Hvala gospodine ministre. Mislim da ste nas sve ovde obradovali sa ovom najavom da će za nostrifikaciju biti potrebno 60 dana, pa evo, jedan od prvih će biti i naš ministar finansija koji neće više biti srednjoškolac nego će imati i diplomu fakulteta.
Htela bih da kažem da ste vi u stvari ovde nama govorili o tome koliko vi volite svoju profesiju i koliko ste joj posvećeni i to je zaista nesporno, ja to vrlo dobro znam, jer smo mi nekih davnih dana, 1995. godine, zajednički radili i sarađivali na jednom projektu gde je meni ta vaša posvećenost profesiji zaista bila poznata i imala sam priliku da je vidim.
Svidelo mi se takođe i ovo što ste rekli za kategorizaciju univerziteta. To je novina i to je izvanredna stvar. To, po mom mišljenju, predstavlja u stvari jednu kritiku vašeg prethodnika.
Međutim, ono na šta ja nisam čula odgovor je u vezi sa Univerzitetom u Kosovskoj Mitrovici, jer ste vi rekli – nije mi tako rečeno. A šta ako vam neko kaže i čiji će pečat onda nakon 3. novembra, kada se formira srpska zajednica opština ili zajednica srpskih opština, nositi diploma tog fakulteta? Hvala vam.

Mi se iz DSS nadamo da će zaista Prištinski univerzitet sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici ostati srpski univerzitet, ali se istovremeno i plašimo da će određene stvari da se promene već sledeće godine. Ja se nadam da za godinu dana, ako se budemo videli u ovom visokom domu, neće biti nekih iznenađenja i nekih drugih izjava. Mi vas, gospodine ministre, kao ozbiljnog i uvaženog čoveka držimo za reč i nadamo se u vas. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, DSS je podnela amandman o ovom članu zato što su u budžetu za 2013. godinu planirani kapitalni izdaci za ulaganja u kulturu, za sanaciju i adaptaciju Narodnog muzeja. U 2013. godini je bilo predviđeno 130 miliona dinara, a rebalansom za njegovu sanaciju je predviđeno nula dinara. Za sanaciju i adaptaciju i nadgradnju Muzeja savremene umetnosti za 2013. godinu je budžetom bilo predviđeno 266.470.000 dinara, a rebalansom su ta izdvajanja prepolovljena.
S obzirom na značaj Narodnog muzeja i na činjenicu da je prošla već čitava decenija od početka njegove obnove, mi u DSS smatramo da je nedopustivim da se potpuno uvrnu, da tako kažem, sredstva za obnovu ovog muzeja.
Dame i gospodo, kultura jednog naroda koji nije veliki, kao što je srpski narod, jeste naša poslednja linija odbrane. Ako to ne budemo imali, nećemo znati ni ko smo ni šta smo. Jedino se plašim, pošto se sve više čuju neke izjave da Srbima treba menjati "majnd set", odnosno svest, da se tu radi o pokušaju promene svesti. Svest može da bude individualna i kolektivna. Naravno, individualnu svest je jako teško menjati, i to spada u domen patologije i kriminala ako se menja. Međutim, kolektivna svest je tradicija, kultura, kulturne vrednosti. Ako nam to oduzmete, gospodo iz vlasti, zaista nećemo znati ni ko smo ni šta smo, bićemo samo jedna bezoblična masa.

Gospodine ministre, veoma mi je drago što delite ne samo moje mišljenje, nego i mišljenje naše poslaničke grupe. Međutim, neko ipak treba da snosi odgovornost.
Pomenuli ste Muzej kinoteke i zaista sam bila u Kinoteci, to je impresivno i izvanredno izgleda. Neko u Muzeju, u Narodnom muzeju bi trebao da snosi odgovornost zašto do sada ti projekti nisu napravljeni.
Dalje bih pledirala na veliki rad u kulturi. Nismo reagovali na to da nama Hrvati uzimaju Teslu i da nam uzimaju Ivu Andrića, koji je naš jedini nobelovac i kojim se svi mi ponosimo, a muzeji ni Teslin ni Andrićev ne rade onako kako bi trebalo da rade.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ova deklaracija koja treba da bude danas u parlamentu nažalost usvojena, postavljena je na potpuno pogrešnim osnovama i ona ne da će da smiri, nego će da dodatno potpali nacionalne tenzije u AP Vojvodini. Tu se govori i o potrebi oslobađanja od kolektivne odgovornosti mađarskog naroda koji, koliko ja znam, nikada nije bio kolektivno odgovoran, niti mu je to imputirano.
No, želela bih da iznesem nekoliko istorijskih činjenica. Ulazak mađarske vojske na jugoslovensku teritoriju 11. aprila 1941. godine, samo četiri meseca nakon potpisivanja ugovora o večitom jugoslovensko-mađarskom prijateljstvu, bio je veoma krvav, naročito u onim mestima gde su predstavnici mađarske manjine kao nemzeteri, odnosno narodne straže, formirali svoje jedinice koje su mađarskim honredima poželele dobrodošlicu.
Tako je ranih aprilskih dana rata pobijeno 3.500 Srba u 13 gradova, od Subotice preko Sente, Čuruga, pa južno do Novog Sada. Ukupno u racijama je od strane nemzetera, saradnika obaveštajnih službi Keln Hirato ili lokalnih mađarskih policajaca, a moramo da znamo da su bile osnovane dve policijske škole isključivo za Mađare u Somboru i u Novom Sadu, pobijeno je 30.000 Srba. Prema podacima hrvatske UDBA je na kraju rata streljano 1.779 Mađara, za koje se tamo navodi da su bili ratni zločinci. Taj izvor hrvatske UDBA smatra da se nije radilo o odmazdi, nego se radilo o gonjenju ratnih zločinaca.
Tadašnji mađarski predsednik Vlade, gospodin Bardoši je na suđenju nakon Drugog svetskog rata rekao da je, citiram: "to bio zločin izvršen u interesu Mađarske države i naroda", a današnji predsednik Orban kaže da je to bio obračun vojske sa pobunjenicima i legitimna odbrana Mađarske. Toliko o pomirenju, o regionu i tim naporima. Državne komisije nakon Drugog svetskog rata, koje su istraživale i bavile se mađarskim zločinima, su ih označile kao fašističke zločine.
