Da vam kažem, ovo vaše ponašanje je granično sa nasilništvom, ali preko toga ćemo preći.

Ja bih se obratila, odnosno replicirala bih predsednici parlamenta, gospođi Maji Gojković. Ako je neko unižavao ovaj parlament i ako to radi sistematski onda je sigurno to ona. Ako je neko od ovog parlamenta napravio protezu izvršne vlasti i protezu jednog jedinog čoveka Aleksandra Vučića, onda je to ona.

Da podsetim, narodne poslanike, da podsetim građane, da je Maja Gojković 1. marta 2017. godine otišla na konsultacije u Vladu Srbije da vidi da li će parlament srpski da se sastaje zato što, bože moj, idu predsednički izbori pa je čekala od Aleksandra Vučića da joj kaže da li sme, da li ne sme. I danas ova ničim izazvana pauza koja je bila sat i 15 minuta pre nego što su pauze za ručak uobičajene, je u stvari rezultat toga da je Maja Gojković morala, nije mogla da se snađe, iznervirala se, pustila je, otrgla joj se stvar kontroli i onda je morala da ide do Andrićevog venca ili barem da ima jednu telefonsku konsultaciju, pa je sada pustila kandžice i naoštrila zube i onda krenula ovde da disciplinuje opoziciju.

Gospođo Gojković, vi ste strašno unizili ovaj parlament. Gospođo Gojković, vi ne zaslužujete da budete predsednica Skupštine Srbije, predsednica bilo čega i zato bežite.

A to da vas bole tvitovi, to je belodano i ja ću sada tvit da ponovim, da ponovim pred celom Srbijom, a on glasi, moj tvit konkretno glasi – da bi se o „Zlatnom lavu“ za mir koji je dobio Aleksandar Vučić moglo raspravljati, ali zaista nema rasprave o tome da vi treba da dobijete kao Maja Gojković, kao predsednica parlamenta „zlatnu lavicu“ za šlihtanje. Toliko šlihtanje i toliko unižavanje od nekog ko bi trebao da bude drugi u državi je stvarno ispod svakog nivoa.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodo ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, slušajući danas ministre, zaista je velika šteta da imamo objedinjenu raspravu za ove 62 tačke, zato što ovde imamo, pored budžeta koji je u stvari sam život Srbije i krvotok Srbije, i niz drugih jako važnih zakona koji su takođe od velikog značaja za život građana Srbije.

Stiče se utisak da je nekako sve objedinjeno možda iz nekog javašluka, izvinjavam se, ili zbog neke želje da određeni zakoni prođu onako ispod radara.

Moram da priznam da ja zbog obimnosti materijala nisam stigla ni sve da pročitam a kamoli da se udubim u sve, pa ono što sam čitala i proučavala na to bih dala i određeni osvrt.

Pre nego što počnem o budžetu koji naravno treba da bude glavna tema, jer budžet je ipak, kao što rekoh, krvotok jedne države i sam život, želela bih da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Da prevedem, radi se o Zakonu o restituciji.

Zakon o restituciji donela je jedna druga skupštinska većina 2011. godine i to jednim delom u nameri da se nepravda ispravi, iako je nemoguće tu nepravdu i otimačinu ispraviti, ali i jednim delom, rekla bih velikim delom, i zbog toga da se ispuni nešto što je bio uslov za približavanje Srbije EU.

Tada je bilo određeno da se 2013. pa onda posle toga 2015. godine isplaćuju obveznice za one ljude koji su bili vlasnici, a kojima nije mogla u naturi da se vrati njihova imovina.

Tadašnji ministar finansija, gospodin Vujović, je imao toliko obraza i hrabrosti da izađe pred građane i da kaže – mi nemamo novca u ovom trenutku i ne možemo da isplatimo obveznice. Sada se, rekla bih, pronalaze neki razlozi kao bezmalo krivo je to što ima jako puno ljudi, jer ima 64.350 zahteva koji nisu pravosnažno okončani, jer su prvostepeni postupci u toku, postupci po žalbi i tužbi i onda se cela stvar opet prolongira za naredne tri godine, pa je onda dospeće koje je trebalo da bude ove godine 15. decembra se prebacuje na 2021. godinu i tamo stoji da će između 2021. i 2033. godine biti isplaćivane te obveznice.

Onda kada je zakon donošen, tada je zaključeno i da ljudi koji imaju 65 do 70 godina imaju prednost, međutim ljudi koji danas imaju 70 godina imaće preko 80 godina 2033. godine, kada im budu pristigla ova finansijska sredstva.

Dakle, navodi iz ovog obrazloženja uz ovaj Predlog zakona oslikavaju ipak sistem kako u ovoj zemlji sve funkcioniše neko vreme, a to je da sve što može da se odloži se odloži po onoj narodnoj – Što možeš da uradiš prekosutra, nemoj nikako da uradiš sutra. Gura se pod tepih, pa tako i ovaj Zakon o restituciji nije jedini zakon gde imamo odlaganje.

Odlaganje imamo i kod nekih zakona koji su jako značajni, a imaju i te kako veze sa životom u Srbiji, a i sa budžetom, a to je Predlog zakona o izmenama Zakona o platama službenika i nameštenika u organima AP i jedinica lokalne samouprave. To je u stvari odlaganje platnih razreda. Predlog zakona o izmenama Zakona o zaposlenima u javnim službama, ovde imamo praktično na snazi i dalju zabranu zapošljavanja.

Dalje, imamo Predlog zakona o izmenama Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru i Predlog zakona o izmenama zakona o platama zaposlenih u javnim agencijama i drugim organizacijama koje je osnovala Republika Srbija, AP ili jedinice lokalne samouprave.

Znači, ovde svuda imamo odlaganje za po godinu dana jer navodno nije još napravljen katalog svega, svih tih stvari i ne može da se ide u realizaciju ovih zakona iako znamo da je 2013. godine, negde u ovo vreme ili u decembru mesecu, obećano da će se ići u reforme i da će te reforme već dogodine stupiti na snagu, pa onda 14, 15, itd. i evo nas u 18-oj godini, a sve se odlaže za 19-u godinu.

Takođe, ispod radara negde prolazi i Predlog zakona o sticanju svojine nad zemljištem i objektima i vodovima RTB Bora, gde sam ja ovo razumela kao svojevrsni leks specijalis, odnosno da će sada nakon celog niza godina, višedecenijskih tih reformi sve ono što je pripadalo državi, sada odjednom treba da pripadne firmi i to onom delu firme koji je pod kineskom upravom.

Da odmah budem jasna, meni su jako dragi Kinezi i Republika Kina i zbog Kosova i zbog njihove kulture i uopšte uloge koju igraju u svetu, ali meni je draža Srbija i draži mi je srpski interes. Svakako ova vrsta leks specijalisa će uzeti naše resurse. To se zove stranim investicijama. Gospodin Katić, dr Katić kaže da ono što je nekada bilo, a to je tržište i preuzimanje resursa, što se definisalo kao kolonijalizam, danas se definiše kao strana investicija.

Dalje bih se pre priče o budžetu osvrnula i na dva zakona koja se tiču prosvete, to je Zakon o patentima i naravno još više Zakona o nauci. Ponavljam, nekako mi je možda i promaklo, pozdravljajući svakako da postoji fond i da se nauci posebna pažnja posvećuje, moram reći da ja nisam razumela, odnosno meni izgleda kao da je tu zaboravljena kategorija fundamentalnih nauka.

Dobro je da se nauka povezuje sa privredom, ali imate neke fundamentalne nauke, kao što je matematika ili kao što je teorijska fizika ili teorijska hemija, koje ne mogu da se povezuju sa privredom. Isto tako, čini mi se nekako da nisu uzete u obzir, barem ne dovoljno, društvene nauke koje ne mogu da se kvantifikuju i povezuju sa privredom, ali koje su jako važne u nekom identitetskom smislu.

Ja bih sada prešla na sam budžet. Slušajući ministra Malog, mi smo ovde mogli da steknemo utisak da je ovo istorijski budžet, nikad bolji, izvanredan, nikad manji javni dug, suficit, rastu plate. Neke od tih stvari stvarno stoje. Međutim, ja sam se malo potrudila i pročitala sam i šta kaže druga strana, šta, recimo, kaže gospodin Boarov, šta kaže dr Katić, šta kaže dr Nikolić, šta kaže Fiskalni savet, u konačnom, koji je svakako jedna institucija koju je, u stvari, birala ovde ova Skupština i koja je do sada davala i podršku, ali takođe, i dobronamernu kritiku i upravo na tu dobronamernu kritiku bih se ja i osvrnula.

Ja ću početi od gospodina Boarova, koji kaže - dobro je da se daju tri pravca ka podršci razvoju, jer to je podrška razvoju, a to je da

Međutim, evo, u tome se negde slaže i Fiskalni savet. Kaže - dobro je da se plate povećavaju. I ja kažem – dobro je da se plate povećavaju. Mnogo ljudi nam odlazi iz zemlje. Plate su zaista, plate lekara i medicinskog osoblja su niske i svih ostalih, i Vojske i policije i svakog. Što se tiče lekara i zdravstvenog osoblja, čini mi se da smo tu prilično zakasnili, zato što, eto, samo ove godine 800 specijalista odlazi iz ove zemlje.

Međutim, ono što u kombinaciji sa ovim porastom plata nekako ne ide i bode oči da bude uspeh kompletan, jeste zabrana zapošljavanja. Mi sa tom zabranom zapošljavanja, odnosno Vlada sa zabranom zapošljavanja može da podigne plate. Međutim, postavlja se pitanje, opet, ko će nas da leči, ko će da radi na mnogim deficitarnim poslovima za kojima danas postoji jako velika potreba? Sem toga, mi na taj način i povećavamo odliv mladih ljudi u inostranstvo, jer ako vi ne možete da se zaposlite, ako imate opet zabranu zapošljavanja, vi nemate druge nego da spakujete kofere i da odete u inostranstvo.

Što se tiče smanjenja opterećenja privrede, to je, takođe, stvar koja treba da se pozdravi. Fiskalni savet je imao ideju i preporuku da to bude umesto 63 dinara na svakih sto da se uplaćuje, odnosno 163, da se uplati 60. Međutim, išlo se na to da se uplaćuje 62 dinara, što jeste neka pomoć, ali nije ona pomoć koja bi zaista mogla da da prave rezultate.

Što se tiče porasta javnih investicija, ja moram da kažem da je taj porast javnih investicija skoncentrisan više na nabavku vojne opreme, pa i policijske, ali naročito vojne opreme i ono što je novinar Vasović rekao - naoružava se sirotinja.

Naravno, ja nisam protiv toga da se Srbija naoružava, ali mislim da imamo mnogo prečih stvari od naoružanja, pogotovo ako se vidi u kakvom nam je stanju infrastruktura, jer ovde se sada za infrastrukturu odvaja samo 100 miliona, a ljudi iz Fiskalnog saveta smatraju da bi 300 miliona bila negde mnogo bolja cifra, koja bi više radila na podizanju infrastrukture i opšteg stanja u Srbiji.

Gospodin Boarov daje jedan dosta dobar komentar, rekavši da ove kapitalne investicije u koje se ulazi i za koje se odvaja novac, ne daju u građevini toliku konjukturu kao za vreme Socijalističke Jugoslavije, jer se danas ugrađuju i uvozni materijali, a i mnoge firme koje dobijaju posao su strane, pa onda imamo tako u Novom Sadu, u velikom centru „Lidlovom“, u multinacionalnom centru „Promenada“ imamo Rumune koji rade i rumunske radnike. Imamo Ruse koji rekonstruišu prugu u čortanovačkom tunelu. Imamo Kineze na Koridoru 11. Verovatno ćemo imati „Behtel“, odnosno Amerikance na Šumadijskom koridoru. Tako da se ne dobija ono što bi trebalo da se dobije u smislu neke konjukture čitave države.

Posebno bih se osvrnula na budžet za socijalu, koji je ove godine za čak 22 milijarde dinara sveukupno manji nego što je bio u prethodnim godinama, a u isto vreme, recimo, kupuju se roba i usluge za više od 8,4% i najviše usluge po ugovoru i putovanja. Onda, razne subvencije koje su više od 10,9% i to za koridore, za „Službeni Glasnik“, za Kancelariju za KiM, 7,1% ide na lokalne zajednice, i to ne sve, nego samo neke, a u isto vreme, fond za penzije smanjuje se minus 2,4%. I ono na šta Fiskalni savet ima takođe primedbu je to da država ostaje bez toga da se zakonom ne uređuju penzije, nego da će to biti neka vrsta milostinje, ono – tri hiljade za gospođu, dve hiljade za gospodina.

