NATAŠA MIHAILOVIĆ VACIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

Rođena 1972. godine. Živi u Beogradu.

Po zanimanju je novinar. Urednica emisije Šta radite bre na Radio televiziji Srbije.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put izabrana za narodnu poslanicu.

Osnovne informacije

Statistika

  • 12
  • 0
  • 5 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Otvoreno pismo Odboru za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije

čeka se odgovor 6 meseci i 26 dana i 10 sati

Imajući u vidu ogroman značaj koji Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao nezavisni državni organ, ima za pružanje pravne zaštite prilikom ostvarivanja ta dva ustavna prava građana, poučeni lošim iskustvima iz prošlosti i štetnim posledicama za ra...

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 9 meseci i 14 dana i 8 sati

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 1 godina i 7 meseci i 23 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 14.05.2019.

Hvala predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici Ministarstva pravde, pitanje o kojem danas razgovaramo u ovom domu je pitanje svih nas i pitanje koje nadilazi samu politiku.

Posle nepune dve godine od podnošenja inicijative koju je podržalo gotovo 160 hiljada ljudi, pred nama je tzv. "Tijanin zakon" koji za cilj ima uvođenje doživotne kazne.

Ovo je naš dug prema Tijani i ostaloj deci i ostalim žrtvama monstruoznih dela i zločina, ali i obaveza prema onima koji još uvek, nažalost, mogu biti sledeća žrtva.

Svaki krvavi pir nas šokira i budi želju da se počinilac najstrože kazni, zato je ova tema o kojoj danas razgovaramo izuzetno teška i bolna i izaziva ogromno uznemirenje svih nas.

Gospodine Šešelj, hoćete li da slušate ili ćete da izađete?

(Vojislav Šešelj: Neću ni da vas slušam ni da izađem.)

Onda se samo umirite.

(Vojislav Šešelj: Ja sam vrlo miran, nego imam vrlo važnu raspravu sa kolegom.)

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 14.05.2019.

