Dame i gospodo poslanici, ja sam od ovog zakona, odnosno predlagača ovog Predloga zakona o privrednim društvima očekivao više.
Činjenica jeste da je trenutno neuređena oblast u našem privrednom sistemu, da su dosadašnja privredna društva organizovana u skladu sa više zakona i više zakonskih propisa i to je trebalo, znači, jednim zakonskim propisom konačno definisati i odrediti kako ona funkcionišu i kako treba da obavljaju svoju delatnost.
Međutim, po onoj narodnoj "tresla se gora rodio se miš", oni najveći problemi koji su se do sada dešavali u privredi u vezi sa poslovanjem ovih preduzeća ovim predlogom zakona nisu uopšte rešeni. Možda je samo u jednom delu to rešeno, i to kada je u pitanju član 40, individualna tužba nekog vlasnika ili akcionara.
Naime, tu je reč o tome da onaj ko ima vlasništvo nad 5% akcija ili upravljačka prava, odnosno 5%, može da pokrene individualnu tužbu za odgovorno lice za poslovanje u tom preduzeću. Te odredbe zakona, u svakom slučaju, mogu da se primene konačno na predsednika Republike Srbije Borisa Tadića i njegovog ortaka Bogoljuba Karića u vezi sa "Mobtelom", koji već godinama ne iskazuje dobit. To je jedino preduzeće koje se bavi mobilnom telefonijom u svetu u kome je iskazana dobit nula, a na štetu državnog kapitala koji se nalazi u "Mobtelu", odnosno Javnog preduzeća PTT.
Dobro je što se u jednom delu rešava i sukob interesa članova upravnog odbora, nadzornog odbora nekog pravnog lica, međutim kroz te odredbe je ipak trebalo definisati na koja se to pravna lica odnosi. Jer, sasvim je izvesno da tamo gde su osnivači, odnosno vlasnici preduzeća ili akcija privatna lica, fizička lica većinski vlasnik nikako i nikada ne bi dozvolio nikakav sukob interesa u svom preduzeću, pogotovo ne da neki njegov član upravnog odbora može biti u upravnom odboru neke konkurentske firme. To je moguće samo ako je vlasnik država ili ako je jedan od vlasnika društveni kapital.
Kada smo već kod društvenog kapitala, još uvek nije nigde rešen status tog društvenog kapitala, koji i te kako učestvuje u privredi Republike Srbije i ima određene vrednosti i upravljačka prava u privrednim društvima.
Ne može da se zaobiđe činjenica da naš Ustav, kakav-takav, predviđa tri oblika svojine, a to su: državna, društvena i privatna svojina. Kada je podela na pravna lica, na deoničarska društva ili lica sa ograničenom odgovornošću, ovo može da se primenjuje, međutim, šta ćemo sa mešovitim deoničarskim društvima koja još uvek postoje, gde pored državnog kapitala učestvuje i društveni kapital, pa čak imamo i primere da neka preduzeća funkcionišu kao mešovita deoničarska društva, gde je odnos kapitala u korist društvenog kapitala.
Znači, većinski vlasnik je nekakav društveni imaginarni kapital, i ako to već nije moglo da se reši Ustavom, trebalo je da se reguliše ovim zakonom koja su ovlašćenja tog društvenog kapitala, koji i te kako učestvuje u privrednom životu.
Najveća zamerka koju bih imao u vezi sa ovim zakonom jeste odgovornost lica koja su vlasnici ili osnivači nekog pravnog lica. U svim dosadašnjim odredbama ovog zakona čak i privatni preduzetnici odgovaraju svojom imovinom pred poveriocima koje neki privredni preduzetnik preuzme ili po pitanju onih obaveza koje ima prema nekom trećem licu.
Međutim, sada smo ovde u situaciji da se ponovo dozvoljava jedan vid zloupotrebe koji već godinama prati privredna dešavanja u Republici Srbiji, konkretno negde od 1997. godine, kada je jednim zakonskim propisom izbrisana mogućnost da postoje pravna lica sa potpunom odgovornošću. Potpunu odgovornost imaju čak preduzetnici koji moraju da registruju posebnu delatnost i samo u okviru te delatnosti da rade, a pravna lica koja mogu da imaju samo osnovnu delatnost, koju u kasnijim svojim dozvolama i dopunama dozvola mogu da proširuju, imaju delimičnu odgovornost.
Delimična odgovornost, za razliku od potpune, jeste ta što delimično odgovorno pravno lice odgovara pred poveriocima samo svojom imovinom, a potpuna odgovornost je da odgovaraju i vlasnici i akcionari svojom privatnom imovinom, pogotovo ako je slučaj da je vlasnik i osnivač jedno isto lice.
Te dosadašnje odredbe zakona koji je stupio na snagu 1996. ili 1997. godine, primenjuje se od 1.1.1998. godine, dale su za pravo raznim špekulantima, malverzantima, vlasnicima preduzeća po pitanju mašna-tašna preduzeća, koja nemaju nikakvu imovinu, da sve druge privredne subjekte u državi pljačkaju, pa čak i samu državu.
Ovim zakonom trebalo je da se predvidi da ne mogu da postoje delimično odgovorna lica, i to pravna, već samo lica sa potpunom odgovornošću. Čim dozvolite da jedan deo pravnih subjekata, odnosno privrednih subjekata pravi određene manipulacije pred poveriocima, sve one negativne pojave koje su se dešavale ovih godina sjuriće se jednostavno u delimično odgovorna lica, gde bi poverioci i država bili stavljeni u jedan izuzetno težak položaj. Morali bi godinama da dokazuju da su oni vlasnici, da pišu krivične prijave za zloupotrebu službenog položaja, da izmiruju poreske obaveze koje su nastale na osnovu poslovanja sa tim pravnim licima koja faktički ne postoje, imaju duplu štetu, i da eventualno pokušaju, prema zakonima o porezu na dohodak građana i o porezu na dobit preduzeća, da pred sudom, uz ogromne troškove, dokažu to svoje potraživanje.