Kada vidimo to da socijala pada, pa da padaju sredstva za boračku i invalidsku zaštitu, za socijalnu zaštitu, za novčanu pomoć, za porodični smeštaj, za ostala davanja koja su umanjena, kao što je, recimo, namirivanje zaposlenih u slučaju stečaja, a najviše se smanjuje rashoda za obavljanje delatnosti ustanova socijalne zaštite, pa se onda svi ljute što socijalni radnici ne obavljaju svoje poslove kako treba, a vidimo da se novac smanjuje i da je novac za socijalu, u stvari, 31 milijardu, 32 milijarde iznosi za ugovore o delu, a za putovanja je određeno šest milijardi. Tri milijarde je naknada štete koja je naneta od strane državnih organa, to su ova tabloidna hapšenja, a za elementarne nepogode imamo samo 0,8 milijardi, za elementarne nepogode, i za izbeglice imamo isto tako 0,8 milijardi.

Znači, ja bih rekla da ovde vlada, kad se pogleda gde je budžet smanjen, jedna prilična nesvesnost socijalna i neodgovornost, što se tiče ovog budžeta. Takođe, rekla bih da nije predviđena niti jedna kapitalna investicija.

Ja moram polako i da završavam. Završiću sa rečima gospodina Katića, koji je rekao da je potpuno pogrešno da se hvalimo sa porastom BDP-a ove godine za 4,2, a da će on dogodine biti 3,5, zato što bi bilo realno da se to gleda a la long kroz najmanje 10 godina i da one zemlje koje imaju per kapita mali BDP, a Srbija ima ispod pet hiljada dolara, za razliku od, recimo, Češke, koja ima skoro 30.000 dolara ili Austrije koja ima negde, čini mi se, 46.000 dolara, ne možemo time da se hvalimo.

Što se tiče javnog duga, za koji ministar kaže da je smanjen, doktor Katić kaže, ja ću ga citirati: „Mnogo reklamirani pad javnog duga u odnosu na BDP je u domenu finansijske alhemije i mogao bi se nazvati trijumfom metodologije nad zdravim razumom“.

Ovaj budžet ima jako malo dobrih strana, ima više loših strana i ja bih rekla da je on više izborni nego što je razvojni. Hvala na pažnji.

Hvala, gospođo predsednice.

Moje prvo pitanje ide na adresu kabineta predsednika Republike, gospodina Aleksandra Vučića. Zanima me odakle je potekla netačna informacija da će predsednik Vučić dobiti visoko odlikovanje od Ruskog predsednika Vladimira Putina? Naime, ta vest vrtela se u medijima koji su vrlo bliski samom Aleksandru Vučiću i režimu i na kraju je ispalo loše i po predsednika Vučića i po Srbiju. I, zanima me da li će zbog ove, ipak, lažne i krivotvorene vesti neko biti odgovoran?

Moje drugo pitanje ide ka Višem javnom tužilaštvu i glasi – zašto Više javno tužilaštvo nije reagovalo i pokrenulo istragu, kako na osnovu podataka lista „Danas“, tako i na osnovu traženja u maju Saveza za Srbiju u gradskoj Skupštini grada Beograda, tako i u septembru od strane Transparentnosti „Srbija“. Naime, činjenica stoji da je 208,5 miliona dinara jednokratne socijalne pomoći beogradski Centar za socijalni rad raspodelio korisnicima. Međutim, raspodeljeno je po 15.000 na 13.900 osoba iz opština Obrenovac, Barajevo, Vračar, Grocka, Sopot i Lazarevac, a da oni pritom nisu korisnici usluga Centra za socijalni rad. Bez obzira na postojanje ili ne postojanje krivične prijave, Tužilaštvo je dužno da reaguje po službenoj dužnosti upravo zbog zloupotrebe službenog položaja, a pošto se mi približavamo EU, otvoreno je Poglavlje 23, onda bi to bilo jako važno.

Treće pitanje ide ministru odbrane, gospodinu Aleksandru Vulinu, a vezano je za uvođenje konjice. Da li je gospodin Vulin uvodeći konjicu u Vojsku Srbije, da li je on uopšte se savetovao i konsultovao sa nadležnom upravom u Generalštabu i u Ministarstvu odbrane? Zanima me kolika sredstva i koja sredstva treba izdvojiti i koja je svrha uvođenja konjice u 21. veku?

Ovo pitam i zbog toga što postavljam i sledeće pitanje – Da li je istina da su prošle nedelje sve operacije, ceo jedan dan na VMA, bile otkazane zato što nije bilo anestetika? Zašto ima za arapske konje, a nema za spasavanje građana Srbije? Hvala na pažnji.

Hvala, gospođo predsednice.

Gospođo ministarka, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas treba da diskutujemo o 17 zakona koji su jako važni. Ja ću se pridružiti lamentima mojih prethodnika koji smatraju da zaista nije trebalo uraditi to da se ovoliko zakona diskutuje pod samo jednom tačkom, zato što su mnogi od ovih zakona, naime, sve su to zakoni koji su važni, ali mnogi su i životni i bilo bi interesantno da smo i dobro i korisno, da smo imali više vremena da o svemu porazgovaramo. Ali, dobro, to je već neka ustaljena prakse i moje retorsko pitanje bi bilo – dokle će se sa tom praksom ići, ali zaista, samo retorsko pitanje. Na njega, bojim se, ne mogu da očekujem nikakav odgovor.

Prvo ću krenuti od 1. tačke dnevnog reda, odnosno prvog Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju rizicima. Tu je jako dobro bilo što sam čula od ministra da je vrlo često bila upotrebljavana reč preventiva. Preventiva je zaista jako važna, pogotovo je to kod nas u našoj zemlji. Srbija je, hvala Bogu, svojim geografskim i klimatskim položajem blagoslovena što nemamo nikakve ni uragane, ni tajfune, nemamo neke ni jake zemljotrese, nemamo cunamije, ali zato imamo neke druge nepogode koje baš možemo kroz preventivno delovanje odlično da predupredimo.

Ono što bi bila moja primedba, odnosno primedba naše cele poslaničke grupe jeste da mi smatramo da je šteta što ovaj sektor nije podignut na nivo neke direkcije koja bi imala možda šire, više, bolje ingerencije. Na taj način bi, mislim, i kadrovski i logistički, kad kažem kadrovski, ne mislim na gospodina Marića, mislim da on dobro radi svoj posao i, ja iz opozicije hoću i da ga pohvalim, ali mislim na ove druge zaposlene, jer ono što ja čujem od ljudi koji rade u MUP, mnogi kažu da upravo u taj Sektor za vanredne situacije dolaze ljudi, dolaze policajci i ljudi zaposleni u MUP kao po nekoj kazni, ljudi koji su već možda pred penzijom, koji nisu mnogo zainteresovani za to, a znamo i da logistički mi nismo baš kao država, to znači i taj sektor, najbolje opremljeni, a o čemu nam svakako svedoči i ona situacija, koja je doduše vezana za lokalnu samoupravu, ali opet taj sektor je kapa, ono što se desilo u Novom Pazaru kada su izgorele dve žene, jer nije bilo sredstava, nije bilo merdevina, nije bilo pravog načina, odnosno nije bilo sredstava da se taj požar ugasi.

Moja sledeća pažnja u diskusiji biće na tački 13, odnosno na Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Šteta je da je to tek tačka 13. Svi znamo boljku ove Skupštine, a to je da se obično na prva dva zakona ili možda čak samo na prvi zakon, na prvih nekoliko članove podnose stotine amandmana.

Ovde smo videli da su primedbe stavili već pomenuti Poverenik, gospodin Šabić, ali stavila je i primedbe SPC i ja sam sigurna da ja nisam jedini narodni poslanik koji je dobio pismo od crkve, gde se crkva buni i stavlja primedbe, govoreći da je ona učestvovala vrlo prilježno u javnoj raspravi, međutim, da ni jedna od njenih teza i njenih nekih stvari koje je želela da promeni nije usvojena. Naravno, ništa nije usvojeno ni od strane Poverenika, koji je dao svoje mišljenje na 27 strana.

Ono na šta bih se ja skoncentrisala u ovom trenutku jeste član, mislim da se radi o članu 40, gde je reč „zakonom“, odnosno reč „zakon“ izbačena. Zaista je malo apsurdno da mi donosimo dopunu zakona gde izbacujemo reč zakon, i to je vrlo ozbiljna stvar zato što su te informacije od posebnog značaja. Ako se ta zakonitost izbaci, to je urušavanje pravnog sistema i ono je u suprotnosti sa Ustavom, sa zakonom, sa međunarodnim dokumentima i konvencijama i ozbiljno narušava princip vladavine prava. Narušava, takođe, i naš Ustav, Ustav Srbije, koji u svom članu 42, koji ću ja ovde citirati, jemči zaštitu podataka o ličnosti. Stavom 2. istog člana određeno je, citiram, „Da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje zakonom“.

Sada postavljam pitanje gospođi ministarki Kuburović – da li će se zaštita podataka onda, ako se ne uređuje zakonom, uređivati „Informerom“? Mi smo bili svedoci, pre neku nedelju, kako je zdravstveni karton jedne naše sugrađanke osvanuo u „Informeru“, u tom dnevnom tabloidu, i da je žena bila stavljena na stub srama. Danas ta žena, sutra može neko drugi, može neko od nas ili može i čak neko od vas ko u tom trenutku ne bude baš u najboljoj milosti.

Mislim da reč „zakon“ treba vratiti u zakon, jer se na taj način uopšte zakon obesmišljava. Ako te reči „zakonska ograničenja“, ta reč „zakon“ nije samo obična reč, ona je i paradigma i ona govori o tome da zakon zaista treba da nas štiti.

Dalje bih rekla nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku. To je vrlo kratka dopuna. Međutim, ja nekako imam utisak da je predložena izmena člana 204. Zakona o parničnom postupku u stvari nastavak politike kreiranja društvenog ambijenta pod uticajem krupnog kapitala u konkretnom slučaju poslovnih banaka.

Naime, zaista poslovne banke kod nas su zacarile, one su više nego dobro zaštićene i ta ideja da se ljudi ni ne pitaju da li žele da sa nekim drugim, kada banka digne ruke, odnosno kad taj kredit bude prodan, da budu prodati i oni poput nekih srednjevekovnih kmetova.

Naime, o čemu se radi? Radi se o tome da, recimo, čovek uzme kredit, servisira ga neko vreme, kao što je bio slučaj sa ovih iks hiljada, čini mi se 20.000 ljudi koji imaju kredite u švajcarcima, a koje nažalost samo Srbija iz celog okruženja, iz centralne Evrope nije uspela da reši, a svi ostali jesu, i nakon određenog broja godina ili meseci, ali češće godina, čovek počne da, kolokvijalno rečeno, štuca sa isplatama, odnosno servisiranjem tog kredita i banka ga tuži.

Sad se tu pojavljuju neke firmice koje će taj njegov kredit da otkupe. On naravno mora da izađe iz tog stana, sve gubi. Ako npr. od 50.000 švajcarskih franaka već isplatio 60, ali treba da isplati još, a on dalje za to nema i ne samo to, onda ta firma bez pitanja, jer s tom firmom koja je otkupila njegov kredit nije on nikada bio u ni u kakvom ugovornom odnosu, njega niko ne pita po zakonu da li on želi da prihvati, da ima sada nekog novog tužitelja, tog tuženog niko ništa ne pita, banka jednostavno trljajući ruke dobro obeštećena izađe i ako je mogla mirno, pošto je dobila sav novac nazad i vrlo često i mnogo preko toga, da se prosto povuče i da taj deo kredita otpiše.

Znači, mi sad imamo situaciju koja je vrlo ružna, rekla bih, a to je da je uveden jedan princip nejednakosti, da je uveden princip forsiranja onih koji imaju nad onima koji imaju manje ili nemaju, nad onima koji ne mogu da budu i nisu deo sistema, jer su fizička lica, naspram banaka koje su predstavnice krupnog kapitala. U državama obično imate to da građani više ili manje maskirani dođu pa pljačkaju banke. Kod nas ispada da banke pljačkaju građane, i to da ih pljačkaju još i osnažene, i to sa novim, inoviranim i pojačanim zakonskim rešenjima. Znači, to je stvar koju bi svakako trebalo izbeći.

