Hvala, gospodine Markoviću. Želeo bih da ponovim nekoliko stavova SPS i nešto što jutros nisam uspeo da kažem. Do prave eksplozije korupcije došlo je u Srbiji posle 2000. godine, jer je tada DOS, uporedo sa rušenjem institucija, stvarao pravni ram sa rupama koje su obilato korišćene za enormno bogaćenje pojedinaca.
Najveća korupcija je bila u toku procesa privatizacije. Nažalost, tada je enormno društveno bogatstvo preliveno, stotine hiljada ljudi su ne samo ostali bez posla, nego ono što su stvarale generacije ljudi je preko noći postalo svojina pojedinca. DOS-ova vlast je, inače, po preporuci finansijskog kapitala i velikih kompanija privatizaciju proglasila uslovom bez koga nije moguće privredni i svaki drugi napredak. Za kratko vreme privatna svojina je postala dominantna, a rezultati privređivanja su bili više nego poražavajući.
Ovde ću pomenuti samo dva slučaja koji sami po sebi dovoljno govore šta je rađeno. Cementare u Srbiji; verovali ili ne, sve cementare u Srbiji su prodate za 139 miliona dolara, dok je za samo jednu cementaru 1998. godine, zamislite u ono vreme sankcija, tada bilo ponuđeno 140 miliona dolara. Realno je pretpostaviti da je razlika u ceni, a ovamo je 139 za tri, a bilo 140 za jednu, da je ta velika razlika u ceni otišla u džepove pojedinaca.
Postoji potreba da još jedanput se pomene privatizacija "Sartida". Slučaj "Sartida" je do sada najveći skandal procesa privatizacije u našoj zemlji. Naime, s obzirom da je Ekonomski institut procenio vrednost "Sartida" na 57 miliona dolara i još dva, da kažem, zavisna društva na milion i 800 hiljada dolara, to samo po sebi dovoljno govori, a on je prodat za 21,3 miliona dolara.
Savet za korupciju tvrdi da je dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem, jer o njemu je reč, u koji je sve vreme bio uključen premijer i koji je dobio potvrdu cele Vlade i Republičkog sekretarijata, izveden na štetu države tj. svih građana ove zemlje. Zamislite, kada se jedan takav kombinat bez konkursa proda za 21,3 miliona dolara, kolika je razlika od utvrđene cene. Da je bila mogućnost da se još neko pojavi, a bilo je zainteresovanih strana, pitanje je koliko bi ta cena još porasla.
Druga strana te priče je da je kupac oslobođen plaćanja zaostalih dugova. Iznos nije pominjan, a pominjano je u javnosti da cifra iznosi 1,7 milijardi dolara. Ljudi, da li možete shvatiti kolika je to razlika, čak da tih 1,7 milijardi dolara uopšte nije tačna, čak da je polovina te sume, trećina te sume, to su fantastične pare i logično je pretpostaviti da su te pare završile u privatnim džepovima.
Iz izveštaja Saveta se vidi da je ceo državni vrh tadašnje Srbije bio upleten u to i da je vodio tu akciju. Čovek mora logično sebi da postavi pitanje - zašto je "Sartid" prodat za tako male pare. Da li je to bilo namirenje obaveza dugova iz godina pre, kada su pare obilato deljene da bi se srušili socijalisti, ili je u pitanju lični posao, čega ima u korupciji.
U svakom slučaju, ovaj primer "Sartida" sam po sebi najbolje oslikava šta je sve urađeno u Srbiji u toku privatizacije. Mislim da ovaj pojedinačan podatak koji sam izneo, uz podatak da je 1000 preduzeća prodato za milijardu evra, a jutro sam napravio grešku pa sam pomenuo dve milijarde, pa su me kolege ispravile, za milijardu evra hiljadu preduzeća - to znači da je Srbija opljačkana.
Dobro je da se ova strategija donese, ali ona će ostati samo prazno slovo na papiru, ako sutra, posle usvajanja ovog dokumenta, ne pristupimo njegovoj operacionalizaciji, jer korupciji moramo stati na put.

Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pre svega a priori želim da izrazim žaljenje što će rasprava o jednom ovako važnom zakonu sigurno ostati u senci ove kampanje koja se vodi oko Vlade i oko usvajanja budžeta, jer to se vidi po pisanju medija.
Danas se vidi, a videćete i sutra, nažalost o zakonu neće biti posvećeno onoliko prostora koliko zakon zaslužuje. Mislim da je obaveza nas, narodnih poslanika, koji budemo danas učestvovali u raspravi, da pokušamo građanima Srbije da objasnimo značaj donošenja jednog ovakvog zakona.
Naime, nalazimo se na početku 21. veka. Srbija ako želi da bude razvijena zemlja, ako želimo veći životni standard, ako želimo da se bolje živi, onda moramo razumeti potrebu donošenja jednog ovakvog zakona, što on stvara jedan normativni okvir da se nauka i tehnologija uključe u privredni razvoj da Srbija ne zaostane, da se uključi u svetske tokove i da pokušamo da prevaziđemo ove ružne stvari koje su nam se dešavale zadnjih decenija 20. veka, kada smo bili izloženi i sankcijama međunarodne zajednice i bili bombardovani, jer sve je to imalo i te kakve negativne posledice po naš ukupan društveni razvoj, a pogotovo po život građana.
Zato je važno da mi, narodni poslanici, koji budemo danas učestvovali u ovoj raspravi kažemo o ovom zakonu što više i da građani shvate da je usvajanje ovog zakona dobra pretpostavka da sutra, prekosutra bolje živimo.
Polazeći od iskustava drugih zemalja, onoga što su one već postigle, može se napraviti jedan uporedan pregled iz koga se vidi da normativni okvir samo jedna strana, da kažem, razvoja i da je tu potrebno u okviru onog što se zove okruženje i da postoji dobra organizacija.
Ali, potrebno je da postoji izuzetno dobra materijalna podloga.
Neka dokumenta koja sam uspeo da pročitam u pripremi ovog zakona govore da je, primera radi, ovaj industrijski bum koje su zemlje Dalekog Istoka postigle krajem prošlog veka i početkom ovoga, nije zasnovan samo na materijalnom ulaganju koje je nesporno, u razvoju nauke i tehnologije, nego i u strateškom opredeljenju da država bude neko ko opredeljuje, odlučuje o značaju razvojnih projekata i naravno da država zna šta joj treba da kada se vrši transfer tehnologije.
Imate različitih vrsta istraživanja, ali država treba da ima svoju strategiju i dobro je što naša država Srbija treba i ima strategiju naučnog i tehnološkog razvoja, ali je loše što mi kao država nemamo svoju strategiju razvoja.
To je loše i mora se apsolutno nadomestiti. U 21. veku ovaj početak je sigurno obeležio razvoj nauke.
Neću govoriti o ovim političkim procesima i geopolitičkim, ali nesporno je da se nova civilizacija koja se formira na početku 21. veka, zasnovana je na elektronici, robotici, veštačkoj inteligenciji i da snaga tog preobražaja jeste u nauci, u novim tehnologijama, u kulturi, u obrazovanju itd.
Ovo sve govorim da bi se razumeo početak 21. veka i potreba da se uključimo i mi što brže u te integracione procese.
Mi u Srbiji imamo poseban interes da se ulaže u nauku i da ljudi koji se bave naukom imaju dobar položaj, da su materijalno obezbeđeni, jer od njihovog kvalitetnog rada zavisi kako ćemo sutra svi živeti.
Naime, danas, početkom 21. veka, mimo političkih podela, svet se deli i na inovaciona i imitaciona društva, ona koja stvaraju i ona koja prihvataju ono što je već učinjeno, koje samo imitiraju, ako tako mogu reći, jer ona društva koja ne stvaraju i koja ne ulažu u nauku i tehnologiju i koja ne znaju šta hoće sa sobom, ona objektivno postaju kolonija. Sami znate, u koloniji se ne može dobro živeti.
Kada govorimo o ova četiri zakona, a nešto više ću reći o zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti, s obzirom da je on po nama noseći u ovoj objedinjenoj raspravi, bez uvrede po druge zakone, inovaciona delatnost je po nama značajan zakon, ali ne u odnosu na naučnoistraživačku delatnost.
Smatramo da je dobro što se ovaj zakon donosi.
Podsetio bih da je prethodni zakon donet pre dvanaest godina i tadašnji Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila 1993. godine, po konceptu i usvojenim rešenjima bio je kvalitetan i u suštinskom smislu jedan od dobrih zakona koje je Narodna skupština Republike Srbije usvojila.
Ali, vreme protiče i ono ima svoje tokove. Logično je da sada, 2005. godine, usvajamo jedan novi zakon, ako mogu figurativno reći, novi zakon za početak 21. veka, za novi naučni i ekonomski razvoj Srbije.
Što se tiče samog Predloga zakona, poslanička grupa SPS smatra da je on kvalitetan, i po konceptu, i po sadržaju, i po strukturi, da je sistematičan, da su predložena rešenja kvalitetna. Pravno je čist i ne izaziva nedoumice ili neka moguća različita tumačenja. Po našem mišljenju, reč je o jednom dobrom zakonu.
Suština je i to se mora shvatiti, Srbiji je ovakav zakon potreban. Rekao sam, ne samo zbog potrebe uključivanja u svetske, naučne i ekonomske tokove, nego i zbog potrebe bržeg razvoja, jer nažalost naša politička situacija se odrazila na našu ekonomsku zbilju.
Mi smo, i to je značaj, između ostalog, donošenja ovog zakona, setite se imali sankcije UN 1992. godine, 31. maja, koje su trajale više godina, i one su imale svoje negativno dejstvo i po nauku, koliko god se Vlada SPS i drugih stranaka koje su pomogle trudila da to ispravi.
Ipak, negativni efekti su postojali. Godine 1999. smo imali i agresiju NATO snaga. Sve je to imalo velike negativne posledice po privredu i narod.
Primera radi, pomenuću da je godine 1999. uništen ili delimično razoren značajan deo privrednih civilnih objekata. U privredi je, primera radi, najviše štete pretrpela industrija, u kojoj su potpuno uništeni i teško oštećeni instalirani kapaciteti.
Želim da ljudi shvate da ovo ne pričam zbog agresije, nego da bi znali da je to jedan od razloga što se Srbija, da kažem, nalazi i u naučnom i u ekonomskom stanju u kom jeste, a i da znamo ko nam je "pomogao" da budemo tu gde jesmo.
Jer, mnogo nekritički govorimo o našoj prošlosti, nažalost zaslepljeni političkih stavova koje zastupamo, pa ne želimo i neke notorne stvari 2005. godine da priznamo.
Ne danas i ne ovde od prisutnih narodnih poslanika, ali politička situacija u Srbiji je takva da ponekad, želeći da politički poentiraju, pojedine političke stranke idu najprizemnije i zaboravljaju da kažu građanima šta se zbivalo devedesetih godina i vezano za agresiju NATO.
Godine 1999. takođe je razorena velikim delom i infrastruktura, i saobraćajna, i elektroenergetska, i telekomunikacijska.
Ukupna šteta – a ona je rezultat ne samo NATO agresije, nego i međunarodnih sankcija, jer smo ranije imali sankcije i onda delimično suspendovane, pa potom obnovljene, agresiju, pa su uvedene dodatne sankcije – koja je nastala tada u Srbiji u periodu 1991. do 1999. godine iznosi, prema određenim podacima, preko 100 milijardi dolara.
Iz tih razloga izostala je veća uključenost domaće privrede u svetski ekonomski sistem. Usporen je privredni rast i pogoršan je platni bilans, tako da strukturu privrede karakteriše visoka uvozna zavisnost, veliko učešće primarnog sektora, a sve to predstavlja razvojna ograničenja. U svim tako nepovoljnim uslovima i ograničenjima, razvoj nauke i njen doprinos privrednom razvoju je ne onakav kakav bi mi želeli.
Naime, bez nauke, bez istraživanja, bez kvalitetnih i svrsishodnih razvojnih programa i projekata, bez kvalitetnih istraživača i obrazovnog sistema, bez naučnoistraživačke opreme, laboratorija itd. nema ni kvantitativnih ni kvalitativnih promena u razvojnom smislu, niti boljitka za građane i društvo.
Mislim da nema razvoja Srbije ako ne budemo ulagali u nauku i istraživanje, ali i ako nema visoke stope privrednog i društvenog razvoja, zato što bi nauka trebalo da pospeši i privredni i društveni razvoj.
Za nauku i istraživanje se mora izdvajati mnogo novca iz budžeta Republike Srbije, više nego što se to sada čini. Mislim da bi bilo dobro da nas gospodin ministar upozna koliko se sredstava iz budžeta Republike Srbije izdvaja sada za nauku, da bismo bili u situaciji da napravimo jednu komparaciju u odnosu na godine pre, pogotovo u odnosu na ovu situaciju od 2000. godine naovamo, naravno i u odnosu na godine pre, ali se one objektivno ne mogu uporediti, jer su devedesetih godina bile i sankcije i agresija.
Imam obavezu, i partijsku i ljudsku, da pomenem da je 1994-1996. godine, uprkos ekonomskoj situaciji koja je postojala u Srbiji, bilo značajno izdvajanje finansijskih sredstava za potrebe razvoja nauke. Mislim da je to bila, u onako teškim ekonomskim uslovima, jedna stvar kojom svi možemo da se podičimo i smatram da to treba istaći.
Ovo sam pomenuo ne zato što imamo potrebu da pohvalim svoje partijske kolege ili nešto da kažem o tom periodu pozitivno, nego postoji jedna profesionalna i ljudska obaveza da se to kaže, ali u kontekstu ovih zbivanja od 2000. godine pa naovamo, jer čini mi se da smo imali od 2000. godine, od 5. oktobra i formiranja vlade DOS-a, odnosno Demokratske stranke, jedan nekritički pristup prihvatanja svega iz inostranstva, neumerenog veličanja.
Imali smo drugu situaciju da nije ulagano u domaću nauku koliko ona to zaslužuje.
Iskreno rečeno, ostaje nejasno svima nama poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, a pretpostavljam i javnosti Srbije, gde su otišla ona ogromna finansijska sredstva koja su Srbiji data kroz donacije, gde su se jednostavno izgubila, pošto je reč o ogromnim sredstvima, a nauka od toga mnogo videla nije.
U budžetu, prema saznanjima koja posedujem, sredstva su bila daleko manja nego što to nauka zaslužuje, a nažalost imali smo i jednu situaciju, pa sam danas pokušavao sa par kolega svojih da proverim, da vidim da nisam ipak pogrešio, ali koliko me pamćenje služi, koliko je bio loš odnos vlade DOS- a prema našoj domaćoj nauci i ljudima koji se bave naukom pokazuje i jedan primer. Ne znam da li se sećate, ali 2002. godine pojedini naučni projekti i radovi su slati na recenziju u Bolonju, pa su neki naši uvaženi profesori dobili negativne ocene od strane naučnika iz Italije, a radovi su se odnosili na našu nacionalnu istoriju. Čini mi se da je profesor Radoš Ljušić bio jedan od njih koji je dobio ocenu da su mu radovi nacionalistički.
Ovo govorim i u kontekstu odnosa prema domaćoj nauci i odlivanja sredstava i idolopoklonstva u odnosu na sve što dolazi spolja.
Poslanici SPS i generalno SPS zainteresovani smo da se što više ulaže u nauku. Jednostavno, smatramo da je to potreba Srbije. Zna se da razvijene zemlje ulažu jako mnogo u nauku. Naše izdvajanje devedesetih godina, koliko znam, bilo je ispod jedan posto bruto nacionalnog dohotka, a razvijene zemlje su u tom periodu izdvajale oko dva posto bruto nacionalnog dohotka, a one najrazvijenije preko dva posto, tri, neke čak i više.
Inače, malo se zna da je malo zemalja u svetu koje u toj razmeni tehnologije imaju pozitivan bilans, da izvoze više tehnološkog znanja i inovacije u odnosu na ono što uvoze. Naravno, mi nismo među tim srećnicima, ali možemo dosta da učinimo da pospešimo nauku u našoj zemlji i da od toga država ima veliku korist.
Mislim da bi bilo dobro da čujemo od gospodina ministra ne o materijalnom statusu naših istraživača, nego i da čujemo kakva je struktura istraživača. Zašto?
Kada kažem struktura, ne mislim u naučnom smislu, sa stanovišta titula, nego gde ih najviše ima, pošto svetska iskustva govore da istraživača najviše ima u privredi, na univerzitetima, pa potom na institutima. Čini mi se da je kod nas drugojačija situacija, najviše ih ima na fakultetima i institutima, pa tek onda u privredi. Ta struktura se mora menjati ako želimo da se razvijamo i budemo u krugu razvijenih zemalja.
Znam da je devedesetih godina značajno podmlađena struktura istraživača i to je bilo dobro.
Ali, mislim da bi država morala u operacionalizaciji ovih poslova da odredi nešto što su prioriteti i da što više ljudi koji se bave naučnoistraživačkim radom, ako je moguće, pomeri iz instituta i fakulteta u privredu.
Pomenuo sam na početku mog izlaganja stvar koju sam, spremajući se za današnje izlaganje, pročitao da veliki bum koji su doživele istočnoazijske zemlje nije samo u tome što su izdvajale materijalna sredstva, nego u tome što su znale šta hoće.
Za nas poslanike SPS ovo je apsolutno nešto što treba podržati i mi ćemo glasati za usvajanje zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i ovih drugih zakona.
Mislimo da je to od velikog značaja za Srbiju. Na kraju krajeva, verovali ili ne, gledao sam i naše programsko opredeljenje i mnoge stvari koje stoje u obrazloženju ovog zakona je nešto što mi socijalisti apsolutno podržavamo, jer u obrazloženju se obično pišu stvari koje su razrada zakona i opšteg su značaja.
