Poštovane kolege narodni poslanici, dozvolite mi da u ime SPS kažem nekoliko reči o ovom predlogu zakona, odnosno reč je o jednom zakonu i o šest izmena i dopuna postojećih zakona i razlozima zašto mislim da treba da budu prihvaćeni u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Naime, smatramo da je pitanje materijalnog položaja ljudi u pravosuđu jako važno i SPS smatra da ove izmene i dopune zakona vezane za materijalno obezbeđenje ljudi iz pravosuđa treba podržati, ali moram odmah da kažem da mislim, na osnovu iskustva koje smo imali proteklih nekoliko godina, da poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih, kada bi moglo, ne bi trebalo da važi za sve, jer ljudi u pravosuđu, sudije i tužioci zaslužuju bolje plate, ali svi u pravosuđu ne zaslužuju bolje plate.
Potpuno sam ubeđen da u pravosuđu, i među sudijama i među tužiocima, ima puno časnih, poštenih i vrednih ljudi, koji svoj posao shvataju na način kako treba, da zakone koje Narodna skupština usvaja primenjuju na najbolji mogući način, da ubede građane Srbije da je pravosuđe nezavisno u odnosu na ostale grane vlasti, da ubede građane da pravo mora da se poštuje i da ubede građane Republike Srbije da pravda u Srbiji postoji.
Kada sam rekao da sve sudije i tužioci u Srbiji ne zaslužuju ovo povećanje plata i bolji materijalni položaj, ima obilje dokaza koje smo, nažalost i mi socijalisti preko svojih, ako tako mogu da kažem, leđa prikupili u proteklih nekoliko godina, a i u kontaktu sa ljudima, običnim građanima, došli smo do saznanja da pojedine sudije, pojedini tužioci apsolutno zloupotrebljavaju svoju funkciju i rade u svom ličnim interesu i interesu ko zna kojih ljudi.
Evo nekoliko primera gde se može potvrditi ova moja teza. Setite se samo koliko je bilo problema, pritužbi, žalbi građana vezano za ovu pljačkašku privatizaciju, koja se sprovodila od 2001. godine pa naovamo. Odbor za žalbe, kažem od 2001. godine pa naovamo, ne razdvajam ceo proces privatizacije koji je sproveden po novom zakonu, jer za nas socijaliste je bio to jedan pravni okvir da se izvrši strahovita pljačka u Republici Srbiji.
Ne mogu a da ne pomenem hvalisanje tada nadležnog ministra da je hiljadu najboljih preduzeća prodato za dve milijarde evra, a da ne pomenem da je 40 posto Telekoma u vreme vlade SPS prodato za 1.536.000.000 maraka, što samo po sebi govori o jednom velikom raskoraku između 49 posto vrednosti jednog preduzeća i hiljadu najboljih preduzeća.
Pomenuo sam pljačkašku privatizaciju iz razloga što je bilo puno preduzeća koja su ušla u proces privatizacije, gde je privatizacija odrađena na način da je bilo sijaset žalbi, tužbi, krivičnih prijava i gotovo ništa od toga nije rešeno. Svi oni predmeti ili ogroman broj predmeta, gde se golim okom može videti da je u pitanju pljačka, ostali su nerešeni, raznim proceduralnim, da tako kažem, tehnikama, problemi nisu rešavani i imali smo svi situaciju da se u međuvremenu novi vlasnik useli u te prostorije, otpusti radnike, postane vlasnik celog preduzeća i stvar onda ide na savest pojedinaca koji taj predmet presuđuju.
Primer iz privatizacije i ponašanje pravosuđa je, da tako kažem, ozbiljan šamar ljudima iz pravosuđa i oni toga moraju da budu svesni. Nema razloga da se svi ljudi iz pravosuđa bune kada govorimo o ovim stvarima. Ljudi iz pravosuđa moraju da shvate da je Narodna skupština sada postala jedino mesto gde građani Republike Srbije mogu, preko svojih narodnih poslanika, da kažu nešto o svom položaju, o radu pravosuđa i o problemima sa kojima se oni suočavaju.
Naime, i Ministarstvo, bez obzira koje nadležnosti ima, nije svemoguće, jer građani se žale i Ministarstvu pravde, žale se Narodnoj skupštini Republike Srbije i žale se na rad pravosuđa, jer znaju da tu ne mogu da nađu kod većine ljudi način da se njihovi problemi reše.
Ne žale se oni zato što ne znaju šta će sa sobom ili ne znaju šta će sa parama, jer svaka žalba iziskuje određene materijalne troškove, nego smatraju da na taj način mogu dobiti deo onoga što bi trebalo po Ustavu da im pripada, a to je da postoji pravo i pravda.
Moram da pomenem još jedan primer da je pitanje materijalnog statusa zaposlenih u prošlom mandatu u vreme DS, u vreme vlade DS, zloupotrebljavano. Kada promenite sudije, a bio je broj čini mi se 153, pa zamenite sa 160, pa onda kažete da će sudije imati hiljadu maraka, povećate plate, vi onda stvarate jednu branu onim ljudima koje ste izabrali da oni mogu sutra marketinški da rade u korist izvršne vlasti, jer je tada pravosuđe bilo apsolutno podređeno izvršnoj vlasti. Mi socijalisti smatramo da postoje primeri na koje bi ljudi iz pravosuđa, prvo oni, trebalo da obrate pažnju, i da oni pogledaju šta se radi u pravosuđu, pa da punih usta mogu da traže od Narodne skupštine i od drugih nezavisnost, za koju se toliko svi zalažu.
Za nas nije sporno da treba da postoji nezavisno pravosuđe. Ali, moram da kažem još nešto, nisam primetio u ovih nekoliko godina priče o potrebi nezavisnosti bilo kog suda, o kvalitetnom načinu rada pravosuđa, o izboru najboljih ljudi, nisam primetio da je unutar pravosudnih organa, ne razdvajam sudije i tužioce, da je bilo ko od tih ljudi ko je loše radio anatemisan, nisam primetio da je neko smenjen, da je neko od njih zbog nesavesnog i nestručnog rada udaljen iz službe, a kamoli da mu je na neki drugi način stavljeno do znanja da to ne čini.
Na kraju krajeva, mi ćemo, nadam se, i u ovom cenjenom domu imati raspravu kada budemo govorili o kadrovskim stvarima u pravosuđu i videćete, tada će biti obilje primera kako se radi, pa se nadam da ćemo tada i od drugih ljudi iz pravosuđa biti u situaciji da čujemo šta su oni uradili, u oblastima gde su prvi među jednakima, da se oni loši primeri eliminišu.
Da postoje loši primeri, toga smo svi svesni i to nije sporno. Smatram svojom i moralnom i političkom obavezom da pomenem nekoliko primera tog nesavesnog, neprofesionalnog, nekorektnog, a ako hoćete i partijskog rada u pravosuđu, i mislim da samim ljudima iz pravosuđa ne donosi korist, a kamoli državi Srbiji.
Najnoviji primer sa kojim smo se mi iz SPS suočili jeste primer rešavanja pitanja poslovnog prostora u opštini Novi Beograd, gde smo imali jednu frapantnu situaciju da je SO Novi Beograd pokrenula tužbu protiv nas, dakle protiv SPS, sa tvrdnjom da mi nismo vlasnici prostora, a taj prostor koristimo već 15 godina.
Kada smo se, po dobijanju te tužbe, upoznali sa njenim sadržajem i pošli i videli zemljišne knjige opštine Zemun, jer se tamo vodi katastar u vezi nepokretnosti, onda smo utvrdili da je neko protivpravno brisao ime SPS kao vlasnika tog prostora. Odmah smo uložili žalbu i imamo faktičko stanje.
Isti sud je po tužbi SO Novi Beograd, da kažem, radio posao u nekim zakonskim rokovima i presudio, naravno, u korist SO Novi Beograd, ne želeći da u isto vreme pogleda, a kamoli da uđe u problem tužbe SPS koja, takođe, stoji tri godine i da konstatuje, nadam se, ono što je svima poznato da je nezakonito vršeno brisanje SPS sa spiska vlasnika tog prostora.
Znači, imamo situaciju da se od dve tužbe, koje su praktično podnete u isto vreme, jedna rešava, a druga stoji tri godine, i onda nas ubedite da tu nema pristrasnosti, i onda nas ubedite da tu nema politike. Ili, posle tri godine tražimo da se taj predmet stavi na dnevni red, i vi to znate, stavi se na dnevni red posle četiri i po meseca. Onda ljudi iz pravosuđa treba da nas ubeđuju da oni rade po zakonu i da rade apsolutno profesionalno i nepristrasno.
Videćete obilje primera koji pokazuju da se podnose tužbe protiv pojedinih ljudi, predsednika opština po unutrašnjosti i te tužbe se ne stavljaju na dnevni red, čak i po tri, četiri, pa i do pet godina. Reč je o pojedinim predsednicima sudova, a o njima ću govoriti kada budu ove kadrovske stvari na dnevnom redu.
Moram pomenuti da me stvarno ponekad me lično frapira koliko su neki ljudi iz pravosuđa slepi u odnosu na ono što čine i smatraju da Narodna skupština, a pogotovu građani, nemaju ono što se zove sećanje, da se prisete kako su oni radili i šta se od njih očekuje. Ovde sam, u ovom parlamentu, bio u situaciji da nekoliko puta govorim o tužiocu, tada zameniku tužioca, koji je protiv svog kolege, tada pretpostavljenog, podneo krivičnu prijavu zbog krivolova.
Znate i sami, cela Skupština se tada smejala, da je podneo krivičnu prijavu protiv svog kolege zbog krivolova, jer je taj njegov kolega, tada opštinski tužilac počinio krivično delo krivolova time što je nagonio lovačkog psa na srndaća, govoreći mu - uhvati ga, uhvati ga, drži ga, drži ga, nakon čega je srndać bio uhvaćen od strane tog psa, usmrćen i time je pričinjena ogromna materijalna šteta.
Da li ima nekoga u ovoj sali ko može da pomisli da takav čovek može kvalitetno da obavlja posao tužioca? Naravno da nema. Da li ljudi iz tužilaštva misle da treba? Naravno da misle, jer su ga predložili. Baš me interesuje, kada to pitanje dođe na dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije, kako će ostale kolege poslanici reagovati po tom pitanju.
Jer to pokazuje koliko se ponekad unutar struke, unutar pravosuđa ide linijom nezameranja, kada se zna da neko od kolega ne radi posao kako treba, kada se zna da je neprofesionalan, kada se zna da ne rešava predmete, ali da možda može dobro da posluži u rešavanju nekih političkih predmeta, onda se kaže - daj da ga predložimo na bolju funkciju.
To je isto nezavisnost pravosuđa, za koju se pravosuđe zalaže. Mislim da to ne treba da dozvolimo.
Mi smo socijalisti, nažalost, proteklih godina od 2001. do praktično 2004. godine bili predmet državnog terora. U taj državni teror su se uključili, nažalost, i pojedini ljudi iz pravosuđa. Bili su se uključili u taj državni teror protiv SPS, na taj način što su podnosili krivične prijave, koje sada 2005. godine kada čitamo skoro i ne verujemo da to jedan pismen čovek, a kamoli tužilac ili sudija, može da stavi na dnevni red i da se to pitanje postavi.
Ovo namerno govorim iz razloga što treba jednom zasvagda svi da shvatimo: jedna je strana priče vezana za pravosuđe - nezavisnost pravosuđa, koju mi apsolutno podržavamo; druga je materijalni položaj za koji se mi zalažemo i prihvatićemo ove zakone; treća je kako se ljudi iz pravosuđa, unutar pravosuđa, ophode u odnosu na obaveze koje imaju prema zakonima koji uređuju njihova prava, dužnosti i obaveze.
Ljudi iz pravosuđa, u Vrhovnom sudu i tužilaštvu moraju da ukažu na svoje kolege koje kompromituju njih same, ne Narodnu skupštinu, ne građane Srbije, nego njih same. Ako oni ne rade po zakonu, ako ne radi u interesu građana, onda ni našoj državi ne može biti dobro.
Na kraju, želeo bih da kažem da ćemo prihvatiti i ovaj predlog zakona vezano za organizaciju i nadležnost državnih organa za borbu protiv visokotehničkog kriminala, zato što smatramo da je takav jedan zakon Srbiji potreban u vreme ovih tehnoloških inovacija koje su sa nama, da i mi moramo da se zaštitimo od takve vrste kriminala. Mislim da je dobro što Ministarstvo predlaže jedan ovakav zakon. Smatram dobrim da ga Skupština usvoji.
Još jedanput, na kraju, socijalisti će podržati ove predloge zakona vezane za materijalni položaj zaposlenih u pravosuđu, za materijalni položaj svih ljudi u pravosuđu, ali smo duboko ubeđeni da svi ljudi u pravosuđu ne zaslužuju te plate, jer su svojim ponašanjem u proteklim godinama pokazali da ih nisu dostojni. Hvala.
PREDSEDNIK (Predrag Marković): Hvala vama. Da li se još neko od predsednika odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? Izvolite, reč ima gospodin Milan Marković.
Dok ne dođe gospodin Marković, koristim priliku da vas obavestim o načinu na koji će biti vođena ova sednica. Dakle, pauza će biti u 14,00 do 15,00 da bi se omogućilo televiziji da se uključi u drugi direktan prenos.
Isto tako, molim sve poslaničke grupe da predlože članove odbora za lokalnu samoupravu, koji će uskoro morati da bude formiran.
Izvolite, gospodine Markoviću.
MILAN MARKOVIĆ: Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Pokušaću da se, ipak, držim dnevnog reda, mada je rasprava danas otišla daleko od dnevnog reda.
Skupština vrca od patriotizma, što znači da nam se ne piše baš dobro, ali mi, kao opozicionom poslaniku, nije jasno izlaganje mog prethodnika iz SPS, koji je izneo niz primedbi na pravosuđe, kadrove u pravosuđu, pominje kriminalnu privatizaciju itd. Gospodine Obradoviću, vi ste stranka koja je u vlasti. Vi ste stranka koja podržava i ministra pravde, gospodina Stojkovića, ministra policije, gospodina Jočića.
