Hvala, gospodine predsedavajući. Gospodin Halimi nije objasnio ni meni, kao ni gospodinu Vučiću, neke stavove izrečene za ovom govornicom, odakle 2002. godine 30 ljudi prijavljenih na adresi čija je površina 20 metara kvadratnih.
Činjenica je da je menjan zakon i dužina prebivališta kao uslov da bi se moglo plaćati na lokalnim izborima, činjenica je, gospodine Halimi, to se ne može pobiti.
Činjenica je da je mnogo ljudi devedesetih godina otišlo iz Preševa, iz Bujanovca, neki od njih i na prostor Kosova i Metohije, što je vrlo zanimljivo, jer je bila druga teza da je na Kosovu i Metohiji jako teško, opasno živeti, zbog događaja koji su bili na Kosovu i Metohiji. Postavlja se pitanje da li su oni išli iz razloga bezbednosti ili su tamo tražili nešto drugo.
Činjenica je da je u znatnoj meri promenjena etnička struktura 2002. godine. Istine radi, treba reći da popis 2001. godine u ovim opštinama nije mogao biti obavljen i to je, naravno, iskorišćeno 2002. godine u lokalnim izborima da bi se značajno povećalo učešće pripadnika albanske manjinske zajednice.
Treba još nešto reći, kad već pominjete gde, šta, kako i slično, treba reći građanima Republike Srbije ono što se retko može čuti, a činjenica je, i za neko prošlo vreme, komunističko, pripadnik albanske manjinske zajednice je bio član Predsedništva kolektivnog šefa države. Imali smo prvi univerzitet na manjinskom jeziku u svetu, pa je sve to bilo malo, zato pošto postoje politički interesi i ciljevi koji su objektivno protiv države. Hvala vam.

Moram reći da gospođa Čomić nije upoznata sa pravim razlozima zašto za DS nije bio prihvatljiv Predlog zakona o Narodnoj skupštini.
Kolege iz Demokratske stranke, članovi Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je uradio prvi tekst Predloga zakona, imali su 12 ili 15 amandmana, ne mogu se tačno setiti, a suština odbijanja demokrata da prihvate taj dokument je u tome što po njihovom mišljenju taj predlog zakona, odnosno nacrt zakona u toj fazi, kasnije predlog, nije na dovoljno dobar, za njih, i jasan način rešio pitanje odnosa između predsednika države, gospodina Tadića i Narodne skupštine Republike Srbije i gospodina Tadića kao predsednika Republike i Vlade Republike Srbije.
Pošto su sada svi deo skupštinske većine, bilo bi logično očekivati da se sada ti problemi reše i da Narodna skupština Republike Srbije dobije zakon, kao što to Ustav propisuje. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Očigledno je da je gospodin Čanak potpuno pogrešno protumačio inicijativu gospodina Željka Vasiljevića, jer ovde nije reč o 1990. godini, nego i o borcima Drugog svetskog rata i o borcima iz 1990. i 1999. godine.

Da gospodin Čanak nije pogrešno protumačio, onda bi se sve ovo što je do sada rekao moglo odnositi i na njega, one kvalifikacije o ljudima, ratovima, zabludama, mobilizaciji i slično. Čini mi se da je on pre neki dan sa ove govornice rekao - 1999. godine, kada se desila agresija, da je on otišao i prijavio se.

Gospodine Čanak, potpuno ste promašili temu, jer je bilo i drugih ljudi koji su postupili kao i vi 1990. i 1999. godine, a ovaj problem je mnogo širi, radi se i o onim ljudima koji su bili sastavni deo JNA, dok je ta armija postojala.

Prema tome, manite se te priče o režimu, o karakteru režima, o Slobodanu Miloševiću, potpuno ste promašili temu. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, žao mi je što gospodin Čanak nije tu, jer stavovi gospodina Čanka vezani za devedesete godine i pozivanje na profesora Stojanovića tanka su karika u toj priči, jer je profesor Stojanović pripadnik one političke opcije koja se posle 2000. godine odrekla svega onoga što je devedesetih godina isticala kao svoju vrlinu. Govorim o njegovim javnim nastupima u ime našeg državnog tima za odbranu na suđenju pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. On se više trudio da da negativne kvalifikacije političkog sistema Srbije devedesetih godina, nego što se trudio da nam prikaže kako stanje stvari stoji.

Koliko je taj naš tim bio dobar, kvalitetan i kompetentan najbolje govori podatak da je cela strategija našeg tima bila zasnovana na stavu koji je Međunarodni sud pravde u Hagu apsolutno ignorisao i jednostavno o njemu nije raspravljao.

Posle smo čuli, stavovi gospodina Stojanovića i ostalih, uh, dobro je, pogrešili smo, ali srećom, presuda nije izrečena na štetu Srbije. To najbolje govori koliko su bili kompetentni.

Hvala Bogu, nije bilo ničega što bi se moglo naći kao dokaz, činjenica. Inače, kako je bilo stvoreno javno mnjenje, Srbija bi sigurno bila osuđena, ali nije.

Poštovane kolege i gospodine predsedniče Vlade, kandidati za ministre, stvarno, na početku, moram da kažem da ne znam zašto gospođa Vesna Pešić spominje Slobodana Miloševića u negativnom kontekstu, jer je on i način na koji je vršio vlast kao predsednik Srbije i predsednik Jugoslavije, što bi narod rekao, bio mila majka u odnosu na ovo što se zbiva posle 2000. godine, o čemu ste večeras mogli čuti iz različitih izvora.
U svakom slučaju, mi večeras, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, raspravljamo o novoj, desetoj po redu vladi u višestranačkoj Srbiji.
Mandatar je isti, imamo jednog starog partnera u Vladi, G17 plus, tj. mandatar ga ima, i jednog novo-starog, Demokratsku stranku. Jedno je sigurno, ostalo ništa više nije isto, niti će biti, ni u Vladi, ni u onim poslovima na kojima budu zajedno radili.
Zašto? Zato što je jedan od tih partnera - G17 plus, novembra prošle godine ucenio tadašnju vladu, izašao iz nje i izazvao nove izbore; kasnije je to samo formalizovano, zakazivanjem izbora i onim što se desilo. Isti partner je sada, kao deo nove skupštinske većine, opet ucenio ostale da neće biti u budućoj vladi dok se ne smeni predsednik Narodne skupštine gospodin Tomislav Nikolić. Dakle, Vlada nije ni počela da radi, a ucene su već počele.
Drugi partner, Demokratska stranka, proteklih godina je govorio o mandataru sve najgore. Pre nekoliko godina hteli su da ih uhapse, a o Demokratskoj stranci Srbije kao stranci su iznosili najnegativnije moguće stavove. Mislim da je vrhunac tih ocena dostignut prošle nedelje, u noći između ponedeljka i utorka, kada smo imali raspravu o izboru predsednika Skupštine.
Gospodine predsedniče Vlade, jedno je sigurno, bićete u situaciji potpune bezbednosti, jer će vaši novi politički prijatelji pratiti svaki vaš korak. Nisam slučajno rekao politički prijatelji, jer je deo političke nagodbe formiranje Saveta za nacionalnu bezbednost, tj. da Boris Tadić, kao predsednik DS, bude neko ko vodi taj savet. Taj savet će voditi predsednik Demokratske stranke, a ne predsednik Srbije, jer to ne spada u nadležnosti predsednika Srbije.
Ustav Srbije, u koji smo se večeras svi zaklinjali, ili bar neki od govornika, vrlo precizno, u članu 112, utvrđuje nadležnosti predsednika Srbije, pa se tamo kaže, zaboravne podsećam: "Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju, proglašava zakone, predlaže Skupštini kandidata za predsednika Vlade, predlaže nosioce funkcija u skladu sa Ustavom, postavlja i opoziva ukazom ambasadore, prima akreditivna i opozivna pisma, daje pomilovanja i odlikovanja, vrši i druge poslove određene Ustavom. Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije".
