Gospodo poslanici, iznenađuju me kolege koje kažu da su porez na dodatu vrednost i preneti porez slične kategorije, jer u osnovi, preneti porez je porez na promet robe ili gotovih proizvoda.
Porez na dodatu vrednost je porez na dobra. Znači, na sirovinu i poreska osnovica nastaje sama stvaranjem određenog dobra.
Na član 24. u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman i tražio sam da se proširi lista proizvoda i dobara koji su oslobođeni poreza na dodatu vrednost. Tražio sam da se u članu 24. u stavu 1. posle tačke 16) doda nova tačka, da se porez na dodatu vrednost ne plaća na "17) vodu za domaćinstva" (znači, za vodu iz česme za koju građani sada plaćaju porez na promet).
Zatim, na "flaširanu vodu za piće domaćeg porekla", jer me je jednom ministar napao, i celu poslaničku grupu SRS, da mi želimo da oslobodimo uvozne sokove akciza, i na taj način ugrožavamo domaću poljoprivrednu proizvodnju, pa smo ovim amandmanom hteli da kažemo, da zaštitimo nešto što nam niko u svetu ne može osporiti, taj kvalitet, a to je flaširana voda, i da zaštitimo industriju koja se tim poslom bavi.
Dalje, "električnu energiju za domaćinstva, toplotnu energiju za domaćinstva, gas za domaćinstva, ogrev za domaćinstva, hleb, mleko, brašno, šećer, jestiva ulja, jestive masnoće biljnog i životinjskog porekla, sveže i rashlađeno voće domaćeg porekla, povrće domaćeg porekla, meso domaćeg porekla, ribe domaćeg porekla, jaja domaćeg porekla..."
Znači, da se pozitivnom poreskom politikom, tj. kada uvodimo novi porez zaštitimo domaću industriju, domaću privredu, koja i sa ovim uslovima poreza na promet robe i proizvoda kako-tako uspeva da se nosi sa uvozničkim lobijem, koji uvozi robu i koji zbog niskih carinskih stopa pravi nelojalnu konkurenciju.
Uvođenjem poreza na dodatu vrednost, čak i tamo gde imate oslobođenje u slučaju izvoza, troškovi koji su prouzrokovani proizvodom na dodatu vrednost ostaju ukalkulisani u cenu proizvoda, bez obzira da li je na domaćem tržištu, da li se izvozi.
Dalje, na lekove koji su navedeni u listi lekova koji se propisuju i izdaju na teret sredstava za zdravstveno osiguranje, u skladu sa propisima o zdravstvenom osiguranju. Za ovaj poslednji deo, izvinjavam se svojim kolegama poslanicima lekarima, jer nisam znao da postoje lekovi koji služe za lečenje jedne iste bolesti, neki se nalaze na listi, a neki ne, a ja sam mislio da su na negativnoj listi aspirini, dijetalni lekovi, lekovi protiv, odnosno za odvikavanje od pušenja i tako dalje.
Međutim, nisam znao da postoji takav lobi ovde u državi, i da se on bavi time koji će proizvođač ili uvoznik da bude, i njihovi proizvodi, na listi lekova socijalnog osiguranja.
Dalje, ortotička i protetička sredstva, kao i medicinska sredstva. Videvši one prethodne diskusije, vidi se i besmislenost, gospodine ministre, člana 23. stav 4, gde ste tražili da vi određujete koja će to biti medicinska i protetička sredstva.
Ministre, vama se lično obraćam. Proizvodi koji se hirurški ugrađuju u organizam, materijal za dijalizu, đubriva, sredstva za zaštitu bilja, semena za reprodukciju, sadni materijal, priplodna stoka, sredstva za prehranjivanje odojčadi, dečje pelene, igračke za decu, pomagala za bebe, udžbenike, nastavna sredstva i komunalne usluge – to sam tražio da se ovim amandmanom, koji sam podneo u ime poslaničke grupe SRS, oslobodi poreza na dodatu vrednost. Preko 90% ovih proizvoda su danas oslobođeni poreza na promet. Ne vidim kako će to, ministre, ovome sadašnjem budžetu, koji je i sada previše raskošan i sada previše opterećuje građane i privredu, da naškodi.
Prihvatanjem ovog amandmana sprečili biste nešto što je u svakom slučaju jedina prednost poreza na dodatu vrednost, krije se u njegovom samom imenu, koje vešto prikriva neminovno nastajanje inflacije, a taj porast cena se kreće u prvom periodu od 5 do 22%, sa nekim periodom od 16 do 18%...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
... nastupaju druge negativne posledice jednog ovakvog vida oporezivanja.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman na član 26. treba prihvatiti, jer u svakom slučaju njegovim prihvatanjem ne može neka velika šteta nekom da se nanese, a neprihvatanjem postoji opasnost da se odredbe ovog člana 26. zloupotrebe, što je bio čest slučaj ovde, pogotovo kada je  u pitanju šverc cigareta, nafte i naftnih derivata.
Roba je ulazila u Srbiju, negde je skladištena pod navodno carinskim nadzorom i fiktivno je izlazila, a završavala je najvećim delom na domaćem tržištu. To je taj primer koji jedan kolega ovde reče za prerađevine duvana, kada je u pitanju niška industrija, kada ste na tržištu imali da kupite isključivo proizvode domaće duvanske industrije, sa akciznim markicama koje su bile namenjene izvozu. Roba je fiktivno napuštala teritoriju Srbije, oslobođena je i završavala na crnom tržištu na teritorije Republike Srbije.
Ovakvim zakonskim predlogom, gde se ne uplaćuje nikakav depozit na robu koja je pod nekakvim carinskim nadzorom, a taj carinski nadzor je vrlo sumnjiv, jer imao sam prilike da vidim carinske fakture, da su recimo, farmerke bile ocarinjene sa 1,2 evra, da je ulazna vrednost tih pantalona bila 1,2 evra, ili rukavice da su koštale oko 70 para. Tako vidite koliko možete da imate poverenja u carinsku službu.
