je visoko na listi prioriteta Socijaldemokratske partije Srbije, ne samo programski, već suštinski i vrednosno. To opredeljenje smo iskazali jasno i kroz stranačku platformu država obrazovanja i zato želim da kažem nekoliko reči o važnosti obrazovanja za napredak i razvoj našeg društva.

Nema važnijeg pitanja u jednom društvu i civilizovanoj zemlji od pitanja obrazovanja. Od obrazovanja zavisi celokupna budućnost i napredak jednog društva. Obrazovanje pokreće društva i civilizacije.

Rano, osnovno obrazovanje jeste temelj celokupnog sistema obrazovanja. Misija je da kvalitetno obrazuje sve svoje građane, da bazično opismeni učenike iz svih oblasti tako da mogu znanja međusobno da povezuju i da ih primenjuju u kasnijem školovanju, ali i u samom životu.

Jedan od važnijih zadataka obrazovanja je da razvija znanja, umeća, stavove, veštine i vrednosti koje su neophodne i potrebne za savremeni život u savremenom svetu. To podrazumeva i uvažavanje uzrasnih karakteristika, potreba i specifičnosti, osobenosti dece kroz negovanje i poštovanje različitosti i njihovih drugačijih potreba i interesovanja.

Cilj obrazovanja mora biti čovek, učenik, društvo, porodica. Decu u školama moramo da obrazujemo da budu građani koji na razne načine doprinose svojoj zajednici, ljudi koji kritički promišljaju, preispituju i sebe i svet oko sebe širom otvorenih očiju. Nema funkcionalne države bez funkcionalnih građana, a funkcionalne građane stvaramo upravo kroz sistem obrazovanja.

Kada je doneta nova Strategija obrazovanja do 2030. godine vi ste, ministre, tada rekli da je fokus na obrazovanju usmerenom na učenika i razvoju njegovih kompetencija, kao i primenu savremenih pristupa, metoda i tehnika u sistemu obrazovanju.

Definisali smo za naredni period željeni cilj, a da li smo odabrali pravi put kojim ćemo krenuti i da li smo to dobro isplanirali videćemo, zapravo u godinama pred nama, kada budemo po tom novom sistemu obrazovali i prve generacije.

Ono što želim da kažem i da podsetim još jednom jeste da je neophodno da uz obavezno osnovno obrazovanje obavezno postane i srednje obrazovanje. Za to je, naravno, potrebna promena Ustava i verujem da će i to ubrzo postati naša realnost i obaveza. Ukoliko se to ne desi, a verovatno neće, u ovom sazivu, u nekom drugom ja sam sigurna da nam je u interesu da svi idemo ka tome da i srednje obrazovanje postane obavezno.

Da zaključim. Bez obzira na to šta činimo i radimo u obrazovanju neophodno je obrazovanje za 21. vek kako ne bismo upali u zamku da najopštiji utisak o kvalitetu obrazovanja u najširoj javnosti, a to smo svi mi korisnici sistema obrazovanja, bude ona društvena i školska baba roga koja ignoriše ličnost, a unapređuje poslušnosti i mediokritetstvo, kako je to svojevremeno napisao i rekao i čuveni Duško Radović.

Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče Skupštine.

Mi danas imamo dva kandidata, od kojih ćemo izabrati jednog. Oni su dostavili iscrpne biografije i mi smo na Odboru za kulturu i informisanje razgovarali sa njima, prošle nedelje. Oni formalno – pravno ispunjavaju sve uslove da budu izabrani za članove Saveta REM-a.

Kao i do sada, ko će od njih dvoje ući u Savet, odlučiće većina u ovom domu. Bilo je zadovoljstvo razgovarati sa dvoje kandidata koji su iz različitih perspektiva govorili o REM-u i o načinu na koji će, ukoliko postanu članovi Saveta, doprineti radu Regulatornog tela za elektronske medije.

Jedan kandidat osvrnuo se na rad REM-a iz ugla tehničkih uslova, emitera elektronskih medija u Srbiji, a kandidatkinja je govorila o medijskoj pismenosti, kao uslovu za stvaranje funkcionalnog i demokratskog društva, što je takođe izuzetno važno i spada u jednu od ogromnih nadležnosti Regulatornog tela za elektronske medije.

Nas u vrlo bliskoj budućnosti čekaju i izmene seta medijskih zakona među kojima za prvi kvartal sledeće godine ili drugi su planirane izmene i dopune Zakona o elektronskim medijima, a sve u skladu sa Akcionim planom za sprovođenje medijske strategije. O tome ću nešto kasnije reći.

Sada bih da se osvrnem kratko na analizu ispunjenosti ciljeva stare medijske strategije koja je važila do 2020. godine. navedeno je da obezbeđivanje nezavisnosti regulatornog tela formalno proklamovana, ali da u praksi nije u potpunosti obezbeđena. Delom zbog nedostatka u regulativi, delom zbog neadekvatne primene ili izostanka primene postojećeg regulatornog okvira, što je vidljivo i u postupku izbora članova Saveta REM-a.

Akcioni plan je imao 13 predviđenih zadataka. U velikoj meri su ti zadaci ispunjeni, ali se pokazalo da taj akcioni plan nije zapravo bio adekvatno sredstvo za ispunjavanje zadatih ciljeva. Nezavisnost REM-a dobar deo javnosti, a o tome često vrlo oštro diskutovali i mi u Narodnoj skupštini, ne smatra se diskutabilnom. Nedovoljno nepoverenje u nezavisnost posredno utiče i na poverenje u nezavisnost Upravnog odbora RTS-a koga bira REM, a onda i dalje na poverenje i izbor direktora RTS-a koga bira Upravni odbor. Tako da ne postoje garancije za nezavisnost urednika od organa upravljanja, nema dovoljno mehanizama koji bi ustanovili odgovornost javnih medijskih servisa prema javnosti.

U cilju poboljšanja položaja REM-a neophodno je ustanoviti niz mehanizama čiji cilj bi bio upravo to da se obezbede funkcionalne, finansijske i organizacione nezavisnosti i precizno definiše status u pravnom sistemu, uz vrlo jasno opredeljenje da to telo mora svoje zadatke da obavlja nepristrasno i transparentno.

Da bi smo isključili mogućnost svake političke zloupotrebe i političkog uticaja prilikom izbora novih članova Saveta REM-a, mi smo u ovom sazivu sve zakonom predviđene procedure sproveli na vreme. Na vreme smo usvojili i finansijski plan i sve drugo što je predviđeno zakonom, a tiče se neposrednog funkcionisanja i svakodnevnog rada REM-a, uključujući naravno i kao najvažnije sprovođenje procedure izbora novih članova i to bez odugovlačenja. Iako je formalno pravno Savet REM-a mogao da obavlja svoje nadležnosti i u nepotpunom sastavu, što je bio slučaj u prošlom sazivu, daleko je naravno odgovornije, svrsishodnije poštovati sopstvene procedure i zakone i na vreme popunjavati sastav Saveta, što danas jeste slučaj i jeste odraz odgovornosti članova Odbora za kulturu i informisanje u ovom sazivu.

Novom medijskom strategijom i akcionim planom za njeno sprovođenje su predviđene izmene i dopune Zakona o elektronskim medijima, kao što rekoh u drugom kvartalu sledeće godine. Nešto od ovoga što sam navela iz analize prethodne strategije je preneto i u novu strategiju. Jedna od predviđenih izmena utvrđenih strategijom jeste mogućnost finansijskih sankcija za nepoštovanje zakona od strane emitera, što je mehanizam koji REM sada nema i što znatno otežava njegov rad i svakako da će mogućnost uvođenja finansijskih sankcija delovati i odgovarajuće od emitera, kada govorimo o poštovanju Zakona o elektronskim medijima.

Drugo na čemu se mora dodatno raditi, što će takođe biti jedna od 28 predviđenih izmena Zakona o elektronskim medijima jeste i komunikacija sa javnošću i transparentnost rada Regulatornog tela za elektronske medije.

Iako su najvažniji akti izveštaj o radu, zapisnici sa sednica Saveta REM-a i podneti prigovori javno dostupni na internet stranici, nedostaje suštinska transparentnost i otvorenost prema dijalogu, kao i aktivna interakcija sa javnošću, profesionalnim udruženjima, organizacijama civilnog društva, akademskom zajednicom itd. Na taj način bi se svakako smanjila dodatno nepotrebna politizacija kritike rada REM-a.

Svedoci takođe i samo prostim gledanjem medijskih sadržaja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da se često ne poštuje dosledno ni Zakon o zabrani diskriminacije, niti Zakon o rodnoj ravnopravnosti, zakon koji reguliše medije takođe, uputstva REM-a, ali i etičkih i profesionalnih standarda novinarstva uopšteno govoreći.

Još više se, čini se, ne poštuju svi ti pravilnici, zakoni i podzakonska akta kada govorimo o rodnim stereotipima i diskriminatorskoj praksi prema ženama u medijima.

Žene su kontinuirano malo zastupljene u informativnim sadržajima i najčešće stereotipski prikazane. Zanemaruju se dostignuća i stvaralaštva žena, a medijski su nevidljive i pripadnice ranjivih grupa žena.

Izveštavanje o maloletnicima takođe, regulisano Zakonom o javnom informisanju, koji je prema akcionom planu trebalo da bude promenjen do kraja ove godine, videćemo i hoće li budući da se već kasni, jer su izmene tog zakona akcionim planom predviđene za poslednji kvartal ove godine. Elem, REM je još 2015. godine doneo Pravilnik o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga. Istraživanja i analize pokazuju da se ne izveštava dovoljno o deci i kada se izveštava to se radi uglavnom u negativnoj konotaciji uz opet kršenje kodeksa novinara.

U medijima su nevidljivi i stariji, a kada su vidljivi prikazani su, takođe, vrlo često stereotipno iz uz brojne predrasude o njihovoj inferiornosti i nepožljenosti. Stereotipno i diskriminatorsko nekad mizogino izveštavanje i medijski sadržaji često narušavaju privatnost, a posebno su vidljivi kada je reč o izveštavanju o nasilju u porodici, ali i o drugim oblicima nasilja i to ne samo kroz izveštaje, već svi ti drugi oblici nasilja njima zapravo obiluju rijaliti programi. Kao što rekoh, medijska strategija i izmene Zakona o elektronskim medijima predviđaju 28 izmena, jednu od tih veoma važnu o uvođenju finansijskih sankcija sam već navela, komunikaciju sa javnošću takođe.

Želela bih sada za kraj da se osvrnem i na ono što sam pomenula na početku, a tiče se odlične strategije prema oceni međunarodnih eksperata i stručnjaka, odlične strategije i akcionog plana za njeno sprovođenje.

Dakle, akcionim planom predviđeno je 13 izmena zakona u naredne dve godine. Prvi od tih zakona koji treba da menjamo jeste Zakon o javnom informisanju. Akcionim planom predviđene su izmene za poslednji kvartal ove godine. Nažalost, na današnji dan pre će biti da ćemo prekršiti taj rok i da ga nećemo usvojiti.

Podsećanja radi 30. juna ove godine ministarstvo je formiralo Radnu grupu za izradu radne verzije nacrta zakona i ta Radna grupa imala je zadatak da do 30. septembra ove godine dostavi Ministarstvu kulture i informisanja tekst nacrta pomenutog zakona nakon čega je trebalo da se sprovede javna rasprava u skladu sa propisima i da taj zakon dođe u Skupštinu na razmatranje i usvajanje.