Ne vidim stvarno, a biće zanimljivo da čujemo koji će to biti pravni osnov za donošenje zakona kojim bi se formirao Savet za nacionalnu bezbednost i gospodinu Tadiću dala mogućnost da sve vas kontroliše. Jedno je sigurno, RTS je, kao javni servis, a valjda njima treba verovati, jer oni izražavaju stavove skupštinske većine, demokrata, DSS i G17 plus, javio kao prvu vest da je postignut dogovor o budućoj vladi i da će Savet za bezbednost voditi Boris Tadić, sada vidimo - kao predsednik Demokratske stranke. Srbija sada zna i da je ispoštovan ultimatum Havijera Solane da Tadić treba da kontroliše službe bezbednosti.
Mislim da ne treba uopšte sumnjati u to da je Solana to rekao, jer u noći između ponedeljka i utorka gospodin Aligrudić dva puta izlazio pred nas poslanike i javnost Srbije da nam pročita da je upravo Solana tražio da Tadić kontroliše službe bezbednosti i da je to nešto što se ne može prihvatiti. Nažalost po Srbiju, ovakva vlada je definitivno formirana iz Brisela, od Solane, Rena, Merkelove i njima sličnih. A, da podsetim zaboravne, to su isti oni koji su izvršili agresiju na SRJ, na Srbiju i Crnu Goru, 1999. godine, i koji se sada otvoreno zalažu za nezavisno Kosovo i Metohiju.
O Vladi i njenim ciljevima, kandidat za predsednika Vlade je večeras, a i pre neki dan u "Politici", izjavio: "Stranke koje su odlučile da formiraju vladu stavile su interes države, nacije i građana iznad svojih partijskih interesa".
Da je ovo predsednik Vlade rekao pre tri meseca, to bi sigurno bilo tačno, ali posle tri meseca mrcvarenja Srbije, dogovaranja, ultimatuma preko sredstava javnog informisanja, ucenjivanja jedni drugih, iznošenja stavova stranaka i, na kraju, iznošenja onoga što su se dogovorili, verujte mi, degutantno je govoriti na taj način kada svi znamo da to nije tačno. I ocena stranaka koje čine Vladu je da su partijski interesi bili apsolutno dominantni u odnosu na bilo koji državni cilj. Uostalom, tek na kraju smo saznali neka tri-četiri cilja koje je večeras kandidat za predsednika Vlade pokušao da obrazloži, po našem mišljenju, krajnje neuspešno.
Srbija zna i nisu baš građani Srbije toliko neinformisani, uprkos načinu na koji Nacionalni servis radi, da državni interesi nisu primarni.
Neko od kolega je pomenuo, ja to moram zbog građana Republike Srbije reći, podeljenost očigledno postoji i biće prisutna i ubuduće. Večeras, kada je kandidat za predsednika Vlade predstavljao kandidate za ministre, oni su aplauz dobijali samo od predstavnika svojih stranaka. Toliko o jedinstvu i o zajedničkim ciljevima. Na kraju krajeva, i juče i danas, kada smo razgovarali o Zakonu o ministarstvima, videli smo da je taj zakon, okvir za rad buduće vlade, apsolutno podređen interesima pojedinih stranaka, njihovim ambicijama, verovatno da se dobro udome, pošto ne verujem da će o državi i o građanima voditi računa.
Pomenuo sam juče, ne mogu da ne pomenem i danas, primera radi, da će Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj obavljati sve poslove Ministarstva za privredu, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom uzeo je deo poslova Ministarstva za turizam i deo poslova Ministarstva za zapošljavanje, a danas je usvojen još jedan amandman, koje su njegove stranačke kolege predložile, po kojem bi radio i poslove vezane za lokalnu samoupravu. Toliko o ministarstvima.
Kada je reč o sastavu Vlade, moram izneti stav poslanika Socijalističke partije Srbije, da je za nas apsolutno neprihvatljivo da podržimo one kandidate koji, suštinski, nemaju radnu biografiju, koji nisu, po našem mišljenju, na poslu za koji se predlažu učinili ništa bitno, a pogotovo ne one koji su radeći u prethodnom periodu, između 2001. do 2004, učinili toliko toga lošeg da ne znam na čemu se može utemeljiti taj neki optimizam, neka nada da ubuduće u Vladi mogu raditi nešto za sebe i za svoje partijske kolege.
Kao primer ću navesti odnos prema Vojsci, koja je sistematski uništavana od 2001. godine. Ne treba zaboraviti da su pripadnici Demokratske stranke u tome aktivno učestvovali; predsednik te stranke je bio i ministar Vojske. Oni su se svojski trudili da umanje značaj i kvalitet koji je Vojska posedovala, vršili su različite reorganizacije, smanjivali brojni sastav, smenjivali i penzionisali sposobne i kvalitetne oficire, sve po instrukcijama iz Evrope, i zato su oni i zainteresovani da se kontrolišu i Vojska i službe bezbednosti.
Broj vojnika je smanjen, prema rečima različitih oficira, na oko tridesetak hiljada, pod obrazloženjem da je taj broj prilagođen veličini zemlje, broju stanovnika i potrebama zemlje, iako je, primera radi, potpuno drugi slučaj sa Grčkom, koja je članica NATO. Neznatno se razlikuje po veličini i po broju stanovnika, a ima, verovali ili ne, 135.000 vojnika. Niko ne ume racionalno da objasni zašto mi treba da imamo jedan broj, a oni drugi.
Takođe ne možemo prihvatiti ni one kandidate DS koji su učestvovali u urušavanju pravosuđa u vreme kada je to ministarstvo vodio gospodin Batić. Mislim da su oni pravosuđe tada apsolutno podredili partijskim interesima.
Ne možemo prihvatiti ni one ljude, ili pripadnike one političke opcije, koji su kroz privatizaciju, pod obrazloženjem da treba promeniti karakter svojine, suštinski opljačkali Srbiju. Za nekoliko meseci, oni su prelili ogromno društveno bogatstvo u džepove malog broja ljudi.
Zatim, tu je ponašanje ministara iz tadašnjih vlada ili vlade, svejedno, koji su sa ove govornice, ne jednom, optuživali, klevetali socijaliste, proglašavali ih krivim, pozivali na njihov javni linč, što je nedopustivo i za nas apsolutno neprihvatljivo. Mislimo da takvi ljudi ne mogu uspešno raditi, osim, naravno, za sebe i svoju stranku.
Zbog svih ovih razloga koje sam izneo, a i onih koje je izneo predsednik SPS, gospodin Dačić, Poslanička grupa SPS ne može podržati ovakav predlog Vlade.
Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, mislim da je predlagač ovog zakona, gospodin Aligrudić, u veoma kratkom uvodu, u nekoliko reči, objasnio suštinu nove Vlade i suštinu ovog zakona, suštinu postojanja funkcionisanja nove skupštinske većine, jer ovaj zakon suštinski treba da omeđi, ozakoni, ono što su se stranke koje čine skupštinsku većinu dogovorile.
Ovaj zakon nije pravljen prema potrebama ...
(Predsedavajući: Izvinjavam se, Žarko, molim poslanike da se smire i da saslušaju, ako je moguće, diskutanta.)
Ovaj zakon nije pravljen prema potrebama Srbije, ponajmanje građana Republike Srbije.
Ovaj zakon je pravljen prema stranačkoj nagodbi, da bi se zadovoljile stranačke ambicije, interesi, a pogotovo vodećih ljudi u tim strankama, odnosno unutrašnji stranački odnosi. To se najbolje vidi kod Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ali o tom potom.
Definitivno, zakon je napravljen u skladu sa stranačkom podelom. Gospodin Aligrudić je pomenuo dve stvari – imamo skupštinsku većinu i to je politika, to je dogovor političkih stranaka. Tačno, u pravu je i to se najbolje vidi kroz ovu strukturu ministarstava i, nažalost, vidi se da ovakav zakon o ministarstvima, kao okvir rada vlade, ne daje nadu da će Srbiji u budućem periodu biti bolje.