Ne možemo ako govorimo o procesu pomirenja da preskočimo denacifikaciju. Denacifikacija, u slučaju kad se pominje fašizam, je jedini način kako može da se napravi pomirenje. Međutim, denacifikacija ima prezunkciju krivice, za razliku od klasičnog prava koje ima prezunkciju nevinosti. Neko ko je nevin stradao u celoj toj priči kažnjavanja, treba da dokaže, odnosno da njegovi potomci, rođaci dokažu njegovu nevinost, jer je to suština procesa rehabilitacije, a takve procese smo imali priliku da vidimo i među našim i među drugim narodima do sada jako mnogo puta.
Ovom deklaracijom se ipak, rekla bih, na scenu uvodi revizija istorije i samomržnja. Zašto to kažem? Na primer Čurug, Čurug će sada postati simbol mađarskog stradanja, a u Čurugu je pobijeno u raciji gotovo 4.000 ljudi i to 4.000 Srba, tako da se Srbi tu zaboravljaju, a sada to postaje samo mesto mađarskog stradanja.
Pitam se – koliko će se ići daleko do promene suštine onoga što se desilo, jer onda, ako je ovo urađeno, sve je dozvoljeno? Onda može da se menja suština Ninberga. Onda, kako ćemo postupati prema Jevrejima? Da li ćemo i fašiste proglašavati žrtvama?
Šta ova deklaracija srpskom narodu radi? Mi, kao narod, unazad prihvatamo da smo skloni zločinima i dobrovoljno učestvujemo u kontinuitetu nametanja krivice srpskom narodu. Boris Tadić je iz dnevno-političkih razloga tražio istraživanje zločina nad Mađarima. Komisije su navodno radile neki posao, mi nikad nismo dobili te izveštaje, međutim, istraživanje nije ni završeno, a mi sada donosimo deklaraciju uprkos svim onim činjenicama koje imamo o tome šta se dešavalo.
Ova deklaracija ima nekoliko opasnih posledica. Pre svega, to je kolektivna rehabilitacija zločinaca, a potom i povraćaj njihove imovine, jer to ide u paketu. Danas Mađari, a sutra ili za nekoliko godina Nemci. Pitam se da li je slučajno što se osnivaju udruženja vojvođanskih Nemaca i što oni posećuju i obilaze kuće iz kojih su, kao saradnici okupatora, bili deportovani, oni ili njihovi roditelji? Znači li to da će kolonisti iz Like, iz Banije, Korduna, Bosne, Dalmacije i Hercegovine opet izgubiti dom?
Drugo jednako važno i strašno pitanje, odnosno strašna činjenica jeste to da je ovo početak osporavanja teritorije AP Vojvodine srpskom narodu. Da vas podsetim, stranci su već odavno počeli da pričaju priču da Albanci u stvari treba da dobiju nezavisnost na Kosovu, jer je to tzv. zaslužena nezavisnost, pošto su Srbi izgubili, zbog zločina nad Albancima, pravo na teritoriju Kosova i Metohije.
Upravo ovom deklaracijom Skupština Srbije započinje odvajanje Vojvodine od Srbije i ovo je, verujte mi, prvi korak. Uspešnost pomirenja u regionu i ovaj put se, kao i mnogo puta do sada, meri stepenom srpske krivice koju, nažalost, opet sami sebi namećemo. Razara nam se dostojanstvo…
(Predsedavajući: Vreme je utrošeno.)
…razaraju se uspomene na žrtve i rastura nam se država. Zar je moguće da je ova kalendarska vlada, samo zbog dobijanja datuma, spremna da u Srbiji poseje toliki duh samoporicanja? Dokle poniženje, pitam se.

Hvala, gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, već sam kao ovlašćeni diskutant u vezi sa ovim zakonom govorila i o ovom članu 17. koji govori o pravu na pristanak, gde kaže da pacijent ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život.
Po mišljenju DSS i mom ličnom mišljenju, ovo je u stvari ozakonjivanje eutanazije i uvođenje eutanazije na mala vrata. Odmah da se razumemo, mi nismo apriori protiv eutanazije, ali eutanazija je stvar koja prevazilazi to da o njoj može da se govori samo u okviru jednog člana, jednog zakona.
Sada neću reći ovde, da ovaj član zakona stoji direktno u koliziji sa Hipokratovom zakletvom, i unekoliko je nedosledan. Jer, znate, ako vi imate situaciju da u slučaju saobraćajne nesreće jedan najobičniji slučajni prolaznik mora i u obavezi je da pruži hitnu medicinsku pomoć, i ako to ne učini onda on podleže krivičnom gonjenju, lekar treba samo da pristane u slučaju da pacijent neće da prihvati medicinsku meru i da o tome sačini službenu belešku.
O samoj nedoslednosti ovoga zakona govori i član 18. koji derogira ono što je propisano prethodnim članom, i kaže – ako zakonski zastupnik deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti nije dostupan ili odbija predloženu hitnu medicinsku meru, hitna medicinska mera može se preduzeti ako je to u najboljem interesu pacijenta.
Šta mi ovde vidimo? U ovoj nedoslednosti stvari, pravi se jedna velika platforma za široku mogućnost interpretacije i pravi se, praktično jedan dodatak na konfuziju u ovom zakonu. Tako da će ljudi, odnosno lekari, zdravstveni radnici interpretirati ovaj član onako kako to njima odgovara. Upravo zato, meni je jako žao što ovaj član nije brisan onako kako je to predlagala DSS.
Mi smo ovde u obrazloženju videli da on nije brisan i da se amandman nije prihvatio zato što ste se vi ovde pozvali na Evropsku povelju o pravima pacijenata pri čemu je dužnost nadležnog zdravstvenog radnika da pacijenta upozori na posledice odbijanja medicinske mere, u skladu sa principima prava pacijenata Svetske zdravstvene organizacije u Evropi. Mislim da ovo nije dovoljno i da je ovo korak u pogrešnom pravcu, tako da bi volela da je ovaj član brisan. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Ne želim mnogo da dužim, zato što je dosta već rekla moja koleginica, gospođa Milica Vojić Marković, nego bih želela prosto da se nadovežem samo na ono što je kazala uvažena ministarska zdravlja.