Bez vas ne bi bili izabrani, bez vas ne bi ova vlada ni postojala. Zašto ne izađete, ne razgovarate sa njima i rešite to na neki drugi način. Ne možete vi podržavati vlast, glasati za sve zakone, uključujući i Poslovnik, po kome sada radimo, onda izađete za govornicu i sve to kritikujete da biste se ulagivali narodu.
Preuzmite odgovornost za stanje kakvo jeste. Nemojte govoriti o kriminalnoj privatizaciji kada za godinu i nešto dana, koliko vi učestvujete u vlasti, nisam čuo da je neko uhapšen, da je neko osuđen, da je nešto od toga izbilo na površinu, a s druge strane svaki dan se suočavamo sa nizom afera koje potresaju ovu vladu. Prosto, ne može da prođe dva dana da nema neke afere koja se tiče Vlade Republike Srbije koja govori o korupciji, koja govori o sprezi Vlade sa kriminalom, sa organizovanim kriminalom, koja jednostavno dovodi građane i ovu državu u totalnu nedoumicu, gde smo, šta smo, šta to radimo, na kom smo putu, ko je na vlasti, ko je u opoziciji itd.
Onda izađete ovde, diskutujete, bože moj, vi ste bili izloženi državnom teroru itd. Ukoliko vi jeste bili izloženi državnom teroru, to je za svaku osudu i svakoga onoga ko je sprovodio teror treba pronaći, utvrditi njegovu odgovornost, kazniti, ukoliko postoji odgovornost. Tu ćemo vam mi biti saveznici, jer je upravo Demokratska stranka pod državnim terorom bezmalo 15 godina, ne računajući one tri godine koliko je bila na vlasti.
(Zoran Krasić: Šta je državni teror?)
Gospodine Krasiću, objasniću vam sa zadovoljstvom, ako ne znate. Mislim da je vama to dobro poznato, s obzirom da ste bili vlast tokom devedesetih.
Ipak ću pokušati da se vratim na ovaj predlog zakona. Gospodine ministre, biću vrlo direktan, izneću vam stav Demokratske stranke. Vi znate da je zakonodavni okvir za pravosuđe u Srbiji dala Skupština u toku 2002. godine. Mi smo tada zajedno usvojili određen set zakona o pravosuđu. To su bili zakoni koje je predložila Demokratska stranka Srbije.
Veliki broj članova iz Demokratske stranke u to vreme je imao rezerve prema ovim zakonodavnim rešenjima. Sada dolazimo u situaciju da eto vi sami predlažete izmene određenih delova tih zakona, što je u krajnjem slučaju posledica vašeg shvatanja da ovaj zakon, koji je sada na snazi, ne odgovara stvarnosti.
Međutim, moram reći da se mi ne slažemo sa pravcem u kome vi želite da menjate ovaj zakon. Mi iz Demokratske stranke smatramo da vi na ovaj način želite sudsku vlast, u još većoj meri, da stavite pod jaram izvršne vlasti, odnosno da u većoj meri narušite njenu nezavisnost.
Praktično, ukidaju se sve one odredbe koje omogućavaju materijalnu nezavisnost sudija, a s druge strane daje se ovlašćenje Ministarstvu pravde, odnosno vama kao ministru, da sve odluke koje Visoki savet pravosuđa donosi, vezano za materijalni položaj sudija, moraju da dobiju vašu saglasnost.
Mi mislimo da se vi time direktno mešate, odnosno da dodatno narušavate nezavisnost pravosuđa, a inače smatramo da je odavno narušena i da je praktično nismo ni uspostavili. Sem možda onih godinu dana tokom 2002 - 2003. godine, nismo uspostavili nezavisno pravosuđe, odnosno nismo bili na njegovom tragu.
S druge strane, nakon ukidanja ovih odredbi Zakona o sudijama, plate sudija biće određene Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, po kome osnovicu za platu praktično određuje Vlada. Mislim da to, u svakom slučaju, nije dobro.
Moram reći da u delu javnosti postoji sumnja vezana za vaš motiv kada ste predložili Narodnoj skupštini ove zakone: naime, u jednom sledu događaja od stupanja na vlast Demokratske stranke Srbije, odnosno formiranja Vlade Vojislava Koštunica, vezano za vas lično, vaš pokušaj smene Jovana Prijića, specijalnog tužioca; zatim pokušaj najave ukidanja specijalnog suda, odnosno posebnog odeljenja, ali u narodu poznatijeg kao specijalni sud; zatim, sećate se, u javnosti su objavljeni transkripti presretnutog razgovora Dejana Milenkovića – Bagzija i njegovog branioca Biljane Kajganić itd.
Sada dolazimo u situaciju da nakon svega toga vi želite da sudije i tužioce koji postupaju u predmetima koji imaju elemenat organizovanog kriminala dovedete u položaj koji je manje povoljan od položaja koji su imali do sada.
Naime, vi znate da su do sada zbog složenosti posla, zbog rizika kojem su ti ljudi izloženi, zbog potrebe da oni budu nezavisni, hrabri i motivisani da gone i sude onima koji su deo organizovanog kriminala, imali plate daleko veće nego da su sudili u redovnim odeljenjima.
Vi sada želite da umanjite tu razliku. Mislim da ćete na taj način dovesti u pitanje rad po predmetima organizovanog kriminala i praktično slabite mogućnost države da se obračuna sa organizovanim kriminalom u našoj zemlji, a mislim da je to pitanje par ekselans za budućnost Srbije.
Konkretno, govoriću samo o zakonu o sudijama. U principu, isti je racio legis i za ostale zakone. U članu 7. ste predvideli da se osnovna plata sudije koji postupa po predmetima krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala i ratnog zločina može uvećati, pored uvećanja iz stava 2. ovog člana, još za 100%. Znači, smanjujete onu mogućnost, a znate da je bilo daleko više, da je bilo 300%.
Dalje, u obrazloženju kažete - međutim, na ovaj način neće biti umanjene dosadašnje plate sudija koji postupaju u predmetima organizovanog kriminala i ratnih zločina, već će ove plate realno porasti, imajući u vidu predviđeno povećanje plata.
Gospodine ministre, ne radi se o tome koliko će nominalno iznositi njihova plata. Mi možemo povećati njihove plate i plate ovih u redovnim sudovima, i da imaju plate kao što imaju ministri, ali će se izgubiti ta razlika između položaja onog ko radi ratne zločine i organizovani kriminal i onoga ko radi neka dela koja nisu dela organizovanog kriminala, na prime krađe, eventualno razbojništvo itd.
Znači, vi ćete eliminisati tu razliku i svako ko radi ova dela organizovanog kriminala reći će, zašto rizikujem svoju porodicu, zašto rizikujem svoj život, zašto uopšte dolazim u situaciju da me neko sa skupštinske govornice napada, naziva me izdajnikom, a da imam isti položaj kao što bih imao i da sudim u redovnim sudovima.
Suština je u tome ne da će biti povećana nominalna plata, nego da ti ljudi moraju imati posebnu motivaciju, jer posao i rizici sa kojima se oni suočavaju su posebnog karaktera, a iznad svega je važno da država zadrži kakvu-takvu svoju moć obračuna sa organizovanim kriminalom.
Znate da je nakon vašeg dolaska na vlast izvršena izvesna revizija policijske akcije koja se zvala "Sablja". Znate da je u toj vrsti revizije te akcije, što kroz politiku koju ste vi sprovodili u pravosuđu, što kroz politiku koju ministar Jočić sprovodi u policiji, veliki broj lica koja su učestvovala u obračunu države sa organizovanim kriminalom smenjen su sa svojih funkcija.
Mislim da je time poslata vrlo loša poruka. Mislim da u budućnosti možemo doći u situaciju da će malo ko biti spreman da za autoritet države uloži sve svoje znanje, sav svoj autoritet i da radi svoj posao tako da se obračunava sa onima koji jesu nosioci organizovanog kriminala, jer sutra se može promeniti vlast i taj isti doći pod udar neke vrste revanšizma.
Mislim da sve to nije bila vaša namera da to bude tako, ali mislim da u javnosti, a i vi to znate bolje od mene, postoji u društvu i u stručnoj javnosti određena sumnja po pitanju motiva kojim se rukovodite u vašem radu, kada je u pitanju pravosuđe, kao uostalom i cela Vlada Vojislava Koštunice, kada je u pitanju taj odnos prema organizovanom kriminalu.
Zato mislim da je generalno pogrešno što vi danas ovde predlažete. Mislim da se naše pravosuđe suočava sa ozbiljnim problemima. Mislim da nijedno predizborno obećanje po pitanju pravosuđa niste ispunili, osim, naravno, onih promena izbora načina javnih tužilaca koje smo podržali, gde ste bili potpuno u pravu.
Mislim da smo svi zajedno došli u ovoj skupštini do nekog stava da je potrebno promeniti taj zakonski okvir delovanja našeg pravosuđa i Demokratska stranka, s obzirom da vi još uvek ne izlazite sa nekim predlogom novog zakona, izaći će od jeseni sa predlogom seta pravosudnih zakona, koji bi zamenili ove zakone Demokratske stranke Srbije, po kojima pravosuđe funkcioniše prethodnih godina, zbog toga što ovi zakoni očigledno nisu dali rezultat.
Naravno, želja jeste bila da se stvori jedan okvir za nezavisno pravosuđe, ali danas smo praktično došli u neku situaciju kao što je ona situacija društvene svojine - ničije i svačije. S jedne strane, kad god treba možemo se zakloniti plaštom - postoji nezavisnost pravosuđa, a svi mi koji se bavimo politikom ili pravosuđem znamo da od te nezavisnosti nema ništa. Danas je i kontrolisanje u pravosuđu prosto posledica političkih nagodbi Demokratske stranke Srbije, socijalista i Srpske radikalne stranke.
Zašto je važno da mi nešto učinimo po pitanju našeg pravosuđa? Dakle, nije to samo ocena iz Studije izvodljivosti ili ne znam šta, jednostavno moramo učiniti nešto da promeni stanje u našem pravosuđu zbog toga što je to pitanje daljeg razvoja našeg društva.
Nedavno je u jednom dnevnom listu objavljen izveštaj odnosno procena Svetske banke. Biću slobodan da narodnim poslanicima pročitam par rečenica iz tog izveštaja, zbog toga što mislim da je važno da oni koji nisu imali prilike to da pročitaju treba da se upoznaju sa tim podacima i da na jedan drugačiji način sagledaju poziciju pravosuđa, jer to nije samo pozicija gonjenja i kažnjavanja onih koji su činili krivična dela i ne samo zaštite prava građana koji dolaze pred sud da neko svoje pravo zaštite i ostvare, već je to pre svega i pitanje privrednog razvoja.
Citiram deo tog teksta: "Petnaestogodišnje iskustvo zemalja u tranziciji upozorava da zbog visokog stepena korupcije, odnosno neefikasnog pravosudnog sistema, rast bruto društvenog proizvoda može biti umanjen za čitavih 15%, pokazalo je istraživanje koje je Svetka banka napravila u 26 zemalja u tranziciji".
Dakle, ovo nije nešto teorijski, ovo je empirijsko istraživanje, koje je sprovedeno u zemljama koje su tranziciju prošle pre nas.
"Spora reforma pravosuđa predstavlja kočnicu bržeg rasta zemalja u tranziciji, jer investitori ne žele da ulažu u sredine u kojima sudstvo nije nezavisno, odgovorno i efikasno". Ovo, u principu, i mi smo znali i bez njih.
Ono što jeste zanimljivo za sve nas ovde i što je potrebno u krajnjem slučaju da građani znaju da bi razumeli složenost ovog problema, što donekle opravdava i nas koji smo nakon 5. oktobra hteli da učinimo neke reforme, jeste i to da univerzalnog recepta za promene u pravosuđu nema, i zato strategija mora da bude izrađena prema stvarnoj situaciju i potrebama svake od zemalja. Ali, to mora da bude najviši prioritet, stav je Svetske banke.
U skladu sa tim da to treba da bude najviši prioritet, mislimo da smo mi danas u neko skorije vreme, odnosno prošlo vreme, ali bi i danas trebalo da razgovaramo o ukupnom zakonodavnom okviru u kome deluje naše pravosuđe.
Biću slobodan da u ime Demokratske stranke iznesem par ideja na kojima će se bazirati naš predlog ili ukoliko Ministarstvo izađe sa nekim sličnim predlogom, koji ćemo sa zadovoljstvom podržati, i spremni smo zajedno sa aktuelnom Vladom da radimo na tome i da donesemo jedan set tih zakona.
Naime, mislim da za promene u pravosuđu generalno treba širi konsenzus političkih stranaka. Nijedna vlast sama, uz ovako tanke koalicije, tanku većinu, neće biti sposobna da izvrši promene u pravosuđu koje su nam potrebne.
Taj naš predlog će se zasnivati na onome za šta se svi ovde zajedno zalažemo, a to je da se poveća nezavisnost i samostalnost, a sa druge strane da se naglasi odgovornost.
Što se tiče nezavisnosti i samostalnosti, smatramo da to mora biti predviđeno novim ustavom Republike Srbije, da Skupštinu treba isključiti iz procesa izbora nosilaca pravosudnih funkcija na ovaj način na koji je sada uključena.
Naravno, dok to ne bude, moguće je prelazno rešenje koje će se sastojati u sledećem: radi se o tome kako se biraju članovi Visokog saveta pravosuđa i da li uopšte Visoki savet pravosuđa traba da ima pozivne članove. To je jedno ozbiljno pitanje, koje i mi još uvek razmatramo po pitanju učešća nosilaca izvršne vlasti u Visokom savetu pravosuđa.
Ali, sigurno je da ne smemo da dozvolimo ono što se desilo sada i što se inače dešavalo 2002. godine, a to je da se stvori jedna konzervativna oligarhija samog pravosuđa, koja će biti vlast nad samim pravosuđem.
Znači, kada se stvori ta oligarhija, ona nema legitimitet demokratskog izbora unutar samih pravosudnih organa, kada se ona stvori sasvim je svejedno da li Vlada Republike Srbije, da li Odbor za pravosuđe Narodne skupštine ili će ta oligarhija vršiti vlast nad pravosuđem.