Bilo je primera da su čak i carinski inspektori (gospodine ministre, imate svog pomoćnika pa pričajte s njim u kabinetu, ovde ste u Skupštini) pokušali da izvrše naknadnu kontrolu carinskog postupka, da robe nije bilo, a da pravni subjekat, odnosno pravno ili fizičko lice koje je uvezlo robu, za koje postoji rešenje za rad, postoji matični broj, postoji poreski identifikacioni broj, uopšte ne može da se pronađe. Verujem da će biti takvih slučajeva i sa ovom robom koja je u članu 26. i uslovima koji su pobrojani po tačkama 2), 3), 4) i 6).
Ono što isto iznenađuje, a to je vaš deo posla, da niste, pošto vaši carinski inspektori nisu mogli da izvrše naknadnu kontrolu, o tome obavestili MUP da pronađe vlasnike i osnivače tih pravnih lica i da se taj posao završi.
Zato smatram da biste ovaj amandman trebalo da prihvatite. Ovo je jedan od retkih amandmana koje podnosi SRS, a traži da vaš predlog zakona bude stroži.

Dame i gospodo poslanici, predlagač je u ovom članu odredio da poreski obveznici koji smatraju da neće ispuniti uslov od 2 miliona dinara prometa, na početku kalendarske godine, a u kasnijem poslovanju smatraju da mogu da ostvare i veći u nekom zakonskom roku, treba to da prijave nadležnom poreskom organu i da počnu da obračunavaju PDV na osnovu ovog zakona.
Međutim, ono što je sporno u ovom delu jeste to da ta kasnija obaveza poreskog obveznika traje najmanje dve godine od trenutka obračunavanja i vođenja evidencije o PDV. Smatramo da je to previše dugačak rok i predložili smo ovim amandmanom da to bude rok od godinu dana, jer je to sasvim primeren rok.
Situacija na tržištu je takva da je teško predvideti koliki promet će imati određeni poreski obveznik, ako se ima u vidu da još uvek nismo u stanju da sagledamo posledice koje će imati PDV kada počne da se primenjuje u privredi, koliko će biti prometa, koliko će biti pad prometa u određenim delatnostima, pogotovo kada su u pitanju mala i srednja preduzeća, i pogotovo kada su u pitanju zanatske radnje, i pogotovo kada su u pitanju samostalni individualni proizvođači, čija vrednost dobara često zavisi od vremenskih prilika, a ne samo od uslova koje im stvori država i trenutnih uslova ponude i potražnje njihovih proizvoda.
Smatram da bi ovaj amandman predlagač trebalo da prihvati. To je jedna mala tehnička korekcija njegovog zakona. Ne može se imati nikakva šteta prihvatanjem njegovog amandmana. A neprihvatanjem ćemo da uslovimo određene privredne subjekte da dve godine vode evidenciju i plaćaju jedan relativno skup porez ili, ako to nisu u stanju, da zatvaraju svoja preduzeća, svoje zanatske radnje, i samim tim, em što neko ostaje bez egzistencije, em država ostaje bez svojih obveznika.

Dame i gospodo poslanici, amandman koji je podneo narodni poslanik Darko Glišić, u ime poslaničke grupe SRS, traži da se član 34. briše. Tražimo da se briše, jer ovo je nastavak ovih amandmana koje je SRS podnosila do sada, a tiču se poljoprivrede.
Do sada je u amandmanima na Predlog zakona na dodatu vrednost traženo da se više od 90% reproduktivnog materijala i poljoprivrednih proizvoda oslobodi plaćanja PDV. Treba imati u vidu da je naša poljoprivredna proizvodnja izuzetno smanjena, da su troškovi ulaganja i sada već previše veliki, da je do sada reproduktivni materijal, kao što je sadni materijal, veštačko đubrivo, sredstva za prehranjivanje i zaštitu bilja, priplodna stoka, bio oslobođen plaćanja bilo kakvog poreza na promet robe.
A sada uvodimo porez na promet dobara, pod izgovorom da će poljoprivredni proizvođač, zato što se većina dobara koje on koristi oporezuje po nekoj većoj stopi, a on ih prodaje po stopi od 5%, da ima neku refundaciju, odnosno povraćaj od države.
To što neko smatra da je to neka prednost, u principu je to jedna velika greška, jer reč je o poljoprivrednim proizvođačima koji imaju prihoda taman toliko da obezbede određen kapital za ponovno investiranje u poljoprivrednu proizvodnju. Prisiljavati ih da posluju, kako vi to rekoste, preko tekućeg računa, kao zanatske radnje ili ne znam koju ste definiciju tu upotrebili, to znači da će morati da vode knjigovodstvo.
Zamislite da jedan poljoprivredni proizvođač mora da vodi poreske knjige, poresku dokumentaciju, za koju najčešće nije kvalifikovan, a onda će morati da unajmi i da plaća knjigovođu, koji će morati to da uradi umesto njega, da piše republičkoj i područnoj poreskoj upravi da mu izvrši povraćaj sredstava, da podnosi određene račune, bilans uspeha, poreski bilans itd. Očekivati to od poljoprivrednog proizvođača u ovom trenutku je iluzija, pogotovo što je reč, u najvećem broju slučajeva, o ljudima koji su kvalifikovani samo da rade poljoprivredu, nemaju pojma o knjigovodstvu, nemaju pojma o poreskoj politici.
Terati ih da posluju kao preduzeća i kao preduzetnici, da posluju preko tekućeg računa koji povlači i neke druge troškove. Jer malopre ste se, gospodine ministre, hvalili kako ste za vrlo kratak vremenski period prebacili platni promet iz Narodne banke u poslovne banke, a niste rekli da ste troškove platnog prometa uvećali za oko 5-7 puta. To je trošak na koji svako ko reši da posluje kao preduzetnik, kao zanatlija ili kao pravno lice, mora da računa.