Što se tiče ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, naravno, mi podržavamo to da se ovaj drugi tehnički pregled skida sa dnevnog reda, iako mislimo da bi bilo dobro, s obzirom da mi živimo u državi u kojoj većina građana vozi automobile koji su stariji od 15 godina, jer nam tako dobro ide. Mislim da bi ipak trebalo a se urade dva pregleda tehnička, ali da bude u stvari cena samo jednog tehničkog pregleda, upravo zarad bezbednosti saobraćaja.

Što se tiče Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, ovaj zakon je usvojen pre 15 godina, a pre dve godine tadašnji premijer, sadašnji predsednik države, gospodin Aleksandar Vučić je rekao da je država nemoćna pred navijačima, huliganima i tim navijačkim grupama.

Ja bih svakako i kao majka i kao građanka ovde napravila jednu distinkciju između navijača, odnosno momaka i devojaka, češće momaka, koji navijaju za svoj tim, oblače majice, šalove, idu, viču, pevaju i onih koji su huligani, koji prave nered i huligana koji su povezani sa kriminalnim grupama, a znamo dobro i da su te kriminalne grupe vrlo često povezane i sa određenim državnim strukturama. O tome ću reći par reči nešto kasnije.

Takođe bih rekla, što se tiče samog problema tih navijača, ja ću ih tako zvati i ako ne mislim na ovu prvu grupu navijača o kojoj sam pričala, jer ne želim da te ljude na taj način uvredim, mislim da je problem što ovde nije samo reč o tim huliganima, bolje da ih tako nazovemo, koji svoje nezakonito ponašanje pokazuju na samoj tribini, najčešće su to ipak fudbalske tribine, nego je problem što se to prostire i dalje, odnosno što ide, što je to uvezano sa nameštanjem rezultata u sportskim kladionicama i takođe sa trgovinom narkoticima.

Takođe bih rekla da je policija i do sada imala dosta odvezane ruke u načinu na koji je mogla da deluje prema tim huliganskim grupama. Međutim, evo imamo situaciju, recimo, prošle godine imate slučaj sa onim derbijem na stadionu Partizana u kome su u sukobu učestvovali takođe i navijači iz Hrvatske. Policija i Tužilaštvo su pred sud izveli samo grupu koja je u tom sukobu dobila teške batine, a nisu izveli onu grupu koja je pod zaštitom. To je javna tajna i znamo da postoje određene grupe koje su pod zaštitom.

To znači da su to tzv. „naši huligani“ koje ne treba dirati i koje treba štititi. Ako znamo da su, recimo, na tom stadionu i oko njega sve je pokriveno kamerama, a nikada ti vinovnici nisu došli pred lice pravde.

Takođe, zna se vrlo dobro koliko su određene vođe navijačkih grupa bili povezani sa organizovanim kriminalom i koliko puta i koliko godina su oni odlagali svoj odlazak ne samo na sud, nego i na izvršenje tog dela.

Referisaću se na istraživanja KRIK-a koja govore o Aleksandaru Stankoviću. On je sada pokojni, ubijen je negde u ovo vreme, čini mi se, pre dve godine, u jednom mafijaškom obračunu. On je poznatiji pod svojim nadimkom Sale Mutavi. Stanković je bio vođa navijačke grupe „Janjičari“, koja je bila poznata po nasilnim incidentima, a kažu zli jezici da je on bio i jedan od izvođača radova u Savamali, ali to su zli jezici, ja u to neću da ulazim.

Znači, ta huliganska skupina, i društvo koje se skupljalo oko nje, je obezbeđivala beogradske splavove, a Stanković kažu da je imao veze u policiji, jer on nikada nije odslužio petogodišnju zatvorsku kaznu na koju je osuđen kao organizator šverca droge. Znači, ne zato što se tukao, nego je bio organizator šverca droge.

„Krik“ je otkrio da mu je sud, citiram – 12 puta odložio odlazak u zatvor zbog navodno lošeg zdravlja. Stanković je međutim u isto vreme, kada je bio jako bolestan pa nije mogao da se javi organima gonjenja, bio viđen na tribinama i učestvovao je u tučama. Takođe, želim da podsetim da je čovek koji je vrlo blizak Stankoviću i koji je deo ekipe ubijenog narko dilera i tog pokojnog vođe huligana, učestvovao i bio u obezbeđenju predsednika Aleksandra Vučića, upravo u maju mesecu, mislim 31. maja 2017. godine kada je predsednik inaugurisan i polagao svoju zakletvu ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

O tome da se deca visokih funkcionera viđaju i u pratnji i u društvu sa ljudima koji su navijači huliganskog tipa, tzv. žestoki momci koji imaju krivične prijave, o tome je već ovde bilo reči, a to ću samo pomenuti.

Imam na kraju jedno pitanje za ministra policije, odnosno volela bih da mi iznese podatak koliko je krivičnih dela ubistava u poslednjih pet godina povezano sa navijačkim grupama? Hvala.

Hvala.

Moje prvo pitanje ide ka predsedniku Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću i ono glasi, kada će nam predsednik Srbije, Aleksandar Vučić reći koja je njegova politika u vezi sa KiM?

Naime, on je pre nekoliko nedelja na glavnom odboru rekao da narod ne želi ono što on nudi i da je njegova politika poražena. Moram da kažem da nije do kraja ostalo jasno šta je on to nudio, niti na osnovu čega je video da to narod neće. Marko Đurić je pre neki dan na Beogradskom bezbednosnom forumu pomenuo, citiram – otvorena pitanja statusa i teritorije, govoreći o KiM i predložio je razmenu teritorije.

Moje pitanje zašto se istovremeno vršilo biranje da se povuku priznanja nezavisnosti Kosova, a u isto vreme se govori i plasira ideja o razmeni teritorije kada znamo da razmena teritorije podrazumeva državnost, jer granica i teritorija su svojstvene državama. Moje dalje pitanje je, da li je predsednik Vučić instruirao šefa Kancelarije za KiM, Marka Đurića da sa tako visokog mesta plasira, odnosno kao probni balon baci ovu temu razmene teritorije.

Moje drugo pitanje, ide za ministra MUP, gospodina Stefanovića, a ono je vezano za bezbednost kako u Beogradu tako i u Srbiji. Moje pitanje je što ministar unutrašnjih poslova i MUP uopšte planira da preduzme kako bi se povećala bezbednost. Evo, i sinoć je došlo do pucnjave i to mediji javljaju da je ta pucnjava bila u blizini dečije igraonice. Mi smo svedoci da ovde u našem gradu lete u vazduh automobili sa ljudima, da se vrše mafijaške likvidacije i moram da kažem da premlaćivanja ovako običnih prolaznika postaju svakodnevna pojava. Znači, šta gospodin ministar i MUP uopšte misle da preduzmu da se poboljša bezbednost u Beogradu i u Srbiji?

Treće pitanje ide ka premijerki Brnabić i ministru privrede i ono se tiče tekstilne industrije, da li je moguće da u zemlji koja je imala besprekornu tekstilnu industriju kao što je imala Srbija, danas vlast mora da dovodi turske investitore da bi zapošljavali žene i muškarce da samo šiju za njih. Naglašavam to šiju, jer tu nema ni kreiranja ni odabira materijala, ni odabira modela, a mi sa druge strane imamo jako mnogo preduzetnika koji su spremni i koji su mali i srednji preduzetnici i bave se tekstilnom industrijom i tekstilom. Ti ljudi nemaju nikakva podsticajna sredstva za razliku od turskih investitora, a Turska je velesila u tekstilu i ispada kao da je Turska dovedena ovde da pogasi i potpuno uguši tekstilnu industriju Srbije. Moje pitanje je, zašto se to u Srbiji radi i zašto se ona sredstva podsticajna koja se daju stranim investitorima u tekstilu ne daju domaćim preduzetnicima? Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Imam najpre pitanje za predsednika Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića. Naime, ono se tiče posete Moskvi i moje je pitanje – koji je stvarno bio sadržaj te posete i šta se tamo desilo? Naime, ta poseta je na velika zvona najavljivana, ona je bila odlično propraćena. Predsednik je rekao – dobili smo sve ono što smo tražili, ali javnost ipak nije saznala ni šta je to Srbija tražila, ni šta smo to mi dobili.

Postoji jedna diskrepanca u medijskom izveštavanju. Naime, domaći mediji, a tu, naravno, vode tabloidi koji su pod kontrolom vlasti, odnosno režima, govore o tome da, eto, maltene Rusija dolazi ovde sa vojskom da pomogne Srbiji da oslobodi svoju južnu pokrajinu. S druge strane, ruski mediji, ja ću citirati list „Komersant“, kažu da je Putin odbio Vučićevu molbu da Rusija stavi veto na stolicu Kosova u UN, a za uzvrat Srbija neće ući u NATO. Šta je od ovoga istina? Da li je istina da je zaista Vučić to tražio i bio odbijen ili „Komersant“ laže? Neko tu laže. Znači, lažu ili ruski mediji ili naši mediji.

Moje drugo pitanje je pitanje koje se odnosi na REM, upućeno je REM-u i ministru kulture gospodinu Vladanu Vukosavljeviću. Naime, pitanje je sledeće – šta će REM i šta će ministar kulture uraditi da „Pinku“ bude oduzeta nacionalna frekvencija koja je, da citiram ono što u Ustavu piše, „javno dobro od opšteg interesa“ i koje, prema članu 87. stav 2. Ustava Republike Srbije, predstavlja državnu imovinu?

Dakle, pre dva dana srpska javnost je bila svedok da se ova kuća narugala, kroz usta jednog učesnika rijalitija „Zadruge“, maloj Milici Rakić, ispričavši jedan užasan vic o tom nesrećnom detetu koje je poginulo mučeničkom smrću u NATO bombardovanju 1999. godine. Znam ja, kao i svi ostali, da je taj diskvalifikovan iz „Zadruge“, ali reč je krenula, uvreda je krenula. Uvređena je i ponižena ne samo mala Milica Rakić, nego i sva naša deca koja su poginula u NATO bombardovanju i izvrgnuta su ruglu, izvrgnuta su ismevanju, izvrgnuta su, da izvinete na izrazu, teškoj sprdnji i omalovažavanju. Tako da, ja zaista ne znam šta još treba da se desi, a da ova medijska kuća trpi određene sankcije?

Ovo je urađeno sa državne imovine. Znači, nije to urađeno ni sa nekog „Tvitera“, ni sa nekog „Fejsbuka“, nego je urađeno sa državne imovine. Ovo nije verbalni delikt, ovo je delikt časti. Ovakvo omalovažavanje dece koja su poginula mučeničkom smrću nikada nije bilo, ovo se nikada nije do sada videlo u Srbiji i to treba da prestane. Zato je moje pitanje ministru kulture i REM-u – šta ćete uraditi da „Pink“ izgubi nacionalnu frekvenciju?

Hvala, gospođo predsednice.

Aktuelizuje se potreba osnivanja anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i sagledavanja stanja u kome se nalazi „Beograd na vodi“. Naime, pre nekih 10-ak dana dva radnika, dva mlada čoveka pala su sa visine od 60 metara i, naravno, izgubila život. Inspekcija rada nije ušla na ovaj objekat, ne znamo zašto. Ministar za socijalna pitanja je ovde rekao da je firma rekla sve, a inspekcija rada firmi veruje na reč. Dakle, da li smo došli do toga da je zaista „Beograd na vodi“ ekstra teritorijalan u Srbiji, u Beogradu i da tamo naša, srpska inspekcija rada ne može da uđe da snimi stanje i da vidi o čemu se tu radilo.

Naime, još od 2015. godine, od aprila meseca, kada je usvojen leks specijalis koji je „Beograd na vodi“ učinio republičkim projektom, koji je označio „Beograd na vodi“ kao projekat od posebnog državnog, odnosno republičkog značaja, iako ne znam zašto bi to bilo od posebnog značaja jer tu se radi samo o stambenim zgradama i o šoping molovima, ni o kakvim rudnicima, aerodromima ili nekoj specijalnoj industriji, mi i dalje ne znamo ko je tu investitor, koja poslovna banka garantuje uspešnu realizaciju projekta. Studiju izvodljivosti niko nije video, kao ni celokupan projekat, a on bi trebalo da bude dostupan javnosti, s obzirom na to da se radi o projektu od posebnog državnog značaja.