U osnovi dobijamo isto, a to je da pravosuđe nije nezavisno od nekog kakvog-takvog centra moći. Predlažemo sledeće: da se članovi Visokog saveta pravosuđa iz redova nosilaca javnotužilačkih funkcija biraju na izborima koji bi bili sprovedeni unutar javnotužilačke struke. Da li će to biti neposredan izbor za kandidata koji se kandiduje da bude član Visokog saveta pravosuđa ili će biti posredan, tako što će postojati neka skupština ili neko samostalno javnotužilačko telo, mi u to ne ulazimo. To je stvar koju možemo da razradimo.
Idejno, moramo da se dogovorimo oko toga da nosioci pravosudnih funkcija sami biraju svoje predstavnike u svoje najveće telo. Takva demokratska procedura i takav demokratski način izbora nosilaca pravosudnih funkcija će dati legitimitet i tom telu koje treba da bude vrhovna pravosudna vlast.
Kako treba da funkcioniše Visoki savet pravosuđa? Prvo, sednice moraju biti javne, mora biti javno ono što se dešava na sednici Visokog saveta pravosuđa. Prilikom izbora u Visoki savet pravosuđa mora se poštovati određena zastupljenost tužilaca ili sudija, jer i sudije se biraju po istom principu, mora biti omogućena njihova zastupljenost iz svih krajeva Srbije i sa svih nivoa tužilačke ili sudijske grane. Znači, mora da bude određeni broj nosilaca sa opštinskog nivoa, određeni broja sa okružnog nivoa i jedan, recimo, predstavnik iz Republičkog javnog tužilaštva, odnosno Vrhovnog suda Srbije.
Odlučivanje mora da bude drugačije nego što je to sada, ne može se samo prosto nakarikati većina i dobiti odluka, odnosno da se izglasa predlog za nekog nosioca pravosudne funkcije. Mora se uvesti sistem kvalifikovane većine, koja će podrazumevati većinu svakog predstavništva određenog dela onih koji delegiraju u Visoki savet pravosuđa.
Ko treba da delegira? To treba da bude većina iz sudijske organizacije, iz javnotužilačke organizacije, deo iz Narodne skupštine Republike Srbije, jer će se ona isključiti donošenjem novog ustava uopšte iz ovog posla o kome govorimo i normalno deo iz advokatske komore. Žao mi je, jer mislim da mi narodni poslanici treba sa malo više pažnje da govorimo o advokatima, a posebno o uglednim ličnostima i posebno o onima koje su same advokatske komore izabrale da budu njihovi predstavnici. Mislim da je na to mogao da ukaže i sam ministar Stojković ili predsedavajući u malopređašnjoj diskusiji.
Disciplinska odgovornost jeste veoma važna. Kolega Žarko Obradović je lepo primetio malopre da mi nemamo nijedan podatak o tome da je neko kažnjen i razrešen zbog toga što neažurno radi, zbog toga što čak i nezakonito radi itd. Stanje u pravosuđu jeste katastrofalno s jedne strane, a sa druge strane mi nemamo nikoga ko je odgovoran za takvo stanje.
Svi peru ruke od odgovornosti. Ministar kaže, ne znam ni sam, pravosuđe je nezavisno. A Visoki savet pravosuđa kaže, ne znamo mi, to radi Veliko personalno veće, utvrđuje odgovornost. A ovi kažu, ne znamo mi, mi smo prenatrpani predmetima, i to ide tako u krug. Mi nemamo izgrađeni sistem.
Jedan od problema jeste i taj što nije dobro izgrađen sistem kaznenih mera koje bi se primenjivale prema onima koji ne rade adekvatno i u krajnjem slučaju mora se napraviti razlika između onih koji su samo neažurni u nekoj manjoj meri ili ne dolaze u odgovarajuće vreme na posao i onih koji su spremni da vrlo ozbiljno zloupotrebe funkcije ovlašćenja koje im je država dala time što obavljaju tako značajnu funkciju kao što je, recimo, biti sudija ili javni tužilac.
Ima tu niz drugih stvari, ali jedna se posebno odnosi na vas sada, gospodine Stojkoviću, i na ovu vlast. Mi jesmo već ranije predlagali da pravosuđe ima nezavisan budžet. Prema članu 15. Zakona o budžetu vi jeste naredbodavac za izvršenje budžeta i to uopšte nije sporno. Zašto vi kao zagovornik nezavisnog pravosuđa niste rekli kada je pravljen taj budžet, ne, ne želim da budem čovek koji će biti naredbodavac budžeta za pravosudne organe, mi treba da težimo njihovoj nezavisnosti, neka budu oni to.
Bez obzira na vaš lični odnos, vi možda možete da budete takvi, pa da sve odobravate što oni zatraže. Nije to sporno. Zašto onda uopšte i sami sebe opterećujete takvim poslom i zašto uopšte u ovom ukupnom ambijentu koji sam naveo dodajete i tu jednu sumnju da vi, eto, odlučujete o tome i da mora, ne znam, predsednik suda ili Vrhovnog suda da moli vas da vi odobrite novac za nešto.
Vi ćete sada odobravati i novac koji treba da se isplati i onima koji sude u sudovima, u posebnim odeljenjima, onima o kojima sam malopre govorio. Uopšte ne znam zašto vi to želite, zašto vi želite da budete taj koji će odlučivati, završavam, o sudbini tužilaca ili sudija u Specijalnom sudu, na taj način što ćete praktično od vaše volje da zavisi da li će dobiti i tu naknadu koja je sada smanjena u odnosu što je nekada bila.
A da sam na vašem mestu, to apsolutno ne bih radio, a posebno imajući u vidu onaj ambijent koji sam vam na početku prezentirao i za koji, ponavljam, ne verujem da postoji bilo kakva namera kod vas, ali prosto je taj sticaj okolnosti ministra takav da ste vi potezali možda neke priče koje stoje u nekom objektivnom sledu događaja, ali u sledu događaja u državi u kojoj se nalazi.
Vi potežete priču ukidanja posebnog odeljenja ili ne znam čega, pa normalno je da onda ljudi sumnjaju u vaš motiv ili delovanje. Odmah da vam kažem, ne sumnjam, ali mislim...
(Predsednik: Molim vas, vreme.)
... da vaše ministrovanje na ovoj poziciji nije dalo rezultate koje smo želeli, što zbog možda vaše nemogućnosti da sagledate širinu ovog problema, što zbog objektivne nemogućnosti koalicije kojoj vi pripadate. Verujem da vam nije lako. Vi stalno morate tu da balansirate između ovih stavova partija koje su krajnje raznorodne, s jedne strane G17, a s druge SPS, i verujem da vam to nije lako.
U svakom slučaju, čuli ste naš predlog. Ukoliko budete...
(Predsednik: Vreme.)
Ukoliko budete pri tom predlogu mi ćemo vas podržati, a ukoliko ne, mi ćemo preuzeti odgovornost i ukoliko dođemo u priliku nakon sledećih izbora, mi ćemo preuzeti odgovornost da pravosuđu damo istinsku nezavisnost, ali i da utvrdimo odgovornost nosilaca pravosudnih funkcija, kako bi građani imali pravo na pravovremenu zaštitu njihovih prava. Hvala.

Pošto sam bio više puta pominjan i pogrešno tumačen od gospodina Markovića, po Poslovniku, želim da kažem nekoliko reči.
SPS nije u vlasti, ali podržava ovu vladu i činiće to dokle god ova vlada radi u interesu građana Republike Srbije. Mi ćemo u vlasti biti posle sledećih izbora, jer očekujem da će građani Srbije dati podršku, konačno, poštenim strankama i onima koje su autonomne, gde se ne donose odluke u Briselu, Beču, Njjujorku, Vašingtonu i u nekim drugim centrima međunarodne moći.
Drugo, ostajem pri tvrdnji da je privatizacija u Srbiji bila pljačkaška: dve milijarde evra za 1000 najboljih preduzeća, samo po sebi govori koliko je to bila pljačkaška privatizacija. Ponavljam još jedanput, 49% "Telekoma", 49% vrednosti jednog dela Javnog preduzeća - 1.536 miliona u vreme kada su socijalisti to prodavali.
Da je bila pljačkaška privatizacija, govori i sledeće: pogledajte, gotovo svi čelni ljudi DS ili oni koji su nastupali u ime DS su odjedanput, za dve-tri godine vlasti, stigli da materijalno obezbede sebe i ko zna koliko generacija iza sebe. Još kad pogledate da neki od njih nisu ni završili fakultete, da nemaju radno iskustvo, posao u Vladi, ministra ili već čega bio im je prvi posao u životu. Bili su predsednici opština i ko zna na koji način su izdavali građevinske dozvole i ostale stvari.
Danas oni treba da ubeđuju nas da toga nije bilo. Nemojte, molim vas. Zašto to nije bilo predmet pravosuđa? Zbog sprege koja postoji između ljudi iz DS i onih koje su imenovali u pravosuđe. Zbog te sprege ne može danas da se reši neki problem. Raznim proceduralnim smicalicama ljudi koji su oštećeni nisu bili u situaciji da proteklih godina reše svoje probleme, a kamoli oni koji su opljačkani tokom privatizacije. To su činjenice.
Pogledajte broj pritužbi u Odboru za žalbe i pogledajte broj pritužbi u Odboru za privatizaciju, i sve je kao navodno čisto. Ne može. Sećate se, u vreme vanrednog stanja zamenici tužilaca su po zakonu imenovani na Vladi, po zakonu na Vladi, i onda ne govorimo o sprezi izvršne vlasti i onoga ko je bio tada odgovoran.
Pod tri, nad nama socijalistima je sprovođen državni teror i tu nema nikakve sumnje. Država je kidnapovala Miloševića. Odavde sa ove govornice ministar Đelić je najavljivao tužbe pre nego što je tužilaštvo te predmete dostavljalo i procesuiralo. Odavde se govorilo da su ti i ti uradili to i to, čuvene 242 zloupotrebe službenog položaja.
Primer u vreme "Sablje", vaš kolega gospodin Vučelić je bio uhapšen, bio u zatvoru kao i nekoliko socijalista, članova Izvršnog odbora, ili članova ranijeg rukovodstva, pod obrazloženjem da su ugrožavali bezbednost države i naroda. Šta je bilo posle? Nikom ništa. I vi nam pričate da nije bilo državnog terora.
Ovde je DS instalirala jednu lažnu stranku Ivkovića. Ovde su vam davali kvorum. I to je bilo malo, nego su ga izabrali za člana Srbije za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora, da može on da glasa o sudbini Jugoslavije i kažete da nije bilo državnog terora.
Mediji su u vreme "Sablje" pisali da su specijalne jedinice formirane za potrebe Miloševića, SPS-a i radikala. To je bilo, ubijali za potrebe Miloševića, SPS-a i radikala. Recite mi da to nije tačno, pa smo saznali na Odboru za bezbednost da to nikad nije izašlo iz ureda Ministarstva, nego iz Biroa za komunikacije Vlade.
Vi pričate da nije bilo državnog terora, niste hteli da primenjujete Zakon o narodnim poslanicima. Tražili smo svoje mandate 2002. godine. Ustavni sud je doneo tu odluku 2003. godine i vi pričate o tome da nije bilo. Stojim vam na raspolaganju, izađite ovde, pa se obratite građanima Srbije i recite da to nije tačno. Izađite ako imate obraza, a ne tamo iz klupa.

Javljam se u ime poslaničke grupe SPS po Poslovniku. Ostajem pri tvrdnji da je privatizacija u Srbiju, koju je izvršila prethodna vlada, prethodna vlast, bila pljačkaška. Nisu rešeni ti problemi iz razloga što postoji sprega između vrha Demokratske stranke, pojedinih ljudi iz pravosuđa i onih koji su ta preduzeća privatizovali. Pogledajte rukovodstvo prethodno Demokratske stranke i onih koji su sada, šta imaju i šta su imali, i tu ne treba neka filozofija. Stvar je vrlo prosta.
(Upadica iz sale: Puni su ko brodovi.)
Ko brodovi su puni.
Druga stvar, ne zloupotrebljavajte ubistvo jednog čoveka, kao što je Slavko Ćuruvija. Ovde, u ovoj skupštini 2001. godine, kada je formiran novi parlament, čuli smo od predstavnika Demokratske stranke da postoje dokazi o umešanosti pojedinih ljudi iz SPS u to ubistvo. To je bilo 2001. godine u januaru.
Pa zar iko pametan u ovoj Srbiji misli, posle one torture koju su demokrate sprovodile nad Srbijom i one apsolutne vlasti koju su imali nad svim sferama života, uključujući i pravosuđe, da je iko od naših umešan, da to ne bi ugledalo svetlost dana i da ne bi bio uhapšen. Čovek sa pravom kaže, ako je iko umešan.
Molim vas, ne zloupotrebljavajte ubistva tih ljudi. Kada pomenete Ćuruviju, pomenite i Pantića, kada se pominje Buha, neka se pomene i Pavle Bulatović, Todorović, Stojčić i mnogi drugi koji su ubijeni. Kako su ubijeni i zbog čega su ubijeni, to treba država da dokaže.
Ali, vi ne želite da govorite o pojedinim stvarima. Ovde se govori selektivno, kao i ova priča o zločinima. Ne stavljajte nama socijalistima u usta ono što nismo rekli.
Mi tražimo da ova skupština osudi sve zločine počinjene na prostorima bivše Jugoslavije, ali sve. Ne jedan, ne onaj koji je marketing jedne političke opcije ili grupe zemalja Zapada koje su izvršile agresiju na našu zemlju, nego sve zločine.
Ali, Demokratska stranka na to nije spremna. Nije spremna da ikada pomene da su bile sankcije. Nije spremna da spomene Vasu Miskina, "Oluju", a o agresiji i da ne pričamo. To je krajnja nekorektnost koja postoji ovde zato što se apsolutno biraju podaci i selektivno iznose.
Moram reći da sam i sam kao pripadnik Socijalističke partije Srbije često bio u nedoumici do sinoć oko toga šta je to govor mržnje. Od ovih novodemokrata, i onih koji transparentno govore o svemu, čuo sam više puta priču o govoru mržnje.
Moram reći da sam zahvalan sinoć gospodinu Popovu što je prikazao onaj snimak koji je proglašen govorom mržnje. Moram reći da sam zahvalan jer sam i sam progledao, pa vidim šta je to govor mržnje koji je emitovala RTS. Znači, jedan kratak film, koji činjenično konstatuje stanje da je mladi čovek ostao bez svoje porodice, to je govor mržnje. Zašto? Srbija nije trebalo o tome ništa da govori.