Dakle, ova tema o kojoj danas razgovaramo je izuzetno važna i ja sam zbog načina na koji je gospodin Šešelj o njoj govorio verovala da je ovo istinski tema o kojoj on i te kako kao izuzetno stručan i vrstan pravnik ima šta da kaže, pa se zato zbunjujem što ne želi da pažljivo sasluša i ostale kolege.
Dakle, ova tema je izuzetno kompleksna i na više nivoa, izaziva preispitivanja, promišljanja i dileme.
Istovremeno je veoma važno da se ozbiljno preispitamo na koji način kao društvo moramo da se suočimo sa ovim problemom, a tiče se prevencije najtežih zločina i krivičnih dela. Iako je smrtna kazna u srpskom zakonu ukinuta pre skoro dve decenije i evropskim pravom strogo zabranjena, neretko se čuju zahtevi za njeno vraćanje u Krivični zakon. Kao drugo rešenje za one koji su izvršili najteža krivična dela javnost vidi doživotni zatvor. Krivični zakonik u Srbiji kao najstrožu kaznu predviđa 40 godina.
Mi smo, dakle, danas na samo jedan korak od uvođenja kazne doživotnog zatvora. To već samo po sebi traži ozbiljno preispitivanje i otvara mnoga pitanja kojima bismo morali kao društvo ozbiljno pozabavimo sagledavajući ih iz što je moguće više uglova i perspektiva.
Za mene lično suština je u tome da stroža kaznena politika nije dovoljna sama po sebi, jer ona dolazi post festum. Bezbednost građana i društva obezbeđuje se prevencijom koje se tiču svih sfera društvenog života. Neophodno je da država zaista učini sve na prevenciji gnusnih i surovih nedela i zločina, naročito nad decom, trudnicama i starim i nemoćnim licima, kako bismo osigurali bezbednost dece, pre svih, ali i svih građana.
Smatram da je važno da po ovom pitanju obezbedimo široki konsenzus društva, u šta ne sumnjam, ali mi je zato izuzetno žao što nije došlo do potpune saglasnosti stručne javnosti, naročito u delu koji se odnosi na uslovni otpust.
Kroz raspravu o predloženim izmenama mi danas govorimo i o potrebi društva da se zaštiti od budućih najtežih krivičnih dela nad decom, pre svih, i to sa punom svešću o tome da se ono može trajno sprečiti ukoliko ozbiljno ne promislimo o svim mogućim merama prevencije, uključujući, primera radi, i formiranje registra pedofila, kao i pojačan rad na podršci i pomoći potencijalnim dželatima, kako bismo prevenirali teška krivična dela i nemile događaje.
Ovde danas govorimo, ako hoćete, i o nameri da Srbija bude bezbedno mesto za život.
Želim samo kratko da podsetim na put koji je inicijativa Igora Jurića, odnosno „Fondacija Tijane Jurić“, prošla do današnjeg dana. Dakle, akcija za uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubice dece počela je u martu 2017. godine. Predloženo je i obrazloženo primerima najtežih zločina uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubistvo i silovanje deteta do 14 godina, maloletnog lica do 18 godina i trudnica.
Gotovo 160.000 građana Srbije podržalo je inicijativu, brojne javne ličnosti, ugledni tužioci, sudije i advokati, takođe. Akciju je podržao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je najavio da će Ministarstvo pravde izraditi izmene zakona u skladu sa inicijativom. Godinu dana kasnije, krajem 2018. godine, ministarka je formirala radnu grupu za izmene i dopune Krivičnog zakonika, u februaru su se tvorci ovog zakona okupili, među kojima su bili i ministarka pravde i ministar policije i tužioci i advokati. Potom je MUP uputilo Ministarstvu pravde zvaničan predlog za izmene Krivičnog zakonika. I, evo danas tog predloga zakona pred nama i praktično smo još samo jedan korak udaljeni do njegovog usvajanja.
U svom izlaganju ću izneti jedan pomalo neuobičajen ugao posmatranja i na predložene izmene i na probleme sa kojima smo suočeni, rizikujući pri tom da ne budem shvaćena, ili da budem pogrešno protumačena, budući da danas razgovaramo o ovoj izuzetno teškoj i osetljivoj temi.
Međutim, ono što je bilo jednom, bilo je zauvek. To se odnosi na svakog čoveka. Postradale ne možemo vratiti u život, ali u ime njihovih žrtava, u obavezi smo da sprečimo, koliko god je moguće, neke nove situacije koje će sa sobom doneti žrtve poput Tijane. Posle tragičnih događaja popravke nema. Nakon užasa počinjenih nad decom može samo da se zaćuti.
Kao narodni poslanik preuzimam na sebe odgovornost da ovde danas otvorim neka pitanja i lična promišljanja, ako hoćete, o ovoj bolnoj, teškoj i uznemirujućoj temi, pitanja koja kod mene lično izazivaju dileme i mnogobrojna pitanja na više nivoa, pa, ako hoćete, i zabrinutost, pre svega, i pitanja koja se tiču mogućnosti uslovnog otpusta počinilaca najtežih dela.
Pitanje doživotne kazne mi je potpuno jasno i želim da kažem i prihvatljivo, i kao što je ministarka ranije danas rekla, ona ima i simbolički značaj i adekvatnije izražava težinu učinjenog dela.
Svedoci smo brojnih kriminalnih dela, nažalost. Postavlja se pitanje da li je društvo dovoljno sigurno da će svi oni kojima bude određena sankcija u bilo kom vremenskom periodu sa pravom pomilovanja, biti dovoljno preobraćeni da neće ponoviti delo?