Zato smatramo da ovaj amandman i Vlada i poslanička većina treba da prihvate, da bismo smanjili troškove ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju, da bismo poboljšali standard i poljoprivrednika, a sa poboljšanjem njihovog standarda, neminovno dolazi do poboljšanja standarda građana Srbije.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman koji je podneo narodni poslanik Sreto Perić trebalo bi da prihvatite.
On samo znači jednu tehniku pravljenja računa. Reguliše, osim svih ovih zakonom o porezu na dodatu vrednost predviđenih stavki, koje moraju biti naznačene u računu (naziv, adresa i PIB obveznika – izdavalac računa, mesto i datum izdavanja, redni broj, naziv, adresu i PIB obveznika - primaoca računa, vrstu i količinu isporučene robe, vrstu i obim usluga, datum prometa dobara i usluga i visinu avansnih plaćanja, iznos osnovice, poresku stopu, iznos PDV-a, napomenu o poreskom oslobođenju) da se obavezno upiše - datum kada račun dospeva za naplatu.
A sve to radi usklađivanja sa nekim odredbama Zakona o završnom računu, koji je sada u proceduri, zbog nekih stavki.
Izgleda mi da je cilj predlagača ovog zakona da jedino ono što je u interesu države bude u ovom zakonu. Ono što je u interesu građana, privrednih subjekata - ne mora.
Posledica kod svih zemalja u tranziciji – a pokušavam da odbranim Srbiju, zemlju u tranziciji, samo ne znam da li ide napred ili nazad – koje su slepo prihvatile porez na dodatu vrednost kao okosnicu moderne fiskalne reforme, da je došlo do povećanja maloprodajnih cena, do ekonomskog zaduživanja privrede, do pada kupovne moći, do rasta troškova, do smanjenja prodaje koja ne može da pokrije troškove, do rasta troškova života i do dvostrukog povećanja dohotka države.
Do toga dolazi zbog toga što je suženo oslobođenje od poreza, što je redukovano nulto poresko oslobođenje, a to su upravo ova poreska oslobođenja o kojima su narodni poslanici SRS podnosili amandmane - na prehrambene proizvode, što je broj proizvoda sa tzv. poreskom osnovicom znatno sužen itd.
Međutim, stara je istina da država koja zahvata previše od vrednosti nacionalne proizvodnje može da dovede do sloma privrede, u kojoj će smanjenje proizvodnje neminovno redukovati poresku osnovicu, u koju se ugrađuje visoka poreska stopa. Zato je cena poreskih reformi veoma visoka.
Jedino efikasna poreska kontrola može da najrigoroznije uteruje poreske dugove i da redukuje izbegavanje plaćanja poreza, sa nadom da će i preduzeće lakše i brže naplaćivati svoja potraživanja, poput države, u ovom slučaju Srbije, koja jedina brine za naplatu svojih dohodaka.
A, da je sve ovo tačno možete proveriti u izvršnim odeljenjima trgovinskih sudova. Videćete da tamo stoji veoma veliki broj predmeta, koji su u izvršnom postupku, stari po nekoliko godina. Zato smo tražili da se ovim amandmanom uvede i odredba da je zakonom obavezno naznačivanje datuma kada račun dospeva za naplatu, imajući u vidu i zakonske predloge koji su na ovoj sednici u proceduri, pa ćemo o tome malo više kada ti zakonski predlozi budu došli na dnevni red.

Dame i gospodo poslanici, jedan i drugi amandman, koje su narodni poslanici SRS podneli, ima smisla. To su amandmani koji se tiču kaznene politike, koju sprovodi ova vlada prema poreskim obveznicima ukoliko prikažu porez, ali zakasne sa njegovom uplatom ili ako ga ne obračunaju kako treba. Ne kaže se, ako više obračuna, nego samo manje.
U najmanju ruku čudi što je predlagač u zakonu o porezu na dodatu vrednost uveo kaznene odredbe, jer su kaznene odredbe već regulisane zakonom koji je nedavno bio u proceduri.
To je bio Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, gde je gospodin ministar do dva, pet, pa i deset puta neke kazne povećao, računajući da i porez koji nije obračunat ili je pogrešno obračunat može i do pet puta da se naplati od strane poreskog izvršioca, odnosno poreskog inspektora.
Tako sada, uvođenjem kaznenih odredbi u ovaj zakon, jednostavno imamo situaciju da neko može biti kažnjen i po jednom zakonu, znači zakonu o porezu na dodatu vrednost, ali i po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
I jedan i drugi vid kažnjavanja su drakonski. Samo je jedan sasvim dovoljan, tako da smatramo da je ove kaznene odredbe u svakom slučaju trebalo izbaciti iz ovog predloga zakona, pa je jedan od naših poslanika išao na to da se kazne smanje, a drugi poslanik je tražio da se ovaj član iz Predloga ovog zakona briše.

Gospodin ministar je u članu 68. tražio da ovaj zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a da počinje da se primenjuje od 1. januara 2005. godine.
U jednom od svojih izlaganja je pričao da se ovaj zakon donosi zbog harmonizacije poreskih zakona sa zemljama Evropske unije i da je ta harmonizacija jedan od uslova za priključenje Evropskoj uniji.
Gospodin ministar izađe za ovu govornicu i kaže da to nije jedan od zahteva Evropske unije, ali ne znam i nisam se pozivao na Šestu direktivu Evropske unije, i ako to ne traže od nas radi priključenja, onda se postavlja pitanje da li je jedina svrha donošenja ovakvog zakona ta da se država, bez obzira na cenu koju će građani platiti, obezbedi po pitanju rešavanja budžetskog deficita, a vaš budžetski deficit jeste isključivo zbog previše raskošne strane budžeta Republike Srbije, strane na kojoj se novac troši.
Lepa je ta priča ako na jednoj strani stvorite obavezu, međutim država kakva je Srbija, sa privredom i ekonomijom kakvu ima, iz ovakve krize može da izađe ne drastičnom poreskom politikom, ne drastičnim poreskim stopama, ne kaznenom politikom kakvu predlagač daje, već isključivo jeftinom, efikasnom, sposobnom administracijom, uz štednju državnog novca.