Oni koji pričaju o RTS-u treba da znaju da RTS nije prikazala te strašne snimke događaja koji su se desili 1991, 1992. i 1993. godine, a da je prikazala, ko zna šta bi bilo sa tim ljudima. Kakav naš sud i kakav Haški tribunal - oni bi bili do sada sigurno razapeti više puta.
Na kraju, gospodine Markoviću, vi ste zadnji u ovoj skupštini koji treba da se pozovete na legalitet, jer se vi za to zalažete. Vi ste bili predsednik opštine Palilula, koja je poznata po bezakonju u oblasti urbanizma. Šta ste vi kao legalista uradili da to sprečite? Davali ste dozvole ljudima da zidaju zgrade, a tri godine nije uvedena struja i voda, i vi sebe afirmišete kao legalistu. Koji ste vi to legalista?
Zašto niste, kao predsednik opštine, to sprečili? Zašto niste sprečili službe koje su davale dozvole da se takvi objekti izgrade? Vi pričate o pravu.
(Zoran Krasić, sa mesta: I svuda po jedan stan.)
To je posebna priča i o tome imamo podatke. To ćemo vrlo rado saopštiti o radu ovih legalista i o tome kako su za malo vreme stekli ogromno bogatstvo od plate u državnim organima.

 Hvala, gospodine predsedavajući, pošto ovo polako izmiče u odnosu na temu dnevnog reda, imam obavezu da kažem nekoliko reči vezano za pominjanje SPS i ove događaje u Srebrenici, i obeležavanje tog groznog datuma. Groznog iz razloga što je jako mnogo ljudi ubijeno, a taj događaj se koristi i njime se politički manipuliše, i očigledno se želi politički preko toga poentirati.
Mi, socijalisti, nemamo nijednog razloga da se brinemo vezano za te događaje. Ove dušebrižnike moram da podsetim nešto što je deo naše savremene političke istorije, ali očigledno se ne pominje, jer ne može se politički poentirati na tome da je mirovni plan iz 1994. godine o zaustavljanju rata u BiH, gde je rukovodstvo tadašnje Srbije i Jugoslavije stalo iza njega, i predsednik Milošević, bilo odbijeno leta 1994. godine od tadašnjeg rukovodstva Republike Srpske na Palama, i da je posle toga 6. avgusta bila uvedena blokada na Drini.
Tada smo mi socijalisti bili kritikovani od svih ovih sada dušebrižnika što drže ovako moralna predavanja. Bili smo kritikovani kako ne pomažemo srpski narod itd. A isporučili smo ogromne količine i hrane i medicinskih potrepština.
Postoji izveštaj švedskog generala Bob Pelnesa, koji kaže da Srbija ništa nije uradila protivno dogovoru koji je postignut tada sa međunarodnom zajednicom. Imamo, nažalost, ove grozne zločine iz 1996. godine i imamo izveštaj holandske Vlade na 7.600 stranica, gde se nepobitno, a jedna vlada je pala zbog toga, konstatuje nekoliko činjenica. Pod jedan, Srbija s tim nema veze. Pod dva, delimičnu odgovornost nosi holandska Vlada, delimičnu odgovornost nosi UN, i zbog načina kako su se ophodile i odnosile u toj akciji, i da odgovornost nosi Vojska Republike Srpske. Srbije tu nema.
Zašto smo mi protiv deklaracija koja, da kažem, govori samo o jednom zločinu. Baš zbog toga što se apsolutno pokušava naša država uvući u nešto za šta nije odgovorna. Nama socijalistima smeta kada se samo priča o jednom zločinu. Nama smeta kada se pominje država Srbija koja sa tim nema veze. Zašto se ne pominju neki drugi zločini koji su se desili ili odgovornost svih, zašto se dozvoljava da nam neki tzv. dušebrižnici iz međunarodne zasednice pričaju kako je moralno osuditi. Niko od njih nije osudio agresiju NATO na našu zemlju 1999. godine.
Otkud ta, pobogu, logika da imamo potrebu da pričamo o zločinima u drugoj državi, jer BiH jeste druga država, sviđalo se to nama ili ne, a nemamo potrebu, ni moralnu ni političku, da pričamo o zločinima koji su počinjeni u našoj državi nad našim narodom. To je nešto što nas socijaliste razlikuje u odnosu na ove novokomponovane dušebrižnike i demokrate. Hvala vam.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Poštovane kolege narodni poslanici, moram reći da smo mi, poslanici Socijalističke partije Srbije, sa zadovoljstvom slušali nadmudrivanje kolega koji su pre nas govorili o ovom predlogu odluke o izmeni Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Čuli smo od više kolega narodnih poslanika nadmudrivanje o tome da li su ili nisu umanjena prava poslanika ovim poslovnikom, da li je stvorena mogućnost da poslanici mogu da kažu šta hoće o nekom predlogu zakona, o amandmanima, jednostavno da li je poslovnik po svom sadržaju restriktivan ili ne.
Moram priznati da se posle svega onoga što sam čuo, a polazeći od našeg iskustva u radu parlamenta od 1990. godine, znači u ovih 15 godina višestranačkog sistema u Srbiji, i onoga što je bilo pre u godinama kada su socijalisti činili većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, može izvući prost zaključak: što više pričamo o demokratiji, to je Poslovnik restriktivniji i više smanjuje pravo poslanicima da govore.
Ovaj poslovnik nije ništa epohalno, niti išta reformsko, niti išta demokratsko, niti ništa liberalno. Ovo je poslovnik koji se ne može oceniti kao kvalitetan, ali je on produkt vremena posle 5. oktobra, kada je u ime demokratije, transparentnosti i ne znam već kojih verbalnih vrednosti, koje je DOS tada promovisao, on nastao i na prost način označio smanjenje prava poslanika, ako hoćete, onog osnovnog prava poslanika, a to je pravo govora u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Mi danas ovom odlukom vršimo izmene jednog lošeg Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Ne vršimo sve izmene koje bi se u tom lošem Poslovniku mogle promeniti. Ako se želela jedna vrsta analogije, ili ako se želeo uspostaviti jedan sistem, da se vremenski ograniči pravo poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije da govore o jednoj zadatoj temi, onda je trebalo ovaj predlog odluke da sadrži i uskraćivanje prava predlagaču da može neograničeno da govori.
Nema osnove u tome, ako su narodni poslanici sadržajem Poslovnika onemogućeni da govore onoliko koliko bi želeli, nego je to po tački dnevnog reda sadržano u onih pet sati predviđenih za raspravu. Ovde se predviđa određeni vremenski period za raspravu o amandmanima. Ne vidim zašto predlagač nije u ovom predlogu izmene Poslovnika ograničio i pravo predlagaču, Vladi Republike Srbije ili nekom drugom ko podnese akt u Narodnoj skupštini Republike Srbije i predstavlja osnove rada Narodne skupštine Republike Srbije, vreme govora.
Naravno, najbolji i najidealniji je onaj Poslovnik koji bi predstavljao konsenzus svih političkih stranaka, ali neka praksa i iskustvo pokazuju da se do toga u Narodnoj skupštini Republike Srbije teško dolazi.
Posle početne želje pribegava se krajnje prostom sredstvu koje nije prihvaćeno od svih, a to je jednostavno, skupštinska većina donosi predlog poslovnika, odnosno poslovnik koji smatra da je dobar.
Danas raspravljamo o izmenama Poslovnika koji po svom sadržaju nije kvalitetan. On je restriktivan, po poslanike loš i uskraćuje prava poslanicima. Najbolje se može videti kada se sadržaj ovog poslovnika uporedi sa onim što je bio mali ustav Narodne skupštine Republike Srbije devedesetih godina i onim što je Socijalistička partija tih godina Poslovnikom predvidela.
Naime, devedesetih godina Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije je sadržao odredbu prema kojoj Skupština nije mogla raditi ukoliko nije u sali bilo više od polovine ukupnog broja narodnih poslanika. Znači, kvorum za rad Narodne skupštine Republike Srbije bio je 126 poslanika i on je uvek trajao. Koliko je to imalo značaja, setite se samo uz pomoć još jednog poređenja.
Naime, tada je bilo predviđeno da se posle završetka rasprave u načelu i u pojedinostima i glasa o tom predlogu. Onda su svi poslanici objektivno morali biti prisutni u sali Narodne skupštine Republike Srbije tokom celog trajanja rada po jednoj tački dnevnog reda, odnosno po amandmanima, i aktivno su učestvovali.
Sada imamo paradoksalnu situaciju da se o jednoj tački raspravlja u načelu i u pojedinostima, a da se glasanje obavlja posle nekih 15-20 dana, pa se često dešava da ni predlagač ne zna tačno šta sadrži koji amandman, a kamoli da to znaju ostali poslanici.
Mislim da će se veće prisustvo poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije obezbediti onog trenutka kada se bude predvidelo da se predlog u načelu i u pojedinostima raspravlja, odnosno glasa u isto vreme.
U vreme kada su socijalisti organizovali rad Narodne skupštine Republike Srbije svaki poslanik je imao pravo da govori po 10 minuta, koliko god da je to poslanika želelo. Primera radi, ako bismo uzeli sadašnji odnos poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije, poslanička grupa SPS bi mogla govoriti 220 minuta, a ovim poslovnikom može svega 26 minuta, znači skoro deset puta manje. To najbolje govori o demokratskom karakteru onog poslovnika pre u odnosu na ovaj.
Postojala je poslovnička mogućnost, ukoliko neko od poslanika smatra da nije na adekvatan način obrazložio predlog zakona koji je bio na dnevnom redu, da je mogao dobiti ponovo reč, i to više njih, naravno, uz saglasnost predsednika Narodne skupštine. To govori, samo po sebi, kakav je bio princip rada.
Imali smo, naravno, situaciju da je tadašnja opozicija vršila praktično opstrukciju rada parlamenta, ali i to je sastavni deo parlamentarnog rada. Čuli smo danas zanimljivu priču od kolega koji su bili '90. godina narodni poslanici Republike Srbije, da je ovde čitana knjiga tokom nekoliko sati i da je to bio način rada parlamenta.
Imali smo i dva zakona '90. godina: jedan zakon o transformaciji "Politike", kada je podneto na taj predlog zakona preko 2.000 amandmana (čini mi se 1996. i 1997. godine); drugi je bio Predlog zakona o lokalnoj samoupravi, kada je podneto 1.350 amandmana na predlog zakona.
Ovi podaci koje sam naveo, ovi primeri, najbolje govore koliko je Narodna skupština Republike Srbije '90. godina bila mesto gde se moglo, od strane narodnih poslanika, razgovarati o temama koje su bile na dnevnom redu, i to u neograničenom vremenskom trajanju. Doduše, neki poslanici su i to pravo zloupotrebljavali, ali to govori više o njima, nego o Skupštini.
Onda, imamo situaciju da se to vreme proglašava nedemokratskim, totalitarnim, tiranskim, ili ne znam na koji način, a onda dobijemo posle nazovidemokratskih promena 2001. godine Poslovnik koji suštinski umanjuje prava poslanika.
Moram reći da su se poslanici SPS u odnosu na Poslovnik koji je sada važeći žalili Ustavnom sudu, i to po više tačaka. Pomenuću samo dve: vremensko ograničenje, svođenje prava poslanika da mogu razgovarati o nekom predlogu zakona samo unutar prava poslaničke grupe i taj naš stav nije bio prihvaćen od Ustavnog suda; ali je prihvaćen drugi – da su poslanici mogli da govore o amandmanu koji je bio na dnevnom redu, jer je, nažalost, i to pravo bilo umanjeno.
Ovo sam napomenuo da biste shvatili šta ove promene same po sebi nose. Mi poslanici SPS nismo zadovoljni ovim predlogom dokumenta, kojeg je gospodin Marković podneo Narodnoj skupštini Republike Srbije. Tražio sam od gospodina Markovića da se, kao predlagač, izjasni o našim amandmanima, da znamo kakva je njihova sudbina.
Ukoliko amandmani na Predlog odluke, koje smo podneli gospodin Zoran Anđelković i ja, ne budu prihvaćeni, neće ni naša poslanička grupa glasati za Predlog odluke o izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Reč je o nekoliko amandmana, ali je suština sledeća: da se ne uskraćuju prava poslanicima, da predsednik Narodne skupštine Republike Srbije ne zloupotrebi poslovničku mogućnost da može da produži rad parlamenta popodne ili u večernjim satima na neograničeno vreme.
Ovim se njegovo pravo reguliše - da može eventualno produžiti vreme u raspravi po nekoj tački dnevnog reda samo do završetka rasprave o toj tački. To, naravno, mora da najavi, da bi poslanici mogli da planiraju svoje vreme.
Naravno, i ova mogućnost da se vreme za podnošenje amandmana produži sa tri na pet dana. Predvideli smo mogućnost, ukoliko se Narodna skupština Republike Srbije zakaže u kraćem vremenskom periodu, da to pravo može biti korišćeno u vreme pravog podnošenja amandmana na predlog zakona do onog trenutka dok ne počne rasprava o tom predlogu zakona.
Drago nam je što je podneti amandman, moram reći na našu inicijativu, gospodin Marković prihvatio, ali očekujem da se i o drugim našim amandmanima izjasni javno, da nije dovođena u pitanje potreba da jedna trećina poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije u ovoj sali bude uslov za početak rada Narodne skupštine Republike Srbije.
Pravo je da opozicija vrši bojkot rada parlamenta, to je njihovo pravo, to se uopšte ne dovodi u pitanje. Mislim da skupštinska većina treba i mora da obezbedi tu trećinu potrebnu za rad parlamenta i da je to nešto što jednostavno treba prihvatiti kao takvo.
Možda se odgovor može tražiti na drugoj strani, da li neki poslanici imaju više obaveza u odnosu na posao poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. To je jedan od razloga što ne prisustvuju sednici i što to utiče na kvorum. To je pitanje koje mora svaka poslanička grupa da reši unutar sebe. Jednostavno, to je pitanje zaduženja poslanika.