Hajde da to pitanje sagledamo kroz primer lica mlađih od 21 godine života, koje ovaj zakon tretira i za koje predviđa mogućnost uslovnog otpusta, tačnije nemogućnost osude na kaznu doživotnog zatvora. Šta ćemo raditi, pretpostavimo hipotetički, da takvo lice ispod 21 godine života počini zločin sa smrtnim ishodom nad decom, trudnicama, starim ili nemoćnim licima? Da li je njegova žrtva isto što i žrtva koju je počinila osoba starija od 21 godine?
Dakle, ovde se vraćamo na pitanje počinioca, a ne na pitanje žrtve, a podsećam, žrtvu imamo.
Mi se nadamo da će počinilac mlađi od 21 godine biti manja opasnost za društvo u odnosu na starijeg počinioca, starijeg od 21 godine života. Ukoliko smo sigurni da smo preuzeli i preduzeli sve mere ozdravljenja ličnosti tokom trajanja zatvorske sankcije i pripreme za život na slobodi počinioca mlađeg od 21 godine, zašto već sada znamo da taj isti postupak neće dati željenu vrstu odgovora za počinioca starijeg od 21 godine?
Dok s jedne strane dajemo jednom nadu, postavlja se pitanje – zašto je ne damo i drugom? Ostavljanje bilo kog osuđenog bez nade i razmatranja pitanja da će jednog dana svojim ponašanjem možda zaslužiti uslovnu slobodu je nehumano, gospodin Šešelj je rekao nečovečno, kako se to navodi u dokumentima iz raznih evropskih konvencija. Dakle, nehumano ili nečovečno sa aspekta ljudskih prava i sloboda. I ja želim da kažem da je to jedan od glavnih argumenata onog dela stručne javnosti koja osporava predložene izmene.
Ja se pitam možemo li uopšte isključiti nadu iz života i verovanje da stvari mogu biti drugačije i bolje? Smeju li nada i borba da budu uzaludne? To se pitam dok razmišljam i o žrtvama, ali i dok razmišljam o počiniocima. Počinioci su takođe svojevrsne žrtve nečega što je izvan zdravog razuma, i tu nemamo nikakve dileme.
Verovatno ćete sada reći da je nada, kao i milost, oduzeta žrtvama. I pitaćemo se svi – da li je nada potrebna i dželatu? Nada je, moje uverenje je, potrebna svima nama da će primena ovog zakona umanjiti broj počinilaca, ali bojim se, nada će biti pusta ukoliko se ne preduzmu sve mere prevencije prema bilo kom članu društva koji pokazuje društveno neprihvatljivo ponašanje, koje u konačnici može imati zločin sa smrtnim ishodom počinjen nad detetom, trudnicom, starim ili nemoćnim licem.
Onda moje razmišljanje dalje ide ka tome da je u većini slučajeva počinilac tog monstruoznog i svirepog zločina u nekom trenutku svog života ili čak rođenjem lišen kapaciteta humanosti i vrlo verovatno je da će i tokom trajanja zatvorske sankcije ostati bez kapaciteta za promenom.
Pitam se zašto mu uskratiti nadu da u nekom trenutku poželi da se, ako ništa, istinski pokaje ili da veruje da je promena u krajnjoj liniji i moguća? To ne znači pustiti na uslovnu slobodu. To znači omogućiti samo da to što zovemo nadom i verom da je nešto moguće, kao što sam rekla i da ponovim, da ne bude zabune, u većini slučajeva počinilaca tako monstruoznih zločina to i nije moguće, ali prosto pitam se, pitam i vas, pitam i sebe. To onda otvara još jedno novo pitanje. Zato kažem da je tema o kojoj danas govorimo izuzetno kompleksna i otvara niz pitanja i dilema i promišljanja na više nivoa. Zato mi je važno da ih ovde otvorimo zato što od ovog zakona zavisiće sve ono što ćemo u budućnosti da uradimo kako bismo sprečili i prevenirali sve moguće slučajeve u budućnosti.
Dakle, to onda otvara novo pitanje u smislu prevencije – da li mi prepoznajemo takve slučajeve koji negde na početku svog života pokažu negativna ili društveno neprihvatljiva ponašanja? Prepoznaju li ih institucije za mentalno zdravlje kao potencijalne počinioce bilo kog zločina i kakav odgovor društvo daje na detektovan mogući problem koji se u većini slučajeva ispolji u nekom trenutku, kao što sam rekla?
Srbija je potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima. Praksa Evropskog suda je jasna. Dakle, u nekoliko predmeta se već izjasnila i rekla da je uslovni otpust nešto što mora da postoji i da nije moguće, a naročito za tako stroge kazne zatvora, ukidati mogućnost i nadu, pa makar bio i najveći zločinac i najveći zločin. Nada je ta koja ne sme biti ukinuta ni jednom ljudskom biću.
Poštovane kolege i ministarko, ovo je rekao Radomir Ilić, državni sekretar Ministarstva pravde. Ja sam se pitala da li da zbog osetljivosti teme i pijeteta prema žrtvama uopšte izgovorim ovu rečenicu danas, ali sam odlučila da otvorim neka pitanja kako bismo zajednički promislili o ovom izuzetno važnom pitanju i temi u toku ove rasprave kojima bi kao društvo morali da se bavimo, jer kao narodni poslanici, u krajnjoj liniji, predstavljamo i one koji se nalaze na odsluženju i izdržavanju kazne.
Pored ovih predloženih izmena koje će se desiti, očekujem i verujem da će društvo biti na takvom stepenu razvoja institucija i da će prepoznati potrebu da se izgrade mehanizmi zaštite od mogućeg činjenja ovakvih užasa, pa samim tim i eliminisanja mogućnosti da postoje žrtve ovakvih izvitoperenih i neljudskih poteza i potreba, naročito prema deci. Zahvaljujem se.