Naime, ministarka je rekla da se ovde ne radi o medicinskim merama koje ne predlaže dete, nego koje predlaže lekar i ja sa time mogu da se složim. Međutim, ono oko čega ne mogu da se složim, to je ova granica od 15 godina gde dete koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u njegovoj medicinskoj dokumentaciji. Nadležni zdravstveni radnik i pored zahteva deteta da se informacije o njegovom zdravstvenom stanju ne saopšte njegovom zakonskom zastupniku, dužan je da u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, informacije o njegovom zdravstvenom stanju saopšti njegovom zdravstvenom zastupniku.
Za mene je ovde sporno to što je tu odgovornost prebačena sa roditelja i porodice na zdravstvenog radnika koji je više ili manje za dete potpuni stranac. I sada, zdravstveni radnik je taj koji mora da vidi odnosno da proceni da li je detetu ugrožen život odnosno zdravlje. Dete od 15 godina koje ostaje u drugom stanju i devojčica koja odlazi na abortus, dečak ili devojčica koji su dobili gonoreju i žele da to ostane između njega i lekara i da roditelji to ne znaju, neko dete koje je uhvaćeno da puši marihuanu, da li su to sada stvari koje ugrožavaju život ili stvari koje ugrožavaju samo zdravlje i to je u potpunosti ostavljeno na arbitražu lekaru koji to dete vodi.
Po mom mišljenju, to nije dobro jer se na taj način razbija porodica. Ja znam, kao psihijatar imala sam u ordinaciji puno slučajeva gde deca nisu imala baš dobar odnos sa roditeljima koji su bili strogi i gde je lekar morao da interveniše, ali, jedna stvar je intervencija lekara i zajedničko upoznavanje roditelja sa problemom koji ima dete, a druga stvar je ozakonjivanje tajni koje mogu kasnije postati veliki životni problemi, ozakonjivanje tajni dece kao nešto što je najnormalnije i tako uvođenje dalje patologije, davanje kart blanša, znači, daljoj patologiji koja iz ovoga može da se razvije.
Mislim da nije bilo potrebno da se ovaj član zakona ubacuje i prepisuje zato što to traži UNICEF i zato što je to uvedeno u nekim zemljama EU. Pre neki dan sam se konsultovala sa mojim kolegama lekarima u Italiji, gde sam neko vreme bila i ambasador, i raspitala sam se da li ovakav član postoji u Italiji. Rekli su mi da to kod njih ne postoji. Znači, do 18 godina dete je maloletno i roditelj odgovara za sve njegove postupke, nema tajni i roditelj mora da bude upoznat sa svim onim što se sa detetom dešava.
U tom smislu je DSS i moja malenkost mišljenja da bi bilo najbolje da smo mi prosto ovaj član 24. brisali. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.
Gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, želela bih da objasnim zašto sam podnela ovaj amandman.
Naime, tražila sam da se uvedu još tri svedoka kod prisilne hospitalizacije. Zašto sam to učinila, iako to izgleda malo komplikovano i jeste komplikovano? Mislim da je to neophodno zbog toga što je prisilna hospitalizacija jedna akcija koja predstavlja kršenje ljudskog prava na slobodu. Upravo zato što je to kršenje ljudskog prava na slobodu treba se maksimalno osigurati da ne dođe do zloupotrebe toga. To nije moja ideja koju sam ja smislila u glavi zajedno sa koleginicom Vojić Marković, nego smo pronašli da u Velikoj Britaniji to postoji kao modus operandi i zato smo to uveli. To bi predstavljalo jedan način u ovom interegnumu dok se ne dođe do toga da se ojača proces deinstitucionalizacije, odnosno da zatvaranje u duševne bolnice i oslanjanje na duševne bolnice ne bude glavni modus operandi, odnosno nešto na čemu se lečenje duševnih bolesnika sada bazira.
Moram da kažem da moja poslanička grupa i ja lično jako podržavamo deinstitucionalizaciju, jačanje mreže centara za mentalno zdravlje, jačanje psihijatrije u zajednici i mi ćemo kao poslanička grupa podržati sve ove amandmane koji jačaju psihijatriju u zajednici.

Hvala gospodine predsedniče.
Ovo je amandman koji tretira dužinu lečenja. Mi smo mislili da se briše taj član 30. i da stoji: "Sud određuje vreme zadržavanja u psihijatrijskoj bolnici, a to je onoliko koliko traje onaj deo psihijatrijske simpomatologije koji pacijenta čini opasnim za sebe i za okolinu". Ovo smo uradili zato što je to u skladu sa principima za zaštitu osoba obolelih od mentalnih bolesti koja je usvojena Rezolucijom Saveta bezbednosti UN još 1991. godine. Tu se dužina lišavanja slobode zatvaranjem u psihijatrijsku ustanovu povezuje sa kliničkom slikom i simptomima koje pacijent ispoljava.
Ovo nas je motivisalo da uradimo ovaj amandman upravo zbog toga što znamo da u psihijatrijskim bolnicama je dužina boravka vrlo duga i da je to, ja sam već govorila o tome, recimo, u Vršačkoj bolnici negde polovina od 900 bolesnika je tu više od godinu dana, a njih preko stotinu više od deset godina. Znači, ovo sve što radi sud i sve što je kasnije navedeno kao metod da se na neki način ispravi, nije dovoljno. Jer, iz iskustva znamo da bolesnici leže jako dugo, a ovo bi praktično mogao da bude put da se to njihovo preterano dugo boravljenje u bolnici skrati.

Hvala.
Uvažena gospođo ministarka, članovi ministarstva, poštovano predsedništvo Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze ova dva zakona, Zakon o pravima pacijenata i Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama i ja mislim da je jako dobro da se prava pacijenata ozakone.
Međutim, stiče se utisak, barem nas iz DSS, da se malo nije išlo po redu, odnosno, moja stranka insistira da se izmene sistemski zakoni o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju i da tek posle izmene tih sistemskih zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju treba prići izradi i usvajanju zakona o pravima pacijenata. Jer, prava pacijenata se ne štite tako da se donosi zakon koji će u mnogim svojim aspektima biti u potpunosti neprimenjiv. Evo zbog čega to govorim.