Gospodine ministre, takvim predlogom zakona i ovom mogućnošću dozvolili ste pljačku svih drugih pravnih subjekata od strane delimično odgovornih lica, odnosno ako su osnivači i vlasnici tih lica najobičniji malverzanti, špekulanti po principu mašna-tašna.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 7. i tražio sam da se stav 5. ovog člana briše. Smatram da je stav 5. suvišan deo ovog člana, jer se već u stavu 1. definiše kako se osnivaju privredna društva. U stavu 1. piše: "Privredna društva osnivaju se osnivačkim aktom koji ima formu ugovora o osnivanju ako ga osniva više osnivača ili odluke o osnivanju ako ga osniva jedan osnivač."
To piše u stavu 1. U stavu 5: "Pored osnivačkog akta", tog ugovora koji već postoji, "ortačko i komanditno društvo mogu imati i ugovor ortaka društva, društvo sa ograničenom odgovornošću i ugovor članova društva, a akcionarsko društvo i statut."
Ovo su već akti koji ne mogu da budu deo osnivanja jednog preduzeća, nekog privrednog lica itd, jer je već definisano i sasvim je dovoljno u članu 1. Šta to kasnije neko može imati, to neka uređuje sam, u skladu sa zakonom. Nisu potrebne neke posebne odredbe da se samo u vezi sa ovim zakonom to reguliše.
Znači, mogli smo slobodno i u članu 5. da dodamo da može da ima pravilnik o radu, pravilnik o nagrađivanju. To nije predmet osnivanja. Kasnije mogu, kroz taj rad, da se donose određeni akti o funkcionisanju tog preduzeća. Iz tih razloga smatram da je stav 5. člana 7. suvišan i da treba da bude brisan.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na članove 136 - 152, koji je više u svrhu pravno-tehničke redakcije ovog zakona.
Znači, ovde se spominje da je jedan od organa preduzeća ili društva skupština članova društva, tako da me u najmanju ruku čudi što je predlagač nastojao da se ovaj deo teksta ne menja, jer sam tražio da to bude skupština društva, a ne skupština članova društva.
Da sam u pravu vidi se iz samog člana 136. tačka 3), gde se kaže: "Član društva sa ograničenom odgovornošću iz stava 2. ovog člana po donošenju odluka iz nadležnosti skupštine društva sa ograničenom odgovornošću sastavlja i potpisuje zapisnik i donete odluke upisuje u knjigu odluka." Znači, u ovom članu 136. već postoje, prihvaćene su od samog predlagača ove odredbe, da bi u članu 138. tačka 1) bilo: "Sednica skupštine članova društva sa ograničenom odgovornošću...", i tako se sve provlači do člana 152.
Suludo je da se ovo naziva skupština članova društva, kao što to i piše u obrazloženju za ovaj amandman, zato što bi se Narodna skupština Republike Srbije zvala narodna skupština narodnih poslanika Republike Srbije, ukoliko ovaj amandman ne prihvatite.

Stigao je i gospodin ministar. Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da ukažem na kršenje Poslovnika od strane predsednika Narodne skupštine, člana 100. i 101, jer nekoliko trenutaka pre nego što je pročitao saopštenje Vlade da povlači određene zakone iz procedure, gospodin predsednik Narodne skupštine, koji je prvi među jednakima, optuživao je narodne poslanike da pričaju koještarije, da se bavimo nevažnim stvarima, da postoje važni i nevažni zakoni, a smatram da su svi zakoni važni, jer svi imaju neku posledicu, a izgleda mi da gospodin predsednik Skupštine hoće da nam odredi šta će u stenogram da se unosi, a šta neće.
Time je narušio dostojanstvo Narodne skupštine i iz njemu samo poznatih razloga, a da li je to svrha i da li je to njegova lična kampanja, ova skupština stalno trpi njegove šale.

Gospodine predsedavajući, hteo bih da ukažem na kršenje Poslovnika sa vaše strane, na član 100, 101, 169. stav 1. Ove odredbe 100. i 101. tiču se dostojanstva Narodne skupštine, a vi ste čitavu Narodnu skupštinu uvredili kada ste tvrdili da ima kvoruma, da je elektronski sistem neispravan i tada je narodni poslanik Nemanja Šarović tražio da se javi po Poslovniku. Vi ste ga gledali u oči i rekli da nije tu, a pre toga ste tvrdili da elektronski sistem nije ispravan. To je cinizam, u najmanju ruku.
Gospodo, vi koji ste se javljali ovde i prozivali poslanike iz opozicije zašto se kriju po hodnicima – ne krijemo se mi uopšte. Treba da vas bude sramota, jer ste vi ti koji treba da obezbede kvorum za rad u ovoj Skupštini Srbije, ne očekujete valjda da vam to radi opozicija. To isto ste radili kada ste vi bili opozicija, isto ste minirali kvorum.
Evo sada, sa ove govornice se vidi da je više u sali poslanika opozicije nego poslaničke većine, koja je donela tu odluku da radimo noćas.
Kada je u pitanju kršenje Poslovnika u vezi člana 169. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, to da li ćete vi utvrditi tehničke razloge zašto ovaj nastavak sednice nije i dalje javan da građani Srbije mogu da vide šta Parlament ovde radi, nije razlog da ne prekinete dok se prenos ne uspostavi.

Gospodine predsedavajući, ne znam šta se zbivalo tada u vašoj glavi, ali očigledno je da ste videli poslanika Nemanju Šarovića.
Prvo ste hteli da mu date reč, a onda ste pred poslanicima rekli da on nije tu. Vi se izvinjavate.

Upravo me prekidate, gospodine predsedavajući. Vi ste meni dali odgovor na moju izjavu o kršenju Poslovnika. I sada tvrdim, pošto sam bio očevidac, šta se dešavalo u Skupštini, da ste uvredili dostojanstvo Narodne skupštine, zato što ste narodnom poslaniku u oči rekli da nije tu. Možete da pričate šta god hoćete, to ste tako uradili.
Da li ste želeli da budete duhoviti ili vam je neki cilj bio sasvim drugačiji, ne znam, ali nemojte da vređate narodne poslanike, pogotovo kada vam ne valja elektronski sistem, pogotovo što se vladajuća većina poziva stalno na pridržavanje odredbi Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, a vaša strana je puna kartica, a poslanika nema.