Jedanaesto vanredno zasedanje , 11.02.2019.

Zahvaljujem predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi ministri sa saradnicima, slagali se ili ne, nema važnijeg pitanja u jednom društvu i u jednoj civilizovanoj zemlji od pitanja obrazovanja. Slagali se ili ne, takođe od obrazovanja zavisi sve ostalo, i ekonomija i kultura i zdravlje i odnos nas samih prema sebi i odnos nas prema drugim ljudima. Dakle, zavisi celokupna budućnost i napredak jednog društva.

Znanje je moć, a obrazovanje pokreće društva i civilizacije. Budući da je pred nama set izmena i dopuna zakona iz oblasti obrazovanja, u svom izlaganju ću se posebno fokusirati na krovni zakon, odnosno na izmene i dopune sistema obrazovanja i vaspitanja. Moje kolege iz SDPS tokom dalje rasprave će govoriti i o drugim zakonskim predlozima.

Vi ste ministre u svom uvodnom izlaganju naveli razlog za donošenje izmena i dopuna seta zakona iz oblasti obrazovanja i ja to u potpunosti poštujem. Kada je stigao saziv, pomislila sam u jednom trenutku da su izmene i dopune zakona, naročito ovog krovnog stigle nekako prebrzo, što smo važeći zakon usvojili u oktobru 2017. godine.

Sa druge strane, ako obrazovanje razumemo kao najvažnije pitanje, kao što sam već i navela, u svakoj civilizovanoj i dobro uređenoj zemlji, onda bi trebalo da uvažimo i činjenicu da se nauka menja, da se svet menja pred našim očima, da se menja tehnologija iz dana u dan, i da je zato neophodno da i zakoni o obrazovanju prate ono što se oko nas zbiva.

Mi dosta dugo, hteli to da priznamo ili ne, nismo uvažavali realnost. Od prethodne države, Jugoslavije nasledili smo dobru mrežu škola. Kasnije se ta zemlja raspala, usledili su ratovi, pa sankcije, pa totalno urušavanje i devastiranje sistema vrednosti, pa smo onda sa društvenim promenama počeli da gradimo ispočetka sistem na koji se i vi danas naslanjate.

Predloženim izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja se pristupilo sa ciljem da se koncepcija razvoja celokupnog sistema obrazovanja prilagodi uočenim potrebama u praksi i uslovima u kojima se može sprovoditi. U praksi se jasno pokazalo i vi ste to više puta ponovili, da treba zadržati nove tendencije i rešenja usmerena ka opštem razvoju, unapređivanju i transformaciji obrazovanja u skladu sa potrebama društva, uz poštovanje tradicionalnih vrednosti obrazovnog sistema Srbije, ali i praćenje tendencija razvoja evropskog i svetskog sistema školstva i školstva razvijenih zemalja.

Mene zanima ministre zbog javnosti, mislim da je to izuzetno važno da pojasnimo šta tačno znači tradicionalni sistem obrazovanja? Zašto ovo pitam? Iz prostog razloga što većina građana pod tradicionalnim obrazovanjem smatra besplatno obrazovanje koje već dugo to nije ili obrazovanje eks katedra.

Rano i osnovno obrazovanje je temelj celokupnog sistema obrazovanja. Misija je zapravo da kvalitetno obrazuje sve svoje građane, da bazično opismeni učenike iz svih oblasti tako da mogu znanja međusobno da povezuju i da ih primenjuju u kasnijem školovanju, ali i samom životu.

Jedan od važnih zadataka obrazovanja je da razvija znanja, umeća, stavove, veštine i vrednosti koje su neophodne i potrebne za savremeni život u savremenom svetu. To podrazumeva i uvažavanje uzrastnih karakteristika, potreba i specifičnih osobenosti dece kroz negovanje i poštovanje različitosti i njihovih drugačijih potreba i interesovanja.

Cilj obrazovanja i verujem da ćemo se tu složiti, mora biti čovek, učenik, društvo, porodica. Decu u školama obrazujemo da budu građani koji doprinose na razne načine svojoj zajednici. Ljudi koji kritički promišljaju, preispituju i sebe i svet oko sebe širom otvorenih očiju, nema funkcionalne države bez funkcionalnih građana, a funkcionalne građane stvaramo upravo kroz proces obrazovanja.

Još uvek važeća strategija, naglasiću samo da joj rok ističe 2020. godine i verujem da su već počele konkretne aktivnosti na izradi nove strategije. Postojeća strategija je definisala željeni cilj, a da li smo odabrali pravi put kojim ćemo ka njemu krenuti i da li smo to dobro isplanirali videćemo u godinama koje dolaze, kroz generacije koje će se obrazovati onako kako je to već praksa i realnost u razvijenim zemljama. Ona otvara jednu izuzetno važnu mogućnost, da konačno uz obavezno osnovno obrazovanje, obavezno postane i srednje obrazovanje. Za to je potrebna promena Ustava i verujem da će i to ubrzo postati naša realnost i da će srednje obrazovanje takođe postati obaveza. Ukoliko se to ne desi u ovom sazivu parlamenta, verujem da će svakako u skorijoj budućnosti da se desi, u kom god sazivu.