Međutim, medijska i novinarska udruženja i asocijacije saopštile su i Vladi i Ministarstvu da su zabrinuti radom Radne grupe za izradu nacrta Zakona o javnom informisanju i medijima, zbog njegovog odstupanja od medijske strategije. Iz Vlade od premijerke je veoma brzo stigao više nego jasan i nedvosmislen odgovor da predložene izmene Zakona o javnom informisanju i medijima, kao i ostali iz medijske oblasti moraju biti u potpunosti usklađeni sa medijskom strategijom i da u vezi sa tim neće biti nikakvog kompromisa.

Mi na današnji dan ne znamo šta je do kraja bilo sa tim nacrtom, da li će i kada će doći na usvajanje. Ono što ja mogu da kažem sasvim sigurno i odgovorno jeste da ga mi u Odboru za kulturu i informisanje čekamo svesni, ako hoćete i one Linkolnove da ne možemo izbeći odgovornost sutrašnjice izbegavajući je danas.

Spremni čekamo, ne samo izmene Zakona o javnom informisanju i medijima, već i ostalih medijskih zakona čije usvajanje je predviđeno u naredne dve godine. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Kulturno nasleđe jedinstvena je i nezamenljiva kulturna vrednost jednog naroda, stvarana generacijama. Ukazuje ne samo na društveni već i na celokupni kulturni i civilizacijski nivo razvoja čovečanstva.

Ono što smo nasledili dužni smo i da sačuvamo za buduće generacije. Nažalost, prema kulturnom nasleđu je odnos sadašnjeg društva prema našoj prošlosti, dakle – odnos nas samih prema našoj prošlosti. Koliko poštujemo sebe ogleda se upravo kroz brigu o kulturnom i istorijskom nasleđu.

U savremenom svetu kulturno nasleđe se prepoznaje kao jedan od pokretača privrednog rasta, turističke ponude jedne zemlje i naravno bitan uslov za razumevanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Zato je neophodno da jednim opštim zakonskim aktom uredimo sva pitanja u vezi nastanka, čuvanja, zaštite kulturnog nasleđa i druga pitanja iz te oblasti, a koja podrazumevaju nadležnosti ustanova zaštite kulturnog nasleđa, obaveza i prava držalaca kulturnih dobara itd.

Dobro i pohvalno je to što i zakon po prvi put prepoznaje nematerijalnu kulturnu baštinu, stare zanate, običaje, rituale, tradicionalna jela itd. ali to nažalost nije dovoljno. Ne smemo dozvoliti da se ovaj propis pretvori u treba nam zakon sindrom, jer je jasna namera da se efikasnije upravlja kulturnim nasleđem. Zato to posebno naglašavam.

Ovaj zakon ne sme biti samo refleksija nezadovoljstva postojećim stanjem i verovanjem da će se problem rešiti samim donošenjem zakona jer neće. Svaki zakon ima svoja ograničenja i njegovo puko donošenje i usvajanje ne mora da bude uvek samo po sebi rešenje za postojeće probleme. Potrebna je njegova dosledna primena i još važnije toga jeste podizanje svesti građana o značaju kulturnog nasleđa, ako pogledamo na koji način i kako u kojoj meri se brinemo o svim pozitivnim aspektima kulturnog nasleđa.

Kulturno nasleđe ima i socijalnu komponentu, ujedinjuje i spaja ljude, doprinosi izgradnji inkluzivnog i demokratskog društva u kome su različitosti i raznolikost kulturnih identiteta i bogatstvo kulturnog nasleđa različitih grupa podsticaj, a ne prepreka u društvenom i kulturnom razvoju.

Mislim da izučavanje kulturnog nasleđa treba uvesti i u obavezno obrazovanje. Razumevanjem, vrednovanjem i brigom o našem kulturnom nasleđu brani se sloboda, brani se tolerancija, brani se demokratija. Tako se obnavlja ljubav i prema domovini, tako se učvršćuje, ali, tako se ta ljubav prema domovini i brani. Kulturom se podiže svest o patriotizmu i nacionalnom identitetu. Ne treba niko da ide u ratove, niti da agresijom, nasiljem, veličanjem ratnih zločinaca iz bilo kog rata, čuva svoj nacionalni identitet. To se radi kroz kulturno nasleđe, to se radi kroz obrazovanje.

Naša briga o kulturnom nasleđu mora biti mnogo bolja nego što je sada. Svest o značaju, poznavanju i odgovornom korišćenju kulturnog nasleđa nije, nažalost, na zavidnom nivou. Pre nešto više od mesec dana beogradsku javnost na noge je podigla vest o rušenju vile iz 1930. godine na Vračaru, koju je opština zabranila, za šta nije dala saglasnost, već je to bila pokazna vežba samovolje jednog investitora. Kuća Laze Lazarevića u Hilandarskoj ulici, takođe preti da nestane, u katastrofalnom je stanju.

Pre više od mesec dana oskrnavljen je i spomenik streljanim partizanima na Zlatiboru. To je najsvežiji primer, ali nažalost, nije jedini oskrnavljeni spomenik posvećen žrtvama naše slavne antifašističke borbe. Ako nisu meta huligana koji ispisuju grafite i crtaju kukaste krstove, onda jesu predmet nebrige lokalnih samouprava. Antifašistički spomenici moraju biti mesta sećanja.

Mi u Socijaldemokratskoj partiji Srbije nikada nećemo odustati od antifašističkih vrednosti, bez obzira da li to donosi političke poene ili ne. Kao društvo ne smemo dozvoliti da spomenici i memorijali žrtvama za slobodu otadžbine padnu u zaborav. To su danas mesta na kojima se moramo jasno odrediti i suprotstaviti svakoj podeli u društvu i pojavi ekstremnog nacionalizma. Na takvim mestima danas brani se ideologija koju smo porazili u Drugom svetskom ratu i prave vrednosti zajedništvo, solidarnost i jedinstvo. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem potpredsednice.

Poštovane koleginice i kolege, uvažena ministarko, lepo je malo čas rekla koleginica Žarić Kovačević, da su izmene Ustava o kojima danas razgovaramo takve da se tiču svih građana Srbije i da donose korist svim građanima. Upravo kroz nezavisnost pravosuđa izgrađuje se i poverenje građana u institucije, a bez poverenja u institucije i međusobnog poverenja, nema ni demokratije. Zato je povratak poverenja građana u pravosuđe, što će biti rezultat ustavnih promena koje ćemo doneti, najveći izazov svake demokratske vlasti.

Ponosna sam i počastvovana što kao predstavnica građana, kao narodna poslanica, učestvujem u izmeni Ustava, jer želim da verujem da će upravo one, baš zato što se odnose na oblast pravosuđa, doneti one nužne promene i omogućiti napredak društva ka EU kao krajnjoj destinaciji.

Ušli smo u voz koji će do te poslednje stanice stajati još mnogo puta, ali nakon 15 godina od donošenja Ustava 2006. godine, sa svim odredbama koje mi danas menjamo a na koje je u ovih 15 godina Venecijanska komisija nebrojano puta ukazivala i insistirala, najvažnije je da jesmo u tom vozu i da više nema iskrcavanja do krajnje destinacije, odnosno članstva Srbije u EU.

Ponosna sam i na činjenicu da u ovom domu sede predstavnici mađarske, bošnjačke i albanske nacionalne manjine. Ponosna sam i na versku, nacionalnu i kulturnu raznolikost i različitosti koje su nam kao državi i društvu blagoslov, prednost i ogromno bogatstvo. Dužni smo da to negujemo i poštujemo, jer su ravnopravnost i jednakost građana Srbije, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, Ustavom garantovana prava.

Baš zato što danas razmatramo ustavne amandmane, Ustav je kao najviši pravni akt zemlje ujedno okosnica, smernica, oslonac i tačka preokreta kad god se učini da izgubimo iz vida vrednosti na koje smo se kao društvo obavezali da ćemo ih čuvati i živeti u skladu sa njima.

Dužni smo da u ovom domu jasno se odredimo prema svakoj pojavi govora mržnje i ekstremnog nacionalizma u javnom prostoru. Mi kao predstavnici građana moramo poštovati Ustav pre svih ostalih i biti brana svakom njegovom kršenju i nepoštovanju.

Zato i želim da skrenem pažnju svima nama na zakletvu koju smo položili kao narodni poslanici i na dužnost da izoštrimo sva naša čula i odlučno stanemo u odbranu i zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda svih građana, jer time štitimo i građane i državu i društvo, i sebe od drugih, ali i druge od sebe.

Socijaldemokratska partija Srbije uvek će biti brana diskriminaciji bilo koje vrste, govoru mržnje, netrpeljivosti, bez obzira da li u datom trenutku to donosi političke poene ili ne.

Socijaldemokratska partija Srbije uvek će braniti ustavna načela, ravnopravnost i jednakost, prava i slobode građana Srbije, bez obzira na njihovu pripadnost, versku, nacionalnu ili bilo koju drugu.

Izgradnja poverenja je naš imperativ i politika, dobri odnosi sa susedima, uvažavanje i poštovanje različitosti, baš zbog toga što smo kao država do sada ostvarili izuzetno visok nivo prava nacionalnih manjina. To moramo i u budućnosti čuvati, negovati i dodatno unapređivati, jer će nas to činiti još ponosnijim građanima naše Srbije.

Promena Ustava je pretpostavka razvoja i modernizacije društva, reforme pravosuđa i jačanja vladavine prava, ali i zaštite ljudskih i građanskih prava i sloboda.

Javna rasprava je demokratska tekovina i ne postoji dovoljno dobar argument koji može da odbrani odsustvo javne rasprave. Posebno me raduje što u ovom slučaju niko ne može spočitavati nepoštovanje procedure i demokratskih načela u procesu izmena Ustava.

Kao novinarka pratila sam proces promene Ustava još od 2001. godine i prve pripreme ustavnih promena koje su se desile tek 2006. godine.

Zanimljivo je da se podsetimo koja smo pitanja tada postavljali i šta je to bilo ključno u tadašnjem postupku donošenja Ustava iz 2006. godine.

Posebna pažnja prethodnih inicijativa, obećanja, predloga ustavnih promena bila su posvećena celovitom definisanju Predloga ustavnih principa i konkretnih rešenja i garancija samostalnosti sudova i tužilaštava.

Gde smo mi danas tačno u odnosu na to vreme i takva deklarativna, ali, pokazalo se, ne i suštinski sprovedena zalaganja.

Potpunije i konkretnije definisanje ne samo stabilnosti pravosudnog sistema, već i stalnost sudijske funkcije i tužilačke, kao i uslovi i postupak za prestanak pravosudnih funkcija, odnosno razrešenje sudija i tužilaca i njihov izbor.

Koliko sam samo puta izvestila i ponovila sledeću rečenicu – za samostalnost i nezavisnost sudija i sudstva od posebnog značaja je način izbora sudija i tužilaca i maksimalna zaštićenost od političkih i partijskih uticaja, kao i izvršno-upravih organa vlasti.

Gromoglasno najavljivane ustavne promene desile su tek 2006. godine, i to tek kao uslov za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Kako je odmicala procedura ovu rečenicu, na koju sam sada podsetila, zamenila je druga – da je demokratija bez javne rasprave samo tek jedna procedura u donošenju odluka, jedna od brojnih procedura čiju je nadmoć nad drugim procedurama teško dokazati.

Javne rasprave tada nije bilo. Postojala je rasprava u medijima, o raznim i mnogobrojnim predlozima Ustava, ali o konačnom predlogu nismo znali gotovo ništa. Procena je bila da je bolje da dobijemo novi Ustav bez javne rasprave, nego javnu raspravu bez novog Ustava.