To ste isto prekršili, gospodine predsedavajući, jer ste bili dužni da organizujete službu koja će da prati da li je neki poslanik zaboravio karticu ili nije. Bez obzira što je elektronski sistem neispravan, kartica ne može da bude ispred mesta gde ne sedi poslanik.

Dame i gospodo poslanici, kao što ste već čuli reč je o članu 366. o odgovoru na žalbu. Predlagač je tražio da drugostepeni organ, odnosno drugostepeni sud, neblagovremeno podnet odgovor ne razmatra. Stav SRS je da to nije dobro, imajući u vidu koliko traje odluka ili donošenje odluke o prvostepenoj presudi kod drugostepenog suda.
Smatramo da je to loše i sa one druge strane, da ta strana koja treba da odgovori možda nije mogla da spremi adekvatan dokazni materijal u nekom zakonskom roku i da ga podnese drugostepenom sudu. I taj drugostepeni sud, ako nema mogućnost da jedan takav odgovor razmatra, nije mu ta mogućnost ostavljena. Dovodi se u pitanje kakvu će presudu da donese, hoće li da je potvrdi u prvostepenom postupku, da je poništi ili da je preinači. Ako je težina dokaznog materijala u tom odgovoru velika, a drugostepeni sud ne može da je razmatra, onda će ta strana da traži reviziju postupka kod Vrhovnog suda i onda sve iz početka.
Znači, treba ostaviti drugostepenom sudu da razmatra svu dokumentaciju koja do njega stigne, ipak, uz jednu otežavajuću okolnost da ne blagovremeno izjavljen odgovor ne mora da razmatra. Ali mu ipak treba dati tu mogućnost da bi ta presuda bila doneta na osnovu činjeničnog stanja i dokaza a ne samo puke forme u vezi rokova za podnošenje žalbi i odgovora.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini se da nije ista vlada predložila Zakon o parničnom postupku i Zakon o izvršnom postupku. Tamo su navodno skraćivani rokovi po dosadašnjim zakonskim rešenjima, da bi se parnični postupak što je moguće pre završio. Međutim, kada se jednom taj postupak završi nastupa izvršni postupak, koji to što se postiglo u parničnom postupku treba da sprovede u delo, odnosno da činjenično stanje uskladi sa tom presudom.
Po dosadašnjim zakonskim rešenjima ova država i zakonodavna vlast štitili su dužnike, tako da se u Srbiji pojavila još jedna kategorija ili profesija - uterivanje dugova. Čini mi se da jedan ovakav predlog zakona samo vodi ka tome da se poveća broj lica koja se bave tom delatnošću.
U ime SRS podneo sam amandman na član 23. koji reguliše kako predmet u izvršenju može da se vrati u pređašnje stanje. Tražio sam da ne može da se vrati u pređašnje stanje ukoliko se propuste rokovi za žalbu. Rokovi za žalbu, odnosno elementi koje žalba sadrži jesu elementi gde se sud ogrešio ili nije sagledao činjenično stanje do kraja.
Svojim amandmanom tražio sam da ostane mogućnost da se zbog prigovora vrati u pređašnje stanje, jer prigovorom može da se obavesti sud da je došlo do novih okolnosti ili da je deo obaveza dužnika izmiren. I, o tome treba da postoji zakonska mogućnost, da dužnik o tome obavesti sud, ako to poverilac neće.
Samim tim sprečili bi ponovne zloupotrebe, da se i taj parnični postupak, koji je izuzetno dug, a čuli smo to od mog kolege Petra Jojića, i koji prethodni zakon neće popraviti, da bar u ovom izvršnom postupku skratimo mogućnosti da dužnik izbegava svoju obavezu i da se konačno rasterete sudovi i da građani pred sudovima konačno počnu da ostvaruju svoja prava. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da ovaj amandman, koji je podneo, u ime poslaničke grupe SRS, kolega Sreto Perić, treba da se prihvati. Treba da se prihvati, jer ovako tvrdokoran stav Ministarstva dovodi u pitanje iskrenost predlagača ovog zakona. Dovodi u pitanje, jer ako se pročita taj sporni član 84. stav 2. izgleda da je neki advokatski lobi insistirao da ovo ostane u zakonu. Gospodine ministre, vi ostavljate mesta za sumnju za tako nešto. Zašto?
Svedoci smo da određeni lobiji imaju uticaja na Vladu Republike Srbije. Jednom odlukom, odnosno izmenom i dopunom određenih Zakona o porezu na promet, recimo, lekare ste oslobodili fiskalizacije, oslobodili ste stomatologe, oslobodili ste i advokate, gospodine ministre. Sada terate i stranke u sporu da moraju da koriste advokatske usluge.
Postavlja se pitanje, kada je u pitanju to pravno lice, kao što piše ovde u obrazloženju, da li vi, gospodine ministre, znate koliko novca treba da bi neka stranka u sporu počela da ostvaruje svoje pravo, kao što je npr. najobičnija taksa koja treba da se uplati trgovinskom sudu da bi taj spor otpočeo? Zašto pojedina pravna lica zapošljavaju i po nekoliko pravnika da bi ih zastupali u tim sporovima, jer im je jeftinije nego da plaćaju advokatske usluge, ili po vama, ti pravnici treba da služe tim pravnim licima samo kao paravan za pisanje pravilnika o unutrašnjem uređenju tog pravnog lica?
Dalje, ako ostanete pri ovom svom stavu i ne prihvatite ovaj amandman, uskraćujete pravo onim strankama u sporu koje zbog svoje finansijske situacije nisu u stanju da angažuju advokata. O svemu tome morate da vodite računa, jer svi imaju pravo na sudsku zaštitu, bez obzira na to da li su siromašni ili bogati. Ovakvim članom zakona se stavlja ta mogućnost isključivo onima koji imaju novce. Da apsurd bude veći, gospodine ministre, može neko sutra da tuži vaše Ministarstvo, ima pravo. Ko će zastupati to Ministarstvo?