Stručna javnost koja je od samog početka bila protiv projekta je protiv tog projekta i danas. Kakve su posledice? Posledice su ne samo da je polupan deo Beograda, Savamala, i da je tu jedan čovek posledično izgubio život, posle u bolnici, izmešten je železnički saobraćaj, železnička stanica se izmestila u Topčider ili ne znam gde sve nisu nikle sitne stanice, preti se i rušenjem mosta, preuzet je hotel „Bristol“, koji je pod zaštitom Spomenika kulture u Srbiji i iz tog istog hotela su iseljene, nasilno, porodice vojnih lica koje su tu našle svoj novi dom….

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se skoncentrisati na dva zakona. Jedan je Zakon o visokom obrazovanju, a drugi su ova dva zakona koja se tiču penzija.

Prvo ću krenuti od Zakona o visokom obrazovanju. Tu imamo nekoliko stvari, neke su dobre, neke nisu. Počeću od onog što je dobro. Evo, imam potrebu i da pohvalim način na koji je rešeno pitanje lektora. To je vrlo važno pitanje, važno po nacionalnu stvar. Znamo da nam je srbistika na izdisaju i to upravo zbog nedostatka lektora. Jako je dobro rešeno zakonski ovo pitanje lektora i ja se nadam da će srbistika, upravo podržana ovakvim zakonom, doživeti stari sjaj, kao pre više godina.

Što se tiče onoga s čim se nikako ne bih složila, a to su članovi 14. i 18. Zakona. Član 14, u stvari, kaže da se priznaju diplome studentima koji su upisali studije a nisu ispunjavali uslove, ako komisija zaključi da su oni ispunjavali obaveze. To kao da je rađeno za nekog. Znamo svi da je sin jednog rektora tako upisao doktorske studije, a da prethodno nije završio master. Tu se kaže da će biti kazna za ustanovu, ali će se tim ljudima, svejedno, diplome priznati i ja mislim da to nije baš ni fer, ni korektno.

Drugo je član 18. u kome se, u stvari, napušta sve ono što se govori u međuvremenu u ovim drugim članovima, a to je da se sve diplome u ustanovama koje su stečene bez akreditacije imaju smatrati validnima. Znamo svi da je postojao jedan dugogodišnji klinč, da tako kažem, između kapka, između Ministarstva i da je tu bilo velikih problema, tako da imamo do sada, govori se, 2000 spornih doktorata. Međutim, nisu sporne samo te diplome doktorata, nego su postale posredno sporne i diplome studenata, odnosno kursevi u kojima su ti ljudi predavali. Znam da je to viša sila i da je to bilo sve skupa nespretno, ali ostaje jedan gorak ukus u ustima i, eto, priča se, da je to u stvari napravljeno najviše zbog ovog famoznog fama u kome je bivši predsednik države stekao svoju diplomu i master diplomu. Ja ništa ne govorim, ja samo ponavljam ono što se, eto, po Srbiji priča.

Što se tiče produžavanja roka starim studentima, svakako se zalažemo za produžavanje roka. Ja mislim da to treba učiniti, jer mnogi ljudi rade i studiraju. Znam konkretno da medicinske sestre, visoko strukovne sestre, u međuvremenu se udale, izrodile decu, rade trosmenski i njima zaista nije lako da završavaju, ali plediramo na vas gospodine ministre, bilo bi jako dobro da izdate jednu preporuku da se sta ista mogućnost da i studentima, tzv. bolonjcima, onima koji idu po bolonjskom sistemu. Oni su u ovom slučaju izrazito diskriminisani, imaju kraći rok studiranja, osam godina, pa onda, ako to probiju, a imaju potpuno iste probleme kao i ovi koji su upisali po starom sistemu, to ne bi bilo fer i korektno. Nadam se da ćete tu preporuku izdati i tako svima omogućiti iste uslove studiranja.

Sada bih prešla na penzijske zakone. Naravno da podržavamo ukidanje ovog nepravednog i neustavnog zakona koji je donesen pre četiri godine, a kojim su privremeno smanjenje, da ne kažem, otete penzije ljudima.

Svi dobro znamo da je penzija stečeno pravo i da se izdaje rešenje na ime penzionera, da se to rešenje za penziju izdaje na temelju dužine radnog staža i na temelju isplaćenih doprinosa. Znači, već su se pare za isplaćivanje penzije slile u fond i odatle penzija može da se isplaćuje. Ovde je kršen Ustav i dobro je da se to rešenje Ustava sada ispravlja.

Međutim, ono što nije uredu je nekoliko stvari. Pre svega, to je da nigde nismo videli na koji način će ljudi biti obeštećeni za ove četiri godine. Naime, penzionerima je po nekim proračunima za ove četiri godine uzeto 800 miliona evra, po nekim proračunima više od milijarde evra.

Mi smo amandmanski intervenisali tražeći da onoliko meseci koliko su penzije bile umanjivanje, se taj isti iznos sa kamatom vraća ljudima. To bi bio jedan pravedan način.

Drugo što nikako nije dobro kod ovog zakona jeste da se sada sve daje u ruke Vladi. Naime, normalno je bilo do sada da se penzije usklađuju ili sa cenama i troškovima života ili kombinovano sa troškovima života, odnosno cenama i BDP. Međutim, ispostavilo se da od tog posla neće biti ništa i da se Vladi daje diskreciono pravo da ona odlučuju o tome koliko i kako će isplaćivati penzije, odnosno kako će regulisati veličinu penzije.

To je jako loše zato što to ljude baca u jednu totalnu neizvesnost. Svi mi koji radimo nekako računamo da ćemo znati koliko je novca isplaćivano u PIO Fond, koliko smo dugo radili i da možemo negde i da planiramo svoju penziju, a to znači i da planiramo svoju starost.

Međutim, ovde više nema ni planiranja penzije, ni finansijskog planiranja starosti, jer sve zavisi od milosti Vlade, sve zavisi od toga koga ćemo imati za ministra finansija, koga za ministra za socijalna pitanja i oni su ti u čijoj milosti će svi penzioneri živeti.

Mi smatramo da je to jako loše rešenje. To je rešenje koje je čak i neustavno zato što penzija, odnosno pravo na penziju i Zakon o penziji ima svoje zasade u Ustavu i mi ne možemo kao država sada, ne bi bilo dobro, da kao jedna evropska država to menjamo i time se, po onome što kaže Fiskalni savet, svrstamo u jednu grupu zemalja Bliskog istoka i severne Afrike gde postoji takva vrsta isplate penzija, tako da Vlada odlučuje koliko će, kako će i kada će da penzije usklađuje sa troškovima života. To znači, ako para u budžetu ima biće i povećanja penzija, ako para u budžetu nema toga neće biti. Ponavljam, penzija je stečeno pravo i mi smo svi štedeli, u stvari dajući tu svoju štednju u Fond tako da bi mogli da uživamo jednu finansijski, kako tako bezbednu starost i penziju.

Svi ćemo doživeti nadam se penziju pre ili kasnije, i oni koji su sada jako mladi i misle da im je penzija daleko, ona će ako budu imali sreće i zdravlja, sigurno doći. Ja se nadam da ukoliko narodni poslanici i većina u Skupštini usvoji ovo što je zaista, rekla bih, upotrebila bih jednu možda oštru reč, nakaradno, da ćete dobiti ljude na ulicama, dobićete sindikate zaposlenih, dobićete i sindikate penzionera, jer mnogi ljudi su vrlo nezadovoljni na čelu sa Fiskalnim savetom oko ovakvih rešenja.

Fiskalni savet, apostrofiram, u ovom trenutku upravo zbog toga jer je Fiskalni savet čak i pohvalio, što naravno nije bilo tada naše mišljenje, ovu fiskalnu konsolidaciju i sada su penzije 11% BDP. Mi zaista kao država imamo jako dobru priliku da se pravno uskladimo i da se penzije regulišu zakonski dva puta godišnje, a ne ovako da budu na milost i nemilost Vlade.

Što se tiče same ove formule za izračunavanje penzija, koja se time ovim zakonom potpuno prenebregava i potpuno briše, nju svakako treba vratiti i mi smo tu takođe amandmanski intervenisali i tražimo da se uvede formula i da se uvede ta tzv. kombinovana, odnosno švajcarska formula gde imate 50% BDP, a 50% cene, odnosno troškovi života. To uostalom predlaže i Fiskalni savet.

Savetujem da poslušate Fiskalni savet, jer je Fiskalni savet stručan i svi oni režimi koji nisu od 80-tih godina, pa evo do danas, slušali reč stručnjaka, su posle imali vrlo veliki finansijski disbalans. To se odnosi i na 80-te godine, kraj 80-tih godina kada je došlo do velike finansijske destabilizacije, posle se Jugoslavija raspala. Naravno nije to bio jedini razlog, ali je bio razlog koji je svakako i pomogao tome. Onda su to bile i 90-te godine kada su se penzije opet obračunavale bez BDP nego samo prema cenama, pa onda to nije urađeno po zakonu, nego odlukom Vlade, pa je Ustavni sud Srbije to proglasio neustavnim, onda je 2001. godine doneo odluku da te penzije imaju da se vrate, pa je i to izazvalo destabilizaciju, i tako sve do povećavanja penzija 2008. godine što je takođe, zajedno sa velikom finansijskom krizom, izazvalo destabilizaciju.

Znači, ja ovo ne pričam zato da bi se ovde bavila istorijom, nego prosto da najdobronamernije moguće upozorim da treba poslušati reč stručnjaka, ali i reč samih penzionera i penzionerskih udruženja koji nešto slično predviđa.

Sada imamo član 37. koji govori o uvođenju diskrecionog novčanog uvećanja uz penziju. Mi se apsolutno zalažemo za uvećanje penzija i to za uvećanje i ovih najmanjih penzija. Smatramo da treba, a slično smatra i Fiskalni savet, uvesti institut minimalne penzije, tako da znamo koja je minimalna penzija i da se onda ta minimalna penzija naravno usklađuje po određenoj formuli, po zakonu dva puta godišnje sa troškovima života i sa BDP. Inače ovako, ako imamo novčano uvećanje uz penziju, to je jedna populistička mera udvaranja najsiromašnijim ljudima u zemlji, ali i vrlo opasna mera koja praktično govori o tome da će penzije postati socijalna kategorija i da se u stvari sprema uravnilovka, odnosno da će više manje sve penzije biti iste, pa je svejedno da li ste vi čistili u kliničkom centru ili ste u kliničkom centru bili vodeći neurohirurg.

Što se tiče ovog oduzetog, odnosno otetog dela penzija koji, kao što rekoh, po nekima iznosi milijardu i po, a po nekima 800 miliona evra, on svakako treba da se vrati penzionerima ili barem da se ovaj dug proglasi za državni dug Srbije i da se na taj način ljudi mogu kompenzovati. Time ćete izbeći tužbe, time ćete izbeći neke nemire i mislim da bi to bilo zaista celishodno.

Takođe, moram da pomenem i naplatu poreza, ali i veliki broj obveznika kojima se oprašta ne plaćanje doprinosa. Čitam danas u „Politici“ o jednoj firmi koja proizvodi cipele, koja već godinama ne plaća nikakve doprinose radnicima i koja je za neke jako velike pare oštetila budžet Srbije i naravno same penzionere, a i same radnike.

S druge strane, imate jako mnogo onih koji pore ne plaćaju i negde sam naišla na podatak da oko četiri milijarde evra stoji neplaćenog poreza. Zaista, nije fer i pošteno da država zavlači ruke penzionerima u džep i kaže – nema para, ne može tim velikim sistemima koji ne plaćaju porez da im porez naplati.

Dalje bih pomenula još samo penzioni fond. Tu je evidentno da je vladajuća vrhuška stavila šapu i na PIO fond promenivši sastav upravnog odbora. Sada upravni odbor ima sedam ljudi od kojih su četiri partijski ljudi i tu je monopol na odluke, a to je naročito opasno u slučaju namere da se proda imovina penzijskog fonda. Tu će se dobiti određene pare za neko akutno krpljenje rupa, međutim posle sledi jedno veliko ništa i verovatno uravnilovka sa penzijama. Mi smo i tu amandmanski intervenisali i nadamo se da ćete te naše amandmane uvažiti i da će ovaj zakon biti bolji i pravedniji ne samo po penzionere nego i po celokupno srpsko društvo. Hvala na pažnji.

Hvala.

Što se tiče ministra Šarčevića, njega sam sve razumela i uvažila sve ono što je rekao.