Mislimo da ovaj zakon treba usvojiti i iz razloga što treba da držimo korak sa svetom u svim istraživanjima, naravno i u fundamentalnim, a time da doprinesemo i samostalnosti naše države, jer treba da razumemo sve tokove i kod nas i u svetu, da bi znali šta hoćemo sa sobom, da bi mogli formirati svoje vrednosti, da ne bi nekritički prihvatali vrednosti drugih.
Potrebno je ulagati u našu nauku, jer naši ljudi to zaslužuju. Sijaset je primera iz prošlosti koji pokazuju da na našim prostorima žive ili se rađaju generacije koje, uz dobar sistem obrazovanja, znaju i umeju da stvaraju.
Sigurno, bar one formalno-pravne stvari vezano za neke naučne titule, dostignuća ili inovacije, čini mi se da u odnosu na broj stanovnika Srbija ili ranije SRJ, pa čak i velika Jugoslavija, jeste jedna od zemalja koja je u odnosu na veličinu postizala jako dobre rezultate.
Želeo bih na kraju da kažem dve-tri reči o samo dva zakona, o zakonu o inovacionoj delatnosti nažalost neću govoriti, ali u početku sam rekao da smatram da je on u drugom planu u odnosu na zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti.
Hteo bih samo da kažem dve reči o Predlogu zakona o srpskoj enciklopediji i o rečniku SANU. Mislim da je jako dobro što će Skupština usvojiti ovaj predlog zakona o srpskoj enciklopediji.
Žao mi je, ako sam dobro razumeo ministra, što smo na repu, među zemljama u svetu koje nemaju svoju nacionalnu enciklopediju.
Pravi je trenutak da kažem da i tu tradiciju lošu prekinemo i da napravimo korak napred.
Želeo bih da čujem od ministra, ne dovodeći u pitanje naš odnos prema Predlogu zakona o rečniku Srpske akademije nauka i umetnosti, zašto se on zove rečnik Srpske akademije nauka i umetnosti, kada se u zakonu, u članovima koji se na njega odnose i u obrazloženju govori da će to biti rečnik savremenog srpskog književnog i narodnog jezika.
Koji su to razlozi da ga definišemo kao rečnik Srpske akademije nauke i umetnosti?
Znam da će nosilac izrade biti Institut za srpski jezik Akademije nauka i umetnosti, izdavač Akademija, ali po sadržaju jednog od naziva mislim da bi bilo dobro da to ministar objasni.
Ukoliko su to razlozi, to mogu poštovati, nacionalna i verska struktura države Srbije, i potreba da u okviru tog aspekta nađemo meru, i to poštujem, ali ovaj naziv mi je malo rogobatan, pri čemu, ne dovodim u pitanje sadržaj onoga što je rečeno.
U svakom slučaju poslanička grupa SRS će podržati ove predloge zakona, glasaće za njihovo usvajanje, zato što smatramo da je reč o izuzetno važnim zakonima, pogotovo zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti. Još jedanput kažem, žao mi je što će ovako značajan zakon ostati u senci, verujte mi na reč, bićemo u situaciji da razgovaramo o nekim amandmanima sutra ili prekosutra, mediji neće o ovom zakonu posvetiti prostor koliko zakon to zaslužuje.
Ali, nažalost, i to je Srbija, ali Srbija protiv koje svi zajedno treba da se borimo. Zašto kažem treba da se borimo, da bi konačno prave vrednosti došle na mesto koje zaslužuju, jer jedino u tom slučaju možemo reći da će u Srbiji biti bolje.
Bez obzira koliko se mi pojedinačno trudimo, moramo da uspostavimo i neke vrednosti. Ovi zakoni su nešto što je korak u tom pravcu i iz tih razloga mi to i podržavamo.

 Gospodine predsedniče, izašao sam da reklamiram povredu Poslovnika, odredbe članova 103. i 104. Naime, čini mi se da je danas izuzetno značajan dan u našoj novijoj političkoj istoriji i da ne treba da bude predmet političkih ambicija pojedinaca ili stranaka da nadiđu ovu skupštinu i kažu stvari koje su protiv države.
Prethodna dva govornika su pokušala, govoreći o ovoj temi, da govore o nečemu što nije na dnevnom redu, o situaciji na Kosovu i Metohiji tokom 90-tih godina, a pogotovo što ne govore istinu o tom periodu. Mislim da ima potrebe da se na to reaguje.
Naime, istine radi, pošto očigledno odgovornosti nema, a kamoli državničke mudrosti, mora se reći nešto što je bila bit politike države Srbije 90-tih godina na Kosovu i Metohiji. Mi smo vodili politiku borbe protiv terorizma i politiku integracije Albanaca u naš državni i politički sistem.
Oni koji to neće da shvate, ne znam šta da im čovek kaže da bi shvatili da su Albanci tokom 90-tih godina bili deo našeg i političkog i državnog života, da su koristili prava države Srbije u meri u kojoj im je to odgovaralo. Neka jesu, neka nisu. To je bio predmet njihove političke volje.
Sećate se sporazuma o obrazovanju između Rugove i predsednika Miloševića. Niko u svetu do oktobra 1998. godine nije dovodio u pitanje politiku države Srbije vezanu za borbu protiv terorizma. Zašto su Amerikanci oktobra 1998. godine promenili stav, o tome treba da razgovaramo. Šta smo dobili?
Moram da pomenem još jednu stvar. Tadašnja opozicija je govorila da je pitanje Kosova i Metohije demokratsko pitanje i da je pitanje Kosova i Metohije pitanje ljudskih prava. Mi smo tvrdili sve vreme i sada se vidi da je to teritorijalno pitanje za Albance sa Kosova i Metohije.
Od 2000. godine pa naovamo svi smo poraženi. Poražena je država Srbija i svi mi sa državom Srbijom. Zašto? Zato što je međunarodna zajednica, na osnovu mandata koji je dobila 1999. godine, praktično sprovodila politiku protiv Srbije. Videli mi to ili ne, priznali to mi ili ne, sprovedeno je etničko čišćenje, 250 hiljada ljudi je proterano. Danas se ne pokušava ni jednom rečju osuditi taj sramni čin i ponašanje međunarodne zajednice, nego se pokušava pričati o prošlim vremenima. Što je mnogo, mnogo je.
Kakav odnos imaju Albanci od 1999. godine prema Srbiji, prema onom građaninu Kosova i Metohije koji nije albanskog porekla? On je predmet etničkog čišćenja. Molim vas, zbog ove skupštine i teme koja je na dnevnom redu, molim sve kolege da vode računa kako se ponašaju, jer vidite pojedinima te Ustav ne valja, te Ustav valja, u meri u kojoj politički trenutak odgovara ili sujete pojedinaca koji su vodili politiku prema Kosovu i Metohiji, priznali to ili ne.
Najodgovorniji su oni u našoj državi, naši državljani, koji su najviše sarađivali sa međunarodnom zajednicom, jer su oni amnestirali njihovu politiku. Sada se ne može od toga pobeći. Izbora će biti, ali je danas na dnevnom redu Kosovo i Metohija, i ko to ne shvata pokazuje u stvari da lične ambicije stavlja ispred državnog pitanja. Mislim da je sramota na takav način govoriti u Skupštini Srbije, danas kada je na dnevnom redu Kosovo i Metohija i danas kada svetu treba da pokažemo jedinstvo.

Hvala, gospodine Markoviću. Smatrao sam za potrebno da u ime poslaničke grupe SPS izađem i da vam kažem nešto o istoj temi, a to je član 104 – dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije.
Naime, moj kolega Hranislav Perić ne traži ništa drugo od vas do da radite po Poslovniku. Poslanici SPS smatraju da se Poslovnik mora poštovati dok se ne promeni, a ovaj je očigledno zreo za promenu, makar u ovom delu. Čini mi se, gospodine Markoviću, nije sporno da je ovo najznačajnija, a ako hoćete, najotvorenija institucija u Republici Srbiji čiji se rad prati, da kažem od početka do kraja, od a) do š). Najizloženija je napadima medija, naravno, iz razloga što se kroz loš rad Narodne skupštine Republike Srbije žele stvoriti uslovi za pad Vlade i nove parlamentarne izbore. To nije sporno.
O samoj Skupštini se piše dosta toga loše. Bez obzira što mi tvrdimo da možemo ili ne možemo da utičemo na to, slika koja odlazi odavde, kada sala nije pristojno popunjena, jeste loša po Skupštinu i jeste loša po poslanike. Mi ne tražimo od vas da ne poštujete Poslovnik. Naprotiv, poštujete Poslovnik, ali imate kao predsednik Narodne skupštine Republike Srbije ovlašćenje i da obavljate konsultacije sa šefovima poslaničkih grupa, pa da se obezbedi prisustvo poslanika.
Ne ulazim sada u to gde se nalazi koji poslanik, pošto znam da rad poslanika nije samo u ovoj sali. Radi se i po poslaničkim grupama. Spremaju se zakoni, kontakti sa građanima i imaju različite druge vrste obaveza i sa ministrima itd. Neki najniži prag mora da postoji.
Što se tiče prisustva poslanika u Skupštini Srbije i u kom broju, makar taj deo Poslovnika je zreo za promenu. Vi znate dobro da smo u pripremi usvajanja ovog sadašnjeg Poslovnika mi pristali da podržimo predlog, ali smo ukazali da ćemo imati ovakvu situaciju o kojoj govore gospodin Perić i gospodin Vučić.
Znači, da ćemo imati ovakvu situaciju, jer samo da kažem, svi poslanici nemaju osećaj odgovornosti koji bi trebalo da imaju, a da nemate mehanizam kojim bi njih naterali da tu budu prisutni.
Ima još jedna stvar, a mislim da je to potrebno reći, potrebno je da ministri budu ovde. Narodna skupština Republike Srbije radi u ovom sazivu, čini mi se, 18 meseci. U tih 18 meseci je usvojila veliki broj zakona i vidi se da je rad Skupštine iznad proseka, ako hoćete, u odnosu na neke druge institucije. U tih 18 meseci do sada smo imali, čini mi se, 100 i nešto zakona na dnevnom redu.
Obaveza pojedinih ministara u tih 18 meseci je bila da možda dva ili tri puta budu prisutni ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ako pogledate prosek dva ili tri puta, to je po tri, četiri ili pet dana najviše.
Nije korektno, upotrebljavam tu reč, nije korektno da ministar ne bude ovde. On, ako nije ovde, ko brani stavove Vlade, ko onda ima formalno-pravnu osnovu da izađe za ovu govornicu i da kaže, amandman vama nije dobar zbog toga i toga ili dobar je, ali ne možemo da ga prihvatimo zbog toga i toga, i sistemsko rešenje itd.
To ipak nije korektno i to govori o Skupštini i o nama, jer mi smo, da kažem, ovu skupštinu, po meni podigli iz pepela i red je da je održimo na visokom nivou, kako ona to zaslužuje. U tome moramo da učestvujemo svi, i mi poslanici i vi kao predsednik, a i ministri koji treba ovde da budu.
Moraju da budu, jer ovaj budžet je najvažniji zakon za svaku državu u toku godine, za Vladu. Sem zahteva za njenu smenu ne vidim važnijeg zakona nego što je Predlog zakona o budžetu.
Ako jedan resorni ministar ne može da bude, onda mora da bude drugi, treći, četvrti, peti, pa valjda ima u ovoj državi toliko ministara da mogu da budu prisutni na sednici Skupštine Srbije.
Ovo je loša slika o Skupštini Srbije, bez obzira što to ne želimo, jer mi podržavamo Vladu. Ovo je loša slika o Skupštini Srbije i loša generalno o nama, kada ne mogu da dođu jedan, dva ili tri ministra da prisustvuju raspravi o zakonu o budžetu i da daju odgovore na pitanja koja poslanici postavljaju.
Vaš zadatak je, poštujući Poslovnik, da pokušate da obezbedite i njihovo prisustvo, a da i stvorimo uslove da bude više poslanika u Skupštini. Hvala.

Gospodine ministre, gospođo Škero, kolege narodni poslanici, evo mi danas već treći put ove godine raspravljamo o temi – izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija. Mislim da je tema jako važna zato što je stanje u pravosuđu nešto što tangira svakog čoveka ove države i jer daje sliku o državi.
Mislim da Narodna skupština radi normalno svoj posao. Kada kažem normalno, mislim u skladu sa zakonom, i radi to javno i uz obilje argumenata. Ovo pominjem iz razloga što je zadnja sednica Narodne skupštine, održana krajem jula ove godine, protekla na način da je bio osporen jedan broj predloga Visokog saveta pravosuđa. Posle toga imali smo jedno saopštenje Visokog saveta pravosuđa sa ocenama krajnje neuobičajenim za to telo, sa namerom da se diskvalifikuje Skupština Srbije kao telo koje radi u skladu sa zakonom.
Prošla su tri meseca, s obzirom da nismo imali ranije ovu temu na dnevnom redu nije bilo ni prilike da javno kažem nešto o ovom saopštenju, ja i neke moje kolege. Doduše, imali smo na sednici Odbora za pravosuđe kolega Krasić i ja priliku da govorimo o ovom saopštenju, ali, gle čuda, iako je bilo prisutno nekoliko predstavnika sredstava javnog informisanja, a sastanak trajao dva sata, nijedan, ali baš nijedan red se nije sutra pojavio u bilo kom dnevnom listu o toj sednici i o stavovima poslanika vezanim za to saopštenje.
Naime, čini mi se da je ovim saopštenjem Visoki savet pravosuđa sam sebe najviše diskvalifikovao, videćete i zbog čega, jer, za razliku od nas koji radimo javno, obraćamo se kolegama poslanicima i Srbiji putem medija, Visoki savet pravosuđa radi tajno, a pitanje je za čiji račun.
Potpuno sam ubeđen, sada sam se i ja zainatio, kao poslanik, pa sam malo analizirao kako Visoki savet pravosuđa radi, koga osporava, koga ne osporava i došao sam do zaključka da, nažalost, pojedini ljudi u Visokom savetu pravosuđa predstavljaju deo određenih lobija interesnih grupa, lobija različite vrste i da tako nastupaju.
Nije normalno da Visoki savet pravosuđa izda saopštenje za javnost u kome kaže da je odluka Narodne skupštine... A inače vi ste, kolege narodni poslanici, bili u situaciji da vidite da oko pojedinih predloga za razrešenje ili imenovanje nema podele na skupštinsku većinu i skupštinsku manjinu zato što se glasa u odnosu na informaciju koja se poseduje, ceni se kvalitet ili se ne ceni kvalitet. U svakom slučaju, nije bilo podele. Poslanici su neke predloge odbili sto posto, a o nekima nisu želeli da se izjašnjavaju.
Za one koji ne znaju, tu mislim na članove VSP, i kada poslanici ne žele da se izjasne, oni su se suštinski izjasnili - nisu za tog kandidata. Skupština se uvek izjašnjava, bilo da govori pozitivno, bilo negativno, bilo da je uzdržana. Ona uvek ima svoj stav. Znam da se to mnogima ne sviđa, ali šta ćete.
U saopštenju VSP se kaže da je odluka Narodne skupštine direktan pritisak na VSP. Zašto? Zato što smo mi radili nešto što nam zakon propisuje. Tamo piše da Skupština bira nosioce pravosudnih funkcija, na predlog Visokog saveta pravosuđa.
Na ovoj sednici Narodne skupštine o tome su najviše govorile kolege iz Odbora za pravosuđe. Logično. Bilo je više ili manje jakih argumenata. Svako od poslanika se trudio da što detaljnije izloži svoje stavove o pojedinim kandidatima.
Na toj sednici smo imali i predstavnika VSP gospođu Škero. Imam ovde stenogram sa te sednice. Nijedna od tvrdnji koje smo mi izneli (kad kažem mi ne mislim na sebe, na ostale kolege narodne poslanike) nije ovde pobijena. Ovde je bilo mesto da nam se kaže da tvrdnje iznete za pojedine, pošto se ovde apostrofiraju neki ljudi, nisu tačne. Nismo to dobili ovde pred poslanicima.
Na prošloj sednici Odbora za pravosuđe sam odbio da razgovaram na Odboru, rekao sam da ću razgovarati javno, da Srbija čuje, jer nemam razloga da se nijedne svoje reči stidim ili plašim. Mi govorimo javno. Ovde smo bili u situaciji da predstavnik VSP ne kaže nijednu reč – kolega Obradoviću, kolega Krasiću, kolega taj i taj, niste u pravu, to nije tačno, proverićemo, utvrdićemo, ili slično.
Ne, došlo je saopštenje gde smo mi kao Narodna skupština dezavuisani, etiketirani, dati su nam epiteti koje Narodna skupština ne zaslužuje, pored te tvrdnje da je rad Narodne skupštine direktan pritisak na VSP. Zašto? Zato što nisu prošli svi kadrovi ili nije prošao neko za koga su članovi VSP bili zainteresovani? Tvrdi se da nije osporen nijednim argumentovanim prigovorom narodnih poslanika.
Stenogram Narodne skupštine je svima na raspolaganju, pa ga mogu pogledati i videti da li je bilo argumentovano ili ne. Kaže: "Na delu je politička trgovina, sa ciljem da se izaberu svoji kadrovi i preko njih ostvari uticaj na sudsku vlast". Koji su to skupštinski kadrovi, koji su to partijski kadrovi? Da li je neko koga ja osporavam u ime poslaničke grupe SPS kadar SPS-a ili posedujemo informacije sa terena da taj čovek, po našem mišljenju, ne radi dobro posao?
Da li je odluka Narodne skupštine Republike Srbije da nekoga ospori ili nekoga izabere izbor partijskog kadra ili je to izraz volje naroda? Mi smo narodni poslanici izabrani od strane građana Republike Srbije, na predlog političkih stranaka koje predstavljamo. To je volja naroda do sledeće Skupštine, do sledećih izbora, do sledećih poslanika. Ili da promenimo zakon, pa da Visokom savetu pravosuđa damo da sve sam radi. Možda bi onda bio zadovoljan. Ne bi. Možda bi bio zadovoljan, možda tada ne bi bilo ovakvih saopštenja.