Hajde prvo da krenemo od člana 2. u opštim odredbama. Član 2. govori, kada se govori o opštim pojmovima, da je pacijent lice, bolesno ili zdravo, koje zatraži ili kome se pruža zdravstvena usluga radi očuvanja i unapređenja zdravlja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i blagovremenog lečenja i rehabilitacije. Ovde je pozitivno što pacijent nije samo bolesno nego i zdravo lice. Ali, svi znamo da je gore opisani pacijent u stvari osigurana osoba koja ima overenu zdravstvenu knjižicu. Znamo dobro da niko bez zdravstvene knjižice, i to overene, ne može doći po gore opisane pretrage i pomoć.
Što se tiče člana 12, tu se govori o izboru lekara. Mi svakako podržavamo izbor lekara, međutim, mislimo da je izbor lekara, ovako kako je koncpiran, nepotpun, zato što se daje mogućnost da se bira lekar samo iz tzv. državne medicine, odnosno iz državnih ustanova. Privatna praksa je potpuno izbačena iz igre.
DSS predlaže da se napravi jedan integracioni sistem, da se u okviru tog integracionog sistema napravi jedan paket koji bi bio plaćen od fonda i on bi integrisao i državno zdravstvo i privatnu praksu. Na taj način, ponavljam, mi bismo zaista u pravom i suštinskom smislu te reči imali pravo na izbor lekara, a sem toga i liste čekanja koje su opisane u članu 29. a koje se praktično sada uvode u celu priču, odnosno legalizuju, bile bi daleko manje.
U ovom trenutku u Srbiji je na listama čekanja oko 55 hiljada ljudi i razne operacije i pregledi zakazuju se čak i za 2016. godinu. Ako mi i pored ovakve situacije ozakonimo liste čekanja kao takve a znamo da su one izvor koruptivnosti, tada nismo, bojim se, mnogo uradili. I za to je lek integracija privatne prakse i državne medicine. Naime, upravo ta integracija otvara pravo na kvalitet lečenja koji ovaj zakon želi da zagarantuje.
Osvrnula bih se i na član 17. koji govori o pravu na pristanak. Tu se kaže da pacijent ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život. Ova odredba jeste uvod u ozakonjivanje eutanazije. Ja nemam ništa protiv eutanazije i smatram da je eutanazija jedna jako
velika tema i životno i zdravstveno i pravno i psihološki, kako god hoćete i ona mora da bude stavljena na jednu široku društvenu raspravu. Ne može to tek tako da se provuče kao jedna od odredbi ovog zakona.
Međutim, ima i jedna bizarnost. Naime, u slučaju saobraćajne nesreće, recimo, slučajni prolaznik je dužan da pruži hitnu i prvu medicinsku pomoć, hteo to nastradali ili ne. Ako to ne uradi, on podleže krivičnim sankcija. S druge strane, lekar koji je položio Hipokratovu zakletvu, koji je dužan da čuva zdravlje i život ljudi, može da sastavi neku pismenu izjavu o tome da je pacijent samo odbio lečenje.
O nedoslednosti u ovom delu najbolje govori i član 18, koji odmah derogira ono što je propisano prethodnim članom, jer tamo u stavu 3. člana 18. stoji – ako zakonski zastupnik deteta odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti nije dostupan ili odbija predloženu hitnu medicinsku meru, hitna medicinska mera može se preduzeti ako je to u najboljem interesu pacijenta.
Ja bih sada nešto rekla i o članu 19. i 24, koji su zaista podigli buru ne samo u ovoj Skupštini nego uopšte u medijima i svekolikoj srpskoj javnosti, a to je to famozno odlučivanje o pristanku i pravo na poverljivost podataka za decu koja su navršila 15 godina života. Po mišljenju DSS ovaj član treba brisati, jer on otvara niz kriminogenih mogućnosti i otvara niz moralnih dilema. Čula sam i od kolega i ovde na skupštinskom odboru i razgovarajući sa kolegama lekarima u društvu da je ovo skandalozno. Na primer, devojčicama praviti abortus, izvesti abortus sa 15 godina a da roditelji ne budu obavešteni, je zaista nešto što ne sme da se dozvoli jer taj abortus sigurno neće biti jedna jedina stvar, prvi i poslednji koji je urađen, nego to naprosto postaje jedan modus operandi mlade devojke.
Potpuno sam svesna da je naše društvo takvo da je ono konzervativno, da su roditelji vrlo često strogi, da su deca izložena kojekakvom fizičkom i psihičkom maltretiranju, pretnjama da će biti izbačeni iz kuće i mi smo čak, zna i gospođa ministarka, bila je s nama kada smo na ženskoj parlamentarnoj mreži govorili o tome da bi bilo neophodno da se u škole uvede zdravstveno vaspitanje. Zdravstveno vaspitanje bi trebalo da služi da prosvećuje ovaj narod, da prosveti i da edukuje ljude, da edukuje decu, i to od prvog razreda osnovne škole, a kako se edukuju deca tako se edukuju i njihovi roditelji.
Opet se vraćam na to domaće nasilje, odnosno na nasilje u porodici. Mi ne možemo lečiti odnosno sprečavati i rešavati nasilje u porodici tako što ćemo donositi zakone koji će omogućiti deci da oni sakrivaju određenu svoju problematiku od roditelja koji su strogo i koji su potencijalno nasilnici. I Unicef daje predlog i daje preporuku da se ovaj zakon u ovakvoj formi usvoji, odnosno da se ovaj član usvoji i kada se on prepisuje iz zakona nekih drugih evropskih zemalja, ali ja sam uverena da to nije prepisano iz svih evropskih zemalja
Recimo, na Malti ste vi pre tri godine imali referendum o razvodu braka. Tamo je abortus kao takav zabranjen. Sigurna sam, a to je zemlja EU, da oni ovako nešto nemaju. U drugim zemljama, zaista ne znam kako to izgleda.
U svakom slučaju, ovo je prepisano iz nekih zemalja gde je zdravstvena prosvećenost na mnogo većem stepenu nego što je to u Srbiji. Ja mislim da prvo treba početi sa intenzivnim zdravstvenim prosvećivanjem, a onda krenuti na ovakve zakone.