Dame i gospodo narodni poslanici, evo iz dosadašnje rasprave i u načelu i u pojedinostima utvrdili smo, kada je u pitanju taj status poverenika, da on nije definisan niti regulisan Ustavom Republike Srbije, znači da je to neustavna kategorija; da je državni organ, a ne može da bude kao pojedinac već samo može da predstavlja državni organ; da ima veću moć nego Narodna skupština, a po zakonu i Ustavu jedini koji ima pravo da se delimično meša u posao Narodne skupštine je Ustavni sud kada ceni ustavnost zakona, rezolucija, deklaracija i drugih akata koje donosi Skupština. Pri tome mislim na pravi ustavni sud, a ne na politički ustavni sud kakav imamo ovde.
Podneo sam amandman na član 37. Šta taj član definiše po pitanju poverenika, pa kaže u stavu 1: "Poverenik, bez odlaganja, na srpskom jeziku i na jezicima koji su, u skladu sa zakonom, određeni kao jezici u službenoj upotrebi izdaje i ažurira priručnik sa praktičnim uputstvima za delotvorno ostvarivanje prava uređenih ovim zakonom. U priručniku iz stava 1. ovog člana mora se naročito navesti sadržina i obim prava na pristup informacijama od javnog značaja, kao i način na koji se ova prava mogu ostvariti. Obaveza poverenika je da, putem štampe, elektronskih medija, interneta, javnih tribina i na druge načine, upozna javnost sa sadržinom priručnika iz stava 1. ovog člana."
E, sad se postavlja pitanje koliko će taj priručnik da košta građane Srbije, odnosno poreske obveznike. U obrazloženju Vlade, kao predlagača, o finansijskim sredstvima kaže se: "Za sprovođenje ovog zakona potrebna su finansijska sredstva za rad poverenika za informacije od javnog značaja, rad njegove službe i za sprovođenje njegovih ovlašćenja i zakonskih obaveza, kao što je objavljivanje priručnika, pravilnika i sl. Za ostvarivanje ovih funkcija potrebno je u budžetu Republike Srbije izdvojiti, do kraja 2004. godine, sredstva u iznosu od pet miliona dinara."
Znači, građani Srbije treba da plate vaše eksperimente do kraja ove godine u iznosu od pet miliona. I, da stvar bude još gora, nigde ni u Zakonu o budžetu, a ni u rebalansu budžeta nije predviđeno odakle će ova sredstva da se obezbede. Odakle ćete sada obezbediti sredstva od pet miliona dinara? Hoćete li, kao i kada je bio u pitanju rebalans, da to obezbedite tako što ćete da smanjite sredstva izdvojena za poljoprivredu, ili ćete možda to da uradite na teret vojske, kao što ste to uradili prilikom rebalansa budžeta.
Postavlja se i pitanje hoće li taj gospodin poverenik imati vremena da potroši tih pet miliona dinara, jer je sasvim izvesno da planirate da samo u zadnjih nekoliko meseci u ovoj godini potrošite taj iznos. Pa me živo interesuje koliki će biti pravi trošak za čitavu godinu, ako će samo za nekoliko dana u decembru da bude utrošeno iz budžeta Republike Srbije pet miliona dinara.
Smatram da građani Srbije, kao poreski obveznici, nemaju ni vremena ni para da plaćaju vaše eksperimente i da sa ovim manirom s kojim je započela prethodna skupštinska većina, a nastavlja se i u ovoj vladi, i u ovoj skupštinskoj većini, treba da se prekine.

Dame i gospodo poslanici, kao što ste već čuli, Srpska radikalna stranka neće glasati u Skupštini da se daju garancije Skupštine Republike Srbije po osnovu raznih zajmova, kako to od nas traži gospodin ministar u Vladi Republike Srbije Mlađan Dinkić.
Naime, Srpska radikalna stranka smatra da ako već moramo državu da zadužujemo treba da je zadužujemo u svrhu povećanja produktivnosti, proizvodnje, otvaranja novih pogona, otvaranja novih radnih mesta, a ne usmeravati zajmove i kredite u javnu potrošnju.
Ako poštujemo ovaj princip Srpske radikalne stranke, nova radna mesta i novi pogoni stvoriće novu vrednost i novu poresku obavezu, odnosno porez na promet, porez na dodatu vrednost, nazovite kako god hoćete, i puniće budžet, kako Republike Srbije tako i ministarstava i organa lokalne samouprave.
Međutim, ovde iznenađuje to da se od Skupštine Republike Srbije traži da da neku kontragaranciju, a nigde ni u jednom od ovih pet ili šest dokumenata koje smo dobili ne piše na koji rok je taj kredit, koliki je grejs-period tog kredita, ako ga ima, i kolike su kamate. Ne vidim ovde pod kojim uslovima mi treba da damo kontragaranciju da bismo zadužili državu za nekih 320 miliona evra.
Gospodin ministar je trebalo da ostane ovde, bar dok je bila ova rasprava, da nam odgovori na pitanje, pošto u ovim dokumentima to ne piše. Mislim da je to njegov posao, a ne da ovde politikantski tvrdi da ukoliko ne odobrimo ove zajmove, odnosno kredite, treba povećati porez da bi se do ovog novca došlo.
Samo Elektroprivreda, i to po tri osnova – za obnovu energetskog sektora 59 miliona evra, za upravljanje elektroenergetskim sistemom 22 miliona evra i za obnovu i razvoj elektroenergetskog sistema ponovo 60 miliona evra – treba da dobije na ovaj ili onaj način negde oko 150 miliona evra.
Kaže se, ako ova sredstva ne odobrimo da ćemo morati da povećamo porez. Ako ova sredstva odobrimo moraćemo da povećamo cenu struje. Jedno bez drugoga ne ide, a pitanje je, ukoliko ova sredstva ne odobrimo, da li treba povećavati poreze. Tvrdim da ne treba, jer je Elektroprivreda zbog sumnjivog poslovanja EFT-a Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića izgubila u protekle četiri godine oko 400 miliona evra, tri puta više nego što sada Elektroprivreda treba da se zaduži.
Skupština Republike Srbije je formirala Anketni odbor za ispitivanje svega ovoga i kada su Vuk Hamović i Vojin Lazarević bili saterani, radom tog odbora, u ćošak, članovi tog Anketnog odbora koji su iz vladajuće koalicije nisu doneli zaključak da je bilo zloupotreba, već su ostavili da to neka revizorska kuća, koju će neko da plati (čitajte slobodno: potplati), uradi i da ta revizorska kuća napravi izveštaj koji odgovara Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću.