Zakon o ministarstvima, naime, za svaku vladu, pa i za našu, trebalo bi da bude najvažniji zakon, jer taj zakon, u stvari, odražava njen koncept rada, odražava način delovanja vlade, odražava njenu praktičnu i radnu filozofiju.
Ovaj predlog zakona koji smo dobili u skupštinsku proceduru je, po broju i strukturi ministarstava, po onome što treba da bude predmet njihovog rada, potvrdio ono što smo u javnosti čuli – da će Vlada biti stranački podeljena, da nema opštih zajedničkih ciljeva, da će partijski interesi biti glavni, da su neka dosadašnja ministarstva podeljena, i osnovana su nova, neka su ukinuta i o tome ću nešto reći, da su stvorena neka nova ministarstva, među njima jedan pravi ''mutant'' ili ministarstvo svaštara, jer sadrži mnogo raznorodnih poslova unutar jednog ministarstva koji nemaju suštinske veze jedni sa drugima i sve je to učinjeno da bi se zadovoljile ambicije i interesi partnera u budućoj vladi.
Jednom rečju, po nama, poslanicima SPS, ovaj predlog zakona pokazuje da vlada nema jasnu i konzistentnu koncepciju rada i organizaciju ministarstava. Smatramo, naime, da veštačko spajanje ili osnivanje novih pojedinih ministarstava nije dobro i da će proizvesti više negativnih posledica. Ako pogledate Predlog zakona o radu, videćete da su osnovana nova ministarstva. Inače, za one koji ne znaju, Zakon o ministarstvima, koji još uvek važi, je predviđao postojanje 17 ministarstava, a sada imamo 22. To samo po sebi dovoljno govori, ali je potrebno objasniti i strukturu pojedinih ministarstava.
Kada pogledate Predlog zakona, član 2. onda ćete videti da su pojedina ministarstva razbijena, da je, primera radi, umesto ranijeg Ministarstva za kapitalne investicije, formirano ministarstvo za infrastrukturu i ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo, da je Ministarstvo nauke i životne sredine podeljeno, opet da bi se stranački interesi zadovoljili, odnosno partneri, u dva nova ministarstva, da je Ministarstvo prosvete i sporta podeljeno i formirano ministarstvo omladine i sporta.
Naravno, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju je postao novo ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Ono što je zanimljivo reći, ukinuta su tri ministarstva: Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, Ministarstvo privrede i ukinuto je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. Mislim da će ovo ukidanje Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom i ukidanje Ministarstva privrede biti loša poruka građanima Republike Srbije, pogotovo ukidanje Ministarstva privrede. Ako vi kažete – ti poslovi iz Ministarstva privrede su prebačeni u novo ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, to stoji. Međutim, ovo je samo deo poslova koje ima novo ministarstvo.
Ako pogledate Predlog zakona i član zakona koji se odnosi na strukturu tog novog ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, verovali ili ne, videćete svašta. To ministarstvo je preuzelo poslove Ministarstva privrede, naravno, uz neke nove sadržaje koji su, verovatno po mišljenju onoga ko će biti ministar, potrebni tom ministarstvu, tj. njemu, dodati su poslovi Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Verovali ili ne, dodati su poslovi Ministarstva za turizam, i turizam je očigledno po mišljenju čoveka koji će biti ministar (i na čelu ovog ministarstva) nešto što je jako, jako potrebno da bi ovo ministarstvo funkcionisalo. Onda su preuzeti poslovi iz Ministarstva za rad i zapošljavanje, i to deo koji se odnosi na zapošljavanje. Tu je, očigledno, čovek procenio da mu treba deo poslova da bi se zaokružio, i kroz predlog amandmana jednog našeg kolege poslanika na ovaj zakon vidimo da čovek koji će biti ministar, na čelu ovog ministarstva, želi da u svom sastavu ima i agenciju za razvoj infrastrukture lokalne samouprave. Znači, sve ovo što je sadržano u okviru ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj je, po mišljenju predlagača, jako, jako malo i trebalo je to još malo zaokružiti i dodati agenciju za razvoj lokalne samouprave.
Inače, agencija za razvoj lokalne samouprave ima u sebi i te kako veliki obim poslova, i trebalo je ovo pridodati da bi se učinilo mnogo više.
Jednom rečju, ovde se vidi crno na belo da su ministarstva pravljena prema ljudima, a ne prema potrebama funkcionisanja vlade, a kamoli prema potrebama Republike Srbije.
Zanimljivo je pomenuti, onako uzgred, to novoosnovano ministarstvo omladine i sporta, da onaj deo posvećen sportu sadrži tek jednu rečenicu, jer je druga posvećena sportistima u inostranstvu, a nigde, primera radi, nema ni reči o amaterskom sportu.
Ovo uzimam samo kao jedan primer, da je čisto krajnje mehanički uzet onaj prethodni Zakon i ministarstva podeljena. Zašto? Jer su pravljena prema ljudima, pa ćete sve kasnije uraditi.
Kad kažem kasnije, to apsolutno stoji, jer poslednja rečenica ovog zakona glasi – sredstva za sprovođenje ovog zakona obezbediće se u budžetu Republike Srbije. To znači da ćemo sada, za nekoliko dana, kada budemo usvajali budžet Republike Srbije, biti suočeni sa jednom serijom amandmana da bi se novouspostavljena ministarstva finansijski obezbedila, odnosno da bi se izvršila preraspodela ministarstava.
Kada sam rekao da su ukinuta tri ministarstva, mislim da je jako loše što se privredom Srbije niko neće baviti. Ima jako mnogo nezaposlenih ljudi. O privredi Srbije se uopšte ne govori. Ne pominje se ni privredni razvoj, ni programi, ni projekti zapošljavanja. Sve je to ostavljeno nekom drugom. Ostavljeno je delovanju tržišta.
Građani Republike Srbije su ostavljeni na milost i nemilost onome što će se desiti, jer je, predlagač, nažalost, pokazao da je prihvatio deo filozofije jednog od svojih partnera – da država ne treba ni na koji način da štiti domaću proizvodnju i da, eventualno, one koji su uspešni na bilo koji način zaštiti, jer to nije osobina samo, ili ne bi trebalo da bude osobina samo Srbije, nego svih država u svetu koje vode računa o svojoj ekonomiji, nego će pustiti da, da kažem, novi gospodari Srbije oličeni u četvorici, petorici ljudi koji poseduju gotovo sve, jednostavno, Srbiju prekroje onako kako im odgovara.
Socijalistička partija Srbije je podnela nekoliko amandmana na Predlog ovog zakona i naši poslanici će obrazložiti te amandmane. Mi, naime, smatramo da je potrebno formirati još jedno novo ministarstvo, čak smo ponudili i alternativu, da se i taj deo poslova koji mi smatramo da je važan, a vezan je za veterane, može naći u sastavu drugog ministarstva; smatrali smo, sasvim logično da se pojedini poslovi koji se nalaze u sastavu ovog ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, pošto je to jedan, da kažem, mutant od ministarstva, i stvarno ne vidim kako će funkcionisati bez toga, naravno, da se imenuje pet-šest pomoćnika za svaki resor, ali to onda nije ministarstvo koje će biti funkcionalno, nego će zadovoljiti potrebe stranaka.
Očekujemo, naravno, da će se po primeru koji je postojao do sada ova stranačka podela odraziti unutar ministarstva, a to se pokazalo veoma lošim.
SPS neće podržati ovaj zakon jer je stvarno reč o jednom krajnje, krajnje lošem zakonu koji je pisan na brzinu. On bi trebalo da odražava filozofiju rada vlade, ali kroz koncept i sadržaj ministarstava se vidi da te filozofije nema, nema konzistentnosti, nema jedinstva, nema opšteg cilja, sve je stranački podeljeno.