Još bih rekla, recimo, šta će biti i sa onom decom koja su ušla u svet droge, a koja ne žele da njihovi roditelji to saznaju? Svi znamo da bilo kakvo lečenje mentalnih boleti, psihijatrijske problematike uključuje porodicu. Kako ćemo lečiti neku psihijatrijsku bolest biološkog i sociološkog karaktera ako ne uključimo porodicu, bilo da se radi o narkomanijama, bilo da se radi o adolescentnoj krizi koja može završiti i suicidalnošću bilo da se radi o velikim psihozama npr. šizofreniji koja počinje vrlo rano, naročito kod muške dece, već sa 15, 16 i 17 godina, a dete ne želi da roditelj bude upoznat sa njegovom bolešću?
Rekla bih takođe, mi ne možemo govoriti o primeni ovog zakona ako mi još uvek imamo mrežu ustanova i infrastrukturu koja nije kako treba, ako nemamo u potpunosti definisanu tu mrežu bolničkih ustanova, a imamo pored te nedefinisane mreže i nedefinisane profesionalne profile.
Recimo, visoke strukovne sestre koje se školuju od 2007. godine, nisu uvedene u sistem zdravstvenih radnika, upravo bi one mogle da budu te koje bi bile, da tako kažem, u prvim borbenim redovima, i oko zdravstvenog prosvećivanja i oko medicinske pomoći u društvenoj zajednici.
I na kraju da kažem, što se tiče člana ovog zakona, jeste da ukoliko dete ispod 18 godina napravi neki prekršaj, odgovoran je njegov roditelj. Međutim, u pravima zdravlja, odnosno u stvarima zdravlja insistira se na privatnosti, pa to do kraja nije logično. Ja sam svakako za to da se dete i mlađe, dete od tri godine, od pet godina treba pitati, sa njim treba razgovarati, treba mu objasniti, ljudi nisu stvari, ali ostaviti da oni odlučuju o privatnosti, mislim da je to preterivanje.
Što se tiče zaštite prava pacijenata, DSS smatra da savetnik za zaštitu prava pacijenata treba da bude zaštitnik, a ne savetnik, ali dobro, već sada kada je postao savetnik, mi mislimo da on treba da bude neko ko je zaposlen i ko prima platu iz Ministarstva zdravlja, a nikako iz lokalne samouprave, ne samo zbog toga što bi lokalna samouprava bila time i suviše opterećena, jer znamo kako većina lokalnih samouprava funkcioniše, a znamo i psihološki kako funkcioniše, jer ako ga plaća predsednik opštine, odnosno ako ga plaća skupština opštine i taj opštinski establišment, da tako kažem, onda će on na neki način biti odgovoran prema njima, pogotovo ako su direktor bolnice ili doma zdravlja u nekim dobrim odnosima. Ovako, ako je on plaćen od strane Ministarstva zdravlja, onda je on inokosan i ima punu slobodu rada i delovanja.
Što se tiče zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, DSS i moja malenkost podržavaju zaista potrebu za njegovim donošenjem, jer je u Srbiji poslednjih godina i decenija jako povećan broj bolesnika sa mentalnim poremećajima i to je naravno cene kumuliranog stresa zbog ratova, sankcija, zbog bombardovanja, zbog osiromašenja i zbog sveukupnog pogoršanja uslova života usred tranzicije.
Ipak, u Srbiji, rekla bih, nije urađeno mnogo na reformi sistema zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja. Složila bih se sa konstatacijom Zaštitnika građana koji kaže da se lečenje, citiram – generalno usmerava na postojeće psihijatrijske bolnice i domove zdravlja, a nedovoljno pažnje se posvećuje lokalnim zajednicama psihijatriji u zajednici i u konačnom deinstitucionalizaciji kao cilju neke predstojeće reforme.
Moram da kažem da sam ja lekar, psihijatar već dugi niz godina i da se meni čini da je psihijatrija imala više elemenata psihijatrije u zajednici i da je zaštita psihijatrijskih bolesnika bolja bila u osamdesetim godinama, da su bile modernije metode, da je više bilo socijalne psihijatrije, da je više bilo terapijske zajednice, da je više bilo različitih uključenih profila i da se više išlo ka bolesniku nego što je to danas.
Naravno, nije krivica samo do Srbije, psihijatrija se jako mnogo biologizovala i jako mnogo je postala onako uska medicinska grana, što naravno sa jedne strane ja pozdravljam, međutim, psihijatrija i mentalna bolest nije samo to.
Da se razumemo, nisam za potpuno ukidanje psihijatrijskih bolnica, kao što je to urađeno u Italiji, npr. "Bazaljinom reformom". U Italiji nisu te bolnice tako ukinute za godinu dana ili za nekoliko meseci, nego je ukidanje počelo 1978. godine, da bi dve poslednje bolnice u Rimu i Palermu bile ukinute 2005. godine. Znači, to je jedan dug period.
U Italiji je naravno odvajanje po bolesniku osam puta veće nego što je to u Srbiji. Kada dodamo tome činjenicu da je psihijatrija uvek na repu medicine, onda vidimo da je kod nas jako teško uraditi tu deinstitucionalizaciju.
Verujte mi, ako radimo na destigmatizaciji, onda moramo pre svega raditi na deinstitucionalizaciji, jer upravo je psihijatrijska bolnica, ovakva kakva je koncipirana, ta koja na bolesniku ostavlja stigme.
Treba biti veoma oprezan kod smeštaja bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, naročito u slučajevima gde se radi o prisilnoj hospitalizaciji. Nažalost, u psihijatriji je prisilna hospitalizacija bila jako kroz istoriju zloupotrebljavana. Znamo da je u Sovjetskom Savezu ona bila metod obračuna sa političkim protivnicima, da je i u Americi poznat primer pesnika Ezra Paunda koji je 15 godina proveo u psihijatrijskoj bolnici, zato što je podržavao fašizam u Italiji, posle se družio sa nekim članovima "Kuk-kuks" klana.