Odobravanjem ovog zajma dozvoljavamo da ta gospoda i deo tog novca koji će biti iz ovog zajma ponovo trpaju u svoje džepove. Čini mi se da ova država polako ali sigurno, zbog ovakvih koalicija i ovakvih vlada koje nemaju hrabrosti da se suoče sa kriminalom i korupcijom, polako ulazi u vladavinu ljudi iz senke.
Trenutno su vladari u Republici Srbiji, vladari iz senke, Vojin Lazarević i Vuk Hamović. Svi novi sporazumi koji se ponovo dogovaraju oko uvoza energenata isključivo idu preko te njihove kuće EFT.
Bez obzira koliko se upinjali, još uvek nije utvrđena šteta koja je nastala kada smo struju uvozili i kada to nije bilo potrebno, kada je došlo do prelivanja brana gde se nalaze akumulacije i potencijali električne energije. Ako mislite da iz ovih zajmova to nadoknadite Elektroprivredi i da će SRS za to da glasa, grdno se varate.
Kada je u pitanju projekat vodovoda za pojedine gradove i opštine, u iznosu od 25 miliona evra, iz ovog predloga vidi se ko su promoteri – oni koji su se nadali da će zadržati vlast u pojedinim gradovima i opštinama. Nažalost, uspeli su da zadrže vlast u Beogradu, nisu u Novom Sadu i u drugim gradovima u Republici Srbiji, ali je činjenica da ni ova sredstva ne treba odobravati, jer se postavlja pitanje kolike su bile plate, po raznim osnovama, toj gospodi u opštinskim upravama.
Kada neko hoće da izazove nestabilnost ili nezadovoljstvo u narodu najlakše je da uzme i napiše kolike su plate narodnim poslanicima, a plate narodnih poslanika su dečija igra u odnosu na to koliku platu je imao predsednik izvršnog odbora, recimo, Skupštine opštine Niš. Poslanička plata je bila deset puta manja od njegove, i sada treba da odobravamo kredite za obnovu i rekonstrukciju vodovoda gospodi koja su nenamenski i bahato trošila sredstva građana Srbije.
Kada je u pitanju Urgentni projekat zdravstva, 50 miliona evra, tu je moj kolega Paja Momčilov lepo objasnio o čemu se radi, samo me interesuje pod kojim će vidom taj novac da se potroši, hoće li to biti ponovo stavka "specijalizovane usluge", u iznosima od više milijardi dinara, i hoće li se opet trošiti nenamenski novac građana Republike Srbije.
Ista je situacija za obnovu grada Beograda. Od čega da ga obnavljate? Od koga? Da li od sopstvene vlasti, onih koji su ponovo ušli u Beograd? Juče sam razgovarao sa predsednikom opštine Kučevo. Pobedio je ispred SRS-a i demantovao u jednom delu gospodina Vučića. Nije se samo rukovodstvo Demokratske stranke, koje je bilo na vlasti u Kučevu, ugrađivalo u sve moguće poslove, u faks aparate, u telefone. Ugrađivali su se čak i u čačkalice. Da bi nastavili to ugrađivanje treba da odobrimo zajam u iznosu od 90 miliona dinara.
Da stvar bude još gora kada je Beograd u pitanju i kada je Elektroprivreda u pitanju, gospodo, nijednom niste postavili pitanje šta ćemo sa štetom koja je nastala prilikom agresije NATO-a na Republiku Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju. Elektroprivreda je trpela najveća moguća razaranja, fizički su bili uništavani pogoni. Štete su mnogo veće nego krediti koje sada podižemo, ali zahvaljujući tim kreditima izgleda da pokušavate da opravdate one koji su učestvovali u svemu tome, i oni pokušavaju da se opravdaju.
Kako vidim, imate želju da odustanete od ratne štete, nego ne smete zbog građana Republike Srbije, ali zato sve ono što nije uspelo da se uradi u toj agresiji hoćete da postignete na drugi način, ovim kreditima i zajmovima.

Dame i gospodo poslanici, čuli smo u uvodnom izlaganju gospodina ministra da je ovaj rebalans neophodan iz nekoliko razloga. Jedan od tih razloga je i prihodna strana budžeta, zato što, navodno, vrši određene poreska olakšice, tako da je morao da izvrši preraspodelu sredstava na prihodnoj strani budžeta Republike Srbije, a i da ima povećanje bruto nacionalnog dohotka, proizvoda itd, tako da se, po njemu, povećavaju prihodi u jednom delu, kada su u pitanju porezi, a da to treba ovim rebalansom regulisati.
Međutim, kada se pogleda Zakon o budžetu i Predlog o izmenama i dopunama zakona, tu logiku sa ovim obrazloženjem ne vidim. Tačno je da je stavka - opšti porezi na dobra i usluge, po zakonu 124.425.000.000, a po Predlogu zakona 132.794.000.000. Vidi se jedan određen porast. Međutim, kako gospodin ministar hoće da kaže da je to posledica povećanja proizvodnje, ne slažem se, to je posledica inflacije, koja već probija predviđene iznose i koja sasvim sigurno utiče na prihodnu stranu budžeta Republike Srbije.
Sa druge strane, tu je jedna posledica na koju je direktno uticala Vlada, a to su izmene i dopune Zakona o akcizama, kada su povećane akcize na motorni benzin i ostale naftne derivate. Sada tvrdite da je najveći razlog za ovako drastična povećanja nafte i naftnih derivata rast svetske cene nafte. Međutim, u svakom slučaju, ima i zasluge za to i ova vlada povećanjem akciza, tako da se i te akcize, koje učestvuju kao osnovica za oporezivanje, na kraju prikazuju u delu gde su stavke prihodi po osnovu poreza i drugih dažbina.
Nije mi jasna stavka - porez na dobit i kapitalne dobitke, koji plaćaju preduzeća i druga pravna lica, po zakonu - 6.661.194.000, a po Predlogu zakona, ovim rebalansom - 6.864.000.000, ako znamo da je ova skupština nedavno porez na dobit pravnih lica smanjila sa 14 na 10%.