Na kraju, što se kaže uzgred, u kojoj se žurbi radilo pokazuje Obrazloženje Predloga ovog zakona, i to bih baš molio gospodina predlagača da javnosti Srbije objasni koje je to ''Ministarstvo za unutrašnje ekonomske odnose''. Ja nisam znao, stvarno, verujte mi, da mi imamo ministarstvo za unutrašnje ekonomske odnose, jer ovde jasno piše da se poslovi preuzimaju iz ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose.
Evo ga Predlog zakona o ministarstvima koji je važeći, evo ga novi Predlog zakona, nema ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose. Ali to pokazuje, u stvari, haos koji postoji u skupštinskoj većini i u budućoj većini, i žurba da se što pre stvori pravni okvir za formiranje vlade. Hvala vam.

Poštovane kolege narodni poslanici, javljam se po Poslovniku u ime poslaničke grupe. S obzirom na to da gospodin Dačić nije ovde, a uvredljivi izrazi su se odnosili i na poslaničku grupu, odnosno na našu stranku i na gospodina Dačića, reći ću sledeće.
Stvarno moram da pitam gospodina Đurića nešto. Gospodin Dačić će doći. Šta je gospodin Đurić, da li je on devojka za sve? On nama ovde drži neka moralna predavanja. A gde ste bili juče i što niste juče izašli i to isto nam kazali? Šta je? Da li treba da prođe cela noć, da vam neko smisli koncept da napišete i da pročitate? U čije ime sada govorite? Kakve su to ocene koje vi dajete? Šta je, vi ste sveznalica, a mi ostali nemamo taj nivo sposobnosti da možemo da razgovaramo?
Postoji jedan dobar običaj u ovoj skupštini, barem je bio, ako hoćete nekome lično da se obratite čekate da je čovek tu pa mu kažete. Evo, sada je došao gospodin Dačić, pa izvolite, vi izađite i recite to što želite. Tada ćete čuti šta će vam on odgovoriti. Naš stranački dogovor je bio juče, to smo javno kazali, i nije ništa činjeno iza leđa. Gospodin Dačić je izašao za ovu skupštinsku govornicu i rekao Srbiji da ne želimo da mi pokrivamo brljotine drugih. Ako je formirana skupštinska većina, neka skupštinska većina vodi ovu skupštinu, pa neka dovede stvari do kraja. Neka oni smenjuju gospodina Tomislava Nikolića na način koji su smislili.
Svi se pozivaju na Srbiju, a vode ih stranački interesi i razlozi. Stvarno je sramota da čujemo toliku seriju uvreda, potpuno bez razloga. Jednom se pojavljujete kao zaštitnici jedne grupe, pa druge i dalje.
Izvolite, recite sada, Dačić je tu, izvolite, izađite za ovu govornicu i recite šta imate. Potpuno je nemoralan način na koji to radite. Uostalom, juče je bilo vreme da to kažete. Danas već ne govorite vi, već govori neko drugi. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege narodni poslanici, mislim da povodom ove inicijative za smenu predsednika Narodne skupštine Republike Srbije treba reći nešto više stvari o samoj atmosferi, o onome što se zbivalo ovih proteklih nekoliko dana, ali i u proteklih nekoliko meseci.
Naime, sada je definitivno jasno, a mislim svim građanima Republike Srbije, da ove stranke koje su napravile skupštinsku većinu, a koje će za neki dan napraviti i većinu za formiranje vlade, nose odgovornost zašto Srbija u protekla tri i po meseca nije formirala vladu. Zaklinjanje u više državne interese, ciljeve, vrednosti, padaju u vodu u odnosu na ono što se zbivalo u proteklih nekoliko dana i sada vidimo da je ovaj dogovor mogao biti moguć i pre tri i po meseca, a da se sa njim odlagalo i nesporno ove stranke apsolutno nose odgovornost za to.
Posle tri meseca međusobnih optuživanja, svađa, pretnji, ucena, ultimatuma, nadmudrivanja, ali iznad svega posle tri meseca maltretiranja građana Republike Srbije, pojavila se ova skupštinska većina, praćena jakom medijskom kampanjom i navodnom podrškom iz inostranstva, što treba da sakrije sve ono što karakteriše uspostavljanje nove skupštinske većine.
Naime, postavljam jedno, po meni, logično pitanje: da li ima ikog u Srbiji ko može pomisliti, posle svega što smo čuli u protekla tri meseca od stranaka koje sada čine skupštinsku većinu, da će ta većina stvarno raditi nešto u interesu građana Republike Srbije?
Videli ste proteklih dana, novine su bile pune izveštaja stavova političkih stranaka, jedno ministarstvo meni, drugo tebi, treće njima, mi odbranu, vi prosvetu, oni energetiku. Jedni unutrašnje poslove, drugi BIA, treći bezbednost.
Partijski i lični interesi su apsolutno dominirali u odnosu na interes građana Republike Srbije. Da li ste čuli ijednu rečenicu u javnosti da će se stranke koje razgovaraju o formiranju vlade ili o pravljenju većine za formiranje vlade založiti da se poboljša ekonomska situacija u Srbiji.
Da li ste čuli ijednog da je pomenuo da će se otvoriti nova radna mesta? Da li ste čuli ijednog da je pomenuo da će se otvoriti fabrika ta i ta? Da li ste čuli da će se doneti zakon kojim će se poboljšati položaj zaposlenih? Da li ste čuli ijednog koji je rekao da će se promeniti položaj penzionera, nezaposlenih ljudi, položaj majki? Da li ste čuli ijednog koji je pomenuo da će se promeniti išta bolje u Srbiji, osim - meni prosveta, tebi unutrašnji poslovi, mi ćemo odbranu, a oni će spoljne poslove.
To dovoljno govori o karakteru te skupštinske većine. Da li stvarno ima ikog u Srbiji ko može pomisliti, posle svega onoga što se dešavalo u proteklih nekoliko dana, od ponedeljka pa naovamo, posle svih onih reči mržnje koje su izgovorene u onom cenjenom Domu Narodne skupštine i koje su predstavnici ovih stranaka izgovorili jedni drugima, ne trećima, nego jedni drugima, da su te stranke stvarno sposobne da Srbiju vode napred.
Da li ima nekog ko može pomisliti da su te stranke stvarno demokratske, kao što sebe nazivaju, i po strukturi, i po organizaciji, i po načinu donošenja odluka, da li one mogu i da li zaslužuju da sebe zovu demokratskim, a one druge da navodno nisu demokratske.
Ova skupštinska većina se dogovorila i građani Srbije treba da znaju o čemu su se dogovorili. Dogovor je uključivao i ispunjavanje, možete to formulisati kako hoćete, naredbe, stava, ultimatuma, molitve, ali reči Havijera Solane da Boris Tadić treba da kontroliše službe bezbednosti.
Zašto ovo pominjem - Boris Tadić kontroliše službe bezbednosti. O tome ću govoriti kada bude sednica Vlade Republike Srbije, veoma pažljivo sam pogledao Ustav, nadležnosti predsednika republike, o tome nema ništa. Imaju poslovi predsednika države vezano za vojsku, o službama bezbednosti nema ni reči.
Raspitivao sam se i kod nekih ljudi iz vojske i kod nekih drugih kolega koje poznaju tu problematiku daleko bolje od mene. Nema Saveta za nacionalnu bezbednost. Šta to znači dogovoriti se, i to da bude prva vest, da se nekom vaninstitucionalnom telu daju ovlašćenja, i čoveku koji u ovim poslovima nema šta da traži.
Nije reč o sastanku predsednika države sa ljudima iz Ministarstva odbrane, nego je reč o kontroli službe bezbednosti.
Zašto postoji ta ogromna želja da se kontrolišu službe bezbednosti, zar ne bi bilo logično da se kaže da se donese zakon kojim bi se unapredio rad službi bezbednosti ili zakoni kojima bi se utvrdila ili uspostavila veća kontrola građana nad službama bezbednosti.
Ovo je čisto, formira se jedno vaninstitucionalno telo da bi se namirile stranačke potrebe. Onda nemojte građanima Republike Srbije da pričate ove prazne priče. Činjenica je da su se ove stranke dogovorile oko vrlo konkretnih interesa, a građana Srbije i interesa države tu nema.