Što se tiče diskusije ministra Đorđevića, moram da kažem da ga nisam baš najbolje razumela, a mislim da ga nije razumeo niko, a možda ni on sam sebe. Međutim, ono što meni upada u oči jeste da je on ipak pomenuo da će penzije biti isplaćivane, odnosno da će to usklađivanje biti u zavisnosti od finansijske situacije. Znači, opet imamo zavisnost od finansijske situacije, a ne zakonsko usklađivanje koje bi trebalo da bude dva puta godišnje.

Takođe ste vi rekli da će penzije biti povećane i da će one sad biti od oktobra, za neke 13% veće nego što su bile pre otimanja, odnosno smanjivanja dela penzija 2014. godine, međutim, moram da vam kažem da su troškovi života porasli za 15%. Prema tome, ti troškovi života nigde nisu uračunati i tih 13% opet je manje od ovih 15%.

Gospodin Siniša Mali govori o suficitu. Lepo je, pozdravljamo, ne znam kako ste to izračunali, ali polazim od premise da je to tačno, pa ako imamo suficit u budžetu, a zašto onda u zakonu nigde niste stavili da način na koji će se ljudima vratiti ono što im je oduzimano četiri godine, to je 200 miliona evra na godišnjem nivou. Mi predlažemo da to bude onoliko meseci koliko je uzimano toliko da im se to vraća, naravno, sa obračunato uz kamatu.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre, poštovani gosti iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ima zaista jako puno tačaka i teško je o svemu govoriti, ja ću gledati da se osvrnem na nekoliko.

Pre svega, počeću pošto sam ja medicinarka, nisam pravnik, ali ću početi od ovih zakona koji se, odnosno od imenovanja sudija i tu ćete se možda iznenaditi ali naša poslanička grupa podržava i smatramo da svi predlozi za izbor novih sudija koji su iz redova sudijskih pomoćnika u svojoj većini koji su dosta iskusni ljudi, čak kažu kolege sa kojima sam se konsultovala i previše iskusni što je svakako dobro. To je u stvari jedini put da se sudije biraju onda kada je prvi izbor u pitanju. Po onome što mi je rečeno, izgleda da nema ni jednog koji je iz Pravosudne akademije, vi me ispravite. Dvoje? Dobro. E sad, mi svakako imamo poverenja u predloge koje je potpisao sudija Milojević kojeg izuzetno cenimo.

Ja bih sada prešla na zakone koje nam je, tzv. medicinske zakone, koje je ovde predstavljao ministar Lončar i daću nekoliko komentara. Pre svega, čitajući te zakone nisam mogla da se otmem utisku da se i ovde kod ovih zakona radi o priličnoj centralizaciji, akumulaciji moći u ruke ministra zdravlja. U Zakonu o ljudskim ćelijama i tkivima imamo 59 članova i tu se uspostavlja nadležnost ministra za sve i svašta. Konkretno u 18 članova imamo gde ministar uglavnom nešto propisuje i donosi.

Ja ću pročitati neke od onih koje sam izvadila, to su uslovi u pogledu kadra, prostora, opreme, sistema, kvaliteta i drugih uslova za obavljanje poslova u oblasti ljudskih ćelija i tkiva. Potom, to su nacionalni standardi kvaliteta, bliži uslovi o radu registra davalaca u pogledu prostora, opreme i kadra, način vođenja republičke liste čekanja, bliži uslovi i načini za odabir najpodudarnijeg primaoca kao i dodelu uzetih ljudskih ćelija i tkiva, načini i uslovi odabira i procene zdravstvenog stanja živog davaoca ljudskih ćelija i tkiva.

Potom, tu je, ministar određuje sadržaj i oblik obrasca pristanka na davanje ćelija i tkiva živog davaoca i ćelija i tkiva kao i obrasca opoziva pristanka. Potom, ministar određuje način uništenja, odnosno upotrebe preostalih ljudskih ćelija i tkiva nakon obavljenih terapijskih postupaka, kao i program promocije dobrovoljnog davalaštva ljudskih ćelija i tkiva. Takođe, ministar se pojavljuje kao drugostepeni organ u žalbenim postupcima. Znači, ovde bi smo mogli reći da je ministar pravi „one man show“.

U Zakonu o presađivanju ljudskih organa gde imamo 58 članova imamo 20 članova koji takođe stavljaju moć, apsolutnu moć u ministrove ruke. Jedna od njih je i Uprava za medicinu, gde ministar imenuje i direktora i pomoćnike Uprave za medicinu koji mu odgovaraju, tako da je ovo jedna prilična centralizacija.

Naravno, otvara se i mogućnost za koruptivno delovanje u nekim članovima, a to je recimo, najupečatljivija odredba je u članu 41. Zakona o ljudskim tkivima, gde se između ostalog predviđa sledeće, citiram: „Direktor Uprave za biomedicinu daje dozvolu za svaki pojedinačni slučaj uvoza, odnosno izvoza ljudskih ćelija, ceneći opravdanost izvoza, odnosno uvoza“.

E sad, ja se pitam i očekujem gospodine ministre od vas odgovor, na osnovu kojih kriterijuma će direktor za biomedicinu ceniti opravdanost izvoza odnosno uvoza ljudskih ćelija? Ako se vratimo na ovu prethodnu tezu, vi ćete se kao ministar zdravlja, kome on odgovara za svoj rad, baviti time pa vas onda molim da kažete koji će to biti kriterijumi koje ste vi propisali, kojih ćete se vi, odnosno vaš postavljeni direktor Uprave za biomedicinu držati?

Takođe, što se tiče Uprave za biomedicinu, tamo kaže – direktor Uprave za biomedicinu izdaje dozvolu za poslove iz oblasti ljudskih ćelija i tkiva, kao i iz oblasti presađivanja ljudskih organa i to na neodređeno vreme i istu može da oduzme. Ovde, takođe, nekako vidim da se otvaraju vrata za mogućnost korupcije.

U oba zakona pominje se inspekcijski nadzor nad obavljanjem delatnosti. Kaže – delatnost koja se obavlja kontinuirano, a najmanje jednom u dve godine. Znači, šta je to kontinuirano jednom u dve godine ili je kontinuirano… Šta znači taj kontinuirani inspekcijski nadzor? Inspekcijski nadzor za ovako delikatnu oblast jednom u dve godine, meni se čini da je to isuviše malo.

Što se tiče ovog drugog zakona, odnosno Zakona o transplantaciji, ja odmah moram da vam kažem da sam ja svojevremeno radila kao deo tima za transplantaciju organa kao psihijatar, jer potrebna je naravno i psihološka podrška. Ako me pitate da li sam za transplantaciju, da, naravno. Da li sam za promociju donatorstva? Da, naravno. Ono što problematizuje najviše ovaj zakon jeste član 23. koji kaže da svaki građanin Srbije će biti potencijalni davalac organa ukoliko se tome izričito ne usprotivi tokom svog života.

Znamo da i u zemljama koje su članice Eurotransplanta imamo tzv. pretpostavljenu saglasnost koja se sada zakonski predlaže, a protiv čega jesam ja i moja poslanička grupa. Znači, imate jednu Austriju, Hrvatsku, Španiju gde je pretpostavljena saglasnost zakonski rešena. Međutim ima i zemalja koje su članice Eurotransplanta, kao što su Nemačka ili Italija, gde recimo nemamo pretpostavljenu saglasnost.

Spremajući se za ovaj razgovor danas, odnosno ovu raspravu, videla sam da postoje države koje zalažu za tzv. „opt-in“, a to bi bilo da postoji pismena saglasnost samog čoveka da dobije donatorsku karticu i da time postane donor i „opt-aut“, odnosno ova pretpostavljena saglasnost. „Opt-in“ zemlje su, recimo, SAD gde se napravi najviše transplantacija, a i Nemačka takođe, a „opt-aut“ su ove zemlje koje sam ja pomenula.

Naša poslanička grupa je tražila i amandmanski promene. Smatramo da je ova pretpostavljena saglasnost jako opasna, jer ona može da otvori put ka korupciji, može da otvori put ka mafiji. Ovo ne kažem zato što sam paranoidna, pa ja sada mislim da će neko trči po Srbiji, ubija ljude i prodaje organe.

Gospodine ministre, vidite, mi još uvek imamo nerešen problem nestalih beba. Mi ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju, deca su kradena, odnošena iz porodilišta. To nisu radili ni radnici, ni seljaci. To su, nažalost, radile naše kolege, iz našeg esnafa, lekari i drugi zdravstveni radnici. Naravno, većina ljudi, ogromna većina ljudi u našem esnafu su sjajni dobri ljudi, posvećeni svom poslu, ali dovoljno je da imate jednog, dvoje ili dvojicu takvih i onda da vam cela stvar padne u vodu.

LJudi čekaju i u inostranstvu po pet ili 10 godina na organ, čak i u onim zemljama u kojima imate jako mnogo transplantacija i u kojima je transplantacija jedan od najnormalnijih, da ne kažem, rutinskih medicinskih zahvata. Međutim, imate situaciju gde jedan je Rokfeler imao sedam puta transplantaciju, i to ni manje ni više nego sedam puta mu je transplantirano srce.

Znači, postavlja se problem kako poverovati u poštene namere baš svih i baš u svakom trenutku, pogotovo ako znamo da su ljudi kvarljivi i da nismo napravili sistem koji bi mogao da osigura jednu potpunu bezbednost ljudi koji su donori organa, pogotovo kod ove pretpostavljene saglasnosti. Vi vrlo dobro znate da sada sa ovim sistemom gde se o svakom pacijentu sve zna, gde se zna i njegova krvna grupa, ovaj prvi eliminacioni faktor, a to je krvna grupa kod potencijalnog donora organa, a ako je to poznato, onda i to negde otvara vrata koruptivnosti. Ja se plašim da bi zaista moglo da se desi da u našoj zemlji, koja je prilično ne uređena i gde ima dosta kriminala i transplantacija organa, koja je sama po sebi izuzetno humana i izuzetno plemenita stvar, se pretvori u safari na ljude ukoliko nemamo neki sistem koji će to zaista da sprečava.

Na kraju bih završila, Frojd je rekao – ništa nije slučajno, pa tako evo nije slučajno ni to da mi danas razgovaramo i sutra ćemo razgovarati, ove cele nedelje o ovim zakonima, među kojima je i ovaj Zakon o transplantaciji. Sutra, evo, sastaje se predsednik Vučić sa Hašimom Tačijem koji je, takođe, nekako po onim izveštajima i nalazima Dika Martija imao veze sa transplantacijom, ali srpskih organa, u „žutoj kući“. Naravno, niko ne kaže da je on bio taj koji je bio tu glavni, ali je svakako okretao glavu na drugu stranu. Zanima me da li će predsednik Vučić pomenuti ono što se dešavalo u „žutoj kući“ gospodinu, odnosno tzv. predsedniku tzv. Kosova sutra na tom sastanku?

Nažalost, mi nismo doživeli, ovo je Deveta posebna sednica, pričamo o zdravstvenim zakonima, važno je jer su ljudski životi u pitanju, ali bi bilo dobro i bilo bi lepo i bilo bi pošteno da smo imali jednu sednicu koja je posvećena Kosovu i Metohiji. Hvala vam na pažnji.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospođo guvernerka, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o celom nizu zakona i sporazuma o zajmu, a pre nešto manje od 48 časova dobili smo ovaj materijal da ga pročitamo i da se pripremimo. Priznaćete da se radi o ruskim klasicima koje, sigurna sam, svi rado čitamo i lako se čitaju i pitki su, za 48 časova nije bilo moguće sve ovo pročitati i dobro se spremiti za raspravu. Unapred se izvinjavam što će moja diskusija oko ovoga biti dosta manjkava i što neću moći da se dotaknem baš svih zakona, nego samo nekih koje sam mogla da proučim i pročitam.

Naravno, u ovim zakonima ima i onih koji su jako dobri i koristim priliku da neke od njih i pohvalim i pohvaliću, a određeni zakoni izazivaju neke sumnje o kojima bih volela ovde zajednički da porazgovaramo i prodiskutujemo.

Prvo, imamo ovaj Predlog zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu i tu je potpuno jasno da je generalno ceo tekst Predloga zakona onako natopljen idejom da se poboljša zaštita korisnika on-lajn finansijskih usluga, odnosno on-lajn potrošača.

Primedbu imam na rešenje u članu 13, koji uređuje mogućnost potrošača da bez posledica odustane od ugovora, kao i određene izuzetke gde to nije moguće, mahom opravdane, sem u jednom slučaju koji smatram neopravdanim.