Imajući u vidu da je ipak jedan ovakav zakon zbog Evropske unije, imajući u vidu da su vaša najskorija predviđanja da ćemo ući u postupak priključenja Evropskoj uniji 2011. godine, tražio sam da ovaj zakon počne da se primenjuje od 1. januara 2016. godine.
Zahvaljujući brzini sprovođenja reformi prethodne vlade i ove koja predstavlja kontinuitet prethodne, članstvo u zemljama Evropske unije može se očekivati najranije 2016. godine pod uslovom da ova Vlada ostane do kraja ove godine.
Ako se to ne desi onda će taj rok biti pomeren za još deset godina, a pošto očekujemo da ćete u svakom slučaju vrlo brzo da padnete sa vlasti, možda i pre kraja ove godine, ako prihvatite ovaj amandman, mi ćemo izvršiti samo jednu korekciju, da počne da važi od 1. januara 2010. godine, jer će tada Srpska radikalna stranka sigurno da uvede Srbiju u zemlje Evropske unije.

Dame i gospodo poslanici, pre nego što pređemo na sam zakon, ipak moram da kažem da ne mogu da odolim da ne reagujem na uvodnu reč predstavnika Vlade, gospodina ministra Dinkića, kako me je ubeđivao da će za neke proizvode koji spadaju u životne namirnice, a koji su sada oslobođeni poreza, pa kada uvede porez na dodatu vrednost, da dođe do pojeftinjenja, odnosno deflacije.
To pravda time što je osnovna sirovina, brašno, oporezovana sa 18 posto, hleb 8 posto, pa će ona razlika da se vraća proizvođaču. Sadašnja situacija je, gospodine ministre, da proizvođač na osnovu poreske izjave ne plaća nikakav porez i istina je da trgovac koji nabavi hleb od njega, po sadašnjem važećem Zakonu o porezu na promet, ne plaća nikakav porez, tako da, čini mi se, vi brkate babe i žabe u ovom slučaju. To su dva sasvim različita vida oporezivanja i to je vaš problem.
Kada je reč o porezu na dodatu vrednost, činjenica jeste da je to jedan od uslova da Srbija i Crna Gora budu članovi Evropske unije i da je to jedan od razloga što ova vlada predlaže jedan ovakav zakon. Osnovna zamerka jeste sam koncept zakona i trenutak u kome se zakon donosi, odnosno trenutak od kada zakon počinje da važi. Osnovna zamerka u pogledu čitavog jednog ovakvog zakonskog predloga jeste nedostatak slobodnog kapitala da ovaj zakon uđe u normalnu primenu, bez štetnih posledica za stanovništvo.
Osnovna, jedina i najvažnija zamerka, jer je činjenica da naša privreda nema slobodnog kapitala da kreditira državu, jer se sada po ovom predlogu zakona porez na dodatu vrednost plaća i na sirovine. Da bi jedan proizvođač nabavio sirovinu, sada plaća samo cenu sirovine, na osnovu poreske izjave, bez poreza na promet, bez ikakvog vida oporezivanja. Sada će morati da kupi sirovinu sa porezom. Na koji način će moći da nabavi tu sirovinu, osim ako u ovakvoj situaciji u kakvoj je ne pokuša da dobije neki kratkoročni ili dugoročni kredit od naših poslovnih banaka.
Zahvaljujući gospodinu ministru Dinkiću, ondašnjem guverneru Narodne banke Jugoslavije, mi smo izgubili domaće bankarstvo, a trenutno na tržištu najviše mešetare strane banke ili određeni bankarski lobiji ovde, koji diktiraju cenu kapitala na tržištu.
Cena kapitala na tržištu, u najmanju ruku, jeste 12 do 14 posto fiksne kamatne stope i preko 17 posto preračunate kamatne stope, gospodine ministre, a vrši se revalorizacija, ne po stopama koje propisuje Narodna banka Srbije, već na osnovu rasta evra. To je sada taj problem koji imate sa tako visokim kamatama, jer vam se sada dešava da ne možete da zaustavite rast evra, koji polako ali sigurno raste.
Znači, jedan proizvođač će morati i te stvari da ukalkuliše u svoj proizvod i nemojte da me ubeđujete da je to mala stavka u jedinici mere proizvoda, već i te kako će da učestvuje u ceni, iako se računa da će neko sledeći u nizu morati isto da uzima kredit od banaka da bi kupio to od proizvođača. Isto se dešava i sa maloprodajom i počinje zidanje cena. To zidanje cena se, gospodine ministre, zove inflacija.
Sećam se 2001. godine, kada ste vi učestvovali u donošenju tog zakona, makar kao Institut G17, i kada je uvedena opšta poreska stopa od 20%, i kada je za ovom govornicom tadašnji ministar Božidar Đelić rekao da će biti inflacija između 30 i 35%. Sa ove iste govornice sam ga opomenuo da ne može da bude manja od 65%, a završilo je na 73%.
Sa ovakvim zakonom, sa ovakvim načinom uvođenja poreza na dodatu vrednost prvih mesec ili dva, eventualno tri, neće biti inflacije. Možda će čak i da bude određene deflacije zbog robe koja se trenutno nalazi u magacinima i u radnjama, ali čim bude počela nova roba da pristiže, za prvih šest meseci 30 do 35%, do kraja godine kada sirovine iz poljoprivrede, ova pšenica o kojoj smo sada pričali, kukuruz i ostali poljoprivredni proizvodi, počinju da ulaze u proces proizvodnje, u industrijsku proizvodnju, doći će do inflacije od preko 100% i vi ćete za to biti odgovorni.
Ova priča koju ste sada ispričali oko pada cena ili deflacije, ili pada inflacije u zemljama koje su uvele porez na dodatu vrednost, jeste, ali to je tek posle onih 100, 120%, i tek onda dolazi do pada inflacije za nekih 9%. To je taj pad inflacije. Znači, da bi se vratili na neku normalnu vrednost, proći će najmanje sedam, osam, do deset godina. Crna Gora je imala inflaciju preko 80%. Mogu oni da pišu u njihovim statistikama, da izdaju saopštenja itd, da je manja. Druga je stvar ono kada čovek uđe sa određenom količinom novca u prodavnicu i hoće nešto da kupi, tada vidi koliko je to skuplje.