Treba stišati ovu euforiju koju i same stranke iskazuju, a koja se može pročitati i videti u medijima kada se govori o podršci koju ove navodno stranke imaju od strane Evrope.
Čini mi se da nam je pamet izuzetno kratka. To je ista ona Evropa, ista Amerika koje su pre dve nedelje rekli da su za plan Ahtisarija o nezavisnosti Kosova i Metohije.
U jučerašnjim novinama, crno na belo, Nikolas Berns i Angela Merkel, kao predsedavajući EU, a on kao visoki funkcioner SAD, kažu mi smo za nezavisno Kosovo, a oni su prekjuče dali podršku ovoj nazovidemokratskoj vladi.
Sećate se izjave Solane, Olija Rena i ostalih koji vode glavnu reč u ime EU. Da li ste stvarno zaboravili zašto i šta ti ljudi hoće, a postavite sebi pitanje, i građanima Srbije pokušajte da odgovorite zašto oni daju baš podršku vama, ne nema, nije važno, nego razmislite o tome zašto su im potrebne te prodemokratske snage, a oni se zalažu za nezavisno Kosovo. Razmislite o tome.
Onda izađite i recite, Solana nam je naredio da uradimo to i to, on je sjajan momak, prima ogromne novce i vodi politiku za tuđe interese.
Treba objasniti šta to u odnosu na Kosovo i Metohiju razlikuje ove tri stranke od ostalih stranaka u Skupštini i zašto baš ovi visoki funkcioneri smatraju da ste vi jako dobri da formirate vladu, a oni traže nezavisno Kosovo.
Moram da pomenem još dve teme. Mislim da je izveštavanje medija o uspostavljanju nove skupštinske većine, uz časne izuzetke, daleko od profesionalnog i objektivnog izveštavanja. Vođena je jedna prava medijska kampanja da se opravda formiranje nove skupštinske većine i od strane drugih koji nisu deo te većine.
Od utorka ujutru, kada je gospodin Tomislav Nikolić izabran za predsednika Skupštine, počela je jedna kampanja u medijima da se ocrni gospodin Nikolić, stranka koju predstavlja i SPS, jednom rečju, svi drugi koji nisu, navodno, za tu prodemokratsku i proevropsku opciju.
Razumem i Studio B, to je gradska kuća, servis DS, razumem i B92, oni javno rade ono što Amerika kaže da treba, ali ne razumem Javni servis RTS-a, jer je to javni servis koji treba da bude servis svih građana Republike Srbije, svih koji plaćaju pretplatu.
I ja, kao i većina vas ovde, plaćam pretplatu, ali nisam zadovoljan, ne zato što sam pripadnik političke opcije koja nije zastupljena na javnom servisu, nego zato što sam građanin koji želi da čuje različite političke stavove i iz ove skupštine i u političkom životu Srbije. Ne mogu prednost na Javnom servisu imati predstavnici stranaka koje sebe nazivaju demokratskom ili koje će formirati Vladu. Mislim da je to sramota i za način rada Javnog servisa i sramota za Srbiju, a govori o jednoj poremećenoj stvarnosti koja postoji u Srbiji.
Na kraju, mislim da obrazloženje predlagača, šteta što gospodin Aligrudić nije tu, o razlozima razrešenja gospodina Tomislava Nikolića, predstavlja svojevrsno potcenjivanje i Skupštine, i poslanika i institucije predsednika Skupštine, i da je daleko ispod nivoa političkog i parlamentarnog života u Srbiji.
Čuli ste obrazloženje predlagača: "Gospodin Nikolić je sjajno radio svoj posao, odlično, super, sve u redu, ali ne može da bude". Razumeo bih da je gospodin Aligrudić u ime predlagača rekao da se desilo nešto od utorka do nedelje, ponedeljka, subote, ovih nekoliko dana je gospodin Nikolić davao izjave koje su, po našem mišljenju, štetne itd, bar pokušao da da bilo koji smisao svojoj inicijativi, a on je izašao ovde i rekao nam - to je politika, jesmo se dogovorili, ali to ne važi, jeste gospodin Nikolić dobro radio, ali hoćemo da ga smenimo.
Za nas, poslanike SPS, ništa se nije promenilo ovih nekoliko dana vezano za predsednika Narodne skupštine i mi nećemo podržati ovu inicijativu.
Na samom kraju, imamo novu skupštinsku većinu, imamo i, bar prema onome što se čuje, većinu za formiranje vlade, ali većinu koja načinom svog formiranja i svog ponašanja ostavlja i gorak ukus u ustima i mučninu u stomaku, i ne daje nam nadu da će se situacija u Srbiji učiniti boljom nego što jeste na drugi način nego novim izborima. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče. Za izlazak na govornicu ponukao me je gospodin Čedomir Jovanović i njegova izjava o tome čega Srbija treba da se stidi.
Gospodine Jovanoviću, za najveći broj građana Republike Srbije, neću reći za sve, ali za najveći broj građana Republike Srbije koji imaju u sebi makar klicu dostojanstva, morala i odnosa pozitivnog prema državi, treba da se stidimo svi one Srbije koja je 2001. godine kidnapovala i protivustavno izručila predsednika iste ove Srbije, koji je četiri puta neposredno biran od strane građana za predsednika države. To je sramota koja će ostati upamćena i u istoriji sveta upisana. Izručili ste, kidnapovali i izručili predsednika države Srbije. i vi da nekome držite lekcije iz morala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Moram reći da sam se javio u ime poslaničke grupe SPS da reagujem na ono što je gospodin Čanak rekao.
Naime, on je izašao da replicira gospodinu Vučiću, a onda onako zbrda-zdola ispričao sijaset stvari: počeo sa Likom, prešao na Suboticu, pričao o Koštunici, usput zakačio Kosovo, pričao o Le Penu i, naravno, iznosio mnogo netačnosti. Pomenuo je Miloševića u kontekstu koji apsolutno ne zaslužuje.
Gospodine Čanak, birajte reči kada govorite o mrtvom čoveku i ne iznosite netačne tvrdnje. Imali ste vremena a imate i glas, imali ste mogućnosti da mu kažete šta ste mislili, pa i ako je nešto bio kriv, da podnesete krivičnu prijavu. Znate dobro da je uhapšen od strane DOS-a pod lažnom optužbom, odveden u zatvor i kidnapovan. Čuli ste večeras od poslanika Dačića i kako je kidnapovan, izručen Haškom tribunalu.
Kada se govori o Kosovu i Metohiji i 1999. godini, drugi deo priče koji se, nažalost, retko čuje u ovom cenjenom domu jeste priča koju su ispričali Montgomeri i Madlen Olbrajt, da su bombardovali Srbiju 1999. godine da bi Kosovo i Metohiju izuzeli iz sastava Srbije i dali je na upravljanje Albancima. Mislim da to treba svima nama da bude nauk kada pričamo o prijateljima, i o onima koji mislimo da jesu i o onima koji mislimo da nisu.
Poenta svega bi bila da mi u Srbiji imamo zajednički stav o tome šta Srbija hoće i kako Srbija to što hoće može da postigne, a ne da se međusobno optužujemo ili klevećemo. Ovo je bila čista kleveta, par ekselans, a pogotovo protiv čoveka koji je mrtav i ne treba ga provlačiti kroz političko blato koje postoji u Srbiji.

Mislim da je način koji je izabrao gospodin Čanak najlakši: sasuti seriju uvreda i netačnosti, proizvoljnosti, ne pričati uopšte o temi dnevnog reda, izvređati mrtvog čoveka, prenebregavajući istorijske činjenice, i onda kazati - e, ja neću više ništa da kažem i nemojte niko da me više pita i proziva.