Međutim, da se mi vratimo malo i na naše prostore. Recimo u bolnici u Vršcu imate 900 pacijenata. Dužina lečenja je za više od pola njih oko godinu dana ili više od godinu dana. Sto jedanaest bolesnika se leči u bolnici duže od 10 godina. Ne apostrofiram Vršačku psihijatrijsku bolnicu kao lošu, verovatno bi našli slične stvari kada bismo zaređali i po drugim velikim psihijatrijama, ali važno je da se dužina lečenja definiše kroz principe zaštite osoba sa mentalnim bosletim, koje su usvojene Rezolucijom Saveta bezbednosti iz decembra 1991. godine, koji kažu da bolničko lečenje treba da traje toliko dugo, koliko traju simptomi koje pacijente čine opasnim po sebe i druge. Znači, nije moguće da su ovi pacijenti iz Vršačke bolnice ili iz drugih bolnica više od 10 godina opasni po sebe i druge i treba samo toga da se držimo.
Da se vratimo na prisilnu hospitalizaciju. Prisilna hospitalizacija je delikatna i lako se može pretvoriti u kršenje ljudskih prava. Neki psihijatri je smatraju legitimnom odbranom društva, drugi je smatraju kršenjem ljudskih prava i zahtevaju njeno ukidanje.
Mi smatramo da bi trebalo još više i još detaljnije definisati koje su to situacije u kojima može da se izvrši prisilna hospitalizacija. Mi predlažemo, DSS predlaže da se kao u Velikoj Britaniji uvede institut i trojice svedoka, koji će posvedočiti o abnormalnom ponašanju pacijenta, jer znamo da pred lekara, abnormalnost određuje društvo sa svojim kulturološkim principima. Hvala.

Hvala.
Gospodine predsedniče Vlade, gospođe i gospodo ministri, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi ovaj briselski Sporazum o normalizaciji protiv koga je SPC, Srbi sa Kosova i Metohije, Srbi sa severa Kosova i Metohije su odlučno, svi listom, protiv njega, studenti, parlamentarne i vanparlamentarne stranke i, na kraju, što je svakako vrlo važno, član pregovaračkog tima i bivši šef Kancelarije za KiM gospodin Aleksandar Vulin.
Sve nam ovo govori da je ovaj Sporazum o normalizaciji postao u stvari jedna legalizacija nenormalnog stanja. Kod nekih u vlasti očevidna je vrlo velika nervoza zato što nailaze na otpor. Otpor koji pružamo mi ostali, ne samo mi ovde u parlamentu, nego i građani Srbije.
Ne samo to, nego čak je izvršena i neka vrsta napada na Srpsku Pravoslavnu Crkvu, koja nije viđena od komunističkih vremena, kada se mitropolitu, koji je inače čuvar Pećkog trona, preporučuje da sam napravi svoju stranku, pa da se onda bavi politikom.
Pošto sam Srpkinja iz Hrvatske, prosto ne mogu a da napravim neku paralelu sa Erdutskim sporazumom, na koji mi ovaj sporazum briselski veoma liči. Da podsetim sve narodne poslanike, ali naravno i građane koji nas u ovom trenutku gledaju, da su Erdutskim sporazumom takođe Srbima u Hrvatskoj nuđene mnoge stvari, bez malo isto kao i ovde što je nuđeno Srbima na Kosovu i Metohiji, ovim sporazumom, ali šta se desilo? Na kraju imamo epilog priče, da je sada problem čak i upotreba ćirilice u Vukovaru.
Moram takođe da podsetim da je otprilike 30 hiljada Srba, nakon primene Erdutskog sporazuma, moralo da napusti Sremsko-baranjsku oblast, zato što su se zamerili tuđmanovskoj hrvatskoj vlasti. Plašim se da, ukoliko, ne daj Bože, dođe do primene ovog sporazuma, narod koji živi pogotovo na severu Kosova, od čuvara mosta pa nadalje, a samim tim se i zamerio Tačijevoj vlasti, moraće kad tad da napusti svoja ognjišta i svoje kuće. Toliko o tim garancijama o bezbednosti koju su usmeno dobili Srbi sa Kosova i Metohije.
Moram da se osvrnem i na tačku 14. koja najjasnije govori o tome šta je ovaj sporazum i o čemu se ovde radi. U ovom sporazumu nije samo što u sporazumu piše, na šta nam stalno skreću pažnju članovi pregovaračkog tima, nego i šta proizilazi iz onoga što piše. Ali evo, u tom sporazumu lepo crno na belo piše - da se Srbija obavezala u tački 14. da Srbija neće sprečavati Kosovo na putu u EU. Pošto znamo da u EU ne ulaze ni regije, ni autonomije, nego suverene države, onda je potpuno jasno da je Kosovu de fakto, pa bezmalo i de jure, priznata ovim nezavisnost.
Srbija je tako postala, u novijoj evropskoj istoriji, jedina zemlja koja se odrekla važnog dela svoje teritorije i to ne makar kakvog dela svoje teritorije, to je deo teritorije koji ima posebnu psihološku, kulturnu, istorijsku i ekonomsku vrednost. Slade nam se nekih 200 miliona evra sa tom rekom para koja treba da poteče, onda kada se ovaj sporazum usvoji. Međutim, samo bih podsetila da je takozvana vlada Kosova prodala Telekom u Prištini za 270 miliona evra, a da na Kosovu leže resursi u rudama i u drugim metaličnim elementima koji su procenjeni na preko 200 milijardi evra.
Mi smo predali Kosovo, a dobili smo datum. A ovaj datum, 19. april, ostaće doveka zapisan kao datum kada je Srbija predala Kosovo i Metohiju sa svim Srbima, manastirima, rudnicima i sirovinama Hašimu Tačiju i njegovim separatistima. Pokazali su srpski vlastodršci celom svetu koliko Srbi mogu da budu galantni, ne samo za kafanskim, nego i za pregovaračkim stolom.
Moram da citiram SPC i apel srpskog Patrijarha, koji apeluje na poslanike i predsednika Srbije, da pred Bogom, istorijom i savešću odmere svoju moralnu i istorijsku odgovornost. Neću se obraćati predsedniku Srbije, on zna šta mu valja činiti kada mu se obraća, kada na njegovu savest apeluje srpski Patrijarh. Obratiću se vama. Poštovane kolege narodni poslanici, obratiću se vama, da danas glasate u skladu sa svojom savešću. Znam da je vrlo važna partijska disciplina, ali vlastita savest je mnogo važnija od partijske discipline, verujte mi. Mi danas donosimo važnu odluku, čini mi se da je ta odluka od najvažnijih koje smo doneli u životu. Molim vas, postupajte po svojoj savesti, a naročito se obraćam kolegama sa KiM, onima kojima je pupčanik podvezan u kosovskom metohu. Ako je meni ovako i ako mi se duša cepa zbog onoga što se u ovoj skupštini sprema, mogu da mislim kako se vi osećate. Ali, verujte, ovaj dan će proći, a sutra će vam biti još gore.