Pročitaću – korisnik nema pravo na odustanak iz stava 1. ovog člana u slučaju zaključenja sledećih ugovora: ugovora na daljinu o kreditu koji je obezbeđen hipotekom, kao i ugovora na daljinu čiji je predmet kupovina nepokretnosti, odnosno finansiranje takve kupovine, ako su korisniku preneta sredstva kredita, odnosno sredstva za ovo finansiranje.

Moje pitanje jeste - zašto ne bi mogao da odustane ukoliko izvrši potpuni povraćaj sredstava uz istovremeno obaveštenje o otkazu ugovora? Ja ovde imam utisak da se na ovom mestu ipak favorizuje poslovanje poslovnih banaka kao pružalaca konkretne finansijske usluge. Možda je moj utisak pogrešan, ali stiče se takav. Mislim da bankama ne treba, da ih ne treba dalje favorizovati u ovom smislu, jer znamo svi dobro da su one jako dobro prihodovale, da su prihodovale u 2017. godini pola milijarde evra.

Takođe, zakonom su korisnici zaštićeni od pružanja i naplaćivanja usluga koje nisu tražili. To je u teoriji odlično, međutim, u praksi to izgleda sasvim drugačije. Meni se lično desilo, a i mnogim mojim prijateljima da su morali da plate prvo 180, pa 360, pa čak i 2.000 dinara jednom domaćem telefonskom provajderu za neke usluge za koje nisu imali pojma koje su, a to su usluge koje su bile vezane uz jednu firmu koja sedi u Švajcarskoj, odnosno u Luksemburgu. Kada sam otišla tamo rečeno mi je da moram da pazim kako stiskam dugmiće, jer da slučajno mogu da pritisnem neko dugme koje će me onda odvesti ka tim dugovima. Naravno, za to vi niste krivi, ja to prosto iznosim kao jedan primer.

Isto tako, ako putujete, recimo, Er Srbijom, a on-lajn radite, onda kaže tamo jedna opcija – rezervacija sedišta. I onda, ako idete dalje neće vam dati bez te rezervacije sedišta i to se plaća, čini mi se, nekih 480 dinara u jednom pravcu, znači, bezmalo 1.000 dinara u oba pravca, ali onda se opet kaže, pa, nije trebalo, ima jedno malo dugmence tamo dole levo koje vam omogućava da idete dalje. Znači, jedna stvar je praksa, druga stvar je teorija, a u teoriji je sve dobro. Međutim, mi smo daleko od toga da u praksi stvari štimaju i prosto kao da imamo u našem društvu institucionalizovanu prevaru i to da sad ako prođe, prošlo je.

Dalje imamo Predlog zakona o međubankarskim naknadama. Ja tu podržavam zaista sve i tu ste mnoge stvari objasnili čak i meni koja sam medicinarka pa ovo ništa ne razumem, nešto sam zaista iz ovog zakona naučila i svakako podržavam da se ove međubankarske naknade smanje. To je zaista jako dobro.

Dalje dolazimo do Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci. Prvo pitanje na koje, uz najbolju volju, ne vidim jasan odgovor u obrazloženju uz Predlog zakona jeste - zašto se ukida Uprava za nadzor nad finansijskim institucijama Narodne banke Srbije?

Naime, pre samo dva meseca, da vidim, tačno 22. marta 2018. godine Skupština Srbije je za direktora Uprave za za nadzor nad finansijskim institucijama Narodne banke Srbije izabrala gospodina Željka Jovića koji je od 2012. u Narodnoj banci, da bi, evo, sad u okviru novog zakona mi imali gašenje tog sektora. Sad je pitanje - zašto je čovek biran i dato mu je da bude malo više od dva meseca tu? On sada vrši dužnost viceguvernera, a opet, ja sam tamo nešto našla da, recimo, Uprava za nadzor ima direktora koji ne može biti iz redova viceguvernera, ali zato valjda viceguverner može da bude iz redova direktora.

Takođe, u članu 29. kaže – funkcioner NBS se posle prestanka funkcije u periodu od šest meseci, a direktor Uprave za nadzor u periodu od godinu dana ne može zaposliti ili na drugi način radno angažovati u finansijskoj instituciji ili drugom pravnom licu nad kojim NBS vrši nadzor ili sa kojom sarađuje u obavljanju svojih funkcija.

Meni je potpuno jasno da je godinu dana moratorijuma zapošljavanja sasvim normalno zato što u NBS neko ko radi on zaista ima veliku dostupnost svim mogućim vrlo poverljivim i značajnim informacijama i ako dođe da radi za jednu banku taj čovek je suvo zlato i meni je žao i amandmanski smo intervenisali – zašto je taj deo smanjen na pola godine i zašto to nije ostalo godinu dana, jer ipak godinu dana kad prođe to nije dovoljno, ali je ipak neki period.

Dalje, kada pogledamo u članu 15. šta sve radi Uprava za nadzor, odnosno izvršni odbor na predlog Uprave za nadzor. Ovde kaže ovako – izvršni odbor na predlog Uprave za nadzor rešenjem odlučuje o davanju i oduzimanju bankama dozvola za rad, o davanju i oduzimanju društvima za osiguranje, dozvola za obavljanje poslova osiguranja, o davanju i oduzimanju dozvola za obavljanje poslova finansijskog lizinga, o davanju i oduzimanju društvima za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima, dozvole za rad za upravljanje tim fondovima, kao i ispunjenjem uslova za pokretanje stečajnog postupka, odnosno postupka likvidacije nad ovim finansijskim institucijama.

Ovde vidimo da je ova Uprava za nadzor bila vrlo značajna i da je ona u stvari davala i oduzimala dozvole za rad raznim subjektima i ovde primećujem kod ovog zakonskog rešenja nešto slično što smo imali recimo i kod prosvetnih zakona, da se radi o nekoj centralizaciji, odnosno da se preuzimaju neke funkcije koje su imali određeni sektori i da se to centralizuje.

Sada, drugo moje pitanje jeste promena odredbe člana 26. Naime, član 26. kaže da guverneru, viceguvernerima, i članovima saveta, u daljem tekstu – funkcioner NBS prestaje funkcija istekom mandata, a pre isteka mandata da podnesu pismenu ostavku kao u slučaju razrešenja sa funkcije.

Novi funkcioner NBS bira se najkasnije do isteka mandata funkcionera kome ističe mandata a najranije 120 dana, to je sada novina, pre isteka mandata. Mandat novog funkcionera počinje da teče narednog dana od dana prestanka funkcije prethodnog funkcionera.

Ovo bi prošlo potpuno pored mene da nije situacija sada u društvu i državi kakva jeste, a nekako mislim da biste se možda vi, gospođo Tabaković, kao aktuelna guvernerka i verujem da ćete biti kandidat i za novog guvernera NBS, želite na neki način da se osigurate da zauzmete tu svoju funkciju jer će možda na jesen biti održani neki parlamentarni izbori, pa možda i neki referendum, pa onda na taj način… to su prosto neka moja politička razmišljanja, dozvolićete mi da na njih imam pravo, pa bi voleli da čujemo i od vas šta vi o toj temi mislite. Vi možete da kažete – dobro, ja nisam ovde politička ličnost, ali čini mi se da je u vašim iskazima bilo dosta toga što je bilo političko, pre svega to je bila jedna vrlo velika pohvala predsednika Aleksandra Vučića, od koga sigurno očekujete podršku za vaše nominovanje, odnosno izbor za ovo guvernersko mesto. To je sve legitimno i normalno, ali kažem prosto da po zakonu ne bi guverner trebalo da se pača u politiku, a ja vas zbog vaših diskurska pitam i ovo – da li vi znate nešto što ja ne znam?

Inače što se tiče ovih zakona koji su dobri i koji su istina došli malo sa zakašnjenjem, to su primetile i moje kolege, a i vi ste takođe gospođo guvernerka sami rekli, nekako ne mogu da se otmem utisku, a to je da su i ovi zakoni negde jedan deo vaše, volim da se našalim, devojačke spreme. Kao što je Siniša Mali kao ministar finansija dobio devojačku spremu povećanje penzija, tako i vi dobijate devojačku spremu ovih zaista dobrih zakona koji će vas kvalifikovati za novu kandidaturu.

Dalje, imamo Predlog zakona o finansijskom obezbeđenju. Očekivala sam ovde da vidim ministra finansija za koga verujem da bolje raspravlja ovde, jer se ovde radi o tržištu kapitala koje je zaista u Srbiji, ne mogu da kažem zamrlo, ali koje nije na onom nivou kao u zemljama EU ili na onom nivou kao u zemljama koje su kandidati, odnosno žele da uđu u tu EU.

Pre svega nešto bih rekla i o samoj berzi koja je u Srbiji na izdisaju i o tome da u Zemljama koje žele zaista da imaju jedno pravo tržište kapitala, jer je berza mnogo aktivnija nego što je to u našoj zemlji. Tu dolazimo recimo do dva pitanja, a to je pitanje akcija EPS i pitanje akcija Telekoma.

Govoriću o akcijama Telekoma. Odmah da stvar bude jasna, lično kao i moja stranka, Narodna stranka se zalažemo za to da se ni Telekom ni EPS kao nacionalni resursi ne prodaju. Mi podržavamo to da se ne prodaju ovi veliki nacionalni sistemi koji zaista predstavljaju pravo nacionalno blago i nacionalne resurse. Međutim, 4.800.000 ljudi je dobilo akcije Telekoma koje ne može da prodaje na berzi. To ne bi oštetilo Telekom ni u kom slučaju, niti bi ga prodalo zato što te akcije čine samo jedan mali deo, čini mi se do 15% njegove ukupne vrednosti, i kako onda videti koliko taj Telekom ili EPS ili neke druge značajne firme vrede, ako se sa tim akcijama ne može izaći na berzu.

Ono što bih takođe želela da kažem da je Beograd interesantan firmama koje se bave posredovanjem na međunarodnom finansijskom tržištu. U tim firmama mahom rade mladi LJudi koji znaju engleski, koji su dobro obrazovani, a koji nisu dobro plaćeni. Oni su sve tako edukovani u stvari zaposleni da bi vrteli telefone klijenata širom sveta sa ciljem da ih animiraju da investiraju, ali oni ne animiraju investicije u Srbiju, nego animiraju investicije na neke druge lokacije gde je tržište kapitala nešto bolje. Investitori dolaze i onda kada imate dobar ambijent za investiranje, pravni, ali i kada imate dobro tržište kapitala, a to tržište kapitala kod nas nije u najboljem redu. Dosta je neuredno i dosta slabo.

Dalje, ovde sam našla da ovaj zakon prepoznaje razvoj trgovine finansijskim derivatima tzv. fjučersima i opcijama. Malo sam se interesovala i onda sam videla da je recimo država Izrael, izraelski parlament ukinuo ovu vrstu trgovine fjučersima i opcijama, jer se videlo da koliko god to smanjuje rizik za državu, toliko povećava rizik za privatna lica, za ljude koji tu mogu da budu na velikom gubitku. Tako da bih rekla da je ovo po mom mišljenju čist višak i da o ovome treba razmisliti, jer Srbija je već isuviše na neki način postala kolonija i još ova jedna tačka njoj nije potrebna. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospođo Brnabić, vi niste odgovorili ni na jedno pitanje koje je vezano za afere Siniše Malog. Sve vreme ste u svojim tzv. odgovorima zamenjivali teze i vrlo često ste se služili neistinama.

Na račun onih koji govore da citiramo „Tabloid“, da citiramo „Krik“, citiramo i Agenciju za borbu protiv korupcije, koja je institucija u Republici Srbiji, a takođe citiramo i bugarsku agenciju, a usmerili smo svoju pažnju takođe i na Tužilaštvo.

Međutim, to je manja stvar, ono što je značajnije i interesantnije jeste da, opservirajući ceo igrokaz oko postavljanja Malog, stiče se negde utisak u javnosti da je on ručno odabran od strane Aleksandra Vučića i da je dobio devojačku spremu u vidu vraćanja penzija.

Svi dosadašnji ministri, uključujući i predsednika Vlade, obično su dobijali gorke i teške stvari koje treba da iznesu. Međutim, evo, samo Siniša Mali na početku svog mandata dobija tu popudbinu, da tako kažem, tu devojačku spremu obećanja povraćaja penzija koje su otete penzionerima 2014. godine.

Šta to govori? To govori o tome da je to jedan akt kojim se kupuje mir i kojim se kupuje naklonost ka čoveku čije afere ga praktično diskvalifikuju da sedi na ovom mestu i na taj način, evo, su se i najviši državni organi uključili u to.