Koji su to partijski kadrovi, koji su to skupštinski kadrovi? Po VSP mi nemamo pravo uopšte da raspravljamo o ovoj temi. Jednostavno, treba da kažemo da je VSP predložio i daj da izaberemo. Setite se salvi kritika koje su bile početkom godine, kada je Visoki savet pravosuđa utvrdio pojedine kandidate za sudije itd. Da li to važi samo kada se određeni kadrovi ne izaberu da se upućuju kritike Narodnoj skupštini Republike Srbije?
Tvrdnja VSP je vrlo začuđujuća za mene lično, da mi vršimo zloupotrebu prava. Pazite, Narodna skupština vrši zloupotrebu prava time što osporava pojedine kandidate koje VSP predlaže! Videćete posle kako može izgledati zloupotreba prava, ali od strane Visokog saveta pravosuđa. I to se može podvesti pod zloupotrebu prava. Da li u zakonu koji reguliše status Visokog saveta pravosuđa stoji da Visoki savet pravosuđa može da ne izabere nekoga od kandidata? Ne stoji, ali on to radi.
Da li time VSP vrši zloupotrebu prava? Može, ali ne mora. Ako se pet kandidata javi na jedan konkurs, pa VSP proceni da nijedan od njih nije dobar, pa raspiše ponovo konkurs, zar to nije moguća zloupotreba prava? Jeste. Zašto? Zato što produžava v.d. stanje i neko tamo radi, neko tamo rukovodi, a pet kandidata ne zadovoljava kriterijume Visokog saveta pravosuđa, pa se u međuvremenu podnese zahtev za razrešenje nekih od tih sudija koji su konkurisali. O tome ću kasnije.
Ovde se pominju i tri kandidata: presednik Prvog, Drugog i Višeg trgovinskog suda. Očigledno je Visokom savetu pravosuđa najviše zasmetalo što je Narodna skupština osporila te kandidate. Naravno da su najbolji, bogom dani i da boljih u Srbiji nema. Eto, oni su najbolji, a nisu izabrani.
Govorio sam o kandidatu za predsednika Drugog suda, kolega Krasić o ostala dva kandidata. Nisam čuo nijednu reč ovde da sam osporen. Jesam u medijima, ali medije ne računam, nego ovako face to face, pa ako neko ima argumente, neka izađe za ovu govornicu i neka kaže da nije tačno. Ja sam o kandidatu za predsednika Drugog suda vrlo taksativno naveo šta radi, a ne bi trebalo kao predsednik suda da radi, može, ali pitanje je da li je to posao predsednika suda, šta radi da izrazi svoju partijsku pristrasnost, ne partijsku pristrasnost, nego da pokaže animozitet prema SPS-u. To je moje pravo.
Naveo sam i konkretan primer. Ako predsednik suda može sebi dozvoliti da ide i izvrši prepis imovine, onda to dovoljno govori koliko mu je stalo da neka imovina SPS-a što pre promeni vlasnika. Može, a ne mora, ali to dovoljno govori. Ima i drugih slučajeva. Sve sam taksativno naveo, kao i moje druge kolege.
Dirnuli smo u nešto, neki smo interes definitivno poremetili, neka smo kadrovska rešenja osporili. To je problem. Ovde se konstatuje da je to nedopustiv pritisak na sudsku vlast. Pazite, Narodna skupština radi nešto što joj zakon propisuje, a to je pritisak na sudsku vlast! Zadnja konstatacije kaže: "Štetne posledice koje se takvom praksom mogu naneti ne samo sudskoj vlasti, nego i međunarodnom ugledu države u realizaciji preuzetih obaveza". Pazite, zato što Narodna skupština Republike Srbije primenjuje zakon, zato što se javno obraća i pravosuđu i građanima Srbije, to može narušiti ugled.
Uzgred, javna je tajna da pojedini članovi Visokog saveta pravosuđa lobiraju za pojedine kandidate iz Srbije. Tačno se zna preko koga lobira centralni deo Srbije, Šumadija, preko koga lobira severni deo Srbije. Nama se obraćaju kandidati za sudije i kažu – samo gledajte da li će neko da nas ospori, obezbedio sam u Visokom savetu pravosuđa da prođem, rekao mi je taj i taj. Sada mi treba u Narodnoj skupštini da zatvaramo oči pred tom činjenicom, da se pravimo kao da ne postoji, a VSP nam udara packe.
Štetne posledice, moral? Da li je Visoki savet pravosuđa vodio računa o svom ponašanju? Mislim da je VSP u poslednjih nekoliko meseci poništio nekoliko konkursa i raspisao nove, na osnovu svog ubeđenja da kandidati nisu kvalitetni. Relativna stvar. Analizom onih koji su izabrani utvrdio sam da su mnogi od onih koji su izabrani daleko gori od onih koji su osporeni i nisu bili predloženi od strane Visokog saveta pravosuđa.
Kod pojedinih ljudi iz Visokog saveta pravosuđa u stvari postoji strah da se nešto ne promeni. DOS je, i to sam često pominjao, moram i sada, od 2001. godine do sredine 2002. godine promenio 150 predsednika sudova od 165. Ljudi, 150 predsednika sudova; to je jedna čistka. Nisam čuo da se iko oglasio tim povodom i da kaže – slušajte ljudi, nemoguće je da su svi zreli za smenu. Što se tiče načina kako su neki izabrani, pa ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije smo o tome više puta govorili.
Dakle, za sudije i za predsednike sudova su bili izabrani, verovali ili ne, kandidati koji su imali dužinu studiranja 9, 10 i 11 godina, a prosek ocene im je bio 6,33, 6,54, 6,66 i 6,88. Na istoj sednici je bio vršen izbor za sudiju i za predsednika suda, iako to nije normativno bilo uređeno, ali nikoga ne boli glava. Neki od tih sudija su se u međuvremenu obratili Visokom savetu pravosuđa sa obimnom dokumentacijom o tome kako su bili nezakonito smenjeni i niko nije reagovao, ili je bar rekao – to nije moja nadležnost, šaljem dalje. Niko nije reagovao da kaže da su nezakonito izabrani pre četiri godine. Zašto? Nekome odgovara. Suština je personalni izbor, a ne zakon, jer ovog saopštenja ne bi bilo da je ovo troje ljudi izabrano.
Ima tu sada i nekih moralnih momenata, šta Visoki savet pravosuđa uzima kao kriterijume za izbor pojedinih članova. Kriterijumi postoje, ja ih posedujem i kao član Odbora za pravosuđe, međutim, to je relativno, ide se od slučaja do slučaja. Nekada je mišljenje kolegijuma suda najmerodavnije, u redu, logično je. Struka treba da da svoje mišljenje i taj kandidat apsolutno treba da ima prednost i ako takvog kandidata ospori Narodna skupština Republike Srbije, onda, što se kaže, možemo se zapitati zašto.
Možda članovi Visokog saveta pravosuđa nemaju informacije koje mi posedujemo, ali ima nešto što je za mene zapanjujuće: ovo saopštenje Visokog saveta pravosuđa u stvari meni govori da se ne poštuje Narodna skupština Republike Srbije, da se ne poštuje najviše zakonodavno telo ove države; dakle, da se Narodnoj skupštini dele epiteti koje ona ne zaslužuje. To je tragičnije što to radi Visoki savet pravosuđa, telo koje je dobro zamišljeno, ali očigledno sa ovim personalnim sastavom ne radi kako bi trebalo. Moram reći, za mene je fantastično iznenađenje što tu volju Narodne skupštine ne poštuje ni gospođa Škero, a mi smo je izabrali za predsednika Vrhovnog suda, Narodna skupština Republike Srbije. To je bila volja građana.
Sada kada imamo probleme vezano za Visoki savet pravosuđa, za izbor, ta se volja ne poštuje. Uopšte me nijedno personalno rešenje ne interesuje, ako ga nisam pomenuo, ali zar nije nepoštovanje volje naroda činjenica da je kandidat za Viši trgovinski sud osporen, nije izabran, a već tri meseca gospođa Škero ne imenuje novog v.d. predsednika.
Šta se čeka? Pre tri meseca Narodna skupština je osporila izbor tog kandidata gospođe Škero, a ona do danas nije imenovala v.d. predsednika Višeg trgovinskog suda, dakle, čovek koji je v.d. nije prošao za predsednika, njemu ne smeta da sedi u Visokom savetu pravosuđa i da odlučuje o drugima, ali tri meseca ta volja Skupštine stoji i gospođa Škero se ne obazire na to. Nemojte posle toga da me ubeđujete u samostalnost, nezavisnost itd. To ne stoji.
Dakle, ako se ne poštuje Narodna skupština Republike Srbije onda ja ne znam o čemu mi ovde pričamo. Šta je, teško je bilo imenovati novog v.d. predsednika Višeg trgovinskog suda, a ima ih 10, 15, 20, 30 ili 50, šta ja znam, uopšte me ne interesuje. Teško je bilo imenovati novog v.d. predsednika; nije, a zašto se to ne radi, to ćemo da vidimo. Da li se čeka novi izbor, novo osporavanje, novo poništenje konkursa, pa da se postavi uslov za treći konkurs ili treba neko određen da bude izabran. I to će se saznati, Srbija je mali prostor, sve se pre ili kasnije sazna, ali je za mene to kršenje volje Narodne skupštine i tu nema opravdanja, to je nečinjenje.
Koje su štetne posledice toga, da li neko to može da mi objasni? Ignorisanje volje naroda i volje Narodne skupštine Republike Srbije, šta, zbog jednog čoveka, v.d. predsednika jednog suda? Neki razlog mora da postoji, jer tri meseca je prošlo od sednice Narodne skupštine Republike Srbije i to je ignorisanje volje građana i to je nešto što je štetna posledica.
Primeri koje smo dobili kao narodni poslanici, bar ja, pokazuju da ima još štetnih posledica u pravosuđu, činjenjem ili nečinjenjem Visokog saveta pravosuđa. Dakle, šest ili sedam konkursa je poništeno, a zašto? Nisu ljudi odgovarali, šta, karakteristike, kvalitet. Ali, izvinite molim vas, ko je zainteresovan za neki posao, on se javi na konkurs, a ko nije zainteresovan, šta će mu, takav je život. Znate ono - koga nema, bez njega se može. To je pokazala praksa.
Da li Visoki savet pravosuđa stvara prostor za izbor podobnih kadrova i za koga su podobni? Šta je, među pet kandidata za jedan sud nema nijedan dobar, među tri nema nijedan dobar, pa se onda vrši poništaj toga, pa se raspisuje novi konkurs, a u međuvremenu se pokrene postupak za reizbor. O tom reizboru i o drugim stvarima ću govoriti kada u ime poslaničke grupe budem koristio, ako mogu ...
(Predsedavajući: Ne, vi ste sada u vremenu koje ste iskoristili, imate posle ...)
Hvala, gospodine predsedavajući, a o ovim drugim stvarima ću kada budem koristio vreme poslaničke grupe.

 Hvala, gospodine predsedavajući. Da nastavim gde sam stao pre - o načinu rada Visokog saveta pravosuđa, jer mislim da je ovo saopštenje koje su izdali i njihov pokušaj da dezavuišu Narodnu skupštinu Republike Srbije nešto nečuveno i dovoljno govori o tome šta Visoki savet pravosuđa o sebi misli i o nadmenosti koju pokazuje prema Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Pomenuo sam moguće posledice činjenja i nečinjenja Visokog saveta pravosuđa. Visoki savet pravosuđa je, radeći proteklih meseci, imao nekoliko puta situaciju da ne izvrši izbor nekoliko predsednika sudova, čini mi se šest ili sedam. Iako je bilo dva, tri, pet kandidata po pojedinom konkursu, Visoki savet pravosuđa je procenio da nijedan od njih nije dovoljno kvalitetan da bi mogao biti predsednik suda, što može, a ne mora da bude tačno. Rekao sam već da su neki koji su izabrani u prethodnom periodu, predlagani od strane Visokog saveta pravosuđa, po karakteristikama ispod onih koji su osporeni.
Ovo pominjem iz jednog konkretnog razloga: jedan od sudija koji se javio poslaničkoj grupi SPS je ukazao na vrlo zanimljivu situaciju, vezano za taj neizbor. Reč je o gospođi Svetlani Đuričić, magistru pravnih nauka, kandidatu za predsednika Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici. Naime, Visoki savet pravosuđa je raspisao konkurs, pojavilo se nekoliko kandidata i Visoki savet pravosuđa je konstatovao da nijedan od predloženih kandidata ne zadovoljava da bi bio predložen za predsednika suda.
Onda je raspisan drugi konkurs. Kada je raspisan drugi konkurs usledio je postupak za razrešenje sudija Okružnog suda, postupak koji je potpisala gospođa Vida Petrović-Škero.
U tom rešenju o pokretanju postupka kaže se da nije radila na zakonom predviđen način, da je reč o nepoštovanju rokova za postupanje u većem broju krivičnih predmeta koje je primila u rad u drugostepenom krivičnom postupku, kako u pogledu vođenja postupka i presuđenja, tako i u pogledu pismene izrade odluka.
Prema odredbi člana 393. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku drugostepeni sud je dužan da svoju odluku sa spisima dostavi sudu prvog stepena najkasnije u roku od četiri meseca, a ako je optuženi u pritvoru najkasnije u roku od tri meseca od dana kada je primio spise.
Zbog neblagovremene izrade odluke od strane sudije Svetlane Đuričić Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, kao drugostepeni, nije bio u mogućnosti da u tim predmetima dostavi spise sudu prvog stepena u zakonom propisanom roku.
Zašto je ovo zanimljivo? Fantastična je koincidencija da se postupak za razrešenje pokreće kada se žena drugi put javi kao kandidat za predsednika suda. To je fantastična koincidencija, koja, za mene lično, ne može biti slučajna.
Drugo, iz dokumentacije koju je gospođa Đuričić dostavila meni, ne mora da znači da je tačna, ali ja je vama saopštavam, ona može biti predmet provere, navodi koji su izneti u ovom rešenju o pokretanju postupka za razrešenje ne stoje. Gospođa Đuričić to i demantuje. To ću pročitati, ona je to dostavila meni, a ja vama. Ona će, naravno, razgovarati sa ljudima iz pravosuđa da bi svoja prava i svoj obraz zaštitila.
Ona kaže – ističem da su navedeni sporni predmeti iz 2002. i 2003. godine sa datumom prijema u sud, a ne vidi se kada je ona kao sudija bila zadužena, jer predmeti nisu bili sve vreme kod mene, tj. gospođe Đuričić, već su stajali kod drugih sudija. Ona ovde pominje imena, u ovom slučaju nisu važna, pominje dvojicu sudija.
Kaže: iste sam dobila u decembru 2004. godine. Zbog stajanja predmeta i kod drugih sudija došlo je do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u nekim predmetima, ali to se ne može pripisati njoj u krivicu, tvrdi gospođa Đuričić, već je razlog opterećenost suda predmetima i u nedovoljnom broju sudija i ne postoji raspored predmeta po sudijama, za šta je prvenstveno odgovoran predsednik suda.
Kada je reč o neblagovremenom izrađivanju sudske odluke, to, prema ovome što stoji ovde, a to je deo ovog rešenja koje je potpisala gospođa Škero, apsolutno ne stoji. Izgleda da gospođa Škero u brzini ovo nije gledala.
Mene nije mrzelo da kod svih 40-tak predmeta pogledam datume, pa ću vam reći: 22/02, datum 11. 5. datum ekspedovanja 19. 5, četiri dana; 42/02, 1. 6 - 2. 6, jedan dan; 62/02, 9. 3 - 10. 3, jedan dan; 84/02, 27. 6 - 1. 7, četiri dana; 96/02, 17. 2 - 18. 2. 2005, jedan dan; 102/02, 2. 2. 2005 - 3. 2. 2005, jedan dan; 128/02, 28. 3. 2005 - 29. 3. 2005, jedan dan; 146/02, 12. 4 - 12. 4, isti dan; 147/02, 4. 2. 2005 - 7.2. 2005, jedan dan.
Da dalje ne čitam ove predmete, samo ću pomenuti: jedan dan, jedan dan, jedan dan, sedam dana, tri dana, dva dana, jedan dan, jedan dan, pet dana, jedan dan, isti dan, pet dana, dva dana, jedan dan, isti dan, jedan dan, jedan dan, jedan dan, tri dana, isti dan, dva dana, isti dan, jedan dan, tri dana, isti dan, jedan dan, tri dana, jedan dan, isti dan, jedan dan, isti dan, isti dan, pet dana, tri dana.
Evo, crno na belo, potpisala gospođa Vida Petrović-Škero. Nijedan od ovih navoda o neblagovremenom pisanju odluke ne stoji. Šta ćemo sad?
Žena treba da bude kažnjena i biće kažnjena, jer je suština da neki budu kažnjeni, a neki ne budu kažnjeni. To je intencija kod pojedinih ljudi u pravosuđu od 5. oktobra pa naovamo. Jedni mogu sve, drugi ne mogu ništa. Za jedne zakon važi, za druge zakon ne važi. Jednima je dozvoljeno da pričaju šta hoće, da rade u pravosuđu, drugi ne mogu ništa.
Ja sam smatrao svojom moralnom obavezom da kao poslanik Narodne skupštine obavestim Narodnu skupštinu o ovome, jer kažem, ne može biti da kada se drugi put žena... Inače, nije sama, ima još jedna gospođa, čini mi se Bosiljčić, ako sam dobro pročitao, i ona je takođe predmet postupka za razrešenje, a i ona je bila kandidat za predsednika Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici.