Hvala vam na pažnji.

Pre svega, zahvaljujem kolegi Đuriću, a onda zahvaljujem i vama što ste mi dali reč.
Htela bih da kažem nešto, gospodin Đurić je rekao – zašto nismo koristili ta rudna bogatstva? Naravno da smo i te kako koristili ta rudna bogatstva i iz korišćenja tih rudnih bogatstava je izašla ona krilatica "Trepča radi – Beograd se gradi". Da malo one koji nisu dobri sa istorijom podsetim na to da je za vreme italijanske okupacije Trepča bila eksteritorijalna i pripadala je direktno pod nemačku upravu.
Takođe bih htela da kažem da ću doživotno pričati o resursima koji su na Kosovu, upravo zbog toga što se sada Srbima, narodu u Srbiji, stalno priča priča koliko se troši za Kosovo i Metohiju, koliko košta izražavanje Srba na Kosovu i Metohiji, a treba reći koliki resursi tamo leže i šta bi Srbija mogla sve od toga da ima, da mi to iskorišćavamo.
Ovde su i ministri, oni sigurno znaju, kada pomenem "Telekom" i kada pomenem energetiku, o čemu govorim. Hvala na pažnji.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Odgovorila bih gospodinu Đuriću da nisam govorila ni o kakvoj efikasnosti, niti sam govorila najmanje na način da želim da pohvalim tu efikasnost Trepče u komunističkom sistemu. Nikad nisam bila deo komunističke partije, niti iko moj. Ono što želim da kažem jeste da je bilo eksploatacije i takođe da se na Kosovu i Metohiji proizvodila struja koja se izvozila po bivšoj Jugoslaviji i u regionu.
Što se tiče nikla, to nije pitanje za mene, to je pitanje za Ministarstvo i ministra. Da, ima nikla, ali pored nikla ima jako mnogo i drugih ruda, i srebra i zlata i germanijuma, bez koga danas ne možete napraviti ni jedan mobilni telefon.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da se zakon iz 1978. godine menja s obzirom na značajne promene koje su nastupile u našem društvenom sistemu, u samoj strukturi države, a takođe i u međunarodnoj praksi.
Međutim, pored napretka koji je očigledan, ova materija ostaje nepotpuno definisana. Zaista bih bona fide rekla nekoliko reči o članu 8. koji se bavi primenom određenih sporazuma, pre ratifikacije u Parlamentu.
Ovim izvršna vlast na neki način iznutra preuzima ulogu zakonodavnog organa vlasti i možemo da dođemo u situaciju da pojedini međunarodni ugovori npr. krediti počinju da se realizuju pre samog ulaska u proceduru. Onda je moje pitanje – u čemu onda parlament odlučuje? Bečka konvencija, istini za volju prepoznaje potrebu da se pojedini ugovori sprovode odmah. Međutim isto tako kao što parlament može da sazove sednicu radi ukidanja imuniteta nekom sudiji, ili tužiocu dan za dan, tako isto može i da se prepozna hitnost i da Skupština sazove sednicu na kojoj će biti urađena ratifikacija.
Napravila bih jednu malu digresiju i rekla da glavni problem, kada su finansijski sporazumi u pitanju, nije ni privremena primena, niti brzina ratifikacije. Prema podacima Uprave za javni dug, Srbija je prošle godine platila 429,4 miliona dinara provizije na odobrena, a ne povučena sredstva na osnovu datih zajmova. Među tim zajmovima ima i onih zajmova koji su odobreni još pre pet godina, a nisu realizovani zbog nepripremljenih projekata. Prema tome neko debelo u ministarstvima ne radi svoj posao i zato zakon ne treba menjati na ovaj način. Mi predlažemo da se ova privremena primena briše.
Osvrnula bih se i na član 14. koji definiše koji ugovori podležu potvrđivanju od strane Narodne skupština Republike Srbije. Dobro je da se uvodi obaveza Vlade da mora dostaviti ugovore na potvrđivanje, vojne, političke i ekonomske prirode, kao i one ugovore koji stvaraju finansijske obaveze i one ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu postojećih zakona, čime se sprečava zloupotreba izvršne vlasti.
Međutim zakonopisac je nejasan u smislu ko je taj koji je nadležan da ocenjuje prirodu ugovora i po kojim kriterijumima se ta priroda ugovora ocenjuje. Dosadašnja praksa govori da je to bila Vlada. To ostaje tako i na dalje, što otvara ponovo prostor za zloupotrebu. Radi ilustracije, recimo Kumanovski sporazum nije ratifikovan. Zakonopisci takođe nisu naveli potrebu potvrđivanja međunarodnih ugovora iz oblasti unutrašnjih poslova i pravosuđa što je takođe vrlo značajno.
Po mišljenju DSS neophodno je popisati koje vrste međunarodnih ugovora podležu u potvrđivanju u Narodnoj skupštini Republike Srbije i definisati da svi oni ugovori kojima se pristupa nekoj međunarodnoj organizaciji nacionalnog karaktera, moraju proći kako potvrđivanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, tako i od građana putem referenduma.
Recimo, ako neka buduća vlast želi da inicira pregovore ili potpiše ugovor o eventualnom pristupanju Srbije nekom vojnom savezu, onda je neophodno da se o tom pitanju sprovede najpre referendum, a onda i potvrđivanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ako referendum bude pozitivan.
Time mi afirmišemo odluku parlamenta o vojnoj neutralnosti, koja je doneta decembra 2007. godine u okviru Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije.
Takođe, ovim se izbegava da nas bilo koja vlast, po ugledu, recimo, na Mađarsku ili Sloveniju, bez izjašnjavanja građana uvede u neki vojni savez.