Umesto partijske podobnosti promovisana su stručna sposobnost i moralna dostojnost, a da li je bilo baš tako znamo svi vrlo dobro iz reforme pravosuđa iz 2009. godine.

Sudbinu tog Ustava odredila su dva pitanja – da li je Srbiji potreban novi Ustav? Odgovor na to pitanje bio je potvrdan. Drugo pitanje, koje je ostalo bez odgovora i nakon usvajanja Ustava 2006. godine, bilo je – da li je trebalo da bude bolji u odnosu na to koliko se dugo pripremao?

Stručnjaci iz oblasti ustavnog pravo objašnjavali su tada da je Ustav rezultat onoga što su neke strane mogle da prihvate od predloga, a neke da popuste, kod nekih važnih pitanja, što danas prepoznajemo ne samo mi već i Venecijanska komisija kao nedoslednost i kontradiktornost ili nepreciznu definisanost ustavnih odredbi.

Za sam kraj želim da se osvrnem na ono što nas čeka nakon što usvojimo predloge ustavnih amandmana. Očekuje nas ozbiljna referendumska kampanja, tačnije očekuje nas da građanima što je moguću bliže i jasnije objasnimo zašto je važno i šta njima pojedinačno i nama kao društvu u celini donose ustavne izmene, upravo one koje se tiču pravosuđa.

Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje daće pun doprinos ustavnim predlozima. Naravno, i kampanji i objašnjavanju i komunikaciji sa građanima sve do dana održavanja referenduma, kako bi bilo jasnije šta i na koji način građani i društvo imaju benefit od usvajanja izmena Ustava.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća, potpredsednice Narodne skupštine, gospođo Jevđić.

Uvažene koleginice i kolege, ministarko, sa saradnicima, Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi o kojem danas raspravljamo najstariji je neusklađen zakon sa Ustavom i međunarodnim propisima, petnaest godina od donošenja Ustava 2006. godine, nije usklađen sa najvišim pravnim aktom, iako je rok za usklađivanje svih zakona bio 2008. godine i uprkos tome što je Venecijanska komisija više puta ukazivala na neophodnost promene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi.

Danas, dakle 27 godina nakon donošenja i 15 godina od donošenja Ustava mi razgovaramo o Predlogu zakona o referendumu i narodnoj inicijativi.

Osim što se ovaj zakon usklađuje sa Ustavom, on se usklađuje i sa preporukama Saveta Evrope iz revidiranog kodeksa dobre prakse u oblasti referenduma, iz oktobra 2020. godine. U njega su ugrađeni i neki elementi i direktive EU o elektronskoj građanskoj inicijativi.

Ovo napominjem zato što se u javnosti čuju neozbiljne i vrlo neutemeljene kritike. Nisam videla ni jedan konkretan predlog kako bi tačno trebalo da izgleda neka od odredaba koje se kritikuju.

Ovde ne govorim, naravno o konstruktivnim kritičarima, onima koji su učestvovali u javnoj raspravi, već o kritizerima koji umesto objašnjenja zašto 15 godina nismo promenili zakon i uskladili ga sa Ustavom, i umesto da rade na edukaciji o afirmaciji delovanja građana kroz mehanizme neposredne, direktne demokratije, šire teorije zavera, ne istine i polu informacije.

Krajnje je vreme da političke razlike ostavimo po strani, bar kada je reč o uvođenju mehanizama, koji uključuju građane u kreiranje zakona i propisa, uvode princip i individualne odgovornosti za kreiranje zakona.

Šta to tačno znači i šta pod tim podrazumevam, približiću vam kroz primer Švajcarske. Taj primer uzimam bez namere da pravim neumesno poređenje naše zemlje sa Švajcarkom, već da osvestim činjenicu da donošenjem ovog zakona imamo šansu da afirmišemo neposrednu demokratiju i omogućimo građanima da direktno odlučuju o svemu onome što smatraju važnim za kvalitet svog života i uslove u kojima žive i rade.

Švajcarka je zemlja koja u Evropi prednjači po korišćenju referenduma i gde se građani izjašnjavaju, čak i o izgledu ulica i fontana. Građani Švajcarske uspešno primenjuju mogućnost direktnog uticaja na promenu nekog zakona, pa i Ustava. Građani se nekoliko puta godišnje izjašnjavaju o raznim pitanjima, što ima pozitivne efekte u smislu građanskog samorazumevanja njihove uloge u društvu, odnosno razumevanja da imaju mogućnost da ostvare pravo i kažu šta misle.

Direktna demokratija, odnosno pravo na referendum stvorili su u Švajcarskoj sistem u kojem političari uvažavaju i vrlo razumeju da odluke koje donose mogu biti opovrgnute na referendumu, što samo po sebi donosi visok nivo političke odgovornosti, a samim tim i stabilnosti.

Švajcarci će se, primera radi i u nedelju, na referendumu izjasniti i o uvođenju kovid propusnica.

Narodna inicijativa i referendum ne omogućava samo učešće javnosti po pitanju zakona i ustava, već pre svega određuju odnos javnosti prema vlasti. Švajcarci shvataju vlast, pre svega kao nešto u čemu treba učestvovati.

Ovaj Zakon je upravo prilika da i mi našim građanima pružimo tu mogućnost da se neposredno izjašnjavaju o pitanjima koja smatraju značajnim.

Predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi sadrži dobar deo demokratskih mehanizama koji se primenjuje u Švajcarskoj. Zato sam odlučila da upravo taj primer navedem, naravno usklađen sa našim pravnim sistemom.

Predlog zakona sam analizirala vrlo detaljno i vrlo pažljivo. Opšti utisak o zakonu u celini jeste da se predloženim izmenama uspostavljaju najviši demokratski standardi koji su u primeni u državama članicama Evropske unije.

Primena tih standarda dovodi do značajne participacije građana u donošenju odluka i zakona. Učešće građana u javnosti i procesima odlučivanja zajednička je vrednost u evropskoj, pa i svetskoj političkoj kulturi koja se najbolje gradi i unapređuje upravo kroz direktno učešće građana u procesu donošenja odluka. Mi u Socijaldemokratskoj partiji Srbije upravo kroz to sagledavamo vrednost ovog zakona.

Analizirajući Predlog pokušala sam da sagledam stvari što je kritičnije moguće jer smatram da je to korisno kako bih što bolje razumela sve kritike koje se čuju u javnosti o ovom Predlogu. Ja moram da kažem da nisam našla logiku ni razumela ono što se u javnosti plasira neodgovorno, često manipulativno i neobjektivno na nivou teorija zavere o razlozima zbog kojih navodno donosimo ovaj Zakon.

Ono što vidim jeste da ovaj Predlog i u delu o referendumu, i još više u delu o narodnim inicijativama ima sve one elemente koje dugoročno donose korist celom društvu.

Vidim i da ovim zakonom imamo šansu da što je moguće više uključimo građane u proces odlučivanja i osvestimo građanima da koristeći mehanizme koje zakon pruža mogu daleko aktivnije i direktno da učestvuju u kreiranju zakona, unapređivanju društva po svojoj meri.

Zaista ne vidim ništa loše u tome da se unaprede prava građana tako da narodnim inicijativama mogu i te kako da utiču na donošenje zakona ili njihovu izmenu.

Verujem da je zakon o referendumu i narodnoj inicijativi početna tačka da se građani suštinski zainteresuju za to kako funkcioniše njihova zajednica, šta je neophodno i šta žele da promene i unaprede u sredinama u kojima žive.

Osnovne novine u ovom predlogu zakona su sledeće. Ukidanje praga izlaznosti birača za koji je prema postojećim pravilima bila potrebna većina od upisanih birača, sada je to većina od broja izašli birača. Ovo je jedna od osnovnih novina u cilju usklađivanja sa Ustavom.

Naime, Ustavom je predviđeno da je uslov za promenu Ustava koji usvoji Skupština taj da glasa većina od onih koji izađu na izbore.

U važećem Zakonu o referendumu piše drugačije. Tamo stoji da se odluka donosi većinom od ukupnog broja birača.

Najveći broj kritika upućenih tokom javne rasprave i u pojedinim medijima odnosio se upravo na pitanje izlaznosti. Ustav Srbije bavi se u članu 203. stav 8. precizno uslovima o uspešnosti referenduma i kaže se: „Kada se akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, građani se na referendumu izjašnjavaju najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja akta o promeni Ustava. Promena Ustava je usvojena ako je za promenu na referendumu glasala većina izašlih birača“.

Želela sam ovo precizno da pročitam iz Ustava Srbije zato što to potvrđuje da teza da se Zakon o referendumu menja da bi se ukinula obavezna izlasnost većine upisanih birača ne stoji, jer u slučaju sukoba odredbe zakona i odredbe Ustava primenjuje se, naravno, odredba Ustava, tako da u tom smislu promena zakona ne bi bila neophodna za sprovođenje ustavnog referenduma o promeni Ustava. Rešenje bi postojalo i sa važećim zakonom. Primenile bi se, naravno, odredbe Ustava.

Odredba koja se odnosi na to da je za uspeh referenduma dovoljno da za njega glasa većina izašlih birača, a ne većina upisanih, nekima na prvi pogled izgleda nedovoljno čvrsta u smislu da neće uvek odraziti stav građana o nekom pitanju. Ja mislim upravo suprotno. Neophodno je da se podigne svest građana o njihovom aktivnom učešću u javnim poslovima na svim nivoima vlasti, a time i odlučivanju o pitanjima koja su značajna za njihov život. O tome sam govorila i na početku, navodeći detaljno i opširno i primer Švajcarske.

Idemo dalje. Jedan za nas u Socijaldemokratskoj partiji Srbije najvažnija izmena ovog zakona jeste to što se produžava rok za prikupljanje potpisa.

Dakle, za podnošenje narodne inicijative potrebno je 30.000 potpisa, a rok se produžava sa sedam na 90 dana. Uglavnom se zbog tog kratkog roka do sada narodna inicijativa i nije tako često, ili gotovo nikako, ni primenjivala, ni podnosila.

Prilično veliki problem upravo predstavlja i to što ne postoji jedinstvena evidencija o podnetim inicijativama, pa je bilo do sada otežano prikupljanje informacija o podnetim i nerealizovanim narodnim inicijativama.

Najveći deo informacija o podnetim inicijativama prikupila je nevladina organizacija CRTA i one se nalaze u brošuri te organizacije iz 2018. godine, koja se bavi problemima u ostvarivanju prava na podnošenje narodne inicijative.

Inače, o tome je govorio i kolega Balint, od uvođenja višestranačja, na republičkom nivou održana tri referenduma. Dakle, 1990. godine menjali smo Ustav, 2006. godine takođe, 1998. godine izjašnjavali smo se o tome da ne želimo strane predstavnike u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. Izjašnjavanje o državnim simbolima i ustavnim amandmanima 1992. godine bilo je neuspešno, jer je izašlo manje od polovine birača.

Kada je reč o narodnoj inicijativi, praktično bila je samo jedna i to inicijativa Fondacije „Tijana Jurić“, koja je implementirana u izmene Krivičnog zakona.

Na lokalnom nivou referendumi su se održavali uglavnom samo po pitanju uvođenja mesnih samodoprinosa.

Produžetkom roka na 90 dana za prikupljanje potpisa otvara se mogućnost da narodnih inicijativa bude značajno više u budućem periodu. Da li će ih biti ili neće, zavisiće od same ideje, predloga, inicijative i od prikupljenih potpisa za čiju overu će se plaćati minimalna, gotovo simbolična naknada od 50 dinara.