U svakom slučaju, jedan ovakav vid oporezivanja dovešće do rasta troškova života, smanjenja kupovne moći. Sa smanjenjem kupovne moći smanjujete produktivnost, gospodine ministre, a sa smanjenjem produktivnosti dolazi do povećanja cena proizvoda po jedinici mere u samoj fabrici, u samoj hali, u samoj uslužnoj delatnosti, u samoj trgovini. To je stvar sa kojom ćete morati da se pomirite.
Kada su u pitanju istočnoevropske zemlje, o kojima ste vi ovde pričali u svom ekspozeu, mogu da vam kažem da istočnoevropske zemlje, koje su uvodile porez na dodatu vrednost 90-tih godina, sve su zarad socijalne sigurnosti svojih građana, zaštite životnog standarda, na osnovne životne namirnice uvodile nultu poresku stopu, dok ovde sada to nije slučaj. Ovde se na jedan određen broj proizvoda, koji se mogu nazvati životne namirnice, uvodi poreska stopa od 8%.
Samo da vas podsetim na 2001. godinu i na taj famozni reformski zakon o porezu na promet proizvoda, da je i tadašnji gospodin ministar Đelić uveo na te iste proizvode poresku stopu od 20%, da bi u cilju neke predizborne kampanje za predsedničke izbore obično izlazio sa predlogom izmena i dopuna Zakona o porezu na promet i, zarad političkih poena, prepisivao amandmane SRS, gde su poslanici SRS-a tražili poresko oslobođenje za te određene proizvode.
Novina u svemu ovome jeste još u ovom predlogu zakona da će sada po prvi put da se oporezuju poljoprivredni proizvodi koji pripadaju primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, a to je pšenica, kukuruz, to je sojina sačma, to je uljana repica. Svaki seljak koji ostvari prihod veći od milion dinara, po bilo kom osnovu, postaje poreski obveznik i moraće da plaća porez 5% na svoje proizvode. Tako piše u članu 34. Predloga zakona.
Zbog ovakve situacije u kojoj se i nalazi Srbija, naša privreda i siva ekonomija, koja je svakako prisutna u privredi, sa porezom na dodatu vrednost mogli ste da otpočnete etapno. Jeste da bi to bilo prvi put da neko na jedan takav način uvodi porez na dodatu vrednost, ali jedini koji može da da neke određene rezultate i da smanji sve one negativne posledice koje povlači ovakvo naglo uvođenje tog poreza.
Imate određena iskustva u tim etapama, primenjuju se u pojedinim zakonskim odredbama, a to je da prva etapa bude plaćanje poreza na ukalkulisanu vrednost. Već sada postoji ta mogućnost da pojedini trgovci plaćaju porez na ukalkulisanu vrednost, a ne na ostvaren promet robe i usluga. Samo, na ovaj način prvo bi se opteretila trgovina, koja prva i dolazi do gotovog novca i do kapitala.
Druga etapa bi bila, preneti porez, koji se već primenjuje na pojedine proizvode, kao što su nafta i naftni derivati, alkoholna pića i cigarete, i tek poslednja etapa bi bila uvođenje ovakvog ili nekog drugog sličnog zakona o porezu na dodatu vrednost.
Da li će on biti tehnički drugačiji, da li će imati neke druge poreske stope, da li će to tzv. nulto oporezivanje da bude šire ili ne, to je sada neka priča za diskusiju, ali to je jedini način da postepenim uvođenjem poreza na dodatu vrednost zaštitite domaću privredu i građane Republike Srbije.
Nije mi jasno zašto se i toliko žurite kada su najoptimističnije prognoze za priključenje zemljama EU 2011. godina, a tvrdim da niste u pravu i tvrdim da je taj trenutak mnogo dalji i što god više ostajete na vlasti biće nam sve dalje i dalje.

Hajde sad da mi ministar objasni - ko plaća porez? Bez obzira da  li je PDV, da li je porez na promet, porez plaća građanin.
Druga stvar, možete sada da pričate o nekoj priči - šta bi bilo, kad bi bilo. Činjenično stanje jeste da jedan proizvod po jedinci mere, ako je koštao 100 dinara zbog poreza na dodatu vrednost, sada košta 118 dinara. Da li ću da platim porez direktno državi ili dobavljaču koji mi fakturiše robu, svejedno mi je. Umesto 100 dinara angažovao sam 118 dinara. Za tih 18 dinara moraću da podignem kredit ili da se zadužim, jer nemam drugog slobodnog novca.
Onda neću da idem sa manjom maržom, ako sam išao sa 20 dinara na 100 dinara, to je 20%. Neću da se odreknem svoje marže kao trgovac, nego ću procentom da je uvećavam. To ne možete da poreknete. Novac je roba i ona ima svoju vrednost. Obezvređujete trenutno novac, u ovom slučaju. Kasnije to kreće; ako procentualno računam marže, a trgovci će svi procentualno da računaju marže, ako moraju da ugrade kredite koje će morati da podignu kod banaka, to se zove inflacija i to je činjenica s kojom morate da se pomirite.
To da li je nulta poreska stopa ili nije, recite mi šta je bolje; da li je bolje pekaru da kupi brašno bez poreza na promet, da kupi kvasac bez poreza na promet, na struju mu računate porez na promet, i tu nemojte da pričate neistine, i da proda taj hleb bez poreza na promet ili samo očekujete da mu neko nešto vraća. Svejedno - kako.
Da li će da mu vrati država ili ne jednu razliku, ali jedan deo ostaje kod države koji je dosad bio, koji je isključivo pripadao građanima radi zaštite životnog standarda.