Inače, iz podataka koje smo dobili, kada bi se primenjivali ovi kriterijumi na ostale sudije, nijedan ne bi mogao da radi, ali je zanimljivo baš protiv ovo dvoje da se pokrene postupak za razrešenje. Kada bi se gledali podaci nijedan ne može da radi, ali kriterijumi se mogu razvlačiti, pa kao što se kaže - većina hoće, ili što bi rekli - sila iznad prava.
Ja ovo ne govorim slučajno, shvatio sam da je ovo što mi radimo kao Narodna skupština Republike Srbije i mi pojedini poslanici za pojedine sudije, za pojedine tužioce jedini, ali bukvalno jedini način da sačuvaju obraz, ako ne mogu sačuvati posao, jer su ovu Narodnu skupštinu Republike Srbije shvatili kao jedino mesto gde se može njihov problem izneti i javno saopštiti.
Mi se pojavljujemo kao jedina brana određenim interesnim krugovima koji u pravosuđu postoje.
Ta dreka koja postoji i koja se pravi - da je haos, da ne može da se radi, da treba pustiti samostalnost, nezavisnost pravosuđa itd., to se radi vrlo svesno da pojedini ne bi bili pomereni.
Kada bi se pročešljalo koliko članova porodica pojedinih sudija, tužilaca radi u pravosuđu, došlo bi se do podataka, pri čemu, naravno, ustavno je pravo svakog čoveka da može da radi posao koji hoće, ali bi se našlo obilje podataka koji ukazuju ili mogu biti deo određene sprege. Jednima može biti sve, a drugima ništa.
Ja sam smatrao obavezom da iznesem ovo vezano za gospođu Đuričić, a videćemo kako će ona proći. Prema podacima koje imam nijedan sudija u tom sudu ne bi mogao proći, odnosno svi bi trebalo da budu predmet postupka za razrešenje. Kao narodni poslanik i član Odbora za pravosuđe dobio sam obilje dokumentacije gde se pojedini ljudi žale na rad određenih sudova, rad sudija, a ima i slučajeva da se presuda ne piše po ko zna koliko meseci, godinu dana, dve godine i nikoga ne boli glava. Zašto? Zato što taj ne konkuriše za predsednika suda. U međuvremenu se produžava v.d. stanje.
Gospođu Đuričić su pokušali da diskredituju na jedan drugi način. Ako bude neko želeo, o tome ću govoriti. Mislim da je ispod nivoa da to pominjem. Koliko prema njoj postoji animozitet govori i to da je čak Ministarstvo finansija odbilo da joj prebaci sredstva odobrena od Ministarstva pravde za izradu doktorske disertacije pod obrazloženjem da se bavi poslom koji nije dostojan sudije, što je naravno priča. Ali, u ovoj Srbiji je, izgleda, priča najjači argument.
Šta se radi u pravosuđu, kakva je situacija u pravosuđu, ili u delu pravosuđa, bolje rečeno, pomenuću vam i jedan primer koji se odnosi na SPS. Naime, mi smo pre skoro tri godine podneli tužbu protiv Opštine Novi Beograd, gde su hteli da nas isele iz prostorija. Taj predmet je stajao, stajao, stajao, mi šta ćemo, obratimo se Ministarstvu pravde da u okviru svojih nadležnosti vidi kako stvari stoje i dobijemo dopis Ministarstva pravde, odnosno uz dopis Ministarstva pravde dopis predsednika Četvrtog opštinskog suda u kome se iznose razlozi nezakazivanja predmeta po našoj tužbi protiv Opštine Novi Beograd radi brisanja upisa u katastar nepokretnosti dela zgrade u kojoj je smešten Opštinski odbor SPS Novi Beograd.
U tom dopisu se konstatuje i kao jedini razlog navodi se da je taj predmet bio na uvidu kod predsednika veća istog suda pred kojim je rešavano po tužbi Opštine Novi Beograd radi iseljenja SPS-a iz tih prostorija. Taj uvid u predmet je trajao od 26. decembra 2002. godine do 9. maja 2005. godine, kada je dat nalog za njegovo hitno zakazivanje.
Uvid u predmet koji se vrši dve i po godine je naravno krajnje neuobičajen, a protivan je svim pravilima postupanja u sudu. Mi smo izveli jedan zaključak da kada se ovako postupa i sudija ceni sa odlukama u samom predmetu u kome je postupao i sa posledicama koje mi kao SPS trpimo, a nije nam dato zakonsko pravo da utvrdimo činjenice i da se eventualno na osnovu toga donese povoljna ili nepovoljna odluka.
Ali, poenta je da se nešto uradi. Pojavljuje se sumnja da zadržavanje predmeta nije običan nemar, već namerna opstrukcija koja se vrši u predmetu po našoj tužbi, da bi odluka koju je ona donela bila sprovedena u izvršnom postupku. Tako se to radi, jer se, nažalost, može. To je pravosuđe.
Moram ovde da pomenem, kao deo stanja u pravosuđu, i jedan slučaj koji sam pomenuo prošli put, pa mislim da je dobro da ga pomenem i ovaj put, jer je ilustrativan kako postupa pravosuđe prema članovima SPS-a. Pošto sam prošli put upotrebio ime i sad ću. Reč je o doktoru Božidaru Jeličiću, koji je bio pomoćnik ministra prosvete u Vladi SPS-a i koji je bio optužen za zloupotrebu službenog položaja nenamenskog trošenja sredstava zato što je odobrio kao pomoćnik ministra da se kupe tri vozila za potrebe određenog resora u Ministarstvu, resor za studentski standard, i pored toga za trošenje sredstava za benzin, novac koji se odvaja za gorivo. Iznos je, ako me pamćenje dobro služi, oko 700 hiljada dinara.
Spor teče, tužilac radi svoj posao, sudije rade svoj posao, a u međuvremenu resorni ministar, aktuelni, potpuno van ove priče, van pravosuđa, napiše da je to urađeno u skladu sa pravilima u Ministarstvu, sa odlukama i da budžet nije oštećen. Onda, šta ćete, pošto to sada pada u vodu, ostaje ova druga stvar – da je 700 hiljada dinara potrošeno za gorivo, odnosno da je taj novac prenet zdravstvenom udruženju.
Jedna strana priče, što to može da uradi samo ministar, a tadašnji aktuelni ministar nije bitan, jer se on javno odrekao SPS-a, pa više nema niko potrebe da ga po tome dira, jer je ovde poenta samo SPS i onda je to stavljeno doktoru Božidaru Jeličiću na dušu.
Čovek, šta će, vidi da nema kud, pravosuđe je pravosuđe, on ne slučajno, nego namerno, uz pomoć dobrih ljudi, dođe u posed podatka da je ministar iz Vlade DOS-a gospodin Gašo Knežević po istom osnovu, a sada kao ovlašćeni, preneo ZPO-u 10 miliona dinara. Ovaj kao 10 miliona, ovaj 700 hiljada.
Sada, gospodin Jeličić, tražeći pravdu – to moram da pročitam jer je veoma ilustrativna ova njegova situacija, pa ćete shvatiti zbog čega, kako pravosuđe postupa prema članovima SPS-a, a kako prema drugima – podneo je zahtev 21. novembra 2002. godine ministru finansija Božidaru Đeliću za upućivanje budžetske inspekcije u Ministarstvo prosvete, radi provere nenamenskog trošenja sredstava i utvrđivanja zloupotreba. Radi se o istom postupku, o istom delu na osnovu kojeg je Đelić podneo krivičnu prijavu protiv gospodina Jeličića.
Rezultat toga je da gospodin Đelić ne preduzima ništa, čak se konstatuje da je zahtev nestao. Nestao zahtev u ministarstvu koje je inače besprekorno bilo, bar prema tvrdnjama Đelića!
Onda 22. septembra 2003. godine Jeličić obnavlja zahtev Ministarstvu finansija za upućivanje budžetske inspekcije u Ministarstvo prosvete i sporta. Rezultat je odugovlačenje i obećanje bez konkretnih prijava.
Jeličić podnosi krivičnu prijavu 17. oktobra 2003. godine Drugom opštinskom javnom tužilaštvu protiv Đelića, tužiocu - određenoj gospođi, zbog prikrivanja krivičnog dela i izvršioca krivičnog dela, kao i zbog kršenja člana 60. Krivičnog zakona Srbije, a koji se tiče diskriminacije na političkoj osnovi.
Naravno, ništa nije preduzeto. U službi prijema ironično mu je rečeno da ništa neće ni biti preduzeto, jer im ne pada na pamet da to urade, jer je politička klima takva da protiv Kneževića ne treba ništa raditi.
Krivičnu prijavu podnosi 21. novembra 2002. godine Drugom opštinskom tužilaštvu protiv Gaše Kneževića i sekretara Ministarstva za isto krivično delo za koje je isto Drugo opštinsko tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega.
Znači, isto krivično delo, isto tužilaštvo podnosi prijavu. Javni tužilac i zamenici koji su radili na krivičnoj prijavi obavestili su gospodina Jeličića dopisom da ne postoji ni osnovana sumnja da su prijavljeni izvršili navedeno krivično delo ili bilo koje drugo krivično delo. Oni, naravno, nisu našli za shodno da sprovedu osnovne istražne radnje.
Onda Jeličić 2003. godine oktobra meseca upućuje lični zahtev javnom tužiocu, u kome insistira da se sprovede istražni postupak protiv Kneževića i sekretara, uz naglašavanje da nesprovođenje istog znači diskriminaciju po političkoj osnovi i kršenje člana 60. Krivičnog zakona Republike Srbije. Naravno, ovaj zahtev je ignorisan. Ovde je reč o tome da je u istoj krivično-pravnoj situaciji postupano potpuno drugačije. Tužilaštvo nije uradilo ono što je po zakonu moralo da uradi: ili protiv gospodina Jeličića mora da se obustavi postupak ili protiv ovo dvoje ljudi mora da se pokrene krivični postupak.
Ali, to je situacija u Srbiji. Za one neupućene koji ne žele to da čuju i vide ponavljam po ko zna koji put da je 150 predsednika sudova smenjeno do sredine 2002. godine, od 165 koliko ih je bilo, a tužioci i zamenici su imenovani u vreme uvođenja vanrednog stanja kada je zakon izmenjen i kada je vlada dobila mogućnost da imenuje tužioce. Onda, nažalost, imamo strukturu koja radi kako hoće, odnosno po partijskom principu.
Nije to jedini primer, ima ih obilje, ali ja sam na ovom primeru hteo da pokažem kako to izgleda u praksi i kako su članovi SPS-a šikanirani i slično.
Inače, kada je reč o tim dvostrukim aršinima koji se čine u odnosu na pravosuđe, pa se nekada reaguje, nekada ne reaguje, ne mogu a da ovaj put ne pomenem reagovanje predsednika Republike Srbije gospodina Tadića pre mesec i nešto dana, kada je tražio, a inače u Ustavu Republike Srbije nema ništa o njegovim ovlašćenjima vezano za te zahteve, od republičkog tužioca da se ispita da li je bilo nezakonitosti prilikom povlačenja optužnice protiv Marka Miloševića.
Gospodin predsednik Srbije kaže tužiocu da bi republički tužilac trebalo, u skladu sa svojim nadležnostima, zbog uznemirenja javnosti, da podrobnije ispita da li je bilo nezakonitosti itd. Znači, javnost se uznemirila zato što je tužilaštvo tamo uradilo kako misli da treba.
Javnost se nije uznemirila, sem, naravno, ukoliko se ne misli na pojedine dnevne listove i pojedine medije koji svesno, kao deo svoje politike, imaju progon socijalista, progon porodice Milošević, predsednika Miloševića i članova njegove porodice, ali se uznemirila Demokratska stranka. Boris Tadić je ovo tražio od republičkog tužioca, a posle nekoliko dana je krenula akcija Demokratske stranke za smenu ministra pravde sa sličnim obrazloženjem, pa su skupljali potpise, stiglo je u Skupštinu i bilo je predmet izjašnjavanja Narodne skupštine.
Ovo govori, prvo, da se gospodin Tadić ne ponaša kao predsednik svih građana Republike Srbije, nego kao predsednik Demokratske stranke, i to svaki put, što je nedostojno jedne tako javne funkcije, a drugo, da niko nije našao za shodno da kaže – gospodine Tadiću, to što vi radite nije opis vaših poslova po Ustavu Republike Srbije. Drugi primer je kada se javio zbog gospodina Batića i njegovog privođenja, kada je tražio da Vlada podrobnije ispita itd. Time je praktično vršio pritisak na pravosuđe da se Batić pusti.
Dobro je primetio gospodin Tirnanić u svojoj kolumni u jednom dnevnom listu da taj isti gospodin Tadić dve ili tri godine pre toga nije ni reč rekao, niti se javno oglasio kada je 12 hiljada ljudi u vreme "Sablje" bilo predmet šikaniranja države. Demokrate stalno pričaju – vi ste protiv borbe protiv kriminala. Naprotiv, ali je definitivno sada jasno da je uvođenje vanrednog stanja poslužilo kao prilika da se DS obračuna sa svojim političkim neistomišljenicima.
Meni je zanimljivo ovo oko Marka Miloševića, gospođa Vida je juče dala jedan intervju listu "Danas"; na pitanje novinara - izjavili ste da pitanje poternice za Markom Miloševićem baca senku na sudstvo, gospođa Škero kaže - narod tako smatra. Predsednik Vrhovnog suda kaže da narod tako smatra. Koji narod? Mislim da bi narod interesovalo da vidi koji su čelnici DOS-a bili u Šilerovoj, ko se družio sa zemunskim klanom, ko je stekao enormno bogatstvo baveći se samo opozicionim radom. Ne znaju šta će od imovine koju poseduju.
Narod interesuje šta je sa krivičnim prijavama protiv onih ljudi koji su sa 30 godina života, svršenim ili nesvršenim fakultetom, bez godine radnog staža stekli imovinu koja se procenjuje na nekoliko miliona evra. Narod bi voleo da zna šta je sa tim. Narod bi voleo da zna kako je izvršena privatizacija najelitnijeg dela poslovnog prostora po Srbiji.
Ovde gospođa Škero veoma mudro prebacuje stvar tužilaštvu, da je tužilaštvo tako odlučilo i sudstvo sa tim nema ništa. Dok god bude postojao ovakav način ponašanja nećemo biti u situaciji, kao društvo, da napravimo korak napred, jer ta priča da narod smatra, to je priča za malu decu. Određeni krugovi, preko medija, istupaju u javnost sa temama koje treba da budu na dnevnom redu, a onda se javljaju kao dušebrižnici i kažu da narod traži, javnost o tome piše.
Žao mi je što zbog kratkoće vremena nisam u situaciji da vam ukažem na obilje događaja, odnosno postupaka od strane pojedinih organa u pravosuđu, gde postoje apsolutno dvostruki aršini. Za nekoga postoji zakon, a za drugog se ne primenjuje. Članovi SPS-a su ne samo šikanirani, nego im nije data mogućnost da ostvare osnovna zakonska prava, pa čak i kada dobiju presudu ta presuda ne može da se izvrši zato što unutar pravosuđa, sudstva i tužilaštva postoje određene strukture, ne svi ali postoje strukture, koje apsolutno ne žele da sprovedu te odluke ili ne žele da čine ništa što bi smetalo njihovim partijskim gazdama, jer se zna da su izabrani u vreme DOS-a, na predlog kadrovske komisije DOS-a.
Ovde je takođe i obimna dokumentacija o kandidatima o kojima i Skupština Republike Srbije raspravlja. Ja ću ovom prilikom samo osporiti kandidata za predsednika Opštinskog suda u Negotinu. Ostalo je od strane kolega koji su govorili pre mene rečeno.
Mislim da nećemo kao država i društvo napraviti nijedan korak napred, niti približiti pravo i pravdu, ukoliko ne budemo poštovali zakon, onakav kakav je, dok se ne promeni. Ovo govorim jer se vraćam na početak cele priče od danas. Visoki savet pravosuđa neka radi svoj posao, Skupština će raditi svoj posao. Mi svoj posao radimo javno, možda i pogrešimo, ali radimo javno. Visoki savet pravosuđa radi na svoj način i o tome nemamo podatke. I kada ih tražimo, oni su jako skromni.
Definitivno sam zaključio da smo kao Narodna skupština dirnuli u osinje gnezdo, neke krugove u pravosuđu, neke interese, koje vrste interesa, to ćemo videti, čim se Visoki savet pravosuđa usudio da javnosti pošalje jedno onakvo saopštenje kojim vređa Narodnu skupštinu Republike Srbije i narodne poslanike što rade zakonom propisani posao.

S obzirom da sam postavio neka pitanja gospođi Škero i pomenut sam u odgovoru gospođe Škero. Inače, na jedan deo pitanja koja sam postavio nisam dobio uopšte odgovor.
(Vida Petrović-Škero, sa mesta: Možda sam preskočila.)
To je vaša stvar, ja sam bio vrlo jasan, govorio sam 48 minuta. Prema tome, vrlo detaljno sam govorio o današnjem pitanju. Vi na određena pitanja niste odgovorili, a na ona na koje ste odgovorili niste odgovorili na način na koji sam ja postavio pitanja.
Gospođo Škero, citirao sam pismo gospođe Svetlane Đuričić i jasno sam naveo njene razloge zašto misli da niste u pravu, a naveo sam pismo koje ste vi potpisali, ne ja, nego vi, gde stoji datum većanja, datum ekspedovanja suda. Piše i datum prijema predmeta. To ne dovodim u pitanje. Naveo sam njeno obrazloženje, gde ona kaže da ti predmeti jesu tada primljeni u sud. Suština je što se ovde ne vidi kada je ona bila zadužena za te predmete.