Pogotovo od 2000. godine postoji tendencija kod ljudi koji sede u ovom domu i koji sebe vole da zovu demokratama, koji jednostavno nisu spremni javnosti da saopšte nijednu činjenicu vezanu za događaje devedesetih godina, a kamoli da pomenu odgovornost zemalja koje sebe zovu međunarodnom zajednicom za razbijanje SFRJ. Moj kolega Dušan Bajatović je dobro rekao. To je priča koja postoji više godina unatrag i koja je, nažalost, takva da malo ko o njoj želi da govori. Jugoslavija jeste razbijena i suština je ko je od strane velikih zemalja učinio, a ko od malih ljudi pripomogao da tako bude. Postoji sada već serija knjiga, intervjua, iskaza i mnogo dokaza, činjenica i dokumenata koji govore u prilog tome da Jugoslavija jeste razbijena, zato što je bila na putu interesima nekih velikih sila.
Ne može se, gospodine Čanak, optuživati Milošević za neke stvari, sem u dnevnopolitičke svrhe, što ste činili tokom devedesetih godina. Ali, čovek je mrtav i ne može se braniti. Ipak smo tu mi socijalisti da kažemo, u prilog politike koja je bila devedesetih godina i onoga što je činjeno našoj zemlji, kako stvari stoje. Nemojte misliti da ćemo stajati po strani i oglušiti se o ono što vi pričate i da nećemo javnosti Srbije reći kako su stvari stajale. Priča je duga i trebalo bi mnogo vremena da se ispriča o devedesetim godinama, ali jedna je činjenica.
Gotovo niko od vas demokrata, kako sebe nazivate, ne pominje sankcije UN, gotovo niko ne pominje akcije bombardovanja, takođe Markale, Vase Miškina, doprinos Srbije za srpski narod van granica Srbije, da bude pomognut u borbi da postoji.
Nešto ću kazati što se tiče Hrvatske, da je broj Srba smanjen sa 12 na tri posto. Jedino su Srbi sa Kosova i Metohije proterani, 250.000 po izveštaju EU. To su činjenice, nakon svega što je bilo na ovim prostorima.
Stvarno nema smisla pričati ružno o Miloševiću, jer me podsećate na ovog tužioca Haškog tribunala koji je došao pre mesec-dva dana ovde u Srbiju da sa predstavnicima nevladinih organizacija roni suze kako, eto, Milošević nije osuđen, jer je bilo planirano da bude osuđen pa da onda oni opravdaju razlog svog postojanja i stotine miliona dolara koji su potrošeni.
Mi znamo da velika politika traži opravdanje, Haški tribunal i jeste osnovan da bi opravdao tu politiku, ali, nažalost, postoje i mali ljudi ovde u Srbiji koji opravdavaju takvu politiku. E pa, mi nećemo stajati po strani; Srbije radi i budućnosti Srbije radi, potrebno je pričati o tim stvarima da bismo znali šta kao građani Republike Srbije, kao država Srbija, moramo i treba da učinimo da bi Srbija bila jaka. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.
Javio sam se, poštovane kolege, sa namerom da reklamiram povredu Poslovnika u vezi sa dnevnim redom Skupštine, sa željom, mojom i većine poslanika ove narodne skupštine, da se vratimo radu Narodne skupštine i onoj temi koja je na dnevnom redu.
Zašto ovo govorim? Ušli smo u jednu priču koja izlazi iz okvira i dnevnog reda i onoga što zakon predviđa. Sticajem nekih okolnosti, imao sam kod sebe Zakon o lokalnoj samoupravi koji vrlo jasno reguliše ovo pitanje i nema potrebe da se poslanici, preko skupštinske govornice, prepucavaju i da prikazuju sebe većim ili manjim zagovornicima poštovanja prava pripadnika manjina.
Član 63. Zakona o lokalnoj samoupravi vrlo precizno kaže: "U nacionalno mešovitim opštinama osniva se savet za međunacionalne odnose, koji čine predstavnici svih nacionalnih i etničkih zajednica. Kao nacionalno mešovite opštine, u smislu ovog zakona, smatraju se opštine u kojima jedna nacionalna zajednica čini više od pet posto od ukupnog broja stanovnika ili sve zajednice čine više od 10 posto prema poslednjem popisu stanovništva u Republici Srbiji. Predstavnike u savetu za međunacionalne odnose mogu imati zajednice sa više od jedan posto učešća u ukupnom stanovništvu opštine".
Mislim da stvarno nema potrebe za dalje priče.
Još nešto, kada sam se već javio, gospodine predsedniče, želeo bih da skrenem pažnju još na jednu dimenziju koje smo juče bili svedoci.
Za mene, kao poslanika ovog cenjenog doma od 2001. godine, stvarno je neshvatljiv onakav izliv negativnih emocija kakav sam doživeo juče i prekjuče, tokom čina konstituisanja ove skupštine i izbora predsednika Narodne skupštine, od strane pojedinih poslanika, kao i ono što se čulo za ovom skupštinskom govornicom. Ovo govorim zato što smo u proteklih par dana mogli da čujemo sve, samo ne o onom što je na dnevnom redu. Naime, bili smo u situaciji, povodom izbora predsednika Narodne skupštine, znači, ne govorim o čoveku, ali ako treba i o čoveku koji je sada izabran, da čujemo sve samo ne o kandidatu ili slično.
Ovo ne govorim slučajno. Parlament postoji 17 godina i različiti ljudi iz različitih političkih opcija su bili predsednici Parlamenta. Nisam čuo do prekjuče da je demokratsko jedno ili drugo.
Nemojte da varate građane Republike Srbije. Nije problem što je predsednik Skupštine iz jedne parlamentarne stranke, nego je problem što to ne odgovara nekim partijskim i nekim interesima van ove kuće.
Mi smo imali predsednika Parlamenta iz najmanje političke stranke u okviru DOS-a, ili iz neke malo manje u pređašnjoj koaliciji, pa niko od toga nije pravio slučaj. Sada imamo predsednika Parlamenta iz najbrojnije poslaničke grupe, pa je to problem. Bilo bi pošteno reći građanima Republike Srbije da problem nije personalni, nego je problem interesni. Neke su stranke videle sebe na nekim mestima, a neke države svoje predstavnike u Parlamentu ili na čelu Parlamenta.
I nešto o govoru mržnje, ponovo o govoru mržnje.
Drago mi je što ni kolega Vučić ni kolega Dinkić nisu danas ovde, zato što sam uočio jednu zanimljivu situaciju. Svi tzv. nezavisni mediji i nevladine organizacije su osuli drvlje i kamenje na izjave pojedinih predstavnika, konkretno, na gospodina Krasića, u prethodnom sazivu Narodne skupštine, kada je dao određenu kvalifikaciju o kandidatu grupe G17 plus, kada je osudio ili dao izjavu vezanu za određenu pripadnost, pripadnost jednom pokretu.
Zanimljivo je da niko nije juče reagovao, nije rekao ni reč zato što je, primera radi, poslanik ovog cenjenog doma optužen da je ubica. Niko nije rekao ni reč.
Znate, pripadnost nekom političkom pokretu ili opciji, naravno da nije dobra, ali to još uvek ne znači da je čovek ubica, a nekome reći da je ubica tek tako, to je o.k. Zašto? Zato što to kaže neko ko sebe predstavlja kao demokratu.
Mislim da je to sramota za Narodnu skupštinu Republike Srbije i govori o tome koliko ovde postoje ti dvojni kriterijumi. Nekima je dozvoljeno da govore sve, jer su oni sebe kvalifikovali kao demokrate, pa im je sve dozvoljeno, a drugima nije dozvoljeno da govore ništa.
Kada sam već ovde, za ovom govornicom, moram da kažem da je dobro što je Nacionalni servis prikazao deo atmosfere u vezi sa izborom predsednika Narodne skupštine, ali nije dobro što nije prikazao onaj drugi deo skupštinske rasprave - o razgovorima o formiranju vlade i o potrebi kontrole nad službama bezbednosti. Nije dobro što to Nacionalna televizija nije prikazala.