Učesnici u javnoj raspravi ukazali su na potrebu da se ova naknada ne naplaćuje u sprovođenju narodnih inicijativa, jer ta odredba ne postoji ni u važećem Zakonu o referendumu i narodnim inicijativama. Međutim, budući da zakon predviđa da za elektronske potpise nije potrebna overa, može se prostom logikom zaključiti da troškovi prikupljanja i overe mogu u budućnosti i te kako da se svedu na minimum i da neće samim tim obeshrabriti građane da koriste narodnu inicijativu kojom mogu da predlažu donošenje, izmenu ili prestanak važenja Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Takođe, najmanje 150 hiljada potpisa birača podnosi se za predlog za promenu Ustava.

Iz svega navedenog, jasno je da zakon otvara mogućnost jedne nove dinamike i aktivizma i uključivanja građana u vršenje vlasti preko narodne inicijative i referenduma, što je postojećim zakonom bilo gotovo nemoguće, budući da je odavno i zastareo i restriktivan, pokazao velike nedostatke.

Neposredna demokratija je starija od predstavničkog modela i može samo dodatno da unapredi predstavnički model, a samim tim i naš rad narodnih poslanika u budućnosti.

Značajno je napomenuti da Predlog zakona prepoznaje i uvodi, prema pravnom dejstvu odluke, obavezujući i savetodavni referendum. O tome ste i vi govorili u uvodnom izlaganju. Različite vrste referenduma predviđaju republički, pokrajinski i lokalni, a prema vremenu donošenju akta koji je predmet referenduma - prethodni ili naknadni i prema vrsti – ustavotvorni, zakonodavni ili upravni.

Dalje, izuzetno je važno što ovaj predlog detaljno obrazlaže i predviđa referendumsku kampanju, koja važećim zakonom uopšte nije regulisana, čak ni pomenuta, dok se predloženim izmenama detaljno reguliše i to ko može da organizuje i kako se finansira i troškove kampanje, poseban račun, podnošenja izveštaja, jednak pristup stranama koje zagovaraju različite odgovore na referendumsko pitanje, kao i ravnomerno i korektno obaveštavanje građana o svim važnim pitanjima o kojima se izjašnjava na referendumu.

Dakle, za kraj, ali ne manje važno jeste to da su kritike Venecijanske komisije bile toliko pozitivne da ni ta preporuka o početku primene zakona, tek godinu dana nakon početka primene, ne može da zaseni ni dobre kritike, pozitivne kritike i ono što sam zakon može da nam donese u budućnosti ako ga svi zajednički, ponavljam opet, stavljajući političke razlike sa strane, sagledavamo kao jednu novu mogućnost da jačamo ulogu građana u vršenju vlasti.

Da li je dobar? Da li može da bude bolje? Sigurno je da može, međutim ovaj zakon svakako je, nakon 15 godina, jedan potpuno novi početak i zbog svega što sam već navela u svom izlaganju, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će u danu za glasanje podržati ovaj predlog.

Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Uvažena ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, važeći Zakon o Zaštitniku građana donet još 2005. godine, to znači pre donošenja još uvek važećeg Ustava Republike Srbije osim ustavnog normiranja kojim je Zaštitnik građana postavljen među najviše organe državne vlasti kao nezavisan organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave i manjih izmena 2007. godine, uglavnom u vezi sa usklađivanjem sa novim Ustavom, nije doživeo značajnije promene.

U međuvremenu zahvaljujući skupljenom iskustvu sagledavanju uporedno-pravnih praksi i neophodnih promena pojavili su se brojni predlozi neophodnih izmena koji su dolazili kako od strane samog Zaštitnika građana tako i od strane stručne javnosti i udruženja koja se bave zaštitom prava građana.

Još u redovnom godišnjem izveštaju za 2011. godinu kojim sam se još kao novinar bavila Zaštitnik građana je ukazao na potrebu unapređenja zakonskog okvira da bi i u svim narednim redovnim godišnjim izveštajima Zaštitnik građana ukazivao na potrebu izmena i dopuna zakona iznoseći konkretne primedbe i predloge u pravcu unapređivanja pravnog okvira.

Pored Zaštitnika građana na neophodnost promena i probleme u primeni i potrebu izmene zakona ukazivale su i pojedine organizacije civilnog društva koje su u objavljenim istraživanjima i studijama iznosile identične i slične primedbe i predloge za izmene i dopune Zakona o Zaštitniku građana. Na kraju, i Evropska komisija je u više navrata u svojim izveštajima o napretku Srbije u postupku pristupanja EU izražavala stav o neophodnosti izmena Zakona o Zaštitniku građana radi unapređenja nezavisnosti i efikasnosti rada tog tela.

Usvajanjem ovog zakona mi ispunjavamo aktivnosti predviđeni Akcionim planom za Poglavlje 23 u procesu pregovora o pristupanju EU koji se odnosi na pravosuđe i temeljna prava, posebno u oblasti izmena i dopuna Zakona o Zaštitniku građana u cilju jačanja nezavisnosti i unapređivanja efikasnosti rada tog tela, posebno u obavljanju poslova nacionalnog mehanizma za prevenciju torture. S druge strane je Akcioni planom za Poglavlje 24 predviđeno uspostavljanje kapaciteta kancelarije Zaštitnika građana za nezavisno nadgledanje u borbi protiv trgovine ljudima, posebno sa fokusom na prava žrtava trgovine ljudima i zaštitu ljudskih prava.

Predlog zakona pred nama donosi novine koje su inspirisane upravo tim predlozima i koje predstavljaju odgovor na potrebe koje su se kristalisale i tokom dosadašnje primene Zakona o Zaštitniku građana.

Dozvolite i da obratim pažnju na nekoliko značajnih izmena koje će svakako imati materijalni i vidljiv uticaj na zaštitu prava naših sugrađana. Ono što bih posebno pohvalila jeste da se ovim predlogom zakona proširuje krug lica čija prava Zaštitnik građana štiti.

Pokazatelj tog proširenja je to što se terminom građanin u Predlogu zakona obuhvataju ovoga puta sva fizička i pravna lica bez obzira na njihovo državljanstvo i bez obzira na to da li uopšte imaju državljanstvo. Smatramo mi u SDPS da je to značajna izmena u odnosu na postojeće zakonsko rešenje koje takva lica bez državljanstva nije do sada prepoznavalo.

Značajna novina za koju takođe verujem da će posebno pomoći nekim od najugroženijih grupa koje imaju poteškoće u snalaženju u pravnim normama, ali i svim građanima koji žele da im u procesu pomognu stručna lica, jeste to da je ovim predlogom zakona omogućeno da pritužbu u ime fizičkog lica može da podnese i udruženje koje se bavi zaštitom ljudskih prava, a koje za to dobije pisanu saglasnost fizičkog lica.

Dobro je da Zaštitnik građana ima iscrpnu saradnju sa onim organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava, zaštitom prava građana na terenu i nadam se da je dobar signal to što se u zakon uvodi dugogodišnja praksa Zaštitnika građana koja se tiče ostvarivanja saradnje sa organizacijama civilnog društva, ali i međunarodnim organizacijama i mehanizmima za zaštitu i unapređivanje ljudskih i manjinskih prava.

Ovim Predlogom zakona posebno se ukazuje na značaj i obavezu izgradnje institucije Zaštitnika građana u pogledu zaštite, promovisanja i unapređenja prava deteta.

Mi u Socijaldemokratskoj partiji Srbije smatramo da je to veliki i dobar pomak u smeru zaštite onih, koji često imaju najmanje zaštite i prepoznati su kao jedna od ranjivih grupa.

Izdvojila bih kao značajno proširenje oblasti zaštite koje se ogledaju u tome što će usvajanjem ovog predloga zakona omogućiti da deca starija od 10 godina mogu da podnesu pritužbu, ali i da za decu, pritužbu mogu podneti njihovi roditelji, takođe i organizacije koje se bave zaštitom prava deteta, naravno uz saglasnost roditelja ili staratelja ili deteta koje je starije od 10 godina.

Mislim da zaista treba pohvaliti i to što se ovim predlogom omogućava veće i značajnije učešće Zaštitnika građana, u zaštiti prava korisnika socijalne zaštite i ustanova koje pružaju uslugu domskog smeštaja deci i mladima kao i odraslim i starim licima, odnosno da ovim predlogom Zaštitnik građana praktično dobija ovlašćenje da bez prethodne najave i ometanja, pregleda ustanove socijalne zaštite koje pružaju uslugu.

Još jedna stavka koja sasvim sam sigurna u to, pomaže građanima koji žele da podnesu pritužbu je to što ovaj predlog zakona predviđa znatno duže rokove, nego što je to važećim zakonom predviđeno, i to bi u praksi značilo da je pritužbu moguće podneti najkasnije u roku od 3 godine od izvršene povrede prava građana, odnosno od poslednjeg postupanja ili nepostupanja organa uprave, u vezi sa učinjenom povredom prava građana.

Naravno, svi znamo izreku da je pravda spora ali dostižna, ali to ne znači da ne treba raditi na povećanju efikasnosti i brzini, kako sudskih postupaka, tako i pritužbi zaštitniku građana.

Značajna novina koju donosi ovaj predlog zakona odnosi se i na obavezu podnosioca pritužbe, da pre obraćanja Zaštitniku građana, pokuša da zaštiti svoja prava, u odgovarajućem pravnom postupku.

Prema važećem zakonu, Zaštitnik građana ne može da postupa po pritužbi dok ne budu iscrpljena sva pravna sredstva, što bi podrazumevalo i odgovarajuće sudske postupke, kao što znamo, da često mogu da traju jako dugo, i na koje prema Ustavu, Zaštitnik građana, ne može da utiče.

Ovim predlogom zakona, predlaže se da se obaveza iscrpljivanja odgovarajućih pravnih postupaka, odnosi samo na postupke pred organima i oranizacijama koje Zaštitnik građana, može da kontroliše i na neki način donekle će biti olakšano, dolaženje do pomoći zaštite koju pruža telo Zaštitnika građana.

Osvrnula bih se i na promene samog izbora Zaštitnika građana, kao i na promenu mandata, i ovim predlogom uvodi se institut javnog poziva svim zainteresovanim licima da se prijave kao potencijalni kandidati za Zaštitnika građana i ovo predstavlja jednu vrstu demokratizacije, i uvek pozdravljamo korake koji će omogućiti da građani imaju što veće i aktivnije učešće u izboru svog Zaštitnika.

Naravno, Narodna skupština ipak kao predstavničko telo građana, zadržava odlučujuću ulogu u izboru, ovlašćeni predlagači kandidati za Zaštitnika građana, nadležnom odboru, trebalo bi kao i do sada da budu i poslaničke grupe u Narodnoj skupštini. U odnosu na postojeće zakonsko rešenje, predloženo i produženje mandata Zaštitnika građana, ali bez mogućnosti ponovnog izbora na tu funkciju.

U predlogu zakona, određeno je da mandat Zaštitnika građana bude 8 godina i postoji uspešna praksa u svetu da čelnici onih institucija koje treba da imaju ulogu kontrole i nadzora, a koje se biraju i postavljaju od strane predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti, imaju mandate duže od onih koji ih postavljaju na ta mesta, kako bi ih ojačala funkcija nezavisnosti tih tela.

Mi se nadamo da će se sada dobra praksa pokazati i u Srbiji.