Sada se postavlja pitanje koliko je ova stavka tačna i koliko je ona stvarno i realno moguća.
Iz ove prihodne strane, koja se tiče dela budžeta koji nije u deficitu, u stvari je jedan vid matematike, jedan vid političke propagande, da se prikaže da je stanje u državi nešto bolje nego što jeste. To se vidi pogotovo u ovim stavkama - mešoviti i neodređeni prihodi i neporeski prihodi, gde je izvršena ta, da kažem, permutacija iznosa, usklađivanje, tako da je taj realni deo budžeta ostao na 329.325.000.000 dinara.
U deficitu budžeta, koji se smanjuje, vidi se, a to je već obrazlagano, da je jedan razlog deficita i smanjeni priliv sredstava iz privatizacije. Međutim, ne vidim u rebalansu budžeta 3.700.000.000 po osnovu stranih donacija. Vidim da piše da su krediti i donacije međunarodnih finansijskih institucija u iznosu od 8.600.000.000 dinara. Ako se pogleda Zakon o budžetu, taj iznos je 9.500.000.000 dinara, što govori samo jednu činjenicu, da država treba da se zaduži, po rebalansu ovog budžeta, za 8.600.000.000 dinara i da od donacija nema ništa.
Sada pitam ministra zašto nema tih donacija, jer je pretnja tim donacijama bio eventualni izbor Tomislava Nikolića za predsednika Republike Srbije, pa su i ministar i drugi članovi Vlade iz stranke G17 trčkarali po Srbiji i tvrdili da ako pobedi Tomislav Nikolić nema nam ništa od strane pomoći. Pobedio je Boris Tadić, a u ovom rebalansu budžeta se vidi da nam i dalje nema ništa od strane pomoći.
Kada je u pitanju priča o poljoprivredi i povećanju iznosa za premije za otkup pšenice, tačno je da je gospodin ministar predvideo 900.000.000 dinara više za otkup pšenice, ali odakle je ta sredstva izvukao, nakamčio iz budžeta, da bi ta rashodna strana ostala ista. Nakamčio je od Uprave za veterinu, gde je od predviđenog iznosa - 2,800.000.000 dinara skinuo 900.000.000 dinara i prebacio u premije za pšenicu.
Međutim, i pored tog prebacivanja u premije za pšenicu, donacije ili dotacije, kako god hoćete nazovite ih, subvencije u poljoprivredi smanjene su za 1.400.000.000 dinara, računajući i ovih 900, što znači negde oko 2.300.000.000 dinara. Neke stavke koje su Zakonom o budžetu uspostavljene potpuno su brisane ili su smanjene, tako da sada nemamo u budžetu, kada je u pitanju poljoprivreda, recimo, stavku - subvencije za mleko i industrijsko bilje - 5.912.000.000; mere za unapređenje i produktivnost gazdinstva - 660.800.000; mere za uređenje poljoprivrednog zemljišta - 374.000.000; mere podsticanja izvoza u poljoprivredi - 608.000.000.
Jedino je povećana, sa dve milijarde na 2.900.000.000, premija za otkup pšenice.
Regresirano đubrivo i gorivo -nemaju 1.200.000.000; stručne poljoprivredne službe - nema 240.000.000 dinara; mere i akcije u poljoprivredi - nema 74.000.000; subvencije za unapređenje sela - nema 70.000.000; mere za povećanje kvaliteta mleka - 450.000.000.
Dalje, ukinut je poljoprivredi i Ministarstvu trgovine iznos koji je bio planiran od dve milijarde dinara za otkup pšenice za robne rezerve, smanjen je na 1.220.000.000, što znači da je, po rebalansu ovog budžeta, poljoprivreda osiromašena, odnosno oduzeta su joj sredstva u iznosu od 3.300.000.000 dinara.
Verovatno je taj novac upotrebljen da bi se isplatilo onih dve milijarde za otplatu kredita, odnosno kamata Londonskom klubu. Slažem se da treba pametno raspolagati sredstvima iz budžeta i štedljivo, ali da vidimo mi kako to ova vlada, koja je nasledila određene karakteristike prethodne, štedi novac.
Za Kancelariju za pridruživanje Evropskoj uniji potrebno je 13.550.000 predlogom izmene i dopune Zakona o budžetu, odnosno rebalansu. Kancelarija za saradnju sa medijima – 21.947.000 dinara, a to je stavka koja je viša za oko 1.300.000 dinara nego što je to predviđeno Zakonom o budžetu. Savet za borbu protiv korupcije – 9.850.000.
Čuli smo već analize pojedinih međunarodnih organizacija koje se bave korupcijom i tvrde da je Srbija u vrhu zemalja koje su korumpirane, pa se postavlja pitanje gde se i kako troši novac od 9.850.000, da li za suzbijanje korupcije ili za njeno povećanje. Komisija za ispitivanje kršenja ljudskih prava – 1.400.000 dinara, a jedan zakon koji je bio besmislen i kada je donošen Zakon o budžetu za 2004. godinu postavljali smo pitanje, šta je sa tom komisijom i da li ona treba da radi.
SRS je predala zahtev za izmene i dopune Zakona o lustraciji i da se taj zakon konačno ukine, i da se ovakve besmislene stavke, koje na kraju ipak mogu da se potroše iz budžeta, jednostavno ukinu u samom budžetu.
Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a zatim Agenciju za unapređenje državne uprave – 2.588.000, Uprava za javna plaćanja – 1.700.835.210. To je jedan od retkih organa državne uprave kome nijedan jedini dinar ovim rebalansom nije oduzet i smatramo da je to posao nadležnog ministarstva, odnosno Ministarstva finansija, a ne nekih paralelnih ministarstva koja se stalno formiraju, kako od strane prošle Vlade, tako i od strane ove Vlade.
Imamo Agenciju za duvan – 12.322.000, a koja treba taj novac da potroši samo zato što će da izdaje dozvole za trgovinu duvanom po jednom prodajnom objektu, a čini mi se da je u pitanju 5.000 dinara na godišnjem nivo odnosno jedna ekipica ljudi koja kuca takve izveštaje i koja kuca takva rešenja, i naplaćuje to i još izvlači iz budžeta 12.000.000.