To će se utvrditi na kraju krajeva, da je jedan broj predmeta koji se stavljaju njoj na dušu bio kod njenih koleginica, a one nisu predmet razrešenja. Izvinite, molim vas, ako nisam u pravu, ja sam citirao pismo gospođice Svetlane Đuričić. Ona nije zadužena, zadužen je kolega, njoj se stavlja na dušu, a datume sam naveo vrlo detaljno. Ovo je pismo koje ste vi potpisali, bez uvrede.
Ne želite da me razumete ili nećete da me razumete. Jedna je stvar kada je to stiglo u sud, a druga je stvar kada je ona zadužena, to ne stoji, a stavlja joj se na dušu. Treća je stvar kada je datum većanja, a četvrta je stvar ekspedovanja suda. Između datuma većanja i ekspedovanja suda nema nijedne odluke koja je starija od sedam dana, a vi ste joj to stavili na dušu. To joj se stavlja na dušu kao razlog za razrešenje, a to ne stoji džabe.
Druga stvar, oko v.d. stanja. Uopšte me ne interesuje personalno. Ovde je suština, Narodna skupština nije dala saglasnost za izbor jednog kandidata, kandidata za predsednika Višeg trgovinskog suda. To je volja Skupštine, vi je ignorišete, vi ste procenili da li je to tako ili nije tako. Hoćete da kažete, evo čitajući saopštenje Visokog saveta pravosuđa vas ne dotiče ni argumentacija koju smo izneli ni o prvom ni o drugom sudu, ni vas ni Visoki savet pravosuđa. Ovo je saopštenje u kojem ste vi učestvovali. Kaže da je slična situacija sa neizborom predloženih kandidata prvog i drugog suda. Vama je svejedno, imalo - nemalo, govorili mi to ili ne, vi to ignorišete. O tome vam ja pričam.
Uopšte me ne interesuje ko će biti kandidat, ko će biti izabran, to je volja Skupštine. Govorim nešto drugo. Vi tri meseca ignorišete volju Narodne skupštine Republike Srbije. Zašto? Vi ste procenili da je najbolji, nema niko kompetentan, nema niko stručan, dajte da raspustimo taj sud, ceo. Moj kolega je pomenuo dobro, o predmetima koji se nalaze u trgovinskim sudovima i o ogromnom značaju tih odluka po život građana. Verovali vi ili ne, ali mi smo jedini organ u ovoj državi Srbiji koji se doživljava kao neko ko može pojedinim sudijama pomoći. Možda to vama zvuči čudno, ali je to tako.
U odnosu na ono što sam pitao, a pitao sam i nisam dobio odgovor, poenta cele priče je da Narodna skupština radi svoj zakonom utvrđeni posao. Mi nismo dovodili u pitanje Visoki savet pravosuđa, nego je Visoki savet pravosuđa doveo u pitanje Skupštinu. Ne znam da li vi pažljivo čitate, ali ovde ima desetak kvalifikacija koje omalovažavaju, dezavuišu Narodnu skupštinu Republike Srbije. Izvinite, molim vas, ja mislim da tako ne može. Rekao sam i ostajem pri tome. Dobro bi bilo da se svako drži svojih zakonom utvrđenih ovlašćenja, pa da onda radimo.
Mi imamo mnoge stvari u državi Srbiji koje se meni ne dopadaju, ali šta ću, takve su kakve su dok se ne promene. Možda mi kao narodni poslanici nismo neko ko se građanima dopada, ali to će rešiti novi izbori.
Dok ne budu novi izbori mi smo tu gde jesmo i radimo svoj posao i to je nešto što je stvar koja se ne može promeniti do sledećih izbora ili slično ili do izmene sledećeg zakona, pa da damo sva ovlašćenja Visokom savetu pravosuđa, a da mi ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije samo konstatujemo. S tim se slažem, ali dok je ovakav zakon, mi se moramo njega pridržavati, a mi narodni poslanici radimo u skladu sa zakonom.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS reći ću nekoliko stvari o ovom setu zakona koji je na dnevnom redu Skupštine Republike Srbije, pre svega o zakonu o prekršaju, jer su ostala dva zakona, o izmenama i dopunama Zakona o izboru sudija i o organizaciji sudova vezana za zakon o prekršajima, a reći ću i nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona kojim su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje, zato što mislim da to treba reći.
Mislim da je dobro što Skupština Srbije raspravlja zakon o prekršajima. Nadam se da će biti usvojen jer lično mislim, a i poslanička grupa SPS, da je dobro da se pitanje rada sudova za prekršaje i pitanje statusa sudija za prekršaje reši na ovaj način, jer su do sada sudovi za prekršaje bili negde između uprave i pravosuđa, sa nekim posebnim statusom, predstavljaju jedan hibrid u našem sistemu.
Sada oni, praktično, ovim zakonom postaju deo pravosuđa. To je dobro, dobro je što time izlazimo u susret i onome što je deo normativnog uređenja u zemljama EU, jer ima više razloga za tako nešto.
Iz sadržaja ovog zakona se vidi da je u mnogim rešenjima Predlog zakona o prekršajima upodobljen Krivičnom zakoniku. Išlo se na neki sistem, metodološki sličan sistem i mislim da je to dobro. Generalno, moram reći da smo mi bar do sada kao obični građani bili upoznati sa prekršajima, oni koji voze to znaju, kada ne upravljaju motornim vozilom na odgovarajući način, pa kada su predmet prekršaja, a obični građani su se o tome informisali ili saznavali kada bi se govorilo o nekim incidentima na sportskim takmičenjima, u godinama pre kada su bile određene demonstracije ili slično i kada se desi u određenim gradovima Srbije da ponašanje ljudi u jednom većem obimu, koje iziskuje reagovanje sudova za prekršaje, jer je ta hitnost postupka bila obeležje rada sudije za prekršaje.
U našoj novijoj političkoj istoriji, od 2000. godine pa naovamo, o prekršajima se najviše govorilo kada je kontrarevolucionarna vlast – DOS-ovska pribegla jednom rešenju, vanpravnom i siledžijskom i kada je određen broj sudija za prekršaje, zbog sprovođenja Zakona o prekršajima, jednostavno udaljila sa posla.
Naime, za one koji ne znaju, sećate se nekoliko godina pre kada je jedan broj sudija u Beogradu, zbog sprovođenja Zakona o informisanju, bio suspendovan sa posla. Tada je u Beogradu 54 sudije bilo predloženo za razrešenje. Malo se zna da je taj Gradski sud za prekršaje, od primljenih zahteva, koliko je bilo zahteva za sprovođenjem Zakona o informisanju, 92% tih zahteva odbacio u startu i uopšte se nije vodio postupak za tih 92% slučajeva.
Onih 8% preostalih slučajeva koji su bili predmet rada sudije za prekršaje, nažalost, bili su osnov da ti ljudi budu predmet sankcija DOS-a.
Bilo je 54 predloga za razrešenje. U roku od tri dana, verovali ili ne, možda gospodin ministar ne zna taj podatak, a ostale kolege sigurno ne znaju, u roku od tri dana, od tih 54 sudije koji su bili predloženi za razrešenje, 37 je prešlo u redove DHSS i drugih stranaka DOS-a, da bi dobili formalan osnov da ne budu razrešeni. U roku od tri dana 37 sudija je prešlo, formalno su postali članovi političkih stranaka, DHSS i drugih stranaka DOS-a i time izbegle osnov za razrešenje, jer nije postojao nikakav drugi osnov do politički.
Njih 17 je bilo razrešeno. Nažalost, posle toga se jedan od njih, koji je imao najbolje rezultate na nivou Beograda, ubio zbog toga. To je jedna tragedija koja pokazuje kako se može biti surov prema ljudima koji apsolutno primenjuju zakon i rade svoj posao. Tih 17 ljudi je bilo smenjeno što su primenjivali zakon.
Vrhovni sud je, to treba znati, sve te ljude vratio na posao, jer je doneo presudu kojom je ocenio da je pogrešno primenjen zakon. Međutim, ti ljudi koje je Vrhovni sud svojom odlukom vratio, oni su kasnije bili raspoređeni, od strane ministra pravde, na celom prostoru Republike Srbije, od Preševa do Subotice. Čak se dešavalo da ljudi iz Beograda idu daleko od Beograda da bi radili taj posao. Vidi se kako se to radilo. U Beogradu su postavili čoveka koji je kasnije bio smenjen sa tog mesta zbog zloupotrebe službenog položaja i protiv njega se danas vodi više krivičnih postupaka. To najbolje govori o kvalitetu ljudi koji su došli na ta mesta.
U svakom slučaju, to je u našoj novijoj političkoj istoriji bilo vreme kada se najviše govorilo o sudijama za prekršaje i o sudovima. SPS smatra da je ovaj zakon dobar. Kada se pogleda njegov sadržaj, vidi se da ima dosta elemenata koji su jasni.
Moram ovde pomenuti još dve stvari za koje mislim da su od značaja kada se govori o ovom zakonu, a to je način izbor sudija. Najbolje bi bilo kada bi se, pošto će se od 31. 06. 2006. godine utvrditi ukupan broj sudija za prekršaje, od 31. 06. 2006. do kraja 2006. godine će se izvršiti izbor tog broja sudija i predviđa se nov način izbora sudija. Do sada je to bila stvar Vlade Republike Srbije. Može se pretpostaviti da takav način izbora sudija same sudije za prekršaje dovodio u stanje jedne nesigurnosti, jer kako god da su radili, koliko god da su radili, uopšte nije bio učinak, uopšte nije bilo bitno kvalitetno izvršavanje posla, sprovođenje zakona. Moglo im se desiti na sledećoj sednici Vlade da budu razrešeni. Pomenuo sam ove primere koji predstavljaju te eklatantne slučajeve.
Dobro je da je unapređen postupak izbora sudija, da on ima jedno obeležje, neću upotrebi reč "demokratsko", jer ta reč je zloupotrebljena mnogo puta od ove kontrarevolucije 5. oktobra pa naovamo, ali da postoji veći uvid javnosti u predlaganju i izboru kandidata za sudije.
Moram reći da sam, kao član Odbora za pravosuđe i upravu, bio u situaciji da više puta vidim da ni sam Visoki savet pravosuđa nije dosledan kada predlaže neke kandidate za sudije, pa moram i ovim putem, na ovom mestu, povodom ovog zakona da izrazim i ja svoje određene rezerve u to kako će Visoki savet predlagati kandidate, ali o tome ću govoriti kada bude tačka izbora ljudi u pravosuđu, a to je 17 tačka dnevnog reda.
Za danas mislim da je dovoljno reći da je ipak bolje, nego što je do sada rešenje – da Vlada imenuje, bolje je da Visoki savet predlaže, a da Skupština raspravlja o tim kandidatima. Praktično, Skupština će biti u situaciji da raspravlja o svakom od predloženih kandidata i na osnovu informacija koje poslanici dobiju, a verujte mi da se u gro-slučajeva pokazuje da su informacije koje poslanici imaju najkvalitetnije i najtačnije.
Onda će Narodna skupština, a preko Narodne skupštine i javnost Srbije biti u situaciji da mnogo kvalitetnije, nego do sada, oceni kvalitet tih predloženih ljudi.
Moram pomenuti još jednu stvar vezano za zakon o prekršajima. Postoji četiri vrste kazne: novčane kazne, kazna zatvora, dobrovoljan rad i poeni za oduzimanje vozačke dozvole. Kada je reč o novčanoj kazni, činjenica je da su sudovi za prekršaje svojim poslom obezbeđivali jako veliki deo para u budžetu unutar pravosuđa, za budžet Republike Srbije.
Izvršenje rešenja je početkom 2000. godine bilo preko 60% na nivou Beograda, a posle tih promena, kada su došli DOS-ovi ljudi, to je palo ispod 15%. To se dobro zna, ali to govori o načinu kako se zakon sprovodio.
Objektivno, sudije za prekršaje će biti u jednom problemu, s obzirom na to da će morati da poznaju jako veliki broj zakona, jer se ove odredbe o prekršajima nalaze u velikom broju zakona. Oni će biti u situaciji da više od drugih pokažu sposobnost za razumevanje sadržaja mnogih zakona, sigurno nekoliko stotina, jer će morati na osnovu tih zakona da primenjuju odredbe i ovog zakona.
Kada je reč o zakonu o prekršajima, SPS smatra da ovaj zakon treba usvojiti i da je to jedan dobar korak napred sa stanovišta određenja i normativnog i stvarnog položaja sudija za pravosuđe. Dobro je da ''prekršajci'' konačno ulaze u redovan sud.
Još nekoliko reči o izmenama i dopunama Zakona kojim su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje.
Moram reći da sam i ja, kao i moje kolege poslanici SPS, kada smo videli izmene i dopune ovog zakona, a s obzirom na to da u ovim izmenama i dopunama zakona ne piše na šta se odnose tačno te novčane vrednosti i kazne za prekršaje, bio iznenađen visinom nekih određenih kazni, prekršaja.
Međutim, kada sam uzeo nekoliko zakona, a to nije teško, lako se može doći do toga, i kada sam uporedio sadržaj tih zakona, odnosno predložene kazne, verujte mi da to uopšte nije onako tragično kako izgleda ili kako se želi predstaviti. Iskustvo je pokazalo da su novčane kazne nekad najbolji lek da se preko džepa najbrže stiže do mozga i da je to najbolji način da se neki ljudi dovedu u stanje da poštuju zakon ili da se opamete da bi poštovali zakon. Pitanje je koliko je u mentalitetu našeg naroda prihvatljivo verbalno ubeđivanje ili kazne koje nemaju svoju suštinu, ali ovako preko džepa, mnogi će razmisliti o tome šta rade i kako rade.
Primera radi, pomenuću samo nekoliko kaznenih odredaba zakona o bezbednosti saobraćaja, gde se pominje, npr. da će se novčanom kaznom, ranije je bilo od 500 dinara do 5.000 novih dinara, ovo uzimamo kao jedan eklatantan primer, a sada se predlaže – novčanom kaznom od 80.000 do 800.000 dinara kazniće se za prekršaj OUR, SIZ ili drugo pravno lice, i sada ima nekoliko uslova, ukoliko, kada odredi itd.
Da bi pokazao koliko to ima smisla citiraću – "ako naredi ili dozvoli da autobusima u međumesnom prevozu bude pridodato priključno vozilo za prevoz putnika". Sasvim je logično ako bi se tako nešto uradilo da onaj ko to čini treba da bude predmet sankcija, predmet zakona ili ako naredi ili dozvoli da se prevoz lica autobusima i trolejbusima vrši protivpravno odredbama člana zakona ili novčanom kaznom od 60.000 do 600.000 novih dinara, a ranije rešenje je bilo od 450 dinara do 4.500 dinara. Kazniće se za prekršaj organizacija udruženog rada, samoupravna interesna zajednica i centar za obuku vozača ili drugo pravno lice, pa se onda u 41. tački navodi ako urade to i to. Ima tako logičnih stvari da, apsolutno, treba da budu kažnjeni ako bi učinili nešto što bi bilo suprotno odredbama zakona.
Primera radi, ako se pri obuci kandidata za vozače ne pridržava odredbe tog i tog člana. Sami znate kakve posledice može izazvati ako neko nije kvalitetno obučen za vozača: on će sutra sesti u neko vozilo, voziće drumovima Srbije i izazvaće neku saobraćajnu nesreću gde će biti ljudske i materijalne žrtve, ili ako obučavanje kandidata za vozača vrši protivno odredbama zakona, ili ako naredi ili dozvoli za obučavanje kandidata da upravljanje motornim vozilom vrši instruktor koji je pod uticajem alkohola ili drugih opojnih sredstava, bolestan, umoran ili u takvom psihičkom stanju da je nesposoban da vrši siguran nadzor nad kandidatom kojeg obučava.
Svedoci smo da škole za obuku vozača niču kao pečurke posle kiše i dobro je da postoje ovakve odredbe da bi se jednostavno mnogo razmišljalo o zakonu i o njegovoj primeni, odnosno kakve su sankcije za nepoštovanje zakona.
Pomenuću Zakon o okupljanju građana, gde je sada kazna 5.000 umesto 1.000 novih dinara, a to je za ovu našu političku stvarnost beznačajno, da će novčanom kaznom od 5.000 dinara biti kažnjen, odnosno kaznom zatvora kazniće se za prekršaj sazivač javnog skupa koji nije preduzeo mere za održavanje reda na javnom skupu. Sa stanovišta naše političke stvarnosti to je beznačajna kazna u odnosu na organizovanje jednog političkog skupa itd.
Zakon o javnom redu i miru ima sijaset primera u odeljku koji se odnosi na prekršaje gde se praktično vidi koliko je dobro da se povećava novčana kazna, jer ovde se pominje kazna od 500 novih dinara za one koji uznemiravaju druge svađom ili vikom; ili kazna od 1.000 novih dinara za paljenje raketa i drugog zapaljivog sredstva; ili za preprodaju ulaznica za bioskope, sportske i druge manifestacije kazna je 700 novih dinara, verovali ili ne, što je jako smešna suma u odnosu na stvarnost koja postoji.
Uzeo sam ovih desetak primera da bih praktično pokazao da ima smisla što su odredbe zakona izmenjene i da ima smisla što su predloženi veći novčani iznosi. Kada je reč o Zakonu o osnovama bezbednosti u saobraćaju, delu koji se odnosi na kaznene odredbe, zadržana su ista novčana rešenja kao do sada u najvećem delu članova i tu nema nekih izmena.
Uzeo sam namerno ove slučajeve, naravno, ne sporeći da će se verovatno naći i neki drugi koji mogu biti argument druge prirode, ali sam apsolutno mišljenja, i moje kolege narodni poslanici iz SPS, da je dobro zbog zastarelosti nekih odredbi koje se odnose na te novčane iznose, da se izvrše ove izmene i da se ovaj zakon usvoji, jer ljudi koji rade suprotno zakonu treba da budu predmet sankcija i treba da računaju da će pored moralne sankcije, ukoliko uopšte neko vodi računa o tome, biti predmet novčane sankcije, pa će duboko razmišljati o onome što rade.