U skladu sa tim razumevanjem treba sagledati i sledeću promenu koja se odnosi i na odlazak u starosnu penziju, Zaštitnika građana u toku mandata, odnosno to što, ako Zaštitnik građana u toku mandata ispuni uslove za odlazak u starosnu penziju, on za razliku od trenutno važećeg rešenja, nastavlja da obavlja svoju funkciju do isteka mandata na koje je izabran.

U skladu sa principom autonomije Institucije Zaštitnika građana, jeste i predlog da zamenike Zaštitnika građana više ne bira Narodna skupština na predlog Zaštitnika građana, već je to pravo isključivo ostavljeno samom Zaštitniku, nakon javnog konkursa.

Što se tiče proširenja same autonomije delovanja Zaštitnika građana, mislim da je dobar korak napred i to što predlog zakona za razliku od prethodnog, ovlašćuje Zaštitnika građana da inicijative za izmenu ili dopunu zakona, ali i drugih propisa i akata, upućuje ne samo Narodnoj skupštini i Vladi, već i drugim organima uprave.

Takođe, pozdravila bih i to što će Narodna skupština, Vlada i organi uprave imati obavezu da omoguće Zaštitniku građana da se u postupku pripreme, propisa, posebno izjasni i iznese svoje mišljenje.

Drugi zakon o kome danas raspravljamo jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama, od javnog značaja.

Zakon o pristupu, kao i sam pristup informacijama od javnog značaja, svakako predstavlja jedno od osnovnih oružja organizacija civilnog društva istraživača i nezavisnih medija u istraživanju korupcije, borbi za veću transparentnost organa javne vlasti i kontrolu rada, nosilaca javnih funkcija uopšte.

Godišnji izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti, potvrđuju kontinuitet, odnosno trend zatvaranja institucija, jer se iz godine u godinu beleži i po nekoliko stotina primera u kojima institucije ne dostavljaju na vreme, ili ne dostavljaju uopšte informacije od javnog značaja, čak i kada ih na to obaveže rešenje Poverenika.

I ovaj zakon donet je pre donošenja važećeg Ustava, tačnije 2004. godine, do danas je menjan tri puta, pri čemu je fokus izmena bio kao i u slučaju Zakona o Zaštitniku građana, njegovo usklađivanje sa Ustavom, proglašenim 2006. godine, i to u oblasti propisivanja kvalifikovane većine za izbor Poverenika, prestanak dužnosti Poverenika za informacije ili na otklanjanje uočenih problema u njegovom dotadašnjem radu i primeni, poput izvršenja odluka koje donosi Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Ali, te izmene nisu obuhvatale izmene neophodne zbog usklađivanja sa u međuvremenu donetim mnogobrojnim zakonima koji su značajni za ostvarivanje prava javnosti, da zna, kao što je Zakon o tajnosti podataka, i naravno Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Takođe, izmene nisu obuhvatale ni izmene koje bi bile u skladu sa razvojem ljudskih prava i primene međunarodnih dokumenata i prakse većine zemalja EU.

O potrebama izmena zakona, i pored toga što je od njegovog donošenja dobijao najveće ocene, ukazivao je i sam poverenik više puta.

Takođe, prema Izveštajima poverenika, u primeni zakona sa aspektima ostvarivanja njegove nadležnosti, evidentirano je da postoje teškoće u upravnim izvršenjima njegovih rešenja, neadekvatna odgovornost i otežano sprovođenje ovlašćenja poverenika.

Neophodnost izmene ovog zakona, prepoznata je naravno i u revidiranom Akcionom planu za pregovračko Poglavlje 23. koje se odnosi na pravosuđe i zaštitu ljudskih prava u postupku pristupanja Republike Srbije EU, iz jula 2020. godine.

Takođe, radi unapređenja odgovornosti i transparentnosti u radu organa javne vlasti, izmene su predviđene akcionim planom za sprovođenje nove strategije reforme javne upravu u Republici Srbiji za period od 2021. godine do 2025. godine.

Usvajanjem ovih izmena i dopuna institucija Poverenika dobija pravo da zahteva od bilo kog organa vlasti uvid u informacije i da traži dostavljanje svih neophodnih dokumenata, ne bi li utvrdila da je došlo do nekog prekršaja.

Takođe, bilo bi sankcionisano i ćutanje uprave i Poverenik bi mogao da izrekne novčanu kaznu, što će sigurna sam, pozitivno da se odrazi na primenu ovog zakona kada ga usvojimo u praksi i da će svakako, doprineti i unapređivanju vršenja nadležnosti samog Poverenika, ali i pravo građana i javnosti da dobiju neophodne i potrebne informacije.

Kao što znamo, ćutanje uprave, ili ćutanje administracije jeste bilo glavni problem i jedna od ključnih slabosti u primeni zakona. Najveći broj žalbi Povereniku upravo se i izjavljuje zbog nepostupanja po zahtevima tražilaca informacija, kao i zbog dostavljanja negativnog odgovora, a bez donošenja obrazloženih rešenja o razlozima odbijanja i sa poukom o pravnom leku.

Tako je Poverenik u 2019. godini rešio 5.188 žalbi, od čega je 4.604, ili 88,74% izjavljeno upravo zbog ignorisanja zahteva tražilaca informacija, ili dostavljanja negativnog odgovora.

Ovim izmenama prvi put od 2004. godine, biće sankcionisana odgovorna lica u organima vlasti u Srbiji zbog nepostupanja po zahtevu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

U skladu sa navedenim, predložene izmene zakona imaju svrhu uspostavljanja mehanizama koji treba da dovedu do toga da organi vlasti postupaju u skladu sa svojim zakonskim obavezama, pre svega, da odgovaraju građanima na primljene zahteve, i da naravno, tražioci informacija svoja prava iz zakona mogu da ostvare isključivo u svrhu koja je predviđena zakonom, a to je dostupnost informacija o radu organa vlasti.

Ti mehanizmi su pre svega, oličeni odredbama o upravnom izvršenju rešenja Poverenika, ovlašćenju Poverenika da podnosi zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka i uvođenje prekršajnog naloga.

Sve ovo će svakako u praksi dodatno unaprediti i samu nezavisnost institucije Poverenika. To, praktično znači da Poverenik dobija pravo da podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupa protiv odgovornih lica u organima vlasti koji ne poštuju zakonsku obavezu i za koje u postupku po žalbi koju dobijemo utvrdimo da su učinili prekršaj.

To je do sada mogla, a moći će da radi nakon usvajanja ovih izmena i dopuna Upravna inspekcija, ali zbog opterećenosti njihova aktivnost u toj oblasti do sada je bila ograničena, pa je zato dolazilo do situacije da se postupak pred prekršajnim sudovima vodi po zahtevu oštećenih lica i njihovih advokata.

Značajna izmena svakako jeste i mogućnost za otvaranje kancelarija Poverenika u ostalim delovima Srbije i najavljeno otvaranje regionalnih kancelarija u Kragujevcu, Novom Sadu i Nišu. Dobar pokazatelj je, naravno, i to da su zvaničnici iz ovih gradova podržali predlog za osnivanje kancelarija.

Kada govorimo o unapređenju pristupa javnosti informacijama koje su direktno ili indirektno povezane sa predloženim izmenama, odnosno, dopunama zakona, predviđa se i proširenje kruga subjekata koji podležu obavezama iz zakona.

Treba podržati i usvajanje principa proaktivne transparentnosti, kao i unapređenje sistema izrade i objavljivanja informatora o radu organa vlasti. Sve su to pozitivne promene.

Verujem da ćemo efekte ovog novog zakona tek videti u njegovoj praksi i primeni, i naravno, tu smo da unapređujemo dodatno i instituciju i Zaštitnika građana i Poverenika od informacija od značaja, jer su to nezavisna kontrolna tela koja moraju kontinuirano unapređivati svoju nezavisnost u radu, jer to u krajnjoj liniji, doprinosi i jačanju institucija i vladavini prava i zaštiti ljudskih i manjinskih prava.

Meni ostaje još samo da kažem da će Socijaldemokratska partija Srbije, poslanička grupa u danu za glasanje sa zadovoljstvom podržati oba predloga vašeg zakona.

Hvala.

Zahvaljujem.

Kada smo donosili Zakon o muzejskoj delatnosti u aprilu, poslanici SDPS ukazivali su na važnost njegovog donošenja, naročito imajući u vidu činjenicu da je muzejska delatnost bila regulisana Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. godine.

Značajna odredba Zakona o muzejskoj delatnosti za nas je svakako bila i formiranje i jeste još uvek formiranje Muzejskog saveta koji će se baviti razvojem i unapređivanjem muzejske delatnosti, istraživati modele saradnje između muzeja i srodnih obrazovnih, strukovnih, naučnih i međunarodnih institucija, kao i razvojem i uspostavljanjem saradnje muzeja sa zajednicama u kojima služe.

Naravno da je odredba da posao u okviru muzejske delatnosti mogu obavljati visoko stručni kadrovi i lica koja imaju i položen stručni ispit, bila je gotovo revolucionarna, imajući upravo u vidu značaj regulisanja muzejske delatnosti kroz jedan takav poseban zakon.

Danas menjamo upravo tu odredbu. Verujem da u praksi i primeni te odredbe, kakva postoji u zakonu, može doći do određenih problema, iako, sa druge strane, ono što stoji u obrazloženju izmena i dopuna ovog člana, nije baš najjasnije, meni lično jeste – zašto bi se pri izboru direktora muzeja primenjivao Zakon o kulturi, ako već imamo zakon koji precizno reguliše način izbora direktora u muzeju, a koji reguliše Zakon o muzejskoj delatnosti?

Verujem da će ostali uslovi koji se utvrđuju statutom ustanove imati u vidu tu malu, filigransku razliku između iskustva rada u kulturi i iskustva u muzejskoj delatnosti, jer to pravi ogromnu razliku u samom radu onoga ko vodi muzej.

Muzej kao institucija pozicioniran između prošlosti i budućnosti mesto je u kome određeno društvo stvara vrednosti sopstvenog identiteta. U društvima u kojima je vrednosni sistem ugrožena kategorija usled brzog i krnjeg prelaska iz socijalističkog ka neoliberalnom modelu, institucija kulture i sećanja igraju važnu ulogu sagovornika, ako hoćete, preispitivača i kritičara promena.

Stvaralaštvo i savremena umetnost je globalno, ne samo zbog globalne distribucije, nego zato što globalno pokreće mnoga pitanja koja proživljava svet i njegova kritika dotiče i one mehanizme koji oblikuju savremenu odnosno globalnu savremenost. U tom smislu, ono što je lokalno i što se tiče fragmenata stvarnosti ostaje globalno.

Dakle, muzeji nisu ustanovljeni samo da bi izlagali istoriju umetnosti, već i da bi pokazali svet u ogledalu savremene umetnosti.

Kada smo donosili Zakon o muzejima, ponoviću još jednom, za mene je to bio gotovo revolucionarni zakon koji menja tradicionalnu muzejsku praksu i uvodi koncept novog muzeja, novih praksi u muzejskoj delatnosti.

Ako je tradicionalnim muzejima praksa postala troma, prevaziđena i nedovoljno angažovana u današnjem savremenom društvu, potreban nam je muzej kao mesto na kome će se ogledati društvene različitosti, edukovati najširi društveni slojevi, dobijati kroz postavke i izložbe i odgovori na aktuelne društvene i globalne izazove i probleme.