Ovo govorim ne samo u kontekstu onoga što je govorio gospodin Aligrudić, nego, evo, i danas vidite izjave stranih predstavnika da je Solana pogrešio što je rekao «crno na belo» da Tadić treba da kontroliše službe bezbednosti.
Znači, suština, ipak, jeste u službama bezbednosti i u želji jedne političke opcije da kontroliše službe bezbednosti, da bi kontrolisala sve nas, da bi kontrolisala Srbiju, jer neko ima potrebu da kontroliše službe bezbednosti. Više bih voleo, to sam pomenuo i preksinoć, da je bilo govora o službama bezbednosti sa stanovišta potrebe da Skupština kontroliše službe bezbednosti i da se donesu zakoni koji će omogućiti da Narodna skupština kontroliše službe bezbednosti i da se službe bezbednosti unaprede da štite državu, da suzbiju kriminal, a ne da jedna politička opcija ili jedan čovek kontrolišu službe bezbednosti.
Šta to znači - jedan čovek?
Predsednik Srbije nema ustavna ovlašćenja da kontroliše službe bezbednosti. Kako onda jedan čovek, taj čovek, može da kontroliše službe bezbednosti? Preko svoje partije. Znači, treba da dovedemo svog čoveka. To je, nažalost, gospodin Petrović potvrdio one večeri, da je suština da Demokratska stranka kontroliše službe bezbednosti. Ovo sve pominjem, nažalost, kao negativne primere onoga što u Srbiji jeste i onoga što nam se zbiva.
Gospodine predsedniče, molim da u daljem toku ove sednice Narodne skupštine primenjujete ovlašćenja predsednika Narodne skupštine i odredbe Poslovnika i da se držimo tačke dnevnog reda koja se zove konstituisanje Skupštine i izbor potpredsednika.
Oni koji su krenuli u kampanju, srećno im bilo, ali neka van ove sale pričaju o političkim opcijama, o tome šta su želeli, šta su mislili, a i neka objasne šta su kome obećali, očekujući da će biti na ovim mestima.
Građani Srbije ne zaslužuju da slušaju neke prazne stranačke priče, pogotovo što ne znaju šta stoji iza.
Treba da se vratimo radu, da izaberemo, ako možemo, potpredsednike, odbore, i da idemo dalje, pošto verovatno ima još zakona koji su na dnevnom redu Skupštine, a za koje su građani Republike Srbije zainteresovani da budu usvojeni.

Hvala, gospodine predsedniče.
Moram reći da sam se prepoznao u onim prisutnima, kada je gospodin Boško Ristić rekao da prisutne informiše, jer sam bio prisutan u sali, a bio sam prisutan i 2002. godine, kada su Socijalističkoj partiji Srbije oduzimani mandati.
Skupštine radi, istine radi, Poslovnika radi, treba reći da 2002. godine ti stavovi, principi, koje sada gospodin Boško promoviše, nisu bili primenjivani od strane njegovih stranačkih kolega. Nisu, nisu. Sednicom Odbora je predsedavao gospodin Šutanovac. Znam da si ti zaboravio, ali ja nisam. Sednicom Odbora je predsedavao gospodin Šutanovac, na dnevnom redu je bilo oduzimanje mandata DSS-u i SPS-u i primenjeni su dvostruki aršini.
Suština priče je da je od aprila 2002. godine do odluke Ustavnog suda, čini mi se, jeseni 2003. godine, tih šest poslanika SPS služilo ovde, kao rezervna konjica, potrebama DOS-a, ostatku DOS-a, da glasaju za određene stvari, da prave kvorum. Jednom prilikom je čak usvojen i budžet države zahvaljujući tim glasovima. Neki su dobili nagradu - put u Kanadu, a neki su obeštećeni na druge načine. To je bio manir DOS-a - da se napravi skupštinska većina, pošto je očigledno tada unutar te strukture došlo do nekih poremećaja koji su poremetili onu većinu iz 2000. godine.
Tačno je, crno na belo, a to postoji u stenogramima Narodne skupštine Republike Srbije, ko bude želeo, može da se informiše, da su pojedini poslanici dali ostavku, potpisali ljudi, neki izašli za ovu govornicu i rekli, jeste, podnosim ostavku. To je konstatovano ovde, u Narodnoj skupštini, od strane tadašnjeg predsednika Narodne skupštine. Konstatovano je, stoji u zapisniku, a onda su se jednog dana samo pojavili i seli.
Na pitanje, kako je, pobogu, moguće da neki ljudi koji su podneli ostavku, o čemu je Skupština informisana, jer se to samo konstatuje, dođu na sednicu, gospodin Boško Ristić, naš kolega i vrsni pravnik, očigledno, rekao je da su bili u pravnoj i činjeničnoj zabludi.
Mislim da će to ostati kao deo noviteta koji je izmišljen posle 2000. godine, koji govori o jednoj apsolutnoj pragmatičnosti, o dvostrukim aršinima i sistemu vrednosti. Dok se javno promoviše jedno, u praksi se radi potpuno drugo.
Nemojte nam pričati o skupštinskoj većini, o manjini, o odnosima. Ne pominjite, molim vas, Ustav. Ne pominjite zakon. Ne pominjite član 80. Ne pominjite ga na način na koji ste ga primenjivali. Kada ga god pomenete na način na koji ste ga primenjivali, ima nas koji smo dugo ovde, tu sam od 2001. godine, a ima i onih koji su malo duže, mi ćemo biti u situaciji da demistifikujemo tu priču i to ponašanje, da građanima Srbije kažemo da su stvari bile potpuno drugačije.
Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče.
Što manje argumenata, to više krupnih reči i sve se jače viče sa ove govornice. Sve je to lepo što su nam pričali predstavnici DS-a, samo ima jedan mali problem, to nije istinito.
Mi smo naš zahtev Administrativnom odboru podneli aprila 2002. godine, a Ustavni sud je doneo svoju odluku ujesen 2003.godine. Administrativni odbor 15 ili 16 meseci, više puta, nije želeo da o tome donese odluku.
Kada nije bilo tih fiktivnih poslanika, i kada je bilo ostavke i kada nije bilo ostavke, u različitim situacijama su se različito ponašali, ali suština je, ono što je pomenuo gospodin Boško Ristić, izlazeći ovde, da nabije krivicu drugom, priča o članu 88. Zakona o izboru narodnih poslanika - da stav da su političke stranke vlasnici mandata nisu u praksi primenjivali. To je suština.
Gospodin Šutanovac je vodio jednu sednicu Odbora, samo jednu, kada većina u Odboru nije želela da donese odluku o zahtevu SPS-a, a na toj sednici su, primera radi, učinili neku drugu stvar. Upravo ukazujem na te dvostruke aršine.
Moj skroman doprinos demokratiji je da podstaknem da se neke stvari koje su se dešavale u prošlosti razotkriju.
I to je doprinos razvoju Skupštine, da nemamo dvostruke aršine i dvostruka pravila ponašanja u situacijama koje su suštinski iste.
Hvala vam.

Poštovana gospođo Vučić, kolege narodni poslanici, sve do početka ove današnje rasprave ja, a sigurno i svi ostali poslanici SPS–a, kao i ogroman broj ljudi, građana Republike Srbije, verovali smo da se pregovori o formiranju Vlade Republike Srbije vode zarad Srbije, zapošljavanja, poboljšanja životnog standarda, svega onoga što Srbiji treba, a čega nema.
Mislio sam, iskreno, kada se razgovara o službama bezbednosti da je suština kako da se rad službe bezbednosti unapredi u borbi protiv terorizma, kriminala, špijuna, kako da što bolje zaštite državu. Sada vidim, slušajući gospodina predstavnika Demokratske stranke, da je suština da bude kandidat Demokratske stranke.
Sa te strane smo to čuli i to je dobro da Srbija čuje, jer onima koji ne znaju posle tih reči će biti jasnije, primera radi, zašto smo se i mi 2004. godine odlučili da DS tada pođe sa političke scene Srbije i zato smo podržali ovu trojnu vladu, jer nije suština u tome da li je čovek obrazovan, da li je radio u službama bezbednosti, da li je imao svoje kvalitete koji ga preporučuju za radno mesto, nego je suština da bude u Demokratskoj stranci, a zarad interesa Demokratske stranke. To je dobro da Srbija danas čuje. To je ovde rekao gospodin Petrović, crno na belo.