To je taj problem koji donosi PDV. To je da većina tih koji pričaju o porezu na dodatu vrednost, tvrdim, ne znaju da naprave ni proizvođačku kalkulaciju, ni uslužnu kalkulaciju, ni maloprodajnu kalkulaciju, pa onda izađu za ovu govornicu i svima sole pamet kako treba da se radi.

Dame i gospodo poslanici, u amandmanu koji je u ime poslaničke grupe SRS podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić traži se da se član 3. briše. SRS je protiv osnivanja agencija, jer smatramo da u ovom trenutku nisu primerene situaciji u kojoj se nalazi država, pogotovo ekonomskoj i privrednoj, da je budžet deficitaran i da je za osnivanje jedne ovakve agencije i njen rad potrebno 30 miliona dinara.
Ako pogledamo koji su sve poslovi koje ova agencija treba da obavlja, u stavu 1. tačka 1) se kaže "izdaje, obnavlja i oduzima licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom", a u Predlogu zakona o stečajnom postupku predviđeno je da se licenca obnavlja svake tri godine, uz obrazloženje da će to sprečiti stečajne upravnike da u toku stečajnog postupka bude zloupotreba.
Već je bilo reči o tome da se ova agencija osniva, u stvari, na predlog Vlade Republike Srbije, da ministar predlaže Vladi Republike Srbije članove, direktora, upravni odbor i nadzorni odbor; znači, postavlja se pitanje – šta ako neko iz Vlade hoće da se nešto u stečajnom postupku sakrije ili da stečajni postupak ne bude sproveden po zakonskim normama, da cena preduzeća koja idu u bankrot bude niža i vrši pritisak preko agencije na stečajnog upravnika. Već više puta u bliskoj prošlosti, od 5. oktobra naovamo, bili smo svedoci zloupotreba stečajnih upravnika, koji su to radili ili za svoj račun ili za račun nekoga iz Vlade.
Jednostavno, obnavljanje licence na svake tri godine može da znači i da onaj stečajni upravnik koji nije postupio po nečijoj političkoj odluci ne može da dobije licencu, jer će agencija u svakom slučaju takvom stečajnom upravniku oduzeti licencu na pritisak Vlade Republike Srbije zato što neku odluku nije sproveo u delo a za nečiju korist.
U tački 2) se kaže - organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika. Navodno predlagač zakona hoće da nam kaže da stečajni upravnici treba da budu ljudi od struke i da će to da reguliše ovim predlogom zakona, ali se nigde ne vidi, ni u zakonu o stečaju, ni u Predlogu zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, ko sprovodi taj ispit. Ko formira tu komisiju? Koji su uslovi za članove te komisije? Hoće li to da bude regulisano statutom agencije? Ko donosi statut – to nam je već poznato; ko čini upravni odbor – biće nam poznato, pa se postavlja pitanje da li su već i ti ljudi dovoljno kvalifikovani da nekome izdaju licencu za stečajnog upravnika.
U tački 3) se kaže - vrši nadzor nad radom i prati razvoj profesije stečajnog upravnika. Po kojim to kriterijumima? Verovatno iz tačke 7) - predlaže nacionalne standarde za upravljanje stečajnom masom i kodeks etike, koji se donose u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. Znači, predlagač ovog zakona je sasvim svestan da će onaj deo preduzeća koji niste uspeli da privatizujete da ide u bankrotstvo.
Ne u stečaj, da bi se neko preduzeće reorganizovalo, pokrenulo proizvodnju, izvuklo iz dubioze koju su napravili krizni štabovi, već isključivi način za rešavanje njihovih problema jeste bankrot, po kome će biti napravljen neki kodeks etike – da ta preduzeća budzašto, u bescenje dođu u privatne ruke.

Posle ove diskusije, očigledno je da imamo i neke koristi, zato što onaj ko treba da predstavlja predlagača, trenutno nemamo ministra privrede, pa je sada tu ministar pravde. Po članu 4. se vidi da predlagač želi da se neko meša u posao sudskih organa, jer ovo pravo koje je nekome dato,... jer stečajni postupak sprovode trgovinski sudovi koji imenuju stečajne upravnike, koji donose rešenja, sprovode postupak i ako neko ima pravo žalbe, ima pravo žalbe Višem trgovinskom sudu.
Sada imamo organ koji će da kontroliše sudsku vlast. Nezavisnost sudske vlasti jednim ovakvim besmislenim članom je dovedena u pitanje, jer stečajni upravnik samo sprovodi postupak. Poslednju reč ima stečajni sudija i stečajno veće u Trgovinskom sudu, po zakonu o stečaju. Ko je ovako napisao, morao bi da bude svestan šta je uradio.
Ako se čitava ova priča vrti oko toga da treba da se formira nezavisan organ koji treba da izdaje licence stečajnim upravnicima, sigurno ne može tu nezavisnost da ima agencija koju predlaže i imenuje Vlada. Zar ne bi bilo bolje da to rade trgovinski sudovi, da trgovinski sudovi izdaju licence, a jedini koji ima pravo da nekom ukine licencu jeste Viši trgovinski sud. Tu je cela priča završena. Imate nezavisnu granu vlasti koja je do sada radila nekakav sličan posao, koja ima kvalifikovane i stručne ljude da procene da li stečajni upravnik zna ili ne zna da vodi taj posao.
Jednim zakonom smo nedavno rasteretili trgovinske sudove. Eto, više ne moraju da vode registar pravnih lica, ne moraju više da izdaju rešenja. Osnovali smo agenciju za to. Sada je sasvim besmisleno, ako smo ih rasteretili tog posla koji je predviđao, kako je to rečeno još u određenim ekspozeima raznih ministara i predsednika Vlade, da se ovde otvori 200 - 300.000 novih i malih srednjih preduzeća, eto, ne moraju to da rade trgovinski sudovi, ali zato mogu da izdaju 1.000 ili 2.000 licenci za stečajne upravnike i da jedino oni budu ti koji mogu tu licencu da oduzmu. Onda ste možda napravili neki bolji korak ka nezavisnosti stečajnog upravnika i dajete neku nadu da će stečajni postupci koliko-toliko biti sprovođeni u skladu sa zakonom, sa normama i, kako vi to kažete, sa kodeksom nacionalne etike o stečaju.