Zakon sam videla i kao promenu te postojeće paradigme i kao otvaranje novih mogućnosti za sve one najstručnije iz oblasti kulture, ali sa iskustvom u muzejskoj delatnosti, kao novu šansu. Budući da imamo potpuno novi zakon koji reguliše muzejsku delatnost, imamo i potpuno jedan novi i drugačiji, proaktivni pristup i njegovoj primeni u praksi, zato što to onda otvara prostor da muzeji budu korisni današnjici i upravo postavljeni na temelju istorijskog iskustva, kako bi sva ta iskustva integrisala i usmeravala na moguće strategije odgovora na tekuća pitanja i globalne izazove.

Nema dileme da će poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije u danu za glasanje podržati ove izmene zakona, u veri da će, kao što sam već i navela, ostali uslovi, pored onih koje propisuje Zakon o kulturi, odnosno statuti ustanova odnosno muzeja, imati u vidu važnost i te stručnosti i posebnih veština koje svakako razlikuju direktora jednog muzeja od direktora bilo koje druge kulturne ustanove. Hvala.

Hvala, potpredsedniče Orliću.

Samo onaj ko ne vesla ima vremena da ljulja čamac. Savet REM-a jeste i mora da bude motor nezavisnog nadzornog tela, a ne filter, jer ga na to obavezuje zakon.

Za nas kao narodne poslanike to je, takođe, alfa i omega i okosnica našeg posla, da donosimo dobre zakona, da vodimo računa o njihovoj primeni i poštovanju i to je ne samo u opisu našeg posla, već je to praksa i nešto što se podrazumeva u svim demokratskim zemljama.

Nadležnost i nezavisnost REM-a precizno su određeni zakonom, kao i procedura izbora članova tog nezavisnog regulatornog tela i tu je, što se nas tiče, tačka. Na to nema šta ni da se doda, ni da se oduzme. Možda se to nekome sviđa ili ne sviđa, zakon se mora poštovati, kao i nezavisnost i samostalnost nadzornog tela za elektronske medije.

Budući da danas razgovaramo o kandidatima za nove članove REM-a, ja ću se na to i fokusirati, a u ovom domu je nebrojeno puta toliko toga već rečeno detaljno o radu REM-a da nema potrebe ponavljati se.

Savet će raditi u punom sastavu nakon što mi danas izaberemo jednog od dva impresivna kandidata.

Na sednici Odbora za kulturu i informisanje bilo je zadovoljstvo i čast slušati predloge oba kandidata o unapređivanju rada nezavisnog regulatornog tela i onoga što svaki od njih pojedinačno svojim ličnim i profesionalnim integritetom može da unese u rad tog izuzetno važnog tela. Jeste zaista bilo impresivno.

Formalno-pravno, oba kandidata ispunjavaju uslove i to je ono što je za nas važno. U ovom slučaju, kao što rekoh, bilo je zadovoljstvo razgovarati sa njima. Zaista su nijanse u pitanju. Nećemo pogrešiti ako izaberemo bilo koga od dvojice kandidata.

Ja sam uverena da, koga god izaberemo, REM će biti ojačan profesionalno jednim takvim veličinama i ekspertima u oblasti medija kakvi su i jedan i drugi kandidat.

Građani nisu u prilici da vide materijal koji smo mi dobili za ovu sednicu. Dakle, na 19 strana je ukratko navedena biografija, odnosno biografije oba kandidata. To već sasvim dovoljno govori o njihovim profesionalnim kvalitetima.

Mislim da je jako dobro što u ovom sazivu, kao i u prethodnom, na vreme biramo nove članove REM-a. REM može da radi u punom kapacitetu.

Na vreme se donose i izveštaji i planovi o radu tog tela i mislim da je to, što se tiče našeg posla i naše nadležnosti, apsolutno ispunjeno i tome apsolutno nema ko šta da prigovori. Kao što rekoh, samo onaj ko ne vesla ima vremena da ljulja čamac.

Poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će u danu za glasanje svoju punu podršku dati jednom od dva kandidata, imajući na umu da greška ne može biti napravljena, ali i sa određenim žaljenjem što oba ovakva kandidata ne mogu biti izabrana za mesto članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije.

Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Koleginice i kolege narodi poslanici i narodne poslanice, pridružujem se čestitkama Kurban-bajrama svim predstavnicima islamske zajednice koji slave ovaj praznik dobročinstva i solidarnosti. Svima želim da ga provedu u miru, dobrom zdravlju i svakog blagostanju sa svojim bližnjima, komšijama i prijateljima.

U svom izlaganju ja ću govoriti o Predlogu za izbor republičke javne tužiteljke i ukoliko mi preostane vremena i o izmenama Zakona o sudijama.

Svaki put kada u ovom domu govorimo o predlozima iz oblasti pravosuđa, mi apostrofiramo i važnost nezavisnosti i samostalnosti, transparentnosti, pravičnosti sudija i tužilaca, kao i njihovu ličnu i profesionalnu odgovornost i integritet.

Položaj i uloga javnog tužilaštva određeni su Ustavom Srbije, kao najvišim pravnim aktom zemlje. Dakle, tužioci su samostalni u svom radu, tužilaštvo je samostalan organ i kada kažemo nezavistan, treba da imamo na umu i da jasno definišemo šta ta nezavisnost tačno znači, u odnosu na koga ili u odnosu na šta nezavisni. Tužioci i sudije su i te kako zavisni u svom radu, odnosno ograničeni zakonima, propisima i pravilima svoje službe. Stiče se utisak da se nezavisnost često u javnosti tumači u odnosu na to kome se sudi, pa se misli da sudije i tužioci treba da budu nezavisni i od zakona po kojima su dužni da sude, a ne da sude po babu i po stričevima.

Republičko javno tužilaštvo je samostalan organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere zaštite ustavnosti i zakonitosti. Nadležnost republičkog javnog tužioca ili tužiteljke jeste odgovornost za rad javnog tužilaštva. Republičkom javnom tužiocu odgovorni su za svoj rad javni tužioci u zemlji, a on je za svoj rad odgovoran Narodnoj skupštini koja ga i bira na tu funkciju. Da li će to tako biti i nakon ustavnih promena koje su pred nama i na kojima se intenzivno radi ostaje da vidimo, ali u ovom trenutku jeste tako i to je nasleđe Ustava iz 2006. godine, nakon čijeg donošenja je usledila i reforma pravosuđa, o kojoj takođe vrlo često govorimo u ovom domu, i to ne zato da bi se prebacila krivica ili odgovornost onima koji su je osmislili i sprovodili, nego da to i nama samima bude podsetnik i napomena da tako nešto više nikada ne smemo da dozvolimo da se desi. O tome su maločas govorili i kolega Komlenski i kolega Kesar, koji o toj temi govore vrlo stručno, upućeno i odgovorno iznoseći činjenice.

Kolega Kesar je naveo da je reforma koštala građane Srbije 44 miliona evra. Ja mislim da stvarnost potvrđuje da je nematerijalna šteta mnogo, mnogo veća i ako hoćete nesaglediva i da mi i danas živimo posledice te reforme.

One se mogu sagledati i na primer samo kroz curenje informacija iz postupaka u toku, u medijima koji onda najčešće na jedan vrlo tabloidni način te iste podatke informacije predstavljaju javnosti i na taj način se naravno vrlo često krši i pretpostavka nevinosti i pravo na pravično suđenje na zaštitu ljudskih prava, pravo žrtve koje su često u medijima iznova izložene viktimizaciji, zbog načina na koji se o njima izveštava.

To je takođe jedna nasleđena i štetna praksa, štetna najpre po predsednika države, po Vladu i po vas kao ministarku, ali po sve nas i nas kao nosioce zakonodavne vlasti u našim naporima da, konačno unapredimo i vladavinu prava i pravosudni sistem.

Ja ne znam šta Ministarstvo može i treba da uradi po tom pitanju da se to konačno zaustavi. Ja verujem da će naći način da se eventualno u nekim budućim izmenama zakona iz oblasti pravosuđa, pooštre mere kažnjavanja za kršenje prava i pravde svih strana, koje učestvuju u postupku i kada to kažem, mislim i na sudije i tužioce koji su često vrednosno karakterisani u medijima a ne na osnovu činjenica u smislu poštovanja ili kršenja procesno-pravnih radnji.

Verujem da ćemo i predstojećim ustavnim reformama ojačati pravosudni sistem i unaprediti vladavinu prava i vratiti poverenje građana u pravosudne institucije i pravedno i fer suđenje, i ojačati samostalnost i nezavisnost sudstva od bilo kakvih političkih interesnih ili nekih drugih pritisaka, tačnije da ćemo ojačati njihovu zavisnost od zakona i pravila i propisa u službi.

Započete reforme u pravosuđu nose ogromnu odgovornost svih nas i u sudskoj i zakonodavnoj i izvršnoj vlasti.

Građanima je neophodno vratiti osećaj pravde i pravednosti u društvu poštovanja zakona i propisa, njihovo dosledno sprovođenje naročito imajući u vidu da je reforma pravosuđa o kojoj smo govorili iz 2009. godine, bila kap koja je prelila čašu i o kojoj su građani dali svoj nedvosmisleni sud na prvim narednim izborima 2012. godine.

Tada su jasno pokazali koliko je važno poštovanje prava na pravično suđenje i postupanje, zaštitu ljudskih prava u sudskom postupku, poštovanje pretpostavke nevinosti i o tome takođe treba da mislimo i zato ta reforma iz 2009. godine, treba da nam bude uvek podsetnik da nikada više tako nešto ne dozvolimo. Mnogo je slučajeva o kojima i danas i gledamo i slušamo u kojima su kršena i procesna prava i prava građana na pravdu i pravično suđenje.

Nikada još niko nije odgovarao ili bar javnost ne zna za takve slučajeve, trebalo bi da znaju u kojim predmetima su nekada tužioci, nekada sudije, nisu uvažili činjenice i koliko je građana u nekim takvim postupcima oštećeno. To je pored ostalog i posao republičkog javnog tužioca da po hijerarhiji kontroliše postupanje tužilaca bar u onim predmetima za koje u javnosti vlada veliko interesovanje.

Na nama je odgovornost da se sa predstojećim ogromnim izazovima suočimo zajedno, svako u domenu svoje nadležnosti. Svedoci smo izazova sa kojima se suočavamo, kao jedno moderno društvo kako u vidu klasičnih oblika organizovanog kriminala tako i u vidu novih sofisticiranih oblika i privredno i visoko tehnološkog kriminala.

Odlučno krivično gonjenje, zasnovano na zakonu i dokazima, bliska saradnja i koordinacija sa policijom i drugim državnim organima, kao i neposredna efikasna saradnja sa tužilaštvima i ostalim relevantnim institucijama drugih zemalja pred uslov su uspešne borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije i svakog oblika teškog kriminala.

Krivično gonjenje svih oblika kriminala odgovoran je i zahvalan posao. To što se Republički tužilac ne oglašava u javnosti ne znači da ne radi svoj posao.

Da li bi trebalo ipak promeniti donekle tu praksu i obezbediti naročito u vreme ogromnih izazova efikasniju i adekvatniju komunikaciju sa građanima kako bi bili upućeni u ono što se radi. Možda je to pitanje i tema o kojoj možemo razgovarati, diskutovati na jedan stručan, ozbiljan i odgovoran način, a ne presretanjem sudija i tužilaca na ulici u drugim javnim mestima, jer to svakako nije put.

Republički javni tužilac kao javni tužioci i njihovi zamenici moraju biti posvećeni profesionalnom, zakonitom i odlučnom krivičnom gonjenju. Oni, sigurna sam, u svoj posao, unose sav svoj profesionalni, stručni i lični kapacitet i integritet. Rezultati rada, vidljivi su u svakodnevnom životu i govore o njihovom radu i posvećenosti i to je ono što građani svakodnevno vide i osećaju kada dođu u bilo koju instituciju sistema, pa i pravosudnog, da rešavaju neki svoj problem ili traže zaštitu nekog svog prava ili zakona.