Imamo i Upravu za javne nabavke – 16.738.000 dinara, Agenciju za odnose sa dijasporom – 1.903.000 i imamo Ministarstvo za odnose sa dijasporom. Imamo Agenciju za energetsku efikasnost – 2.226.000, a imamo i Ministarstvo energetike i ministre u senci kada je u pitanju energetika, Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića, pa mogu da kažem da je jedna od zasluga G17 to što se oni još uvek ne nalaze tamo gde im je mesto, a to je u zatvoru.
Imamo Upravu za zaštitu životne sredine 306.447.000, a imamo Agenciju za zaštitu životne sredine 2.742.000 dinara, a imamo i Agenciju za reciklažu, koja isto potpada pod tu oblast, 16.697.000, i imamo nadležno Ministarstvo za ekologiju i zaštitu životne sredine – 4.126.045.000 dinara.
Imamo Agenciju za razvoj kulture i Ministarstvo kulture, a Agencija troši 1.430.000 dinara, a Ministarstvo kulture troši 4.283.426.000 dinara, a od toga je namenjeno RTS-u 3.200.000.000 dinara.
Imamo Agenciju za razvoj lokalne infrastrukture i lokalne samouprave – 2.278.000 i Ministarstvo za lokalnu samoupravu. Agenciju imamo za promociju izvoza, nešto nam slabo ide sa tim izvozom i sa stranim investicijama i ovde, ali bitno je da oni troše 20.362.000 dinara, i imamo za Nebojšu Čovića i Olivera Ivanovića 1.650.000.000 dinara.
Gospodine ministre, bolje da ste sve ovo skinuli sa budžetskih stavki, nego što ste to uradili vojsci. Svi znamo u kakvom je vojska položaju i ne bih da ovo više ponavljam za ovom govornicom, samo sam hteo da vam pokažem da ako postoji iole malo dobre volje, ako neko želi da napravi efikasnu i jeftinu državnu upravu, može brisanjem ovakvih stavki to da uradi, i da se napravi rebalans i da se podmire sve te obaveze koje ste prihvatili ovim rebalansom.

Dame i gospodo poslanici, neki moji prethodnici pokušavali su da optuže SRS da mi ovo radimo isključivo u političke svrhe, zbog predstojećih lokalnih izbora, a zaboravljaju da je to poteklo od izjava sadašnjeg ministra inostranih poslova i da je SRS reagovala na ovaj način, jer vam ne verujem i smatram da treba da se donese jedna ovakva rezolucija, da se izglasa u Skupštini, da ne bi sutra – neko bio neobavešten.
Šta je tema ove tužbe? Tužba SRJ protiv članica NATO uključuje zločin genocida, ali se ne ograničava na to. Ona takođe obuhvata i odgovornost članica NATO za kršenje međunarodnih obaveza i to - obaveza koje zabranjuju upotrebu sile protiv druge države, intervenciju u unutrašnje stvari druge države, kršenje suvereniteta druge države, obaveza koje štite civilno stanovništvo i civilne objekte u vreme NATO agresije, obaveza o zaštiti životne sredine, slobodne plovidbe na međunarodnim rekama.
Zatim, obaveza koje se odnose na osnovna ljudska prava i slobode, obaveza o zabrani upotrebe zabranjenih oružja, obaveza kojima se zabranjuje namerno pogoršavanje uslova života civilnog stanovništva s ciljem da se izazove fizičko uništavanje nacionalne grupe.
Setite se samo šta je bilo bombardovano, pa ćete videti da i te kako imamo pravo da tražimo da se Međunarodni sud pravde u Hagu izjasni po ovom pitanju.
Ostaje pitanje zašto ministar inostranih poslova Vuk Drašković i drugi pojedinci iz vlasti kriju od javnosti celinu tužbe. Može biti objašnjivo zašto tužene članice NATO to čine, ali je teško objasniti istupanje naših zvaničnika kao advokata tuženih zemalja i deo o istovremenom povlačenju svih tužbi i protivtužbi. To su sasvim različite stvari i treba ih različito tretirati.
Ni sada NATO ne poriče da je napadom na SRJ prekršio Povelju Ujedinjenih nacija. Pokušava da to obrazloži moralnim i humanitarnim motivima. Međutim, ne može se prihvatiti teza o tome da je SRJ izvršila agresiju na Hrvatsku i BiH. Tu tezu ne prihvata ogromna većina svetske zajednice, čak su Ujedinjene nacije u svojim dokumentima konstatovale da u ratu u BiH nije učestvovala JNA, dakle SRJ, već da je to bio građanski rat.
To se zasniva na izveštaju specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN iz BiH od maja 1992. godine. Samo da podsetim, kada je taj izveštaj u pitanju, to je izveštaj koji je bio sakriven od članova Saveta bezbednosti kada se glasalo o uvođenju sankcija SRJ. O kakvom vi sada međunarodnom pravu pričate i sa kakvim pravom pričate da je nečija politika prouzrokovala izolovanost Srbije iz SRJ i intervenciju NATO-a.
Što se tiče nadoknade ratne štete, treba istaći da je to neotuđivo pravo naše zemlje koje ne zastareva. Drugo, danas je svima jasno da nama nikakva pomoć niti je stigla, niti će stići, koja bi nadoknadila bar deo štete koju je agresija NATO ostavila. Sve što imamo od tzv. demokratskih promena u proteklom periodu, to je enormno povećanje spoljnog zaduženja, čime su stvoreni realni uslovi da naša zemlja za koju godinu zapadne u krajnje ozbiljnu dužničku krizu.
Da li će, kada i kako odgovorni za ogromnu ratnu štetu to isplatiti, nije razlog za odustajanje od zahteva. To je zahtev u ime države i naroda, a ne u ime jedne garniture vlasti, pogotovo bilo kog pojedinca. Sramna je teza predstavnika vlasti kojom pokušavaju da ubede narod da, u interesu budućih dobrih odnosa sa agresorskim zemljama, prihvati odustajanje od tužbe, uz istovremeno isticanje da to odustajanje, kako uveravaju narod, ne sprečava pojedince da individualnim tužbama traže nadoknadu svoje štete.