Dame i gospodo poslanici, amandmanom tražimo da se član 5. briše, znači, da agencija za obavljanje pojedinih stručnih poslova iz svoje nadležnosti može angažovati domaća ili strana pravna ili fizička lica.
Ova vlada je nastavila kontinuitet i sa ovim predlogom zakona, koji je ustanovila još prethodna, to je da se u budžetu nalazi stalno jedna stavka za koju mi još niko precizno nije odgovorio kud se taj novac troši. Ta stavka se zove specijalizovane usluge.
Odgovori svih ministara, i prethodnog Božidara Đelića i sadašnjeg Mlađana Dinkića, jesu da su specijalizovane usluge plaćanje za nauku, odnosno pamet, odnosno angažovanje pojedinih stručnih službi.
Sada se postavlja pitanje da li je predlagač bio dalekovid, pa je procenjivao da kada bude počeo ovaj zakon da se sprovodi u ovoj vladi neće biti eksperata, pa će vam zato trebati, nekoj novoj vladi, stručne službe, ili je jednostavno želja nekoga iz Vlade Republike Srbije da se angažuju neki instituti koji će da prodaju svoju pamet, a ti isti instituti imaju ministre u Vladi Republike Srbije. Baš me interesuje, kada je u pitanju ovih 30 miliona dinara, koliko će da bude izdvojeno iz budžeta Republike Srbije, koliko će da bude predviđeno za specijalizovane usluge, odnosno za član 5. Predloga ovog zakona.

Dame i gospodo poslanici, oni koji podržavaju ovaj zakon optužuju nas da nemamo jedinstven koncept. Imamo jedinstven koncept i zalažemo se protiv agencija koje država treba da plaća, pogotovo ako je država siromašna, kao što je Srbija siromašna. A ono što smo predlagali – da li taj posao treba da radi ministar, ministarstvo ili neki drugi državni organ a ne agencija, ili trgovinski sud, jesu predlozi kako to može da se uradi.
Siguran sam da su svi ti predlozi bolji od rešenja koja ste vi ponudili, jer ako pogledamo član 8. u kome se kaže da upravni odbor ima predsednika i četiri člana, hajde onda da se pozabavimo naučnom fantastikom ili hipotetikom, kako god hoćete. Ako bi, recimo, ministar privrede, koji će da predlaže, bio Aleksandar Vlahović - koga bi on predložio. Verovatno bi za predsednika predložio Bogoljuba Karića, jer se na svakom od onih lanaca kojima je tresao u izbornoj kampanji nalazi makar jedna karika koju je on napravio, iskovao, da se taj lanac sastavi i da se ta kapija zatvori. Verovatno bi članovi bili – Janjušević, Kolesar, Miodrag Kostić, MK komerc i Filip Cepter, a kao dokazani stečajni upravnik bi mogao da bude Vojislav Koštunica, koji jeste bio stečajni upravnik Savezne Republike Jugoslavije.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo i narodne poslanike koji brane ovaj zakon pa kažu da je dobar, čak se i čude zašto neki poslanici nisu glasali da se objedini rasprava o zakonu o stečaju i zakonu o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Nismo glasali za to, jer mogu da kažem da nemate pojma i da ste to mogli da stavite u jedan zakon i da završite posao kao jednu jedinu raspravu, bez ikakvog pritiska na narodne poslanike.
Dalje, jedan kolega isto reče, kada su u pitanju stečajni upravnici, da je do sada u praksi bilo primera da je jedan stečajni upravnik vodio postupak u 20, 30, pa i više preduzeća i nigde se nije odrekao svoje naknade.
Tačno, bilo je takvih preduzeća, takvih primera, i to najviše sa te strane odakle se to i spominje, npr. Janjušević i Kolesar, koji su do juče sedeli sa vama.
Sada ja postavljam pitanje kojim to odredbama u ovom zakonu se to sprečava, da li postoji neka odredba koja može stečajnog upravnika da spreči da bude stečajni upravnik u 20 ili 30 preduzeća, i još kažu da su ranije uzimali naknade za to. Pogledajte vaš Predlog zakona, prvi isplatni red jesu troškovi stečajnog postupka. Troškovi stečajnog postupka su sudska taksa koja se uplaćuje za stečajni postupak i naknada za rad stečajnog upravnika. Sada pričate da su oni stari zakoni bili gori nego ovi koje donosite. U najmanju ruku su isti, ako nisu gori sada.
Što se tiče samog predloga zakona o agenciji, a o tome kakva je svrha agencije možemo da pričamo u pojedinostima, tvrdnja da će ova dva zakona mnogo bolje da urede posao sprovođenja stečajnog postupka, da će taj stečajni postupak da sprovode kvalitetniji, sposobniji, stručni ljudi, pada u vodu kada se pogleda zakon o agenciji za licenciranje. Jer, šta piše u zakonu, koji su to poslovi agencije? U članu 3. stav 1. tačka 1) - izdaje, obnavlja i oduzima licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom. U stavu 1. tačka 2) - organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika.
Pa onda dalje, u članu 7 - organi agencije, pa kaže da su organi agencije upravni odbor, direktor i nadzorni odbor, i kako se onda ti organi agencije formiraju i sve organe predlaže Vlada. Dakle, upravni odbor koji se sastoji od predsednika i četiri člana donosi statut i valjda u tom statutu treba da budu predviđene odredbe o tom organu agencije, mislim na organ koji će da izdaje licencu.
Sada se postavlja pitanje da li su ti ljudi koji će da rade u agenciji uopšte kvalifikovani da taj posao rade i da li su oni ti koji su stručni i sposobni da bi izdali licencu nekom stečajnom upravniku, ali to nigde u ovom zakonu ne piše, ni u zakonu o stečaju, ni u zakonu o licenciranju stečajnih upravnika, znači, nema nijedne takve odredbe.