Dakle, oni su nepogrešivo merilo rada i odnosa pravosudnih organa prema njima samima, prema društvu, državi i njihovim pravima i potrebama. Ne retko se taj trud prepoznaje i u međunarodnim priznanjima i tako je recimo, 2012. godine, tužiteljka koja je i danas kandidat za republičku javnu tužiteljku, dobila od Ministarstva pravde, Vrhovnog tužioca SAD, priznanje za način na koje Javno tužilaštvo Srbije odgovorilo na mnoge teške izazove u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, ratnih zločina itd. koji možda može biti primer svim zemljama u regionu. Uprkos svim izazovim, beskompromisna borba protiv svih oblika kriminala i korupcije, mora biti nastavljena i na tom poslu moramo učestvovati svi zajedno.

Vladavina prava, jedna je od glavnih zamerki u proteklim izveštajima Evropske komisije, o napretku Srbije o ispunjavanju uslova za članstvo u EU, i to je ono što ste i vi ministarka detaljno obrazložili, kada smo ovde govorili o predlogu za ustavne promene, preuzimajući punu odgovornost za stanje u pravosuđu i potrebu njegovog unapređivanja, a u korist svih građana i celog društva.

Za kraj, ja bih lično volela da smo danas možda, imali bar dva kandidata o kojima ćemo razgovarati.

U isto vreme razumem svakog tužioca i njegovo pravo da se kandiduje ili ne, za tako važnu funkciju. Ono što često ne razumem i ne samo kada je reč o izboru tužioca, već i u nekim drugim slučajevima, jeste licemerje onih koji su u svojoj karijeri i svojim esnafima često bili jedini kandidati za izbore na mesta predsednika organizacija ili esnafskih udruženja, itd.

Ja se u politici, a i lično u životu, zalažem za princip jednakih šansi, ravnopravnost i iste standarde i aršine, bez obzira na lične animozitete i simpatije i to je uostalom i princip SDPS, i za nas je važno najpre, da li je, i u ovom i u bilo kom drugom slučaju, izbora formalno pravno, sve u skladu sa zakonom i procedurama ili nije.

U ovom konkretnom slučaju jeste i tu za nas nema nikakve sumnje, jer mi uvažavamo činjenice, a ne zaključke zasnovane na vrednosnim sudovima i ličnoj percepciji stvarnosti.

Zato ćemo u danu za glasanje, podržati izbor Zagorke Dolovac, za mesto republičke javne tužiteljke, u veri da će svojim radom opravdati ukazano poverenje.

Meni je već odavno isteklo vreme, a ja se zahvaljujem predsedavajućem što mi je dozvolio da završim svoje izlaganje do kraja.

Mogla sam i pretpostaviti da neće biti vremena da govorim i o izmenama Zakona o sudijama, a u svakom slučaju i taj zakon će poslanička grupa SDPS, podržati u danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem. Ja ću govoriti o predlogu zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora u iznosu od 25 miliona evra između Srbije i Evropske investicione banke, u vezi sa gasnim interkonektorom Niš Dimitrovgrad, odnosno Srbija Bugarska. Početak izgradnje tog gasovoda planiran je za poslednji kvartal ove godine, a predviđeno je i očekivano trajanje radova, 21 mesec.

Brojni su razlozi zašto je potvrđivanje ovog ugovora značajno za građane Srbije. Izgradnja ovog gasnog konektora omogućiće dopremanje gasa u dovoljnim količinama za privredu, ali i za građane, kao i veću energetsku sigurnost, ali i dalji razvoj distributivne gasne mreže, u centralnoj, istočnoj i južnoj Srbiji.

O doprinosu stabilnosti snabdevanja gasom svedoči i podatak da će deonica na teritoriji naše zemlje od Niša do Dimitrovgrada, imati planirani kapacitet cevovoda od 1,8 milijardi kubika ka Srbiji i ta količina će biti dovoljna i da zadovolji oko 80% trenutnih potreba za prirodnim gasom.

Značaj ovog konektora nije samo lokalne prirode, ili samo za našu državu, u regionalnom značaju svedoči to što se ovaj projekat nalazi na listi jednog od najprioritetnijih projekata koje je EU, definisala kao ključne u energeskom povezivanju jugoistočne Evrope, sa centralnom Evrope u skladu sa politikom EU, i ovaj projekat se sprovodi u skladu sa trećim liberalizacionim paketom.

Kao regionalni projekat koji je podržan i od strane EU, njegova izgradnja omogućiće i bližu regionalnu saradnju i omogućiće ravnomerniji ekonomski razvoj i posebno između Srbije i Bugarske i kao takav, on je od suštinskog značaja za dalji razvoj i saradnju naše dve zemlje, ali rezultati ove saradnje, osetiće se i širom regiona, u drugim zemljama.

Drugi razlog, zbog kojeg je važno potvrđivanje ovog ugovora jeste što je ovo još jedan korak, ka diversifikaciji ruta kojima se Srbija snabdeva gasom i samim tim, izgradnja ovog gasovoda, značajno će povećati energetsku bezbednost i Srbije i celog regiona.

Diversifikacija ruta snabdevanja, takođe će doprineti i većoj stabilnosti, snabdevanja gasom naše privrede i građana i omogućiti da Srbija bude manje zavisna od geopolitičkih promena, koje mogu da utiču sasvim sigurno na snabdevanje ovim energentom.

Ovakva gasna stabilnost i diversifikovane rute snabdevanja takođe će omogućiti Srbiji da razmišlja i ka diversifikaciji ponuđača gasa, što bi svakako stabilnost i sigurnost snabdevanja gasom podiglo na još jedan viši nivo.

Treći značajni razlog je ekološki. Neophodno je napomenuti da je gas kao energent čistiji i od mazuta i čistiji od uglja. Kada u budućnosti u Srbiji budemo donosili značajne odluke po pitanju energetske tranzicije ka čistijim i obnovljivim izvorima energije, značajan segment te tranzicije, posebno u kraćem do srednjem vremenskom periodu i u oblasti čistijih izvora energije, biće izgradnja elektrana na gas, budući da je to čistija alternativa fosilnim gorivima, koja se i danas koriste u mnogim elektranama i toplanama, ali i u industrijskim postrojenjima.

Potvrđivanjem ovog ugovora omogućićemo stabilnije snabdevanje domaćinstva i privrede gasom i time omogućiti rast i razvoj privrede, a sve to uz izgradnju bližih ekonomskih veza i sa Bugarskom i sa zemljama regiona i sa Evropskom unijom. Omogućićemo, kao što sam rekla, diversifikaciju snabdevanja, koja će to snabdevanje učiniti manje zavisnim od geopolitičkih previranja. Namerno to ponavljam i još jednom podvlačim. Na kraju, postavićemo temelj za tranziciju naše privrede i energetskog sistema ka čistijim izvorima energije.

Zbog svega navedenog poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će u danu za glasanje podržati predložene ugovore.

Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući i potpredsedniče Narodne skupštine.

Želela bih samo još jednom da podvučem ono o čemu sam govorila i u načelnoj raspravi, da je izuzetno važno što ispravljamo određene greške i manjkavosti koje ovaj zakon imao, o čemu je naravno, i Ustavni sud doneo odluku, ali ga i unapređujemo i poboljšavamo, bez sumnje, i obuhvat majki, žena i porodica ovim zakonom je mnogo veći nego što je bio ranije.

Čak i onaj momenat o pandemiji koja je usporila u dobroj meri donošenje ovih izmena i zakona je nadoknadio kroz jednokratnu pomoć građanima Srbije, naročito porodicama sa decom, majkama itd, je na neki način dopunio ono što nismo mogli da uradimo u tom vremenu pandemije.

Ono na šta želim posebno da skrenem pažnju, o čemu smo takođe, govorili, o čemu je bilo reči i premijerke i nadležnih ministarstava sa udruženjima koja se bave ovom temom, jeste da ćemo mi nakon usvajanja ovog zakona, početi jednu novu borbu, inicijativu da se i ovaj postojeći koji ćemo danas usvojiti, dodatno unapredi, i da u nekom budućem periodu kada se za to budu stekli uslovi u budžetu, unapredili i obuhvatili i žene sa, odnosno porodice sa više od četvoro dece, preduzetnice.

Naravno, kada govorimo o preduzetnicama, njima je takođe neophodno omogućiti dve godine porodiljskog odsustva, naravno da su za to neophodne i izmene zakona o radu, i još je mnogo posla pred nama. Ono što je važno, da se osnovica za obračun naknade za porodiljsko odsustvo smanji sa 18 na 12 meseci i to je takođe bio predmet razgovora premijerke sa udruženjima, i udruženje sa kojim smo razgovarali, udruženje „ Mame su zakon“, sa čijim predstavnicima smo razgovarali pre ove sednice, uputili su amandmane koji se tiču i te izmene , ali realnost je takva da nema smisla podnositi u ovom trenutku amandmane za koje znamo da ne mogu biti prihvaćeni, jer je za njihovo usvajanje neophodan novac iz budžeta i ja se radujem unapred i verujem da ćemo još dodatno unaprediti ovaj zakon. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Potpredsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre sa saradnicama, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, građani i građanke Srbije, pre samo dva dana na ovom mestu predsednik Republike ponovio je i još jednom istakao važnost demografske politike za budućnost opstanka naše zemlje.

Značaj koji demografska politika i pronatalna politika imaju kada govorimo o dugoročnim planovima jeste pitanje koje nadilazi svakodnevna dnevno politička pitanja i dnevno političke podele.

Svima onima koji na najozbiljniji način razmatraju i promišljaju o tom pitanju, jer to jeste pitanje budućnosti, i više je nego jasno da bez uspešne demografske politike stepen razvoja koji je dostignut i postignut neće mnogo značiti na duži rok ukoliko ne sprovedemo neophodne reforme u oblasti demografske politike koje će omogućiti i neophodnu stabilnost.

Danas je pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Ovaj zakon predstavlja temelj. Predstavljao je temelj demografske politike i onda kada smo ga prvi put usvojili u ovom domu, ali isto tako za nas iz Socijaldemokratske partije Srbije nije manje važan onaj segment koji zakon predstavlja u oblasti socijalne politike, jer on je usmeren, pre svega, ka pomoći jednom od najugroženijih i najznačajnijih i najdelikatnijih trenutaka u životu svih mladih ljudi, budućih roditelja, novih naših sugrađana i sugrađanki.

Izuzetno je bitno napomenuti taj aspekt primene ovog zakona, tim pre što često u medijima kada govorimo o demografskoj politici, o tome se govori kao o pitanju radne snage ili nacionalnog opstanka. Direktni uticaj koji postojeći sistem ima jeste pružanje i socijalne sigurnosti našim građanima koji se opredele na korak osnivanja, ali i proširivanja porodice. To je upravo sa onim, ministre, što ste u odgovoru maločas rekli, da na nama jeste dužnost, odgovornost i obaveza da stvorimo ambijent i na najbolji mogući način podržimo one porodice koje žele da se ostvare u ulozi roditelja, da podržimo sve one žene koje žele da imaju više od jednog samo jedno dete, jer to je najbolji primer brige države o porodici i o onome što nama za naš opstanak jeste ključna stvar, da na taj način odgovorno radimo i popravljamo populacionu politiku. Ja ovaj zakon čitam i razumem upravo tako.