Gospodine predsedniče, izašao sam da u ime poslaničke grupe reklamiram povredu Poslovnika u odnosu na ponašanje gospodina Albijanića i reči izrečene ovde.
Naime, mi smo od jedne teme, vrlo konkretne, gospodin Vučić je pokazao pismo zamenika tužioca i tvrdnje zamenika tužioca, prešli u neku opštu priču i kvalifikacije koje, naravno, nemaju blage veze, a pogotovo što su netačne. Napose nisu na dnevnom redu.
Očekivao sam da gospodin Albijanić može i treba da kaže da te tvrdnje zamenika tužioca nisu tačne i da to dokaže na relevantan način ili da obeća da će dokazati. Umesto toga, ušao je u verbalno prepucavanje, davanje kvalifikacija, iznošenje ocena koje su lične, državno neodgovorne, a napose što su netačne.
Pominjanje 1999. godine i tvrdnja da je tadašnja Vlada zaratila sa celim svetom je, naravno, netačna. Napose, državno je neodgovorno ono što je on govorio o tim vremenima i o tzv. demokratskom svetu koji je bombardovao Srbiju 78 dana i noći.
Imam utisak da pojedini ljudi, a u ovom slučaju gospodin Albijanić, ne mogu da pobegnu od klišea koji je stvoren devedesetih godina, u kome su i oni učestvovali, i od tvrdnji koje već sada, 2005. godine, niko normalan u ovoj Srbiji ne dovodi u pitanje. Zašto?
Zato što su akteri tih događaja iz 1999. godine rekli šta se zbivalo. Madlen Olbrajt je rekla BBC-u da je Rambuje napravljen da bi se Srbija bombardovala. Račak je izmišljen da bi se dao povod za napad na Srbiju. Holbruk se sastao sa albanskim teroristima jeseni 1998. godine i od tada su albanski teroristi od terorista postali borci za ljudska prava. Nije ceo svet zaratio sa Srbijom, niti je Srbija zaratila sa celim svetom, nego je 18 zapadnih zemalja, predvođenih Amerikom, odlučilo da bombarduje Srbiju i da završi posao koji su počeli još 1990. godine razbijanjem velike Jugoslavije.
Državno je neodgovorno izlaziti i govoriti stvari koje nisu tačne. Ako gospodin Albijanić nema argumenata za priču u odnosu na tvrdnje gospodina Vučića, onda neka ćuti. Mi se sada suočavamo sa jednim važnim pitanjem, državno važnim pitanjem sudbine Kosova i Metohije. Oni koji su nas bombardovali 1999. godine, oni koji su preuzeli upravljanje Kosovom i Metohijom, ništa nisu činili do sada, a to su, da podsetim, zemlje, stranke i pojedinci koji su finansirali ondašnju opoziciju, koja je govorila da je to demokratsko, manjinsko, ne znam ni sam koje pitanje i da će se sve rešiti.
Nije se rešilo. Zašto? Zato što to nije bilo ni onda ni sada manjinsko pitanje nego državno pitanje. Ako gospodin Albijanić ne može da se kontroliše, onda poslanička grupa G17 mora da nađe drugi način kako da komunicira sa Skupštinom, ne nas radi, ne ovih poslanika radi, nego države radi. Svako takvo obraćanje i takve neke tvrdnje otvaraju mnoga druga pitanja: pa ko je onda 1999. godine potpisivao apele za bombardovanje Srbije, kako su finansirane političke organizacije tadašnje opozicije, ko je osnovao pokrete, institute, tvrdnje i ostalo i mnogo toga.
Neće se niko u ovoj skupštini osećati lagodno, a ponajmanje oni koji govore o tim godinama sa stanovišta neke apsolutne istine, kada se saopšte podaci sa ovog mesta, pa onda istina izgleda mnogo drugačije. Sada, 2005. godine, tvrditi da je Srbija zaratila sa celim svetom, stvarno ne mogu da razumem, ne mogu da razumem da to neko može da kaže.
Gospodine predsedniče, vaša je obaveza bila, odnosno onog čoveka koji vas je zamenjivao, da prekine izlaganje gospodina Albijanića, da ga opomene ili da ga udalji sa sednice, jer je prekršio član 103. i 104. Poslovnika Narodne skupštine, ne samo da je govorio o nečemu što nije na dnevnom redu, nego je i dostojanstvo Skupštine i poslanika doveo u pitanje. Hvala.

Poslanička grupa SPS smatra da je dobro što ćemo danas raspravljati o ovom zakonu o antidopingu i što će Narodna skupština Republike Srbije doneti ovaj zakon.
Juče u dnevnim novinama na sportskim stranama, onaj ko čita te sportske strane mogao je naći informaciju da je, primera radi, fudbaler Midlzboroa pao na doping tekstu posle utakmice kupa UEFA, koju je engleski tim odigrao 29. septembra, da je upotrebljavao nedozvoljena sredstva i da se sada očekuje reakcija UEFA-e, da li će biti poništena ili neće biti poništena ta utakmica.
Ovo pominjem iz razloga što je doping u sportu, pogotovo u vrhunskom, nešto što postoji i na šta ne bi trebalo okretati glavu.
Naime, mnogi sportisti, u želji da postignu što bolje rezultate – jer sa postizanjem boljih rezultata ide mnogo toga, popularnost, rast cene tog sportiste, otvaraju se mnoge oblasti u kojima taj vrhunski sportista može rešiti svoje egzistencijalno pitanje.
Ne biraju sredstva i primenjuju one supstance koje su zakonom nedozvoljene i brže i bolje rezultate postižu u odnosu na one sportiste koji vežbaju normalno i trude se da na jedan sportski i fer-plej način postignu vrhunske rezultate.
Naime, ne dopinguju se samo sportisti, dopinguju se i konji. Zahvaljujući ljubaznosti ljudi sa kojima smo razgovarali o pripremi ove sednice i ovog zakona, dobili smo podatak da je, primera radi, 1666. godine, na konjičkim trkama u Velikoj Britaniji, pošto Velika Britanija ima bogatu i dugu tradiciju vezano za konjički sport i trke, osam džokeja davalo arsen konjima kao nedozvoljeno sredstvo i bili su javno osuđeni i obešeni zbog davanja tih sredstava životinjama.
Što se tiče ljudi, od 1886. godine do danas konstatovano je zvanično da je bilo 112 smrtnih slučajeva u sportu. Prvi čovek koji je umro od dopinga, odnosno od preterane upotrebe nedozvoljenih sredstava bio je engleski biciklista Linton na biciklističkoj trci Pariz-Bordo, i to govori o jednoj dugoj tradiciji korišćenja tih nedozvoljenih sredstava.
Dan-danas imate sportove u kojima se nedozvoljena sredstva koriste, a ti sportovi nisu predmet medicinske ekspertize, niti postoji antidoping kontrola. Postoji tvrdnja da, primera radi, u tenisu ili u atraktivnoj NBA ligi se ne koristi antidoping kontrola. Iz kojih razloga možete sami zaključiti.
Ogroman profit je u pitanju, sigurno ne zdravlje ljudi, jer primetićete i sami da ta dva sporta dominiraju u svetu sa stanovišta ukupnih primanja, marketinga, prodaje sportske opreme itd. A iza te strane stoji ona tamna, da se mnogi rezultati postižu na jedan nedozvoljen način.
Naime, nije sporno da nauku treba upotrebljavati, nauka je uvek bila prisutna u sportu, nauka je pokušala da mogućnosti čoveka proširi do nekih krajnjih mogućnosti i to korišćenje nauke u pozitivnom smislu nije sporno. Ovde govorimo o drugom korišćenju nauke, kada se upotrebom određenih sredstava organizam dovodi u stanje da brže i bolje može postići neki rezultat, da na nepošten način ostvaruje taj rezultat.
Mislim da je dobro što naša država donosi ovaj zakon, jer ne treba zaboraviti da i kod nas ima slučajeva dopinga. Pre par godina jedan naš poznati skakač u vis je bio kažnjen sa dve godine zbog korišćenja određenih nedozvoljenih sredstava. Pre 20 godina jedan bacač kugle je bio kažnjen zbog nedozvoljenih sredstava.
Oni koji malo više prate sport mogu se setiti da je našoj vaterpolo reprezentaciji 1976. godine, na Svetskom prvenstvu, zbog jednog sportiste, da li je rezultat bio poništen, u svakom slučaju prošli smo gore nego što naše sportske vrednosti zahtevaju. Znači, ima toga i kod nas, samo je pitanje da li ćemo o tome javno govoriti ili ne.
Najtragičnije je što se doping uglavnom vezuje za vrhunski sport, a dopinga ima suštinski u amaterskom sportu, što nije predmet kontrole, ali ima i kod rekreativaca. Mnogi ljudi koji vole da izgledaju sveže, nabildovano, sa mišićima, radi opet nekih drugih razloga koriste te zabranjene steroide i jednostavno sebe prikazuju u boljem svetlu nego što jeste i stvaraju lažni mit o vrednostima koje ne poseduju.
Suština ovog zakona jeste da se mi kao zemlja, kao država pridružimo onom delu zemalja koje uvode antidoping kontrole u sportu, da bi se stvarno utvrdilo ko je najbrži, najbolji, najkvalitetniji, ko poseduje to znanje, sposobnost, fizičku spremnost, inteligenciju u zavisnosti od sporta i ko može na pošten način da postigne što bolji rezultat. To je dobro zbog sporta, a dobro je naravno i zbog gledalaca.
Zbog sporta je dobro da bi se videlo ko je onaj ko zahvaljujući svojim vrednostima postiže dobar rezultat, naravno uz korišćenje nauke i onoga što nauka propisuje, a dobro je da mi obični ljudi kao gledaoci znamo da su te sportske vrednosti preduslov nekog dobrog rezultata, jer nije dobro kada čovek pođe na utakmicu, plati kartu, gleda, uživa u nekom spektaklu, i onda sazna da je bio prevaren jer taj najbolji rezultat nije postigao onaj ko je najbolji nego onaj ko je imao spremljene određene stvari. U svakom slučaju, mislim da je dobro što danas raspravljamo o ovom zakonu, jer ovim zakonom se štiti sport, štite se ljudi u sportu i uspostavlja se sistem vrednosti i u sportu i u društvu.
Manje se zna da ljudi koji koriste ova sredstva imaju probleme posle završetka sportske karijere, imaju zdravstvene probleme, pre svega, zbog korišćenja nedozvoljenih sredstava, jer to utiče na mnoge organe čoveka i izaziva određene psihičke poremećaje, strada jetra, srce, bubrezi i prostata. Znači, uopšte nije bezazleno korišćenje ovih nedozvoljenih sredstava niti je, odnosno, samim tim je značajnije da ovaj zakon bude donet.
U svakom slučaju, SPS smatra da ovaj zakon treba prihvatiti, jer on je potreban našem sportu i to nije sporno. Ovaj zakon ne treba posmatrati samo kao ulazak naše države u tu sportsku, ako tako mogu reći, grupu zemalja koje se bave samo vrhunskim sportom, jer njegov značaj je mnogo širi i lično mislim da će primena ovog zakona uvesti određeni red u sportu i mislim da je to potrebno.
Nesporno je da bi trebalo upoznati sve sportiste sa sadržajem ovog zakona, da znaju tačno šta, kada i koja medicinska sredstva mogu koristiti, to je deo nekog lekarskog tretmana i šta im se, ne daj bože, može desiti ukoliko koriste nedozvoljena sredstva. To kažem, jer ima situacija, i o tome postoje podaci, gde su pojedini sportisti dobijali lekove ne znajući šta je sadržina onih tableta koje koriste i one su posle izazvale određene probleme u njihovom zdravlju, probleme takve da su pojedini prestali da se bave sportom.
Ovo govorim iz razloga što su sportisti neposredno povređeni i biće žrtve korišćenja nedozvoljenih sredstava, pa bi trebalo i treneri i lekari takođe da budu edukovani o štetnosti doping sredstava, jer je činjenica da se koriste ta nedozvoljena sredstva koja su 10, 50 ili 100 puta jača i izazivaju određene negativne reakcije.
Moram da pomenem još nekoliko stvari, nesporno je da smo u prošlosti imali dosta slučajeva dopinga, i to uglavnom u ovom međunarodnom sportu.
Možda je u sećanju ljudi koji prate sport slučaj Bena Džonsona koji je bio dopingovan, iako je osvojio zlatne olimpijske medalje na dve ili više trka, ne mogu tačno da se setim, ali on je posle toga prešao, posle one zabrane korišćenja, na američki fudbal, i tamo je naplatio to svoje bavljenje sportom, samo što u tom američkom fudbalu nema doping kontrole, pa je mogao da nastavi sa upotrebom tih sredstava.
I našim sportistima se nekada nepostojanje doping kontrole obilo o glavu, odnosno nama, a oni koji prate košarku setiće se 1972. godine i kada smo na olimpijskim igrama izgubili od Portorika, iako smo tada bili prvaci sveta u košarci, da je kasnije utvrđeno da je jedan ili više košarkaša koristilo nedozvoljena sredstva, ali ta utakmica nije poništena, iako bi trebalo, jer je rezultat bio proizveden nezakonitim učinkom ili korišćenjem ovih sredstava.
Sve u svemu, moram reći, u ime poslaničke grupe SPS, da je dobro što ćemo mi usvojiti ovaj zakon, da je dobro i zbog sportista, zbog mladih naraštaja koji kreću u sport, da znaju šta ih čeka, dobro je da roditelji znaju u kojim sportovima postoji doping kontrola, u kojima ne postoji.
U belom sportu, kako se popularno zove tenis, javna je tajna da pojedini vrhunski teniseri ili teniserke ne žele da učestvuju na turnirima gde postoji doping kontrola, i to je dobro da roditelji znaju kada investiraju u svoju decu, očekujući vrhunski rezultat i ono što posle dolazi, da kažem, rešenje materijalne egzistencije za ceo život.
Dobro je i zbog naše zemlje, kao organizatora budućih međunarodnih organizacija, da i mi uđemo u red zemalja koje sprovode antidoping kontrolu. Inače, prema informacijama koje smo mi dobili, to uopšte nije jeftino, ta svetska organizacija koja se bavi antidopingom za otvaranje jedne laboratorije traži kauciju, dakle prema informacijama koje mi imamo oko 20 hiljada dolara, pa vam onda pošalju deset uzoraka različitog sastava, pa ako želite da pokažete da ste sposobni da vršite kontrolu, da utvrdite postojanje dopinga, morate da analizirate tih 10 bočica.
Ukoliko se kod jedne pokaže da je netačna, vi gubite kauciju i ne možete da dobijete dozvolu da budete relevantan faktor u tome.
Znači, nije to baš tako jednostavno kao što izgleda, ali u svakom slučaju dobro je da naša država donese ovaj zakon. Jednostavno, dobro je radi države, radi sporta, radi omladine, roditelja, dece, i mi ćemo podržati ovaj zakon.
Na kraju izlaganja želim, u ime poslaničke grupe SPS, da se zahvalim i prof. dr Stanoju Stanojeviću, profesoru univerziteta, lekaru i šefu ekipe Crvene zvezde, mada sam kao partizanovac obećao da to neću reći, ali iz korektnosti prema čoveku moram to da kažem, jer nam je u pripremi ovog zakona, odnosno poslanicima SPS pomogao, upoznao nas sa nekim drugim rešenjima, pomogao da možda bolje, šire i sveobuhvatnije shvatimo značaj ovog pitanja i značaj donošenja ovog zakona i za sport i za državu. Hvala.

S obzirom na to da su kolege Bušetić i Petronijević vrlo detaljno objasnili značaj ovog amandmana, želeo bih u ime SPS-a da kažem još nekoliko reči, jer mislim da i amandman i zakon to zaslužuju. Naime, mislim da je ovaj zakon nekako nezasluženo ostao u senci ove rasprave o izmenama i dopunama Zakona o PIO, jer je reč o ovom veoma važnom zakonu, gde će se rešiti pitanje sudbine oko 20.000 ljudi u Srbiji kojima nije uplaćivan doprinos za PIO. Mislim da je izuzetno važno da ovaj zakon bude usvojen.
Što reče kolega Petronijević, ako je zakon dobar ne znači da su sve odredbe kakve treba da budu i dobro je što smo i mi socijalisti, a vidim i kolege radikali, podneli amandman na ovaj član 2. zakona gde smo proširili ovaj vremenski period i obuhvatili i one ljude za koje nije uplaćivan doprinos za PIO do 2003. godine.
Moram da kažem još jednu stvar – da smo mi socijalisti tražili još početkom ove godine od Vlade da ovaj zakon bude na dnevnom redu i tražili smo da bude na dnevnom redu onda kada je usvojen Zakon o radu, pa onda i u onim izmenama i dopunama Zakona o radu i evo, dočekali smo sada septembar mesec da se raspravlja o zakonu i da zakon bude usvojen.
Mislimo da zakon ima svoj smisao, odnosno za one ljude za koje nisu uplaćivani doprinosi imaće i te kakav značaj, i mislim da je reč o dobrom amandmanu. Nema potrebe da se uzima samo 2000. godina, ili da od 2000. do 2003. godine važi samo za jednu kategoriju lica, jer ima mnogo ljudi koji su do 2000. godine iz poznatih razloga, sankcija, izolacija, agresije, nemogućnosti funkcionisanja privrede na način kako to treba, bili jednostavno uskraćeni sa te strane, ali nema razloga da budu izostavljeni ni oni ljudi koji su od 2000. godine pa naovamo, kroz ove demokratske promene i privatizaciju, ostali bez posla na ulici.