Jedno sve učestalije razmišljanje dece, čak i u osnovnoj školi, je da studiranje i zapošljavanje sagledavaju globalno. Da li mi u skladu sa tim postavljamo i razvijamo sistem obrazovanja i uspostavljamo strateške planove razvoja obrazovanja u kojem ćemo u najvećoj meri biti kompatibilni sa evropskim i svetskim tendencijama u obrazovanju, pa samim tim i u pogledu kvaliteta života i planiranju lične budućnosti?

Spremajući se za ovu raspravu razgovarala sam sa stručnjacima, profesorima, nastavnicima, učiteljima, roditeljima kako bih i sama kao roditelj školske dece izbegla subjektivnost i objektivno sagledala temu i pitanje obrazovanja. Nekad mi se čini da i kritičari nisu često dovoljno svesni dubine problema, odnosno da ga sagledavamo iz različitih perspektiva i različitog ličnog iskustva i nivoa znanja o tako važnom pitanju. Navešću jedan banalan primer – ako moje dete ima peticu, meni je dobro, a o kvalitetu koga se tiče, važno je da u knjižici ili diplomi piše da je to petica. Upravo je kvalitet znanja i funkcionalnosti tog znanja ono što je potrebno društvu i ono što jeste poenta obrazovanja.

U svakom slučaju, uvažavam i poštujem mišljenje i stavove svih direktno uključenih u sprovođenje zakona u sistemu obrazovanja, bez obzira na to da li se sa njima lično slažem ili ne. I, kao što verujem da su uvažavanje i poštovanje ključni za razumevanje i dijalog u svim oblastima života i rada, nekako mi se čini da je u obrazovanju to još važnije, tako da su to upravo dve ključne reči za celokupan sistem obrazovanja i, naročito, naravno, za ovaj krovni koji uređuje ostale zakone iz te oblasti.

Ono što me posebno raduje je u vezi člana 12. kojim se menja član 83. postojećeg zakona, kojim se propisuje da Matematička gimnazija u Beogradu i gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu jesu ustanove od nacionalnog značaja. Apsolutno i u potpunosti podržavam taj predlog. Ne mogu, a da se istovremeno ne zapitam, uvažavajući sve specifičnosti te dve škole, naročito posebne talente dece koja se u njih upisuju, ne mogu da se ne zapitam koliko će još vode Dunavom i Savom da protekne kada će i ostale škole, i osnovne i srednje, u Srbiji da se po kvalitetu približe tim dvema školama, bar u smislu razvijanja aktivnog odnosa prema znanju, kritičkog i stvaralačkog duha, povezivanja različitih predmeta, itd?

Pored izuzetnih rezultata i uspeha koje postižu deca Matematičke gimnazije i gimnazije u Novom Sadu iz oblasti matematike, fizike, informatike, istorije, biologije, geografije, ta deca postižu izuzetne rezultate i u takmičenjima iz stranih jezika, srpskog jezika i književnosti, šaha, ostvaruju nagrade i u glumi, recitovanju, sportu, horskom pevanju, pa čak i u debatovanju.

Dolazimo tako i do ocenjivanja učenika koji dodatno precizira ovaj Predlog izmena i dopuna zakona. Za mene je ocenjivanje zapravo najvažniji element i najosetljiviji element obrazovnog sistema i ono ne služi kažnjavanju, zastrašivanju, omalovažavanju dece, nije disciplinska mera kada pričamo o znanju. To je mera vrednosti celokupnog ljudskog napora da život u svakom trenutku bude smislen i protkan voljom za dalje napredovanje, pa bilo da se radi o detetu u predškolskoj ustanovi, prvačiću od šest i po godina, ili doktorantu.

I, da zaključim, bez obzira na to šta činimo i radimo u obrazovanju neophodno nam je obrazovanje za 21. vek kako ne bismo upali u zamku da najopštiji utisak o kvalitetu obrazovanja u najširoj javnosti, a to smo svi mi korisnici sistema obrazovanja, bude ona društvena i školska baba roga koja ignoriše ličnost, a unapređuje poslušnost i medijokritetstvo, kako je to, svojevremeno, rekao veliki Duško Radović.

U Danu za glasanje Socijaldemokratska partija Srbija podržaće predložene izmene i dopune zakona. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 68297.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 27320.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 13:21