Mali zaista, složila bih se sa mojom koleginicom Vukomanović, postaje novi premijer. Naravno, i on će, kao i vi, gospođo Brnabić, crpeti svoj autoritet i svoju moć sa Andrićevog venca.

Srpska javnost je imala prilike da vidi kako izgleda pokoravanje ponižavanjem i mislim da smo svi mi ovde poniženi, a naročito oni narodni poslanici koji moraju da glasaju za Sinišu Malog i koji imaju knedlu u grlu, a moraće da kažu da su za njegov izbor, a takođe i građani Srbije. Ovo je poniženje za sve građane Srbije.

Hvala, gospodine predesdavajući.

Gospođo predsednice Vlade, gospodine Mali, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas ili sutra, kako nam vreme bude oticalo, treba da odlučimo da li će gospodin Siniša Mali sesti u fotelju ministra finansija.

To je fotelja u kojoj su svojevremeni bili Kosta Cukić ili Lazar Paču. Kosta Cukić je svojevremeno u 19. veku bio čovek koji je konsolidovao finansije Srbije, koji je lansirao dinar, koji je ukinuo zelenaše ili jedan Laza Paču koji je bio poznat po svojoj štedljivosti i koji je, eto, imao i posebno mastilo kojim je pisao državna pisama, državno mastilo i svoje lično mastilo kojim je pisao svoja lična pisma.

Danas smo čuli ceo niz eulogija, odnosno pohvala, pre svega, od gospođe predsednice Vlade i čuli smo jako puno toga o biografiji gospodina Siniše Malog, koja uglavnom izgleda kao da sve počinje od njegovog angažmana kao gradonačelnika Beograda.

Naravno, ja sada neću se baviti Beogradom zato što je to stvar koju treba da ostavimo iza nas. To je stvar za Skupštinu grada. Ovde treba da se bavimo nekim drugim stvarima, a to je gospodin Siniša Mali kao kadrovsko rešenje, jer mi ovde nismo raspravljali, niti mi se čini da ćemo raspravljati o nekom predloženom finansijskom konceptu, nego o ličnosti, odnosno o kadrovskom rešenju.

Da se vratimo na samu biografiju. Vrlo je interesantno da ste, gospođo Brnabić, zaboravili ili prevideli da kažete da je gospodin Siniša Mali radio 2001. do 2003. godine kao pomoćnik ministra za privatizaciju i da je bio direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju. Znači, to je nešto oko čega naše kolege iz SNS za taj period, i za sve ljude koji su u to vreme bili aktivni i obavljali funkcije, imaju vrlo velike primedbe, bilo da se radi o privatizacijama, a gospodin Siniša Mali je bio njihov vinovnik, bilo da se radi o druženju ili vezama za tajkunima, što takođe važi i za gospodina Malog, i jednom velikom bogaćenju, što takođe važi i za gospodina Sinišu Malog.

Gospođa Brnabić je u svojim preporukama za gospodina Malog rekla da on ima sjajna iskustva u privredi. Evo, recimo, ovo je jedno od iskustava, ovo što sam rekla, ta njegova funkcija između 2001. i 2003. godine, koja ga nikako u vašim redovima ne bi mogla kvalifikovati za ovo mesto. S druge strane, upravo u to vreme počinje i finansijski uspon gospodina Malog, koji tada postaje direktor različitih of šor firmi. Pominju se četiri of šor firme koje je osnovala „Trident Trust Company Limited“. To je jedna firma koja registruje of šor firme i ta agencija krije o vlasnicima, ali ne krije tajnu o direktorima. Znamo da je gospodini Siniša Mali bio direktor svih ovih firmi i da su sve one delovale kao of šor kompanije.

Dakle, ja imam problem s tim da ministar finansija Republike Srbije bude čovek koji je radio iz of šora i koji je radio kao direktor of šor firmi. To su firme koje ne plaćaju ovde porez državi Srbiji.

Da ne kažem da je i to bivstvovanje u of šor firmama praćeno celim nizom afera, pa tako imamo i ovu čuvenu aferu „24 stana“ u Bugarskoj, u letovalištu Sveti Nikola, od kojih je gospodin Mali kupio jedan stan za sebe, a 23 stana je kupio na ime i za račun te firme. To je koštalo oko pet miliona evra, a gospodin Mali je, kada je 2014. i 2013. godine kupovao te stanove, već bio finansijski savetnik gospodina Vučića, koji je tada bio prvi potpredsednik Vlade.

Što se tiče tih drugih firmi, imamo i firmu „Alession investment LTD“ koja je osnovana 2007. godine i takođe ju je angažovala preko angažmana agencije „Trajdent trest kompani“. Direktorka ove firme je bila gospođa Marija Mali, o čijim iskazima smo imali dovoljno da slušamo u medijima. Ali, ova firma je bila povezana i sa još jednom malverzacijom o kojoj ću govoriti kasnije, a tu je jedan čovek dobio, čini mi se, neku uslovnu zatvorsku kaznu.

Ja bih samo rekla što se tiče ova 24 stana da je gospodin Mali zaboravio ili izbegao da prijavi da je ove stanove kupio. On to nije prijavio Agenciji za privatizaciju Republike Srbije. Dakle, ja ovde ne govorim ni o tome šta piše tabloid, ni o tome šta piše „Krik“, ja govorim o Agenciji za privatizaciju Republike Srbije koja je institucija Republike Srbije.

Pored ovoga, ja bih takođe pomenula i bugarsku finansijsku obaveštajnu službu, odnosno agenciju, koja je navedena u izveštaju same Agencije Republike Srbije. Naša Agencija kaže da je dobila obaveštenje od bugarske finansijske obaveštajne službe da je veliki broj transakcija u vezi sa kupovinom apartmana u Bugarskoj sumnjiv, jer se radi o, citiram, „gotovinskim uplatama ili bezgotovinskim prilivima u velikim iznosima u kratkom vremenskom periodu i bez neke jasne logike“.

Gospodin Mali je rekao da ti potpisi nisu njegovi potpisi, da će on podastrti o tome dokaze, međutim, mi o tome dokaze nismo dobili ni do današnjeg dana, a demantovao ga je bugarski poslovni registar koji je rekao da su njegovi potpisi validni.

Dalje, dolazimo do sledeće afere, a to je afera „Savamala“. Naime, u noći između 24. i 25. aprila 2016. godine, maskirana lica sa fantomkama su porušila širi centar grada Beograda u Hercegovačkoj ulici i gospođa Mali je tada i rekla da se njen tadašnji suprug hvalio time, odnosno da je samo saopštio da je tamo nešto polupao, da nije uradio ništa strašno, da niko nije stradao, ali da je on to uradio.

Naravno, ja moram ovde da podsetim i narodne poslanike i naše građane da je i tadašnji premijer, gospodin Vučić, a današnji predsednik Republike, rekao da iza rušenja u Savamali stoji sam vrh gradske vlasti, a i te rušitelje je nazvao kompletnim idiotima. To nisam rekla, to je rekao gospodin Vučić i ja ga ovom prilikom zaista samo citiram.

Sledeća afera jeste otimanje 10 hektara državne zemlje. Naime,firma gradonačelnika Beograda i njegove porodice nezakonito je prisvojila 10 hektara državne zemlje nadomak Vršca. Ovu zemlju na kojoj se proizvodila detelina koristila je državna kompanija „Alfa protein“ i biznismen Srđan Gajić je privatizovao firmu u vreme kada je Siniša Mali radio u Agenciji za privatizaciju, a ubrzo je ovo državno zemljište nezakonito poklonio privatnoj firmi „Kompost grup“ u vlasništvu Siniše Malog i njegovog oca, Borislava Malog. Prema sudskim spisima, zemlju nikada nisu platili, a na njoj je gradonačelnik pokrenuo proizvodnju komposta. Gajić, koji je tu umešan, bio je osuđen u februaru 2015. godine na dve godine uslovne kazne, dok istraga protiv članova porodice Mali nije nikada vođena.

Nakon što je „Krik“ objavio ovu priču u oktobru 2015. godine, sudski postupak kojim država pokušava da vrati vlasništvo nad zemljom je nastavljen posle šest godina prekida, međutim, to stoji. Stoji u Tužilaštvu i ovo oko 24 stana i još se preispituje, da ne kažem da se kiseli.

Dalja afera je sumnja za pranje novca, odnosno pola miliona evra. Naime, Siniša Mali je svoju firmu „Ferdi DŽenetiks“ prodao za pola miliona evra of šor kompaniji „Alesion investment“ koju sam pominjala. To je bilo 2009. godine. U trenutku prodaje, direktor i vlasnik of šor kompanije je takođe bio on. Znači, sam sebi je prodao firmu i tu je prošlo 525 hiljada evra, što je banka preko koje je transakcija išla označila kao sumnju na pranje novca i to je prijavljeno Agenciji za borbu protiv korupcije. Agencija je to prihvatila kao nedozvoljenu radnju. To je takođe slučaj koji je na proveri u Tužilaštvu.

Gospodin Mali ima 45 bankovnih računa, 17 je na njegovom imenu, 21 je na imenu njegove supruge i maloletne dece, a tri računa su na imenima drugih ljudi. To je gospodin Vučićević, biznismen, ne ovaj iz „Informera“ i to je gospodin Urošević, arhitekta i trećeg imena sada ne mogu da se setim. Uglavnom, gospođa Mali je s tih računa prebacila 125 hiljada evra, što je negde Agencija za korupciju označila kao 95 hiljada evra više nego što je ona mogla da zaradi.

Ja naravno o jelki, o fontani, o svemu ostalom što se dešavalo, rasveti, neću govoriti, jer kažem, to nije tema za ovde, to je tema koja bi trebalo da bude tretirana u beogradskoj Skupštini.

Svakako, ja moram kao član akademske zajednice da pomenem plagirani doktorat gospodina Malog. Nije baš sve tako kao što je gospođa Brnabić iznela. Naime, FON je odbio da napravi reviziju tog doktorata i napravljena je komisija. Ta komisija nije mogla da se sastane zato što su svi članovi komisije dali ostavku.

Inače, profesor Raša Karapandža je u autorskom tekstu za „Peščanik“ zaključio da je Mali plagirao doktorat i prepisao najmanje 33% teksta. Javio se i reagovao je akademik Dušan Teodorović koji je rektor Univerziteta u Beogradu, obratio se dopisom i poslao dokaze na skoro 20 strana koji, kako je rekao, potkrepljuju tvrdnje da je rad Siniše Malog plagijat.

Senat Univerziteta u Beogradu je potom zatražio od FON da formira stručnu komisiju za analizu gradonačelnikovog doktorata početkom aprila prošle godine. Ta analiza je odložena, jer kao što sam rekla, svi su članovi dali ostavku.

Takođe bih rekla u vezi sa plagiranjem da su delovi tog doktorata, da je gospodin Mali imao nameru da delove tog doktorata objavi u časopisu „Organizacija i menadžment“, a gospodin Sajmon Cajfert je taj tekst povukao uz tvrdnju da je tekst prepisan od Stifanosa Hailemariama.

Dakle, ja neću dalje da dužim. Ali, ovo su zaista ozbiljne afere i ja bih volela da na to čujemo odgovore, ali ne odgovore onog tipa - a šta ste vi radili, a šta radi svako od nas ovde koji smo u opoziciji ili oni koji su u opoziciji, a nisu ovde u ovom skupštinskom sazivu. Onog momenta kada se i ako se ti ljudi ili bilo ko od nas bude birao na bilo kakvo mesto u Vladi, tada ćemo mi biti tema. Sada je tema Siniša Mali. Ja zaista očekujem da mi pričamo o ovome i da pričamo o Siniši Malom kao kadrovskom rešenju, a ne o nekim drugim ljudima.

Napominjem da su ovo ozbiljne optužbe, da se njima ne bave samo mediji, da imamo nalaze Agencije za borbu protiv korupcije, srpske, agencije bugarske i da o svemu molim narodne poslanike da dobro razmisle, jer glasanjem za gospodina Malog, koji po mom mišljenju, ukoliko su, a ove su afere nerazrešene, on nema tu dostojnost da sedne na stolicu, na glavnu, na najvažnije mesto, najvažnijeg ministra, pored predsednika Vlade, ministra finansija. To vam je, što bi narod rekao, da se da gladnom vuku jagnje na čuvanje. Mislim da Srbija to nije zaslužila. Hvala na pažnji.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospođo predsednice Vlade, moram vam reći da me niste uverili u vašem višeminutnom odgovaranju, koje se svelo na neko opravdavanje i na neku vrstu napada na nas, odnosno na mene konkretno koja je ovde postavila određena pitanja.