Dakle, svedoci smo i nema potrebe pričati i ponavljati, jer bude nekad i tužno. Izaziva tužne emocije kada govorimo o demografskoj slici Srbije i o tome koliko naše stanovništvo stari. Dakle, nema dileme da je to tema od intenzivnog značaja o kojoj se mnogo često diskutuje, međutim često moramo priznati i sagledati realnost ne na onaj način i sa onom ozbiljnošću sa kojom bi trebalo i koju to pitanje u krajnjoj liniji i zahteva.

Ono što pitanje demografske i porodične politike, pre svega, zahteva jeste ozbiljan pristup problemima koji su pronađeni tokom primene postojećih rešenja i njihovo rešavanje i unapređivanje postojećih predloga kako bi zasnivanje i proširivanje porodice bio korak koji ni u jednom trenutku neće biti izvor zabrinutosti za finansijsku budućnost roditelja i njihove dece.

Naš cilj mora biti sistem podrške porodiljama i porodicama koje će omogućiti da kada se roditelji odluče na taj korak budu sigurni da društvo i država u toj odluci maksimalno podržavaju i da ćemo biti tu za njih na celom tom putu, koliko god on da traje.

Primena ovog zakona ne obuhvata samo društvenu brigu prema roditeljima, već je značajan segment društvene brige za decu, jer pomažući na materijalni način roditelje u ovom kritičnom trenutku, posebno roditelje iz materijalno ugroženih porodica i roditelje dece sa invaliditetom, omogućavamo im upravo materijalno sigurnije detinjstvo, ali i roditeljima da svoju pažnju usmere ka porodici bez oblaka nesigurnosti, pre svega materijalne, nad svojim glavama.

Izmene koje su predviđene. Ove izmene i dopune daju nam razlog za optimizam u pogledu reformi i nadgradnje postojeće populacione politike i daju nam pravo da budemo optimisti da ćemo taj cilj i ispuniti.

Proširivanje kruga žena koje imaju pravo na porodiljske naknade i njihovo povećanje, u skladu sa prostorom u budžetu, predstavljaju veoma značajne iskorake i formalizuju solidarnost koju smo svi dužni da pokažemo u ovom trenutku prema svim porodiljama.

Ovom prilikom ja bih želela da istaknem nekoliko ključnih oblasti u kojima će se ove izmene ogledati i imati ogroman značaj i koje zapravo predstavljaju tu opipljivu pomoć porodiljama i koje će našim sugrađankama i sugrađanima skinuti deo tereta sa leđa kada se odluče da zasnuju ili prošire porodicu.

Dakle, kao glavne izmene posebno bih istakla da se ovim zakonom ispravlja nepravda prema roditeljima dece sa invaliditetom koji nisu istovremeno mogli da ostvaruju naknadu na koje njihovo dete ima pravo i naknade koje su povezane sa zaradama majki.

Ove izmene zakona takođe su prepoznale problem sa kojim su se susretale poljoprivredne osiguranice, što je takođe izuzetno važno. Kada usvojimo ovaj zakon one će konačno uživati sva ona prava kao i sve druge porodilje u Srbiji.

Značajno je izdvojiti da se ovim izmenama predviđa i uvođenje minimalne zarade tokom porodiljskog odsustva sa posla, odnosno do navršena tri meseca od rođenja deteta, porodilje će primati naknadu u iznosu od tri minimalne zarade, odnosno pet za sve one žele koje su pre porodiljskog odsustva zarađivale mnogo više, nego što je to minimalac. Na taj način se ispravlja jedna velika nepravda prema tim ženama koje zarađuju mnogo više.

Prvo, njih nema mnogo u Srbiji, ali rešavanje ovog problema možemo da sagledamo i iz ugla Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o rodnoj ravnopravnosti koje smo nedavno usvojili, budući da žene i muškarci još uvek, na žalost, nisu izjednačeni na tržištu rada. Ovim uvažavanjem pet minimalnih zarada za sve one žene koje imaju veća primanja mi stavljamo u istu ravan i tretiramo na isti način žene i muškarce na tržištu rada i mislim da je to jedna izuzetno važna izmena.

Spomenute izmene su samo deo ovog zakona, ali one jasno ukazuju da ćemo usvajanjem ovog zakona značajno poboljšati uslove porodiljskog za širi broj majki i da ćemo obezbediti sasvim siguran početak i za njihovu decu.

Ove izmene jesu potpuno u duhu solidarnosti i društvene brige kako za majke i roditelje, tako i za novorođenu decu i omogućiće lakši i sigurniji ulazak u materinstvo i sigurniji početak života za svu novorođenčad i u tom duhu i smislu SDPS svakako će dati puni doprinos u danu za glasanje kada budemo usvajali ovaj zakon.

Ono na šta bih volela da vam skrenem pažnju jesu i neki od naših konstruktivnih predloga koji su na liniji onoga o čemu je govorila premijerka, ali i drugi ministri u Vladi i pre nego što ste vi preuzeli resor za brigu o porodici.

Dakle, mi smo svesni da smo prihvaćene izmene uzele u obzir realnost budžeta, ali u duhu izmena ja se nadam da ćemo mi u budućnosti i nakon usvajanja ovog zakona nastaviti da iznalazimo mogućnosti u skladu sa budžetom da donesemo i omogućimo još celishodnija rešenja za sve one kategorije koje u ovom trenutku zakon, na žalost, još uvek ne prepoznaje. Kada to kažem mislim na preduzetnice.

To je velika grupa u Srbiji njih ima oko 90.000 registrovanih u APR-u. One su u posebnom položaju i tokom trudnoće, ali i tokom porođaja, naravno i porodiljskog odsustva. One svoje porodiljsko odsustvo u ovom trenutku ne mogu da prenesu na partnere i često su suočene sa mnogim rizicima od kojih je najveći da moraju da prekinu svoj rad u tom periodu tako da mislim da bi bilo dobro da razmislimo da u nekom budućem periodu, naravno kada se stvore uslovi u budžetu, pre svega, jer svi smo mi realni i znamo da tako nešto u ovom trenutku nije realno ni obećavati, niko to i ne radi. Ono što možemo jeste da se potrudimo i da apelujemo da se nađu sredstva u narednom donošenju budžeta za sledeću godinu, da se na neki način, koliko god je to moguće, ta nepravda, da tako kažem, ispravi i da se promeni način obračuna osnovice za preduzetnice.

Značajno je da se ovim zakonom preduzetnice prepoznaju kao kategorija, ali prostor da budu ravnopravne postoji i dalje, pre svega, kroz to što bi im se, kao što rekoh, omogućio prenos na partnera i kroz ukidanje formule, odnosno promenu za izračunavanje osnovice. U kraćem vremenskom periodu te promene dovele bi do povećanja izdataka za budžet sasvim sigurno, ali o tome bi trebalo razmišljati u nekom narednom periodu kada se steknu za to uslovi.

Mi znamo da je pandemija u dobroj meri usporila proces donošenja ovog zakona, ali i onemogućila da u ovom trenutku celishodnije rešimo taj problem koji se tiče nedostatka novca u budžetu. Na svu sreću Srbija je sve jača i jača u ekonomskom smislu i ja verujem da ćemo mi vrlo brzo biti u prilici da obezbedimo neophodna sredstva da još dodatno unapredimo populacionu politiku.

Važno je da samo zbog građana skrenemo pažnju na to da niko nije mogao da zna 2019. godine kada smo donosili budžet za 2020. godinu da ćemo imati pandemiju, globalnu, i niko nije mogao ni da pretpostavi u kojoj meri ćemo imati davanja, neplanirana, da kažem, iz budžeta, a opet je reč o davanjima koja su i te kako bila važna da opstanu i privreda, ali i finansijska podrška građanima je ogromna i nimalo nije zanemarljiva. Da ne pominjem vakcine, da ne pominjem respiratore i sve ono što nas je na tom putu, kada nas je zadesila pandemija, moralo da se donese kao brza odluka i da se sredstva usmere ka tome. To jeste nešto što je realno usporilo donošenje ovog zakona, ali smatram da je izuzetno važno da smo to na kraju i uradili.

Kao što znamo, podrška preduzetnicama je takođe jedan od strateških prioriteta ove Vlade i mislim da u tom smislu treba razmišljati o ovome o čemu sam upravo govorila.

Još jedna dimenzija može biti značajna za dalje unapređivanje populacione politike, a to je da se skrati izračunavanje osnovice sa 18 meseci na 12 meseci. To bi onda bilo u skladu sa primerima dobre prakse iz onih evropskih zemalja koje sasvim sigurno imaju izuzetno jaku socijalnu politiku.

Bilo bi usklađeno i sa propisima Evropske unije kojoj težimo, budući da u većini zemalja Evropske unije upravo jeste 12 meseci onaj period na osnovu kog se izračunava osnovica i za porodiljsko i za trudničko odsustvo i za odsustvo radi nege deteta i sve druge naknade.

Želim da skrenem pažnju na još jedan bitan segment ovog zakona o kome ne govorimo ni često, a ni mnogo, a mislim da bi trebalo. Ovaj zakon ne treba posmatrati, ni čitati kroz prizmu toga ko ga donosi, koga građani podržavaju ili ne podržavaju. Kao što sam na početku rekla, on ne sme da bude uključen ni u kakve dnevno-političke podele i razmirice, zato što ovakvi zakoni donose se zbog građana, oni pomažu direktno građanima i utiču na kvalitet njihovih života i zato je važno da podvučemo tu poruku koju ovaj zakon nosi , da je dijalog, razumevanje sposobnost da se čuje ono što jesu potrebe građana i građanki, takođe rezultat. Ovaj zakon koji danas imamo pred vama je rezultat i takve jedne brige i Vlade, pre svega premijerke, naravno sa svojim timom, da razume, prepozna i čuje, što je najvažnije, sve ono što jesu potrebe i gde postoji prostor da se populaciona politika unapredi i da se sve ono što su greške isprave.

Mada, da kažemo, greške mi nikada kada donosimo zakon ne možemo unapred da sagledamo. Najbolji način je da kada zakon zaživi u praksi pratimo njegovu primenu zato što će to iskustvo direktne primene da nam da najbolji pokazatelj u kojoj meri je zakon dobar i u kojoj meri se otvara prostor da se on dodatno unapredi i u tome nema ničeg lošeg. Naprotiv, na taj način pokazujemo koliko nam je i ova tema važna ali i bilo koja druga, zato što kvalitet života građana Srbije nema cenu, koliko god puta treba da razgovaramo o dobrim rešenjima i dobrim idejama. U traganju za tim najboljim rešenjima na nama je da to jednostavno i uradimo i na taj način pošaljemo jasnu poruku građanima i građankama Srbije da smo tu za njih u svakom trenutku, da pošaljemo poruku i ženama koje su se ostvarile u ulozi majke, ali i onima koje tek žele da osnuju porodicu i da rađaju.

Nisam još završila.

Dakle, nama u Socijaldemokratskoj partiji Srbije sigurnost je ostvarivanje prava građana i građanki je izuzetno značajno, poverenje u institucije takođe, adekvatno artikulisanje najvažnijih i najvećih problema čije rešavanje može da pokrene i rešavanje drugih onih manjih jeste jedini cilj, kao što je i cilj da odavde izlaze dobri zakoni, o tome svaki poslanik Poslaničke grupe SDPS vrlo vodi računa i posvećeno, konstruktivno i odgovorno radi i u prošlom, ali i u ovom sazivu, da iz ovog doma uz, naravno, podršku i pomoć zajedno sa našim koalicionim partnerima stvaramo u Srbiji jedno bolje mesto za život. Hvala.