Mislim da je dobro da se ovaj zakon usvoji. Još jedna stvar, pogotovu ovaj amandman, jer mi smo pomenuli u okviru načelne rasprave o ovom setu zakona da je ovo jedan od tri amandmana za koje mi smatramo da su izuzetno važni. Naravno, ukoliko ne bude usvojen, a mi mislimo da treba, mi poslanici SPS-a nećemo glasati za ovaj zakon. Hvala.

Poštovani predsedniče, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, danas počinjemo raspravu o jednom setu važnih zakona, od kojih se svaki na specifičan način odražava i na život građana Republike Srbije. Svoje izlaganje ću u ime poslaničke grupe SPS najviše usmeriti na Predlog krivičnog zakonika, iz prostog razloga što smatram da je to jedan jako važan, možda posle Ustava jedan od najznačajnijih zakona.
Sa posebnim zadovoljstvom mogu da konstatujem da je ovo jedan od zakona koji rečito govore da se i za vreme vlasti SPS-a i te kako vodilo računa da naše zakonodavstvo bude usaglašeno sa savremenim svetskim kretanjima.
Osim toga, ovaj predlog zakonika pokazuje da je reforma u krivičnom zakonodavstvu, koju je započela i Socijalistička partija Srbije, samo nastavljena, jer najveći broj rešenja koja je sadržao dosadašnji Krivični zakon je ostao na snazi, dok su određena krivična dela samo prilagođena sadašnjim svetskim uslovima.
Predloženi krivični zakonik sadrži jednu naglašenu meru kontinuiteta krivičnopravne vlasti ove države. Ono što posebno raduje je činjenica da Predlog krivičnog zakonika sadrži naglašen legalistički pristup u normiranju krivičnopravnih normi koje se štite normama Krivičnog zakonika.
To su, po pravilu, dela kapitalnog karaktera i imaju značaj jer se ne donose od jedne vlasti, niti za jednu vlast, već su rezultat opšteg prilaza, zasnovani na principima zakonitosti.
Na ovo posebno ukazujem jer u nedavnoj praksi smo imali očite primere zloupotrebe Krivičnog zakona kao sredstva u borbi protiv političkih neistomišljenika.
Ono što raduje je činjenica je da je ovaj zakonik legalistički i ne sadrži ideološka i stranačka obeležja.
Vidljivo je da predložena rešenja u krivičnom zakoniku sadrže negaciju politike i stavova DOS-a, tako su, na primer, odredbe iz Glave 98. zakonika, koje se odnose na krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i Srbije i Crne Gore i govore o ustavnom uređenju, odnosno o napadu na ustavno uređenje, ostale gotovo nepromenjene u odnosu na postojeći zakon.
Prema tome, sve ono što su socijalisti tretirali kao nasilje i nelegalno rušenje organa vlasti krivično je kažnjivo i prema ovom zakonu.
Osim toga, odredbe o terorizmu i oružanoj pobuni ostale su gotovo nepromenjene, jer su bile usaglašene sa opšteprihvaćenim međunarodnim standardima. Na ovo ukazujem zbog činjenice da je državna intervencija na Kosovu i Metohiji bila pravno osnovana, i to ne samo po našem Krivičnom zakonu, već i na osnovu međunarodnih opšteprihvaćenih standarda.
Ovo je važno pomenuti jer smo mi na Kosovu i Metohiji vodili borbu protiv terorizma. To je čitav svet do 1998. godine priznavao, a 1998. godine došlo je do promene u politici SAD, promene stava prema našoj zemlji, promene odnosa prema borbi protiv terorizma, a sada saznajemo i zašto. Nezavisni analitičari, ljudi koji se ne bave politikom, tek sada iznose sijaset činjenica na videlo: da je Amerika stajala iza podrške UČK i da je podsticala borbu Albanaca za stvaranje nezavisne države.
Utoliko je važno pomenuti i ove stvari i zbog onoga što nam se tada desilo, a pogotovo zbog onoga što nas očekuje, a to je diplomatska, pravna i politička borba za poštovanje Rezolucije 1244 i očuvanje statusa Kosova unutar Srbije.
Naravno, delim ona mišljenja koja ukazuju da je reforma krivičnog zakonodavstva bitna i aktuelna tema i to, pre svega, zbog konkretno istorijske prakse. Tu reformu zahtevaju i procesi koji obeležavaju početak 21. veka. Naime, savremeni procesi dovode u pitanje državne granice, koje pred naletom univerzalnog poimanja jednakosti među ljudima koji su, citiram, "slobodni, jednaki u dostojanstvu i pravima i svesti o neophodnosti da univerzalna prava i slobode čoveka moraju biti zaštićena pravnim sistemom ustupaju mesto svetu bez granica".
Naravno da taj svet bez granica mnogi zloupotrebljavaju. Veoma je raširena praksa od strane velikih sila da pod firmom zaštite opšteljudskih prava i sloboda praktično koriste tu formulaciju kao pravni osnov za intervencije i potiranje nezavisnosti i samostalnosti država i instaliranje političkih sistema koji odgovaraju velikim silama.
"Izgradnja novog sveta je započela opštim prihvatanjem različitih međunarodnih institucionalnih oblika, sadržanih u multilateralnim i bilateralnim konvencijama. Tim procesima značajan doprinos daju i univerzalne međunarodne i regionalne organizacije, kao što su UN, Evropska zajednica, Savet Evrope i druge, koje zalaganjem za širenje ideje o ljudskim pravima i slobodama umnogome doprinose da najveći broj nacionalnih država prihvata obavezu da štiti i poštuje ljudska prava i slobode, doprinoseći da se svaki pojedinac oseća pripadnikom međunarodne zajednice."
Valja se podsetiti da je gotovo polovina prošlog veka bila obeležena praksom u kojoj je pojedinac svoja zagarantovana međunarodna prava štitio pred nacionalnim sudovima, po postupku koje je odredilo nacionalno pravo.
Postojanje razlika u razvijenosti pravnih sistema pojedinih država objektivno je rađalo mogućnost da se ista prava na različit način i sa različitim uspehom štite od države do države. Otuda zahtev za neposrednu primenu normi međunarodnog prava predstavlja neophodnost savremenog razvoja. Međutim, usled nepostojanja kodifikovanog međunarodnog političkog prava, svaki pojedinac je istovremeno i subjekt i nacionalnog i međunarodnog prava koji pravno funkcionišu u gotovo svim državama sveta. U međunarodnom krivičnom pravu svaki pojedinac ima određenu zaštitu, ali mu se ovim pravom mogu nametnuti i određene obaveze.
Iz takvog odnosa javlja se i neophodnost primene i razvoja međunarodnog krivičnog prava koje ne stvara nacionalna država po uobičajenom legislativnom putu, već nadnacionalni organi međunarodne zajednice.
Polazeći od ovih premisa može se konstatovati, iako se o Predlogu krivičnog zakonika mogu izreći određene kritičke primedbe, što smo mi učinili i u formi amandmana, da je on usaglašen sa gotovo svim opšteprihvaćenim teorijama u oblasti krivičnog prava.
Pored toga, Predlog krivičnog zakonika je usaglašen i sa Statutom Stalnog međunarodnog krivičnog suda, ali i sa međunarodnim ugovorima koji obavezuju Srbiju na reforme u krivičnom zakonodavstvu, uključujući tu i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Da je to tako pokazuje i činjenica da je u Predlog krivičnog zakonika uvršteno i novo krivično delo tzv. komandna odgovornost, kroz krivično delo nesprečavanja vršenja krivičnog dela protiv čovečnosti. Smatramo da su uvođenjem ovog krivičnog dela u naše krivično zakonodavstvo otklonjeni svi razlozi za upućivanje primedbi od međunarodne zajednice našem krivičnom zakonodavstvu.
Iako Predlog krivičnog zakonika zadržava kontinuitet sa dosadašnjim krivičnim zakonodavstvom, on predstavlja i značajan pomak napred u oblasti krivičnog zakonodavstva.
Upravo iz tih razloga predlagač ovog zakonika bi mogao i morao, na utemeljen način, da obrazloži zašto se, za razliku od rešenja sadržanog u krivičnim zakonima drugih zemalja prethodne Jugoslavije, pa i u zemljama u regionu, opredelio da maksimalna kazna koja se može izreći za najteže krivično delo bude 40 godina, dok je u ovim zemljama 30 godina.
Poređenja radi, u Krivičnom zakoniku Crne Gore maksimalna kazna koja se može izreći je 30 godina. Znači li to da će građanin Srbije koji izvrši isto krivično delo kao i građanin Crne Gore biti strože kažnjen? Da li ovo znači ugrožavanje njegovih prava i sloboda?
Pored napred iznetog, u Predlogu krivičnog zakonika vremenski raspon kod zaprećenih kazni je suviše veliki, na primer, od dve do 10 godina. Bilo bi dobro da predlagač ovog zakonika razmisli da li ostavljanje ovako velikog prostora pogoduje raznim zloupotrebama, pogotovo imajući u vidu najnovija zbivanja u pravosuđu.
Svestan sam da su određena rešenja koja su sadržana u zakoniku proizašla pod pritiskom međunarodne zajednice. To je slučaj sa krivičnim delom agresivnog rata koje se unosi u naše krivično zakonodavstvo, a da se nije reklo šta se podrazumeva pod pojmom agresivni rat.
Predlažem, u ime poslaničke grupe SPS, da predlagač ovog zakonika razmotri mogućnost da se opredelimo za formulaciju koja je sadržana u Statutu Međunarodnog krivičnog suda, gde se kaže da će se krivično delo agresije preciznije odrediti pošto se ono definiše u međunarodnoj zajednici i kao takvo bude opšteprihvaćeno.
Osim toga, postavlja se pitanje šta činiti sa krivičnim delima koja predstavljaju međunarodnu obavezu državne zajednice, kao subjekta međunarodnog krivičnog prava, kao i zbog same prirode pojedinih zaštitnih objekata izvesnih krivičnih dela. Tu pre svega mislim na Vojsku Srbije i Crne Gore, ustavno uređenje i bezbednost državne zajednice i sl.
(Predsednik: Koristićete i drugi deo vremena? Izvolite.)
Činjenica je da se predlagač ovog zakonika nije odrekao svega onoga na šta ima pravo po međunarodnim normama i konvencijama jedna nezavisna i suverena država, tako da se odredbe Predloga krivičnog zakonika ne razlikuju od onih odredbi koje su bile osnov za krivičnu odgovornost čelnika zapadnih zemalja i NATO pakta. Nema nijedne odredbe koja bi se razlikovala od onih koje su bile osnov za krivičnu odgovornost tih ljudi.
Prema opšteprihvaćenim normama međunarodnog krivičnog prava radi se o zločinu protiv civilnog stanovništva, ratnim zločinima, o grubom kršenju normi međunarodnog prava, upotrebi nedozvoljenih sredstava i slično, što sadrži Predlog krivičnog zakonika.
Ukazao bih na jednu novinu koju sadrži Predlog krivičnog zakonika. Naime, kao opšta odredba predviđeno je da neizvršenje pravosnažne presude predstavlja krivično delo. Pretpostavljam da ovakva odredba predstavlja opredeljenost predlagača za povećavanje stepena borbe u jačanju zakonitosti i uloge sudske vlasti. Nadam se da ovo istovremeno znači raskid sa dosadašnjom praksom, da pojedini istaknuti funkcioneri koji su nezadovoljni sudskom odlukom istu javno komentarišu, ili, pak, što je još gore, izjave da neće da sprovedu određene sudske odluke. Iako čine krivično delo, najčešće su prolazili bez posledica.
Na kraju, izneo bih svoje očekivanje da će usvajanjem ovog zakonika tužilaštvo napokon shvatiti da vinovnici nasilničkog ponašanja i vandalskog paljenja Skupštine 5. oktobra 2000. godine moraju krivično odgovarati, jer to predviđa i ovaj zakonik, i da ne mogu biti amnestirani za ta krivična dela.
Takođe, naše pravosuđe se mora suočiti i sa činjenicama da je nezakonito kidnapovan i izručen Hagu Slobodan Milošević, da je nezakonito oslobođeno preko 1.700 šiptarskih terorista i sl. Za ta krivična dela znaju se krivci, oni moraju odgovarati pred našim sudskim organima, jer su izvršili krivična dela koja su kažnjiva po svim opštepriznatim međunarodnim krivičnim normama.
Moram reći da ovaj predlog krivičnog zakonika sadrži jedno krivično delo koje je, po našem mišljenju, u proteklih nekoliko godina bilo predmet velike zloupotrebe. Reč je o čuvenom krivičnom delu, a to je zloupotreba službenog položaja. Koliko to krivično delo izgleda čisto i bezazleno, a šta se radilo, plastično ću pokazati na nekoliko slučajeva kako je to u praksi izgledalo.
Pročitaću član 242. postojećeg zakona, koji glasi: "Službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene radnje, dužnosti, pribavi sebi ili drugome kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 300 hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do 10 godina.
Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 850 hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje tri godine.
Odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji koje učini delo iz st. 1. i 3. ovog člana kazniće se kaznom propisanom za to delo".
Smatrao sam potrebnim da vam ovo pročitam, jer je u protekle četiri godine praksa primene Krivičnog zakona na prostoru Srbije doživela da se sudi prema političkom opredeljenju protiv političkih neistomišljenika i da pripadnici SPS-a ili drugi građani Republike Srbije, koji su predloženi ili izabrani u državne ili neke druge institucije na predlog SPS-a, budu predmet progona i pravne torture.
Pomenuću samo šest slučajeva kako se to krivično delo zloupotrebljavalo:
1. Ima slučajeva gde se podiže optužnica za zloupotrebu službenog položaja i kada je optuženi postupio u skladu sa zakonom, ali navodno nije pribavio saglasnost neposredno višeg organa, iako ga na takvu proceduru ne obavezuje zakon.
2. Javni tužilac je podizao krivičnu prijavu protiv članova SPS-a čak i u onim slučajevima kada je i sam konstatovao da je učesnik u određenom postupku postupao u skladu sa ovlašćenjima i punomoćjima koje je imao i da, u celokupnom tom slučaju, nije imao nikakve lične koristi, što govori, naravno, da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
3. Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja protiv lica koja često nisu neposredni nalogodavci. Iznad sebe su imali dva ili tri rukovodioca protiv kojih se nije podnosila optužnica, već protiv, naravno, člana SPS-a, što govori da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
4. Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja u onim slučajevima kada naručilac poslova i nadzorni organ prihvataju da je posao izvršen u skladu sa odredbama ugovora između tih subjekata.
5. U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu za navodnu zloupotrebu službenog položaja i kada je učinjena materijalna šteta manja od one koju zakon propisuje, što govori da je takva optužnica imala političku pozadinu.
6. U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu i za zloupotrebu službenog položaja zbog navodnog nepoštovanja poslovničke procedure organa vlasti, iako isto to delo na tom organu nije osporeno; itd. itd.
Namerno nisam pominjao imena, jer ovo što tvrdim zasnovano je dokumentima. Imam kod sebe svu tu dokumentaciju. Naravno, to je problem države, ne SPS-a, jer mi ćemo u toj stvari istrajati u borbi protiv primene politike u pravosuđu. Moraćemo sve takve slučajeve da javno iznesemo i žigošemo one koji tako rade.
Govoreći u ime SPS-a moram da kažem, kada kažem "slučajevi" stvarno mislim na slučajeve, jer ne želim da se oni pošteni, radni, vredni, stručni ljudi u pravosuđu, bilo da je reč o tužiocima ili sudijama, osećaju prozvanim kada sa ove govornice pominjem rad pojedinih ljudi, jer ti loši ljudi su naneli veliku štetu pravosuđu i državi Srbiji, a ne treba, na osnovu pojedinih slučajeva, zaključivati da je stanje u celom pravosuđu Srbije takvo.
Pomenuo sam šest tipičnih načina kako su ovo krivično delo tumačili. Imam ovde jedan vrlo konkretan slučaj, reč je o zloupotrebi službenog položaja koju je učinio navodno dr Božidar Jeličić, u vreme kada je obavljao dužnost pomoćnika ministra prosvete. Naravno, on je bio predmet posebnog tretmana ljudi iz tužilaštva i videćete zbog čega.
Naime, on je optužen da je počinio zloupotrebu službenog položaja i ta prijava postoji. Postoji proces koji se vodi protiv njega, iako delo za koje je optužen nije predmet, odnosno ono što je učinio nije trebalo da bude predmet ovog krivičnog dela. To je nešto što je učinio, što zakon propisuje, nije njegova nadležnost, za to su odgovorni ministar i drugi ljudi u ministarstvu.
Zanimljivo je da je on, pokušavajući da na različite načine zaštiti svoju ličnost i verujući da postoji pravda i pravičnost u ovom društvu, videvši da za isto delo zbog kojeg je optužen (u pitanju je neka suma od 600 i nešto hiljada dinara, kao nenamenskog trošenja sredstava), po istom pravnom osnovu prethodni ministar prosvete i nadležni ljudi u prosveti u tom ministarstvu su potrošili preko 10 miliona dinara, znači, po istom pravnom osnovu, podneo prijavu tužilaštvu.
Šta se dešava? Kada je podneo 21. novembra 2002. godine zahtev Ministarstvu finansija, gospodinu Đeliću, za upućivanje budžetske inspekcije u Ministarstvo prosvete radi provere nenamenskog trošenja sredstava i utvrđivanja zloupotrebe prethodnog ministra i nadležnih, a inače radi se o istom postupku, istom delu na osnovu koga je protiv njega podneta krivična prijava, rezultat toga je bilo da Ministarstvo finansija nije preduzelo ništa i konstatovali su da je zahtev nestao. Onda, 22. septembra 2003. godine obnovio je čovek zahtev ministru finansija za upućivanje budžetske inspekcije. Rezultat: odugovlačenja i obećanja bez konkretnog postupka.