Pre svega, moram da kažem da sam se zapravo zgranula kada sam vas čula da kažete da se vas ne tiče što je gospodin Siniša Mali radio dok je bio u privatnom sektoru. Vi ste predsednica Vlade Republike Srbije. Vi predlažete ministra finansija. Mislim da ta priča – pa šta onda svi imaju of šor kompanije, rade sa of šor kompanija, to nije greh. Ne, to nije krivično delo, ali stavljati čoveka koji je isključivo radio sa of šor kompanijama na mesto ministra finansija, a ovamo se spremamo da ovu sirotinju i jadnike što prodaju na kartonskim kutijama gaće i neke šargarepe jurimo, sa te strane će on da bude taj koji će ih juriti, a sa druge strane of šor kompanije su sasvim ok.

Ono što bih htela da vam kažem jeste da sam se ja osvrnula na to šta je rekla gospođa Marija Mali ne kao bivša supruga nego kao građanka Mali koja je govorila o jednom funkcioneru države Srbije.

Hvala.

Gospođo ministarka, poštovani gosti iz ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću početi malo neuobičajeno, a to je da bi želela da pohvalim gospođu Mihajlović, sa kojom se u mnogim stvarima ovde ne mogu složiti, ali njen način na koji je ovo izložila je od ponajboljih koji smo čuli od ministara u ovoj Skupštini, dok je većina ministara čitala svoje možda i od drugih napisane tekstove, gospođa Mihajlović je to govorila, što ja, svakako, posebno cenim. To je njena materija, nešto od toga i nije, ali većina stvari jeste. Tako da, pohvale za ovu prezentaciju. Ali, naravno, to ne znači da se ja, niti moja poslanička grupa slažemo sa ovim zakonima, odnosno sa sadržajem zakona koje ovde imamo danas, o kojima treba da raspravljamo.

Naravno, zakona je jako mnogo i jako je mnogo tema da bi se svakoj od tih tema mogla obratiti, odnosno pružiti dužna pažnja.

Ja ću, verovatno, kao i većina narodnih poslanika, potpasti pod tu jednu zamku da ću se baviti uglavnom ovim prvim Predlogom zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti i na taj način će možda i neki drugi zakoni o kojima bismo imali šta da kažemo ostati neizdiskutovani, a to će ostati neizdiskutovano svakako i preko amandmana, jer vidimo da se nastavlja uobičajena praksa da vladajuća koalicija jako puno amandmana daje.

Dakle, da se vratim ona ovaj prvi zakon, ovaj ovakav predlog zakona predstavlja, u stvari idealan odraz funkcionisanja vladajućeg establišmenta u Republici Srbiji. Naime, građani Srbije su svedoci konstantne, bilo zvanične, bilo nezvanične izborne kampanje, tako ja i ovaj zakon i naša poslanička grupa to doživljava kao jedan deo marketinga, odnosno jedan deo izborne kampanje.

Ta pozitivna medijska halabuka koja se vodi oko ovog zakona, a koja je isto tako vođena i oko „Beograda na vodi“, muzičke fontane na Slaviji, višestrukog spasavanja „Železare Smederevo“, spasavanja nacionalnog avio-prevoznika itd, umesto da govorimo o realnim problemima. To najbolje ilustruje naslov, naslovna strana novina „Novosti“, od petka 11. maja ove godine, kada je na naslovnoj strani ogromnim slovima bilo napisano, u centralnom delu, da do svoga stana za 500 evra po kvadratu, gde je cifra od tih 500 evra bila dodatno markirana jarko crvenom bojom. Sasvim u levom gornjem uglu bio je jedan mali naslov gde je pisalo „Novi harač za milion evra“ i gde je pisalo o tome da će svi oni imaoci kola, automobila koji su stariji više od 15 godina morati da idu dva puta na tehnički pregled.

Na dnevnom redu ove sednice je pored ovog zakona i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kao 13. tačka dnevnog reda. Tu nije uključena ova uredba za koju jutros čujem da se razmatra i da bude povučena, jer zaista zli jezici su odmah izračunali da bi novac koji se dobije od dodatnog tehničkog pregleda na godišnjem nivou, pošto je 30 evra tehnički pregled, bio otprilike 30 miliona evra, a vi planirate da za izgradnju ovih stanova izdvojite 65 miliona evra, pa bi to otprilike bila polovina. Taj harač bi u stvari već doneo polovinu sredstava koja bi bila dovoljna da se barem započne ova gradnja.

Naravno, ono što bih ja želela da vas pitam su sledeće stvari. Prvo, zašto prethodno nije održana javna rasprava, ali zašto zaista nije održana javna rasprava? Vidite, ovde imam odgovor u obrazloženju koji kaže – javne rasprave u vezi sa Nacrtom zakona nisu sprovedene, budući da sam Nacrt zakona sadrži podatke u vezi sa podacima koji su od interesa za Republiku Srbiju, a čijim bi otkrivanjem nastala potencijalna šteta za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, javnu bezbednost, odnosno za bezbednosne i obaveštajne poslove organa javne vlasti.

Nalazim da je ovo vrlo interesantan odgovor i, nakon višestrukog iščitavanja ovog Predloga zakona, meni nije to bilo dovoljno da uočim postojanje bilo kakvih podataka u vezi sa podacima koji su od interesa za Republiku Srbiju, a čijim bi otkrivanjem nastala potencijalna šteta za nacionalnu bezbednost Republike Srbije.

Dok sam ovo čitala, zaista ne mogu se oteti utisku, onako pred očima mi je titrao lik pokojnog glumca Danila Bate Stojkovića iz „Balkanskog špijuna“, tako da mislim da ovo nije baš mnogo pametno obrazloženje i opravdanje zašto nije ovde došlo do javne rasprave.

Naravno, drugo moje pitanje – da li se rešenjem iz zakona, da jedan veoma uzan krug ljudi može da očekuje da kupi stan pod uslovima neuporedivo povoljnijim od tržišnih, narušava Ustavom zagarantovana jednakost svih građana? Naime, ja i mi svi ovde uvažavamo posao koji rade ljudi u službama bezbednosti, bilo da su oni u vojnoj uniformi, bilo da su u policijskoj uniformi, bilo da su u BIA ili da su ljudi koji učestvuju u sprovođenju zatvorskih sankcija. Po meni, dozvolite mi, ja sam medicinarka po obrazovanju, smatram da lekari ili, ako hoćete, medicinske sestre rade jako težak posao. Mi im dajemo svoje zdravlje u ruke, zdravlje svojih najdražih u ruke i oni bi, takođe, morali da imaju određenu vrstu posebnog tretmana, a da ne govorimo o učiteljima i nastavnicima kojima dajemo u ruke našu decu da od njih naprave ljude i da ih obrazuju, da ne govorimo o rudarima koji tek rade pod posebno teškim uslovima.

Ovde, zaista smatram, se radi o nejednakom tretmanu, odnosno o pozitivnoj diskriminaciji koja može da pobudi određene vrlo ružne sumnje da se stvara jedna klasa pretorijanaca režima. Slično onome što je bilo i za vreme komunizma, za vreme Titove Jugoslavije, pa i u celom istočnom bloku kada su ljudi koji su bili u Vojsci i policiji imali mnogo veće privilegije od običnog naroda, ali zato su bili zaista stub očuvanja režima. Oni naravno nisu bili partijska glasačka mašinerija zato što je tada bio jednopartijski sistem. Međutim, pošto i mi klizimo lagano ka jednopartijskom sistemu, ali još uvek postoje izbori, mislim da se time oni pretvaraju i u glasačku mašineriju i u neki stub režima koji će da štiti režim svim mogućim sredstvima.

Moram da se osvrnem na to da se ovde govori o tome da treba posebno zaštiti prava tih ljudi. Međutim, mi smo danas svedoci da ove nesrećne radnice u tekstilnoj industriju u Smederevu niko nije zaštitio samo zato što su stavljale na svoj „Fejsbuk“ profil fotografije sa štrajka. Znači, otprilike kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ – sve su životinje jednake, ali neke su ipak jednakije.

Zašto se uopšte donosi ovaj leks specijalis? Ovde se pominje u obrazloženju i „Beograd na vodi“, s obzirom da je „Beograd na vodi“ jedan toliko kontroverzan projekat protiv kog nastupa apsolutno i pravna, i stručna urbanistička nauka. Mislim da to nije baš najbolji način da se „Beograd na vodi“ izvadi i sa aspekta ustavnosti pokuša da se naprave određene paralele.

Ima, takođe, jedna stvar, a to je da se predlaže da zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“. Toliko se dugo čekalo da ovi ljudi reše svoja stambena pitanja i sad ne može da se sačeka nedelju dana, kako je to običaj, da stupi nakon osam dana. To, naravno, neće napraviti neku veliku razliku, ali prosto govori o tome da ima jako puno marketinga u celom ovom zakonu, pa i ovo je još jedna stvar.

Onda bih dalje rekla da postoji jedno interesantno proceduralno pitanje, zašto su za predstavnike Vlade u Narodnoj skupštini Republike Srbije određeni prilikom razmatranja ovog predloga zakona svi članovi Vlade? Pa, ne glasamo budžet za 2019. godinu. Bilo bi logično da tu budete vi, gospođo Mihajlović, da bude ministar odbrane, ministar policije, eventualno, ministarka Kuburović, zbog ovih ljudi koji sprovode zakonske sankcije. Ovo nekako doživljava opšta publika kao jedan deo marketinga.

Što se tiče same cene kvadrata, vi govorite o ceni kvadrata od 500 evra, a onda kaže na jednom mestu da cenu kvadrata određuje investitor. Kako onda određuje investitor ako je cena kvadrata 500 evra? Ostaje dosta nejasno da li je ta cena kvadrata sa PDV-om ili bez PDV-a, jer ako je sa PDV-om, onda ona svakako nadilazi ovu cifru od 500 evra i približava se cifri od 600 evra.

Imamo član 21, u kome se odstupa od odredbi člana 133. Zakona o planiranju i izgradnji, i imamo takođe ovde, oko izbora lokacija za izgradnju stambenog kompleksa, da je tu i guverner, odnosno guvernerka Narodne banke Srbije i ja ne znam šta će gospođa Tabaković u komisiji koja određuje lokacije?

Takođe bih pitala zašto realizacija ovog projekta predstavlja opšti interes od značaja za jačanje sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije, da li postoji strah da će ljudi koji rade u bezbednosnoj službi otići iz zemlje i na taj način, kao što mladi ljudi kažu, glasati nogama, a to znači glasati protiv ovog društva i protiv režima, tako što će na svojim nogama otići do aerodroma ili do autobuske stanice i otići u inostranstvo? Zar nama i drugi mladi ljudi, inženjeri, lekari, medicinske sestre i svi ostali ne odlaze iz zemlje i zar oni, ponavljam, nisu sami po sebi važni?

Nemam mnogo vremena, ali bih dve-tri stvari rekla, da prosto pretrčim. Ovaj Zakon o upisu u katastar je dobar i mene to jako raduje, zato što perjanice režima zaista obiluju nelegalizovanim i u katastar neupisanim objektima, pa će onda imati priliku da to lako urade.

Što se tiče ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, mi svakako pozdravljamo ovu maksimalnu brzinu od 130 km na sat na auto-putevima, ali bi bilo lepo da ti auto-putevi budu na istom onom nivou na kome su i auto-putevi u zemljama u okruženju, konkretno u Hrvatskoj i Mađarskoj, jer svi znamo da doživimo civilizacijski šok kad pređemo granicu i da je taj auto-put sasvim drugog kvaliteta.

Što se tiče merenja prosečne brzine, mislim da to nije baš najsrećnije rešeno, zato što može da se divlja i vozi brzo, zbog produciranja i nekih drugih stvari, a onda se stane, popije kafa i prosečno dobije ista brzina, tako da mislim da bi možda presretači, ulaganje u presretače, bolje rešilo taj problem nego ovo izračunavanje prosečne brzine.

Što se tiče Zakona o železnicama, nama su železnice zaista rak rana, ali mi stalno donosimo nove zakone o železnicama, donesen je 2013. godine, pa dopune 2015. godine, pa imamo sada 2018. godine, železničkih pruga i vagona sve manje, a železnica u sve jadnijem stanju.

Evo, ja bih tu stala i hvala vam na pažnji.