Pozabavila bih se i sa članom 20, kojim se definiše da Vlada može arbitrarno po potrebi da objavi u "Službenom glasniku RS" međunarodne ugovore koji podležu potvrđivanju. Ova arbitrarnost Vlade je u suprotnosti sa garantovanim pravom na javnost rada državnih organa, odnosno pravom na obaveštenost, što je zagarantovano i u našem Ustavu, i to u članu 51. i obavezom objavljivanja zakona i drugih opštih akata, takođe član Ustava 196.
Ilustrativan primer je, recimo, taj da Sporazum između MUP Srbije i Euleksa nije uopšte objavljen u "Službenom glasniku". Nisu čak na uvid dobili ni narodni poslanici.
Da se malo prisetimo istorije, kralj Milan Obrenović je prihvatio tajnu konvenciju, kojom je 1882. godine dao ozbiljne državne ustupke Austrougarskoj, tako da je Srbija pored političke zavisnosti od Austrougarske monarhije, negde i potčinila svoju privrednu moć monarhiji. Zauzvrat, Austrougarska je štitila interese dinastije Obrenović.
Da ne bi bilo tajnih konvencija i tajnih ugovora, mi sad vidimo da je recimo jedan od zahteva Bundestaga da Srbija sa prištinskim institucijama, citiram, na pravno obavezujući način reguliše normalizaciju odnosa. Time se Kosovo i Metohija tretira kao nezavisna država i uvodi se princip dve Nemačke.
Sada se pitam – da li bi donošenje zakona u ovako nedorečenoj formi moglo da posluži kao pravni osnov za zaključivanje ovakvog ugovora i da li ovakav zakon pruža okvir za nekakav protivustavni sporazum sa Prištinom, da on stupi na snagu čak i bez objavljivanja u "Službenom glasniku"? Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, već je jako kasno i već smo svi pogubili živce, međutim, tema je važna, pa moramo još da izdržimo.
Verzija platforme koju smo u decembru dobili od predsednika Nikolića značajno se razlikuje od predloga rezolucije koja danas pred nama stoji.
Meni je veoma žao što je taj dokument koji je bio važan i koji je bio jako dobar, tako izmenjen da je gotovo sada neprepoznatljiv, jer iza tog dokumenta stali su, što je najvažnije, Srbi sa Kosova i Metohije i to oni kako sa severa, tako i sa juga naše južne srpske pokrajine, stala je SPC, stala je SANU i veći deo srpske javnosti.
Danas sam, jako, mnogo puta čula, kako se svi brinu o Srbima koji tamo žive. Neki ih nazivaju srpski narod, neki ih nazivaju srpska zajednica. Radije bi ih nazivala srpskim narodom, jer ne bi nikako volela da se nazivaju srpskom zajednicom, pošto srpska zajednica živi u Milvokiju, živi u Beču, živi u Vićenci, a srpski narod živi na Kosovu i Metohiji.
Mi svi znamo kako su prošli Srbi sa Kosova i Metohije. Mi svi vrlo dobro znamo da su oni najveći mučenici u 21. veku u evropskom miru, ali ti ljudi, Srbi sa Kosova i Metohije, oni gledaju u Srbiju, koju doživljavaju kao svoju majku. Srbija je jedina njihova nada, a Beograd njihova jedina uzdanica, bio je, jeste i biće.
Međutim, ovom platformom se dešava nešto čudno. Dešava se to da se sada, kao neko veliko rešenje, predstavljaju neke autohtone institucije Srba na Kosovu i Metohiji, znači ne više institucije Srbije, nego institucije Srba, koje bi bile autohtone i koje bi Srbe sa Kosova i Metohije gurale prema šiptarskoj državi i prema šiptarskim institucijama.
Mene to jako podseća na onaj predlog mirne reintegracije Sremsko-baranjske oblasti u državu Hrvatsku, Nezavisnu Republiku Hrvatsku. Da li se i ovde radi o nekoj kvazi državi Kosovo u koju bi trebalo da se integrišu Srbi sa svojim autohtonim srpskim institucijama.
Danas je jako moderno da se govori o takozvanoj realnosti na terenu, a ta realnost nije ništa drugo, nego ucena živim ljudima. Ne ucenjuju Srbe na Kosovu, Srbi iz Srbije niti Srbija. Srbe na Kosovu, ne dajući im pravo da se kreću, ne dajući im pravo da se voze normalno svojim automobilima, sa registarskim tablicama Srbije, da normalno telefoniraju, njima to ne radi Srbija. Njima to radi međunarodna zajednica i rade im Albanci. Međutim, ne može ucena biti razlog da se daje legitimitet jednoj kvazi tvorevini, pogotovo kada znamo da je nezavisnost Kosova naknadno opravdanje za manifestaciju gole sile, koja je pokazala da može sve, da izbombarduje celu Srbiju i da razruši čak i kinesku ambasadu.
Vi govorite o stavu, gde je tačka 1. – da svi dogovori sa Prištinom trebaju da budu postignuti uz konstantan dogovor sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije, to piše ovde u rezoluciji. Pa kakav je to dogovor ako se oglušujete na nezadovoljstvo i odbijanje ove rezolucije od strane Srba sa Kosova i Metohije? Zbog čega onda ovako postupate? Ne verujem vam kada kažete da to nije zbog dobijanja datuma za početak pregovora sa EU. Molim vas da poslušate glas naroda, jer narod nije glasao za vas da ga vi vučete tamo, gde ga je vukao Boris Tadić sa svojim društvom.
Niste od naroda dobili mandat da vodite tu istu politiku, a to nije politika samo kapitulacije, nego je to i prenebregavanje ekonomske vrednosti srpske državne teritorije na KiM na kome se nalazi 75% rezervi uglja Srbije, a Kinezi u Kostolcu, u kome ima samo 3% rezervi uglja, dolaze da grade novi rudnik, da otvaraju novi rudnik i da grade novu termocentralu. Po rudnim bogatstvima, Kosovo je srpski Sibir, na kome se nalaze bezmalo sve metalične rude, koje su prisutne u Mendeljevom sistemu hemijskih elemenata.
Molim vas da stanete na istu stranu na kojoj su Srbi sa KiM. Stanite na istu stranu na kojoj stoji i vaš i naš narod. Najbolje je da to gde narod stoji, proverite referendumom o pridruživanju EU. Jednom ste to obećali i u kampanji i kasnije, da ćete to učiniti. Sada vam je pravi čas. Hvala na pažnji.