Čiji su to pojedinci, ako nisu državljani ove države, koja ima ustavnu obavezu da ih štiti. Kakva je moć građanina pojedinca u državi koja bi povukla državnu tužbu, ostavljajući građanina pojedinca da se tuži sa vladama najmoćnijih zemalja na svetu. Ako su države članice NATO tako snažne da neće udovoljiti zahtevu naše države za nadoknadu štete, kakva je tek sudbina ljudi pojedinaca u procesima koji bi eventualno bili pokrenuti.
Šta nas, osim izjava Vuka Draškovića, navodi na to da ovakvu rezoluciju damo u Skupštinu na raspravu i usvajanje? Navode nas vaši politički postupci od petog oktobra, otkad ste došli na vlast naovamo. Prvo kršenje Ustava od vašeg dolaska na vlast je napravio Vojislav Koštunica, tek što se zakleo na Ustav SRJ, prekršio ga je tako što je zatražio da SRJ bude primljena u članstvu UN, suprotno zahtevu iz 1992. godine, gde se tražio kontinuitet sa SFRJ. Jedno takvo nepromišljeno, političko, diletantsko delovanje, daje kakav-takav pravni osnov da nas Hrvatska i BiH tuže za ratnu odštetu.
Od dolaska na vlast odrekli ste se stava da su bivše države članice SFRJ napravile secesiju, već ste secesiju proglasili sukcesijom i delili zlatne rezerve SRJ sa ostalim članicama SFRJ. Priznali ste dug, koji niko nije mogao da nam pripiše, u iznosu od tri milijarde dolara, iako ste se odrekli kontinuiteta. Priznavanje tog duga izvršio je Miroljub Labus, koji je kasnije trčkarao po svetu, pred Londonskim i Pariskim klubom, pred MMF-om, i pričao kako su nam otpisali kamate na dug koji nismo morali ni da prihvatimo. To je bila vaša politika koju ste vodili. To je šta ste radili u međunarodnoj zajednici.
Hajde sada da pogledamo šta ste radili ovde.
Vojislav Koštunica pisao je aboliciju Fjore Brovine, poništavaju se presude protiv lidera NATO-a i poništavaju se pravosnažne sudske presude protiv albanskih terorista. Negde između 1.300 i 1.600 je pušteno na slobodu po nalogu Vladana Batića i ostalih iz DOS-a.
Vrhovni sud je poništio te presude tako što je proglasio materijalnu povredu krivičnog postupka, uz obrazloženje, pred ovom Skupštinom, tad ste još uvek bili jedinstveni DOS, da to puštanje njihovo na slobodu ne znači da neće biti nastavljen sudski proces protiv njih.
Sad vas pitam - da li su nadležni sudovi pokušali da makar jednom jedinom uruče poziv, od ovih koje ste pustili? Da li vam je palo na pamet da je možda jedan od tih 1.300 pucao u Goraždevcu na onu decu? Koliko je od tih 1.300 učestvovalo 17. marta u paljenju srpskih kuća, u ubijanju Srba, u proterivanju Srba? Snosite moralnu i političku odgovornost što su ti ljudi na slobodi.
Znam, gospodine Matiću, ti ne znaš.
Puštali ste na slobodu grupu šiptarskih terorista, koja je otvorila prvi krematorijum na Balkanu od Drugog svetskog rata naovamo, a čak su i javno priznavali da su silovali devetogodišnju devojčicu i njenu majku, ubili ih, a potom spalili u tom krematorijumu, samo zato što su Srpkinje. To su vaša dela koje ste radili od dolaska 5. oktobra na vlast, pa naovamo.
Koji su vaši politički odgovori za sve ovo što se dešavalo? Za one za koje tvrdite da su vam prijatelji i da prijatelje ne treba tužiti, pitam vas, da li vas prijatelji bombarduju. Da li vam ubijaju decu? Da li vam ruše mostove? Da li vam pale rafinerije? Da li vam uništavaju hemijska industrijska postrojenja da bi zagadili čovekovu i ljudsku okolinu? Da li vas bombarduju radioaktivnim granatama? Samo još nedostaje atomska bomba, kako to ovde neko reče.
Koji je vaš odgovor na to? Vaš odgovor je da su im neki vaši lideri ljubili ruke, a konkretno mislim na Madlen Olbrajt. Ne verujem da tu ruku može sva voda na ovom svetu da opere. Koji je bio vaš odgovor na bombardovanje Televizije? Na bombardovanje Televizije vaš odgovor je bio hapšenje Milanovića i rasprostiranje crvenog tepiha Solani, koji je naredio to bombardovanje. Koji je vaš odgovor na one koji su branili Srbiju tokom agresije? Još uvek se vodi debata da li treba isporučiti četiri srpska generala koji su učestvovali na Kosovu.
Samo da vas podsetim, svako takvo isporučenje daje bilo kakvu pravnu pozadinu svega ovoga što se dešavalo ovde. Pravnu pozadinu, jer NATO pokušava da se zaštiti sudom za ratne zličine tako što će suditi političkom vrhu države, vojnom vrhu države, pa ako je potrebno i vojnicima na terenu, samo da bi opravdao sebe u ovoj agresiji, sa svim onim što se dešavalo u proteklih desetak godina dok je Milošević bio na vlasti.
Zato ovu rezoluciju treba usvojiti, a ne deklarativno da se izjašnjavamo da nam je Hag, recimo, deveta rupa na svirali, a onda nepunih šest meseci posle toga počnemo da isporučujemo naše građane. Ne da deklarativno pričamo da ovu tužbu ne treba povući, nego da se izglasa da se zabranjuje bilo kom pojedincu da to uradi u ime Srbije.

Nemam pravo na repliku, imam pravo da se javim po Poslovniku, jer govornik pre mene nije govorio istinu, a dužan je to po Poslovniku.
O kojim vi zarobljenicima pričate? Zarobljenici su kada jedna država ratuje sa drugom, a teroristi su kriminalci, kojima je mesto u zatvoru.