Dalje, 17. oktobra 2003. godine podneo je krivičnu prijavu Drugom opštinskom tužilaštvu protiv ličnosti, a nisu imena ovde bitna nego princip, jer ja ću sve ovo dostaviti tužiocu, znači, podneta je prijava tužiocu protiv Božidara Đelića zbog prikrivanja krivičnog dela i izvršavanja krivičnog dela, kao i zbog kršenja člana 60. Krivičnog zakona, a koji se tiče diskriminacije na političkoj osnovi. Rezultat toga: u službi prijema ironično mu je rečeno da od toga neće biti ništa, jer je takva politička klima u tužilaštvu.
Podneo je 21. novembra 2002. godine krivičnu prijavu Drugom opštinskom tužilaštvu protiv prethodnog ministra prosvete i sporta i sekretara Ministarstva za isto krivično delo za koje je Drugo tužilaštvo pokrenulo isto protiv gospodina Jeličića. Rezultat: javni tužilac i njeni zamenici obavestili su gospodina Jeličića pismom da ne postoji ni osnovana sumnja da su prijavljeni izvršili navedeno krivično delo ili bilo koje krivično delo. Oni čak nisu našli za shodno ni da sprovedu osnovne istražne radnje.
Dana 24. oktobra 2003. godine uputio je lično zahtev tužiocu, u kome je insistirao da se sprovede istražni postupak protiv ministra i sekretara Ministarstva uz naglašavanje da nesprovođenje istog člana znači diskriminaciju po političkoj osnovi i kršenje člana 60. Krivičnog zakona Republike Srbije. Rezultat toga je bio da je tužilac jednostavno ignorisao ovaj stav.
Sada, pošto je vreme ograničeno, suština je da tužilaštvo nije reagovalo. Protiv čoveka postoji krivični postupak koji se vodi. Verovatno će biti izrečena i presuda. Potpuno se vidi da ili mora i protiv prethodnog ministra biti podignuta krivična prijava ili mora gospodin Jeličić biti oslobođen. Ove dve stvari različito ne idu, s obzirom da je reč o istoj stvari.
Ovo sam pomenuo kao eklatantan primer kako se jedno krivično delo može zloupotrebiti. Mislim da je dobro da ono postoji u našem krivičnom zakoniku, jer nažalost cenim da je bilo sijaset slučajeva zloupotrebe službenog položaja koji još uvek nisu ugledali svetlo dana zbog pojedinaca u pravosuđu. Kažem, zbog pojedinaca u pravosuđu, a ne zbog pravosuđa kao takvog.
Sve me ovo nagoni upravo na onu osnovnu postavku da treba da učinimo sve da ove negativne pojave žigošemo, da bi krivci bili kažnjeni, da bi Srbija jednostavno imalo samostalno i nezavisno pravosuđe. Kada kažem samostalno i nezavisno, da rade po zakonu i u interesu građana, a da ne vode računa o tome da li ih je Skupština izabrala sa manjim ili većim brojem glasova.
(Predsednik: Vreme.)
Izvinite, gospodine predsedniče, evo završavam, ali o toj temi kada budemo vršili izbor čelnih ljudi u pravosuđu.
Na kraju da kažem, zajedno sa još nekoliko kolega podneo sam veliki broj amandmana na ovaj predlog krivičnog zakonika, a u najvećem broju slučajeva gospodin ministar i Vlada su prihvatili te amandmane. Ostale amandmane koji nisu prihvaćeni povlačim ovim putem, a očekujem da će to učiniti i moje kolege, poslanici SPS-a narednih dana. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče. Koristim odredbe Poslovnika i mogućnost da gospodinu Šaroviću kažem nešto povodom amandmana SPS. Naime, u konkretnom slučaju naš kolega Rajko Baralić će reći i zašto je podneo i zašto je povukao te amandmane, ali moram reći, povodom drugih stvari i iznete tvrdnje da mi to radimo pro forme, da to nije tačno.
Ovde je izneta generalna tvrdnja da socijalisti podnose amandmane da bi ih posle povlačili, verovatno sa nekom zadnjom namerom. Stvarno ne mogu nikome pomoći ko se ne trudi da da suštinske primedbe, sugestije, predloge kako zakon može da izgleda. Primetio sam da ponekad kolege iz SRS imaju sistemski pristup da sve amandmane podnose sa obrazloženjem - brisati. Imaju jedan sistem da ništa ne valja i da svaki član treba brisati.
Mi imamo drugi pristup. Primera radi, uzeću Zakon o visokom obrazovanju. Mi smo podneli dvadeset i nešto amandmana, 11 je bilo prihvaćeno, što od Vlade direktno, što na odborima. Stvarno ne mogu pomoći drugima u pogledu odnosa između sadržaja tog zakona i naših amandmana. Mi smo predložili, primera radi, da bude oktobarski ispitni rok. Šta je normalnije nego da Vlada prihvati oktobarski ispitni rok, ako je predvidela da se tri puta može polagati jedan ispit, a u Predlogu zakona stoji da je to samo dva puta.
Znači, ako hoćete, uočili smo grešku i Vlade i predlagača, pa smo podneli amandman. Predložili smo da bi član Nacionalnog prosvetnog saveta trebalo da bude i predstavnik Univerziteta iz Prištine, koji je smešten u Kosovskoj Mitrovici. To u Predlogu zakona nije bilo. To govori o suštini amandmana.
Svako podnosi amandmane na zakon na način na koji misli da to treba i to pokušava da obrazloži. Nemojte sa tim insinuacijama, ostavite našu poslaničku grupu, gospodine Šaroviću, na miru.
Mi radimo posao na način na koji mislimo da treba. Neki se amandmani prihvate, neki se ne prihvate, ali to je deo i parlamentarnog života i načina rada svake poslaničke grupe.

Gospodine predsedniče, vi dobro znate, kao i svi ovde prisutni, da se deo rasprave u ovom cenjenom domu uvek odnosi na prisutne koji su u sali, ali apsolutno i prema javnosti Srbije.
Naravno, svako priča kako mu odgovara i priča ono što želi. Šta je mera kvaliteta vrednosti nekog amandmana? Šta, subjektivan stav, iskustva drugih zemalja, sistemski koncept u odnosu na zakon, stav Vlade prema tom amandmanu? Imate koliko hoćete kriterijuma za meru vrednosti jednog amandmana.
Bio sam vrlo jasan, naš kolega Rajko Baralić će izaći i obrazložiti ovde amandmane koje je i predložio i povukao, zašto je predložio i zašto je povukao. Na drugom zakonu i drugom primeru sam pokazao da određeni amandmani apsolutno imaju svoje mesto, da imaju mesto u predlogu zakona koji se predlaže. To je naš metod rada.
Neću da koristim ovu govornicu da bih obrazlagao kako drugi rade i kako drugi govore. Uzeo sam ovaj zakon zato što sam potpuno ubeđen da je u Predlogu zakona o visokom obrazovanju bilo sjajnih predloga koji nisu bili prihvaćeni, jer nisu bili deo sistema.
Da li stvarno neko misli da amandman koji predloži profesor Velimir Simonović nije kvalitetan amandman? Ali, ne uklapa se u sistem, koji primera radi, Vlada predlaže. Profesore, izvinite što upotrebljavam vaše ime i rad, jer bilo je nekoliko amandmana koji nisu prihvaćeni, ali o tome se odlučuje većinom, u odnosu na onaj predlog zakona i rešenja koja većina smatra da su optimalna.
U ovom slučaju imamo jedan zakon gde je kolega Baralić podneo amandmane i on će najbolje obrazložiti. Pustite ostale priče, jer je to sve deo subjektivnog stava prema zakonu i onoga što se prema javnosti Srbije želi sa ove govornice poručiti.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, SPS će podržati Predlog zakona o zaštitniku građana, iz dva, po nama, jako dobra razloga.
Pre svega, zato što je u proteklih nekoliko godina, u vreme postojanja tzv. demokratske vlasti bilo sijaset slučajeva kršenja ljudskih prava i nepostojanje bilo kakve institucije kojoj bi se bilo ko od građana, ko je bio predmet torture i zlostavljanja, mogao obratiti, nepristrasne institucije i nepristrasnog organa kome se građani mogu obratiti i tražiti od njega da štiti njegova prava, ukaže na te povrede, predloži eventualna rešenja, a kamoli da slučaj reši.
Drugi razlog je što smatramo da će se osnivanjem ove institucije ukazati i dokazati da u Srbiji postoje neke kvaziinstitucije koje navodno štite ljudska prava ili brinu o građanima, kao što je Narodna kancelarija. Pokazaće se ispraznost osnivanja takvih institucija, a verujemo da će ovim u drugi plan pasti one nevladine organizacije koje se navodno zalažu za poštovanje ljudskih prava, a u svom radu su vrlo jednostrane, vrlo usmerene, vrlo politički orijentisane i služe samo za propagandu određenih interesa i zaštitu određenih kategorija građana.
Naime, mislimo da je dobro što se osniva Zaštitnik građana, jer od 2000. godine pa naovamo, u vreme tzv. demokratske vlasti DOS-a, makar u slučaju nas socijalista, bilo je nekoliko desetina hiljada ljudi koji su jednostavno odstranjeni sa posla zbog svoje političke pripadnosti. Dešavali su se slučajevi da ljudi dođu na posao i samo im se kaže – od sutra vaše prisustvo ovde nije poželjno. Verujte mi na reč, nismo mogli bilo kojim pravnim sredstvom pomoći tim ljudima. Jednostavno, pravda je bila slepa za takve slučajeve.
Kažem, mi podržavamo ovaj zakon, uprkos ograničenjima koje donosi, jer je takva institucija ombudsmana. Naime, ombudsman je institucija uvedena 1809. godine, znači pre skoro dva veka, a procvat je doživeo zadnjih decenija 20. veka. Nema razloga da, ako postoji u preko 130 zemalja sveta, takva institucija ne bude osnovana i u Srbiji.
Mimo ombudsmana na nivou države, na nivou pokrajine, određene regije, opštine, postoje podaci koji govore da se osnivaju ombudsmani i za univerzitete, bolnice, ombudsmani za različite oblasti, što govori da on ipak ima svoj smisao postojanja.
Kada sam rekao ograničenja, zna se da je njegovo delovanje, pre svega moralne prirode, zna se da postoje ograničenja koja čine njegove mogućnosti ograničenim, da njegove intervencije nemaju pravno obavezujuću snagu. Kada se pogleda njegovo delovanje, ono se svodi na upozorenje, ukazivanje, mišljenje, predloge i inicijative.
Ali, i takav kakav je, smatramo da je bolje da postoji, nego da ga nema. Treba da postoje institucije koje su osnovane zakonom, nadam se da će on naći mesto i u budućem Ustavu Republike Srbije, jer kad ne postoje zvanične institucije, onda se one kvaziinstitucije stavljaju u svrhu jedne političke opcije.
Želeo bih da kažem nekoliko stvari koje, po mom mišljenju, pokazuju svrhu i opravdavaju smisao usvajanja ovog zakona. Evo nekoliko primera. Ako je iko od vas pratio situaciju na Kosovu i Metohiji od 2000. godine pa naovamo, mogao je videti da su izveštaji ombudsmana za Kosovo i Metohiju, gospodina Marka Novickog, bili jači, po sadržaju, po argumentaciji i po onome što je on iznosio u tim izveštajima, nego što je bio ijedan izveštaj, primera radi, Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, a kamoli Vlade DOS-a u to vreme.
Ako ste čitali izveštaje Novickog, mogli ste videti kakva je situacija na Kosovu i Metohiji ili se makar približno moglo zaključiti šta se dešava na Kosovu i Metohiji. Naši državni organi su ćutali. Eto, taj čovek je makar u izveštajima pokušao da pomeri stvari i da prikaže stvari onakve kakve jesu. On je govorio o zločinima, o kidnapovanjima, o ubistvima, o neradu UNMIK-a, o nepoštovanju Rezolucije 1244. U isto vreme naši državni organi su ćutali.
Niko nije smeo da pomene reč terorizam, niko nije smeo da pomene reč ubistvo. Sve se svodilo na tzv. izolovane incidente. Jednostavno, postojala je zavera ćutanja na državnom nivou o toj temi. Taj ombudsman je, primera radi, pokazao smisao svog postojanja. Naravno, njegova mogućnost delovanja je ograničena, pa je, samim tim, u tom slučaju ograničenje postojalo, ali smo kao građani mogli znati šta se tamo zbiva i delovati.
Druga stvar, mislim da je dobro što osnivamo ovaj ombudsman zato što će ombudsman objektivno staviti u drugi plan narodne kancelarije predsednika Republike. Pokazalo je ovo iskustvo, otkako je novi predsednik Srbije izabran i otkako je ustanovio tu instituciju narodne kancelarije, da su to postale ekspoziture DS i mesto za zbrinjavanje kadrova DS. Očigledno da im je organizaciona struktura slaba, a medijska podrška im nije onakva kakvu bi želeli, pa postoje i drugi alternativni načini, da kažem, pranja mozga građanima i pokušaj da se ta politika DS-a što više propagira.
Nadam se da posle osnivanja ombudsmana na republičkom nivou, uz već donete odluke o ombudsmanu na nivou Pokrajine i na nivou lokalne samouprave, jer Zakon o lokalnoj samoupravi daje mogućnost da se ustanovi Zaštitnik građana, neće postojati potreba za narodnim kancelarijama.
Da je sreće i te narodne kancelarije bi mogle da postoje, ali ovo što radi aktuelni predsednik Srbije pokazuje da te kancelarije imaju samo jedan smisao – propagiranje politike DS-a i ništa drugo. Što je rekao poštovani kolega malopre, kada nemate neki drugi način da propagirate svoje ideje onda preko narodne kancelarije, nepartijski kadrovi ili nazovineutralne teme dobiju mesto u tim institucijama. A ko zna koji se novac troši na rad tih institucija.
Videćemo kada bude bio budžet za narednu godinu koja su sredstva predviđena za rad narodnih kancelarija, jer posle usvajanja ovog zakona o zaštitniku građana, ovde u Narodnoj skupštini, nema potrebe za takvom institucijom. Ako je to način afirmacije politike jedne stranke, onda to treba otvoreno reći. Mi socijalisti mislimo da je to loše, što ovaj zakon ne sadrži mogućnost bilo kakve kontrole zaštitnika građana vezano za rad pravosuđa.
Naime, u materijalima koje smo dobili pre godinu ili dve, kao narodni poslanici, posle iskustva poput ombudsmana iz različitih zemalja sveta, daje se sugestija od određenih ombudsmana da bi bilo dobro i u oblasti pravosuđa da ombudsmani imaju određene nadležnosti. A iskustva kod nas pokazuju da bi to bilo i te kako potrebno. Zato što mi, u svakom slučaju, uvažavamo samostalnost i nezavisnost pravosuđa, ali ne na način kako to shvataju pojedine sudije, da je dovoljno da ga izaberete i da onda on može po svojim, nekad vrlo čudnim kriterijumima koji nemaju veze sa zakonom, da kroje pravdu.
Videli ste ovaj slučaj žene koja je bila pritvorena u jednu medicinsku instituciju. Takvih slučajeva, nažalost, u pravosuđu Srbije ima koliko hoćete, jer su pojedine sudije svoj izbor i nezavisnost i samostalnost pravosuđa shvatile na osoben način, da mogu da rade šta hoće, a da niko ne može da se žali. Čak nam se od strane predstavnika Visokog saveta pravosuđa prigovara što uopšte razgovaramo o pravosuđu, čak i u ovom cenjenom domu.
Verujte mi, da toga nije, nepotizam, klanovi, interesi bili bi jedini kriterijum odnosa u pravosuđu i izbora pojedinih ljudi, jer, poslanici znaju to, kada krene rasprava o pojedinim kadrovskim stvarima i pojedinim predlozima, stvari se otvore do kraja i onda vidite koliko su one krajnje lične.
Ima nekoliko stvari koje su vezane za sadržaj ovog zakona, a koje valja pomenuti, ali iskoristiću samo priliku da pomenem jednu stvar. Pominje se da zaštitnik građana neće delovati po anonimnim prijavama. Mislim da je to u redu. Čovek treba da se potpiše ako traži od zaštitnika građana da se koriste njegova prava.
Ali, naredni stav tog člana zakona daje mogućnost zaštitniku građana da on, u odnosu na izbor informacija koje sadrži ta predstavka, lično podnese inicijativu. To je dobro, jer on može i po službenoj dužnosti da podnosi inicijative, ali ako on to radi na određen način dezavuiše prvi stav.
U svakom slučaju, mislimo da je dobro da se zaštitnik građana ustanovi u Srbiji, jer svaka vlast koja misli da je sama sebi dovoljna, da je najbolja, videće vrlo brzo da stvari tako ne stoje i niko ne treba da se plaši bilo kakve kontrole.
Veoma je važno za ovu instituciju ko će biti izabran za ombudsmana, za zaštitnika građana. Ti ljudski, moralni, profesionalni kvaliteti odrediće, potpuno sam ubeđen, i sudbinu ove institucije. Ako se izaberu ljudi koje je pominjao, primera radi, kolega Krasić, onda ne postoje ni institucije, ni prava, ni pravda, niti bilo ko može verovati u zaštitnika građana.
Ali, ukoliko se izabere neko od ranijih sudija Ustavnog ili Vrhovnog suda, cenjenih profesora univerziteta, ljudi koji su se ranijih godina bavili ovom temom, koji su pokazali svoju nepristrasnost, da su objektivni, koji su prikazali da poštuju i jednu neutralnost vezanu za predmete o kojima se raspravlja, potpuno sam ubeđen da i u tom slučaju ova institucija ima šanse da uspe i u našem političkom sistemu.
Kažem – ima šanse da uspe zbog toga što smo mi u mnogo slučajeva a priori negativno doživeli sve što se predlaže. Mislim da je dobro da ova institucija postoji. Poslanici SPS će podržati ovaj predlog zakona. Hvala vam.