Može bukvalno bilo ko da sedi u upravnom odboru, da donosi statut, da donosi program, da pravi finansijski izveštaj, da izdaje licence stečajnim upravnicima. Jedini uslov je da stečajni upravnik ima tri godine radnog iskustva, po zakonu o stečaju, i tu se cela priča oko njegove sposobnosti završava.
U članu 5. Predloga zakona kaže se: "Za obavljanje pojedinih stručnih poslova iz svoje nadležnosti agencija može angažovati domaća ili strana pravna ili fizička lica." Drago mi je da ste bar u jednom zakonu to tako fino stavili, da konačno možemo da saznamo gde ide onaj novac za specijalizovane usluge.
Znači, to ide domaćim ili stranim pravnim ili fizičkim licima za nekakve specijalizovane usluge, plaćamo pamet koju treba ova vlada da ima.
Valjda su ministri, pomoćnici ministara, zamenici ministara sposobni ljudi, školovani, bar se nadamo tako, tako se predstavljaju u javnosti, da im ne treba neka naknadna stručna pamet sa strane koju plaćamo za ovu godinu, čini mi se, 8,5 milijardi dinara.
Još nešto da kažem, kao neki "šlag" jeste činjenica da se izveštaj o radu agencije dostavlja ministru nadležnom za poslove privrede, a ovaj je dužan da to dostavi Vladi Republike Srbije. Ne bi to bilo strašno da je u stečaju 2%, 3% ili 4% preduzeća, privrednih subjekata, nego je problem što je više od 30 ili 40% privrednih subjekata u Srbiji u stečaju.
Nije u pravu ministar kada je rekao, kada sam tražio amandmanom da posao stečajnog upravnika može da obavlja sudski veštak, zato što se po samoj koncepciji zakona o stečaju i zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika vidi da su sva ta preduzeća osuđena na bankrot i jedino sudski veštak može da utvrdi pravu vrednost preduzeća, a ne knjigovodstvenu. Jer, po knjigovodstvenoj vrednosti možete za jedno preduzeće da iskažete da je u dobitku 100 miliona dinara, ili u gubitku, i sve da bude po Zakonu o računovodstvu, dakle, sa svim odredbama o revalorizaciji, amortizaciji itd. Zato je to posao stečajnog upravnika, da tačno prikaže kolika je tržišna vrednost tog subjekta nad kojim se privatizacija sprovodi.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je protiv formiranja agencija. Oni koji brane taj stav ističu da je to iskustvo svuda u svetu, a pogotovo u zemljama Evropske unije, pa čak je bio primer da u Velikoj Britaniji postoji oko 120-130 agencija.
Normalno je da je cilj svake izvršne vlasti da ima što bolje organizovan državni aparat koji će da sprovodi naloge vlade i određenih ministarstava. Međutim, mi moramo da budemo svesni situacije u kojoj je naša zemlja, naša privreda, kako naši građani žive, pa prema toj situaciji treba da organizujemo državni aparat koji će biti istovremeno i jeftin i efikasan.
Često je prethodna vlada bila kritikovana zbog velikog broja agencija koje je osnivala podzakonskim aktima i to se najčešće kritikovalo prilikom donošenja budžeta, zakona o budžetu za narednu godinu, pa su taksativno bile nabrojane agencije i koliko novca troše.
Pre nekoliko meseci, mislim da je tek otpočela izborna kampanja, Vlada Republike Srbije, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, ukinula je, ako se ne varam, devet agencija i kaže, eto, mi nećemo da jednim podzakonskim aktom osnivamo organe državne uprave. Do sada se, za nepuna četiri meseca, osniva peta ili šesta agencija. Ako nastave ovim tempom, do septembra, eventualno do oktobra, izjednačiće broj agencija koji je bio pre izborne kampanje, kada ste u svrhu izborne kampanje, u stvari, i ukidali pojedine agencije.
Oni koji brane ovaj zakon kažu da je prethodni način sprovođenja stečaja pratio glomazan i spor državni aparat. U čemu je sada razlika? Gde se vidi efikasnost državnog aparata? Sada imate agenciju za stečajne upravnike koja treba da izda licencu nekom stečajnom upravniku da bi se pokrenuo neki stečajni postupak, treba da bude u nekom imeniku stečajnih upravnika, verovatno u nekoj vrsti registra itd. Pa onda treba da formirate, a pričam samo o brzini, skupštinu poverilaca, pa stečajno veće.
Tu sada postoje zakonski rokovi koji su, doduše, definisani, ali da bi jedno preduzeće ušlo u stečaj, ako se malo pažljivije prati i sabiraju se datumi, potrebno je četiri do šest meseci najmanje, pod uslovom da sve ide idealno. Mnogo toga zavisi od ove agencije.
Ne želim da pričam sada da je moguće, pošto će biti samo jedna institucija u državi koja će izdavati licence, da će neko imati monopol na licencu.
Znači, da licenca ne bude odraz njegovog znanja i sposobnosti kao stečajnog upravnika, već možda ideološko-političke podobnosti i da će da bude, maltene, od strane agencije dato nekom trgovinskom sudu da pokrene neki stečajni postupak, a u stečajnom postupku, mogu da vam kažem, postoje mnoge brljotine svih rukovodilaca, a verujem da je za to posebno zainteresovana ona garnitura iz protekle vlasti, mada vi nastavljate taj kontinuitet, svih onih koji su proveli određene zloupotrebe u stečajnom postupku, pa može vrlo elegantno da se izvrši abolicija. Jedan od načina jeste da se to radi preko ove agencije. Jednostavno, ako stečajni upravnik neku političku odluku neće da sprovede u delo, za tri godine mu ukidate licencu.
To je problem sa ovom agencijom i uopšte problem ovog zakona. Vi pričate, kako to predlagač kaže, da će taj strah od gubljenja licence da ga natera da radi po zakonu. Lično smatram da može da ga natera da sprovodi nečije političke odluke, a ne zakon. Hvala.