Što se nas socijalista tiče, mi smo zamolili gospođu Vučić da za danas zakaže nastavak konstitutivne sednice, smatrajući da je dobro da Srbija danas vidi da li ima skupštinske većine za formiranje vlade ili, ako skupštinske većine za formiranje vlade nema, da li možemo da napravimo korak da se Skupština potpuno zaokruži, konstituiše, da se izabere predsednik.
Rekli smo javno i pre nekoliko dana, kada je ovaj nastavak sednice zakazan, da je logično, ukoliko nema većine za formiranje vlade, da se izabere predsednik Skupštine iz one stranke koja ima najveći broj glasova birača i najveći broj predstavnika. Rekli smo da to pravo pripada Srpskoj radikalnoj stranci, a da je njihovo pravo koga će predložiti. Mi ćemo taj predlog podržati, a samim tim i gospodina Tomislava Nikolića.
Mislim da Srbiji to treba. Mislim da je Srbija umorna od ovih četvoromesečnih prepucavanja, tromesečnih pregovora koji to nisu, nametanja javnosti onih namrgođenih izraza ljudi koji u prolazu obaveste Srbiju da, eto, razgovaraju, samo što se nisu dogovorili, da su strašno zabrinuti što Srbija vlade nema, a u stvari, suštinski, da uopšte o tome ne vode računa. Videlo se da oni za Srbiju, odnosno Srbija za njih nije nimalo važna.
Razumem razočaranje nekih od njih. Zahvaljujući medijima, oni su postali veliki, a sada, posle ovih događaja, ovo je jedan u početku, jer bez obzira da li predsednik Skupštine bio šest dana ili duže, činjenica je da je ovo veliki korak za Srbiju i da će neki konačno morati da shvate da nemaju medije za sebe i da ne mogu da rade šta hoće, a da budu pokriveni za svoju neefikasnost.
Dobro je da danas izaberemo i potpredsednike Skupštine i da jednostavno učinimo taj veliki korak, Srbije radi.
Rekao sam, i ponavljam, mislim da je ovo dobro za Skupštinu Srbije, dobro je za demokratiju, neki će valjda shvatiti da Srbija ima snage i sposobnosti, Skupština snage, da makar privremeno zakopa ratne sekire i da jednostavno učini nešto dobro. Mislim da je ova današnja rasprava za Srbiju dobra, zato što je do kraja demaskirala pojedine stranke i pojedince koji su voleli sebe da nazivaju, u ovim godinama pre, demokratama po opredeljenju i da se kvalifikuju kao demokratske stranke.
Mislim da je dobro da se danas do kraja razotkrije ovaj lažni sistem vrednosti koji je uspostavljen 2000. godine, 5. oktobra.
Neki ljudi će morati da shvate da je 5. oktobar bio 2000. godine, a da je danas maj 2007. godine. Stvarno je degutantno, nemoralno, sramota pominjati i mrtvog predsednika Miloševića, uzimati ga u usta na način neprimeren i tom čoveku i ovoj skupštini. Oni koji su imali hrabrosti rekli su mu to što su hteli i smeli za života, a sada kada je mrtav treba čoveka ostaviti tamo gde jeste i ne dirati ga, a pogotovo što te tvrdnje apsolutno nisu tačne.
Ova današnja rasprava je pokazala jednostavno da neki treba da uče našu savremenu istoriju. Čuli smo razne teze iznete u nameri da se kandidat Srpske radikalne stranke diskvalifikuje. Nažalost, čuo sam od gospodina Dinkića, čak sam i zapisao, kaže – politika, a misli na Tomislava Nikolića, izazvala je da nas bombarduju. Pobogu, gospodine Dinkiću, u kom svetu vi živite i u kom vremenu? U kom vremenu vi živite, kada su oni akteri agresije na našu zemlju javno priznali da su nas bombardovali da Milošević ne bi bio predsednik Srbije i da bi nam oteli Kosovo. To je Montgomeri pre četiri–pet nedelja javno rekao na televiziji. Kakve veze ima politika 1999. godine sa tim?
Ovo što smo danas čuli je jako zanimljivo, jer pokazuje suštinski manjak, ako hoćete, i političke kulture kod pojedinih kolega poslanika, jer smo od predstavnika tzv. mirne, građanske, demokratske, patrijarhalne, tolerantne, ili kako oni vole sebe da zovu – mirotvorne demokratske Srbije čuli reči za koje su oni pre par godina apsolutno optuživali sve druge da ih upotrebljavaju kao govor mržnje.
Danas smo čuli od gospodina Jovanovića da je on, sa svojim prijateljima, zapalio Skupštinu. Time je pozvao javnog tužioca da uradi svoj deo posla. Čuli smo izraze – ja njih ne da ne volim, ja ih mrzim. Čuli smo izraze optužbe da su ubijeni ljudi.
Da li vam to nešto govori? Jedan se rečnik upotrebljava kada si na vlasti, a drugi se rečnik, očigledno, upotrebljava kada postoji strah da se na vlasti neće biti, pa onda ko zna šta može da se desi. Govorim o tim dvostrukim kriterijumima koji se apsolutno upotrebljavaju i koji Srbiji ne trebaju.
Pošto je danas ovde u skupštinskoj raspravi bilo reči povodom formalnog kandidata, kao i o nekim drugim temama, dozvolite mi da kažem još nekoliko reči.
Lažna je dilema da je neko u ovoj sali za Evropsku uniju, a neko protiv; da su jedni spremni da poštuju ljudska prava ili međunarodne ugovore, a da drugi nisu; da su jedni za borbu protiv kriminala i korupcije, a drugi nisu; da su neki za ekonomski razvoj Srbije, a drugi nisu.
Suština cele ove priče, dobro je da Srbija to danas vidi, jeste da li će Srbija sama, Skupština, poslanici, oni koji su dobili poverenje građana Republike Srbije, koji su dobili glasove građana, da li će oni sami izabrati svoje predstavnike, da li će Ren, Solana ili neko treći telefonom javiti i reći da mora da bude taj i taj ili, nažalost, ne sme da bude taj i taj. To je ono što Srbiju razdvaja u odnosu na one druge građane ili pojedine stranke u ovoj skupštini u odnosu na neke druge stranke. Ovde je suština da li ćemo mi sami odlučivati o kandidatima, o onima koji treba da budu u Skupštini, onima koji treba da predstavljaju Skupštinu.
Ovih dana puno je priča o tome kako se sve radi "u naše dobro". U naše dobro hoće da nam uzmu Kosovo i Metohiju, u naše dobro može da bude Vlada takva i takva, u naše dobro može da bude ministar taj i taj, u naše dobro može da bude to i to. Toga "u naše dobro" nam je više preko glave, jer vreme prolazi, oni ostvaruju svoje ciljeve, a Srbija ne pravi nikakav korak napred.
Još dve stvari. Definitivno je danas raspravom o kandidatima za predsednika Narodne skupštine dominirala politika, i to visoka. Dobro je da niko nije rekao nijednu negativnu reč o kandidatima, što pokazuje da apsolutno oba kandidata imaju svoje prednosti, a Skupština će glasati i opredeliti se za nekog od njih.
Na kraju, želeo bih i da se u ime SPS–a, kao što je to činio i gospodin Dačić, zahvalim gospođi Borki Vučić, jer ako ovu sednicu privedemo kraju, ona će ovo svoje privremeno predsedavanje završiti, ali se mora priznati da je ovo predsedavanje bilo tiho, nenametljivo, da nije uznemirilo Srbiju, da je gospođa Vučić predstavljala Skupštinu na način na koji to Skupštini i Srbiji dolikuje. Mi socijalisti smo joj, u svakom slučaju, zahvalni za to.