U svakom slučaju, ovaj poslovnik neće sam po sebi, sa ovim izmenama, predstavljati ništa revolucionarno novo. On će suštinski pomoći da produžimo rad ovog parlamenta. Možda se neće raditi četiri ili pet, radiće se samo šest sati, ako ne budemo počinjali u 10,00, počećemo u 11,00, pa će se raditi do 18,00 sati. To je jedan sat u odnosu na ono što smo do sada imali kao praksu. Sigurno će biti produžen rad parlamenta.
Što se tiče rasprave u pojedinostima, videćemo kako će stvari ići. U svakom slučaju, još jednom kažem, očekujem od gospodina Markovića da se izjasni o našim predlozima, o našim amandmanima na ovaj predlog odluke. Ukoliko gospodin Marković, kao predlagač, prihvati naše amandmane, poslanici SPS će glasati za ovaj predlog odluke. U suprotnom, naš stav će biti negativan. Hvala.

 Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovani gospodine ministre, kolege narodni poslanici, za SPS ovi predlozi amandmana na Ustavnu povelju nisu način da se hronični problemi u funkcionisanju državne zajednice reše, već samo prolongiraju.
Nisu način da se ti problemi reše, jer ovi amandmani nemaju taj sadržaj, koji bi mogao pomoći da se problemi u funkcionisanju državne zajednice reše. Ovim amandmanima se rešava jedan konkretan problem. To je pitanje izbora poslanika u Skupštinu državne zajednice i daje se jedan okvir za drugo pitanje koje se permanentno javlja u funkcionisanju državne zajednice.
SPS je glasala pre dve godine protiv Ustavne povelje i bili smo potpuno u pravu, jer smo tada tvrdili, a praksa je to kasnije i pokazala, da nije stvorena zajednička država, jer nema funkcije zajedničke države, da je stvoren jedan mutant od države, koji ima ogromne probleme u funkcionisanju.
Problemi se javljaju u organizacionom delu, u opisu posla te državne zajednice a pogotovo problemi koji eskaliraju kroz ponašanje ljudi koji predstavljaju državnu zajednicu.
Naime, imali smo situaciju proteklih dve godine da se predstavnici državne zajednice ponašaju kako koji, svako zastupa svoju politiku. Imali smo situaciju da se na međunarodnim skupovima predstavnici državne zajednice vide ili ne vide, pozdrave ili ne pozdrave, daju različite izjave. Čak smo imali primer da ambasador državne zajednice napusti tu funkciju, da bi postao predsednik Pokreta za nezavisnu Crnu Goru.
To sve, a obilje drugih dokaza govori da su problemi u funkcionisanju brojni, da državna zajednica ovakva kakva je nema dugu budućnost. Ali, dokle god postoji šansa vredi se za nju boriti i u tom kontekstu posmatramo i ove predloge amandmana.
Kada sam rekao da se njima rešava jedan konkretan problem, prvi amandman koji je podnela Vlada Republike Srbije se odnosi na način izbora za Skupštinu Srbije i Crne Gore i on rešava problem legitimiteta sadašnjih poslanika. Amandman određuje da se mandati sadašnjih poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore produže do održavanja tih izbora.
Mi ćemo imati možda jednu paradoksalnu situaciju, da se u Crnoj Gori održe izbori u jednom vremenskom periodu, u Srbiji u drugom, ali i to je problem koji se vidi i koji se pokušava kupovinom vremena rešiti, jer suština ovih amandmana jeste kupovina vremena, u očekivanju da će se promeniti vladajuća struktura u Crnoj Gori ili da će se promeniti ukupno raspoloženje građana.
Raspoloženje građana i jeste promenljiva kategorija, i ako je to i neki elemenat na kojem eventualno gradimo strategiju kako rešiti problem funkcionisanja državne zajednice ili kako rešiti problem zajedničke države, onda i to može biti neki razlog za koji se valja boriti.
Drugi amandman se odnosi na pitanje referenduma države članice. Naime, ovde se konstatuje da će država članica koja organizuje referendum sarađivati sa EU na poštovanju međunarodnih standarda. Iskreno rečeno, očekivao sam od predstavnika Vlade makar da nas upozna sa sadržajem onoga šta je to međunarodni demokratski standard, jer iskustva zemalja EU, iskustva referenduma koji su održani u zemljama EU, pokazuju da je taj pojam međunarodni demokratski standard vrlo rastegljiv i da se standardi utvrđuju u odnosu na pitanje koje je na dnevnom redu.
Negde se uopšte ne postavlja pitanje bilo kog kriterijuma, dovoljno je da određen broj ljudi izađe da glasa, negde se postavlja uslov 50%, negde dve trećine.
Bilo bi dobro makar da smo čuli ako ima iskustva da je EU raspisivala neki referendum koji se odnosi na pitanje opstanka države, pitanje sudbine dela teritorije, šta je to što je u tom trenutku bio standard.
Ubeđen sam da ovde taj standard neće biti nizak, naprotiv, biće visok, ne zbog nas samih i ne zbog sudbine državne zajednice Srbije i Crne Gore, nego i zbog činjenice da će Evropska unija sigurno gledati i na sebe, ali i na situaciju u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji. Ne pominjem tek tako Republiku Srpsku i Kosovo i Metohiju, jer su to dva dela teritorije, jednog u okviru Bosne i Hercegovine, a drugog u okviru Srbije, gde se na jedan ili drugi način pominje pitanje referenduma, ili ako se ne pominje, sigurno će se postaviti.
A Evropska unija će morati to pitanje da definiše i zbog sebe, jer onaj kriterijum koji se utvrdi u slučaju održavanja referenduma u Crnoj Gori moraće da se primenjuje i kod njih, pa ćemo biti u situaciji da vidimo šta je to međunarodno priznati demokratski standard, s obzirom da taj pojam ima vrlo različit sadržaj.
Ovo sam pomenuo, pre svega, da bi se shvatilo da postoji veoma jasna granica i domet ovih amandmana i ponavljam još jednom, dakle za nas, poslanike SPS-a, ovo jeste način da se reši jedan konkretan problem, drugi da se postavi jedan okvir, ali suštinski da se kupi vreme i da se u dolazećoj budućnosti pokušaju ti problemi rešiti. Mi naime smatramo, poslanici SPS-a, da se za zajedničku državu Srbija i Crna Gora vredi boriti, i zbog zajedničke istorije, zbog zajedničkih korena, zbog naše tradicije, zbog naših potreba, zbog rešavanja problema sadašnjosti, a bogami i budućnosti.
Istorija odnosa Srbije i Crne Gore je takva da pokazuje da su uvek bolje rešavale probleme, i jedna i druga, kada su bile zajedno, nego kada su bile odvojene.
Naime, u prošlosti se govorilo da postoji jedan narod u dve države, srpski narod u Srbiji i Crnoj Gori, i taj narod u dve države se u prošlosti i te kako pomagao, i vojno i politički, naravno i ekonomski, i to je bilo nešto što je sastavni deo njihovog zajedničkog života i njihove borbe protiv zajedničkog neprijatelja. Nekada je to bilo Otomansko carstvo, Austrougarska u novijoj istoriji, u političkoj istoriji Italija i druge evropske zemlje, ali sve to pokazuje da su zajednički rešavale nadolazeće probleme.
Čak ima i slučajeva u istoriji da je Crna Gora tražila da se njeni određeni problemi ili teritorijalno proširenje vrši na račun teritorija koje dobije Srbija, ali moram još jednom reći, sve je to bio deo zajedničke strategije da se što više pripadnika istog naroda otrgne ispod uticaja i kontrole velikih sila i da bude bilo u Srbiji, bilo u Crnoj Gori.
Tada se to nije postavljalo kao pitanje, jer se govorilo, pisalo i od strane i jedne i druge dinastije, ili treće dinastije, u obe države da je reč o istom narodu.
Istorijsko pitanje na koje još uvek nemamo odgovor, ako je reč o jednom narodu, zašto za tih 58 godina, koliko je recimo Nikola Petrović bio vladar Crne Gore, nijedanput nije uspelo da se dođe do sporazuma o zajedničkoj državi Srbija i Crna Gora, a poznato je da je dinastija Petrovića u rođačkim i kumovskim odnosima bila sa Karađorđevićima i Obrenovićima. Ali, to je drugo pitanje i nije predmet ove skupštine.
Smatramo takođe da je dobro da postoji zajednička država zbog potreba zajedničkog rešavanja aktuelnih problema. Suštinski je lakša zaštita nacionalnih i državnih interesa. Ne treba se zavaravati, jer i Crna Gora i Srbija su napadnute na svaki način i sa stanovišta zahteva zemalja u okruženju za delovima teritorije Srbije i Crne Gore.
Projekat velike Albanije, primera radi, ne uključuje samo teritoriju Kosova i Metohije, nego uključuje i delove teritorije Makedonije, to je zapadna Makedonija, ali uključuje i delove teritorije Crne Gore. Logično je pretpostaviti da će, u slučaju razdvajanja Srbije i Crne Gore, pozicija Crne Gore biti i te kako slabija nego ako to bude jedna zajednička država. Mislim da je to nešto što se prenebregava, pogotovu od vladajuće političke strukture u Crnoj Gori, i jednostavno se ta tema ne pominje.
Potrebno je, takođe po našem mišljenju, da postoji zajednička država da bi mi u sadašnjem vremenu, na pragu 21. veka, pokazali sposobnost da možemo da rešavamo probleme demokratskim sredstvima, pregovorima, da možemo da gradimo, da možemo da napredujemo, umesto da se delimo i svađamo.
Takođe smatramo da je potrebno da postoji zajednička država, jer zajednički možemo brže da napredujemo, i Srbija i Crna Gora, i politički i ekonomski, i da budemo deo onoga što se zove integracioni proces. Neću namerno upotrebiti reč "integracioni procesi u Evropi", nego "integracioni procesi kao deo procesa savremenog sveta".
Činjenica je da je dobro da postoji zajednička država i zbog jednog razloga koji se odnosi na pitanje zaštite pripadnika srpskog naroda. Naime, poslednji popis stanovništva u Crnoj Gori je pokazao da su se preko 30% građana Crne Gore izjasnili kao Srbi. Sasvim je logično da je njima lakše pomoći, ostvariti veći stepen zaštite u zajedničkoj državi, nego da to bude u odvojenim državama, jer onda je situacija drugačija i onda od jednog naroda postajete pripadnik manjine, sa svim onim šta to znači, a praksa odnosa prema manjinama je vrlo različita.
Razdvajanje Srbije i Crne Gore bi suštinski značilo završetak jednog projekta iz 1990. godine, projekta razbijanja i negacije Jugoslavije, ali takođe je to i projekat o kojem se manje priča, odnosno projekat deljenja srpskog naroda i u suštinskom i u prostornom smislu. Kada se osvrnemo na deceniju iza nas i pogledamo šta se stvorilo na zgarištu bivše SFRJ, videćemo da su formirane nove države.
Kada pogledamo kakva je sudbina srpskog naroda primetićemo jedno zanimljivo stanje, od naroda pozitivnog dela velike Jugoslavije, Srbi su u novonastalim državama nepriznati ili nisu priznati ni kao manjina, ni kao narod. Ili su priznati kao manjina, kao u Hrvatskoj, ali su u međuvremenu etnički očišćeni i njihov broj je jako smanjen na procenat da ne predstavljaju, kako vole pojedini nacionalisti u Hrvatskoj da kažu, pretnju hrvatskom narodu. Naravno, bez bilo kakvih prava, a sa budućnošću koja je krajnje ružičasta, jer se ne dozvoljava njihov povratak na ognjišta, a kamoli rešavanje imovinskih i pravnih sporova.
U Bosni i Hercegovini opet imamo jednu zanimljivu situaciju. Kroz Dejtonski sporazum Srbi su konstatovani kao pozitivan narod, ali njihova sadašnja pozicija je takva da im se prava permanentno umanjuju i vrši negacija državnosti Republike Srpske za račun onoga što se zove Bosna i Hercegovina ili ta država, koja se očigledno formira na način da bude što više zajedničkih funkcija i da se negiraju svojstva entiteta.
Suštinski, u Bosni bi to bila negacija Dejtonskog sporazuma, a on postoji. Razdvajanje Srbije i Crne Gore u istorijskom smislu bi bilo praktično vraćanje jedan vek unazad. Kada pogledamo stanje koje postoji, primetićemo jednu zanimljivost, postoji paralela iz koje se mogu izvući zanimljivi zaključci. Ako pogledate gde se sada nalazimo i pogledate kraj 19. veka, vreme Berlinskog kongresa, primetićete, što se tiče srpskog naroda i situacije na Balkanu, bukvalno istu situaciju.
Srbija i Crna Gora su bile tada dve podeljene države ili države koje su želele da reše neke svoje probleme. Srbi u Bosni i Hercegovini su bili pod vlašću Kalaja, a danas su pod vlašću Pedija Ešdauna, Kosovo i Metohija pod vlašću Otomanske imperije, a danas pod vlašću UNMIK-a i KFOR-a.
U periodu 1912-1978, prema različitim podacima, od 200 do 350 hiljada Srba i Crnogoraca je proterano sa Kosova i Metohije. Od 1999. godine pa naovamo, pod okriljem UNMIK-a i KFOR-a, 250 hiljada Srba je proterano, a situacija je ista. Sada nam još samo treba da se Srbija i Crna Gora podele.
Onaj od političara ko ne vidi tu situaciju, ko ne može da uoči ovu paralelu, ko ne može da shvati da iza zahteva za razdvajanje Srbije i Crne Gore stoje interesi velikih sila, onih koji su uvek delile Balkan, taj objektivno ne treba ni da se bavi politikom, a kamoli da priča o zajedničkim interesima ili o potrebi održavanja zajedničke države.
Ovo pominjem zato što smo i juče, od strane različitih ljudi ovde u Narodnoj skupštini, čuli mnogo toga u prilog održavanja zajedničke države, i busanje u grudi, i priče o tome da država treba da postoji. Suštinski, neki od njih rade na razbijanju zajedničke države.
Moram ovde danas da pomenem dva primera. Jedan koji su pomenule neke druge kolege poslanici, a reč je o poslanicima DS, jedan događaj koji je juče pomenut, pomenuću ga i ja, jer zaslužuje da bude pomenut, jer je jedan od čelnih ljudi DS, naš kolega Bogdanović, potpredsednik DS, učestvovao na predizbornom skupu DPS u Budvi i, logično, promovisao politiku nezavisne Crne Gore.
Tu se postavlja jedno logično pitanje – da li DS priča jedno, a radi drugo, kao što je radila i u prošlosti? Za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine oni su pričali o potrebi odbrane zemlje, a u inostranstvo su išli i tražili da se nastavi bombardovanje, da bi socijalisti i Milošević što pre otišli sa vlasti. Zadnjih godina njihovi poslanici, ili ljudi koji su izabrani sa njihove liste, promovišu politiku razbijanja Srbije i razbijanja Srbije i Crne Gore.
Nije samo skup u Budvi, nego je najavljen i skup u Prištini od 13. do 15. juna, na kome takođe učestvuju ljudi koji su poslanici ove skupštine i koji su izabrani sa liste DS – Boris Tadić. Novine su to prenele, a ja sam zabeležio. Tu ima naših nekoliko kolega, od Nataše Mićić, Žarka Koraća i drugih ljudi iz frakcije nekadašnje Demokratske stranke. Zanimljivo je, da ne pominjem druge, jer oni nisu poslanici, ali ovi su izabrani sa liste DS – Boris Tadić.
Sada se postavlja pitanje šta oni, primera radi, imaju da traže u Prištini i da razgovaraju o statusu Kosova i Metohije mimo države Srbije, mimo Vlade i mimo platforme koju država utvrđuje. Za čiji interes oni rade? Da li su oni prethodnica onih snaga u međunarodnim odnosima koje razbijaju naš prostor i našu zemlju ili obavljaju neke poslove koji su ugovoreni davno, pa se, što se kaže, račun mora izvršiti do kraja? U čije ime ti ljudi rade, jer nije samo pitanje Crne Gore i promovisanja separatističke struje u Crnoj Gori, nego i pitanje Kosova i Metohije?
Bilo bi dobro i da kolega Bogdanović ovde izađe i da nam objasni kako je moguće da potpredsednik Demokratske stranke veliča separatistički pokret u Crnoj Gori i kako je moguće da poslanici DS u ovoj skupštini nastupaju mimo države, a i mimo onoga što se zove zajednička strategija.
Jer kad je bila rasprava u Savetu bezbednosti, makar smo na TV imali prilike da vidimo da se i predsednik Srbije priključio stavovima Vlade Republike Srbije i Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, i da postoji jedinstven front oko toga šta treba činiti oko Kosova i Metohije.
Ovo govorim zato što je to vrlo važno. Pokazalo se koliko su bile prazne, koliko su bili politički motivisane izjave i ponašanje čelnika DOS-a, nekad zajedničkog, a pogotovo DS, kada su pozivali Srbe da učestvuju na izborima na Kosovu i Metohiji. I Petersen, i pre toga Kušner i svi drugi Kušneri su pokazali da su im Srbi potrebni samo kao jedna slika, kao jedan okvir, kao jedan ram, da bi mogli sutra da kažu da postoje institucije.
Ako ste slušali pažljivo Petersena, on je pomenuo samo jedno: postoje institucije. Ništa drugo nije mogao da kaže, ni reči o povratku Srba i Crnogoraca, ni reči o ispunjavanju Rezolucije 1244, niti ju je pomenuo, niti reč o bezbednosti, niti reč o kvalitetu života na Kosovu i Metohiji. Samo je pomenuto da postoje institucije.
A ko je pomogao da se stvore institucije? Pomogli su oni ljudi koji su pre tri godine zvali da se izađe na izbore na Kosovu i Metohiji. Tada je to bila politika jedinstvenog DOS-a. I pomogao je Boris Tadić prošle godine kada je zvao da se izađe na izbore. Bilo bi dobro da čujemo predstavnika DS šta je Boris Tadić obećao ako se u roku od 90 dana ne ispuni, pa da danas podnesemo račun i da vidimo da li je on svoje obećanje izvršio.
U svakom slučaju, imamo tu jednu licemernost na delu. Jedno se priča, drugo se radi. Ali, imamo i obavezu kao poslanici da na takve pojave progovorimo i da kažemo da je to suštinski protiv interesa i Srbije i Crne Gore, protiv interesa Srbije, pošto su ovde pomenute dve različite stvari.
Na kraju, želeo bih da kažem da za nas, poslanike SPS, nije sporno da ove amandmane podržimo, jer treba da učinimo sve što se može učiniti da bi stvorili makar bilo kakvu mogućnost da državna zajednica postoji. Ovim amandmanima se daje još jedna prilika Crnoj Gori. Izbija se argument iz ruke onoj većini u Crnoj Gori koja bi jedva dočekala da mi ne usvojimo ove amandmane i koji bi onda vikali – eto, hoćemo mi, ali Srbija neće; ili – bi mi, ali nema dobre volje u Srbiji.
Ovo je jedna prilika koja se daje Crnoj Gori, ali koja nema po nas u Srbiji, bar prema mišljenju nas poslanika SPS, negativnih tonova. Mislim da je to nešto što se može prihvatiti. Ovo nije loše po Srbiju i mislim da bi Skupština ovo trebalo da prihvati, jer ovim se stvara prilika da se situacija promeni i popravi nabolje, a ne da bude još gora u odnosu na lošu koja postoji.

Izašao sam da reklamiram povredu Poslovnika, i to člana 97, zato što je gospodin Ristić rekao da se služim lažima i izrekao još niz uobičajenih propagandnih parola, koje demokrate vole da promovišu, a suštinski rade potpuno drugo.
Jedna od rečenica je bila - demokratija je nenasilno rešavanje konflikata. Postaviću pitanje tim zagovornicima nenasilnog rešavanja konflikata, kako objašnjavaju tvrdnju vodeće pi-ar firme Nemačke, 18. marta 2004. godine, da je organizovala putovanja po Evropi za vreme agresije u maju 1999. godine, na kojima su govorili njihov prethodni predsednik gospodin Đinđić zajedno sa Milom Đukanovićem u prilog NATO agresiji. To je nenasilni metod rešavanja konflikata.
Drugo, pozvao sam gospodina Bogdanovića, i još jednom ga zovem neka izađe, neka nam ovde kaže šta je to govorio u Crnoj Gori. Ako kao pripadnik SPS mogu biti u zabuni, to je nešto što se može shvatiti, a možete misliti u kakvoj je zabuni tek akademik Tadić, kao član DS, koji kritikuje to ponašanje. Nemojte mi reći da odlazak na jedan predizborni skup, koji promoviše politiku nezavisne Crne Gore, nije podrška toj politici.
Postavio sam sasvim logična pitanja: da li Demokratska stranka priča nešto, a radi drugo? Zašto? Zato što poslanici, izabrani sa liste Demokratska stranka - Boris Tadić, idu i promovišu ideju o razbijanju Srbije i razdvajanju Crne Gore. Gospodin Bogdanović je jedan od njih, gospodin Svilanović je drugi, Nataša Mićić, Žarko Korać. To su ljudi koji učestvuju na ovakvim skupovima. To su ljudi koji promovišu ove ideje.
Nije ovde reč o demokratskom načinu rešavanja problema, nego završavanju poslova protiv Srbije i Crne Gore. Nijednom rečju, niti sam pomenuo, niti rekao da ima bilo ko nameru da spreči bilo koji referendum. Naprotiv, stalno sam upotrebljavao izraz da se ovim amandmanima kupuje vreme da bi se rešio problem. To što vi sebe prepoznajete u nekim rečenicama, ne mogu ništa, ali nijedna od izgovorenih reči nije bila uvredljiva. Naprotiv, zasnivala se na onome što su predstavnici Demokratske stranke tvrdili i što su mediji preneli. Izvolite, odgovorite da li je to tačno ili ne. Hvala.

  Meni je drago što ni jedan od kolega iz poslaničke grupe DS koji su izlazili za ovu govornicu nije pokušao da opovrgne ijedan od navoda koji sam ovde izneo. To govori da u stvari argumenata nema, nego jednostavno prazno politikanstvo i prazna priča.
I znate kako, kada nemate nijedan argument, onda idemo naširoko, i skreneš pažnju preko neke druge teme i pričaju se neke opšte priče.
Jedno sam samo shvatio ovde, da mi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije ne bi smeli nikako, i ni u kom kontekstu, da pomenemo predsednika DS Borisa Tadića. Zašto? Zato što je on očigledno zaštićen kao beli medved i mi ne smemo da pomenemo išta.
Bio sam vrlo decidan, rekao sam da je nekadašnji DOS zvao da se izađe na izbore i da je to bila greška, i neki su tu grešku priznali. Da je novu grešku napravio Boris Tadić kao predsednik Srbije, jer je pozvao Srbe da izađu na izbore za kosovske institucije i pomogao Petersenu da podnese ovaj izveštaj u Savetu bezbednosti. Džabe, to su činjenice.
Pomenuo je još nešto što vi ne pominjete i niste mi dali odgovor. Rekao je - ako u roku od 90 dana ne bude to, to, to i to, ja ću to i to. Što nam ne kažete šta je uradio? Naravno da ništa nije bilo, ali to obećanje, kao i mnoga druga predizborna obećanja, ostalo je prazno slovo na papiru.
Kada govorite i pokušavate da objasnite taj odnos DS i DPS u Crnoj Gori, ajde, možda ne razumem, suviše sam pristrastan, ali evo dozvolite, citiraću stav člana DS-a i predsednika Saveta za zajedničku državu Srbije i Crne Gore, akademika Ljube Tadića:"Biti za zajedničku državu i podržavati vas u Crnoj Gori je besmisleno". Pa vi onda objasnite svojima, ne morate meni i Narodnoj skupštini, pošto građani Srbije znaju kako stoje stvari.
I te priče vezane za prošlost, te vi ste ovo, te vi ste ono, ljudi, sada je 2005. godina, 30. maj, vi ste bili neograničena vlast, pa kada ste mogli podnositi krivične prijave zbog nekog šporeta protiv socijalista, ne daj bože da je bilo ko od nas bio umešan u neku krivičnu radnju ili nešto što se zove ubistvo. Mi bi visili.
Kakva priča, to su prazne priče, koje su nažalost fantastično medijski eksploatisane i dan-danas istu priču pričate. Što ne pomenete drugu stranu medalje? Što ne pomenete da ste opljačkali Srbiju kroz privatizaciju? Hiljadu najboljih preduzeća za dve milijarde. Što ne pomenete 13.000 ljudi koji su uhapšeni bez odluke suda, što ne pomenete demokratski način rešavanja problema, bombardovanje zemlje? Pričajte o tome.

Javio sam se za repliku po članu 97. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, jer očigledno je da bi predstavnicima DS-a najviše odgovaralo da mi ne pričamo ništa i da ne pominjemo uopšte da su oni bili vlast, a pogotovu kako su vršili vlast.
Znači, ne treba pomenuti da je Boris Tadić, predsednik Srbije, pozvao Srbe na izbore, jer to uznemirava čoveka. Šta je, ruši mu integritet. Ne smemo da pomenemo da je obećao građanima Srbije prilikom tog poziva neke stvari koje naravno da nije ispunio, kao brojne druge stvari iz predizborne kampanje. Zašto? Zato što je njemu, kao i DS-u, generalno samo marketing važan.
A tako je bilo i oko privatizacije, hiljadu preduzeća, dve milijarde evra, i to najboljih preduzeća. I niko živi ne veruje da se bolje živi, samo oni, mediji i Aca. I zato Mile Isakov u onoj knjizi o DOS-u kaže da su pozvani na referisanje kako bi ubedili narod da bolje živi, jer narod ne zna da bolje živi. I to je politika DS-a, samo marketing, a kada imate medije, onda je sve moguće.
Zašto niste ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije prihvatili predlog da se formira anketni odbor i da se vidi ko krijumčari duvan u ovoj zemlji i ko stiče bogatstvo? Zašto niste prihvatili predlog da se formira anketni odbor da se utvrdi ko stoji, ko je naredio i kako je počinjeno ubistvo Ćuruvije? Zašto niste prihvatili brojne druge predloge nekadašnje opozicije, a kada ste bili vlast?
Nemojte sa zamenama teza. Pitao sam ovde kada je bio prošli saziv, prvi saziv DS-a, pitao sam tadašnjeg predsednika Vlade, pitao sam ministra policije, zašto država nije pristupila hapšenju lica koja su evidentirana i bila sastavni deo "Bele knjige" koju je napravio MUP, a ni predsednik Vlade, ni ministar tada nisu odgovorili. Ako su imali podatke 10 meseci pre toga, šta su čekali?
Tačno je, postojala je sprega kriminala i države, i ne možete da uđete i onda hapsite svoje, i radite protiv sebe. I to veličanje "Sablje"; a u vreme "Sablje" uhapsili ste 13 hiljada ljudi bez odluke suda, da ne kažem poništili Ustav.
To veličanje vanrednog stanja; Kenedi je ubijen u Americi, pa nije uvedeno vanredno stanje, a vi ste uveli vanredno stanje da bi se obračunali sa političkim protivnicima. Znate da je MUP izdao saopštenje, ni do dan-danas se ne zna ko ga je potpisao, kažu, ubijali za potrebe SPS-a i radikala. Naravno, ali je to bilo u ime države.
To je ta država koju su oni stvarali. Znači, ne smemo da pomenemo ništa od toga. A zašto? Da se ne bi loše osećali, da građani Srbije ne bi znali šta se radilo.
Ne može, ovo je Narodna skupština Republike Srbije, a mi kao poslanici po Ustavu i po Poslovniku imamo pravo da kažemo, a pogotovu da odgovorimo na ove lažne optužbe koje se pred nas postavljaju. Koristim to poslovničko pravo i branim integritet, i svoje poslaničke grupe, i logično sebe lično. Prijatno.

Poštovane kolege narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, odnosno koristeći pravo na repliku, s obzirom da sam spomenut od strane gospodina Markovića i to pre nekoliko minuta.
Očigledno je došlo do pogrešnog tumačenja, namernog pogrešnog tumačenja, i pokušaja zamena teza, jer je gospodin Marković pomenuo politiku nametanja rešenja iz devedesetih godina, koja eto po našu državu nisu dala rezultate i ta politika je doživela krah. Moram da kažem, a to je stav SPS-a, da smo mi, pre svega mi kao tada vladajuća partija, spremni da apsolutno utvrdimo sve okolnosti i činjenice vezano za ono što nam se zbivalo devedesetih godina.
Smatramo da je po državu loše, po narod pogubno da se koriste ovakve demagoške teze kao što je zastupao kolega. Na ovaj način se amnestira sva ona politika koja je vođena devedesetih godina protiv nas, sankcije, bombardovanje, amnestira se Nemačka, koja je prva dala podršku Hrvatskoj i Sloveniji za svoju secesionističku politiku, amnestira i Vatikan, Amerika i Evropska unija. Svi oni koji su nas bombardovali i svi oni koji su nam devedesetih godina učinili ono što su učinili.
Kažem vam još jedanput, mi smo spremni da razgovaramo o svim temama, ali tražimo da se tačno, kada se izađe za ovu govornicu, razgovara i o Markalama, o ulici Vase Miskina, o Srebrenici, ali i o Račku, i o svim zločinima koji su počinjeni i koji su korišćeni kao povod, bilo za napad na našu zemlju, bilo za napad na neku političku stranku.
Ne bežimo od toga da se istraži ubistvo Ćuruvije, Pantića i ostalih. Postavio sam jedno logično pitanje, ako je država Srbija imala juna 2002. godine belu knjigu u kojoj su sadržani svi podaci o kriminalnim grupama u Srbiji, zašto nije primenila državni mehanizam i zašto te ljude nije privela pravosuđu? Zašto? Zato što je postojala sprega kriminala i države, pa se nije mogao učiniti rez. Sada da se liju krokodilske suze nad tom pričom da se nije moglo. Moglo je, ali se nije htelo.
Gospodina Đukanovića sam pomenuo samo uzgred, ali u kontekstu navoda koje sam citirao ovde, da je zajedno sa predsednikom vaše partije 1999. godine promovisao po Evropi politiku da treba Srbiju bombardovati. To je bila tada politika i to se ne može zaboraviti. Ako možete odgovorite, a ako ne možete prećutite, ali nemojte nam držati predavanje ovde o moralu i o pravdi.
Za vreme Sablje je uhapšeno 13.000 ljudi. Govorimo o tome da su za vreme Sablje ljudi hapšeni bez odluke suda, da je Sablja iskorišćena za politički progon političkih protivnika. Potpredsednik Glavnog odbora SPS, član Izvršnog odbora su uhapšeni. Zašto? Eto, prohtelo se nekome iz DOS-a da budu uhapšeni.
Niko ne dovodi u pitanje rezultate Sablje, nego želimo da se o Sablji govori na objektivan način, da se vidi šta je suština Sablje: ono što mi tvrdimo, povod da se politički protivnici kazne, ili ono drugo, da se zamažu oči javnosti i da se to što radi Demokratska stranka prikaže marketinški kao neki uspeh.

 Smatram potrebnim da upozorim Narodnu skupštinu da se u popodnevnom radu svesno krši Poslovnik od strane gospodina Markovića, na jedan krajnje nekorektan i neprofesionalan, navijački način.
On krši odredbe Poslovnika član 89. i član 101. i dozvoljava svojim partijskim drugovima da se preko reda i bez poslovničkog utemeljenja javljaju, govore i propagiraju politiku Demokratske stranke i njih lično. Ovo je spisak poslanika koji su prijavljeni danas da govore o ovoj tački dnevnog reda. Gospodina Omeragića ovde nema, a mogao se prijaviti kao član poslaničkog kluba Demokratske stranke i dobio bi pravo da govori. Verovatno gledaju u ovaj sat i računaju neki tajming, kako bi bilo zgodno da se javi.
Reklamiram odredbe Poslovnika, jer stvarno je sramota za Narodnu skupštinu. Nije pomenuo nijedan član Poslovnika koji je povređen, i smatram da gospodin Marković, jer se ovo na njega pre svega odnosi, na vrlo nekorektan način vodi ovu skupštinu, što nije prvi put. Ali, to je stvar i predsednika Narodne skupštine. Mislim da ovo nama ne treba, ali govori kako još uvek neki partijski interesi imaju prednost u odnosu na sve ostalo.

 Javljam se ponovo da ukažem  na povrede Poslovnika, i zahvaljujem se gospodinu Markoviću, jer je svojim odgovorom upravo potvrdio ono što sam i rekao, da se ovde jednostavno krše odredbe Poslovnika.
Član 98. je vrlo precizan. Niko ne može prići ovoj skupštinskoj govornici bez odobrenja predsednika, odnosno onog ko predsedava sednicom. Vi ste dopustili da gospodin Omeragić ovde dođe, da govori, pustili ste ga tri i po minuta i onda ste forme radi pomenuli da je govorio o temi koja nije na dnevnom redu.
Gospodine Markoviću, i vi i ja vrlo dobro znamo da je ovde povređen Poslovnik i da ste vi to učinili vrlo svesno. Kažem vam još jedanput, bolje bi bilo da se vaš kolega poslanik prijavio, pa da govori po Poslovniku, ali sramota je za vašu poslaničku grupu da zloupotrebljavate Poslovnik da biste dali mogućnost jednom vašem poslaniku da izloži neki svoj politički stav.

 Ovo što je rekao gospodin Marković u stvari pokazuje da on uopšte nije kompetentan da vodi ovu sednicu Narodne skupštine, jer da je kompetentan on bi primenio odredbe Poslovnika koje se odnose na red na sednici. Predsednik Narodne skupštine, odnosno onaj ko predsedava, ako neko od poslanika krši odredbe Poslovnika, primenjuje mere prema tom narodnom poslaniku. Vi ste jednostavno pustili svog kolegu da izloži svoj partijski program, a  onda pričate o Poslovniku. Znači, vi ne znate šta znači odredba Poslovnika i ne primenjujete te odredbe Poslovnika. Nemojte da vodite sednicu, pustite da to radi neko drugi.

 Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, dozvolite da i ja, u ime SPS, kažem nekoliko reči o ova dva predloga zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu Narodne skupštine.
SPS ceni da je dobro što Skupština danas raspravlja o ova dva predloga zakona, ali je loše što u ovom sazivu Skupštine, u okviru ovog dnevnog reda Skupština ne raspravlja i o trećem, po našem mišljenju važnom zakonu, a to je zakon o Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Smatramo da bi, s obzirom da ovaj zakon uređuje pitanje odnosa i Vlade prema Skupštini, bilo logično da smo raspravljali i o zakonu o Narodnoj skupštini, ali ne na način na koji je to bilo praćeno u delu medija, sa stanovišta primanja zaposlenih u Narodnoj skupštini, nego pre svega i jedino sa stanovišta onoga što treba da čini suštinu zakona o Narodnoj skupštini, a to je regulisanje statusa Narodne skupštine, organizacija Narodne skupštine, budžet Narodne skupštine, odnos Narodne skupštine prema Vladi Republike Srbije, odnos Narodne skupštine prema predsedniku Republike Srbije. Mislim da je loše što i to pitanje nismo stavili na dnevni red, da bi zaokružili jednu celinu odnosa koja postoji između Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije.
Na sporimo potrebu i dobro je što ovaj zakon jasnije nego do sada uređuje odnos između Narodne skupštine i Vlade Republike Srbije. Smatramo da je dobro što Predlog zakona o Vladi sadrži odredbe koje se tiču mandata Vlade, šta sve Vlada radi i šta čini suštinu njenog mandata, od trenutka izbora, formalno, dok postoji Narodna skupština, nakon prestanka mandata, koja su ovlašćenja i šta Vlada može da radi, šta ministarstva mogu da rade, šta predsednik Vlade. Mislimo da je sve to dobro, jer se uređuju ta pitanja koja su do sada bila nedovoljno uređena. To je nešto što smatramo dobrim.
Takođe je dobro što se unose i određena pravila vezano za uređenje i organizaciju Vlade. Cenimo da ima i stvari u ova dva zakona koje mogu, po mišljenju nas iz SPS, ako ne budu primenjene na pravi način, stvoriti određene probleme. Pre svega, mislim na pitanje organizovanja Vlade, ministarstava i drugih tela, odnosno broja zaposlenih, i to posebno u kontekstu pitanja koje sada u javnosti dobija na značaju, a to je pitanje racionalizacije zaposlenih ili smanjenja broja zaposlenih u državnim organima.
Naime, kažem, za nas nije sporno da ova dva zakona budu na dnevnom redu, da Predlog zakona o Vladi uredi ove odnose, kao što smatramo da je sasvim normalno, to SPS i podržava, vezano za Predlog zakona o državnoj upravi, ugraditi sve one principe koji su osnovni principi i koje treba poštovati prilikom sprovođenja reforme državne uprave, kao što je princip decentralizacije, depolitizacije, profesionalizacije, racionalizacije i modernizacije.
Ali, kažem još jednom, smatram da bi bilo dobro obratiti pažnju i na još neke stvari koje mogu ovim zakonima da dobiju jednu negativnu suštinu. Naravno, nadam se da do toga neće doći i to ćemo videti u konkretnim potezima Vlade, ali smatram potrebnim da to pomenem.
Zašto? Ova dva zakona predviđaju određenu strukturu i ta struktura, otprilike, ide na sledeći način: imamo predsednika Vlade i potpredsednike Vlade, imamo šefove kabineta. Predsednik Vlade i potpredsednici Vlade mogu da imaju više savetnika. Naravno, tu idu i ona tzv. tehnička lica, ali sve to povećava broj zaposlenih.
Onda imate ministra. Ministarstvo može da ima državnog sekretara, jednog ili više. Ministar može da ima tri savetnika, može da ima jednog ili više pomoćnika ministra. Onda ide sekretar ministarstva.
Takođe, postoji mogućnost da se imenuje savet ministara. Zakon daje mogućnost da se formira jedan ili više organa uprave. Tu ide direktor, pomoćnici itd, plus tehnička služba. Onda postoje organi u sastavu ministarstva kao što su uprave, inspektorati i direkcije, opet sa ovom rukovodećom strukturom koja će se dalje multiplikovati na tom nižem nivou.
Postoje i sekretarijati i zavodi, kao vrste posebnih organizacija, a tu imamo i direktore i zamenike. Postoje okruzi, o kojima je govorio gospodin ministar, i sve to će predstavljati deo ili organizaciju rada vlade, ministarstava itd.
Ovo pominjem iz razloga što ćemo u praksi videti opredeljenje ove vlade da li teži ka profesionalizaciji, ka smanjenju broja političkih funkcija ili će ostati, da kažem, na ovom nivou koji je sada zatečen. A moram to posebno pomenuti iz razloga što je ova vlada suštinski zatekla organizaciju, a pogotovo ljude i zaposlene u toj celoj strukturi, ili će to ići linijom manjeg otpora i neće preduzimati nikakav korak da tu napravi značajniji pomak.
Kada pogledamo sve ovo, dolazimo do jednog prostog zaključka, brzo se povećava broj ljudi koji su predstavljali ono što se zove državna uprava i korisnici su budžeta, a ne vidimo na drugoj strani ono što je suštinsko za Srbiju, ko stvara dohodak i ko radi. Naime, puno ljudi ima koji su se u poslednjih nekoliko godina multiplikovali na različite načine.
Sada dolazi do onog zadnjeg pitanja, a koje je po meni vrlo važno i praktično se tiče statusa ogromnog broja ljudi u Srbiji. Prema izjavi gospodina ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u organima državne uprave u ovom trenutku ima 27.000 ljudi. To je stanje sa 2004. godinom, kada je ova vlada stvorena, 31.6.2004. godine.
Poređenja radi, da biste shvatili o kakvim je brojčanim razlikama reč i u kom vremenskom periodu se povećao taj broj zaposlenih, moram vam reći da je prema zvaničnim podacima broj zaposlenih u ministarstvima, posebnim organizacijama i stručnim službama Vlade Republike Srbije na dan 31.12.2000. godine bio 8.715 ljudi, a 31.12.2003. godine 11.567, povećanje za 2.852 čoveka ili osobe, a sada imamo 27.000.
Stoji objašnjenje koje smo pročitali u dokumentu koji se zove Strategija državne uprave u Republici Srbije, najveći broj zaposlenih je preuzet gašenjem ranijih saveznih organa, organa SRJ i preuzimanjem tih organa, a naravno i zaposlenih. Tu se brojke ne slažu, pa bi bilo dobro da i od gospodina ministra čujemo koliko je tačno ljudi preuzeto, da li od 12 hiljada do 27, a to je 15 hiljada, ili manje, kako bi došli do odgovora ko je i kako zaposlio taj ogroman broj ljudi u proteklom periodu.
Ovo govorim iz prostog razloga pošto upoređivanjem ovih brojki dolazim do frapantnog podatka da je proteklih nekoliko godina broj ljudi u državnim organima Republike Srbije višestruko povećan i u ovom dokumentu koji se zove Strategija državne uprave se daje i odgovor kako se to desilo. Ovo pominjem iz razloga što će to pitanje povećanja zaposlenih naročito doći do izražaja kada se bude sprovodio program racionalizacije državne uprave.
Naime, imali smo jednu prostu činjenicu, dozvolite, moraću citirati, da prethodna vlada, ona koja je bila od 2001. do kraja 2003. godine, nije imala jasan institucionalni okvir vezano za reformu državne uprave i da nije učinila ništa suštinski vezano za reformu državne uprave. Kada ne postoji strategija, naravno da se ne mogu vući odgovarajući potezi.
Zato je poprimala ogroman broj ljudi, a pre svega po partijskoj osnovi, i konstatuje se u tom dokumentu da je u vreme prethodne vlade bilo jako izraženo nepoverenje i animozitet, citiram, prema celokupno zatečenom sastavu državne uprave. To je jedna činjenica.
Druga, izvršena je zamena najvećeg broja postojećih kadrova na svim višim položajima u upravi novim mladim ljudima bez imalo prethodnog iskustva u državnoj upravi. Naravno da protiv mladih ljudi niko nema ništa. Zanimljiva je konstatacija, mi nemamo razloga da u nju ne verujemo – jer ljudi koji su radili u organima državne uprave su nam posvedočili svojim ličnim primerima, s obzirom da su bili predmet šikaniranja i svega ostalog što su donele nazovidemokratske promene iz oktobra 2000. godine – ti mladi ljudi suštinski nemaju potrebno znanje da bi mogli, da kažem, unaprediti rad organa uprave, a na čijem se čelu nalaze.
Ovo govorim iz razloga što sada imamo faktičku situaciju, jer logično kod 27.000 ljudi svakom razumnom čoveku odmah pada na pamet, i to nije nikakva neka velika mudrost, da treba smanjiti broj zaposlenih. A pogotovo kad se vrši uporedni pregled Srbije sa ostalim zemljama Evrope i vidi se da imamo više zaposlenih u odnosu na ono što bi činio optimalan broj zaposlenih u državnoj upravi.
Postavlja se pitanje, na koji način će se smanjivati broj zaposlenih u državnoj upravi. Naime, zakon o državnoj upravi to pitanje postavlja i reguliše na samo jedan opšti, ako mogu reći, način, reguliše uslove koje moraju da ispunjavaju državni službenici, i to je jedan opšti okvir.
Pravni osnov za ovo pitanje nalazi se u Uredbi o načelima za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade. Ovom uredbom se utvrđuju načela za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima i posebnim organizacijama i, što je vrlo važno, donošenje pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u organima.
Pravilnik preskačem kako bih bio što jasniji. Pravilnik donosi ministar, odnosno sekretar ili direktor koji rukovodi posebnom organizacijom. Pravilnik utvrđuje organizacione jedinice i poslove koji se u njima obavljaju iz delokruga utvrđenog zakonom; ukupan broj radnih mesta, sa nazivom i opisom poslova za svako radno mesto ili grupu radnih mesta i potreban broj zaposlenih; uslove za obavljanje poslova svakog radnog mesta ili grupe radnih mesta; radna mesta za koja se radnici primaju bez oglasa.
Takođe, u okviru dokumentacione osnove neophodno je, između ostalih stvari, dati razloge i obrazložiti predlog za izmenu postojeće organizacije, odnosno obrazložiti predlog za novu organizaciju, navesti potreban broj zaposlenih u organu i njihovu stručnu spremu po vrstama poslova i obrazložiti potrebu za tim brojem zaposlenih. Ministar, odnosno sekretar ili direktor dostavlja pravilnik, zajedno sa dokumentacionom osnovom, na mišljenje komisiji Vlade za pregled pravilnika.
Naravno, uopšte ne dovodim u pitanje stručnost, objektivnost ministra, bilo kog, u Vladi Republike Srbije, sa stanovišta da li će on imati dobar pristup kada je reč o regulisanju ovog važnog pitanja. Postavlja se pitanje ovih nižih nivoa. Ako pođemo od prethodno izrečene konstatacije, koja stoji u ovom materijalu, da je puno novih mladih ljudi po stranačkoj pripadnosti, suštinski, dovedeno na odgovorna mesta, oni će na nižim nivoima davati predloge kako treba urediti državnu upravu, odnosno oni će praviti tu sistematizaciju na nižim nivoima i oni će biti ti koji će propisivati ukupan broj zaposlenih.
Imamo jednu situaciju, od svih ovih dokumenata koje sam naveo, a tu ima i još jedan dokument koji se zove Uredba o izmeni i dopuni Uredbe o načelima za unutrašnju organizaciju, stoje neke stvari koje su potpuno jasne. Postoji opšti kriterijumi koji se vide iz ovih dokumenata i koje niko ne dovodi u pitanje, a to je da opšti kriterijum može biti organizaciona jedinica, odnosno koja se pitanja regulišu kroz te organizacione jedinice.
Broj izvršilaca je takođe jedan opšti kriterijum, stručna sprema zaposlenih je opšti kriterijum, stručni ispit nešto što treba da ima svako lice koje je zaposleno u organima državne uprave, kao i poslovna sposobnost. Ono što ne piše, a znam da dokument to ne može da sadrži, a bilo bi dobro da čujem od gospodina ministra, jer je ovo pitanje jako važno, i ne samo za ovih 27.000 ljudi, koliko je sada zaposleno u organima državne uprave, nego za jako veliki broj ljudi.
Jer prema zvaničnim državnim podacima u ovom trenutku imamo 231.000 lica koji su korisnici budžeta Republike Srbije. Pre ili kasnije sva ta lica će biti predmet neke slične reorganizacije ili racionalizacije. I sve te institucije, kancelarije, agencije, ili već kako se drugačije zovu, moraće primenjivati ovaj kriterijum.
I sada kažem - postoje objektivni kriterijumi, ali postoje i oni posebni kriterijumi, koji naravno nisu napisani, ali bi bilo dobro da ih čujemo. To su sigurno - godine radnog staža, odnosno da li neko lice ima osnov za odlazak u penziju; zatim - da li će biti podele na one koji treba da rade i koji treba da napuste državnu upravu sa stanovišta godina života; da li će prednost dobiti pod istim uslovima, ako imaju istu stručnu spremu, ona lica koja imaju 55 godina, recimo, i visoku stručnu spremu, u odnosu takođe na ljude koji imaju visoku stručnu spremu, ali 25 godina, pa objektivno imaju veće šanse da na tržištu Srbije nađu neki odgovarajući posao.
Da li će se u obzir uzimati i pol ljudi koji rade u organima državne uprave, jer i sami znate da žene sa preko 53 godine života teško mogu dobiti novu priliku da se zaposle, da dobiju novi posao, i objektivno se može desiti da postanu ili socijalni slučajevi i problem društva.
Koji će kriterijumi, u stvari, biti najprimenjiviji, najmerodavniji, jer mi u okviru normativnog uređenja ovog pitanja imamo samo da ljudi koji budu sami odlučili da potpišu izjavu kojom potvrđuju da ne žele više da rade u državnim organima, oni su osobe čiji će status biti uređen zakonom i Ustavom. Izjava volje pojedinca je nešto što niko ne može dovesti u pitanje i samom izjavom pojedinca da ne želi više da radu u državnim organima on više neće biti radnik državnih organa, ali se postavlja pitanje ovih ostalih.
Kako će se vršiti odabir drugih ljudi, koji predstavljaju, makar formalno, višak u državnoj upravi? Kako će ići ta, da kažem, lista lica koja predstavljaju višak u državnoj upravi? Po gradaciji nekih, ako mogu da upotrebim taj izraz, dobrih rešenja za radnike državne uprave, logično bi bilo da prvo prestanu da budu radnici državne uprave ona lica koja imaju uslove za penziju, pa bi onda logično bilo da potom dobiju ona lica koja eventualno, boravkom na tržištu rada, mogu steći tj. ispuniti zakonski uslov da mogu otići u penziju. I, naravno, kao četvrti, najgori ili najteži nivo su oni ljudi koji će ostati bez posla.
Sada se postavlja jedno objektivno pitanje - kako će se smanjivati broj ljudi u državnoj upravi? Da li će na ovim nižim nivoima prevladati taj, kako ljudi kažu, nevidljivi kriterijum, jer mimo ovih vidljivih, poznatih kriterijuma, postoje i oni nevidljivi, koji su u praksi primenljivi i koji su jednostavno jedini važeći.
Naravno, ne želim da se shvati da sam neko ko govori tj. glasnogovornik svih onih ljudi koji će biti predmet racionalizacije. Svestan sam da racionalizacija treba da se sprovede, ali bih samo voleo, tj. mi poslanici SPS-a, da čujemo i od gospodina ministra da li se razmišljalo o celini ovog problema, i da čujemo odgovor - kako se planira ova teška operacija izvesti, jer nije u pitanju samo 27 hiljada ljudi, u pitanju je oko 231 hiljada osoba koje su korisnici budžeta i koje će pre ili kasnije, a kako stoje stvari pre, biti predmet racionalizacije.
Mi ovde nismo pomenuli – naravno, reći ćete da Narodna skupština i ovi zakoni s tim nemaju veze, ali ima budžet Republike Srbije – jedan broj zaposlenih koji su sastavni deo funkcionisanja lokalne samouprave. I preko budžeta Republike Srbije se finansira rad lokalne samouprave, ne samo oni poslovi koji su sadržani u Zakonu o lokalnoj samoupravi, pa država obezbeđuje novac za funkcionisanje lokalne samouprave na taj način, nego ima i veliki broj zaposlenih, i to nisu zaposleni koji se mogu finansirati samo kroz funkcionisanje lokalne samouprave.
Uzmite u obzir da u Srbiji ima 160 opština, bez Kosova i Metohije, po 100 zaposlenih u proseku po jednoj opštini, što je 16 hiljada ljudi, po 232 hiljade, po 348 hiljada. Bilo bi dobro ako gospodin ministar ima podatak da čujemo i koliko ima zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Pa onda imamo AP Vojvodinu, pa imamo Beograd, ljude sa Kosova i Metohije, imamo opštine i gradove, znači imamo ogroman broj ljudi koji će biti predmet onoga što se zove smanjenje broja zaposlenih.
U tom kontekstu smatram da ovo pitanje treba posebno obraditi. Mislim da je dobro da čujemo gospodina ministra ovde u Skupštini kakvi su planovi u vezi sa tim, da čujemo, naravno, ono što sam ga pitao.
Mi imamo brojčani podatak od 8.700 i nešto na 27 hiljada, to je 19 hiljada ljudi, ali da čujemo šta je suštinski preuzeto sa saveznog nivoa, a šta je poprimano za vreme DOS-a.
Ne da bi se odnosili negativno prema tim ljudima, nego jednostavno da bi sve one ljude koji će biti predmet racionalizacije stavili u isti položaj, da ne budu oni koji su primljeni na osnovu partijske pripadnosti privilegovani sada kada se bude razgovaralo o smanjenju broja, pa da oni budu neko ko će odlučivati o sudbini ljudi koje su zatekli na radnim mestima, i koji uz to poseduju stručnu spremu i znaju da rade svoj posao. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče. Neću ni na koji način zloupotrebiti ovu govornicu, baš u kontekstu onoga što je govorila gospođa Bošnjak, pomoći ću i kolegama poslanicima i medijima da saznaju neke činjenice i da na drugačiji način počnu da obaveštavaju o događajima koji su obeležili našu blisku prošlost.
Juče je izneta tvrdnja da 5. oktobra ne bi bilo da nije bilo spremnosti socijalista da pokradu izbore i da je to jedan od razloga, pa sam se sinoć potrudio da malo pogledam dokumentaciju koja postoji o tom događaju. Dozvolite da vam u naredna tri minuta pročitam neke stvari, sa molbom da poslanici posle toga, pre nego što izađu za ovu govornicu, pročitaju ovaj dokument, pa da onda o 5. oktobru i o demokratskim vrednostima i tekovinama pričaju.
Citiram: "Dogovor je bio (dogovor DOS-a) – idemo na izbore da bismo narod animirali da glasa za nas, sa idejom da će Milošević na dan izbora da pokrade glasove, ali da će narod da zna da je on to pokrao i da će na to oštro da reaguje." Odluka doneta u Skupštini grada Beograda maja 2000. godine. Kada su socijalisti objavili da se održava drugi krug – kaže autor – pred nama se pojavio ogroman problem kako da na to reagujemo. Odluka je DOS-a bila da se stvar mora rešiti pre drugog kruga izbora.
Autor ovog teksta kaže – onda sam ja došao na spasonosnu ideju, a to su blokade. Pozvali smo na blokade uvek za to spremne škole, pozorišta, bolnice, razradili taktiku blokada, dali nalog svim našim opštinskim odborima da se u to uključe. Pri tom su imali zadatak članovi partije da kažu kako su u stvari građani pravili blokade, a ne članovi odbora političkih stranaka. Znali smo da će u Beogradu to biti teško i zato smo organizovali skupove, kako bi narod postepeno počeo da dolazi.
Imali smo svakog dana po dvoje ljudi zaduženih da od jutra do mraka idu na teren gde se očekuje štrajk i da ga podrže. Usput smo im objašnjavali kako je predsednik SRJ Slobodan Milošević pokrao izbore, a kako narod samo hoće da odbrani svoje glasove i dostojanstvo zemlje. Plan je bio da ako ga do nedelje ne srušimo, u nedelju ćemo sprečavati da se održe izbori, i to tako što već u subotu naši ljudi izlaze na biračka mesta, spavaju tamo i ujutru ne daju da se ona otvore. Tada počinje opšti haos.
Druga odluka je bila da u četvrtak mora nešto da se (četvrtak, 5. oktobar) prelomi. Neće biti mitinga, nego upadamo u Televiziju, u Saveznu skupštinu, u Savezno izvršno veće, blokiramo aerodrom i 29. novembar, onda sa tih pozicija pregovaramo. Bila je ideja da sa svakom kolonom ljudi koja dođe u Beograd dođe između 5.000 i 10.000 ljudi, tako da u Beograd dođe 50.000 naelektrisanih ljudi koji će tu ostati po cenu da nijedan Beograđanin ne izađe na izbore, na ulicu.
Bili su odlučni čak da idu na Dedinje. Dogovor je bio: ako posle dan ili dva ne bude ništa, idemo na Dedinje, upadamo u Miloševićevu kuću i nekako završavamo. Odlučeno je i onda podela-podela.
Autor ovog teksta je dr Zoran Đinđić. Intervju je objavljen od 1. novembra do 1. decembra 2000. godine u nekoliko brojeva "Blic njuza". Ovde se pominje mnogo ljudi, i oni koji su to podržavali i oni koji su se tome suprotstavljali; i socijalisti, bivši socijalisti koji su u ovome učestvovali, i oni koji to nisu, ima puno ljudi, a autor je najpozvaniji da o tome priča. Kada neko uzme sebi za pravo da priča o 5. oktobru, onda bi bilo dobro da pročita šta oni koji su vodili 5. oktobar i koji su doveli do 5. oktobra kažu kako su organizovali 5. oktobar.
Prema tome, gospodo narodni poslanici, ove skupštine radi i javnosti Srbije radi, o 5. oktobru toliko. Ukoliko neko bude želeo da priča o 5. oktobru i dalje, stojim mu na raspolaganju sa dokumentima ljudi koji su organizovali 5. oktobar, gde oni kažu koje su to demokratske vrednosti izašle iz 5. oktobra, kako je 5. oktobar organizovan i ko ga je završio. Hvala.